Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'smo'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Najnovije istraživanje pokazuje da je evolucija na poseban način zadnjih 100 godina sve brže jurnula - unazad Svaki pristojan student medicine ili savjestan srednjoškolac, da ne kažemo štreber iz biologije, zna da se ljudski kostur sastoji od 206 kostiju. Riječ je o prosječnom ljudskom kosturu zdrave, odrasle osobe, bez mutacija, atavizama, posljedica teških ozljeda i sličnog. Ne računa se ni novorođenčad koja odmah nakon rođenja ima oko 300 kostiju. Dakle, medicinski udžbenici kažu da većina odraslih ima 206 kostiju i – to je već neko vrijeme pogrešno. Troje znanstvenika s britanskih sveučilišta dokazali su da je čovječanstvo u posljednjih 100 godina razvilo statistički prevladavajuću 207. kost u organizmu. Riječ je o fabelli koja se nalazi sa stražnje strane koljenog zgloba i pomaže mu funkcionirati kao sezamska kost, odnosno takva koja se nalazi na mjestu gdje tetiva prelazi preko zgloba i tako čuva tetivu od ošećenja i ojačava njen mehanički učinak. Donedavno se smatralo da tu kost u svojim koljenima nosi 39 posto svih ljudi na svijetu. Prisutna je još i kod nekih majmuna, ali je tijekom evolucije i kod njih i kod ranih ljudi počela nestajati, znači već nekoliko stotina tisuća godina, ako ne i milijuna. No, pri kraju 20. stoljeća primijetilo se nešto neobično, fabella je kod ljudi počela postajati sve češća. Cinici, mizantropi i nemilosrdni logičari iz toga bi izvukli otrovan zaključak da je to konačni dokaz da je čovjek 20., posebno 21. stoljeća rezultat evolucijskog kotača koji se počeo kretati unazad. Michael A. Berthaume, Erica Di Federico i Anthony M. J. Bull odlučili su provjeriti to statistički i sve su na kraju objavili u Journal of Anatomy. Kost koja je vrlo uobičajena kod drugih sisavaca, stali su istraživati koliko ljudi ju je imalo 1900. godine, koliko se taj broj mijenjao sve do 2018., a s podacima se u prošlost išlo sve do 1875. IMPERIAL COLLEGE LONDON Koristili su 58 istraživanja za cijelo to razdoblje iz različitih vremena iz četiri zemlje za koje su imali relevantne podatke: Kina, Japan, Koreja i SAD, a na raspolaganju su imali i pojedina istraživanja iz drugih zemalja. Ispostavilo se da je 1900. godine u tim zemljama 207. kost ljudskog kostura imalo samo 7,64 posto ljudi. U svim zemljama se pokazalo da je fabellu imalo više ljudi poslije 1960. godine nego prije. Konačno, 2000. godine fabellu je imalo već 31 posto osoba u promatranim populacijama. U samo 100 godina to je, znači, povećanje učestalosti pojavljivanja od čak 3,5 puta, što je malo je reći spektakularno brzo u evolucijskim odnosima. Dalje u prošlost, sve do 1875. trend se također primjećuje, a nastavio se i poslije 2000., sve do danas, čini se sve brže i brže. Danas ovu kost u tijelu ima čak 52,83 posto ljudi, podjednako žene i muškarci, a zanimljivo je da dvije trećine ljudi fabellu ima u oba koljena, te samo jedna trećina samo u jednom. Pa ako neku kost nosi većina ljudi, onda je to to. Istraživači smatraju da bi lako mogla biti riječ o posljedici promjena u ljudskom okruženju. Posebno zato što se istodobno nije promijenio broj niti jedne druge sezamske kosti, primjerice, ivera, metakarpalne, metatarzalne kosti... Ono što se u posljednjih 100 godina promijenilo kod ljudi u najvećem dijelu svijeta jest to da se poboljšala prehrana, a kao posljedica toga ljudi su prosječno viši, snažniji i teži nego što su bili naši preci. To onda znači da na naša koljena djeluje veća sila pri kretanju, što opet znači da je lako zamisliti da je povećano mehaničko opterećenje djelovalo poput mehaničkog stimulansa tijekom generacija, što je na kraju dovelo do aktiviranja genetskog potencijala što ga nosimo još iz prethistorije, od naših prvih ljudskih predaka, pa i ranije. Za tu kost odranije je bilo poznato da je iz nekog razloga češća kod ljudi koji su skloniji artritisu. Koliko su zglobovi kod ljudi važni za opstanak i evolucijski napredak pokazuje podatak da se u šakama i stopalima ljudi, najsloženijih dijelova tijela u tom smislu, nalazi više od polovice svih kostiju u ljudskom tijelu. U svakoj šaci imamo po 27, a u svakom stopalu po 26 kostiju, odnosno čak 106 kostiju samo u objema šakama i oba stopala. Od ukupno, kako se sad pokazalo, njih 207 u našim tijelima. линк
  2. Opozicioni lideri Saveza za Srbiju ne plaše se eventualnog hapšenja koje bi moglo da usledi nakon jučerašnjeg vanrednog obraćanja predsednika države koji je pozvao institucije da rade svoj posao i rekao da će policija u nekom trenutku morati da reaguje na nasilje opozicije. Vlast i opozicija ponovo su juče imali potpuno različitu sliku stvarnosti. Ono što opozicija naziva pokušajem ulaska u Gradsku upravu radi razgovora sa gradonačelnikom i pokušaj predaje pisma na pisarnici, vlast naziva fašističkim nasilnim upadom usmerenim protiv žena, gradskih funkcionera i promocijom nasilja. Predsednik države je pozvao institucije da ubuduće rade svoj posao pa se postavlja pitanje očekuju li pripadnici opozicije hapšenja. Predsednik Dveri Boško Obradović kaže da se ni do sada nije pozivao na poslanički imunitet. – Stojim uvek iza svojih reči i dela. Neću odustati od borbe za osnovne demokratske vrednosti, slobodu medija i fer izbore. Mi smo ustavobranitelji i borci za slobodu. Mnogo veći heroji su ljudi koji su pokrenuli proteste u Žitorađi ili Negotinu. Oni su pravi lideri, a ja imam obavezu kao narodni poslanik da stanem u prve redove borbe protiv diktature i poniženja svih nas. Nema nazad. Nema povlačenja i nema predaje. Nastavljamo sve do pada Vučića sa vlasti – kaže Obradović. Predsednik opštine Stari grad Marko Bastać smatra da je u ovoj zemlji sve moguće. – U ovoj zemlji su već bez pravnog osnova hapšeni studenti, čak je uhapšen i jedan srednjoškolac. Tako da me ništa ne bi iznenadilo. Ali ne razmišljam o tome. Mi smo danas hteli da razgovaramo sa gradonačelnikom, da vidimo da li on uopšte zna šta se dešava u Beogradu, da mu tražimo da obustavi besmislene i štetne projekte i razreši večitog zamenika Vesić Gorana. Međutim, utvrdili smo da Beograd nema gradonačelnika, a da večiti zamenik Vesić Goran nema hrabrosti da se suoči sa građanima i odbornicima – ukazuje Bastać za naš list. Kako dodaje, Vesić je brutalno zloupotrebio odbornice u Skupštini grada Beograda kao i zaposlene u raznim gradskim i opštinskim ustanovama. – Baš kao što nedeljama zloupotrebljava medije koje napredni klan finansira našim novcem na kojima me označava kao huligana, dripca, teroristu i fašistu. Reč je o istoj matrici koju su upotrebljavali pre nego što su ubili Olivera Ivanovića i pokušali da ubiju Milana Jovanovića. Za sve što se dešavalo danas kao i za eventualno hapšenje i napade na mene lično i na druge učesnike mirnih protesta odgovoran je isključivo večiti zamenik Vesić Goran, koji je od danas preuzeo i ulogu gradonačelnika – smatra Bastać. A Željko Veselinović, odbornik Skupštine grada, dodaje da Vesić i gradonačelnik Zoran Radojičić nisu smeli da izađu iz zgrade već su se junački krili unutra, dok su odbornici beogradske skupštine probali da uđu u svoju Skupštinu i predaju pismo na pisarnici. – Ali je Vesić, koji je komandovao ženama zaposlenim u Skupštini grada, naterao te žene da stanu na vrata i pod njegovom dirigentskom palicom viču i vređaju odbornike. Farsa koju prave svuda u Srbiji i kriju se iza žena je provaljena i više nego smešna – opisuje Veselinović. Na mogućnost hapšenja, on kaže da „ako će da hapse odbornike koji hoće da uđu u zgradu u koju su izabrani, onda neka hapse slobodno i pokažu svetu Severnu Koreju u Srbiji“. – To bi bio sjajan posao. Odgovornost treba da imaju nalogodavci koji su žene terali na silu da sprečavaju ulazak odbornika u zgradu – zaključuje Veselinović. Podsetimo, krajem februara odbornici Saveza za Srbiju odlučili su da bojkotuju rad Skupštine grada Beograda. Uloga žena u političkoj borbi Zanimljivo je da se žene koje brane SNS čelnike lokalnih uprava ne pojavljuju prvi put. Najpre su žene iz Brusa najpre „same organizovale“ okupljanje ispred opštine Brus braneći sada već bivšeg predsednika opštine Milutina Jeličića Jutke, optuženog za seksualno uznemiravanje svoje sekretarice, a zatim su žene ponovo bile u frontu odbrane Jutke na dan kada je smenjen sa čela opštine. Juče se to dogodilo ispred Starog dvora gde su kancelarije funkcionera glavnog grada. Tabloidi istovremeno pišu da Savez za Srbiju u prve redove svojih okupljanja isturaju žene i decu, te da će njih povesti i u šetnju do televizije Pink u subotu.
