Претражи Живе Речи Утехе

Православно црквено право - Никодим Милаш, pdf

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора. Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“. Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште. Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“ Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији. Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима. Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас. Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта. Свако нека верује како му срце хоће! - овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи 18. Јануар 2013 - 8:57 Говор г. Томислава Николића, председника Републике Србије, на свечаности отварања године Миланског едикта - Ниш, 17. јануар 2013. године - Ваша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи. По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“! Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена. А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и "Овим победи!" , а код Лактанција о штитовима и "У овом знаку ћеш победити" - суштина сна је истоветна. Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда. Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве. У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији. Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века. "Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања". Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања. Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку. Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали. Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима? Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт. Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: "Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина." За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту: “Право да следе и верују без узнемиравања“. Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената. За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене. Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч. Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина. Али „Свако нека верује како му срце хоће!" Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013.-у годину, годином Миланског едикта у Србији. Фотогалерија - Ниш, 17. јануар 2013. 18. Јануар 2013 - 8:56 Линк ка теми

Отварање године Миланског едикта у Нишу Прослава 1.700 година од доношења Миланског едикта у Србији званично ће почети сутра, 17. јануара 2013. године, концертом хора Сретењског мнастира у Народном позоришту у Нишу. Присутнима ће се обратити председник Републике Србије г. Томислав Николић и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који ће уједно и отворити годину Миланског едикта. Домаћин вечери биће амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин. Свечаности ће присуствовати председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије, архијереји Српске Православне Цркве и дипломатски кор.

У недељу, 13. јануара 2013. године, биће служен четрдесетодневни помен за покој душе блаженоупокојеног патријарха Игњатија у патријаршијском Саборном храму. Како преноси Ромфеа, новоизабрани патријарх Јован позива све Цркве да тога дана одслуже помен за покој душе блажене успомене патријарха Игњатија. Устоличење Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована биће обављено у недељу, 10. фебруара 2013. године, у храму Часнога Крста у Дамаску. Извор: СПЦ

Патријарх је подржао дијалог премијера Србије Ивице Дачића и косовског премијера Хашима Тачија, истакавши да је у платформи државног врха понуђен најбољи начин за решавање косовског проблема. Патријарх Иринеј је за Радио Београд рекао да политика "и Европа и Косово" није немогућа, али је упозорио да уколико неко од Србије тражи да се одрекне Косова да би била део европске заједнице, ''онда је то превисока цена коју не можемо да платимо". Српски патријарх наглашава да се детаљи Платформе за Косово могу мењати, али да је суштина добра. "Платформа је крупан и важан корак. Могло се до ње доћи и пар година раније, али никад није касно", каже поглавар Српске православне цркве. Патријарх је подржао дијалог Дачића и Тачија оценивши да се сваки проблем мора решавати дијалогом. "И од овог дијалога очекујем праведно решење. За цркву је недопустиво да се између Србије и Косова прави било каква граница", нагласио је патријарх Иринеј. Како патријарх подсећа, "Србија је део Европе и ту нема дилеме". ''Српска историја и култура део су европске историје и културе и Србија је де факто у Европи", наглашава Патријарх. Поглавар Српске Православне Цркве тврди да "сигурно нико не жели да буде изван Европе и знамо колико Европа значи за нас, као што делимично и ми нешто значимо за Европу". "Али, ако је у питању Европа или Косово и Метохија, онда ту код нас нема дилеме. Ако треба да жртвујемо Косово и Метохију и све оно што се на Косову налази да бисмо постали чланови Европске заједнице, онда је то превисока цена коју ниједан нормалан народ не може да прихвати", нагласио је патријарх Иринеј. Папа треба да дође у Србију Поводом полемика у домаћој јавности о томе да ли би папа Бенедикт XVI требало да дође 2013. године у Србију на прославу 17 векова Миланског едикта у Нишу, патријарх Иринеј је рекао да он лично мисли да би та посета била корисна и "не би нам ништа сметала". "Папа треба да дође у Србију, то је моје лично мишљење. Иако има разлога за одлагање његове посете, било би добро да дође до сусрета и дијалога две цркве. Ја верујем да ће једног дана до тога и доћи", рекао је патријарх српски. Патријарх Иринеј је додао да постоје и друга мишљења, и да је Сабор СПЦ одлучио да на прославу позове престонице православних цркава, а и друге цркве, па и католичку, да пошаљу своје представнике на највишем нивоу. Патријарх је указао и на неке разлоге зашто у овом тренутку папа није добродошао у Србију, наводећи да је, нажалост, историја Другог светског рата и недавних ратова на тлу бивше Југославије, створила "једно велико нерасположење према нашој браћи са запада". "Многи у тим догађајима и нашим невољама виде присуство Римокатоличке цркве, тако да је можда целисходније да тај позив не буде упућен овом приликом, а како ће то бити убудуће видећемо", рекао је патријарх Иринеј. Извор: Радио-телевизија Србије http://www.spc.rs/sr/politika_evropa_kosovo_nije_nemogutsha

