Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'pvo'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Pokazna antiteroristička vežba Vojske Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova “Zajednički udar 2018“ održana je juče na dve lokacije u Kraljevu, na Trgu srpskih ratnika i Atletskom stadionu, uz prisustvo gotovo svih najviših državnih zvaničnika na čelu sa predsednikom Srbije. Osim pomenute vežbe, prikazan je vojni pešadijski ešalon snaga za reagovanje u kome su vojnici bili opremljeni naoružanjem i vojnom opremom po “Programu 1500“ a održana je i svečanost polaganja zakletve vojnika na služenju vojnog roka generacije ’’jun 2018’’. Pripadnici SAJ u dejstvu uz podršku oklopnog vozila “Miloš“ / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Na vežbi je učestvovalo oko 2500 vojnika i pripadnika MUP-a, od vojnih jedinica bile su prisutne Specijalna brigade, Vojna policija među kojima i bataljon specijalne namene ‘’Kobre, potom snage za podršku iz obe vazduhoplovne brigade RV i PVO. Od vojnih vazduhoplova su se na nebu iznad Kraljeva mogla videti dva helikoptera, po jedna Gazela i Mi-8T iz sastava 119. mešovite helikopterske eskadrile, 98. vazduhoplovne brigade. Sadejstvo je vršeno sa snagama za reagovanje MUP-a među kojima su bili pripadnici Žandarmerije, Specijalne antiterorističke jedinice, Helikopterske jedinice, Interventne jedinice i Policijske brigade. Helikopterska jedinica učestvovala je sa tri helikoptera Gazela i jednim AB-212. U okviru izvršavanja taktičke vežbe koja je sadržala više radnih tačaka, prikazano je rešavanje talačkih kriza na više načina i u više situacija. Tako je viđen prepad na motorna vozila, različite objekte koje su zaposele terorističke grupe kao i njihovo neutralisanje. Postorjeni ešalon Vojske Srbije sa vojnicima koji su opremljeni naoružanjem i vojnom opremom u programu “Projekat 1500“ / Foto: Vojska Srbije Cilj ove vežbe je između ostalog bio i zajedničko osposobljavanje i uvežbavanje vojnih i policijskih snaga za reagovanje u planiranju, organizovanju i realizaciji protivterorističkih dejstava. Nakon završetka vežbe prisutnima se obratio predsednik Srbije Aleksandar Vučićkoji je rekao da će država nastaviti da ulaže u vojsku i policiju i da ćemo do kraja ove godine imati 14 najmodernijih lovaca 4. generacije koji će biti, kako je rekao, do zuba naoružani i sa novim radarima. On je dodao i da je iz Rusije naručeno još 7 transportnih i borbenih helikoptera i da će Vojska Srbije osim 9 Erbasovih H145M dobiti još tri transportna Mi-17 i 4borbena helikoptera Mi-35. Takođe najavio je i da će do kraja godine stići “najmoderniji PVO sistem“, ne precizirajući o kom sistemu se radi.
  2. Kako je saopšteno iz Ministarstva odbrane Srbije, oko 130 pripadnika našeg Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, Kopnene vojske, Komande za obuku, Generalštaba i MO, učestvuje zajedno sa pripadnicima bugarske vojske na zajedničkom gađanju ciljeva u vazdušnom prostoru koje se u periodu od 4. do 14. juna izvodi na poligonu Šabla u Republici Bugarskoj. Komandant 250. raketne brigade za protivvazduhoplovna dejstva brigadni general Tiosav Janković koji je na ovom gađanju pomoćnik rukovodioca gađanje za raketne jedinice za PVD, istakao je da je reč o petom zajedničkom gađanju na tom poligonu na kome učestvuje i Vojska Srbije. Stanica za vođenje raketa StVR-125M / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije – Ove godine, osim raketnih jedinica naoružanih sistemima Neva i Kub, učestvuju i pripadnici 101. lovačke avijacijske eskadrile iz sastava 204. vazduhoplovne brigade koji će izvesti raketiranje ciljeva u vazdušnom prostoru a po prvi put učestvuju i pripadnici artiljerijsko-raketnog diviziona PVO koji će izvršiti gađanje lakim prenosivim raketnim sistemom Strela-2M – naglasio je general Jankovič. On je stakao da je svako bojno gađanje kruna obuke pojedinca i posada i posluga tih jedinica. – Kao takvo gađanje ima za cilj da podigne nivo osposobljenosti, da pripremi jedinice i posluge za najteže i najsloženije zadatke, ali i da se proveri i potvrdi osposobljenost i obučenost utvrđene na trenažnim i kontrolno trenažnim gađanjima – objasnio je komandant 250. rbr za PVD. Podizanje zastave Republike Srbije na poligonu Šabla / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Govoreći o značaju petog zajedničkog gađanja, general Janković istakao je da je taj kontinuitet važan jer se sastav u jedinicama podmađuje, dolaze mlađi odiciri, podoficiri i vojnici i veoma je važno da svako od njih bude u prilici da makar jednom izvrđi bojevo gađanje. Poligon Šabla nalazi se na obali Crnog mora a deo pripadnika RV i PVO će tokom gađanja biti baziran na aerodromima Graf Ignjatijevo i Balčik. Prethodna gađanja pripadnici RV i PVO Vojske Srbije izvodili su na tom poligonu 2010, 2011, 2013 i 2017. godine. Svaki put bojeva gađanja raketnim sistemima Neva i Kub imala je 250. raketna brigada za PVD ali je lovačka avijacija to učinila samo jednom i to 2011. godine. Tada su raketiranje ciljeva u vazduhu izvela samo dva pilota koji su u dva MiG-a 29 izvršili bojevo dejstvo sa po jednom raketom vazduh-vazduh R-60MK. Kako Tango Six saznaje, ovoga puta u Bugarsku će odleteti nešto više aviona, biće utrošena i mnogo veća količina raketa vazduh-vazduh nego 2011. a prvi put će nakon mnogo godina biti upotrebljene rakete R-73E. Pored Bugarske i Srbije, na gađanju učestvuje i armija SAD. Brigadni general Tiosav Jankovič na poligonu Šabla: Živojin BANKOVIĆ, T6
  3. Evropski konzorcijum MBDA bavi se proizvodnjom raketa i raketnih sistema i kad je Srbija u pitanju uporno se trude već nekoliko godina. Pokušavali su da nam prodaju PVO rakete kratkog i srednjeg dometa i sve do sada su bili neuspešni. Kako Tango Six saznaje, MBDA je na ovom Buržeu najbliža prodaji najnovije generacije svog raketnog sistema Mistral Srbiji. Zvanične potvrde za moguću prodaju sistema kao ni ugovora i dalje nema ali polako dolazi do poklapanja više kockica što je za naš portal i potvrđeno iz same kompanije na ovogodišnjem sajmu. Kako saznajemo, Srbija može biti blizu nabavke Mistrala ali ne kao zasebnog sistema već kao nadogradnje našeg domaće razvijenog PASARS-a 16 nazvanog Terminator. Predsednik Srbije bio je prvi koji je obnarodovao želju da naša zemlja kupi Mistral novembra prošle godine. Kako smo takođe već analizirali, Srbija se trenutno nalazi u potrošačkom modu i ko od inostranih kompanija ne uspe nešto da nam proda ove i možda još sledeće godine treba pod hitno da menja svoje prodavce. Po svemu sudeći (navodni) planovi za nabavku sistema dugog dometa S-300 zvanično više ne dolaze u obzir (izjava predsednika na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji) i RV i PVO uspeva, prema dosadašnjim izjavama u medijima, da sebi osigura ruski sistem malog dometa Pancir. Jedan od dva prototipa artiljerijsko-raketnog sistema PASARS-16 koji smo mogli da vidimo na vežbi „Vek Pobednika“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Budući da je lovačka avijacija dobila avione, VOJIN dva osmatračka radara, helikopteraši dobijaju više nego što ih ima, vreme je da artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva konačno zanove tehniku. Jedan od projekata (namenjen za segment trupne PVO) je domaći koncept, artiljerijsko-raketni hibrid PASARS-16 nazvan Terminator. Radi se o FAP-ovoj šasiji sa topom L70 Bofors kalibra 40 milimetara sa dve rakete zemlja-vazduh RLN-IC na bazi sovjetske rakete vazduh-vazduh R-13M. Dakle sredstvo za blisku zaštitu kopnenih snaga od pretnji iz vazduha i mogućnost sekundarne uloge za njegov top za dejstva po ciljevima na kopnu. Mistral rakete kao sistem ATLAS / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Da li je razvoj rakete RLN-IC zastao ili se svejedno rešilo da je Mistral bolje rešenje? Kako bilo, ljubaznošću predstavnika kompanije MBDA Didije Filipa (Didier Philippe) dobili smo precizniju sliku kako bi mogla da izgleda integracija Mistrala: – Nudimo Mistral 3+ sa bitno poboljšanim performansama. Kao što znate, Mistral može biti upotrebljen sa nekoliko lansera. Kao MANPADS, sa ATLAS lansera sa dve rakete i raznih drugih opcija, danju i noću. Sada nudimo i LICORN C2 sistem koji može objediniti različite lansere i njihovom kombinacijom možemo stvoriti veoma efikasnu „pasivnu