  3. Javna tribina „U predvečerje rata, 20 godina kasnije“ povodom obeležavanja druge decenije od početka NATO bombardovanja SRJ održana je u subotu u bioskopskoj sali Muzeja vazduhoplovstva. Prisutnima su o svojim iskustvima i sećanjima govorili tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje 1999. godine Avram Izrael, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade pukovnik u penziji Zoltan Dani, kao i autor makete MiG-29 iz 1999. pilot potpukovnik u penziji Đorđe Ivanov. Tribinu je otvorio direktor Muzeja vazduhoplovstva Čedo Milivojević rekavši da Muzej ima obavezu obeležavanja godišnjice od NATO bombardovanja te da se od ove tradicije neće odustati. On je podsetio i da je bombardovanje trajalo od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a da je u tom periodu „poginulo više hiljada civila, kao i 1.008 pripadnika vojske i policije, među kojima i 39 pripadnika RV i PVO“. „U očaju smo predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu prihvatili.“ / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O političkim okolnostima i događajima koji su prethodili 1999. godini pričao je tadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, koji je istakao da je strateška pozicija zemlje odredila njenu dalju sudbinu, što je na kraju i dovelo do NATO bombardovanja usled nemogućnosti postizanja saglasnosti oko kosovskog pitanja: – Mi jesmo tokom dva svetska rata bili saveznici sa Amerikom i Engleskom, ali saveznici u ratu protiv Nemačke, a nakon pada Berlinskog zida to postaje rat protiv Rusije u kojem mi ne želimo da učestvujemo i ovo određuje naš položaj, koji i danas traje. Tokom devedesetih godina bilo je raznih pokušaja da se spreči da do sukoba dođe. Pored svega što smo nudili, mi smo jednom iz očaja u Rambujeu predložili i da cela Srbija uđe u NATO, ali pod uslovom da ostane cela. Nisu hteli ni da razgovaraju o tome. – O sistemu osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja, koji je informisao javnost o nastanku i prestanku opasnosti od bombardovanja, govorio je tadašnji načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje Avram Izrael. On je istakao da je SRJ 1999. godinu dočekala u teškom materijalno-tehničkom stanju kada je u pitanju ovaj sistem: – U periodu devedesetih godina nastaje prekid u razvoju sistema osmatranja i obaveštavanja i mnogo ljudi odlazi sa posla. Uoči bombardovanja uspevamo da revitalizujemo sistem zahvaljujući Skupštini grada Beograda i privrednicima koji su želeli da pomognu i vrlo brzo popunjavamo jedinicu do 100% i osposobljavamo sve sirene – 20 pneumatskih i oko 200 električnih koliko ih je bilo u Beogradu. Smatrali smo da jedan grad sa milionskim brojem stanovnika ne možemo da držimo u informativnom mraku i zbog toga smo građane obaveštavali i uspostavljali odnos poverenja sa njima. Mada je bilo pokušaja cenzure, u smislu da odajemo vojne tajne i dižemo hajku, Centar je prvoklasno obavljao svoje zadatke. – Sala Muzeja puna / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva Na tribini u Muzeju govorio je i pukovnik u penziji Zoltan Dani, komandant 3. diviziona 250. raketne brigade, koja je 27. marta srušila avion Američkog ratnog vazduhoplovstva F-117: – U 18 časova 27. marta naša jedinica dobija pripravnost 1 kada nam iz operativnog centra naređuju da odmah uključimo naš osmatrački radar jer je dobijena informacija da u vazdušnom prostoru postoje ciljevi koje osmatrački radari operativnog centra ne mogu da uoče. Mi smo zahvaljujući našem radaru videli 5 takvih ciljeva, od kojih se jedan ozbiljno približavao u našu zonu uništenja. Nakon dobijanja potvrde od operativnog centra da se izvrši borbeno dejstvo ka tom cilju, on biva prebačen sa osmatračkog na nišanski radar. Kada je sve bilo pripremljeno, naredio sam oficiru za vođenje da lansira dve rakete od kojih je prva pogodila avion, kome je od dejstva bojeve glave otpalo levo krilo i on je pao je u reonu sela Buđanovci. – O iskustvima tokom bombardovanja / Foto: Igor Marjanović, Muzej vazduhoplovstva O tome kako je domišljatost srpske avijacije uspela da spasi 6 aviona MiG-29 govorio je pilot potpukovnik Đorđe Ivanov, čija se maketa tog aviona iz 1999. nalazi u Muzeju vazduhoplovstva i dodao: – Sa dvojicom svojih kolega sam 23 dana pravio makete MiG-ova. Niko od nas nije imao posebnog iskustva u tome, već smo se samo jednog dana okupili u jednoj školi, pogledali makete od plastike i skice i na taj način se rodila ideja. Bilo je dosta problema prilikom izrade maketa, ali smo na kraju uspeli i zahvaljujući njima smo sačuvali našu avijaciju i zadržali rusku tehniku u Srbiji. – Više o istorijskim okolnostima koje su dovele do NATO bombardovanja, ulozi Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje u informisanju građana, obaranju čuvenog „Noćnog jastreba“, kao i „varkama“ kojima se pribegavalo kako bi se sačuvala domaća avijacija, pogledajte u integralnom snimku predavanja: Luka MATOVIĆ
  4. https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5). “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno." 'Pročišćenje istinom' Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'. “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru. Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca. Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme. Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari.
  5. Najugledniji vojni diletant režima, Miroslav Lazanski, sažeto je objasnio mitomansku suštinu disperzirane pobedničke vojne vežbe u Srbiji: da svima pokažemo šta imamo. Muška stvar, muški lek. I vežbe, kao i parade, ili egzaltirani istupi važnih državnih glava, imaju smisao pokazivačkog egzibicionizma. Eto, to smo mi, samo pogledajte koliko smo jaki. Hoćete li da se pokačite sa nama? Javne vežbe, koje u svojoj biti sadrže slabo maskirane poruke o poželjnoj snazi režima, a ne državne vojske, uglavnom nemaju praktični značaj. Ali dobra obuka ima, operativno sadejstvo ima. Kao i ono što profesionalci umeju, ali to pokazuju samo onima kojima valja pokazati. U suštini „velika vežba na deset lokacija“ je malo bogatiji tehnički zbor, sa ukupnim brojnim stanjem jedne ojačane brigade. Njena dinamika je bila marketinški, ali ne i operativno taktički usaglašena. Vojnici su na svojim „tačkama“ korektno odradili posao, ali smisao celine tog poduhvata, osim neubedljivog šepurenja manekena državnog vrha, nije poznat. Ako je to poligonska parada pobednika, možda je snagu valjalo pokazivati dodatnom pacifikacijom temeljno očerupanih jastrebova (Vulina, na primer). Nije poznato je li postojala jedinstvena komandna i operativna usaglašenost smisaono potpuno razuđenih segmenata kao što su: „Borbena grupa u napadu, uz učešće više od 1.200 vojnika i (simboličnih) 100 sredstava ratne tehnike – borbenih vozila, aviona i protivoklopnih helikoptera“. Sve to na Pasuljanskim livadama. Slična stvar je izvedena na Pešteru, sa srodnim sredstvima i oko 2.000 vojnika i oko 100 borbenih vozila, takođe. Ako nema čvrste teritorijalne konotacije između ova dva segmenta, može se pojmiti da je supoziciona pretpostavka slična, uz nedoumicu o prirodi hipotetičkog neprijatelja. Osim ako takvu opasnost država ne prepoznaje u sebi samoj. Zato su segmenti vežbe kod Titela (ušće Begeja u Tisu), ili tenkovski marš kod Sremske Mitrovice (30 tenkova i 100 vojnika), ili stanica za dekontaminaciju čak negde na Jastrepcu, u prilično nelogičnoj disperziji i neskladu sa težištem i ciljevima dejstava (ako je to neko uopšte odredio) na Pasuljanskim livadama i Pešteru (ukupno 3.200 vojnika). Tamo je naime bilo gro ljudstva, hodajuće i leteće tehnike, i modernih borbenih sistema. I naravno, sve komandne bojeve glave. Bilo je i nekih naznaka protivterorističke borbe, koja je ostala u senci onih delova vežbe koji su obuhvatali najmasovnija dejstva i prisustvo „vrhovnog komandanta“. On je sa svoje strane pokazao uobičajeno laičko oduševljenje, čak zaprepašćen notornim principima dejstva artiljerije „zamislite, naši topovi gađaju preko naših tenkova“. Neko je morao da pripremi vrhovnog za važne izjave i da ga upozna sa vekovnom praksom da artiljerija redovno dejstvuje „preko glava“ sopstvenih jedinica. On je objasnio da su sve rakete pogodile, a „samo dve nisu“, pokušavši da objasni zašto su baš te dve omašile, ali mu se nije dalo da bude ubedljiv. Promašile, eto… Ako bismo pokušali da definišemo prirodu osobenih manevara pod nazivom „Vek pobednika“, mora se reći da to nije bila homogena vežba, jer nije imala jedinstvenu zamisao, konzistentnost, logiku izvođenja po vremenu, mestu i prostoru, i jedinstveni cilj. Bio je to heterogeni skup pokaznih vežbi, u kojima su dejstvovale samo „ad hok“ formirane borbene grupe, uz istrgnute delove matičnih formacijskih jedinica. Šta se događa sa neprijateljem i kome su upućene krajnje nejasne poruke konfuznih manevara? Izgleda svima oko nas, pa i članicama NATO-a. Vojnom vrhu godi što je vrhovni, koji nimalo ne razume stvari, očaran vežbama, koje su već na prvi pogled neusklađene sa bilo kojom istinskom ratnom hipotezom. Ali je zato proizvedena nadmena (i rekao bih sporna) teza koja, nevezana za pobednički povod od pre 100 godina glasi: U regionu niko (nije) ravan Vojsci Srbije. Osim Rumunije, koja nam je dobar komšija. Ostali bi, na osnovu te neskromne procene odnosa snaga, morali da strepe od nas, sve sa Alijansom kojoj pripadaju. Zašto bi iko strepeo, ako vrhovni tvrdi da nećemo ratovati. Osim ako nas neko napadne, što nije isključeno. Naprotiv, stalno je uključeno. A onda moramo pokazati da smo najjači, isključujući Rumuniju, pa bi nas ponovo smirivao neko mnogo jači od nas. Da li nam je takav rasplet već odnekud poznat? Jeste, ali postoji jedno više puta ponovljeno pravilo: pametni se samo jednom nauče na tuđem iskustvu. A budale bezbroj puta na svom. Sve mi se čini da je vežba koncipirana tako da režim sam sebe ohrabri za prinudno zbacivanje teškog bremena s leđa. Za takve, neprijatelja ima na sve strane, a čega nema može se izmisliti. Zbog toga predsednik sve češće gađa preko glava sopstvenih snaga, ne libeći se da potrefi i glavu, tragajući za silom koja bi rešila sve njegove strahove. Ali takve sile nema. Ako se mogu izmišljati dušmani, može i sila koja će ih satrti. Mnogo smo jaki, brate (navijačka). I zbog toga se jasno videlo kako ovaj tužni skup na vrhu vidi sebe sa silom i silu oko sebe. Rukuju opasnom igračkom koju ne razumeju, ali se dive i sebi i njoj. Ona je oštećena, nesolidna, prilično zastarela, ali je opasna i za njih i za nas. Vidite šta smo sve doživeli u veku iza nas. Da li vam bilo ko od onih provincijskih nesrećnika, koji se sa Tačijem ćuškaju oko mesta za sedenje iza Putina, izgleda kao pobednik?
