Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'razmišljanje'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Intenzivno mi se roje misli u poslednje vreme o događaju koji dolazi (možda ne za naših života, ne znamo mi, Bog zna) a to je dolazak arhiprevaranta аntihrista, čoveka koji će označiti blizinu konačnog raslojavanja među ljudima do neshvatljivih razmera .. do međusobne mržnje! Naravno da ne aludiram ni na koga od nama danas poznatih ljudi; opažam da je širom sveta u ekspanziji jedan proces koji neodoljivo podseća na taj arhetip oko antihrista i opažam nešto zastrašujuće a to je da će ljudi verovati u to što on govori! Da, ljudi će stvarno misliti da je izbavitelj, da je normalan, da je istina to što priča! Tih malih parabola, tih arhetipskih slika ovog velikog tragičnog događaja, imate danas posvuda kroz mnoge male Napoleone, Nerone .. kroz sve koji su izokrenuli Hristove Istine i predstavili ih kao svoje. Naprosto ne mogu da verujem na šta su ljudi (ponavljam – širom sveta) sve spremni; do koje mere da ogreznu u laž da je ona postala njihova druga priroda. A laž poružni čoveka iznutra. Čovek ogrezao u laž uznemirava svojim prisustvom makar reč ne rekao. Laž je već prisutni pakao u duši, duša je već u paklu samo je milost Božija održava u životu i nudi joj šansu da se pokaje; dobro je to imati na umu. Gde se začinje to ludilo podsvesnog „prisvajanja mesijanstva“ koje će konačno antihrist objediniti u jedno "telo" (pseudo zajednicu) kada bude došao da „spasava svet od nemira i društvenih bolesti“? Počenje tamo gde i svako zlo kroz istoriju - u odsustvu liturgijskog Duha, Duha Svetog koji jedini, kroz svete oce i Crkvene Tajne daje mogućnost da se demistifikuje gnusoba tog arhiprevaranta i njegovih slugu, „korisnih budala“, širom planete ubeđenih da su zaista to što su uobrazili da jesu. Ogromna, dakle, laž (sastavljena od niza manjih, neprimetnih) koja je danas još uvek usitnjena i lokalizovana na enklave po svetu ...ali te enklave su sve veće, približavaju se i utapaju polako u celinu. Tačno vreme ovih događaja koji prethode drugom dolasku Hrista Gospoda je nemoguće znati jer je to Bog zadržao u svojoj vlasti. Ne znaju ni Anđeli. S tim u vezi pratim da se među ljudima mnogo pridaje značaja rečima izvesnih pustinjaka, i ne znam koga sve već, kako se taj prevarant već rodio, kako se "vreme ispunilo ..Gospod samo što nije"!? Ali sve su to proizvoljnosti jer nam Spasitelj kroz Crkvu kaže, ponavljam, da o tom "času i danu niko ne zna, ni Anđeli, do Otac sam". Nije dakle pametno mnogo pridavati značaja spekulacijama koje se mogu čuti među svetom. Naprosto Gospod će doći bez najave, kao munja kad sevne od istoka do zapada; kad se niko ne bude nadao i najmanje očekivao. Bar tako On sam kaže! Spomenuto ludilo počinje sa druge strane (kao kancer ljudske vrste) u SINKRETIZMU koji se u ruhu jagnjeta, kroz razna kameleonska društva, danas provlači kroz „demokratske slobode“ i demokratiju shvaćenu, ne izvorno kao narodnu volju da bira svog vođu, već na način da je „sve ono po čoveku“ (pa i psihička devijacija) neophodnost, nužnost prirode i nepobitna istina podignuta na stepen božanstva koja se čak širom sveta propoveda bombama, nemirima, podjarivanjem disidenata, pobunjenika, „boraca za slobodu“ i sve tome slično. Neće, kako rekoše i stariji oci Crkve a i današnji veliki teolozi, ovaj ludak (antihrist) biti otvoreni protivnik Hrista! Naprotiv! U otvorenom suprotstavljanju bi odmah bio prepoznat. Po ličnim grehovnim iskustvima koje svi imamo kao arhetipskim slikama ovog dešavanja jer su i "Carstvo i ad unutra u srcima našim", on će na neki način poručiti: "Važi, budi ti