zasedu“ budući da je osnovna filosofija Mistrala to da je u pitanju pasivan sistem. Dakle, imamo nekoliko mogućnosti kada su platforme, odnosno lanseri u pitanju i jednu od tih mogućnosti predstavlja i vaše vozilo PASARS, u saradnji sa Vojnotehničkim institutom i vašom industrijom. Ukoliko dođe do posla, VTI bi radio integraciju, mi bi obezbedili module sistema. U takvoj koncepciji mi bi dali „elektronske kutije“, električne i druge instalacije za prenos signala i podataka. VTI bi razvio interfejs za lansiranje Mistral raketa iz PASARS vozila. Radilo bi se o dve rakete, naravno našoj IC kameri i sistemu svoj-tuđ. Integracija svega bi bila na vašem VTI-u. Ono što takođe možemo ponuditi je i sistem LICORNE. C2 infrastrukuturu koja se može nalaziti u šatoru ili oklopnom vozilu za veću mobilnost. Novost koju prikazujemo prvi put na ovogodišnjem Buržeu je sposobnost LICORNE sistema da otkriva dronove i ometa njihov GPS ili radio vezu. Ono što nikako ne želite je da lansirate skupu raketu na jeftini ali potencijalno opasni dron. LICORNE može da integriše sve tipove Mistral lansera, MANPADS, ATLAS, pa i vaš PASARS, sve dok ste u dometu kontrolne stanice. On je kao i sve pomenuto totalno pasivan sistem. Senzori sistema LICORNE namenjeni skeniranju frekvencija za upravljanje dronovima / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Crna kutija pored raketa je aktivni ometač signala koje služe za kontrolu dronova / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kontrolna stanica sistema LICORNE / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Takođe je novo to da je poslednja generacija Mistrala opremljena većim IC senzorom, tragačem. Za razliku od ranijih generacija Mistrala, Stingera ili Igle, sada možemo da vidimo i obradimo mnogo više vizuelnih informacija o cilju na način da posebnim sposobnostima i algoritmima vizuelno možemo prepoznati aktivne protivmere kao što su na primer IC mamci i da ih jednostavno ignorišemo. Ova sposobnost je jedinstvena za raketu ove kategorije i mislimo da nemamo konkurenciju u toj oblasti. Drugo poboljšanje su dometi po daljini i visini, koji su sada veći. Ne možemo reći koliko tačno iznose te vrednosti ali mogu reći da su, na primer, veće od 7 kilometara u daljinu i 6 kilometara u visinu. Ako ste čuli za NATO vežbu „Tobruk Legacy“ možete pitati vaše komšije Mađare kako su ispalili četiri Mistrala 2 i dva Mistrala 3 i kako su oborili svih 6 meta. Takođe ih možete pitati i kako je na ovoj vežbi prošla naša konkurencija. – Rekao je Filip za Tango Six. Opcija modularne integracije Mistrala na PASARS-16 nastastavila bi sličan trend nabavki koje kao glavnu odliku imaju širu industrijsku saradnju i dobijanje određenih sposobnosti ili tehnologija. Stoga je, iako još zvanično nepotvrđena, veoma izgledna. Dodatno, poseta francuskog predsednika Makrona Beogradu 15. i 16. jula može biti idealna prilika da se neka verzija ugovora i potpiše. Petar VOJINOVIĆ
  4. Drugog dana zvanične posete Belorusiji, ministar odbrane Aleksandar Vulin prisustvovao je primopredaji 4 lovačka aviona MiG-29 između Ministarstva odbrane Belorusije i Ministarstva odbrane Srbije, koji su od danas i formalno u vlasništvu Srbije, saopšteno je iz tog Ministarstva. Kako navode, tokom posete ministar Vulin obišao je i 558. avijacijski remontni zavod u mestu Baranoviči gde se nalazi i istoimena vojna vazduhoplovna baza u kojoj su stacionirani beloruski MiG-ovi 29, a koji će u našu zemlju stići nakon završenog remonta koji je počeo 22. februara. – U protekle dve nedelje stručni tim Ministarstva odbrane i Vojske Srbije je, zajedno sa svojim beloruskim kolegama iz Ministarstva odbrane, AO „Belteheksport“ i 558. remontnog zavoda, izvršio prijem četiri aviona MiG-29 sa pratećim kompletima zemaljske opreme. Avioni su odmah predati na generalni remont i modifikaciju opreme kako bi bili opremljeni kao i ostalih 10 aviona koji sada štite nebo Srbije. Beloruski MiG-ovi imaju dvostruko duže vreme patroliranja u odnosu na starije verzije MiG 29. – ističu iz ministarstva. Ceremonija primopredaje / Foto: Ministarstvo odbrane Tim povodom, ministar Vulin govorio je o rokovima, istakao da su oni dogovoreni i precizni i dodao: – Računamo da ćemo u najkraćem mogućem roku završiti prvu fazu, fazu remonta, a onda i drugu fazu modernizacije. Mi ćemo imati 14 MiG-ova na nivou generacije 4+ što znači da su jedni od najsavremenijih aviona na svetu. Naši piloti sada mogu da računaju na časove naleta kao u vreme JNA, mogu da računaju da će upravljati najsavremenijim sredstvima. – Prijemu MiG-ova 29 prisustvovao je i komandant RV i PVO general-major Duško Žarković koji je istakao da su „srpski piloti spremni za još četiri aviona“: – Imamo dovoljan broj pilota, podižemo nivo njihove obučenosti i spremni smo za prijem ova četiri aviona. Istovremeno sa prijemom ovih aviona mi u Srbiji raspolažemo avionima na kojima se vrši obuka. U poslednje vreme smo imali obuku petorice pilota koji su završili preobuku u inostranstvu kao i dvojicu pilota koji su preobuku završili u 204. vazduhoplovnoj brigadi. – „Srpski piloti spremni za još četiri aviona“ / Foto: Ministarstvo odbrane RV i PVO trenutno raspolaže sa 10 aviona MiG-29 od kojih je 6 primeraka Rusija donirala Srbiji decembra 2016. godine. Među njima se nalazi jedanjednosed MiG-29A 9.12A, tri jednoseda MiG-29 9.13 i dva dvoseda MiG-29UB 9.51. Pre nego što su stigli u Srbiju na njima je u Rusiji izvršena predizvozna priprema a Srbija je platila i njihov transport (to je između ostalog spadalo u tzv. Fazu 1). Isporuka je obavljena u periodu od 2. do 4. oktobra 2017. transportnim avionima An-124 ali je tada jedan jednosed 9.13 vraćen na generalni remont u Rusiju. Prvo javno prikazivanje 5 bivših ruskih aviona dogodilo se već 20. oktobra iste godine na vežbi ‘’Sloboda-2017’’ koja je održana na Batajnici. Odmah nakon završetka ove vežbe u hangarima batajničkog aerodroma na njima su započeti radovi koji su obuhvatali remonte manjeg obima kao i dovođenje na nivo aviona koji su se već nalazili u naoružanju (deo Faze 2) a koji su tokom remonta koji je urađen u periodu 2007-2011. dorađeni na približan nivo verzije MiG-29SD. Prvi završeni avion bio je jednosed 9.12A koji je svoj prvi let imao 27. jula 2018. a četiri dana kasnije i dvosed MiG-29UB 9.51. Ubrzo zatim započeti su remonti i produženje životnog veka na tri aviona koji su nasleđeni od bivše Jugoslavije i to na dva jednoseda 9.12B i jednom dvosedu 9.51B. Četvrti avion, jednosed 9.12B, nije morao na radove jer je njegov remont urađen 2011. Od danas i formalno / Foto: Ministarstvo odbrane Do vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ poletelo je svih 8 remontovanih i dorađenih aviona (uključujući i jednosed koji nije leteo od 2010. godine)a na samoj vežbi je letela u tom trenutku celokupna flota od 9 MiG-ova 29. Poslednji deseti i šesti donirani primerak kome je u ruskom 121. avijacijskom remontnom zavodu u Kubinki urađen generalni remont, isporučen je 1. novembra 2018. Njegov prvi let nakon dorada odnosno dovođenja na nivo SD obavljen je krajem decembra 2018. da bi u jedinicu bio primljen već u januaru ove godine. Još od objavljivanja da će Rusija Srbiji donirati 6 MiG-ova 29 srpski zvaničnici govorili su i o njihovoj modernizaciji u tzv. Fazi 3 u kojoj bi se pre svega značajnije poboljšala njihova borbena moć. U izjavama je spominjan radar ‘’Žuk’’, aktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh, vođena ubojna sredstva vazduh-zemlja a sve to je ukazivalo da bi srpski avioni mogli biti dovedeni na nivo MiG-29SM ili da to bude nešto između varijanti SM i SMT. Sva 4 aviona su jednosedi 9.13 / Foto: Ministarstvo odbrane Za sve tri faze, dakle za čitav proces od predizvozne pripreme, remonta, dovođenja na nivo SD, remonta motora, nabavke veće količine rezervnih delova do veće modernizacija koja uključuju i nabavku novog naoružanja, zvanično je bilo saopšteno da je planirano izdvajanje finanisjkih sredstava u iznosu od 185 miliona evra. Direktor za međunarodnu saradnju kompanije ‘’Rosteh’’ Viktor Kladovpotvrdio je 15. februara ove godine da su prilikom nedavne posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji potpisana tri sporazuma koji se tiču vojne tehnike, uključujući i avijacionu. Agenciji Sputnjik su izvori iz ruskog vojno-industrijskog kompleksa potvrdili da se radi o lovcima MiG-29 ali nisu dali više detalja. Kako Tango Six nezvanično saznaje jedan od ugovora vezan je upravo za modernizaciju srpskih MiG-ova 29. Mogućnost da Srbija dobije još MiG-ova 29 i to kao poklon od Belorusije, nagovestio je još krajem januara 2017. godine tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević koji je u izjavi za ‘’Politiku’’ rekao da Belorusija donira Srbiji 8 aviona. Tokom 2017. godine u nekim domaćim medijima se spekulisalo da će iz Belorusije stići 6, 7 ili 8 aviona a da se i dalje razmatra nabavka dodatnih 29-ki potvrdio je sadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin 3. aprila 2018. godine prilikom posete Belorusiji. Samo 20 dana kasnije Vulin je u intervjuu za ‘’Politiku’’ rekao da je Belorusija donirala Srbiji 4 MiG-a 29. Video Ministarstva odbrane sa primopredaje MiG-ova 29:
  5. I pored velikih političkih i ekonomskih problema u kome se nalazi Venecuela, spoljnih i unutrašnjih pritisaka koje trpi i koji dodatno komplikuju situaciju, ova država izvela je u periodu od 10. do 15. februara najveću vežbu oružanih snaga u svojoj istoriji. U vežbi pod nazivom ‘’Angostura-200’’ koja je održana povodom 200-godišnjice Kongresa Angostura na kome je 1819. godine u gradu Angostura proglašena nezavisnost Venecuele, učestvovali su svi vidovi i rodovi vojske, policija kao i tzv. Bolivarska odnosno narodna milicija koja broji oko 1,6 miliona ljudi. Predsednik Venecuele Nikolas Maduro na sastanku sa vojnim vrhom pre izvođenja vežbe. Završne pripreme za vežbu započele su još krajem januara, predsednik Venecuele Nikolas Maduro održao je 22. januara sastanak sa predstavnicima komande oružanih snaga a tom prilikom je, osim što je najavio vežbu, rekao da će prilikom izvođenja vežbe biti uzeta u obzir iskustva iz prethodnih operacija i da će se proceniti scenariji mogućih pretnji zemlji. On je dodao i da tokom svog predsedničkog mandata planira da se uključi u jačanje vojne moći Venecuele. Osim toga Maduro je pre vežbe posetio i izvršio smotru svih najznačajnijih i najvećih vojnih jedinica koje su mesecima unazad imale pojačanu obuku i uvežbavanja za izvršenje svojih zadataka. ‘’Angostura-200’’ je počela u venecuelanskoj državi Miranda a glavni zadatak vežbe bio je razrađivanje mehanizma komandovanja i vođenja borbenih operacija u 8 strateških područija zemlje, 24 operativne zone odbrane i 4 zone mornaričke odbrane. Školski avioni Tukano i raketni sistemi Buk-M2E korišćeni su na vežbi “Angostura-200“. Nama posebno zanimljive bile su aktivnosti pripadnika Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane i ovom prilikom ćemo se usredsrediti na borbene mogućnosti ovog vida oružanih snaga Venecuele i pokušati da što približnije rekonstruišemo njegov inventar kao i formacijski sastav. Većina iznetih brojki je relativna a nema pouzdanih podataka o operativnosti i spremnosti jedinica. Udarne pesnica RV Venecuele, ruski višenamenski borbeni avioni Su-30MK2V “Flanker-G“. Počećemo svakako sa onim što je najzanimljivije a to su borbeni avioni kao i raketni sistemi za protivvazduhoplovnu odbranu. U inventaru se danas nalaze samo dva tipa borbenih aviona, ruski Su-30 i američki F-16. Venecuela je 2006. godine sa Rusijom potpisala ugovor vredan oko 1,6 milijardi dolara za isporuku 24višenamenska Su-30MK2V (verzija Su-30MK2 za Venecuelu). Osim aviona u paket je ušla obuka, rezervni delovi, logistika i naoružanje. Prva dva aviona isporučena su 29. novembra 2006, do kraja godine još dva, tokom 2007. godine 12 a još 8 je stiglo do jula meseca 2008. Prema dostupnim podacima nabavljeno je 150 raketa vazduh-vazduh R-73E malog dometa, 100 raketa vazduh-vazduh R-27R1 i ER1 srednjeg dometa kao i rakete vazduh-vazduh R-77AE takođe srednjeg dometa. Osim toga nabavljeno je 50raketa vazduh-zemlja H-29T, 50 protivbrodskih raketa H-31A i protivradarskih H-31P, 50 raketa vazduh-zemlja H-59ME ‘’Ovod’’, 200 vođenih bombi KAB-500Kr(tu su i školske KAB-500Kr-U) i veća količina nevođenih raketnih zrna i različitih vrsta nevođenih bombi. Pored naoružanja kupljeni su i sistemi za protivelektronska dejstva L005 “Sorbcija-S’‘. Na vežbi “Angostura-200“ posade aviona Su-30MK2V imale su bojevo gađanje protivbrodskim raketama H-31A. Na vežbi ‘’Angostura-200’’ posebno je bilo interesantno bojevo gađanje posada Su-30MK2V protivbrodskim raketama H-31A maksimalnog dometa do 70 km. Takođe na jednom od snimaka priprema za vežbu vidi se kako je sa jednog aviona odbačeno čak oko 7 tona bombi odnosno 28 fugasnih bombi FAB-250. 2015. u udesu je izgubljen jedan Su-30 tako da se danas koriste 23 aviona i to u sastavu 13. lovačke vazduhoplovne grupe “Libertador Simón Bolívar Leones“ koju čine 4 eskadrile i to 131. eskadrila “Cayaurima“, 132. eskadrila “Pumas/Yavire“, 133. eskadrila “Urimare“ i 137. eskadrila “Guaicaipuro“ koja nema aviona i osnovni zadatak joj je održavanje. Ova lovačka grupa nalazi se u vazduhoplovnoj bazi Luis del Valle Garcia u Barseloni. Druga jedinica koja leti na Su-30MK2V jeste 11. lovačka vazduhoplovna grupa “Diablos“ sa 33. eskadrilom “Halcones“ i 34. eskadrilom “Caciques“ u vazduhoplovnoj bazi “Capitan Manuel Rios Guarico“ u El Sombreru. RV Venecuele ima mogućnost dopune gorivom u vazduhu aviona Su-30, to je zadatak leteće cisterne Boeing 707-384C. Venecuelanski par aviona F-16 u letu iznad osmatračkog radara sistema S-300VM i pomoćnih vozila ruskih i kineskih osmatračkih radara. Američki F-16 se već dugo nalazi u naoružanju RV Venecuele. Ugovor za nabavku 24 aviona potpisan je još maja 1982. godine a za 500 miliona dolara je, u programu ‘’Peace Delta’’ nabavljeno 18 jednoseda F-16A Block 15 i 6 dvoseda F-16B takođe Block 15. Prvobitni planovi za nabavku čak 72 aviona nisu se ostvarili znog nedostatka finansijskih sredstava. Prvi avioni stigli su septembra 1983. a isporuke su završene 1984. Od naoružanja su tada kupljene rakete vazduh-vazduh ‘’Sidewinder’’’ malog dometa i to 75 AIM-9J i P-4 kao i 75 AIM-9L, klasične avio-bombe Mk 82, Mk 83 i Mk-84, bombe Mk 82 Snake Eye, kasetne bombe CBU-99 i 100, vežbovne bombe BDU-33, sedmocevne lansere LAU-131 nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm. Za svoje F-16 Venecuela je 2003. godine od Izraela za 7,5 miliona dolara kupila i 54rakete vazduh-vazduh Python 4 koje su isporučene 2004. Prethodno su takođe od Izraela 1997. godine kupljena 4 nišansko-navigacijska kontejnera Litening II. Kasnije su nabavljeni izraelski setovi Elbit Lizard koji se postavljaju na obične avionske bombe Mk 82 i Mk 84 kako bi one postale laserski vođene. Iz Izraela su stigle i sovetljavajuće bombe Natak. Do danas su se srušila tri venecuelanska F-16 od kojih jedan dvosed. Zbog američkog embarga smatra se da je od 21 aviona danas aktivno svega oko 10. Nalaze se u vazduhoplovnoj bazi El Libertador kod grada Maracay – Palo Negro u sastavu 16. lovačke vazduhoplovne grupe “Dragones“ koju čine 161. eskadrila “Caribes“ i 162. eskadrila “Gavilanes“. Interesantno je da su venecuelanski F-16 borbeno upotrebljeni u neuspelom puču 1992. godne kada su dva pilota topovima oborila tri aviona pučista i to dva laka jurišnika OV-10 i jedan školski EMB-312 “Tucano“. Avioni K-8W na jednoj od vežbi sletanja, baziranja i poletanja sa auto-puteva. U slučaju nekog ratnog sukoba kao laki jurišni avioni mogu poslužiti kineski mlazni školsko-borbeni avioni Hongdu K-8W “Karakorum“ koji su u RV Venecuele zamenili jurišnike OV-10 i lovce F-5. 