Предавање је уследило на позив Центра Аба Ебан за израелску дипломатију, који се налази у оквиру Трумановог института, а на чијем челу се налази Јорам Шани, бивши амбасадор Израела у Југославији. Труманов институт је једна од најзначајнијих установа за политичке науке у Израелу и на Блиском Истоку уопште, са великим међународним угледом: недавни предавач био је нпр. Мајкел Набил Санад, један од вођа устанка против египатског председника Мубарака. Предавање Епископа Јована бавило се вишеслојношћу религијског аспекта конфликта на Косову и Метохији, његовом историјом и савременим оквирима, а нарочито утицајем агресивног атеизма за време социјалистичке Југославије и псевдо- и квази-религиозности пројављеним у време нестанка Југославије. ”Без разумевања свештене димензије Косова и Метохије, и тога да се у бившој Југославији историја углавном збива у огледалу, не могу се разумети сви видови религиозности који су на сцени у конфликту на Косову и Метохији и вишеструко га обликују”, рекао је Епископ Јован. Предавање је пратио већи број стручњака, студената, новинара као и заинтересованих за збивања у бившој Југославији и на Балкану. У току боравка у Светој Земљи Епископ Липљански Јован се сусрео и задржао у дугом разговору са Његовим Блаженством Патријархом jерусалимским Теофилом III, и уживао је литургијско и братско гостопримство Мајке Цркве Јерусалимске. У недељу, 16. децембра Епископ липљански је посетио Међународни институт за противтероризам на Интердисциплинарном центру у Херцлији и састао се са директором Института Боазом Ганором, као и Бегин-Садат центар за стратешке студије на Универзитету Бар Илан, где се сусрео са његовим директором Ефраимом Инбаром. Оба сусрета су уследила као наставак сарадње после конференције Балкан и Блиски Исток: да ли се они огледају међусобно? који је у Пећкој Патријаршији и Београду организовала Канцеларија Одбора за Косово и Метохију о стогодишњици Првог балканског рата октобра ове године. Извор: СПЦ

