Претражи Живе Речи Утехе

Православно црквено право - Никодим Милаш, pdf

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора. Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“. Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште. Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“ Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији. Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима. Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас. Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта. Свако нека верује како му срце хоће! - овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи 18. Јануар 2013 - 8:57 Говор г. Томислава Николића, председника Републике Србије, на свечаности отварања године Миланског едикта - Ниш, 17. јануар 2013. године - Ваша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи. По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“! Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена. А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и "Овим победи!" , а код Лактанција о штитовима и "У овом знаку ћеш победити" - суштина сна је истоветна. Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда. Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве. У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији. Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века. "Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања". Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања. Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку. Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали. Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима? Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт. Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: "Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина." За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту: “Право да следе и верују без узнемиравања“. Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената. За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене. Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч. Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина. Али „Свако нека верује како му срце хоће!" Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013.-у годину, годином Миланског едикта у Србији. Фотогалерија - Ниш, 17. јануар 2013. 18. Јануар 2013 - 8:56 Линк ка теми

Отварање године Миланског едикта у Нишу Прослава 1.700 година од доношења Миланског едикта у Србији званично ће почети сутра, 17. јануара 2013. године, концертом хора Сретењског мнастира у Народном позоришту у Нишу. Присутнима ће се обратити председник Републике Србије г. Томислав Николић и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који ће уједно и отворити годину Миланског едикта. Домаћин вечери биће амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин. Свечаности ће присуствовати председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије, архијереји Српске Православне Цркве и дипломатски кор.

У недељу, 13. јануара 2013. године, биће служен четрдесетодневни помен за покој душе блаженоупокојеног патријарха Игњатија у патријаршијском Саборном храму. Како преноси Ромфеа, новоизабрани патријарх Јован позива све Цркве да тога дана одслуже помен за покој душе блажене успомене патријарха Игњатија. Устоличење Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована биће обављено у недељу, 10. фебруара 2013. године, у храму Часнога Крста у Дамаску. Извор: СПЦ

Патријарх је подржао дијалог премијера Србије Ивице Дачића и косовског премијера Хашима Тачија, истакавши да је у платформи државног врха понуђен најбољи начин за решавање косовског проблема. Патријарх Иринеј је за Радио Београд рекао да политика "и Европа и Косово" није немогућа, али је упозорио да уколико неко од Србије тражи да се одрекне Косова да би била део европске заједнице, ''онда је то превисока цена коју не можемо да платимо". Српски патријарх наглашава да се детаљи Платформе за Косово могу мењати, али да је суштина добра. "Платформа је крупан и важан корак. Могло се до ње доћи и пар година раније, али никад није касно", каже поглавар Српске православне цркве. Патријарх је подржао дијалог Дачића и Тачија оценивши да се сваки проблем мора решавати дијалогом. "И од овог дијалога очекујем праведно решење. За цркву је недопустиво да се између Србије и Косова прави било каква граница", нагласио је патријарх Иринеј. Како патријарх подсећа, "Србија је део Европе и ту нема дилеме". ''Српска историја и култура део су европске историје и културе и Србија је де факто у Европи", наглашава Патријарх. Поглавар Српске Православне Цркве тврди да "сигурно нико не жели да буде изван Европе и знамо колико Европа значи за нас, као што делимично и ми нешто значимо за Европу". "Али, ако је у питању Европа или Косово и Метохија, онда ту код нас нема дилеме. Ако треба да жртвујемо Косово и Метохију и све оно што се на Косову налази да бисмо постали чланови Европске заједнице, онда је то превисока цена коју ниједан нормалан народ не може да прихвати", нагласио је патријарх Иринеј. Папа треба да дође у Србију Поводом полемика у домаћој јавности о томе да ли би папа Бенедикт XVI требало да дође 2013. године у Србију на прославу 17 векова Миланског едикта у Нишу, патријарх Иринеј је рекао да он лично мисли да би та посета била корисна и "не би нам ништа сметала". "Папа треба да дође у Србију, то је моје лично мишљење. Иако има разлога за одлагање његове посете, било би добро да дође до сусрета и дијалога две цркве. Ја верујем да ће једног дана до тога и доћи", рекао је патријарх српски. Патријарх Иринеј је додао да постоје и друга мишљења, и да је Сабор СПЦ одлучио да на прославу позове престонице православних цркава, а и друге цркве, па и католичку, да пошаљу своје представнике на највишем нивоу. Патријарх је указао и на неке разлоге зашто у овом тренутку папа није добродошао у Србију, наводећи да је, нажалост, историја Другог светског рата и недавних ратова на тлу бивше Југославије, створила "једно велико нерасположење према нашој браћи са запада". "Многи у тим догађајима и нашим невољама виде присуство Римокатоличке цркве, тако да је можда целисходније да тај позив не буде упућен овом приликом, а како ће то бити убудуће видећемо", рекао је патријарх Иринеј. Извор: Радио-телевизија Србије http://www.spc.rs/sr/politika_evropa_kosovo_nije_nemogutsha