  6. BEOGRAD Potresno pismo mame iz Narodnog fronta: Kao da smo u logoru, a ne u porodilištu Piše: Buka / Objavljeno: 24.09.2018. u 12:22h Jedna mama koja se nedavno porodila u GAK "Narodni front" odlučila je da pošalje pismo javnosti u kom je objasnila kroz kakav pakao trenutno prolaze mame i bebe nakon promena koje su stupile na snagu u ovoj zdravstvenoj ustanovi. Pismo je objavio portal "Roditelji Srbija", a tema je odluka GAK-a da ukine dohranu i time mnoge porodilje dovede u mučnu situaciju ukoliko nisu u stanju ili pak ne žele da doje svoju decu. Njene reči prenosimo u celosti. “Nalazim se u porodilištu GAK Narodni Front od ponedeljka kad sam rodila svoju bebu. Treće dete po redu. Čekam otpust. Bebu dojim od nultog dana i to veoma uspešno. Podržavam svaku majku, ženu koja se porodila, u svom izboru ili mogućnosti… da li će da doji ili ne, da li želi ili jednostavno ne želi, a možda i ne može, ne potekne svima odmah mleko. Od srede popodne u ovom porodilištu je ukinuta dohrana, ne znam iz kog razloga ali pedijatrijske sestre tvrde da su to neki novi standardi koji moraju da se prate i da oni podržavaju najbolju ishranu za bebe, a to je majčino mleko. Taj stav nije daleko od istine, ali prvog drugog dana po porođaju jednostavno nemaju svi mogućnost da doje iako imaju želju. Ovde je trenutno takva situacija da majke nemaju izbora, i isključivo MORAJU da doje svoje bebe. Dohrane NEMA. Dohranu mogu da dobiju samo bebe po nalogu pedijatra i to kad se utvrdi (ne znam koliko sati ili dana nakon porođaja) da majka zaista nema ni kap mleka. Tada pedijatar potpiše i pečatira izveštaj o dohrani. Noć je bila jako teška i tužna. Bebe neiscrpno plaču, ja bih rekla ridaju, po pola sata, nekad i više bez prestanka. Majke pogrbljene nad svojim tek rođenim bebama pokušavaju da nahrane svoje bebe, dojkama u kojima u 70 posto slučajeva nema mleka ili ima tek pomalo da nakapaju bebama u usta. Nedovoljno. Plač je nesnosan, pretužan, užasno ga je slušati… A majke, premorene, blede, neispavane sede ili šetaju kao neki zombiji u bezizlaznoj situaciji. Ja ne znam ni kako u takvom stanju majkama može da krene mleko. Izbora nemaju, jednostavno moraju da doje, jer non stop im ponavljaju „Dohrane nema, vaše mleko je najbolje za vaše bebe!“. Neke majke ćute i mire se sa sudbinom, jedva čekaju da krenu svojim kućama, neke daju svojim bebama vodu kako bi ih umirile, neke urlaju i deru se, neke plaču zajedno sa svojim bebicama… ko kako podnese. Pedijatrijske sestre obilaze sobe, proveravaju da li doje, stiskaju svima bolne bradavice, ubeđuju da je to dovoljno i tako to teče od srede popodne. Ponašaju se kao neki generali, a ne medicinski radnici koji su dužni da brinu i vode računa o porodiljama i tek rođenim bebama. Celokupna situacija je jako potresna, bez preterivanja, mučenje za majke, mučenje za tek rođene bebe. Pregladne su. Ja sam plakala… ne mogu da verujem svojim očima i ušima… kao da smo u nekom logoru, a ne u porodilištu gde smo na svet doneli najveću ljubav i sreću. Imam nenormalnu potrebu da vam se obratim i obavestim o situaciji kojoj sam svedok, jer mora da postoje odgovori. Mora da postoji način da se tome stane na put. Nehumano je mnogo toga na ovom svetu, ali držati pregladne bebe i preiscrpljene majke prelazi granice i nehumanosti. Horor film… LOGOR! Iako nisam osetila na svojoj koži, osetila sam ogromnu bol koja će zaista teško proći a zaboraviti znam da neće. Veliki pozdrav Ena.” Izvor: roditeljisrbija.com
  7. Koliko dugo osećate bol i patnju zbog neuzvraćene ljubavi, šikaniraju vas, osećate da ste drugačiji od većine ili ono najgore trpite fizičko i psihičko nasilje u porodici, ali pretvarate se i ćutke sve to trpite godinama, ne odlučujete se za radiklne rezove samo da ne bi pukla bruka! Čini se da Srbi više od kod bilo kog drugog naroda zaziru od toga "šta će svet reći". Tako je kada razmišaljaju o razvodu ili kada su u situaciji da im je dete ili ukućan teže bolestan, ako slučajno imaju nekog najbližeg drugačije seksualne orijntacije... Ćute i trpe da ne puke bruka - žena trpi muživljevo iživljavnje, krije se da je dete narkoman, žena alkoholičar... Kao da je lakše imati nesrećan život i prikrivati problem nego ga rešavati, jer bi se upravo tako za sve i saznalo. - Bila bih srećnija milion puta da su se moji razveli. Dvadeset pet godina sam slušala svakodnevno svađe, pretnje i strahovala kada čujem ključ u bravi jer znam šta sledi. Imam traume za za ceo život! Zbog sve dece koja su prošla ili prolaze ovakve i slične stvari, ja vas molim da se razvedete i svima ulepšate život – napisala je čitateljka „Blica“ komentar na tekst šta sve deca trpe u lošem braku koji traje upravo zato što su se roditelji plašili da se razvedu "da ne bi pukla bruka".
  8. Pričao mi jedan pričac Bajagina priča U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu. A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu. Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao. I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović. Šta bi dao da si na njegovom mjestu? "Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo. Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik." Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u. Priča o paketiću germe i poklonu za dijete Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju. Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao. Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović. Po njemu se ništa nije dostojno zvati Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško. A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik. Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove. Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete." A ne možemo!
  9. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  10. “Srbija i Republika Srpska katastrofalno su podbacile u očuvanju spomenika i pamćenju Jasenovca, jer kada na internetu ukucate riječ Srebrenica pojavi se tri miliona pojmova, a kada ukucate Jasenovac pojavi se 300 000! Zar se trebamo pitati ko nam je kriv što je to tako?! Zato, Srbi dođite u Jasenovac, a potom u ruke uzmite računare i ostala sredstva komunikacije i širite svijetu istinu o onome što ste vidjeli, jer samo istina o Jasenovcu može da pobije laži o Srebrenici”. Ovim riječima je prije desetak godina tadašnji predsjednik Odbora za Jasenovac Srpske pravoslavne crkve, a danas vladika slavonski Jovan opisao odnos političkih elita, ali i cjelokupnog srpskog naroda prema mjestu svog najvećeg stradanja. Koliko je u pravu još bolje pokazuje činjenica da se nosioci najviših funkcija u Srbiji i Srpskoj tek jednom godišnje prisjete Jasenovca i Donje Gradine. Preciznije, oko 22. aprila kada se obilježava godišnjica proboja preživjelih jasenovačkih zatvorenika iz logora smrti kada se na mjestu stradanja ispraznim i svake godine identičnim patetičnim govorima šalju političke poruke. Tračak nade da bi se to moglo promijeniti dao je nedavno predsjednik RS Milorad Dodik kada je poručio da će u svim školama u Srpskoj biti obavezan istorijski čas na kojem će mladi ljudi učiti o strahotama ustaškog logora smrti kako bi istinu o Jasenovcu prenosili na pokoljenja. Predsjednička izjava je za svaku pohvalu, ali teško se oteti utisku da on ovim potezom ne pokušava da se opravda za ono što je uradio prije tačno 18 godina. O čemu se radi? Radi se o sudbini arhivske i muzejske građe iz logora Jasenovac. Građa je na osnovu sporazuma koji je tadašnji premijer RS Milorad Dodik 27. oktobra 2000. godine potpisao sa direktorom Muzeja holokausta u Vašingtonu Diane Salcman ustupljena tom muzeju. Kompletna građa koju je Dodik svojim potpisom tada ustupio Muzeju holokausta, vjerujući, kako je tada rekao, da čini “dobru stvar za Republiku Srpsku, jer će cijeli svijet imati priliku da se upozna sa zločinima genocida u ustaškoj NDH”, poslije nešto više od godinu dana iz Vašingtona je vraćena u Hrvatsku, gdje je najvećim dijelom završila u depou Javne ustanove “Spomen-područje Jasenovac” daleko od očiju javnosti. Uprkos tome što se u vezi predaje jasenovačke građe Muzeju holokausta raspredaju razne priče, što cijelo vrijeme traje svađa među političarima, a Dodikovi oponenti bez čvrstih dokaza i danas tvrde da je građa prodana, a ne predana, nepobitna je činjenica da je sva građa koja je iz Republike Srpske stigla u Vašington vraćena u Spomen-područje Jasenovac u Hrvatsku. To je potvrdio portparol Muzeja holokausta Rejmond Flandez koji u pisanom odgovoru navodi da su „na osnovu ugovora potpisanih sa Vladom Hrvatske i Vladom Srpske kopije kompletne građe nakon restauracije ustupljene Arhivu Republike Srpske i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dok je originalna građa ustupljena Spomen-području Jasenovac“. Njegove riječi potvrdio je i direktor Spomen-područja Jasenovac Ivo Pejaković. – Dana 26. 