Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'rat'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao. Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima. Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske. Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci. “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović. Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima. „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak. Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo. Obaranje Rudlofa Perišina Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani. Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo. „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997.. U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni. Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske. “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje: – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji. – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen. – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on. Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/
  2. Meni kada su pričali, mislio sam da rata više nikad neće biti, ali sledeći rat će se desiti malo brže nego što smo ga mi dočekali. To vam ja kažem. Što kaže Matija Bećković, njihov, srpski akademik, "ćeraćemo se još". Svega će biti osim toga da se nećemo ćerati - poručio je nekadašnji ratni komandant takozvane armije BiH u Srebrenici Naser Orić. Ove reči Orić je izgovorio za govornicom u prostorijama Islamskog pedagoškog fakulteta u Zenici, gde je promovisao knjigu "Život pre i posle Srebrenice", što je pozdravljeno gromoglasnim aplauzom, prenosi "Srpskainfo". Orić, protiv koga je pred Sudom BiH obnovljen proces zbog optužbi da je odgovoran za stravične ratne zločine nad zarobljenim srpskim civilima i vojnicima, prošlog vikenda održao je predavanje, gde je najviše govorio o izdaji Srebrenice od bošnjačkih poličara, zatim o "genocidu" koji je nad Bošnjacima u Podrinju navodno počeo čak i pre izbijanja ratnih sukoba, o "četnicima" i "četnikušama" koji, kako je rekao, relativizuju zločine, pa do otvorenih prijetnji novim ratom, koji će, prema njegovim tvrdnjama, početi pre nego što mnogi veruju. Inače, Orić ovih dana drži javna predavanja po Federaciji BiH u kojima preti novim ratnim sukobima. Predstavnici udruženja srpskih žrtava iz proteklog rata ogorčeni su time što je optuženom za najteže ratne zločine uopšte data prilika da nesmetano putuje zemljom i drži političke i ratnohuškačke govore. - Kada je Tužilaštvo BiH pre nekoliko godina podiglo optužnicu protiv Nasera Orića, a sud BiH mu omogućio da se brani sa slobode, svima je bilo jasno da će on to iskoristiti za pritiske i zastrašivanje svedoka - kaže predsednik Republičke organizacije porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Nedeljko Mitrović. On dodaje da se odmah nakon odluke suda BiH o nezatvaranju Orića znalo da će sudski proces ličiti na farsu, što je, kako kaže, i potvrđeno ranijom oslobađajućom presudom bošnjačkom ratnom komandantu. - Iako je ta skandalozna presuda poništena i ceo postupak vraćen na početak, ništa se suštinski nije promenilo. Iako je optužen za stravične zločine zbog kojih bi u svakoj normalnoj državi bio strpan iza rešetaka do okončanja novog suđenja, Orić i dalje slobodno šeta po FBiH, a sada, kako vidimo, drži i ratnohuškačke govore - kaže Mitrović. Grujičić: "Ćeraćemo se", ali na zakonit način FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA Mladen Grujičić Mladen Grujičić, načelnik opštine Srebrenica, nove pretnje smatra nedopustivim, posebno od strane onih koji su, kako navodi, predvodili zločince koji su ubijali Srbe u Podrinju. - I mi isto odgovaramo, hoćemo se "ćerati", ali na zakonit način. Moramo sve kapacitete staviti u funkciju dokazivanja stradanja srpskog naroda i podsećati na zločine, ne radi ugrožavanja drugog naroda, nego da bismo sačuvali svoj. Moramo da budemo uporni u traženju pravde i istine, i nikada nećemo odustati od insistiranja da treba da odgovaraju počinioci zločina nad Srbima u Zalazju i drugim selima oko Srebrenice - istakao je Grujičić. Kad je pravda selektivna, ovo je ishod Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Milenko Savanović smatra da su Orićeve izjave posledica selektivnog sprovođenja pravde, kako Suda BiH, tako i Haškog suda, koji su optužene za ratne zločine nad Srbima ili oslobađali, ili im određivali izuzetno blage kazne. - Imamo situaciju da Naser Orić hoda slobodno i dalje raspiruje mržnju, odnosno poziva na rat. Budite sigurni da je kažnjen, da se ne bi tako ponašao - naglasio je Savanović. Apelaciono veće Suda BiH je pre nešto više od mesec dana donelo odluku kojom se ukida oslobađajuća presuda Naseru Oriću i njegovom saborcu iz Sabahudinu Muhiću, koji su optuženi za svirepa ubistva zarobljenih Srba u srebreničkim selima Zalazje, Kunjerac i Lolići. Uvažavajući žalbu tužioca Miroslava Janjića, Apelaciono veće naložilo je poništavanje oslobađajuće presude i ponavljanje postupka. Optužnica protiv Orića i Muhića podignuta je u avgustu 2015. godine. FOTO: WIKIPEDIA Atif Dudaković Pre Nasera Orića, huškačke poruke i pretnje novim sukobima javno je iznosio još jedan bošnjački ratni komandant, Atif Dudaković, koji je takođe optužen za ratne zločine počinjene nad Srbima. Dudaković je početkom prošle godine u Luksemburgu bošnjačkoj dijaspori poručio da počnu da nabavaljaju vojničke uniforme i opremu, a sredinom iste godine je sa tribine u Konjicu poručio da rat još nije završen. Odlukom Suda BiH Dudakoviću je takođe dozvoljeno da se brani sa slobode. U međuvremenu je, navodi RTRS, i bošnjački član Predsedništva BiH, Bakir Izetbegović, nekoliko puta pominjao mogućnost rata, dodavši da se za, kako je rekao, "ne daj bože proizvodi i oružje". Njihove izjave prošle su bez značajnijih reakcija od strane međunarodne javnosti, dodaje RTRS. Izvor: BLIC https://www.blic.rs/vesti/politika/naser-oric-preti-sledeci-rat-desice-se-malo-brze-ceracemo-se-mi-jos/231jcs0
  3. Avocado

    Trgovinski rat

    Počeo trgovinski rat SAD i Kine: Takse i kontramere na snazi Ko će ovim trgovinskim ratom više dobiti/izgubiti? Da li se Tramo preračunao? Da li su mere opravdane? Iznesite mišljenja i prognoze... tu je i anketa... https://www.youtube.com/watch?v=oJePpN90j1M
  4. Oficir rečnih jedinica Jevrem Radovanović i pilot Goran Topalović su oficiri koji su učestvovali u mirovnim misijama od Indijskog okeana i voda Somalije, do Obale Slonovače i Bliskog istoka. Tamo su se susretali sa piratima, pobunjenicima, regularnim vojskama, Hezbolahom i brojnim opasnostima koje ove misije sa sobom nose. Naša ekipa razgovarala je sa dvojicom pripadnika Vojske Srbije u Centru za mirovne operacije u Beogradu, jednom od samo dva u svetu koji imaju tri sertifikata UN za obuku "mirovnjaka". Oni su nam ispričali kako se hvataju pirati, kako se jedan od njih našao između dve neprijateljske strane u Obali Slonovače, zatim o razgovoru sa Libancima koji su otkrili da oni i Srbi, imaju zajedničkog neprijatelja, i kako su Španci reagovali kada su im srpski vojnici, u šali, saopštili da će pucati za Božić. Kapetan korvete Jevrem Radovanović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Kapetan korvete Jevrem Radovanović trenutno radi u Odeljenju za obuku Centra za mirovne operacije pri Vojsci Srbije kao referent za pripremu i realizaciju kurseva i seminara. - Dobio sam priliku da radim ono za šta sam se školovao, za četiri i po meseca oplovio sam 24 hiljade nautičkih milja, što je impresivno za svakog pomorca. Ljubav prema pozivu me je motivisala da se prijavim – kaže nam naš sagovornik. Radovanović je bio stacioniran na brodu holandske Kraljevske mornarice HNLMS "Johan De Vit" koji je bio komandni brod misije "Atalanta". - Iako postoji više brodova, upravo sa ovog se vršilo komandovanje čitavom operacijom. U toku misije, boravio sam u šest država, a uglavnom sam plovio Indijskim okeanom – kaže Radovanović, prisećajući se svog prvog odlaska kada se ukrcao na Kritu, preplovio Suecki kanal, a zatim u Džibutiju, primio dužnost. Misija