Предавање је уследило на позив Центра Аба Ебан за израелску дипломатију, који се налази у оквиру Трумановог института, а на чијем челу се налази Јорам Шани, бивши амбасадор Израела у Југославији. Труманов институт је једна од најзначајнијих установа за политичке науке у Израелу и на Блиском Истоку уопште, са великим међународним угледом: недавни предавач био је нпр. Мајкел Набил Санад, један од вођа устанка против египатског председника Мубарака. Предавање Епископа Јована бавило се вишеслојношћу религијског аспекта конфликта на Косову и Метохији, његовом историјом и савременим оквирима, а нарочито утицајем агресивног атеизма за време социјалистичке Југославије и псевдо- и квази-религиозности пројављеним у време нестанка Југославије. ”Без разумевања свештене димензије Косова и Метохије, и тога да се у бившој Југославији историја углавном збива у огледалу, не могу се разумети сви видови религиозности који су на сцени у конфликту на Косову и Метохији и вишеструко га обликују”, рекао је Епископ Јован. Предавање је пратио већи број стручњака, студената, новинара као и заинтересованих за збивања у бившој Југославији и на Балкану. У току боравка у Светој Земљи Епископ Липљански Јован се сусрео и задржао у дугом разговору са Његовим Блаженством Патријархом jерусалимским Теофилом III, и уживао је литургијско и братско гостопримство Мајке Цркве Јерусалимске. У недељу, 16. децембра Епископ липљански је посетио Међународни институт за противтероризам на Интердисциплинарном центру у Херцлији и састао се са директором Института Боазом Ганором, као и Бегин-Садат центар за стратешке студије на Универзитету Бар Илан, где се сусрео са његовим директором Ефраимом Инбаром. Оба сусрета су уследила као наставак сарадње после конференције Балкан и Блиски Исток: да ли се они огледају међусобно? који је у Пећкој Патријаршији и Београду организовала Канцеларија Одбора за Косово и Метохију о стогодишњици Првог балканског рата октобра ове године. Извор: СПЦ