10. 2000. godine potpisan je ugovor između Ministarstva kulture Republike Hrvatske i Memorijalnog muzeja holokausta SAD-a iz Vašingtona (USHMM). Na osnovu tog ugovora, dogovoren je povratak građe u Spomen-područje Jasenovac. Građa je vraćena u Spomen-područje Jasenovac 5. decembra 2001. godine – navodi Pejaković. Na pitanje da li je kompletna građa koja je iz Arhiva RS ustupljena Muzeju holokausta vraćena Javnoj ustanovi „Spomen-područje Jasenovac“, Pejaković davodi „ne mogu vam dati precizan odgovor, jer ne znamo kakav je ugovor potpisan između Vlade Republike Srpske i Memorijalnog muzeja holokausta SAD-a. Koliko mi znamo, sva građa koja je stigla u Vašington je nakon toga vraćena u Spomen područje Jasenovac“. – Građa koja je 2001. godine vraćena u Spomen-područje Jasenovac i danas se nalazi u prostoru institucije. Dio građe je izložen u stalnom postavu muzeja koji je otvoren 2006. godine, a ostali dio se čuva u depou Spomen-područja Jasenovac. Sva građa se čuva u skladu sa zakonima i pravilnicima i u dobrom je stanju – navodi Pejaković. Nažalost, svi koji su prije 1991. godine posjetili muzej u Spomen-području Jasenovac koji je zbog brojnih izloženih artefakata, kama, maljeva, srbosjeka i užasavajućih fotografija izazivao pravu jezu danas bi bili užasnuti sramnom postavkom ovog muzeja, jer rijetki izloženi artefakti podsjećaju na nečovječne ustaške zločine i stradanje nevinih ljudi, žena i djece. Drugim riječima, odgovor direktora Spomen-područja Jasenovac Ive Pejakovića da se „ostali dio građe čuva u depou“ samo djelimično je tačan, jer bi bilo korektnije da je rekao da se „ostali dio krije u depou“. U skladu s tim, i apel episkopa Jovana upućen Srbima da dođu u Jasenovac i potom šire istinu o onome što su vidjeli, došao je prekasno, jer po onome što mogu da vide, ispalo bi da je Jasenovac ipak bio – radni logor. Ali da krenemo ispočetka. Cijela saga počela je još u oktobru 1991. godine kada je jasenovačku zbirku pod najezdom „zengi“ iz Jasenovca spasio kustos tadašnjeg muzeja Simo Brdar koji ju je prenio u Kozarsku Dubicu i smjestio u svoj stan. Direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu Milan Bulajić u nekoliko navrata je pokušao da ovu vrijednu zbirka i artefaktu prenese u Beograd kako bi se s obzirom na njen značaj smjestila u adekvatan prostor. Poslije niza prepiski sa predstavnicima vlasti u RS tokom ratnog i poratnog perioda, Bulajić je 21. septembra 1998. godine od Živojina Erića, ministra nauke i kulture u Vladi Milorada Dodika dobio odgovor da se “građa o stradanjima u logoru Jasenovac kao kulturno dobro od izuzetnog značaja ne može iznositi iz zemlje”, te da je “stav Vlade Republike Srpske da se skeniranje, kopiranje i mikrofilmovanje obavi u Banjaluci”. Vlade RS je na sjednici 9. jula 1999. godine donijela odluku da se građa iz Kozarske Dubice smjesti u Arhiv RS u Banjaluci i Simo Brdar je po nalogu Vlade RS u septembru 1999. godine zbirku predao Arhivu RS koji se obavezao da će zbirku čuvati, popisati i vratiti Javnoj ustanovi „Spomen-područje Donja Gradina“. Umjesto toga, građa je na osnovu pomenutog sporazuma Dodik-Salcman ustupljena američkom muzeju. Dodik je 23. februara 2001. godine na saslušanju pred Anketnom komisijom Narodne skupštine RS potvrdio da je “iz razloga hitnosti potpisao sporni sporazum bez znanja Vlade RS”, ali da je naknadno upoznao Vladu sa tim, te da je Vlada tada prihvatila sporazum. Dodik je ustvrdio i da nije znao da su predstavnici Muzeja holokausta dan ranije potpisali sporazum sa predstavnicima Republike Hrvatske, kao i da mu je rečeno da će građa ostati u muzeju u Vašingtonu. Interesantno je da je javnost u RS za sva dešavanja saznala gotovo dva mjeseca nakon što je građa već prebačena u Vašington, odnosno kada je nakon izbora održanih u septembru 2000. godine formirana nova većina u NSRS čiju okosnicu su činili SDS i PDP. Jedan od prvih koraka nove skupštinske većine bilo je formiranje desetočlane Anketne komisije NSRS sa zadatkom da ispita okolnosti pod kojima je jasenovačka građa završila u Vašingtonu. Na čelu komisije bio je tadašnji poslanik Socijalističke partije RS, sada već pokojni Miroslav Mikeš kao jedini predstavnik jevrejskog naroda u NSRS, te poslanici PDP-a Nevenka Trifković, SDS-a Pantelija Ćurguz, Srpskog narodnog saveza Ranko Cvijić, SDA Omer Branković (preminuo), Demokratske partije socijalista Nebojša Radmanović, DNS-a Marko Pavić, SNSD-a Milan Kovač, NHI Tomislav Tomljanović i Penzionerske stranke RS Stojan Bogosavac (preminuo). Prva sjednica komisije održana je 23. januara 2001. godine i iz zapisnika se vidi da su se članovi prepirali oko proceduralnih stvari, metodologije rada i sličnih nebitnosti. Iz zapisnika sa kasnijih sjednica vidi se da je predsjednik Anketne komisije Miroslav Mikeš 15. februara 2001. godine boravio u Muzeju holokausta u Vašingtonu. On je tamo zatekao katalogizovanu i restauriranu jasenovačku građu i o tome je po povratku obavijestio članove komisije. Anketna komisija je Narodnoj skupštini posljednji izvještaj podnijela 7. marta 2001. godine, čime je praktično završen njen rad, tako da Narodna skupština RS nikada nije zvanično informisana da je vašingtonski Muzej holokausta krajem te godine, preciznije 5. decembra 2001. godine kompletnu zbirku vratio u Spomen-područje Jasenovac ili na “mjesto zločina”. U spornom sporazumu Dodik-Salcman na osnovu koga je građa završila u Vašingtonu, a kasnije u Hrvatskoj, navodi se da će “nakon prijema predmeta, Muzej holokausta u Vašingtonu imati ovlašćenja da se stara o njima na odgovarajući način, u skladu sa svojim zakonskim i etičkim obavezama i sa zadatkom očuvanja sjećanja na holokaust”. U skladu sa ovom odredbom sporazuma, teško je povjerovati da je Dodik imao namjeru da građu na posredan način vrati u Hrvatsku. Pored toga, katastrofalni uslovi u Arhivu RS u kojima se nalazila građa iz Jasenovca daju mu za pravo kada tvrdi da jasenovačka građa nije zaslužila da trune i propada u neuslovnim prostorijama, ako je brigu za nju pokazao jedan od najpoznatijih svjetskih muzeja posvećenih sjećanju na zločine nacista i njihovih satrapa. Međutim, izgleda da je previdio dio sporazuma koji je lično potpisao, a koji kaže da se “predajom ovih predmeta RS odriče staranja i kontrole, kao i svih mogućih potraživanja prema Muzeju holokausta u odnosu na ove predmete”, iz koga je jasno da se jasenovačka građa ustupa na trajno korištenje i brigu vašingtonskom muzeju. Posebna začkoljica u cijeloj priči koja Dodiku može ići na ruku, ali samo pod uslovom da za nju nije znao, jeste činjenica da je direktor Muzeja holokausta samo dan prije nego što je da Dodikom potpisao sporni sporazum isto uradio i sa tadašnjim ministrom kulture Hrvatske Antunom Vujićem. Vujić je tada izjavio da „potpisani sporazum potvrđuje da je privremeni odlazak jasenovačke građe u Ameriku samo etapa u povratku u Hrvatsku do kojega će doći do kraja godine”. Elem, jasenovačka građa je vraćena u Hrvatsku i bukvalno se krije u depou Spomen-područja Jasenovac, a jedini način da ona ugleda svjetlost dana je da Srbi poslušaju vladiku Jovana, a Milorad Dodik održi obećanje o uvođenju istorijskog časa na kojem će mladi ljudi učiti o strahotama ustaškog logora smrti i istinu prenositi na pokoljenja. Darko Momić http://www.srpskacafe.com/2018/02/istina-o-jasenovackoj-gradi-da-li-smo-napravili-istorijsku-gresku/