Atalanta Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Radovanović priča da je tada bio uzbuđen, veoma motivisan i što je najvažnije, dobro pripremljen. Mandat misije "Atalanta" je zaštita brodova koji prevoze humanitarnu pomoć, najčešće hranu, u luke u Somaliji. Drugi zadatak je bilo sprečavanje napada pirata na brodove i treći zadatak posmatranje ilegalnih ribarskih aktivnosti, a kasnije je dodat i zadatak da se pruža podrška drugim EU misijama i međunarodnim organizacijama radi ojačavanja i izgradnje pomorskih bezbednosnih snaga. - Tokom mog mandata imali smo prijavljena četiri napada pirata. Intervenisao je i brod na kome sam bio, dva i po dana smo bili u poteri za piratima. Na kraju ih je uhvatio australijski brod koji je bio brži – kaže Radovanović. Naš sagovornik je govorio i o tome sa kakvim se sve opasnostima susretao. Više o tome pogledajte na sledećem snimku: Prelazak ekvatora prvi put i neobična pomorska tradicija Radovanovic nam je ispričao i jednu od najvećih anegdota iz svoje misije. Naime, pomorci imaju običaj, pri prelasku ekvatora koji je izuzetno neobičan i interesantan. Oni koji prvi put prelaze ekvator naterani su da ispunjavaju čitav niz neprijatnih i bizarnih zadaka, kako bi zaslužili dozvolu od Neptuna da isti pređu. - To je jedan običaj među pomorcima. Nije prijatan osećaj, ali je nešto što se svakako pamti čitav život. Toj pomorskoj tradiciji bili su izloženi i komandant broda i njegov zamenik, i još oko trista drugih oficira koji su plovili – kaže Radovanović. Naš sagovornik kaže da je tokom misije bilo i lepih i teških trenutaka, ali da je to jedno neverovatno iskustvo koje se ne može steći ni na koji drugi način. Borba protiv pirata Radovanović priča i o prijemu vojnog vrha Somalije na brodu, a na kojem je služio, a posebno se osvrnuo na borbu protiv pirata. On nam je objasnio da je taj vid kriminala u velikoj meri suzbijen. - Borba protiv pirata u velikoj meri zavisi od obaveštajnog rada. Ne možete eliminisati piratstvo u potpunosti. Somalija ima jednu od najdužih obala u Africi. Pirati pod okriljem noći izađu na okean i nije ih moguće uvek primetiti, niti pokriti toliki prostor, pa ih fizički sprečiti – kaže Radovanović. O tome kako izgledaju okršaji sa piratima, možete pogledati na priloženom video-snimku: Radovanović kaže da brodovi kao zaštitu od pirata koriste privatno obezbeđenje, ograde, vodene topove ili ih čak vojska matičnih zemalja štiti. - Međutim, oni koji se bave piratstvom su uglavnom najsiromašniji sloj stanovništva, a pravi kriminalci su zapravo, njihovi nalogodavci – zaključuje Jovanović. Jedan pokret rukom umalo napravio rat Potpukovnik Goran Toplaović služio je u Obali Slonovače kao vojni posmatrač. Radio je na terenu, nenaoružan, prikupljajući informacije od značaja za realizaciju zadataka misije i živeo među lokalnim stanovništvom. On obezbeđuje poštovanje mirovnog sporazuma jer da bi misija uopšte bila uspostavljena, mora postojati mirovni sporazum koji je potpisan kao posledica rešavanja oružanog sukoba. - Kada se nađete u jednoj drugoj sredini, ona vas menja i vrši uticaj na vas. Vrlo često vi niste ni svesni te promene i ne možete sami da je registrujete. Da li će nam to biti najlepše ili najgore mesto, to je samo stvar naše percepcije i samo od nas zavisi – priča Topalović. Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Topalović nam je ispričao kako je imao ozbiljan bezbednosni problem, nastao samo zbog jednog pokreta rukom. To je bilo dovoljno da se nađe između dve vatre. Tako je dospeo na nišan dveju sukobljenih strana, na mostu koji je razdvajao vladine snage i pobunjenike u Obali Slonovače. Više o tome pogledajte na snimku ispod: Misija u Libanu Misija u Libanu ove godine obeležava 40 godina. Ustanovljena je još 1978. Vojska Srbije je započela učešće u toj misiji sa štabnim oficirima još 2010. Topalović je bio 2012. kao stariji nacionalni predstavnik. - Imao sam tu čast da sam odlukom nadležnih organa namenski poslat tamo kako bih prihvatio prvu jedinicu vojske Srbije koja će se angažovati van naših granica nakon formiranja nove države. Mi smo imali jedan prekid misija tokom 90ih, onda smo počeli lagano sa individualnim angažovanjem od 2002. godine da bi se tek 2012. stekli uslovi da angažujemo jedinicu. Ja sam, pored tog što sam bio štabni oficir zadužen za obuku u sektoru Istok (u komandi sektora) i stariji nacionalni predstavnik koji je imao za zadatak da izvrši prihvat jedinice i glavne opreme. To je u to vreme bio veliki izazov, nešto što je trebalo uraditi na političkom nivou i ugovoriti memorandum sa Ujedinjenim nacijama, sa Kraljevinom Španijom, i sve to operacionalizovati. To znači izvršiti transport, transfer kamiona, džipova, naoružanja, iz Srbije prugom, morem, prihvatiti to u Bejrutu. Tamo imate 5 različitih slojeva službi koje brinu o bezbednosti luke. Jedna je zadružena za carinu, jedna za obezbeđenje, prihvat brodova itd. Onda izvesti taj konvoj od Bejruta do juga Libana, taj konvoj je bio negde 33 vozila, i onda stići u sektor Istok. To je za mene i dalje jedno od naupečatljivijih iskustava, biti u jednoj takvoj situaciji je velika odgovornost, ali i veliki osećaj zadovoljstva kad se nešto tako veliko uspešno uradi - kaže Toplaović. Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambi Potpukovnik nam otkriva i sa kakvim se sve opasnostima suočavao: - Bilo ih je dosta. Jedna od najozbiljnijih jeste ubistvo šefa državne bezbednosti u to vreme. Desilo se u samom Bejrutu, što je izazvalo probleme i na jugu Libana, i to se prenelo... Takođe, imali smo par puta situaciju da su pripadnici Hezbolaha raketama gađali na Izrael. Izrael je uzvraćao, tako da je dosta bilo tih incidenata sa kojima ljudi tamo žive već generacijama, a to su sve stvari koje su nove za nas i onda mi to drugačije percipiramo od njih. Libanci i Srbi prijatelji Toplaović je podelio sa nama priču koju je čuo od lokalaca, a koja ga je fascinirala, gde su mu rekli da su Srbi i Libanci prijatelji. Šta spaja ova dva naroda, možete pogledati na sledećem snimku: Pucanje za Božić Jedinica Vojske Srbije kao i štabni oficiri bili su vezani za španski kontigent, ali u svakodnevnoj komunikaciji sa mnogo drugih, preko 38 nacija koje su učestvovale u mirovnoj misiji, samo u Libanu. - Imali smo odlične odnose sa svima njima, sa Špancima imamo dosta toga zajedničkog, posebno taj južnjački temperament - kaže Topalović, a onda nam je ispričao i kako su se pripadnici naše vojske našalili sa Špancima, najavljujući im da će pucati za Božić. Kako je to izgledalo, pogledajte ovde: Topalović sa pripadnicima Hezbolaha Topalović nam je pričao i o susretu sa pripadnicima zvaničnih vlasti u Libanu, ali i sa pripadnicima Hezbolaha, među kojima ima i pravoslavaca, kao i Druza, ali i drugih pripadnika različitih religija. Prema njegovim rečima, Srbi su uvek i svugde dobro prihvaćeni, zbog svoje empatije i pristupa ljudima. - Španci imaju taj kolonijalni stav. Oni prilaze noseći naočare na licu, puška je u rukama i drži se ispred. Mi, Srbi, imamo drugačiji pristup. Prilazimo prijateljski sa poštovanjem, skinemo naočare, puška je okačena o rame i na leđima. Zato nas svi cene i poštuju - kaže Jovanović. Naučite da cenite ono što imate Na naše pitanje šta ga je motivisalo da ode u mirovnu misiju, Topalović kaže: - Motiviše me da upoznajem druge kulture. Neka mistika ima tamo. Upoznavanje različitih običaja otvara nam vidike, mi svi živimo u jednoj državi, imamo jednu vojsku. Kada odete u mirovnu misiju imate priliku da se uporedite, da uporedite vašu vojsku sa drugom vojskom ali i da uporedite vašu državu sa drugom državom. Onda naučite da cenite šta su vaše generacije ostavile vama, ali i pokupite korisno od drugih što možete da primenite u svom kontekstu. Topalović zaključuje da se u drugoj, dalekoj sredini nauči kako razumeti nečije shvatanje vremena. - Shvatite da neke nacije razmišljaju vekovima, neke u decenijama, neke od danas do večeras. Kad naučite da shvatate kako ljudi prilaze rešavanju nekog problema, onda shvatite da se u stvari većina konflikata zasniva, upravo, na različitim percepcijama - zaključio je Topalović.