Ова донација је обезбеђена трудом г. Жељка Ђоковића, менаџера у Компанији Фриком. Одазивајући се позиву, Компанија Фриком је показала да је друштвено-одговорна компанија и да је спремна да помогне најугроженијем слоју становништва. У Црквено-народној кухињи обедује свакодневно, осим недељом, од 180 до 200 корисника. То су људи с маргине друштва, људи који се боре с пуким преживљавањем, а које, ипак, нису сви заборавили. Топли оброк за њих с љубављу припремају волонтери ВДС-а трудећи се да га што боље припреме и да их братски послуже. Број корисника Црквено-народне кухиње од њеног оснивања је у сталном порасту, тако да велика донација Компаније Фриком представља значајну помоћ у њеном раду и доприноси квалитету оброка њених корисника. Благо је наше тамо где је срце наше Јеванђељска поука коју смо чули на светој Литургији прве недеље Божићњег поста опомиње нас у причи о „богатом човеку коме роди њива” (Лк 12, 16-21) о томе како пролази човек „који себи тече благо, а не богати се Богом”. Како пролази човек који говори и мисли „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се,” а да притом не зна да Бог може рећи: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити!” Ово Јеванђеље се и чита на самом почетку Божићне четрдесетнице да бисмо ми, припремајући се постом и молитвом за сусрет са Богомладенцeм Христом, преиспитали себе и своју душу и проверили где је благо наше, „јер где је благо ваше, тамо ће бити срце ваше”. И данас постоје људи којима ова јеванђељска поука лежи на срцу и осветљава животни пут. Многи од њих су своју веру и љубав према ближњима показали на делу помажући рад Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке и Црквено-народне кухиње у којој дневно обедује око 200 душа. Целокупан рад ВДС-а почива на добротворном раду, па се тако припремају и служе оброци у Црквеној кухињи, где корисници могу у чистој, топлој и светлој трпезарији достојанствено обедовати за столом. На трпези се повремено, а обавезно о великим празницима, послуже и колачи захваљујући једном младом брачном пару. Овај брачни пар се, заједно са кумовима, у свом породичном предузећу у једном београдском приградском насељу бави производњом колача и од почетка рада Црквене кухиње испоручује бесплатно колаче за њене кориснике. Иницијатива је њихова - осећали су да то некоме треба... Колачи се због одличног квалитета и повољне цене добро пласирају на тржишту и добро продају, али овом брачном пару није на првом месту стало до зараде и увећавања капитала. Они су верујући, црквени људи који у знак благодарности Богу свој добитак, своју зараду желе да поделе са другима, да поклоне онима који су најугроженији, а који им не могу узвратити. Они Христа ради дају онима у невољи од онога што имају, а то су колачи, и то у знатним количинама, тако да сваки од корисника Црквене кухиње добије колаче, а о великим празницима и целу кутију. Ови људи су врло скромни. Не желе да се о њиховом доброчинству зна. Њихово милосрђе је израз њихове вере и љубави према Богу и ближњима. Зато они, припремајући се за Празник Рождества Христовог, радосно могу рећи: „Господе, благо је наше тамо где је срце наше”. Две нове донације Црквеној народној кухињи Црквено-народна кухиња је средином децембра 2012. г. добила две нове донације преко Банке хране. Компанија „Кока Кола” је поклонила 1000 флаша леденог чаја „Нестеа”. Ово негазирано безалкохолно пиће, врло укусна комбинација екстрата чаја и воћног сока, биће подељено у Црквеној кухињи у време прославе Рождества Христовог око 7. јануара 2013. године. Друга донација су производи г. Ђорђа Бабића, приватника који се бави производњом ајвара и који је у добротворне сврхе испоручио 282 килограма, односно око 3000 теглица ајвара. Ајвар је врло квалитетан, без конзерванса и адитива, и највећим делом иде на инострано тржиште. Издвајањем производа у добротворне сврхе Компанија „Кока Кола” и предузетник г. Ђорђе Бабић показали су своју друштвену одговорност и опредељење да помогну социјално угроженој категорији становништва. Ове донације су остварене преко Банке хране са којом је Црквено-народна кухиња започела сарадњу при недавно спроведеној и врло успешној добротворној акцији прикупљања хране у Народној банци Србије. Представници Банке хране су се том приликом упознали са начином рада Црквено-народне кухиње, видели муку људи који су њени корисници и уверили се да свака донација у храни за сиромашне долази на право место и доприноси да се обезбеди оброк онима којима је најпотребније, поготово у ове хладне зимске дане. Извор: ВДС http://www.spc.rs/sr/aktivnosti_verskogdobrotvornog_starateljstva

Након радног дела седнице на коме су чланови Коморе су изабрали председника (проф. др Драгослав Шумарац), потпредседника (Милорад Миладиновић) и 120 нових чланова Скупштине, одржан је свечани део коме су присуствовале високе званице: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј; протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; Војислав Миловановић, протонеимар Храма Светог Саве на Врачару; Милутин Игњатовић, генерални директор Саобраћајног института ЦИП; Зоран Костић, генерални директор Алпине; Доброслав Бојовић, директор ГП Напред; Дејан Ковачевић, саветник Министра саобраћаја; и други уважени гости. Новоизабрани председник Скупштине Коморе поздравио je госте и захвалио се Његовој Светости што је својим присуством увеличао овај догађај. У презентацији рада Коморе, председник Шумарац се осврнуо на досадашњи период, у краћим цртама је представио систем организације Коморе и активности које се спроводе. Професор Шумарац је нагласио константни пораст броја чланова Коморе који се утростручио од оснивања Коморе 2003. године, представио је активности Коморе усмерене ка чланству и струци, сарадњу са ресорним Министарством и рад на међународној сарадњи где је назначено чланство Коморе у међународним инжењерским асоцијацијама - Светској асоцијацији инжењерских комора (WFEO), Европском савету инжењерских комора (ECEC) и Европској асоцијацији грађевинских инжењера (ECCE). Председник Шумарац је посебно истакао друштвено ангажовање Коморе кроз чланство у Друштву за подизање Храма Светог Саве на Врачару, давање донације за израду иконостаса цркве Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и изградњу куће породици Рачић, која је остала без дома у земљотресу који је задесио Краљево 2010. године. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у свом обраћању присутнима истакао је важност инжењерске струке у развоју друштва, а пре свега улогу инжењера у изградњи и обнови цркава у земљи. Његова Светост је посебно нагласио значај подизања већег броја православних храмова у последњих двадесетак година и као један позитиван пример је истакао град Ниш у којем је до недавно било свега две цркве, док је данас ситуација знатно боља. При томе је похвалио учествовање Инжењерске коморе Србије у изради иконостаса цркве Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и изградњи Храма Светог Саве на Врачару. На крају, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је свима пожелео срећне Божићне празнике. Након говора Његове Светости присутни су уживали у концерту нашег истакнутог уметника Слободана Тркуље који је изводио музику инспирисану народном традицијом на један иновативан и њему својствен начин. Извор: Инжењерска комора Србије http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_irinej_prisustvovao_sednici_skupshtine_inzhenjerske_komore_srbije