2008. godine sklopljen je ugovor za 18 aviona, prvih 6 je stiglo marta 2010 a preostali avgusta iste godine. Postojali su planovi za nabavku još 22 aviona ali je potom 2014. naručeno samo još 9 primeraka koji su stigli 2016. U udesima su izgubljena tri aviona, jedan 21.7.2010, drugi 27.11.2012. godine i treći 26. jula 2013. Preostala 24 aviona danas leti u 12. lovačkoj vazduhoplovnoj grupi “Grifos“ koja ima dve eskadrile, 35. eskadrila “Panteras“ i 36. eskadrila “Jaguares“ u bazi LT Vicente Landaeta Gil, Barquisimeto. Još jedna jedinica koja leti na K-8W jeste 152. eskadrila “Avispones“ iz sastava 15. vazduhoplovne grupe za specijalne operacije u bazi Rafael Urdaneta, Maracaibo. Venecuelanski K-8W su osim kontejnera sa jednocevnim topom Norinco 23-2K Type 2K kalibra 23 mm koji se postavlja na podtrupni nosač, naoružani sa infracrveno samonavođenim raketama vazduh-vazduh PL-5E, 12-cevnim saćastim lanserima HF-20 nevođenih raketnih zrna Norinco Type 57-1kalibra 57 mm, bombama mase 100 kg i bombama LDPG-250-3 mase 250 kg. Školsko-borbeni avioni AT-27 Tukano. Za neposrednu podršku trupama na zemlji kao i protivpobunjeničku borbi (COIN) mogu se koristiti i brazilski školski avioni Embraer EMB-312 (T-27) “Tucano“. Prva 4 aviona isporučena su 15. jula 1986. i ukupno su nabavljena 32 aviona od toga 20školskih T-27 i 12 školsko-borbenih AT-27. Danas se koristi samo 19 Tukana i to u sastavu 14. vazduhoplovne grupe za obuku odnosno njene dve eskadrile, 142. eskadrili za osnovnu obuku i 143. eskadrili za taktičku obuku. Avioni se nalaze u vazduhoplovnoj bazi Mariscal Sucre, Boca del Rio. Avioni AT-27 mogu biti naoružani kontejnerima FN HMP sa mitraljezom kalibra 12,7 mm sa 250 zrna, sedmocevnim saćastim lanserima nevođenh raketnih zrna LAU-68 ili SBAT-70 kalibra 70 mm i sedmocevnim saćastim lanserima nevođenih raketa SBAT-127 kalibra 127 mm, osvetljavajućim bombama Natak, školskim bombama BDU-33 i klasičnim avio-bombama Mk 81 i Mk 82. Venecuelanski Mi-35M2 su nakon remonta 2016/2017. dobili novu, maskirnu šemu farbanja. Borbeno najmoćniji vazduhoplov venecuelanske Armijske avijacije jeste ruski desantno-jurišni helikopter Mi-35M. Venecuela je bila prvi naručioc nove generacije čuvenog Mi-24, 2005. potpisan je ugovor za isporuku 8 a 2006. za još dva helikoptera sa oznakom Mi-35M2 koji je u Venecueli nazvan ‘’Caribe’’. Isporuke su trajale tokom 2006. i 2007. godine a ovi helikopteri opremljeni su motorima VK-2500 dok je oprema za komunikaciju zapadne i južnoafričke proizvodnje. Tako se u njima nalaze HF radio uređaji Bendix-King KHF-950-10 ili KHF-1050, dva VHF radija KTR-908 i digitalni višefrekventni UHF/VHF radio Reutech ACR500. Mi-35M2 danas lete u sastavu 716. bataljona višenamenskih helikoptera ‘’Coronel Mauricio Encinoso’’, Armijske vazduhoplovne Komande u bazi Barinas kao i u 711. helikopterskom bataljonu u bazi ‘’Subteniente Nestor Arias’’, San Felipe. Helikopteri iz 711. bataljona su povremeno stacionirani u bazi ‘’Generalisimo Francisco de Miranda’’ na aerodromu Karakas – La Kalota. Nakon isteka resursa helikopteri su tokom 2016. prebačeni u Rusiju na remont a prva tri završena primerka koja su ujedno i modernizovana predata su 25. janaura 2017. Jedan helikopter izgubljen je u udesu koji se dogodio 4. februara ove godine. Venecuelanski helikopteri naoružani su kontejnerima UPK-23-250 sa dvocevnitm topom GŠ-23L 23 mm sa 250 granata, 20-cevnim saćastim lanserima B-8V-20nevođenih raketnih zrna S-8 80 mm i protivoklopnim raketama 9M120 ‘’Ataka-V’’. Kontejneri UPK-230 i lanseri B-8V-20 su deo naoružanja i transportnih helikoptera Mi-17V-5. Možna PVO Venecuele raspolaže sistemima srednjeg dometa S-125-2M Pečora-2M i Buk-M2E kao i sistemom velikog dometa S-300VM. Sve do 2008. godine artiljerijske i raketne jedinice za protivvazduhoplovnu borbu raspolagale su sa tehnikom veoma skromnih mogućnosti, uglavnom su to bili protivavionski topovi i raketni PVO sistemi malog dometa. U periodu od 2008. do juna 2014. godine iz Rusije su nabavljeni raketni sistemi koji su PVO Venecuele učinile najmoćnijom u Južnoj Americi. Tako je nabavljeno do 300 dvocevnih topova ZU-23/30M1-4 kalibra 23 mm, prema zvaničnim podacima čak oko 5000raketa lakog prenosivog raketnog sistema Igla-S, bar 11 baterija sistema S-125-2M“Pečora-2M“ srednjeg dometa sa 550 raketa V-601DE, tri diviziona sistema Buk-M2E sa 250 raketa 9M317E i tri baterije raketnog sistema velikog dometa S-300VM Antej-2500 sa 40 raketa 9M82M i 150 raketa 9M83M. PVO Venecuele je dobro umrežena i interisana, na fotografiji je jedan od komandno-informacionih sistema / Foto: CODAI Reforma organizacione strukture Objedinjene komande vazdušno kosmičke odbrane CODAI (Comando de Defensa Aeroespacial Integral) započela je juna 2014. i završena je 2016. godine stvaranjem pet brigada protivvazduhoplovne odbrane. U reonu grada Marakaibo nalazi se 19. brigada, u mestu El Sombrero 29. brigada, Karakasu 39. brigada, Barseloni 49. brigada, u Bolivaru 59. brigada a tu je i jedna brigada materijalno-tehničkog obezbeđenja. Svaka brigada u svom sastavu ima sredstva za radarsko otkrivanje i navođenje, protivavionsku artiljeriju i raketne sisteme. Pre kupovine navedenih PVO sistema u Rusiji venecuelanska vojska koristila je zapadne i izraelske protivavionske topove i raketne sisteme malog dometa. Od protivavavionske artiljerije tu su švajcarski jednocevni topobi Oerlikon GAM-B01 20/L90 kalibra 20 mm, izraelski dvocevni topovi TCM-20 Mk 5 20 mm, italijansko-švedski dvocevni Breda/Bofors 40/L70 kalibra 40 mm (36 topova isporučenih 1982-1983 kao deo odbrambenog sistema Guardian), francuski raketni sistemi Mistral-ATLAS (2001-2002. godine isporučeno 100 raketa), švedski raketni sistemi RBS-70 (1990-1991. godine stiglo 200 raketa verzije Mk I a 2000-2001. još 200raketa verzije Mk II), izraelski raketni sistemi Rafael ADAMS Barak III (2005-2006. tri sistema sa 40 raketa kao deo sistema PVO Defender), francuski laki mobilni raketni sistemi Roland 2 (6 sistema stiglo 1985-1986 sa 125 raketa) koji je međutim povučen iz upotrebe početkom 2000-tih. Zajedno sa PA topovima Breda/Bofors 40/L70 iz Holandije je 1981-1983. isporučeno i 18 radara za navođenje Flycatcher Mk I dok je 2005-2006. stiglo 3radara Flycatcher Mk II koji se koirste uz sistem Barak III. Od radara za otkrivanje niskoletećih ciljeva tu su još izraelski Elisra 2100H i holandski radari Reporterkoji zajedno sa elektrooptičkim senzorima Mirador idu uz raketne sisteme Mistral-ATLAS. Od Švedske su za podršku raketnih sistema RBS-70 2000-2001. nabavljena 4 radara Giraffe 75. Pre par godina kupljeni su kineski radari za otrkivanje niskoletećih ciljeva JZ/QF-612 koji su raspoređeni u jedinice koje koriste lake prenosive raketne sisteme Igla-S. Detalj sa vežbe “Angostura-200“, ljudstvo okupljeno oko osmatračkog radara JLY-11 kineske proizvodnje. Od osmatračkih radara su tokom 80-tih godina 20. veka nabavljeni jedan američki AN/TPS-43 1985. i dva AN/TPS-63 1982. godine. Potom su kupljeni ruski P-18-2da bi najnoviji radari stigli iz NR Kine i to 2006-2007. tri JYL-1 potom 2008-2009. još 7 a zatim 2010-2011. i tri radara tipa JY-11B. Venecuelanska vojska može koristiti i snimke sa satelita VRSS-2 nazvan ‘’Sucre’’ koji je lansiran iz Kine 9. oktobra 2017. godine. Video snimak bojevog gađanja posada aviona Su-30MK2V protivbrodskim raketama H-31A: Živojin BANKOVIĆ
  6. Da će Vojska Srbije pored H145M uskoro dobiti još jedan tip helikoptera, zvanično je prvi put potvrđeno početkom aprila ove godine kada je visoka delegacija Ministarstva odbrane Srbije započela pregovore sa Moskvom o nabavci ruskih borbenih helikoptera Mi-35. Tada je ministar odbrane Aleksandar Vulin nakon sastanka sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom izjavio da je između ostalog razgovarano o mogućoj kupovini 4 Mi-35 kao i dodatna 4 transportna helikoptera Mi-17. Jedan od novijih korisnika Mi-35M postala je Nigerija koja je svoje helikoptere već upotrebila protiv terorističke organizacije Boko Haram. Oko mesec i po dana pre ovog sastanka, krajem februara pojedini mediji objavili su da će Srbija pregovarati sa Rusijom ali i Belorusijom oko nabavke šest helikoptera Mi-35. Večernje ‘’Novosti’’ prenele su tada da je moguće da bi se od Belorusije kupila modernizovana verzija helikoptera Mi-24 koja nosi oznaku Mi-35 a da je na spisku želja našeg RV i verzija Mi-35M koja se nalazi u naoružanju ruske armije. Zajednički let ruskih Mi-24VM (u prvom planu) i Mi-24P iznad Sirije. Na Mi-24VM vidi se sistem za samozaštitu L370 “Vitebsk“. Novosti su zatim nakon velike vojne parade u Moskvi 9. maja kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, citirajući neimenovane izvore, preneli da bi do kraja godine helikoptere Mi-35 mogli videti u Srbiji tj. da bi oni mogli biti viđeni na vojnoj paradi koja je bila planirana da se održi povodom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Predsednik Vučić je nešto kasnije izjavio da će se, kako je rekao, založiti kod predsednika Rusije Vladimira Putina da za paradu pošalje makar dva Mi-35. O tome da će se za našu vojnu avijaciju nabaviti ovi helikopteri pisali su u proteklih nekoliko godina