  5. Danijela

    Dugo putovanje u rat

    "Srbija kriva za Prvi svetski rat? Kakva glupost" Film “Dugo putovanje u rat” reditelja Miloša Škundrića, majstorski dokumentarac snimljen u tradiciji najboljih BBC programa, imaće svetsku premijeru u petak, 30. marta od 21 čas u Velikoj sali Doma omladine Beograda, na 65. Martovskom festivalu. Uzbudljiviji od političkog trilera, napetiji od akcionog filma, ovaj istorijski dokumentarac nam, kroz autentične priče iz prošlosti, pomaže da razumemo zašto je Prvi svetski rat počeo. Miloš Škundrić (1977, Beograd) scenarista, producent i reditelj filma, diplomirao je na katedri za filmsku i TV režiju FDU Beograd. Nagrađivan više puta na Martovskom festivalu za svoje kratke igrane i dokumentarne radove. “Dugo putovanje u rat” je njegov prvi dugometražni bioskopski film. Šta Vas je navelo da ispričate priču o uzrocima koji su doveli do početka Prvog svetskog rata? Miloš Škundrić: Krenuo sam u celu priču još 2012. godine i to kao producent, koji je shvatio da nailazi stogodišnjica početka rata 2014. Onda sam kao scenarista/reditelj, onako štreberski krenuo da kopam po temi i našao neke podatke o kojima nisam imao pojma kao neko ko je završio osnovnu, srednju školu i fakultet i to u zemlji koja je u tom ratu izgubila oko 20% populacije. Istovremeno su izašle i knjige Krisa Klarka, Šona Mekmikina i sličnih, koje odgovornost za do tada najveću katastrofu pripisuju upravo Srbiji. Ne može se dovoljno naglasiti kolika je to glupost, tako da je tu, pored fascinacije otkrićem jednog celog novog sveta, proradio i inat. Po čemu se Vaš film razlikuje od drugih ostvarenja o tematici Velikog rata? Miloš Škundrić: Ovo je film o uzrocima Prvog svetskog rata, ne o samom ratu. I tema uzroka je za istoričare mnogo značajnija, tako da je tokom ovih 100 godina objavljeno dosta knjiga i tekstova, ali ne i filmova. Od onoga što bi zaličilo na film, autori se uglavnom bave 1914. godinom, da pokažu kako je Gavrilo Princip izazvao svetski rat. Tako da možemo da kažemo da je ovo prvi pravi film o uzrocima Prvog svetskog rata. I po prvi put imamo okupljene istoričare iz onih zemalja koje su najznačajnije za razumevanje uzroka: Nemačke, Austrije, Francuske, Rusije, Velike Britanije i Srbije. Mene je začudilo da se ranije niko toga nije setio. Nekoliko meseci nakon mog snimanja austrijski ORF je snimio TV emisiju sa nekoliko “mojih” sagovornika. Čak su mi "maznuli" i naslov u engleskoj verziji (“The road to war”) iako je originalno na nemačkom “Put u propast” (Der Weg in den untergang). Iako sam shvatio da izlazimo sa nekoliko godina zakašnjenja ja zbog toga nisam hteo da menjam naslov. I konačno ovo je pravi dugometražni bioskopski film. Urednici festivala su ga najavili kao napeti istorijski triler. To je upravo bilo ono što sam želeo da napravim i činjenica da je to prepoznato meni kao reditelju veoma imponuje. Koliko je bilo teško napraviti napet dokumentarni triler sastavljen od razgovora sa istoričarima, animacija starih mapa i arhivskih snimaka? Miloš Škundrić: Bilo je poprilično teško, jer kao što znamo film kao medij postoji tek od kraja 19. veka. To znači da filmskih materijala iz perioda koji film obrađuje ima užasno malo u poređenju sa npr. vremenom pred Drugi svetski rat ili sada... A ja sam sa tako ograničenim sredstvima želeo da film ima ugođaj bioskopskog, praktično igranog filma. Zato je film tako dugo montiran i u njemu je upotrebljena bezmalo celokupna upotrebljiva filmska arhiva do 1914. a koja se odnosi na pojedine ličnosti, događaje ili lokacije bitne za priču. Zanimljivo je koliko malo ili nimalo filmova zapravo postoji sa npr. Nikolom Pašićem ili nemačkim ili engleskim premijerom, austrijskim ministrima illi generalima. A to su najbitniji likovi u našem filmu. Skoro pola arhive smo morali da kupimo u inostranstvu gde je poprilično skupa, a sredstva osvojena na fondovima smo dobili sa mesecima zakašnjenja – bile su one teške poplave po Srbiji. Sa druge strane i dalje mi deluje neverovatno koliko sam dobru ekipu istoričara uspeo da sakupim i kako smo ih lako organizovali za snimanje u njihovim državama. Koje je za Vas najveće i najznačajnije saznanje iz istorije do kojeg ste došli radeći na filmu? Miloš Škundrić: Teško bih mogao da izdvojim neki poseban momenat. Ali mogu da kažem da je ono što me je fasciniralo istoriografija - kako istoričari rekonstruišu prošlost, možda još više zato što sam mrzeo taj predmet u osnovnoj i u gimnaziji... Imao sam prilike da vidim koliko je to naporan, zanimljiv i odgovoran posao na ličnom primeru. Leta 2014, proveo sam desetak dana u političkom arhivu ministarstva spoljnih poslova u Berlinu, gde sam u stvari otišao da fotografišem unapred određena originalna dokumenta. I to sam završio za dva dana. Ostatak vremena proveo sam kopajući po drugim dokumentima i mislim da sam možda pronašao i neke nove, neobjavljene stvari. Istovremeno, pokušao sam da verifikujem sve informacije koje sam napisao u scenariju (a na osnovu sekundarne, tj. istorijske literature) ili šta su sagovornici izjavili pred kamerom i tu sam uspeo da pronađem direktne dokaze za preko 95%. "Dugo putovanje u rat" će svetsku premijeru imati na 65. Martovskom festivalu - kakva su Vaša očekivanja u pogledu reakcija publike i kakvi su dalji planovi za život filma? Miloš Škundrić: Lično mi mnogo znači što će premijera biti baš u okviru Martovskog festivala, jer sam na njemu osvojio prve nagrade kao student. Iako je prošlo dosta godina, tu se i dalje osećam kao kod kuće i vrlo me raduje da vidim da se ovaj festival vratio na ono mesto koje mu oduvek pripada u našoj kinematografiji. Želeo bih da i druge dobre stvari traju toliko u ovoj zemlji, a to je nažalost retko. Čujem da je potražnja za kartama velika i naravno, imam tremu da ne izneverim interesovanje i očekivanja. Za sada znamo da će film biti prikazan u okviru festivala “Zlatni Vitez” 2018. a postoji i interesovanje naših bioskopskih distributera (Artvista), iako znamo da dokumentarci nemaju naročito veliku bioskopsku posetu. RTS je otkupio TV prava i gledaoci će moći da ga vide verovatno u novembru. Da li pripremate sledeći film? Miloš Škundrić: Ima nekoliko stvari koje bih voleo da radim u najskorije vreme, a najizvesnije je da će uskoro krenuti snimanje igranog filma pod nazivom “Šifra Vuk”, koji se bavi jednom krajnje neobičnom epizodom iz burne istorije Ratnog vazduhoplovstva i PVO SFRJ. https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2018&mm=03&dd=29&nav_category=1864&nav_id=1375068
  6. grigorije22

    Rusko-japanski rat 1905

    Руско-јапански рат: изгубљена победа Историја феб 14, 2014 Александар Самсонов Военное обозрение Ноћу између 26. и 27. јануара (8. и 9. фебруара) 1904, пре званичне објаве рата, јапански бродови су напали руску ескадру у Порт Артуру (данас кинеска лука Ли Шун). Тако је Русија ушла у свој први рат у 20. веку. Руско-јапански рат завршен је поразом Русије и губитком територија, после чега је уследила тешка политичка криза и прва руска револуција 1905. Предуслови за рат Могу се издвојити два главна предуслова за руско-јапански рат 1904-1905: стратешка слабост Руске империје на руском Далеком Истоку и много пропуштених прилика за јачање позиције у азијско-тихоокеанском региону; планско деловање Велике Британије и САД у правцу сукобљавања Русије и Јапана. Руски истраживачи су још крајем 18. и у првој половини 19. века обезбедили огроман потенцијал који је омогућио Руској империји да постане доминантна сила у азијско-тихоокеанском региону, нарочито у његовом северном делу. Поред Камчатке и Приморја који су јој припадали Русија је стекла пуно право на Курилска острва и Сахалин, а у току је било култивисање Алеутских острва и Руске Америке. Истурени руски положај био је Форт Рос у Калифорнији. Становници Хавајских острва упорно су тежили да се припоје Руској империји, чак су почели да граде и руско утврђење. У другој половини 19. и почетком 20. века постојала је могућност да и Кореја пређе под руски протекторат и да се затим постепено припоји империји. Корејци никако нису желели да се покоре Јапанцима и велике наде су полагали у Русе који би им могли обезбедити бољи живот. У Кореји је постојала јака „руска партија“. Постојала је изванредна могућност да се успоставе пријатељски, па чак и савезнички односи са Јапаном. Руски бродови су редовно пристајали у Нагасакију. Врло дуго између Јапана и Русије није било никаквих посебних противречности, тако да су ове две државе могле постати природни савезници у региону. Међутим, спољна политика Петербурга била је аморфна и неразговетна, понекад прилично непромишљена, на двору је владала бирократија и јак је био утицај агената Запада који су упорно ширили идеју о томе да Русији „нису потребна дивља далекоисточна подручја“. Тако је Империја брзо изгубила све што је стекла у претходном периоду. Форт Рос и Руска Америка продати су у бесцење, тако да је Русија изгубила све своје позиције на Америчком континенту и могућност контроле северног дела Тихог океана. Јапански разарачи нападају Порт Артур. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904. Јапан је вековима дремао у самоизолацији, а затим се пробудио под ударцима бруталних реформи прозападног императора Меиџија и хитно се вестернизовао под пажљивим патронатом Велике Британије и САД којима је било у интересу да се створи противтежа потенцијалној доминацији Русије у региону. Јапан се великом брзином наоружавао најмодернијом војном техником, а у обуци и снабдевању помагали су му већ поменути господари. Крајем века је Јапан већ имао моћну армију и флоту, обучену по европским стандардима, и убрзо је постао ратоборан. Укрепљивање и слабљење руских граница Руси су култивисали азијско-тихоокеански регион са великим пожртвовањем, јунаштвом и подвигом, али је било и доста примера немарности, грамзивости, глупости и отворене издаје националних интереса Русије. Док су подвижници и високи достојанственици попут Александра Баранова (првог главног управника руских насеобина у Америци) и Николаја Муравјова-Амурског откривали, градили и утврђивали нова погранична подручја, дотле су појединци давали и продавали територије, или су игнорисали могућности које су се пред њима отварале. До одмеравања снага је дошло на територији Кине. Јапанско-кинески рат 1894-1895. завршен је потпуном победом Јапанске империје и сломом деморалисане Кине, која је била принуђена да „заувек“ преда Јапану острво Тајван, Пескадорска острва и полуострво Љаодонг, а такође и да плати велику ратну одштету коју су Јапанци искористили за даљу милитаризацију. Умешале су се Русија, Немачка и Француска, и отеле су Јапану део плена. Јапан је био принуђен да повуче трупе са полуострва Љаодонг. Русија је склопила савезнички споразум са Кином и стекла право на изградњу железнице кроз Манџурију, да би 1898. добила луке Порт Артур и Даљен са околном копненом и морском територијом. Такође је стекла право да изгради пругу од Манџуријске железнице до поменутих лука. Тако је Русија одузела Јапану полуострво Љаодонг, што је изазвало нови талас милитаризације Јапана и даљи раст антируског расположења у овој земљи. Бићу у највећој могућој мери задовољан победом Јапана, јер Јапан игра нашу игру Теодор Рузвелт, председник САД Па ипак, и даље се тражила могућност компромиса између Русије и Јапана око спорних питања (изградња Кинеске источне железничке пруге од Транссибирске железнице, Манџурија, Кореја, полуострво Љаодонг са лукама Даљен и Порт Артур, Курилска острва, Сахалин), али је и у једној и у другој империји „партија рата“ из године у годину успевала да осујети све компромисне варијанте, иако су обе земље заправо биле заинтересоване за миран исход конфронтације и за разграничење сфера утицаја. Јапан је морао бити свестан разлике у војном потенцијалу, будући да је Русија имала далеко веће економске могућности и огромну милионску армију која је регуларно ратовала и пре или касније би згромила јапанску армију са њених 180 хиљада војника. Јапанци су били добро наоружани и обучени, и имали су подршку Велике Британије и САД, али нису имали квалитетно ратно искуство. Русији је била потребна стабилност на источним границама, као и стабилност на целој територији, уз очување традиционалних зона утицаја. Руски плакат на почетку Руско-јапанског рата (1904): „Јапански император и његови лукави добронамерници: Џон Бул (Енглеска) и Ујка Сем (САД)“. Међутим, обе стране су наставиле да разговарају језиком ултиматума и конфликт се све више заоштравао. Почетком 1904. у Јапан је на специјалан позив јапанског императора допутовао амерички војни министар Тафт и пренео Рузвелтово обећање да ће САД пружити Јапану војну подршку уколико на страни Русије буду Француска и Немачка. Тако је Јапан одлучио да крене у рат. Јапанска флота је хтела да нанесе одлучујући ударац руској Првој тихоокеанској ескадри и тако реши задатак доминације на мору и добије могућност да неометано искрца десантне трупе и да их снабдева. Надмоћнија јапанска ескадра (2 тешке и 2 оклопне крстарице и 8 разарача) напала је оклопну крстарицу „Варјаг“ и топовњачу „Корејац“ које су се налазиле у неутрајлој корејској луци Инчон. Руски бродови су одговорили паљбом, потопили два непријатељска брода и још један озбиљно оштетили. Када је „Варјаг“ пробијен на десетак места, Капетан Всеволод Рудњев је донео одлуку да евакуише посаду, потопи брод и дигне у ваздух топовњачу. Запетљани интереси Ни Великој Британији ни Сједињеним Америчким Државама није било у интересу претерано активно присуство Русије у региону. Такође им није одговарало слабљење интересовања Русије за европске прилике, с обзиром да је конкуренција између Англосаксонаца и Немачке временом постајала све већа. Тако је почео крвави рат, пун херојских подвига руских морнара и војника на чијим плећима су се преломиле све предратне и ратне грешке државног врха. И поред многих пораза на копну и мору, руске оружане снаге су практично однеле победу над јапанском империјом. Међутим, слаба политичка воља Петербурга и закулисне интриге довеле су до тога да је Русија пристала на мировне преговоре и уступила победу Јапану који је већ био на граници потпуног пораза и коме је претио финансијски банкрот (Јапан је могао да ратује само захваљујући ангосаксонским и јеврејским кредитима). Руска армија је испунила Куропаткинов стратешки план који је фактички био поновљени маневар Михаила Кутузова из 1812. Пре почетка политичких преговора руска армија је била на врхунцу своје моћи, а јапанска армија више није могла да напада и била је на измаку снага. Руске трупе су припремале офанзиву која је Јапанцима могла донети војнополитичку катастрофу. Јапан је имао знатно мање становника од Русије, тако да је његов демографски ресурс већ био исцрпљен. Јапански резервисти су већ изгинули у борбама, а Русија се тек „загрејала“. Руски и јапански војник у болници. Потпис испод слике у часопису: „Сада више нисмо непријатељи“. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904. На копну су руске трупе биле вештије од јапанских, о чему сведоче губици једних и других. У раду В. и Л. Шацила „Руско-јапански рат. 1904-1905. Чињенице. Документи“ саопштава се да су Руси игубили 50 хиљада, а Јапанци преко 89 хиљада војника. У „Историји ратних губитака“ Б. Урланиса пише да су Руси на копну изгубили 177 хиљада војника (од тога 31 хиљада убијених и оних који су подлегли ранама), а јапанци 232 хиљаде (58 хиљада је убијено или подлегло ранама). Према подацима генерала Куропаткина укупни губици Јапана (мртви, рањени и болесни) износили су 554800 људи, а само у Токију је на почасном гробљу сахрањено преко 60 хиљада војника. Црна Гора против Јапана Јапану је 1904. објавила рат и Црна Гора, са жељом да подржи Русију. Наравно, Црногорци нису организовано учествовали у ратним дејствима, тако да се приликом склапања мира нико није сетио Црне Горе. Мировни споразум између Црне Горе и Јапана склопљен је тек 2006. Фамозни „рат“ између Јапана и Црне Горе био је најдужи рат 20. века. Роман Романович Розен, изасланик Русије у Јапану, а затим и други опуномоћеник Русије на мировним преговорима у Портсмуту, у своме извештају министру спољних послова В. Н. Ламздорфу пише: „...и поред свих победа на мору и копну Јапан нема никаква средства којима би могао приморати Русију на склапање мира и плаћање ратне одштете уколико би Русија нашла за сходно да то избегне и одлучила да настави са пружањем макар и пасивног отпора“. Једноставно речено, Јапан није имао снаге да пренесе рат на руске територије, па чак ни на зону Манџуријске железнице. Према томе, Јапан није победио захваљујући својој војној и економској надмоћи, него зато што је Петербург одлучио да се преда. Тачније, западни „партнери и пријатељи“ Русије убедили су руски државни врх да склопи мировни споразум. Склапање мировног споразума је отворено лобирао и премијер Сергеј Вите. И само ступање Јапана у рат против Русије (с обзиром на огромну разлику у потенцијалу) било је могуће само захваљујући свеобухватној политичкој, дипломатској, информационој, војно-материјалној и финансијској подршци Британске империје и САД. Управо та подршка је и однела победу. Неуспели рат против Јапана био је прва у низу геополитичких катастрофа које су задесиле Русију у 20. веку.