  11. Voja Antonić napustio Srbiju u 65. godini: Devedesetih smo makar imali nadu, a čemu sada da se nadamo? Tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija" odselio se u Kaliforniju, gde je dobio posao Vojislav Antonić, pronalazač i novinar, tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija", otkrio je u intervjuu Danasu da je njegovo jugoslovensko čedo (i čudo) ušlo u Muzej istorije računara u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji, ali i da je dan pre 65. rođendana napustio zemlju i dobio posao u SAD. "Period devedesetih bio je strašan, ali smo tada makar imali nadu da će se stvar promeniti kada Miloševićevoj autokratiji dođe neizbežan kraj. Čemu sada da se nadamo? Istina, sad se nešto jasnije vidi kraj Vučićeve tiranije, ali šta je sledeće? Pored ovakvog naroda, svaka vlast će se pretvoriti u ono što vodi državu ka besmislu", kazao je Antonić. On se na preokret, kaže, odlučio u ozbiljnim godinama, i zaposlio se u kompaniji "Supplyframe". Cilj mu je, navodi, da pripremi teren da tamo pređu i njegovi sinovi Marko i Ivan. "Nas vetrovi bacaju s kraja na kraj, mi nemamo ni vlast, ni duh, ni kulturu, pa ni narod kojim bismo se tome usprotivili. Naša vlast čini sve da što više mladih obrazovanih ljudi napusti zemlju, kao i da bude što više bednika koji preturaju po kontejnerima, jer je njih lako kupiti jednim sendvičem", rekao je Antonić u intervjuu za današnji broj Danasa. Izvor
  12. Iako je skraćenica "MiG" u Srbiji odavno sinonim za svaki mlazni borbeni avion, u iščekivanju dolaska dugo najavljivane ruske donacije od šest polovnih aviona gotovo neprimećeno prolazi današnji dvostruki jubilej vezan za avione tipa MiG koji su leteli ili još lete iznad Srbije. Malo ljudi zna da se baš na današnji dan navršava 30 godina od isporuke prvih letelica MiG-29 a da je istog datuma, ali pre 55 godina, na aerodrom Batajnica sleteo prvi MiG-21. Slučaj je hteo da istog dana, u razmaku od 25 godina, tadašnja Jugoslovenska narodna armija počne da koristi dva legendarna lovca - Mig-21 i 29, koji su i danas, više od pola veka kasnije, jedina dva lovca u operativnoj upotrebi Vojske Srbije. Za tih 55 godine jugoslovenskim i kasnije srpskim nebom letelo je ukupno 277 aparata iz fabrike koja je nosila ime konstruktora Artema Mikojana i Mihaila Gurjeviča, da bi se ta flota u 2017. godini svela na ukupno sedam aviona, od kojih u svakom trenutku leti najviše dva. Prvi avioni tog tipa na pistu batajničkog aerodroma sleteli su 24. septembra 1962. godine, kada je isporučeno prvih pet letelica MiG-21 u verziji F13. To su, u tom trenutku, bili najmoderniji lovci u svetu i predstavljali su veliko pojačanje za JNA, jer su to bili prvi supersonični (nadzvučni) presretači koji su mogli da obavljaju zadatak u svim vremenskim uslovima i noću. Uz Mig-21 u JNA je u upotrebu ušla i K-13, prva IC vođena raketa vazduh-vazduh koja je korišćena u Jugoslaviji. Prvih pet aviona Mig-21 nabavljeno je nakon što je otopljavanje odnosa sa Sovjetskim Savezom, u vreme vladavine Nikite Hruščova, omogućilo Jugoslaviji da svoju armiju ponovo oprema oružjem iz socijalističkog bloka. Nabavka je izvedena pod šifrovanim imenom "Zadatak Romanija", zajedno sa nabavkom radara i raketnih sistema, i obavljena je u najvećoj tajnosti. Članovi jugoslovenske delegacije koji su putovali na pregovore verovali su da će razgovarati o kupovini licence za izradu 200 aviona Mig-19, a za postojanje ponude za nabavku novog sovjetskog lovca saznali su tek po dolasku u Moskvu. Jedino mesto gde su ruski avioni stajali do američkih Kako se proces preorijentisanja sa NATO zemalja na Sovjetski Savez desio na vrhuncu Hladnog rata, prošlo je gotovo dve godine pre nego je Jugoslavija objavila da je nabavila te, u to vreme najmodernije lovce-presretače. Za njih je uvedeno i posebno jugoslovensko ime L-12 (Lovac 12), kako bi se sakrilo njihovo prisustvo u zvaničnoj dokumentaciji, što je ustanovilo tradiciju označavanja aviona u jugoslovenskom vazduhoplovstvu domaćim oznakama, koja se zadržala i do danas. Dugo vremena su se obuka letačkog i mehaničarskog sastava i letovi obavljali u tajnosti za ostale pripadnike baze, a kuriozitet tog vremena predstavlja činjenica da su na batajničkom aerodromu, u okviru istog puka i na istoj stajanci, bili parkirani američki lovci F-86 E Sejbr i sovjetski Migovi 21, po čemu je Jugoslavija bila jedinstvena u svetu. U svojoj 55-godišnjoj istoriji upotrebe, Mig-21 na jugoslovenskom i srpskom nebu leteo je u devet različitih varijanti, odnosno u tri razvojne generacije. Za potrebe Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (JRV), od 1962. do 1986. godine nabavljen je ukupno 261 lovac tog tipa, a avioni su popunjavali devet eskadrila 204. lovačkog puka na Batajnici, 117. puka u Bihaću i 83. puka u Prištini, kao i po jednu eskadrilu za obuku pilota, izviđačku i eskadrilu školskog puka u Puli. Ukupno je nabavljen 41 Mig-21 F-13 (domaća oznaka L-12), 36 aviona PFM verzije (L-14), 12 izviđačke verzije R (L-14i), 25 verzije M (L-15), šest verzije MF (takođe L-15) i 91 avion u najnaprednijoj verziji Bis (L-17). Za potrebe obuke letačkog sastava nabavljeni su i dvosedi prve, druge i treće generacije, odnosno 18 aviona Mig-21 U (NL-12), sedam Mig-21 US (NL-14) i 25 Mig-21 UM (NL-16). Poslednji Migovi 21 nabavljeni su sredinom 80-ih godina i oni su jedini koji se i danas koriste. Kratko vreme u JRV je korišćeno desetak aviona Mig-21 iračkog vazduhoplovstva, koji su krajem 80-ih godina prošlog veka stigli na remont u Jugoslaviju i koji nikada nisu isporučeni vlasniku zbog ratnih zbivanja u obe zemlje. Migovi u ratovima devedesetih Više aviona tog tipa je prebačeno u Srbiju po izbijanju rata u Jugoslaviji a pojedini su čak i korišćeni u borbenim dejstvima, leteći u jedinstvenoj pustinjskoj maskirnoj šemi. Nakon par godina oni su rashodovani i izbrisani iz evidencijske liste ali se i danas nalaze u Remontnom zavodu "Moma Stanojlović" u Batajnici. Kako u toku građanskog rata u Jugoslaviji avioni Mig-21 nisu imali protivnike na slovenačkoj, hrvatskoj i bošnjačkoj strani, brojni lovci su korišćeni u svojoj sekundarnoj nameni, odnosno za dejstvo po zemlji, kao i za izviđanje. Za vreme ratova u Jugoslaviji JRV je izgubilo sedam aviona MiG-21 i jednog pilota, dok je pilot Slobodan Medić preživeo iskakanje iznad hrvatske teritorije i zarobljen, nakon čega mu se gubi svaki trag. U udesima na MiG-21 za više od pola veka uništeno je 93 aviona. Poginulo je u raznim okolnostima 47 pilota, a 39 se spasilo sedištima za iskakanje. Jedino obaranje strane letelice u vazdušnom prostoru Jugoslavije, još od vremena Tršćanske krize, zabeležio je upravo Mig-21 Bis u januaru 1992. godine, kada je pilot Emir Šišić oborio helikopter Evropske zajednice koji je bez dozvole ušao iz Mađarske u Jugoslaviju. Za vreme NATO agresije lovci Mig-21, zbog tehnološke ali brojčane inferiornosti u odnosu na protivnika, nisu bili korišćeni u svojoj osnovnoj - lovačkoj nameni a nakon povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova preostali avioni tog tipa iz 83. puka iz Prištine su preleteli u Batajnicu gde su priključeni 204. puku. Istorija upotrebe aviona MiG-29 traje četvrt veka kraće ali nije manje uzbudljiva. Prva dva aviona MiG-29 UB (dvosed) sletela su 24. septembra 1987. godine a te i naredne godine isporučeno je ukupno 16 aviona tog tipa u jednosedoj i dvosedoj varijanti. Za vreme građanskih ratova ti avioni su korišćeni za dejstvo po zemlji bez gubitaka. Zbog isteka radnih resursa, mart 1999. godine i sukob sa NATO jugoslovenske dvadesetdevetke dočekale su mahom neispravne pa je u neravnopravnoj borbi oboreno šest aviona uz gubitak dva pilota. Dva aviona su uništena u udesima, a jedan pilot je poginuo. Migovi i danas lete u sastavu 101. lovačko-avijacijske eskadrile Vojske Srbije. Prema javno dostupnim podacima, VS ima četiri aviona MiG-29 i tri MiG-21 ali zbog isteka resursa i neispravnosti 29-ke ne lete dok su Migovi 21 isključivo dvosedi, za obuku, koji imaju ograničene borbene mogućnosti. Tako, uprkos gotovo svakodnevnih najava da će polovni Migovi 29 iz Rusije uskoro pojačati Vojsku Srbije, celokupna srpska lovačka avijacija trenutno se svodi na sedam aviona od kojih leti tek nekoliko.