Јучераши празник посвећен светом мученику Мини, преподобној Ангелини и светом Деспоту Јовану, који је иначе пао у недељу у народу познату као Детињци, улепшан је и рукоположењем ђакона Ивана Штрбачког у чин презвитера. http://www.spc.rs/sr/orden_svetog_save_proti_stevanu_stankovitshu

Следујући истом позиву, у Цариград је допутовала и делегација Атинске архиепископије предвођена Митрополитом александрупољским Антимом. Сусрет је уређен у храму светог Николаја у једној цариградској четврти, где се Најсветији цариградски Патријарх обратио присутнима, међу којима је био и руски амбасадор у Турској В. Ивановски, речима добродошлице изразивши радост на заједничкој молитви с делегацијама Руске и Јеладске Цркве. Патријарх је истакао да су се представници трију сестринских Цркава састали како би узнели молитве за обудовљене Цркве Антиохијску и Бугарску пред којима је избор нових поглавара, као и ради изражавања заједничког сведочења пред савременим светом. Обраћајући се поклоницима из Грчке, Свесвјатејши Вартоломеј им је напоменуо да на свим животним путевима чувају веру својих отаца, која је и после више пет векова од пада Цариграда учинила да се на том месту очува живо предање православља. Патријарх је посетио грчке поклонике на тешка времена која је преживела Руска Црква под атеистичком влашћу. „Благодарећи вери, православни су преживели мучеништво и гоњења, а сада, кад је наступила слобода, свестрано се труде да обнове оно што је разорено као резултат атеистичке пропаганде...“ У свом одговору митрополит Иларион је пренео Свесвјатејшем Патријарху братске поздраве Патријарха московског и све Русије г. Кирила и рекао: „Дошли смо у овај град, свештени за сваког хришћанина, како бисмо заједно с Вама узнели молитве у овом храму и разговарали о значајним питањима. Током столећа у овој земљи су живели православни хришћани, и без обзира на трагична збивања кроз историју, они су до данашњег дана очували своју веру и предававали је потомцима. Молимо се за здравље и благонапредак Вашег Свјатејшества, молимо се како би Цариградска Црква којој сте на челу, а расејана по целом свету, расла и јачала, како би и овде, у овој земљи, православна вера узрастала и умножавала се. Благодаримо на пастирском старању за наше поклонике који долазе овде, нарочито на томе што сте одредили свештеника који ће бринути о њима - архимандрита Висариона...“ У наставку је у парохијској сали приређена трпеза љубави. Разговори митрополита Илариона са Свјатејшим Патријархом Вартоломејем настављени су у резиденцији цариградских патријараха на Фанару. Разматрана су питања од заједничког интересовања. Истог дана висока руска делегација је отпутовала у Москву. фото: mospat.ru http://www.spc.rs/sr/ruska_delegacija_u_carigradu

Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Василије, сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, тимочки Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, стобијски Давид и јегарски Порфирије, уз учешће великог броја свештенства, монаштва и благочестивог верног народа из свих крајева Србије. У име манастира Хиландара, у којем се блаженоупокојени владика Хризостом подвизавао две деценије, у чину архијерејског опела учествовао је јеромонах Серафим. Заупокојеној Литургији и опелу присуствовали су министар грађевинарства и урбанизма г. Велимир Илић, директор Канцеларије за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић, високи представници Војске Србије и Министарства унутрашњих послова, као и представници локалних власти. Академску елиту је представљао Вељко Михајловић, академски сликар из Београда. Од блаженопочившег Епископа Хризостома на опелу се дирљивим речима опростио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У име свештенства и монаштва Жичке епархије од свога Архијереја опростио се протојереј-ставрофор Љубинко Костић из Матарушке Бање. У име апостолског нунција г. Орланда Антонинија говорио је велечасни Леополд Рохмес, генерални викар Београдске надбискупије. После опела тело блаженоупокојеног владике Хризостома је, по његовој жељи, пренето у манастир Рујан, где је похрањено. Помен је одслужио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Извор: СПЦ https://www.pouke.org/forum/topic/23065-%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%83-%D0%B6%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BE/page-8

Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Време и место сахране Епископа жичког Хризостома биће накнадно објављени. Информативна служба Српске Православне Цркве Опело и сахрана Епископа жичког Хризостома 18. Децембар 2012 - 14:56 Поводом упокојења Епископа жичког Хризостома Света заупокојена Литургија биће служена у четвртак, 20. децембра 2012. године, у храму Светог Саве у Краљеву са почетком у 9 часова. У продужетку свете Литургије биће служено опело. После опела тело блаженоупокојеног Епископа жичког Хризостома биће пренето у манастир Рујан код Ужица, где ће, по његовој жељи, бити сахрањен. Епископ шумадијски г. Јован - администратор Епархије жичке 18. Децембар 2012 - 14:54 Поводом упокојења Епископа жичког Хризостома Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на данашњој ванредној седници донео је одлуку да се за администратора Епархије жичке постави Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Преминуо владика жички Хризостом После дуге и тешке болести преминуо је владика жички Хризостом. Епископ Хризостом (Столић) рођен је 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског г. Павлa (Стојчевића). Убрзо после тога одлази у Америку да помогне свом српском народу. У Америци у руском манастиру Свете Тројице у Џорданвилу, студирао је теологију, и по завршеним студијама служио је као помоћни парох у Саборној цркви Светог Васкрсења Христовог у Чикагу и као парохијски свештеник у српској цркви Св. великомученика Георгија у Источном Чикагу. Када је учврстио темеље црквеног живота у својој парохији, отишао је у Свету Гору у манастир Хиландар. У Хиландару је остао 20 година, где је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је старешина (протос) целе Свете Горе. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара где се, поред сталне молитве, и интелектуално развијао. Плод његовог рада у библиотеци је књига Светачник у два тома коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Извор: РТС

Недалеко од овог храма налази се Војна гимназија у којој свештеник Јован Бабић предаје веронауку, па је светој Литургији присуствовало и педесетак питомаца, али и ђаци из других школа. Појала су три хора – хор овог храма који води проф. Милан Милијановић, Дечји црквени хор „Гаврилчић“ којим диригује Ивана Сремац Стојановић, а на крају Литургије, док је патријарх Иринеј делио нафору, хор питомаца Војне гимназије певао је пригодне песме. Јово Бајић Извор: СПЦ

Нови патријах је рођен 1955. године у Сирији. Богословски факултет у Баламанду завршио је 1978. године. Усавршава литургијску и византијску музику у Солуну од 1978. до 1982. Од 1982. био је професор литургике на Универзитету у Баламанду, и у периоду од 2001. до 2005. вршио дужност декана Богословског института Светог Јована Дамаскина при поменутом Универзитету у Триполију. Пре него што је изабран за Митрополита средњеевропског 2008. године, био је титуларни епископ Пирга. Информативна служба Српске Православне Цркве

Познато је да је усташки злочинац Анте Павелић 1942. године основао ХПЦ са циљем да потпуно уништи Српску Православну Цркву и искорени Србе са простора НДХ - пошто претходне методе насилног покрштавања и масовних убистава по логорима широм Хрватске нису донели довољно резултата. Користимо такође ову прилику да све вернике Српске Православне Цркве и православне Србе на просторима Далмације обавестимо о горе наведеној чињеници и да их позовемо да остану верни својој Српској Православној Цркви, своме језику и својој култури и да се чувају од лажних пастира, „који долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви“ (Мт. 7, 15). Исто тако, апелујемо и на институције Р. Хрватске да у своме домену заштите наше вернике и наше црквене објекте од могућег прозелитизма и напада овог милитантног удружења. Ово помињемо пошто поменуто удружење у свом програму отворено заговара усташке, фашистичке и геноцидне идеје, које су противне како Уставу РХ, тако и свим позитивним тековинама европског демократског друштва. Извор: Епархија далматинска http://www.spc.rs/sr/u_zadru_ozhivela_ustashka_tvorevina_ante_pavelitsha