  7. Jedno je sigurno, ovo nije novi Hladni rat, već produžetak onog starog. Zapad je mislio da je dovoljno zapevati pesmu „Wind of change“ i da će Moskvaodmah odbaciti pet vekova imperije i prigrliti demokratiju, reforme i kapitalizam koji je u Rusiji devedesetih bio primenjen po najbrutalnijem receptu Poslednjih dana samo se povećava broj proteranih diplomata iz zapadnih država i Rusije, simetrične mere nakon trovanja u Velikoj Britaniji špijuna Sergeja Skripalja i njegove ćerke. Istovremeno, veoma je teško prebrojati razne pakete i mere sankcija koje su SAD i EU od 2014. uvele Rusiji (a zatim i ona njima), kao reakcija na ankesiju Krima i hibridni rat u Donbasu. Nakon prvih jačih argumenata o umešanosti Rusije u predsedničke izbore u SAD, štampa često vidi senku Vladimira Putina skoro u svakoj aktuelnoj krizi na Zapadu. „Zašto se Donald Tramp toliko plaši Vladimira Putina“ – postavlja pitanje The New York Times. Zbog protivraketnog štita i proširenja NATO-a na države bivšeg SSSR, Putin preti Zapadu raketama još od Minhenske konferencije 2007. godine. Uoči predsedničkih izbora u martu ove godine ruskim parlamentarcima i javnosti Putin je predstavio „nepobedivu“ međukontinentalnu raketu „Sarmat“, koja je na vizualnoj prezentaciji pogađala ciljeve slične onim na Floridi. Jedno je sigurno, ovo nije novi Hladni rat, već produžetak onog starog. Obe strane su se u njega vratile sa svojim starim teretom neizlečenih trauma nekadašnjih blokovskih podela i sa novim frustracijama neuspelog projekta demokratije, pomirenja i suživota iz poslednjih četvrt veka. Do koje granice mogu da eskaliraju ovako nategnuti odnosi između Zapada i Rusije? Kakav je izlaz iz ove hladnoratovske paranoje, odnosno kada i kako ona može da se završi? Gnev Ivana Groznog Nakon izbijanja ukrajinske krize, mnogo se raspravljalo o tome gde su to od rušenja Berlinskog zida Zapad i Rusija izgubili interese da stvore najavljivani zajednički društveno-politički prostor od Lisabona do Vladivostoka. Kako su u Evropi ponovo izgubili jedni druge? Odgovor je prilično jednostavan – u licemerju. Zapad je mislio da je dovoljno zapevati pesmu „Wind of change“ i da će Moskva odmah odbaciti pet vekova imperije i prigrliti demokratiju, reforme i kapitalizam koji je u Rusiji devedesetih bio primenjen po najbrutalnijem receptu. Zapad nije tada adekvatno reagovao na Gajdarovu privatizaciju koja je stvorila novu biznis oligarhiju, nije odlučno kritikovao Jeljcinov pohod tenkovima na ruski parlament 1993, niti na rat u Čečeniji. Zapadne države rado su primale prljavi kapital i jeftine energente iz Rusije, dok su u NATO i EU integrisale jednu za drugom bivše komunističke republike. Iako se u Briselu govorilo o stvaranju sa Rusijom neke vrste zone otvorenijeg tržišta i ekonomije, slobodnog protoka ljudi i roba, zajednički prostor koji bi se preklapao sa pojasom OEBS-a, niko sa obe strane po tom pitanju nije ništa konkretno uradio. Veoma su neozbiljna ruska pozivanja na neka usna obećanja koja je Džordž Buš stariji tokom samita na Malti 1989. dao Mihailu Gorbačovu da se NATO neće širiti na prostor koji Moskva smatra zonom svojih interesa i da će se raspustiti. Rusija zna da se takva pitanja rešavaju samo međunarodnim sporazumima. Dok se pred Zapadom i G8 prikazivala kao razvijena demokratska država, Rusija je širom svog postsovjetskog susedstva odgajala vazalske, autoritarne i sultanatske režime. To je bio direktan dokaz da Moskva dugoročno nema nameru da „menja svoju ćud“. Primena „meke moći“ od strane Zapada i rušenje pojedinih takvih autokrata kroz „šarene revolucije“ u Gruziji 2003, Ukrajini 2004. i Kirgiziji 2005, potpuno je tada razotkrila realno lice Moskve i probudila gnev Ivana Groznog. Otškrinuta vrata u alijansu na samitu NATO u Bukureštu 2008, nekoliko meseci kasnije dovela je ruske tenkove u Gruziju, a nakon Majdana 2014. i u Ukrajinu. Moskva je simetrično uzvratila Zapadu primenjujući svoju „meku moć“ na njihove i tranzicione države. Rezultati su tu – postistina, Tramp, desničari populisti u EU, Vučić, Dodik, pravoslavna internacionala, „sedenje na dve stolice“... Proverene i korisne metode EU i Rusija su imale Sporazum o strateškoj saradnji, koji je istekao 2006, a koji nije bio produžen. Nije se našlo ni rešenje za zajednički energetski sporazum između EU i Rusije, takozvanu Energetsku povelju, jer Rusija nije htela da se odrekne monopolskih privilegija, a Nemačka, Italija i Francuska su odlučile da sa „Gaspromom“ u projektima samostalno učestvuju. Rusija je pre krize u Ukrajini predlagala neki sasvim zamagljeni „sporazum o zajedničkoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope“, ali bez SAD i NATO. Tada sasvim nerealan. Novi američki predsednik govori jezikom frustracija belih fundamentalista, ali u tom egoizmu su postavljena i pojedina ozbiljna pitanja među saveznicima, koja njegovi prethodnici nisu otvarali. Tramp je najavio da SAD neće finansirati NATO umesto njihovih relativno bogatih partnera. Dok su se američki vojnici raspoređivali duž granice „nove Evrope“ sa Rusijom, od Baltičkog do Crnog mora, veoma suzdržan i tih kritičar Kremlja iz Bele kuće je u maju prošle godine jako glasno govorio da NATO ubuduće mora da se „suprotstavi pretnjama iz Rusije“. Nedostajao je samo tvit starim saveznicima – „Rusi su tu, probudite se jer ste sami i bez naših para“. Zato su se natofobija u Rusiji i putinohisterija na Zapadu pokazali kao proverene i korisne metode iz perioda Hladnog rata, koje u teškim trenucima, za kratko vreme i sa malo uloženog truda daju fantastične rezultate. Vešto prikrivajući sve probleme Rusije iza pritisaka Zapada, Putin je lako i brilijantno pobedio na poslednjim predsedničkim izborima. A u tome mu je diplomatski rat sa Zapadom samo dodatno pomogao. Nakon prilično upozoravajuće verzije o upotrebi bojnog nervnog otrova navodno poreklom iz Rusije, odmah se sa Velikom Britanijom solidarisao priličan broj njenih zapadnih saveznika. Dok se ponovo zajednički tražilo adekvatan odgovor i kazna za Rusiju zbog Skripalja, tema dezintegracije i Bregzita barem je na čas izašla u drugi plan. Bez Gvozdene zavjese Ipak, šeme i karte savremenih podela u Evropi ne odgovaraju sasvim onima dok je na sceni bila Gvozdena zavesa. Najveći izazov u odnosima Zapada i Rusije jesu do kraja nezaokružene zone uticaja oko kojih takođe rastu tenzije, a to je Zapadni Balkan i države Istočnog partnerstva – posebno Srbija, BiH, Ukrajina i Gruzija. Zapad je preko programa politike susedstva za sebe ozbiljno vezao, a sa Rusijom ratno suprotstavio, Gruziju i Ukrajinu. Sa druge strane, Rusija je preko tradicionalnih veza duboko prodrla na Zapadni Balkan, u zonu interesa EU. Koristeći se traumama intervencije NATO i neuspele demokratske tranzicije, Moskva je ozbiljno za sebe vezala države sa etnički dominantnom ili brojnom srpskom zajednicom. Problem može predstavljati i Moldavija sa separatističkom Transdnjestarskom Republikom, gde se nalazi ruska vojna baza. Upravo ta dva regiona – Zapadni Balkan i države Istočnog partnerstva – zona su bez16bednosne nestabilnosti. Ona su pretvorena na poligon odmeravanja i lako mogu potonuti u mračne scenarije oružanih konflikata, o čemu svakodnevno svest formiraju tamošnji tabloidi. To je neoptimistična priča o nedovršenim ili teritorijalno osakaćenim državama. A postoji li scenario sa svetlom na kraju tunela? Postoji. Jedan od mogućih ishoda je da Srbija i BiH, kao i Ukrajina i Gruzija neće postati članice NATO i EU, ali ni ruskih geopolitičkih konstrukcija (ZND, ODKB, EES). Te države bi u uslovima „zatišja“ mogle koliko-toliko da se stabilišu i postanu neka vrsta de fakto neutralnih ili bufernih zona (posebno Ukrajina). S obzirom na to da sa obe strane jedino Putin na neki način personifikuje taj sukob (jer je godinama konstantno eksponiran), scenario „otopljenja“ ili čak „resetovanja“ odnosa između Zapada i Rusije mogao bi se očekivati ne pre odlaska Vladimira Vladimiroviča sa vlasti. Prvi takav realan datum moguć je tek nakon predsedničkih izbora u Rusiji 2024, ako se Putinu do tada nađe „naslednik“. Jer nijedna smena vlasti od „oktobarske revolucije“ u Rusiji nije se odigrala a da prethodno nije bila dobro organizovana i sprovedena „od gore“, odnosno od strane vladajućih ruskih elita. Boris VARGA