pravoslavan ali samo si čovek koji ima svoje slabosti pa moraš razumeti onda slabosti svih i uvažiti ih isto koliko i svoje." Svešće tu neophodnu vezanost za Hrista na prihvatanje svih društvenih anomalija kao na prirodne događaje i time će sve ljudske osobine legalizovati dajući im istu vrednost sa Hristovom naukom. Već decenijama i vekovima on radi na eroziji Hristovih sistema vrednosti, vešto, podmuklo, skriveno, lukavo. U tom pohodu skoro da govori: "Važi, Hristos je kul tip; Crkva je značajno istorijsko nasleđe i kulturna baština koja nosi identitet ..." a onda ironično dodaje: "..ali molim vas, vaskrsenje iz mrtvih ili neporočno začeće ..malo zvuči neozbiljno za intelektualni svet. To su smislili popovi ali zasigurno je Crkva značajan muzejski dokaz da identitet nije šala i treba ga negovati i čuvati." Pogledajte, primera radi, suštinu "komunizma" i "demokratije" (shvaćene kao "sve mi je dopušteno jer smo samo ljudi sa svojim pravima")!? Nominalno različite stvari, različita dakle imena, ali suštinski iz istog kotla; i jedna i druga, kad zanemarimo imena, izjednačavaju pojmove, poravnavaju umišljene "neravnine" po čoveku i afirmišu JEDNAKOSTI po našoj bolesnoj prirodi! Kod obe ove društvene pojave se u vertikali ulazi u oblake i maglu; negde se u višim slojevima gubi trag a on završava svakako ne u Hristu već u nekom ko se, za razliku od Gospoda, skriva u nepoznanicama i katakombama. Obe na svoj način odriču Hrista, jedna otvoreno a druga mnogo opasnije pritvorno izjednačavajući Njegovu Ličnost sa ljudskim duhovnim bolestima. Kameleonski ga utapaju u pozadinu svega ljudskog i On prestaje da se vidi onakvim kakav je. Obe ove društvene pojave (demokratija, komunizam) pojavljuju se nekako u isto istorijsko vreme - upravo da bi se jedna predstavila kao alternativa onoj drugoj totalitarnoj; da bi glumila slobodu u odnosu na tiraniju komunističkog režima i kao takva liči na antipod komunizmu .. ali samo u ljudskoj ravni! U liturgijskoj stvarnosti ..to je jedno isto! Demokratska obmana lažnih jednakosti (i slobode od geha) nudi se kao izlaz od one koja vlada strahom! Vešt mađioničarski trik. Na kraju, kad se ljudi otrezne i počnu da sumnjaju i demokratija počinje da vlada strahom, bombama, sankcijama, mekim ratovima .. gladovanjem sirotih - jednom rečju po projavnim stranama između njih razlika ne postoji. (Evo upravo sam malopre (21. april 2019.) čuo vest, tj. citat sa tviter naloga, da su stvarni satanisti, dakle nešto što oni nazivaju svojom "crkvom", izjavili saučešće povodom požara NotreDama kao "kulturološkog simbola evropske civilizacije"! Kud ćete bolji dokaz da će đavo kao idejni tvorac antihrista i njegove taktike delovanja činiti upravo stvari koje liče na društveno prihvatljive, skoro da se raznežiš, a u suštini lopov koji ne ulazi na vrata u tor već podmuklo ulazi na rupe u ogradi (koje su bez Crkve sve veće) i prilazi da ubije i uništi sve što mu dođe pod ruku.) Perfidno, na ovaj način svođenja Crkve na kulturološke obrazce i muzejske eksponate "samo jedne među mnogima", otac laži odseca živog Hrista iz srca ljudi, odseca u Hristu živog Svetog Savu i stavlja ga u muzejske eksponate; krade veru (kao iz priče o sejaču i semenu) izopačuje ogledalo koje spominje Apostol (1. Кор. 13. Јер sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo..") i čovek prestaje da vidi Hrista, makar i maglovito, već samo zamusanog sebe. Vidi svoje "potrebe" ali kad mu je Hristos iščupan iz duše onda takav čovek više nema prepreka za ispoljavanje poročnosti... i mentalne (duhovne) i biološke. Sve rečeno je model koji se već vekovima primenjuje širom sveta .. i stvara, kroz tajna društva