i drugi dnevni listovi koji su u svojim tekstovima obično spominjali 4 Mi-24 a često su, usled nepoznavanja materije, unošene i zabune oko oznake helikoptera. Najpre se mora razjasniti da Mi-35 i Mi-35M nisu iste verzije dobro poznatog desantno-jurišnog Mi-24. Helikopter Mi-35 predstavlja izvoznu verziju Mi-24V (NATO oznaka ‘’Hind-E’’) dok je Mi-35M izvozna varijanta najnovijeg Mi-24VM koji se još uvek proizvodi. Kako Tango Six saznaje ove godine Srbija je potpisala ugovor za kupovinu novih Mi-35M a u tom paketu se nalaze i dodatni helikopteri Mi-17V-5 kao i artiljerijsko-raketni sistemi PVO Pancir. Takođe smo došli do informacija da bi prvi Mi-35M trebalo da stignu sredinom 2019. godine. Mi-35M je za sada doživeo solidan izvozni supeh. Na fotografiji helikopteri vazduhoplovnih snaga Brazila koji je nabavio 12 primeraka. Razvoj nove generacije Mi-24 započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka kada je odlučeno da se ovaj tip helikoptera mora drastično modernizovati kako bi mogao da odgovori zahtevima savremenog ratovanja. Trebalo je značajno unaprediti avioniku kao i naoružanje, iskorišćena su mnoga rešenja sa novog ruskog borbenog helikoptera Mi-28 čiji je razvoj takođe bio u toku. Nova verzija Mi-24 morala je biti sposobna za dejstvo u svim vremenskim uslovima, danju i noći i morala je dobiti bolja ubojna sredstva. Tokom 90-tih u Rusiji ali i u inostranstvu pojavili su se mnogobrojni programi produžetka životnog veka, raznih dorada i osavremenjavanja. Jedan od njih je bio i ruski Mi-35M jer je, usled ekonomskem krize, nemogućnosti nabavke i serijske proizvodnje novih borbenih helikoptera Mi-28, Ka-50 i Ka-52, shvaćeno da se postojeći helikopteri Mi-24, kako u ruskoj armiji tako i u inostranstvu moraju modernizovati. Po svaku cenu želelo se da se Mi-24 koji je već bio zastareo, zbog svoje jedinstvene konstrukcije koja mu omoguće istovremeno borbeno dejstvo i prevoz vojnika, po svaku cenu zadrži u naoružanju. Presek helikoptera Mi-35M. Prvobitno je bilo predviđena modernizacija helikoptera i to u 5 etapa od kojih je Faza 1 podrazumevala samo produženje životnog veka sa 20 na 30 godina ili 4000 sati naleta. Druga etapa je podrazumevala ugradnju nosećeg rotora sa helikoptera Mi-28 zajedno sa kompozitnim (fiberglas) lopaticama kao i sasvim novog repnog četvorokrakog tzv “X“ rotora što je rezultiralo smanjenjem mase od 300 kg, povećanju brzine penjanja, povećanju vrhunca lebdenja za 600 m i pojednostavljenjem održavanja. Uz nove materijale na lopaticama je primenjen i elektrotermalni sistem protiv zaleđivanja. U Fazi tri helikopter je dobio fiksni stajni trap, poboljšano naoružanje i sistem za komuniikaciju. Uvođenjem fiksnog stajnog trapa takođe je smanjena masa za do 90kg ali je to povećalo otpor prilikom letenja što ipak nije drastično uticalo na performanse helikoptera u borbi. Ovakvo rešenje omogućava lakše i bezbednije sletanje usled vanrednog događaja a uz to je i pojednostavljena konstrukcija i proizvodnja. U ovoj fazi helikopter je dobio i nove nosače za po 8 protivoklopnih raketa 9M114 Kokon (kasnije i Ataka). Mogućnost ovakvog kompaktnog nošenja naoružanja dozvolilo je smanjenje razmaha krila tj. uklanjanja dve krajnje podvesne tačke što je isto tako smanjilo masu kao i otpor vazduha a umesto 6 tu su 4 podvesne tačke spoljašnjeg tereta. Zadnja kabina venecuelanskog Mi-35M (M2). Faza 4 je obuhvatala novi sistem upravljanja vatrom, ispitivač sistema svoj-tuđ, novo naoružanje i to protivoklopne rakete 9M120 Ataka, zatim rakete vazduh-vazduh 9M39 Igla-V, nosnu turelu sa dvocevnim topom 23 mm koje predstavlja rešenje sa verzije Mi-24VP. U poslednjoj petoj fazi kabina je prilagođena za letenje u noćnim uslovima uz primenu specijalnih naočara (NVG – Night Vision Googles), tu je zatim dnevno-noćni optoelektronski sistem sa televizijskom kamerom za rad u uslovima niskog nivoa osvetljenja (LLTV), termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom a kabine posade dovile su višenamenske kolor prikazivače. Na taj način je primenom svih 5 faza ukupna borbena moć Mi-24VM uveličana za 1,4-1,6 puta u odnosu na ranije varijante Mi-24. Prototip Mi-24VM sa evidenicjksim brojem 51 nastao doradom helikoptera Mi-24VP. Interesantno helikopter je imao oznake akro-grupe “Berkuti“. Demonstrator Mi-35M prikazan je 1995. godine a iste godine juna meseca imao je i prvo međunarodno učešće na Le Buržeu u Francuskoj. Prvi let verzije namenjene ruskoj vojsci sa oznakom Mi-24VM izvršen 4. marta 1999. a bio je to dorađeni helikopter varijante Mi-24VP. I pored predloženih izmena u 5 faza skoro niko u svetu osim same Rusije nije izvršio osavremenjavanje Mi-24 koje je predložio ruski Opitno-konstrukcioni biro ‘’Milj’’ a i to je u Rusiji urađeno samo delimično. Fiksni stajni trap, krilo manjeg razmaha dobili su modernizovani ruski Mi-24PN(osavremenjeni Mi-24P) pored toga smo još Mi-35P (negde označeni i kao Mi-35PM) koji su bili namenjeni Kipru. Osim toga Mi-24PN je dobio i novi optoelektronski sistem koji je bio jedno od prelaznih rešenja u odnosu na današnju opremu. Opitni primerak Mi-24VM za rusku vojsku, primerak sa evidencijskim brojem 50 takođe nastao doradom starijeg helikoptera Mi-24VP. Umesto osavremenjavanja, Rusija je 2005. godine tržištu ponudila nove helikoptere Mi-24VM i Mi-35M čija je proizvodnja započela u fabrici ’’Rosvertol’’ u Rostovu na Donu. U ponudi su različite podvarijante Mi-35M sa oznakama M1, M2 i M3 (spominje se i M4) a međusobno se razlikuju po motorima, elektronskoj opremi, naoružanju. Prvi ugovor za rusku vojsku potpisan je 2010. a prvi helikopteri isporučeni su 2011. Armijska avijacija je do sada primila preko 60 Mi-24VM (odgovara nivou Mi-35M3) dok se za Federalnu službu bezbednosti (FSB) zna da je dobila 5 helikoptera. Borbeno dejstvo iračkog Mi-35M na položaje tzv. Islamske države. Svoju borbenu premijeru ova najnovija varijanta Mi-24 je imala u Siriji dok je pre toga izvozni Mi-35M iračke armijske avijacije upotrebljen protiv takozvane Islamske države. Prvi strani korisnik bila je Venecuela koji je svoje helikoptere naručila 2005. i 2006. a isporuke su trajale od 2006. do 2008. Trenutno u svetu Mi-24 koristi čak 58 zemalja i to je borbeni helikopter koji je najrasprostranjeniji u istoriji avijacije, koji je izrađen u najvećem broju primeraka i učestvovao u najviše ratnih sukoba. Izvozne Mi-35M su do sada nabavili Azerbejdžan (24 helikoptera za svoju Graničnu gardu), Brazil (12 Mi-35M3, brazilska vojna oznaka AH-2 Sabre), Irak (28 isporučenih), Kazahstan (4 isporučena od 12 naručenih), Mali (naručena 4, isporučena dva), Nigerija(nabavila 12, isporučeno 4), Pakistan (dobio za sada 4 primerka, navodno planira 20), Venecuela (10 isporučenih Mi-35M2 nazvani ’’Caribe’’), Uzbekistan (10 naručenih). Za Mi-35M ima još zainteresovanih država a to su pre svega one koje već koriste starije verzije ‘’dvadesetčetvorke’’. Mali je za svoje vazduhoplovne snage nabavio 4 (po nekim podacima tri) Mi-35M. Potpuno nova elektronska oprema koja obuhvata i osmatračko-nišanski sistem OPS-24N koga čini žirostabilisani optoelektronski sistem GOES-324 koji ima termovizijski i televizijski kanal, laserski daljinomer i pelengator. Kabine posade su opremljene modernim višenamenskim kolor prikazivačima (prednja jedan, zadnja dva) i prilagođene upotrebi naočara za letenje u noćnim uslovima (NVG) ONV-2. Kokpit pilota dobio je i gornji elektrooptički prikazivač (HUD). Od navigacije treba istaći sistem satelitske navigacije A-737. Nudi se i ugradnja opreme zapadne proizvodnje a to se pre svega odnosi na sisteme za komunikaciju, identifikaciju i navigaciju. Od opreme za samozaštitu Mi-35M može posedovati signalizator radarskog ozračenja L006LM (SPO Berjoza) ili najnoviji L150 “Pastelj“, stanicu za optoelektronska protivdejstva MAK-UFM, sistem za protivelektronska dejstva L370 ‘’Vitebsk’’ ili stariji L166V-11E “Lipa“, dispenzeri mamaca UV-26M ili starije ASO-2V. Da bi se sprečio pad helikoptera u slučaju pogibije ili ranjavanja pilota, komande su udvojene. Tu su zatim novi jači motori Klimov VK-2500-II maksimalne snage po 2700 KS a umesto njih mogu se dobiti TV3-117VMA. U pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 nalazi se dvocevni top GŠ-23L kalibra 23 mm. Levo od njega na fotografiji je optoelektronski sistem GOES-324 