Ова донација је обезбеђена трудом г. Жељка Ђоковића, менаџера у Компанији Фриком. Одазивајући се позиву, Компанија Фриком је показала да је друштвено-одговорна компанија и да је спремна да помогне најугроженијем слоју становништва. У Црквено-народној кухињи обедује свакодневно, осим недељом, од 180 до 200 корисника. То су људи с маргине друштва, људи који се боре с пуким преживљавањем, а које, ипак, нису сви заборавили. Топли оброк за њих с љубављу припремају волонтери ВДС-а трудећи се да га што боље припреме и да их братски послуже. Број корисника Црквено-народне кухиње од њеног оснивања је у сталном порасту, тако да велика донација Компаније Фриком представља значајну помоћ у њеном раду и доприноси квалитету оброка њених корисника. Благо је наше тамо где је срце наше Јеванђељска поука коју смо чули на светој Литургији прве недеље Божићњег поста опомиње нас у причи о „богатом човеку коме роди њива” (Лк 12, 16-21) о томе како пролази човек „који себи тече благо, а не богати се Богом”. Како пролази човек који говори и мисли „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се,” а да притом не зна да Бог може рећи: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити!” Ово Јеванђеље се и чита на самом почетку Божићне четрдесетнице да бисмо ми, припремајући се постом и молитвом за сусрет са Богомладенцeм Христом, преиспитали себе и своју душу и проверили где је благо наше, „јер где је благо ваше, тамо ће бити срце ваше”. И данас постоје људи којима ова јеванђељска поука лежи на срцу и осветљава животни пут. Многи од њих су своју веру и љубав према ближњима показали на делу помажући рад Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке и Црквено-народне кухиње у којој дневно обедује око 200 душа. Целокупан рад ВДС-а почива на добротворном раду, па се тако припремају и служе оброци у Црквеној кухињи, где корисници могу у чистој, топлој и светлој трпезарији достојанствено обедовати за столом. На трпези се повремено, а обавезно о великим празницима, послуже и колачи захваљујући једном младом брачном пару. Овај брачни пар се, заједно са кумовима, у свом породичном предузећу у једном београдском приградском насељу бави производњом колача и од почетка рада Црквене кухиње испоручује бесплатно колаче за њене кориснике. Иницијатива је њихова - осећали су да то некоме треба... Колачи се због одличног квалитета и повољне цене добро пласирају на тржишту и добро продају, али овом брачном пару није на првом месту стало до зараде и увећавања капитала. Они су верујући, црквени људи који у знак благодарности Богу свој добитак, своју зараду желе да поделе са другима, да поклоне онима који су најугроженији, а који им не могу узвратити. Они Христа ради дају онима у невољи од онога што имају, а то су колачи, и то у знатним количинама, тако да сваки од корисника Црквене кухиње добије колаче, а о великим празницима и целу кутију. Ови људи су врло скромни. Не желе да се о њиховом доброчинству зна. Њихово милосрђе је израз њихове вере и љубави према Богу и ближњима. Зато они, припремајући се за Празник Рождества Христовог, радосно могу рећи: „Господе, благо је наше тамо где је срце наше”. Две нове донације Црквеној народној кухињи Црквено-народна кухиња је средином децембра 2012. г. добила две нове донације преко Банке хране. Компанија „Кока Кола” је поклонила 1000 флаша леденог чаја „Нестеа”. Ово негазирано безалкохолно пиће, врло укусна комбинација екстрата чаја и воћног сока, биће подељено у Црквеној кухињи у време прославе Рождества Христовог око 7. јануара 2013. године. Друга донација су производи г. Ђорђа Бабића, приватника који се бави производњом ајвара и који је у добротворне сврхе испоручио 282 килограма, односно око 3000 теглица ајвара. Ајвар је врло квалитетан, без конзерванса и адитива, и највећим делом иде на инострано тржиште. Издвајањем производа у добротворне сврхе Компанија „Кока Кола” и предузетник г. Ђорђе Бабић показали су своју друштвену одговорност и опредељење да помогну социјално угроженој категорији становништва. Ове донације су остварене преко Банке хране са којом је Црквено-народна кухиња започела сарадњу при недавно спроведеној и врло успешној добротворној акцији прикупљања хране у Народној банци Србије. Представници Банке хране су се том приликом упознали са начином рада Црквено-народне кухиње, видели муку људи који су њени корисници и уверили се да свака донација у храни за сиромашне долази на право место и доприноси да се обезбеди оброк онима којима је најпотребније, поготово у ове хладне зимске дане. Извор: ВДС http://www.spc.rs/sr/aktivnosti_verskogdobrotvornog_starateljstva