koji su propovednici sinkretizma, te spomenute enklave ljudi otuđenih od Crkve ali i otuđene jedne od drugih... jer jedno bez drugog nije moguće. Jedva da ih održava ono elementarno "ne diram te, ne diraj me" .. o ljubavi nema ni govora. Sve će lukavi izjednačiti i svesti na ono po čoveku, dakle, na ono što je Gospod odlučno odbacio kada se okrenuo svom učeniku Petru i rekao: „Idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“! Gospod je ljudski sentiment ovde izolovao i nazvao ga bolešću (jer u našim smrtnim i mračnim srcima sve je smrtno i mračno) a Petar mučenik je samo želeo da Hristos ne ide na gubilište; odvraćao Ga je od toga kao što bi to svako od nas činio iz nekakvog sentimentalizma. Vrlo slično tome je i ono „ko voli više majku, brata, oca, dete nego mene, nije mene dostojan“. Pri tom Gospod ne misli da ne treba voleti svoje bližnje već kaže da samo sa Njim u srcu ta ljubav je autentična i nazidateljna; bez Njega koji je Ljubav ona izvire iz bolesnih delova srca; liči na ljubav (jer smo mi "slika ljubavi" grehom obogaljena) ali je samo maskirano samoljublje. Suštinski laž sa kojom On ne želi da ima zajednicu (upravo to i znače Njegove reči "nije mene dostojan") niti je ta zajednica u okolnostima samoljublja moguća. Vremenom, jer smo grešni i smrtni, ljubav bez Hrista se ohladi, ne odaje se u okruženje već zakržljala ostaje unutra okrenuta sebi i tada nas u stvari udaljava jedne od drugih. Sve teže se podnosimo i ne možemo da živimo zajedno. Sinkretizam koji ljudske emocije, pseudo religije, mračne filosofije, fantazije i psihološke senzacije izjednačava u istu ravan sa Vaskrslim Gospodom je izvor zla i uvod u konačno obesmišljavanje svega postojećeg čime će obmanuti mnoge nesrećnike koji više neće biti sposobni da razlikuju istinu od laži! Verovaće u sve što im se kaže pa makar već sutra jedna laž isključivala onu od juče.
  2. Svemogući i milosrdni Bog podario nam je radost ovoga dana, kada duša ispunjena snagom Kristova uskrsnuća klikće: Slava ti Kriste pobjedniče! Slava ti jer si pobijedio smrt, da bi nama vratio život! Slava ti jer si pobijedio tamu groba, da bi nama dao svjetlo života! Slava ti jer si pobijedio Sotonu i zlo, da bi nama podario anđeoski život! Slava ti jer si pobijedio spone ovoga svijeta, da bi nas obdario životom u nebu. Slava ti jer si pobijedio bezakonje grijeha, da bi nam dao milost živjeti u čistoći srca slaveći Boga. Slava ti jer si nas oslobodio od svakoga ropstva, da živimo u slobodi djece Božje! Slava ti jer si svojom smrću smrt lišio svake snage, te učinio da ona i za nas nepovratno umre. Slava ti što si se izložio ljudskoj mržnji da bi nas ispunio svojom ljubavlju. Doista, Gospodine, u svome tome što danas osjećamo u svojim srcima, ćuti se prisutnost punine koju nam posreduješ svojim svetim uskrsnućem. Ne možemo se hvaliti svojim zaslugama, niti ponositi svojim ljudskim djelima, jer sve što god činimo odiše ljudskom ispraznošću, koja potom vodi prema nepodnošljivom zadahu groba. No upravo zato si nam ponudio iskustvo svoga uskrsnuća koje je započelo na tvome praznome grobu, koji je bio prvi znak da si ti živ i vječan, pobjednik smrti i groba božanskom snagom iz koje struji nebeska punina. U tom duhu promatramo tvoje učenike, žene i apostole, kako dolaze na grob, gdje se susreću s jednom drugačijom činjenicom od one koju su kao ljudi očekivali, gdje otkrivaju da ljudska istina o životu ne može izraziti sve što život je, da ljudska riječ ne može obuhvatiti to što ti jesi, živi i uskrsnuli. Tvoji učenici dolaze na grob opterećeni ljudskim brigama, shrvani ljudskim iskustvom smrti i utučeni ljudskim promišljanjima. Ljudi počesto