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardno fiksno naoružanje Mi-35M je dvocevni top GŠ-23L ili V kalibra 23 mm s borbenim kompletom od 450 granata koji je smešten u pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 preuzet je sa ranije varijante Mi-24VP koja može da se pokreće pod uglom od +10 i -40 stepeni po elevaciji i +/-60 stepeni po azimutu. Sva ubojna sredstva koje su nosile starije verzije Mi-24 ostala su manje više ista, može nositi do 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8(obično S-8KO ili KOM) kalibra 80 mm, do 4 petocevna lansera B-13L nevođenih raketa S-13 kalibra 122 mm, do dva kontejnera UPK-23-250 s dvocevnim topom GŠ-23L 23 mm sa borbenim kompletom od 250 granata, kontejneri GUV-1 sa četvorocevnim rotirsajućim mitraljezom JaKb-12,7 kalibra 12,7 mm sa 750 metaka i dva četvorocevna rotirajuća mitraljeza GŠG-7,62 7,62 mm sa po 1800 metaka, kontejneri GUV-8700 sa automatskim bacačem granata AG-17A ‘’Plamja-A’’ kalibra 30 mm sa 300 granata. Ono što je novo to su infracrveno samonavođene rakete 9M39 Igla-V za dejstvo po sporoletećim i niskoletećim vazduhoplovima dometa od 800 do 5200 m po daljini na visinama od 20 do 3500 m. Na dva nosača APU-8-4U može nositi do 16 (po 8 na svakom krilu) poluaktivno radio-komandno vođenih protivoklopnih rakete 9M114 Kokon sistema 9K113 Šturm-V dometa 5 km, probojnosti 650 mm homogenog čeličnog oklopa, ili do 16 protivoklopnih raketa 9M120 Ataka (dalji razvoj 9M114) dometa 6 km verovatnoće pogotka tenka 0,65 do 0,9 na daljini 4 km, probojnosti 800 mm homogenog čeličnog oklopa. Postoji mogućnost dobijanja i najmodernijih protivoklopnih raketa 9K121M Vihr-M dometa do 10 km probojnosti 1000-1200 mm homogenog čeličnog oklopa. Takođe tu su i različite vrste bombi, 8 od po 100 kg, 4 od po 250 kg ili 4 od po 500 kilograma. Nosivost u unutrašnjoj kabini je 1500 kg, 8 vojnika ili 4 vojnika na nosilima. Nosivost spoljašnjeg tereta je 2400 kg a nosi do 4 spoljašnja rezervoara za gorivo kapaciteta po 500 litara. Emisija ruske televizije Zvezda o helikopteru Mi-35M: Živojin BANKOVIĆ
  7. Donacijom 6 MiG-ova 29 iz Rusije i remontom postojećih aviona kojima su ove godine istekli resursi, Srbija je za sada delimično obnovila mogućnosti lovačke avijacije koje su izgubljene nakon 1999. godine. RV i PVO Vojske Srbije poseduje 1029-ki od kojih je trenutno operativno 9 dok bi poslednji primerak trebao da poleti narednih meseci. Takođe, kako je nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iz Belorusije će u naredna 3-4 meseca stići još 4 MiG-a 29 pa bi tako Srbija imala eskadrilu od 14 aviona. I dok je lovačka avijacija dobila pomenute avione, sistem Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja (VOJiN) dva osmatračka radara AN/TPS-70 koji su kao polovni kupljeni od Slovenije, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva (ARJ za PVD) još čekaju novu tehniku. Osim što je najavio MiG-ove iz Belorusije, helikoptere Mi-17 i Mi-35 iz Rusije, borbene bespilotne letelice iz NR Kine, razgovore o raketnom sistemu PVO Mistral, predsednik Srbije je posle vežbe na Pasuljanskim livadama i Pešteru rekao i da će u narednom periodu stići ‘’još nešto o čemu ne mogu da pričam, a što smo već platili’’ kao i ‘’kada bih rekao, uveli bi nam sankcije’’. Položaj artiljerijsko-raketnog sistema u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim gde su stacionirane snage vazdušno-kosmičkih snaga Rusije. Vrlo brzo smo od Sputnjika ali i vojno-političkog komentatora Miroslava Lazanskog saznali o čemu se radi, on je na televiziji Prva rekao da se radi ‘’o jednom od najmodernijih PVO sistema za koji je vlada već odvojila novac, ali dok predsednik ne kaže, neću ni ja da kažem’’. Podsetimo Lazanski je maja meseca ove godine prilikom gostovanja na RTS-u povodom vojne parade u Moskvi izjavio da smo „odlučili“ da kupimo savremeni ruski PVO sistem, pri tom rekavši da misli da je to sistem Pancir i da su za to „već obezbeđene pare“. Narednih meseci pojedini mediji, pozivajući se na neimenovane izvore najavljivali su da će novi PVO sistem tj. Pancir biti prikazan na vojnoj paradi koja je trebala da se održi početkom ovog meseca a umesto koje je izvedena vojna vežba. Artiljerijsko-raketnim jedinicama za protivvazduhoplovna dejstva, kako onim za trupnu tako i za teritorijalnu PVO hitno je potrebna savremenija tehnika, bila ona kupljena korišćena ili novoproizvedena. Potrebno je zameniti gotovo sve raketne sisteme, počevši od lakih prenosivih raketnih sistema, preko lakih mobilnih sistema malog dometa pa sve do sistema srednjeg dometa. Ruski Pancir je, kako Tango Six saznaje, jedan od mogućih sistema koji bi se uskoro mogao naći u Vojsci Srbije a za čiju nabavku jeste pregovarano i to u paketu sa helikopterima. Gabariti vozila sistema Pancir na kamionu KAMAZ 6350. Razvoj kompleksa 96K6 ‘’Pancir-S’’ za potrebe Vojske PVO bivšeg SSSR-a započet je je još 1990. godine u preduzeću ‘’КБ Приборостроения’’ i to na bazi artiljerijsko-raketnog sistema 2K22 (2S6) ‘’Tunguska’’ koji se već nalazio u naoružanju PVO Kopnene vojske. Pancir je osmišljen kao sistem za zaštitu mobilnih jedinica, strateški važnih vojnih i industrijskih objekata kao što su vojne baze, centri veze, aerodromi i objekti važni za ekonomiju a kod Mornarice za odbranu površinskih ratnih brodova. Takođe sistem je trebalo da obezbedi i zaštitu raketnih sistema velkog dometa S-300 familije S-300P koju je koristila Vojska PVO i to od vazdušnih napada na malim daljinama a pored toga i da uništava lako oklopne ciljeve na zemlji kao i neprijateljsku živu silu. Vojska PVO je tražila da Pancir bude točkaš kako bi lakše pratio sisteme S-300P koji su takođe točkaši. Gusenično vozilo nije dolatzilo u obzir jer ima manju brzinu na putevima, manje je pouzdano, skuplje je za održavanje a takođe i manjih je dimenzija što bi ograničavalo količinu borbenog kompleta naoružanja. Uz sve navedeno nije bilo ni potrebe za oklopom kao kod Tunguske koja se koristi na samom bojištu a traženo je više vatrene moći, veća brzina premeštanja kako bi se mogla pratiti vozila kompleksa S-300P, potom niska nabavna cena i niži troškovi korišćenja. Tako je u odnosu na Tungusku dobijeno vozilo većih dimenzija sa novom kupolom na kojoj je bilo više lansirnih cevi raketa kao i novija i veća radarska oprema. Prva verzija Pancir-S1-О na kamionu Ural 5323.4 čije je ispitivanje započeto 1994. Šasija prve opitne verzije pancira bio je terensko vozilo povišene prohodnosti konfiguracije 8×8 Ural 5323.4 sa motorom KAMAZ-7406 snage 260 KS. Opitni prototip koji je prošao ispitivanja je proizveden 1994. a prvi put je javno prikazan na aviosalomu MAKS u avgustu 1995. Ovaj prvobitnii model imao je 12 raketa 9M335 koje su po spoljašnjosti i konstrukciji bile slične raketama 9M331 sa artiljerijsko-raketnog sistema ‘’Tunguska’’ ali je domet po daljini povećan na 12km a po visini 8 km. U raketi je primenjen jači motor, masa bojeve glave koja se sastoji iz šipkastih ubojnih elemenata je povećana na 20 kg, raketa je dvokalibarna odn. prečnik marševskog dela je povećan na 90 mm dok je prečnik prednje sekcije ostao 76 mm. Kod rakete je prmenjen vazdušno-dinamički upravljački sistem, sistem navođenja rakete je radiokomandni a sistem je mogao istovremeno navoditi do tri rakete. Artiljerijsko naoružanje ove verzije Pancira sastojalo se iz dva tečnošću hlađena automatska jednocevna topa 2A72 kalibra 30 mm efikasnog dometa do tri km po visini i 4 km po daljini, brzine gađanja do 450 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 970 m/s, sa dve vrste granata – visoko eksplozivnom zapaljivom i za probijanje oklopa. Borbeni modul koji je postavljen na krovu tela borbenog vozila, sadrži dva bloka sa po 6 protivavionskih raketa, dva topa koji su postavljeni sa unutrašnje strane lansirnih kontejnera raketa, radarsku stanicu za otkrivanje ciljeva, sistem za praćenje ciljeva i raketa. Takođe na vozilo je montiran i optički sistem za praćenje ciljeva i upravljanej vatrom. Radna mesta operatera navođenja i komandira borbenog modula nalaze se u zadnjem delu borbenog vozila. Radarska stanica za praćenje ciljeva i raketa 1L36-01 ‘’Roman’’ (NATO oznaka Hot Shot) razvijena tokom 1994-1995. u firmi OAO ‘’Fazotron NIIR’’. Ovaj radar bio je višenamenski, u osmatračkom režimu radio je u S