  13. Novinar Miša Brkić kaže da je dobro što se selo za sto povodom situacije u Fijatu, ali da ga je fascinirao zahtev sindikata u vezi sa organizacijom proizvodnje, "u šta ne može da se meša". Kaže da je taj štrajk potka za razgovor o tome da li je model privlačenja investitora subvencijama dobar. Smatra da nije, jer otvara mogućnost korupcije. Nakon dvadesetodnevnog štrajka, u sredu su započeli pregovori između radnika i menadžmenta Fijata. Pored premijerke, pregovorima rukovodstva i štrajkačkog odbora kompanije Fijat Krajsler automobili prisustvovali su i ministri privrede i rada, Goran Knežević i Zoran Đorđević, a dogovoreno je da se razgovori nastave danas. Na pitanje zašto je bilo toliko mnogo potrebno da bi se selo za sto, novinar Novog magazina kaže da su možda obe strane tvrdile pazar, ali dodaje da je dobro što je do toga došlo. Osvrćući se na zahteve radnika, Brkić je rekao da ga fascinira da sindikat traži drugačiju organizaciju proizvodnje. Zna se ko šta radi, ko kosi a ko vodu nosi, vlasnik kompanije i njegov menadžment su zaduženi oko organizacije posla, sindikat tu ne može da se meša, on može da razgovara o uslovima rada, istakao je. U kolumni u listu Danas Brkić je napisao da "pitanje da li Fijat odlazi iz Srbije lebdi u vazduhu... da štrajk ugrožava ili može da ugrozi vrednost akcija FIAT Grupe na Njujorškoj berzi". Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna i da se ovde radi za male pare. Vraćajući se na to, Brkić je naveo da svi znaju da je ugovor države s Fijatom napravljen do 2018. i da Fijat može da kaže - nećemo da produžimo ugovor, i to je legitimno i to može da uradi. Kad je štrajk u pitanju, u kompaniji koja se listira na berzama, nijednoj ne prija štrajk i gleda kako da se toga reši na bilo koji način dozvoljen u poslovnom svetu, a jedan je zatvaranje, dodao je. "Jedna je predrasuda da je ovo berićetna zemlja i da je plata od 38.000 mala, nije... Ovo je zemlja na dnu Evrope, po razvoju, standardu i svemu i moramo toga da budemo svesni... To što mi imamo percepciju da smo važni, značajni, najbolji u regionu, to je besmislica... Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna, i da se ovde radi za male pare. Za male pare radi se u Singapuru i Indiji, i u Slovačkoj su bile i manje, ali je postojao konsenzus da reforme treba završiti, da zemlja mora da popravi imidž i onda će biti veće plate", kazao je. Danas je u Rumuniji manja plata nego u Srbiji, Rumunija je članica EU i ništa se događa, dodao je. Štrajk u Fijatu i pričao Fijatu danas je odlična potka za razgovor o tome da li je koncept za privlačenje investitora sa subvencijama bio dobar, a koji je započeo s vladom Vojislava Koštunice - ja sam i tada tvrdio da nije dobar, naveo je Brkić. Jedan razlog je, kako je dodao, što otvara mogućnost korupcije - mogućnost dogovora u četiri oka onih koji daju subvenciju i onih koji je primaju. "A samo ponekad se nešto o tome načuje". Po tom sistemu davanju subvencija svaki investitor, po ugovoru, posle vremena napisanog u ugovoru, može da kaže - zaradio sam, zatvaram fabriku, idem dalje, tražim državu u kojoj su manje plate nego u Srbiji, dodao je. Kaže da je, što se automobilske industrije, model bio pogrešan i kao primer naveo Slovačku. Neke od zemalja istočne Evrope, a imam najviše u vidu Slovačku - Slovačka je hab, centar automobilske industrije - oni su izabrali drugačiji način privlačenja automobilske industrije, a princip je bio opremiti lokacije za fabrike, pokloniti tu lokaciju i dati mu poreske olakšice, naveo je Brkić i dodao: "Dakle - bez keša, i za 10 godina Slovačka je postala najveća automobilska sila u Evropi". Podsetio je na nedavni slučaj radnika koji iz Srbije idu u Slovačku da rade. Pokazali su se kao razmaženi, i u jednom gradu su rekli - mi nećemo srpske radnike, ono što oni pokazuju nije privrženo našoj poslovnoj kulturi, naveo je. Kineska kompanija Hestil, koja je vlasnik Železare u Smederevu, traži od Vlade Srbije da promeni Zakon o radu kako bi se omogućilo lakše otpuštanje radnika, objavio je dnevni list Danas. To je jedan investitor, kaže na to Brkić. Po onome što je zaključak Bele knjige saveta stranih investitora, oni smatraju da je u suštini Zakon o radu kako je napravljen - dobar, uz male zamerke na sitne detalje. Pitao je zašto je ugovor sa Fijatom tajni i dodao da kad je tajni uvek ostavlja mogućnost dogovora u četiri oka. Istakao je da je Srbija po tom ugovoru imala obavezu da izgradi autoput od Kragujevca do autoputa Beograd-Niš, a da njega nema. Zašto Fijat ne tuži Srbiju, kao što bi Srbija mogla da tuži Fijat za neke neostvarene stavke iz ugovora, koji mi ne znamo, pita Brkić. "Pravna nesigurnost je mnogo značajnija od onoga što traže kineski investitori, sve kompanije, i domaće i strane, ukazuju da ovde u Srbiji ne postoji pravna država koja kaže ugovor je svetinja, i ako postoji spor, da se on reši za dve nedelje, a ne za dvadeset godina", naveo je. "Srbija ne treba da ima novca za naoružavanje" Komentarišući naslov u Blicu da Rusija nudi Srbiji raketni sistem S-300, Brkić kaže da Srbija ne treba da ima novca za to. "Mislim da je to priča potrebe trenutka, predsednik države je u SAD, sada treba napraviti neki balans između Moskve i Vašingtona". Tog novca nema (za naoružavanje) koliko znam u budžetu, dodaje. Srbija ne bi trebalo da je lider u tom smislu u regionu, bio bih srećniji kad bi iz Rusije stizao kapital, tehnologije, kompanije da otvaraju radna mesta, a ne da nam nutkaju naoružanje da ginemo, navodi Brkić. "Ovo je siromašna država, koju niko nema razloga da napada, nema razloga da ratuje i naši političari treba da se prizovu pameti", kazao je. "Godine 1991. kad je savezna vlada sa Antom Markovićem krenula u ekonomske reforme, većina radnika u Srbiji je umesto reforme rada izabrala da ratuje sa Slobodanom Miloševićem, kako se to završilo znamo svi. Valjalo bi se, s vremena na vreme, podsetiti te bliske istorije", mišljenja je novinar Novog magazina. Brkić navodi da je naš problem u tome što mi imamo predrasudu da nijedan poslodavac ne valja osim države - ne valjaju nam naši poslodavci, tajkuni, ne valjaju nam strani preduzetnici... Naša tranzicija, po oceni svih objektivnih posmatrača sa strane, nije završena ni posle 30 godina, ističe. Istočnoevopske zemlje su to prošle mnogo brže, sa jednim društvenim konsenzusom da mora da se istrpi ono što je teško, jedino mi mislimo da na svakih pet ili deset godinama ekonomske reforme mogu da zaustave neki sindikati koji veruju da su do skoro živeli dobro, a da sada žive loše, a mogu i gore, dodao je. Preduzetnici iz njegove knjige - "najbolje što Srbija ima" Brkić je govorio i o svojoj knjizi "Biznis class". Ideja je bila da ljude koji su u srpskoj javnosti omraženi i nose epitet "tajkuna", da iz njih izvučem njihove priče, kako su o tome uspeli, i da vidim kakva je njihova poslovna ideja i filozofija, naveo je novinar i autor. Svih devet preduzetnika koji su u toj knjizi, kako kaže, dosta su se otvorili. "Za mene koji se 40 godina bavim ekonomijom, priče su bile potpuno nove i fascinantne. Od koga god da krenete imaju svoj ugao, ali imaju i neke zajedničke stvari - većina se bavila sportom i većina njih tvrdi da nisu bili bliski s vlastima, a hoće li im neko verovati", kaže Brkić navodeći da postoji predrasuda da su bili povezani sa političkim centrima. To su priče od trenutka kad su počeli do današnjeg dana, neka vrsta bukvara preduzetništva, kako su stekli i prvi milion i svoje poslovne imperije, kaže. "Ovi i još nekoliko biznismena u Srbiji su nešto najbolje što Srbija ima i čime može da se pohvali. Znam da ta moja teza može da izazove kontroverze, ali istini nekad treba pogledati u oči", navodi Brkić. Kao razloge za svoje mišljenje naveo je da dugo postoje uprkos nerazumevanju države za njihove poslove, da su stvorili velike kompanije, zapošljavaju veliki broj ljudi, plaćaju poreze ovoj državi, posluju pozitivno, za razliku državnih preduzeća... "Većina njih je napravila evropske kompanije, većina njih izvozi od poljoprivrednih proizvoda do softvera... Njihove kompanije donele su evropske standarde i vrednosti pre nego što je Srbija započela pregovore sa EU", istakao je. Kaže da ne očekuje da se svi saglase oko te njegove teze, ali dodaje da ti ljudi rade baš kao sportisti - naporno i vredno i postižu rezultate što sve, kako je istakao, nije karakteristika Srbije.
  14. Noć pred početak 8. sajma naoružanja i vojne opreme „Partner 2017“Ministarstvo odbrane zadesila je najdepresivnija vest koju je moglo da doživi. Unapred očekujući nove medijske cikluse blamiranja, sramote i sveopšteg besmisla koji će se bez svake sumnje ređati i dodatno unižavati dostojanstvo srpske vojske, stručnim krugovima neće promaći ni neke nove/stare bitnije ličnosti, nove sistematizacije i strateške odrednice koje će daleko od pro-idiotskih medija zapravo suštinski oblikovati budućnost, nama najinteresantnijeg dela priče – Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Šta nas očekuje u budućnosti u gotovo svim segmentima kadrovske i tehničke baze RV i PVO popričali smo sa vazduhoplovcem, analitičarem i bitnije čovekom koji je uvek na liniji sopstvenih razmišljanja i stavova bez obzira na okolnosti. Aleksandar Radić za Tango Six priča o situaciji sa MiG-ovima iz Rusije, planiranim, realizovanim i nerealizovanim modernizacijama, uticaju novih/starih ličnosti i njihovih novih/starih projekata. Da li smo konačno „sredili helikoptere“ i šta će biti sa tim pilotima – od troje potporučnika avijacije prošle do previše aviona za nekoliko godina? I naravno, šta se dešava kada i ako ponovo na dnevni red dođe ona prava, teža i skuplja odluka za opet „novim“ (višenamenskim) borbenim avionima? Pogledajte 15 minuta priče o svemu što je bitno za srpsko RV i PVO danas i u budućnosti. Petar VOJINOVIĆ
  15. JESSY

    Zašto smo slepi kod očiju?

    Čujete li nekad − što manje znaš, mirniji si? Da li je neznanje stvarno blagoslov? Da li je neznalicama lakše, ne vide li zaista patnju drugih, ne dotiču li ih malverzacije banaka, loša situacija, tuđa bolest i nemaština? Jesmo li zaista slepi ili smo odlučili da ne vidimo? Svakodnevno se srećemo sa najrazličitijim situacijama u kojima možemo videti neki problem, ako tako odlučimo, naravno. Prosjaci na ulicama − da li je naš problem njihova nemaština? Ljudi najčešće prođu okrenute glave. Koliko vas je prestalo da jede brzu hranu i odreklo se gaziranih sokova samo zbog toga što je to loše po zdravlje? Šta je sa pušenjem? Kako reagujete kada na TV-u slušate doktore koji iznose rezultate istraživanja koja idu u prilog većoj smrtnosti pušača?