traže i u srcima nose neku svoju ‘puninu’, kao što je bio slučaj i apostola prije nego su se uvjerili da si uskrsnuo. Ali nijedna ljudska punina ne može ispuniti srce gladno života, srce gladno Boga, srce gladno tebe, Uskrsli! Idući do tvoga groba morali su se lišiti svega ljudskoga: svih svojih pomišljanja i promišljanja, svih svojih uvjerenja i nadanja, svake ljudske snage i moći, svih stremljenja i očekivanja, svakog ljudskog načina promatranja života, jer je sve ljudsko pred smrću nemoćno. A smrt je ipak toliko korisna nama ljudima da nam ukaže da je neumoljiva, te da sve što je ljudsko vrlo lako liši snage i života. No upravo zato si ti i pokazao svojim učenicima da se, hodeći do tvoga groba, trebaju osloboditi svega ljudskoga. Štoviše, upravo na svome praznome grobu počeli su shvaćati što znači vjerovati u Boga koji nadvisuje sve ono što je ljudsko i zemaljsko, smrti podložno, i koji je toliko velik i dobar da nas obdaruje vječnim i neprolaznim darom života. A taj vječni i neprolazni dar života je čudesan jer je neograničen, jer nadilazi svako ljudsko poimanje. Obdarivši nas tvojim uskrsnućem, obdario nas je darom u kojem nema ničega smrtnoga ni ograničenoga, ničega nedostatnoga, jer tvoje uskrsnuće je istinska punina, ničim okrnjena ni nagrđena. Zato su se iz tvoga groba, Kriste Gospodine, rodili novi ljudi, oni koji su razmatrali tvoj prazni grob i dopustili da se ti uskrsli po vjeri nepovratno nastaniš u njihovim srcima prožimajući i njihove živote onom silom koja je po uskrsnuću postala očita u tvome tijelu. Tvoji učenici, a potom i povlašteni svjedoci tvoga uskrsnuća, doživjeli su iskustvo praznoga groba kao poziv na preobrazbu vlastite pameti, koja više nije bila prosvijetljena samo ograničenim svjetlom ljudskoga razuma, već onim neusporedivim svjetlom vjere o kojem svjedoči onaj ‘drugi učenik, koji prvi stiže na grob i vidje i povjerova’. Do toga trenutka, dok im je u svijest bilo utisnuto iskustvo tvoje muke i smrti, morali su osjetiti ljudsku nemoć pred neumoljivom moću smrti, gospodarice tame i ispraznosti. No to im je bila prigoda shvatiti da nas ti ne ostavljaš u vlasti ispraznosti, ako je se mi odreknemo, te ako sva svoja nadanja usmjerimo prema tebi, ako sve svoje sile života otvorimo vjeri u tvoj slavni uskrsli život koji je život u punini. Trčali su na tvoj grob i na njemu počeli razumijevati Pisma koja su najavila i tvoju pobjedu nad smrću i grobom, koja je ujedno bila pobjeda našega oslobođenja iz vlasti grijeha i propasti. Zato danas, obasjani uskrsnom radošću, tebi zanosno kličemo, Kriste uskrsni pobjedniče. Danas u prašinu pred tobom satiremo i pokopavamo svaku ljudsku ispraznost i prazninu, a svoj život ispunjavamo tvojom prisutnošću. Želja nam je da do pepela sagore sva svjetovna traženja i očekivanja, sve ljudske motivacije i želje, sva uvjerenja i sve nade, jer otvaramo srce tvojoj uskrsnoj punini koja nas pretvara u nove ljude rođene iz tvoga uskrsnuća. Danas poput učenika oslobađamo srce od ispraznosti nevjere i robovanja ljudskim strahovima, grijesima i žalostima, a trčimo u radosti slobode kojom si raskinuo naše spone i okove. Imajući tebe živoga još snažnije se okrećemo vjeri i dajemo tvojoj ljubavi da nam ispuni i zapali srca ognjem neugasivim, kojim je plamtjelo tvoje sveto uskrsno tijelo. Hvala ti što te nitko ne može oteti iz naših srca, pa osnaži naše korake da možemo trčati svijetom naviještajući i šireći životom radost tvoga uskrsnuća u našemu tijelu. fra Ivan BODROŽIĆ, profesor patrologije na KBF u Zagrebu