  8. Subota 10. februar bila je, za poslednjih nekoliko godina, jedan od najdramatičnijih i najuzbudljivijih dana na uvek nemirnom Bliskom istoku. Na nebu iznad Sirije, Libana, Izraela i Jordana dešavale su se pojačane aktivnosti u gotovo neprekidnom vazdušnom ratu koji se, s promenljivim intenzitetom vodi već decenijama. Izrael je ovom prilikom izgubio borbeni avion, Iran bespilotnu letelicu i centar za komandovanje BPL, Sirijci su imali gubitaka u jedinicama PVO a Turcima je oboren borbeni helikopter. Sve je počelo rano ujutru, oko 4:25 po lokalnom vremenu kada je iznad Golanske visoravni otkrivena, presretnuta i oborena bespilotna letelica za koju je, nakon što su izraelske odbrambene snage (IDF) objavile video snimak dejstva, utvrđeno tip, bila je to BPL Saeghe (iranska kopija američke RQ-170 ali s klipnim motorom) koja je pripadala iranskoj revolucionarnoj gardi (IRGCASF – Islamic Revolutionary Guard of Corps Air and Space Force). Ostaci oborenog iranskog BPL Saeghe. Kako je za Air Forces Monthly izvestio poznati iranski vazduhoplovni novinar Babak Taghvaee, IDF je odlučio da iransku BPL zbog njenih taktičko-tehničkih karakteristika (mali radarski i infracrveni odraz, male dimenzije, mala brzina) podigne borbeni helikopter AH-64D “Longbow Apache“ iz 113. eskadrile čija je posada uspešno dejstvovala protivoklopnom raketom AGM-114K “Hellfire“. Ostaci izraelskog F-16I koji se srušio nakon oštećenja nastalog dejstvom sirijske protivvazduhoplovne odrbane. Veoma brzo, već u 5:34 usledila je reakcija Izraelaca koji su pokrenuli vazdušne napade na iranske komandne i izviđačke centre u Siriji koji se nalaze na vojnom aerodromu Mezzeh blizu Damaska i u vazduhoplovnoj bazi T4 (Tiyas) odakle je i poletela iranska bespilotna letelica. Na snimku uništenja BPL Saeghe vidi se i uništenje vozila koje služi za komandovanje i kontrolu ovih bespilotnih letelica a koje je usledilo nešto kasnije, nakon obaranja izraelskog F-16. U toj akciji je prema Babaku Tagveu, napadnuto 12 ciljeva, od toga tri baterije sirijske PVO i 4 iranske baze. PVO Sirije je prema različitim izvorima dejstvovalo s 15 do 23 (po nekima i 25) raketa različitih sistema, Tagve navodi 6 raketa artiljerijsko-raketnog sistema Pancir, tri rakete sistema S-125 “Neva/Pečora“ (moguće modernizovane Pečore-2), 6 raketa sistema S-200V “Vega“ a bilo je i dejstva mobilnih 2K12“Kub/Kvadrat“. U tom izraelskom napadu bila su upotrebljena tri aviona F-16I “Sufa“ koji predstavlja jednu od najsavremenijih varijanti F-16 na svetu. Naknadno su se pojavile informacije da su dejstvovale i jedinice naoružane sistemima S-75“Desna“ i “Buk“. Rekonstrukcija navodne putanje kretanja oborenog izraelskog aviona. Na mapi se vidi da je avion verovatno pogođen na tromeđi Sirije, Libana i Izraela. Jedan izraelski avion je nakon izvršenog zadatka, prema Babaku, pogođen ili oštećen s dve rakete a poslednje saopštenje RV Izraela govori o tome da je F-16 oštećen raketom sistema Buk i to oko 25 minuta nakon započinjanja napada (6časova ujutru). To je prvi borbeni gubitak RV Izraela još od 2006. kada je oboren jedan helikopter CH-53 i zvanično prvi gubitak aviona još od 1983. godine. Ostatak rakete sistema 2K12 Kub/Kvadrat kojima je na izraelske borbene avione dejstvovala PVO Sirije. Posada F-16I (verovatno iz 107. eskadrile) uspela je da doleti do Izraela i da se katapultira prilikom kojeg je pilot teže povređen jer je avion leteo na maloj visini pri tom brzo gubivši brzinu. Avion je pao u blizini sela Harduf na severu Izraela. Vrlo brzo uzbunjena je dežurna jedinica za traganje i spasavanje i posada je helikopterom CH-53D “Yasur-2025“ prevezena do bolnice Rambam u Haifi. Sirijski mediji preneli su informaciju iz neimenovanog vojnog izvora koji je tvrdio da je PVO pogodila više od jednog aviona. Neki od ciljeva koje su napale formacije RV Izraela. U znak odmazde za obaranje F-16I, IDF su u 8:45 časova pokrenule veći talas napada na 6 ciljeva koji su uključivali položaje kopnene vojske i PVO jedinica sirijske armije. Babak Tagve navodi bazu 175. artiljerijsko-raketnog puka severno od Izre, 89. puk za protivvazduhoplovna dejstva u Džababu, bazu Al-Kiswah blizu Damaska u kojoj se nalaze balističke rakete i gde ima iranskog osoblja, 104. vazdušno-desantnu brigadu republikanske garde u reonu Ad Durayj-a takođe u oklini Damaska, 150, puk PVO severo od grada Aleqain i 13. brigadu PVO severno od Ad Dimasa. Na severni Jordan padali su prvi stepeni raketa sistema S-200. U napadu su učestvovali borbeni avioni F-15I i F-16I a televizija Al Arabija prenela je informaciju da je tom prilikom PVO Sirije pogodila jedan F-15 čija je posada uspela da izvrši prinudno sletanje. Za uništenje iranskog C2 (command and control) sistema za upotrebu bespilotnih letelica u vazduhoplovnoj bazi T4, Izraelci su upotrebili borbenu bespilotnu letelicu (kamikazu) Harpy-2. Video izraelske vojske koji prikazuje obaranje iranske BPL i uništenje zemaljske komandne stanice: Употреба информација и политика приватности у Твитер огласима Istog dana oko 13 časova po lokalnom vremenu kurdske Jedinice za zaštitu naroda (YPG –Yekîneyên Parastina Gel) oborile su borbeni helikopter T129B ATAK turske armije koji je učestvovao u borbenoj misiji u severnom delu Sirije, u okviru operacije “Maslinova grančica“. Helikopter se srušio u blizini sela Qaddah, blizu grada Afrina, turska vojska saopštila je da su poginula oba člana posade a letelica je pripadala eskadrili “Volkan“, helikopterskog bataljona Taarruz, vazduhoplovna baza Erhac-Malatya. Ovo je prvi gubitak turskog vojnog vazduhoplovstva u akcijama protiv sirijskih Kurda koje traju već više od tri nedelje. Borbeni helikopter T129 ATAK turske armije / Foto: TAI To je ujedno i prva borbena upotreba borbenog helikoptera T129 koji predstavlja tursku varijantu italijanskog A129 “Mangusta“, konkretno varijante A129CBT a koji je prilagođen potrebama i zahtevima turske armijske avijacije. U odnosu na Mangustu, T129 ima integrisanu elektronsku opremu i naoružanje turske proizvodnje, ugrađene su i dorade na transmisiji, rotorima, konstrukciji a ima i drugačije motore. Snimak pada turskog helikoptera: Živojin Banković