  16. ulturološki ili ne, zapisano u tradiciji ili ne, tek na svim listama srećnih naroda uvek smo negde pri dnu. Možda sreća može da se izmeri po osmesima, a možda i po subjektivnom osećanju ili po krvnim zrncima, ali ta stalna potraga za osećajem sreće i traženjem mana neke od nas je presekla i učinila manje svesnim sreće koju imamo sada. Čudno je to čega se sve čovek seća. Kažu da su emocije odlučujuće za to šta ćete trajno memorisati, posebno iz perioda detinjstva. I možda su baš one krive što se jednog nimalo važnog, niti posebnog događaja sećamo svi iz generacije odeljenske zajednice jednog osmog dva „Ujedinjenih nacija“. Nije nam taj događaj promenio život, niti je imao bilo kakve posledice, ali iz nekog razloga, ne samo da ga se sećamo, već mu se i danas kao davno odrasli ljudi smejemo. Možda je u pitanju naglasak profesorke francuskog, jedne od mnogih koje smo imali i koja se najkraće zadržala, ali njena reakcija na kikotanje drugarice Maje, koja je uvek imala zarazan smeh, dana je nešto čemu se mi kikoćemo. „Maja, ako ne prestaneš da se smeješ bićeš ispitana, ocenjena, izbačena i upisana“. Niko od nas ne ume da objasni šta nam je danas smešno u toj rečenici. Niti zašto je se ama baš svi sećamo, sa sve ispravnim naglaskom profesorke zvane Maja. Niti zbog čega smo se tada cepali s glavama pod klupama. Ali nas taj događaj beskrajno veseli. Možda je to zbog onog deteta u nama koje nije odraslo, deteta koje se sa sistemom ukalupljavanja borilo na svoj način, ali tek vrlo često pomislim na tu scenu i taj iskren smeh kad putujem do redakcije 52-ojkom, onom istom u kojoj čuveni vozač Milorad Zatezalo poželi dobar dan svakom putniku. I „natera“ ga da mu se osmehne iako je pre toga bogoradao na nekoga jer nije hteo da se pomeri sa vrata a na sredini ima toliko mesta. Novinarski posao nije lak, ali hvala bogu ne zahteva rana ustajanja, pa kad vas okolnost na to natera da se gužvate s onima što rade od sedam do četiri ili od osam do pet, odlična zanimacija u busu mogu da budu ili slušanje muzike, pisanje poruka ili analiziranje ljudi. I nepogrešivo često pomislim: koji je naš problem pa smo toliko ozbiljni?
  17. Aleksandar Šibul: Postali smo stranci jedni drugima – identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža “Postali smo stranci jedni drugima, identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža jer su se polne uloge izgubile u mnoštvu teorijskih i kvaziteorijskih koncepata o savremenom čoveku” Aleksandar Šibul je psiholog i teolog, iako je kako kaže njegovo profesionalno usmerenje počelo prirodnim naukama, fizikom i astronomijom, preplitanje teologije i psihologije dugi niz godina odraz su njegovog postojanja i traganja za tajnom života. Još kao dečak naučio je da popravlja bicikle, a junak iz detnjstva bio mu je Kapetan Jeger te je fascinaciju o letenju i ljubav prema dvotočkašima pretvorio u današnje hobije, pilotiranje i vožnju čopera. Otac je četvoro dece i govori nekoliko jezika, a Novosađani imaju priliku da prate njegov rad na brojnim tribinama iz oblasti psihoterapije. Preokret u njegovom profesionalnom razvoju dogodio se sa poznanstvom profesora Valadete Jerotića. Za portal NSHronika.rs, govori otvoreno o karijeri, životu, međuljudskim odnosima, veri i roditeljstvu… Teolog ste i psihoterapeut, može li se reći da su ove dve profesije slične i kako je došlo do vašeg profesionalnog opredeljenja? Moje profesionalno usmerenje počelo je sa prirodnim naukama, fizika i astronomija, kojima sam se skoro šest godina intenzivno bavio. To je bio period istraživanja sveta kroz matematiku kao bazičnu nauku. Paralelno sa tim izučavao sam psihologiju i filozofiju, “gutajući” autore kroz strastveno čitanje i stvaranje umnih konstrukata, pokušavajući da upoznam sebe, svoj odnos sa drugima, kako bih tako dodirnuo smisao postojanja. U tom periodu počeo sam intenzivno da se interesujem i za religiju. Imao sam sreću i čast da imam divne učitelje u tome, poput rabina Cadika Danona i Josifa Levija, a kasnije i Enrika Josifa. Kroz godine rada sa njima i njihove posvećenosti i ljubavi upalio se plamen vere prema živom Bogu. Kasnije duhovno kretanje dovelo me je do jeromonaha Irineja a sadašnjeg Episkopa bačkog koji mi je svojom mudrošću otkrio ljubav prema Hristu. Kada ste se odlučili da se posvetite psihoterapiji i kojim psihoterapeutskim pravcem se služite? Kada sam upisivao psihologiju 1985. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu moja ideja bila je da se bavim psihologijom kao naukom kroz proučavanje funkcije mozga, izučavajući procese pamćenja, učenja, percepcije. Međutim, desio se preokret u mom daljem profesionalnom razvoju kada sam gostujući kao student u emisji “Kino Oko” upoznao profesora Vladetu Jerotića. Druženje sa njim me je odvelo do Jungijanskog društva a zatim i do saveta da započnem da se edukujem u nekom od psihoterapeutskih pravaca. Proveo sam godinu dana kod prof. Gačića na edukaciji za lečenje alkoholizma a to me je potom odvelo do prof. Mile Vukov-Goldner i dr. Nade Polovine na edukaciju iz porodične psihoterapije koju sam kasnije nastavio u Atini kod prof. Jorgosa Vasiliua u Centru “Antropos”. Bio je to početak bavljenja psihologijom. Potom sam upisao studije teologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i sledeće četiri godine posvetio sam sistematskom izučavanju bogoslovlja. Ove dve škole su izraz i odraz mog postojanja i traganja za tajnom života. Može li se izdvojiti neki čest, specijalan razlog zbog kojeg se ljudi danas nađu preko puta Vas? Čovek kao individua, dakle odeljen od drugih, teško može sebe spoznati, to je kao kad bi želeli da se ‘iskobeljate’ iz jame bez pružene ruke. Mi sebe bez zajednice sa drugim ne možemo sagledati, potrebno je realno ogledalo i zato je razgovor sa psihologom koristan za dalji razvoj. Jer čovek bez rada na sebi je prosta posledice sticaja kompleksnih okolnosti koje ga poput snažnih morskih struja nose u bespuće života. Naše čitavo uzrastanje je koncentrisano na znanje a ne na smisaono postojanje. Zato je potrebno mnogo rada i truda da bi se čovek razvijao u onom smeru u kojem bi uspešno ostvario svoje darove i potencijale. Da li se stigma oko posete psihoterapeutu kod nas razbija? Kako vreme prolazi tako se i stigma oko odlaska kod psihologa smanjuje. Sve veći broj ljudi shvata da se ne mogu sami uhvatiti u koštac sa sve većim izazozvima koje donosi savremeno društvo. Uticaj medija takođe je zaslužan da se shvati da je odlazak kod psihologa potreba, a ne društveni žig. Pozitivna iskustva koja se prenose bližnjima takođe imaju veliki uticaj na promenu svesti kod ljudi. “Čovek bez rada na sebi je prosta posledica sticaja kompleksnih okolnosti koje ga poput snažnih morskih struja nose u bespuće života” Šta vidite kao najveći psihološki problem naše nacije? To je veoma važno pitanje koje traži kompleksnu i sadržajnu elaboraciju. Sve više je kod ljudi prisutna emocija tuge koja često biva ulaznica za depresivno stanje a kasnije prelazi u pravu depresiju. Posledica toga je i povećani broj narkomana i alkoholičara, što postaje šire društveni problem jer ljudi tada postaju nefunkcionalni a često i opasni za svoju okolinu. Pogledajte samo ljude na ulici, malo je nasmejanih a sve više sa bezizražajnim licem na kojima se vidi beznađe i zabrinustost. Od četrnaeste godine vozite motor, a sa sedamnaest ste počeli da učite letenje, prilično neobični hobiji koji simbolizuju želju za slobodom? Odrastao sam u veoma kreativnoj sredini koja je stimulativno delovala na mene. Otac od moje teta Nade koja me je čuvala pravio je otomane pa sam kao mali dečak provodio mnogo vremena u radionici pomažući mu i učeći zanat. Kasnije sam bio šegrt kod majstora Franje Mozetića koji je bio jedan od dva majstora za popravku bicikala, a negde u šestom razredu postao sam pravi mali majstor. Tako mi se ukazala mogućnost da uvek imam najbolji bickl. Sa bicikla, koji je još uvek velika ljubav, prešao sam na moped, a potom i na motor. U osnovnoj školi sam bio član avio i raketne sekcije, a kasnije i avio kluba gde smo pravili modele aviona i jedrilica koji su uspešno leteli. Naravno da sam maštao da kad porastem budem pravi pilot. U sedamnaestoj godini počeo sam da učim letenje na jedrilici, a kasnije i pilotiranje na motornom avionu kod sada mog bliskog prijatelja instruktora letenja i pilota Novaka Novakovića. Letenje je neopisiv doživljaj pogotovo u jedrilici gde se osim strujanja vazduha ništa drugo ne čuje, može se leteti tako satima ako ima dobre termike, uživati u predelima, pticama, oblacima i neretko se desi da se u termici penjete zajedno sa nekom pticom, zaista tad doživite neverovatnu radost. Koliko je sloboda važna? Sloboda je temelj čovekovog postojanja i bez nje nije moguć ličnosni razvoj u punini samoostvarenosti. Retke su ličnosti koje mogu da dostignu visok stepen slobode. Zarobljeni smo nemogućnošću da se odupremo raznim uticajima, što zbog lične nesigurnosti, što zbog nedovljne spoznaje svojih darova i potencijala pomoću kojih možemo da adekvatno percipiramo stvarnost i da se tako distanciramo od raznih vrsta uslovljenosti. Osvajanje slobode je poput penjanja na neku visoku planinu, potrebno je uložiti puno truda i rada na sebi kako bismo bili bliži onom pojmu Jungovog Jastva koje nas tada neminovno približava tvorcu