  3. Ideja o elektronima koja će vas naterati na razmišljanje Evo jednog pitanja o kom verovatno nikad niste razmišljali: zašto su svi elektroni isti? Svaki elektron u kosmosu ima identičnu masu, identično naelektrisanje, a ako bolje razmislite, nema razloga da to bude tako. Zato je fizičar Džon Viler osmislio novu hipotezu koja bi mogla da pruži odgovor na tu nedoumicu. Vilest smatra da su svi elektroni isti zato što zapravo predstavljaju jedan te isti elektron. U njegovu tezu uključeno je mnogo komplikovanih proračna, ali jednostavno rečeno: moguće je da je svaki elektron u kosmosu zapravo jedan te isti elektron koji prelazi u različite delove vremena. baš kao što elektron može da se kreće prostorom kada je obasjan svetlošću, možda postoji način da se pošalje nazad u vreme. U tom slučaju, elektroni koji mogu da putuju u prošlost su pozitroni - antimaterijske komponente elektrona. Dakle, ne samo da su svi elektroni jedan te isti elektron, nego to važi i za sve pozitrone. To je interesantna ideja, ali još nije dokazana. Pre svega, postavlja se pitanje zašto na svetu postoji tako mnogo elektrona u odnosu na pozitrone. Takođe, ako jedan elektron može da prelazi u različite vremenske periode do beskonačnosti, zašto ne postoji beskonačan broj elektrona? S druge strane, ako je Viler u pravu, možda isto važi i za sve druge čestice - od protona do neutrona do egzotičnih neutrina, odnosno da je sve što nas okružuje zapravo jedan proton, jedan neutron i jedan elektron. Izvor: B92.net
  4. Marjanovic

    Model za primer i razmišljanje

    Kada se čitaoci u Srbiji susretnu sa terminom socijalno tržišna privreda, prvo što se zapitaju je, u čemu je prednost tog ekonomskog modela u odnosu na druge koji postoje. Osnovna razlika između, primera radi, neoliberalnog ekonomskog koncepta i socijalno tržišne privrede koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj je ta što ovaj drugi model vodi računa o jednakim šansama za sve i adekvatno štiti socijalno ugrožene slojeve. Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi), koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji. Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala. Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama. Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu. Autor: Gojko Vlaović novinar Danasa Izvor: Demostat http://demostat.rs/vesti/analize/model-za-primer-i-razmisljanje/103
  5. Guest

    Како мој деда измишља

    - Ма какви! Имао сам је уцртану на карти, али сам карту изгубио. А пут сам заборавио – каже он тако мирно, да му човек мора поверовати – А баш сам мислио да вас одведем тамо. Штета. - Штета – уздахнух. - Али могу да вам причам о њој, то нисам заборавио. - Причај, причај! – узвикнуо сам како би и сваки петогодишњак. - Ух, што је тамо било добро друштво! Много сам ја од њих научио. - Ма од кога? – сестра је зашкиљила. - Како од кога? Од Велимира. То је највећи мудрац у шуми. Њега сви увек послушају. Он је заиста врло паметан. - А ко је Велимир? – упитах. - Велимир, пуж са једном чарапом. Знате, пужеви имају само једно стопало, што им уопште не смета и баш се вешто њиме служе, па зато имају само по једну чарапу. Елем, он је увек говорио да је најгора ствар на свету – брзоплетост. Све треба радити натенане, промишљено. И баш због непромишљености је имао много мука са својим најбољим другом. - А ко је то био? – сестра и ја гракнусмо скоро углас. - Ех, ко... – уздахну деда озбиљно – Шаљивџија каквог свет још није видео: Папагвин Пингај. - Какво је сад то име? – упитасмо. Страно. Родитељи су му били странци: његов отац био је стари морски вук, бродски папагај Летило Крештић, а мајка славна бaлeрина о којој су писале новине од Кине до Енглеске, Лили Пин – Гвин. Јасно, Папагвин Пингај је сувише неозбиљан да каже