  9. Jedini sukob koji se trenutno vodi na ovoj društvenoj mreži jeste onaj između njega i Tviteraša, a sve zbog teksta "Vojska Srbije spremna: Ako Šiptari napadnu, za tri sata uzimamo sever" Ekstremnog desničara Mišu Vacića žestoko su isprozivali na Tviteru zbog komentara da će na silu mobilisati tuđu decu za rat na Kosovu. Jedini sukob koji se trenutno vodi na ovoj društvenoj mreži jeste onaj između njega i Tviteraša, a sve zbog teksta "Vojska Srbije spremna: Ako Šiptari napadnu, za tri sata uzimamo sever". U toj prepisci na tviteru Vacić je upotrebio pogrdne reči, psovke i hvalospeve na sopstveni račun, mada se ni Tviteraši nisu snebivali: "Gde si služio vojsku i koji rod", "Stvarno Mišo Vaciću, kad igraš kaunter strajk, koje oružje biraš?", "Šomi,opusti se što si tako napet? Stiže voda", da bi situacija kulminirala zbog pitanja "Brate ti si ozbiljan debil, koja vojska, koji šiptari, ko će da ide u vojsku, ko će da ratuje gluperdo jedna?". - Tvoja deca će da idu. Ja ću ih lično mobilisati - odgovorio je nekadašnji predsednik i portparol desničarskog Pokreta "1389", a zatim je usledila lavina negativnih komentara na njegov račun. Iako se na Tviteru predstavlja kao idealista, skroman čovek, nacionalista, ljubitelj istorije, pravde i istine, predsednik Srpske desnice konstatno izaziva kontroverze. Poslednji put je napravio gaf kada je u vozu oslikanom freskama koji je krenuo iz Beograda ka Kosovskoj Mitrovici, novinarima delio vizit karte na kojima piše da je zaposlen kao savetnik predsednika Kancelarije za KiM.
  10. NOVOSTI OTKRIVAJU Bakir sprema Bošnjake na rat R. DRAGOVIĆ | 25. novembar 2017. 09:01 | Usred tenzija oko Haga član Predsedništva BiH učestvuje u formiranju ilegalne vojske. Tajnu vojnu obuku do sada prošlo najmanje 9.000 Bošnjaka. Rezime tajne operacije razmatran na sastanku na Jabalaničkom jezeru. Bakir Izetbegović / Na tajnom sastanaku bili i generali bivše Armije BiH ČLAN Predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović sprovodi ilegalnu obuku paravojnih formacija koju je do sada prošlo najmanje 9.000 mladih Bošnjaka - saznaju "Novosti". Prema saznanjima našeg lista, više od 9.000 bošnjačkih mladića starosti od 18 do 35 godina tokom ove godine prošlo je školu pucanja i osnovnih taktičkih borbenih radnji, a 5.000 njih je zadužilo i uniformu i osnovnu vojnu opremu. Informacija o ilegalnoj vojnoj obuci u režiji Bakira Izatbegovića i vrha Stranke demokratske akcije dolazi u jeku napetosti u BiH posle izricanja prvostepene presude Ratku Mladiću u Haškom tribunalu. Bosanski lonac, prema informacijama "Novosti" iz bezbednosnih krugova, iako prividno hladan, opasno se greje i preti da ugrozi reginalni mir. Da je situacija preko Drine daleko od idilične, ali i da Bošnjaci sistematski pristupaju pripremama za moguće sukobe, upozorava sagovornik "Novosti" blizak bezbednosnim službama Srbije: - Generali bivše Armije BiH, većinom članovi SDA, održali su početkom novembra sastanak na Jablaničkom jezeru, kome je prisustvovao i Bakir Izetbegović. Jedina tema tog skupa bio je rezime obuke mladih Bošnjaka u periodu od maja prošle do oktobra ove godine. VEĆA PRAVA VETERANIMA SASTANAK na Jablaničkom jezeru početkom novembra, prema saznanjima "Novosti", imao je i političku komponentu. Bivše bošnjačke ratne komandante Bakir Izetbegović je informisao o trenutnoj situaciji u BiH. On je govorio o političkim ciljevima, pritiscima koje navodno trpi bošnjački narod, kao i planu za proširenje prava boraca, na čemu su ratni generali posebno insistirali. Ilegalna vojna obuka, van sistema Oružanih snaga BiH, sprovođena je pod velom delovanja više nevladinih organizacija i udruženja. U plan vojne obuke uključeno je i više streljačkih klubova, koji su, prema obaveštajnim podacima, i osnovani samo u tom cilju. Korišćenju pešadijskog naoružanja mladi Bošnjaci su, od sedam do 12 dana, obučavani u streljanama i na poligonima u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Bihaću, Bužima, Maglaju i Živinicama. Da je reč o temeljnim pripremama za sukobe, osim učešća najviše rangiranih bošnjačkih ratnih komandanata, svedoči i činjenica da je rezervisan i novac, kako bi se dogovoreni plan obuke ostvario u zimskim mesecima. Informacije "Novosti" nedvoslisleno ukazuju na to da je "mozak operacije" uspostavljanja ilegalne vojske Bakir Izetbegović. - On je obećao finansijsku pomoć, jer procenjuje da ova vrsta priprema može da bude ključna za očuvanje položaja Bošnjaka u Bosni - ukazuje dobro obavešteni sagovornik našeg lista. - Izetbegović je čak imenovao i odgovorne osobe za obezbeđivanje sredstava i nadzor. Postavio je i odgovorne za sprovođenje operacije po regionima. Poznavaoce obaveštajne slike Balkana i stručnjake za bezbednost, informacije "Novosti" - ne čude. Profesor fakulteta bezbednosti Radomir Milašinović podseća i da je ratu u Hrvatskoj prethodila skrivena obuka mladih Hrvata. - Informacije o spavajućim paravojnim snagama i obuci u BiH vraćaju nas u 1990. i 1991. I tada su osnivani streljački klubovi u kojima su se okupljali nacionalisti. U njima su ne samo obučavani za ratovanje, već su i politički indoktrinirani. Na Balkanu postoje otvoreni konflikti i nekome je definitivno stalo do toga da unosi nestabilnost i provocira, kako bi se sukobi zaoštrili. To, međutim, nikome ne bi ništa dobro donelo. Da među Bošnjacima tinja duh novih sukoba, svojim izjavama poslednjih godina dokazivali su ratni lideri bosanskih muslimana, koji su otvoreno pretili Republici Srpskoj. Na formiranje paravojnih formacija početkom godine direktno je pozvao nekadašnji komandant Petog korpusa bivše Armije BiH general Atif Dudaković. On je, gostujući u Luksemburgu na skupu posvećenom Srebrenici, jasno i glasno pozvao mlade Bošnjake da se naoružaju. DUPLA POLITIKA OPERACIJA vojnog obučavanja mladih Bošnjaka dolazi u jeku priprema članova Predsedništva BiH za posetu Beogradu planiranu za 6. decembar. Stavovi zvaničnog Sarajeva formalno se baziraju na miru u regionu i razvoju dobrosusedskih odnosa sa Srbijom. Na "terenu" se, međutim, vodi znatno drugačija politika. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:697674-Bakir-sprema-Bosnjake-na-rat
  11. http://rs.n1info.com/a290872/Svet/Svet/SZO-Pola-miliona-ljudi-zarazeno-kolerom-u-Jemenu.html SZO: Pola miliona ljudi zaraženo kolerom u Jemenu Svetska zdravstvena organizacija (SZO) saopštila je da je broj mogućih slučajeva kolere u ratom pogođenom Jemenu dostigao 500.000, a bar 1.975 osoba umrlo je od kako je ta bolest počela da se širi u aprilu. Ukupan broj slučajeva opao je od jula, ali i dalje ima dnevno 5.000 zaraženih kolerom koja se širi zbog loših higijenskih i sanitarnih uslova, kao i poremećaja u snabdevanju vodom, preneo je BBC. Više od 14 miliona ljudi nema pristup čistoj vodi i sanitarijama u Jemenu, a sakupljanje otpada u velikim gradovima je obustavljeno.Kolera je akutna infekcija izazvana unošenjem hrane ili vode zaražene bakterijom vibrio cholera. Većina inficiranih imaće blage ili nikakve simptome, ali u nekim slučajevima oboleli može da umre u roku od nekoliko sati ako se ne leči. Više od četvrtine umrlih i 41 odsto inficiranih su deca, navela je Kancelarija UN za koordinaciju humanitarnih poslova.