opsegu, prilikom nišanjenja u dva opsega – u centimetarskom i milimetarskom a namenjen je za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Zahtevi koji su stavljeni pred ovaj sistem je bio da može otkriti cilj radarskog odraza od 0,1 m2 na daljini od 15 km, kasnije je omogućeno da se pomoću radara napadnu dva cilja a elektrooptičkim sistemom još dva. Nišanski radar sistema Pancir. Za nišanjenje se koristio pulsni Doplerov radar 1RS2 ‘’Šlem’’ koji je mogao da otkriva cilj radarske površine od 2 m2 na daljini od 30 km, za praćenje ciljeva koristio je X opseg a za nišanjenje i navođenje raketa Ku opseg. Zbog daljeg razvoja zapadnih odn. američkih preciznih ubojnih sredstava (familija JDAM i SDB) 2004. godine došlo je do promena taktičko-tehničkih zahteva i zbog toga ni ovaj radar nije zadovoljio. U toku ispitivanja je zaključeno da kompleks ne može dejstvovati u pokretu, a prema mišljenju stručnjaka specijalne državne komisije i više istraživačkih institucija Ministarstva odbrane, Pancir nije mogao da izvrši svoje postavljene zadatke i da se bori sa visokopreciznim na daljinama većim od 12 km. Osim navedenog, gubitku interesa ruske Vojske PVO i PVO KoV-a za ovaj sistem doprinelo je i drastično smanjenje nabavke vojne tehnike tokom 90-tih godina 20. veka. I pored toga nastavljeni su testovi i eksperimenti ali o trošku firme koja ga je razvijala. Odbacujući komponente koje su korišćene na sistemu 2K22 Tunguska pristupilo se potpunoj promeni konstrukcije Pancira, najviše promena pretrpeo je radarski sistem kao i borbeni modul odnosno turela. U drugoj polovini devedesetih interes za Pancir su pokazali Ujedinjeni Arapski Emirati pa su nastavljeni radovi na njegovom daljem razvoju. Konstruisan je sasvim novi borbeni modul sa novim topovima, novim raketama, osmatračkim radarom i sistemom za upravljanje vatrom. Maja 2000. godine sa UAE je potpisan ugovor vredan 734 miliona dolara za 50kompleksa ‘’Pancir-S1E’’ od kojih 24 na vozilima točkašima i 26 na guseničarima. Od navedene sume 50 procenata je otplatilo rusko Ministarstvo finansija kako bi se otplatio dug Rusije prema UAE. Prema uslovima ugovora nosilac razvoja bio je dužan da do kraja 2002. godine izvede opitno-konstruktorske radove nove varijante Pancira i da u u periodu od 2003-2005. u tri partije Emiratima isporuči svih 50 sistema. Za ispitivanja i testiranja sistema UAE su uplatili avans od oko 100 miliona dolara. Pancir-S1E sa radarom 1RS2-1E. Konstruisanje varijante za Emirate išlo je uspešno, iako veoma usporeno zbog mnogobrojnih tehničkih i organizacionih problema. Zbog toga je došlo do nepoštovanja uslova ugovora a najviše problema zadavao je novi radarski sistem, pristupilo se razradi PESA radara 1RS2-1 (1RS2-1E) pa je 2005. UAE predložena usavršena verzija za koje je trebalo više vremena. Zbog toga su se Emirati složili sa izmenom rokova prema kojima bi prvi primerci bili predati 2006. godine a poslednji 2009. Radar 1RS2-1 radi u K-opsegu, u režimu track while scan može isovremeno pratiti 9 cljeva, može pratiti letelice koje se kreću brzinom od 10 do 1100 m/s, da prati 4 lansirane rakete, domet za cilj radarskog odraza (RCS) 2 m2 24 km, RCS 1 m2 21km, RCS 0,5 m2 16 km, RCS 0,1 m2 10 km i RCS 0,03 m2 7 km. Sredinom 2006. izvedena su uspešna ispitivanja Pancira-S1 (model 2006) sa lansiranjem raketa na poligonu Kapustin Jar. Na kraju iste godine Emiratima je isporučen pokazni primerak za obavljanje prve faze ispitivanja na njihovojn teritoriji. Druga etapa ispitivanja izvedena je tokom leta 2007. Za vreme razvoja Pancira ispitivano je nekoliko tipova vozila koji nose kontejner mase od oko 10 tona koji se sastoji od borbenog modula, kabine za posadu od tri člana, odsekom za smeštaj agregata i modula za klimatizaciju. Pancir na guseničaru GM352M1E. Pancir-S1E vojske UAE na vozilu MAN-SX45. Među testiranim vozilima bili su kamioni 8×8 i to ruski Ural 5323.4, beloruski MZKT-7930, ruski KamAZ-6350 i 6560 i BAZ-6909-019, nemački MAN-SX45kao i beloruski guseničar GM352M1E. UAE su izabrali MAN-SX45 dok su kasnije za oružane snage Rusije Panciri-S1 isporučivani na Kamazima 6350 i 6560. Osim mobilnog nudi se i stacionarni Pancir koji može služiti za odbranu važnih objekata. Serijski Pancir-S1 ima dva dvocevna topa 2A38M kalibra 30 mm koji se hlade vodom ili antifrizom, imaju električni pogon, brzinu gađanja do 2500 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 960 m/s, sa borbenim kompletom od 1400 granata i efikasnim dometom od 0 do 3 km po visini i 200 m do 4 km po daljini. Topovi se na borbenom modulu mogu pokretati -9 i +85 stepeni po elevaciji. Tu je zatim 12 novih radiokomandno vođenih raketa 57Э6-E mase 71 kg visoke otpornosti na elektronsko ometanje, sa impresivnim ubrzanjem do maksimalne brzine 1300 m/s za dve sekunde. Domet je od 5 m do 15 km po visini i 200 m do 20 km po daljini, masa bojeve glave je 20 kg sa eksplozivnim punjenjem od 5 kg a moguće je gađati cilj brzine do 1000 m/s. Omogućeno je istovremeno gađanje 4 cilja sa 8 raketa (dve rakete po cilju). Domet radarskog blizinskog upaljača je 9 m a verovatnoća pogotka jednim raketom 0,7. Pancir-S1 u verziji sa radarom 2RL80. Firma VNIIRT razvila je novi PESA (Passive Electronically Scanned Array) radar 2RL80 (ili 2RL80E) koji radi u S opsegu dometa do 50 km, pokrivenost po elevaciji 0 do 60 stepeni, i brzinu skeniranja dve do 4 sekunde. Daljina otkrivanja cilja radarskog odraza od 1 m2 je na 47 km, a od 0,1 m2 na 26 km. Radar može pretraživati ciljeve po azimutu od 360 stepeni uz brzinu od 15 do 30 obrtaja antene u minuti. Lovca radarskog odraza od 2 m2 može otkriti na 36 km, borbeni helikopter klase američkog Apača na 32 km, krstareću raketu koja manevriše i ima radarski odraz od 0,1 m2 na 20 km, jedreću bombu sa radarskim odrazom 0,2 m2 na 16 km i protivradarsku raketu AGM-88 sa radarskim odrazom 0,1 m2 na 12 km. Optoelektronski temovizijski sistem 10ES1. Takođe tu je i novi optoelektronski temovizijski sistem za osmatranje i praćenjekoji se može pomerati od -5 do 85 stepena po elevaciji i +/- 90 stepeni po azimutu, koji radi u srednjetalasnom i kratkotalasnom infracrvenim opsegu i koji može otkriti avion npr. F-16 na daljini do 26 km, protivradarsku raketu AGM-88 na do 15 km, krstareću raketu na do 14 km i jedreću bombu na do 10 km. Rakete se mogu pratiti bilo radarom bilo optoelektronskim sistemom a osim glavne antene radara tu je i antena komandnog linka koji je deo sistema APKNR koji služi za predaju komande i usmeravanje raketa. Osim toga ugrađen je i digitalni datalink koji omogućuje umrežavanje više vozila u bateriji. Proizvođač danas reklamira Pancir kao sistem koji je izuzetno otporan i imun na elektronska ometanja, koji ima veliku verovatnoću preživljavanja u slučaju masovnog napada protivradarskim raketama, mogućnost uništenja visokopreciznog vazduhoplovnog naoružanja poput raketa vazduh-zemlja, vođenih bombi i krstarećih raketa, potom uništavanja aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, efikasno upotrebljiv danju i noću i u dobrim i u složenim meteo uslovima, visoko mobilan (između ostalog brzina na dobrom putu do 90 km/h), posebno u zaštiti motorizovanih i oklopnih jedinica i koji je visoko operativnan i pouzdan. Uobičajna baterija sistema Pancir-S1 sastoji se od 4-6 borbenih vozila, dva do trivozila za transport i pretovar raketa 2F77M, komandnog vozila 9S737MK Ranžir, stanice za ispitivanje i remont 9V921, stanice za pripremu raketa 2F55-1, stanice za popravke 2V110-1, stanice za ispitivanje i remont 1R10-1M i mobilne radionice ITO-APG-M1. Osmatrački radar 1L123. Sistem 96K6 može biti upotrebljen na nekoliko načina, prvi od njih je da je svako vozilo posebna borbena jedinica koja dejstvuje bez primene bilo kakvih drugih sredstava. Može raditi i u automatskom režimu u odvojenoj borbenoj jedinici ali i u bateriji od 6 vozila. Tu je zatim baterija u kojoj posada jednog izabranog vozila, osim za borbenu primenu može komandovati posadama u još tri do 5 vozilaobezbeđujući im informacije o ciljevima na koje će dejstvovati. Moguća je borbena primena komandnog centra koji prenosi sve potrebne podatke radi izvršenja zadataka kao i borba u sastavu baterije koja osim komandnog centra ima podršku i osmatračkih radara za rano upozorenje, poput Vostoka-E, Kaste-2E2 i najnovijeg i najsavremenijeg 