било шта о својој породици, али ми је Велимир, пуж са једном чарапом све лепо испричао. Летило и Мими су се срели у Марсеју... Или је то била Венеција... – присећао се деда – И одмах су се заволели, без обзира што је он био папагај, а она пингвин. Папагвин се тако испилео на великом прекоокеанском броду, али га није држало место: наследио је немиран дух свога оца и љубав према позорници од своје мајке. Још као пиле прикључио се неком циркусу, али када је једном дошао у Шарену шуму, пожелео је да тамо и остане. Каква је то шума! - А како он изгледа? – упитао сам радознало. - Е, то је тек занимљиво: крушкаст је као пингвин, али је зелено-црвен као папагај. Више воли да се гега, него да лети и уопште је врло пристојан, осим што је понекад сувише брбљив и брзоплет. Због тога, а и због мене, и дан данас има црну флеку на репу који је некада био црвен као залазак августовског сунца на пучини океана. - Па шта се догодило, реци нам? – брзо изговори моја сестра. - Кад сам први пут дошао у Шарену шуму Велимир је мислио да је најбоље да ми шуму покаже Очијућко Лукавић, лисац, иначе шумско шуњало и велики љубитељ пилића, ћурића и уопште пернате живине. Сад, поред тога што је био шуњало, Очијућко је био и велики зевзек, па сам касније сазнао да су се он и Папагвин Пингај тако као такмичили ко је од њих двојице већи шаљивџија. Стигли смо били, углавном, до једног шупљег дебла (а тек сам касније сазнао да је врх тог дрвета био омиљено место за смишљање вицева Папагвина Пингаја) наговори лисац мене да припалимо један бусен маховине на том дрвету, да тобоже истерамо пчеле и тако помогнемо меди Момчилу да дође до меда. Међутим, како је стабло било шупље, пламен брзо сукне навише и – ватра опрли ватрено црвени реп Папагвина Пингаја. И ето. - И још увек је тако, још увек му перје није израсло? – упита моја сестра сумњичаво. - Сигурно да јесте – одговори деда уверљиво – Али, Велимир ми је рекао да код ретких врста, а Папагвин Пингај је то свакако био, перје се обнавља са новим бојама. - И да ли се Папа... гвин наљутио на тебе? – промуцао сам ја страно име. - Не, какви! Тај је знао шта је добра шала. Сигурно још увек зна. - Сигурно... – рекох ја као одјек. - Ако се сетим којим се путем долази до Шарене шуме, сигурно ћу вас одвести тамо, да упознате то чудно друштво – заврши деда брундајући. Извор: Блогослов
  6. Радојe Домановић РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону. Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња. Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме'аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити: - Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и ирезрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи! 1 При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну: - Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла! Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли. - Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци 'рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили. Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад постоји, памтимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали. Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане. Вера им каже „не укради“, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној етвари, које само ником зла не чине. Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута. - Па зар онда - продужи он даље своје тужне мисли - нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам ииког отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину... - Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију. http://www.scribd.co...ADOJE-DOMANOVIC
×
×
  • Create New...