  12. Iskonsko zlo postoji u čovjeku, manifestovano kao okrutnost, nečovječnost, destruktivnost, uništavanje vrijednosti, povredjivanje zivih bića. To zlo spava u svakom od nas, svako ima prirodjenim psihofizičkim dispozicijama više ili manje agresivnosti u sebi. Vaspitanjem i usvajanjem socijalnih normi čovjek uči da potiskuje svoje zlo i gura ga manje-više u nesvjesno. Ono izbija kad procjenjujemo realistički ili ne, da je naš ego, život, dobrobit ugrožena, ili iz čiste zelje za destrukcijom i povredjivanjem drugog. Manifestuje se od zle, zlobne rijeci 'ubi me prejaka reč', do fizičke agresivnosti i destrukcije. Uvijek nas zapanji, prenerazi, omaloduši, kad se otkrije ta užasna strana ljudske prirode - kad vidimo, čujemo priču o nekom ružnom i teškom dogadjaju, zločinu. U ratu, ova pojava je raširena a njene manifestacije manje inhibirane moralnim načelima i sve užasnije i okrutnije. Agresivnost, uzet kao prirodan i amoralan instinkt i destruktivnost kao etički loša agresivnost, predmet su psihologije i socijalne patologije (na našem forumu imaju ta dva odjeljka - ovaj potonji je simbolično nazvan Zona sumraka). Pogledati psihološku temu na forumu o fenomenu agresivnosti. te o psihopatiji i sociopatiji, u odjeljku psihologija ima mnoštvo mini-tema (članaka) o fenomenu agresivnosti, zanimljiva je i sama verbalna agresivnost. Koga zanima ovaj fenomen, preporučujem Fromovu knjigu Anatomija ljudske destruktivnosti. Povod mi je ovaj clanak, koji govori o Stenfordskom eksperimentu. Film bi trebalo da bude interesantan. Ovo i fenomen kapo pokazuju na koji način se agresivnost projavljuje u nehumanost i destruktivnost u zloupotrebi moći nad drugim ljudskim bićem. Dok se fenomen kapo i može donekle objasniti (naravno ne i moralno opravdati) time da su zlostavljajući druge, oni štitili sebe, ipak je zanimljiva činjenica da su kapoi bili okrutniji i nečovječniji od njemačkih vojnika ("Turčin krvav do lakata, poturica do ramena"). Destruktivnost grupe kao zloupotreba moći nad drugom grupom ljudi je fenomen koji je u osnovi najužasnijih stratišta čovječanstva, Jasenovca, Aušvica i sličnih. Strašno je kad se zlo projavljuje u nedjelu pojedinca, ali je još strašnije kad grupe (a grupa obuzima čovjeka, on se u grupi srodnih prirodno osjeća moćniji) terorišu druge grupe ljudi, a opravdanje se nalazi u nekoj ideologiji ili predrasudi koja je postala društvena i vrednosna norma te grupe. ,Ovu sam temu postavila u odjeljak o hrišćanskoj etici, jer se Jevandjelje umnogome zasniva na pobjedjivanju ovog čovjekovog iskonskog zla. Ona je, budući i biopsihološka, dio 'pale prirode' koju kao hrišćani težimo da prevazilazimo; i socijalna (socijalno naučena) - kolektivno vaspitanje i osvješćenje, etičko-vrednosni kodeks društva, ali je presudna lična odgovornost svakog pojedinca kako odgovara na ovakve htonske težnje u sebi.
  13. izvor http://rogueminister...r-and-violence/ Oci rane Crkve o ratovanju i nasilju Sv. Marcel ?-298. Spustam ruke jer nije prikladno za hrišćanina, koji služi vojni rok kod Gospoda, da služi i u ovom svetu, nanoseći povrede drugima. Zakon ne dozvoljava ni jednom hrišćaninu nošenje oružija ni zbog kakve ovozemaljske stvari. Sv. Ignjatije bogonosac 35.-110. Gledajte da se često sastajete kako biste Gospodu zahvaljivali i projavljivali slavu Njegovu. Jer,kada se često sastajete na istom mestu, Satanine moći bivaju uništene a uništenje kojem on teži neće se dogoditi zbog jedinstva vaše vere. Nema vrednije stvari od mira,zbog koga će svi ratovi-i na nebu i na zemlji,biti okončani. Sv. Irinej oko 180. Hrišćani su transformisali svoje mačeve i koplja u orudje mira pa prema tome,ne znaju da se bore. Sv.Justin mučenik oko 138. Djavo je otac svakog rata. (Mi,) koji ubijasmo jedni druge, ne vodimo rat sa svojim neprijateljima. Odbijamo da lažemo i obmanjujemo svoje sudije. Radije ćemo umreti ispovedajući Hrista. Tertulijan 155.-230. A sada nas ispituju o ovim stvarima.Prvo, može li se bilo koji vernik (hrišćanin) prijaviti za vojnu službu? Drugo, može li bilo koji vojnik(bez obzira na čin) koji ne prinosi žrtve paganskim bogovima niti učestvuje u izvršenju smrtne kazne, biti primljen u Crkvu? Odgovor na oba pitanja je NE – jer ne postoji savez izmedju Božanskih svetinja i ljudskih svetinja niti izmedju Hristovih pravila i djavolskih pravila. Nema saveza izmedju sinova svetlosti i sinova tame. Duša ne može služiti dva gospodara-Boga i Cezara...Ali,kako će se hrišćanin upustiti u rat,zaista...kako će služiti vojsku u vremenu bez rata-bez mača,koji je Gospod oduzeo?Jer iako su vojnici išli Jovanu da bi dobili pouku,iako je centurion poverovao-to ne menja činjenicu da je Gospod,razoružavajući Petra, razoružao svakog vojnika. Ni pod kojim uslovima hrišćanin se ne sme latiti za svoj mač. Origen iz Aleksandrije 185.-254. U skladu sa Gospdnjom naukom, odlučismo da ne koristimo svoje ohole mačeve i da od njih iskujemo raonike svojih argumenata a da od kopalja naših koje ranije koristismo u boju, iskujemo srpove. Jer više ne dižemo mačeve na narode niti se učimo veštini ratovanja , jer postasmo sinovi mira-Gospoda Hrista radi. Ipolit rimski 170.-236. Vojnik,budući nižeg čina od Gospoda, ne sme da ubije. Ako dobije takvo naredjenje,ne sme ga izvršiti niti se sme zaklinjati da će tako nešto učiniti. U slučaju da ovo ne prihvati, neka bude ekskomuniciran. Svako ko živi snagom mača, svaki sudija koji nosi ljubičasto, neka odmah prestane da se odeva tom bojom. U suprotnom,neka bude ekskomuniciran. Svaki katihumen ili vernik koji želi da bude vojnik, neka bude ekskomuniciran jer prezire Boga. Osoba koja prihvata moć ubijanja (ili vojnik) (pošto vojnik nije tipična osoba, prim.prev) ne sme postati član Crkve. Sveti Kiprijan oko 250. god. Hrišćanin ne sme da ubije ali mora biti spreman da bude ubijen. Nevinima nije dozvoljeno da ubijaju,čak ni krive. Bog je gvoždje stvorio sa namerom da njime obradjujemo zemlju i zato ga ne smemo koristiti za oduzimanje ljudskih života. Ambrozije Hristov vojnik ne potrebuje niti oružje ni koplje od gvoždja. Sluge Višnjeg zaštitu ne traže u materijalnim stvarima već u Božanskom providjenju. Teofil antiohijski oko 442. Onima koji vas mrze i proklinju recite – vi ste naša braća! Tacijan sirski 2. vek Ne želim da budem vladar. Ne težim bogatstvu. Odbijam da budem deo vojne institucije.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...