sve tvari. I zaista je jedina sloboda kada smo i od same smrti slobodni, tada nas više ništa ne uslovljava. Šta mislite o međuljudskim odnosima danas, i sebičnosti koja se u modernom društvu probija kao vrlina? Savremeni čovek postoji kao individua, odeljen od drugih, sam za sebe i sam po sebi zadovoljavajući samo svoje potrebe bez odgovornosti prema drugom. Kada je drugi prisutan i ako on zaista kroz ljubav postaje deo nas onda je naše disanje i njegovo kao i obrnuto, kad njega nešto boli onda i mi osećamo tu bol. To je osnova empatičnosti, saosećajnosti sa drugim. Kada nasuprot individualnosti doživljavamo drugog kao ličnost onda ona postoji i u svojoj odsutnosti kao deo nezamenjive dijade, zajednice koja nadilazi vreme i prostor. Samostalnost i nezavisnost postali su imperativ, naročito kada su žene u pitanju, a čini se da su sve nesrećnije i da je ostvariti kvalitetan emotivni odnos postalo teže nego ikada? Postali smo stranci jedni drugima, identifikacija sa sopstvenim polom nikad nije bila teža jer su se polne uloge izgubile u mnoštvu teorijskih i kvaziteorijskih koncepata o savremenom čoveku. Sa jedne strane je jačanje ženske uloge a sa druge u tzv. zapadnom svetu su izgubljene muške uloge bez jasnog modela identifikacije. Ideja jednakosti i pokušaj negiranja hijerahičnosti u svim nivoima čovekovog bivstvovanja unela je zabunu i pometnju. Jer svaki čovek se tokom svog života bori da se popne na lestvici razvoja što više može, s obzirom na to da dno lestvice neminovno znači i nekvalitetniji i kraći život. Ideja o društvu ravnopravnih je pala na svim morbidnim eksperimentima koji su se dogodili u komunističkim društvima. Kao što Orvel kaže u romanu “Životinjska farma” – “svi su jednaki, ali neki su jednakiji od drugih”. Tako isto i težnja za izjednačavanjem polnih uloga u svim aspektima života nas vodi ka neostvarenosti čoveka po polnoj datosti i darovima koje polovi nose. Svako treba da se ostvaruje prema svojim datostima i tako razvija u slobodne i autentične ličnosti pa se samo na takvoj ravni može govoriti o ravnopravnoj ulozi polova. Suprug ste i otac četvoro dece, koje životne postulate se trudite da “usadite” u njih u vreme tranzicije i velikih promena? Deci možemo da predamo samo ono što smo kao ličnosti izgradili i utkali u sopstveni način postojanja. Deca se prvo ugledaju na nas, pa onda slušaju šta im govorimo. Ako postoji velika razlika između naših dela i reči onda ćemo decu dovesti u konflikt i verovatnije da će se ponašati, barem na ranom uzrastu slično kao i mi preuzimajući naš model, kao pojedinca i kao bračnih partnera. S obzirom na to da sam rastao u veoma stimulativnoj sredini koja je bila ispunjena ljubavlju, a osnov roditeljske ljubavi bili su i zahtevi prema meni da se još kao mali angažujem u svim poslovima za koje sam uzrasno bio sposoban, tako je odgovornost zajedničkog života bila pravedno raspoređena. Otac je bio pravi autoritet, pun ljubavi, ali ujedno i strog sa zahtevima koji su od mene načinili ličnost koja je umela da poštuje prave autoritete, i da od njih i prema njima budem saznajno otvoren u procesu ličnog razvoja. Takav model, samo malo modifikavan novinama iz ličnog razvoja prenosio sam i prenosim deci. Moja decu su veoma rano počela da bivaju odgovorna prema stvarnosti, uključivana u svim poslovima i obavezama koja zahteva svakodnevni život jedne porodice. Velika deca su sada samostalna, a manja uče od njih i nas i tako se dobar model prenosi. Bez istinske ljubavi i pravog autoriteta zaista nema zdravog razvoja zato je velika odgovornos biti roditelj. Pre nego što dobijemo decu treba raditi na sebi i pokušati se izboriti sa psihološkim smentnjama i lošem nasleđenom porodičnom modelu. Jer, ako ne radimo na sebi, mi samo možemo da propadnemo i ništa više! Rad na stvaranju zrele i slobodne ličnosti je kontinualan. Autor: Mirjana Batić Foto: Privatna arhiva
  18. "Svi mi južno od Ibra želimo da živimo normalno i u miru, ali kad god političari podignu tenziju, mi smo ovde žive mete." To ističe za "Blic" Darko Dimitrijević iz Goraždevca, srpske enklave kod Peći. Darko je urednik-novinar na radiju "Goraždevac" i najbolje zna kako je nositi žig Srbina među albanskom većinom dok se napetost oseća u vazduhu. Tenzije zbog "slučaja voz" ponovo su mu uvukle jezu pod kožu. "Ovo su dani kada po pogledu vidiš da si nepoželjan" - Ćerke bliznakinje od tri godine i žena ne izlaze iz sela dok se ne smire malo strasti, a ja zbog posla moram da se krećem. Idem automobilom do Peći i nije mi svejedno pošto imam srpske tablice i mogu svakog trenutka da me kamenuju. Ovo su dani kad po pogledu vidiš da si nepoželjan. Taman uspostaviš zajednički odnos sa Albancima i onda se opet sve naruši - kaže Dimitrijević. U Goraždevcu, kako navodi, ima barem 50 automobila sa srpskim registarskim oznakama i njihovi vlasnici se ovih dana osećaju kao glineni golubovi. - Recimo, saobraćajna policija je komšiju izvukla iz kolone samo zato što ima kragujevačke tablice - objašnjava Dimitrijević. Život između dva haosa Da situacija nije nimalo naivna kaže i Živojin Rakočević, direktor Doma kulture u Gračanici, inače pesnik i novinar sa Kosova. - Sve ovde je zasnovano i postignuto zahvaljući incidentima i haosu koji je posle njih nastao. Decenijama od jednonacionalnog trovanja do pogroma 17. marta, živi se između dva haosa, jer nema demokratskih promena i funkcionalnih institucija, pa je puštanje krvi "neophodno" - priča on. Kako navodi, Srbi računaju vreme od 17. marta 2004. godine jer posle njega više ništa nije isto, a hiljade incidenta, koji se u međuvremenu dešavaju na terenu, služe da održavaju mržnju i psihologiju konačnog obračuna. U strahu od novog pogroma - Hapšenje Ramuša Haradinaja u Francuskoj i slučaj "voz" postali su jedan incident, tako da su stvoreni svi uslovi da se na Kosovu i Metohiji ponovi martovski pogrom iz 2004. godine. Odnos prema Srbima se promeni bukvalno za nekoliko sati, kada nastupi povišena i naglašena hladnoća u komunikaciji, ponašanje prodavca u trgovini, policajca ili nekog činovnika, i sve to pokazuje da je sve spremno za zlo - opisuje Rakočević šta se dešava posle svakog trvenja albanske i srpske strane. Život u stalnom strahu od novog zla Kako navodi, Srbi imaju taj refleks za atmosferu koja se kreira, pa se čitaju znakovi koji im se šalju i prema njima se uređuje život i ponašanje. - To znači ne putuj ako ne moraš, kloni se gradova, gledaj da si manje vidljiv, upotrebi svaki oblik mimikrije, čekaj i trpi da te muka zaobiđe i nadaj se da stihija ne krene - priča on. "Čim sam videla dekoraciju voza, sve mi je bilo jasno" Čitava priča sa vozom je neka politička igra, kaže za "Blic" Olivera Radić, profesorka srpskog jezika iz Orahovca. - Ne razumem se u tu visoku politiku, ali kad sam videla da je voz išaran natpisima "Kosovo je Srbija", znala sam da neće proći. A zašto? Zato što živeći poslednjih 17 godina na Kosovu i Metohiji znam da se sa tim natpisom ja i moji sunarodnici ne smemo slobodno kretati. To je ispisano u mojoj duši, i zbog mog verovanja da to jeste tako, živim ovde sa svojom porodicom - priča ona. Surova realnost Međutim, kaže, mnoge činjenice ukazuju na to da na terenu tako ne stoje stvari. Radić kaže da ona i njeni sunarodnici na KiM nemaju isti pasoš kao i ostali građani Srbije, tačnije uz pasoš moraju da imaju i vizu. - Imamo dupla dokumenta i Republike Srbije i "Republike Kosovo", moramo da posedujemo dve registarske tablice iako kažu da je potpisana sloboda kretanja... Ja i moji sunarodnici okrećemo na telefonu 00381 pa onda pozivni broj grada u Srbiji kad hoćemo da čujemo rođake - priča Olivera. Kaže da se poradovala kada je čula da su u vozu Beograd-Kosovska Mitrovica motivi sa fresaka, jer smatra da ljudi treba da odmaraju oči uz poglede na lepu umetnost, ali... Nezpaoslenost i strah su ovde glavni problemi - A šta mi u Orahovcu i Velikoj Hoči imamo od toga? Ja znam da se tim vozom u Orahovac ne bi vratilo dvadesetoro Srba koji su se letos iselili iz Orahovca. Zašto? Zato što za njih nema novih radnih mesta, zato što ovde važi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, zato što ni jedan jedini Srbin nije dobio posao, zato što se ništa na infrastrukturi nije uradilo u Orahovcu, zato što smo sabijeni u deo grada oko crkve, zato što su nam godinama predstavnici naših (srpskih) vlasti pričali da smo prioritet, a od tog prioriteta se na terenu ne vidi ništa. Zato što u školi (improvizovanoj) nije ništa popravljeno, iako se prilikom svake posete obećavali da će doći sve renovirati, doneti novi inventar - navodi Olivera. "Zaštite sem Božije odavno nemamo..." Na pitanje da li se plaši nekakvog revanša albanske strane zbog provokacija sa vozom, ona kaže da su Srbi na Kosovu "pod svakodnevnom prismotrom". Ne treba oružje da nas neko poubija nego to mogu kamenjem, ako hoće. Zaštite, sem Božje odavno nemamo. I ubijaju nas svakodnevno pretnjama, provokacijama, uvredama... - priča ona. Kaže da ljudi negoduju, da nije trebalo da se ovo sa vozom ovako izdešava, "ali mi smo ovde odavno mrtvi, što se nekog delovanja tiče". - Mi smo manjina, i nas niko nizašta ne pita. Ideja o ovakvom vozu bi bila realna samo kada u Briselu i u drugim sporazumima, Šiptarima sa Kosova ne bi bilo dato sve što je dato - ističe Radićeva. blic
×
×
  • Create New...