1RL123. Pancir sa novim radarom izložen na avio-salonu MAKS-2017 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Jula 2011. godine kompanija ENIKS prikazala je novu verziju sistema, označenu kao Pancir-S2 sa radarom koji ima dvostranu antenu (tzv. Janus izgled antene) a ispostavilo se da je, osim za rusku vojsku, rađena za izvoz i to za Alžir. U odnosu na 2RL80 ima veću brzinu praćenja čime je poboljšana mogućnost praćenja preciznih ubojnih sredstava posebno protivradarskih raketa AGM-88. Takođe tu je i nova raketa 95Я6SM dometa 25 km po daljini sa prečnikom marševskog dela od 210 mm i prečnikom drugog stepena 76 mm kojom se mogu gađati ciljevi brzine do 1850 m/s, ima veću kinetičku energiju, veću dozvoljeno G-opterećenje, kraće vreme dejstva. Arktički Pancir-SA izgubio je topove ali umesto 12 ima 18 raketa / Foto: Natalja Seliverstova/RIA Novosti Za uslove Arktika razvijen je Pancir-SA koji, zanimljivo, nema topove 2A38M ali je zato borbeni komplet raketa 57Э6E povećan sa 12 na 18. Sistem je dobio najnoviji osmatrački radar koji radi u S-opsegu a tu je i najnovija stanica za praćenje ciljeva. U ovom slučaju je kao vozilo primenjen zglobni transporter guseničar DT-30PM koga proizvodi zavod IMZ ’’Vitjaz’’ iz grada Išimbaj. Ovo vozilo obezbeđuje visoku prohodnost u bilo kojim terenskim uslovima a poseduje i amfibijska svojstva tj. može savlađivati i vodene prepreke. Nosivost transportera DT-30PM je 30 tona što u potpunosti zadovoljava zahteve instalacije sistema Pancir kao i njegovo borbeno dejstvo iz zastoja, u pokretu pa čak i plivanju u vodi. Mali specifični pritisak na tlo od samo 0,27 kg/cm² omogućuje ne samo velike mogućnost kretanja po teškom terenu već i obavljanje zadataka koji mogu zahtevati vožnju po miniranim površinama. Autonomija kretanja transportera je 700 km, maksimalna brzina na putu je 45 km/h a u vožnji pod vodom do 6 km/h. Borbeni moduli sa radarima, stanicama za praćenje i raketama su postavljeni na vučeni deo transportera dok su energetski sistemi i sistemi za održavanje života smešteni u glavni, prednji segment DT-30PM gde se nalazi i posada sistema. U prvom planu modul mornaričkog Pancir-ME. Pancir-ME na raketnom čamcu Škval projekta 22800. Za opremanje brodova razvijena je verzija sa oznakom Pancir-ME, prvu put je ugrađen na raketni čamac projekta 22800 “Karakurt“. Umesto dvocevnih topova 2A38M primenjena su dva šestocevna rotirajuća AO-18D kalibra 30 mm. Prema izgledu, najverovatnije je primenjen nišanski radar sa najnovije verzije Pancir-SM. Takođe iznad nišanskog radara dodata je i sasvim nova optoelektronska oprema. Isečak video materijala televizije Rusija 1 snimljenog na poligonu Ašuluk krajem marta ove godine. Na fotografiji se vidi Pancir-SM na ispitivanjima. Prve fotografije najnovije varijante Pancir-SM koji je između ostalog nastao i na osnovu iskustava iz Sirije, pojavile su se tokom 2017. godine. Sistem je postavljen na šasiju vozila Tornado K-53958 a njegovo ispitivanje na poligonu Ašuluk primećeno je krajem marta ove godine. Pancir-SM biće radikalno unapređen u odnosu na ranije verzuije, imaće rakete dometa 25 km po visini i čak 40 km po daljini čija bi početna ispitivanja trebala da počnu krajem ove godine. Njih će moći da koriste i starije varijante Pancira ali će maksimalni domet biti ograničen zbog manjeg dometa nišanskog radara. Za Pancir se razvija nova raketa namenjena pre svega uništavanju bespilotnih letelica i visokopreciznih ubojnih sredstava. Izgled novog četvorocevnog lansera za malogabaritne rakete. Borbena upotreba Pancira u Siriji koje je Rusija rasporedila pre svega za odbranu vazduhoplovne baze Hmejmim, luke Tartus kao i položaja raketnih PVO sistema S-300 i S-400, nije samo doprinela razvoju duboko osavremenjene verzije Pancir-SM sa raketama znatno veće dometa već su započeli radovi na kontruisanju novih raketa manjeg kalibra koje će služiti pre svega za uništavanje malogabaritnih ciljeva, na primer bespilotnih letelica veoma malih dimenzija. Ovim raketama takođe će moći biti naoružani i starije verzije Pancira. Rusija je za tri godine koliko koristi ovaj sistem u Siriji, prijavila da je njime oboreno na desetine ako ne i stotine ciljeva koji su bili pretnja po njihove vojne snage. Osim artiljerijskih raketa i naoružanih bespilotnih letelica koje su upotrebili islamisti, obarani su izviđački aerostati i baloni kao i izviđačke bespilotne letelice poput izraelske Heron, turske Bajraktar, američke RQ-21‘’Blackjack’’. Deo posade Pancira PVO Sirije. Bogato ratno iskustvo na Panciru stekli su i Sirijci i to ne samo prilikom dejstva na vođena ubojna sredstva tokom vazdušnih udara izraelskih vazduhoplovnih snaga nego i u napadima zapadnih saveznika. Najbolji primer za to je masovni raketni napad sa 103-105 krstarećih raketa koji se dogodio 14. aprila ove godine. U ruskom izveštaju o dejstvu sirijske PVO navedeno je da su posade sirijskih Pancira lansirale 25 raketa i pogodile 23 cilja. Ipak, postoje i nezvanični izveštaji da se ruski Panciri-S1 u Siriji nisu baš najbolje pokazali kada je reč o dejstvu na spore i malogabaritne ciljeve i da su zbog toga za odbranu baze Hmejmim u aprilu ove godine raspoređeni raketni sistemi Tor-M2U. Naveden je primer za period od 1. do 7. jula kada je sistemima Tor oboreno 7bespilotnih letelice sa 9 raketa dok su Panciri oborili svega tri BPL ali sa čak 13raketa. Dalje se navodi da je u drugoj polovini jula Torovima oboreno takođe 7 BPL uz utrošak 9 raketa dok Panciri nisu oborili nijedan. U avgustu su posade Torova oborili 8 BPL sa 9 raketa a ukupno je za period od aprila do oktobra 2018. pogođeno čak oko 80 BPL uz uspešnost od 80 procenata dok je za isti period Pancir imao svega 19 procenata pogođenih ciljeva. Ovakve tvrdnje izneo je, pozivajući se na neimenovane oficire iz baze Hmejmim, izvesni ruski vojni ekspert Viktor Murahovskij koji je glavni urednik žurnala “Arsenal Otečestva“. Međutim mnogi smatraju da nije nemoguće da je na ovakva pisanja imao uticaj deo ruskog vojno-industrijskog kompleksa odnosno konkretno koncern “Almaz-Antej“ koji i proizvodi sistem Tor. U kritici Pancira Murahovskij je izneo neverovatnu informaciju da sistem ima problema da otkije i prati spore i niskoleteće malogabaritne ciljeve ali da je redovno fiksirao velike ptice koje su letele oko baze. Irak je prema različitim podacima kupio 24 do 48 Pancira sa 600 odnosno 1200 raketa. Pancir je za sada doživeo solidan izvozni uspeh, prvi korisnik UAE je između 2009. i 2013. godine dobio 50 vozila sa 1000 raketa, potom je Siriji 2011. stiglo 36sistema sa 700 raketa a to je plaćeno oko 730 miliona dolara. Sledeći kupac bio je Alžir, nabavio je 38 vozila sa 750 raketa za 500 miliona dolara a isporuke su trajale od 2012. do 2016. Iraku je prema različitim podacima u periodu od 2014. do 2016. isporučeno 24 do 48 vozila sa 600 odnosno 1200 raketa. Septembra ove godine objavljeno je da je započeta isporuka dva sistema Ekvatorijalnoj Gvineji za čiju nabavku je potpisan ugovor krajem avgusta 2017. a pojedini izvori navode da je njihova cena bila 20 miliona dolara. Dokumentarni film televizije Russia Today o sistemu Pancir: Živojin BANKOVIĆ
  8. Nakon nekoliko dana špekulacija o tome da je Rusija započela sa isporukama raketnog sistema PVO S-300 Siriji, zvanična potvrda stigla nam je juče od ministra inostranih poslova Rusije Sergeja Lavrova. U obraćanju medijima tokom održavanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Nju Jorku, Lavrov je izjavio da su, u skladu sa naređenjem predsednika Rusije, isporuke S-300 krenule odmah nakon incidenta u kome je iznad Sredozemnog mora oboren ruski izviđački avion Il-20. Ruski ministar inostranih poslova rekao je i da će Moskva opremiti komandna mesta sirijske protivvazduhoplovne odbrane automatizovanim sistemima upravljanja koje upotrebljavaju samo oružane snage Rusije. Pored toga ruska vojska će, prema rečima Lavrova, vršiti radioelektronsko ometanje satelitske navigacije, radara i sistema komunikacije borbene avijacije koja napada objekte na sirijskoj teritoriji. On je dodao i da će ove mere biti posvećene obezbeđivanju stoprocentne sigurnosti ruskih vojnika u Siriji. Fotografija (isečak iz video snimka) pokazuje ekran osmatračkog radara ruskog raketnog sistema S-400 stacioniranog u Siriji na kome se vidi situacija u vazduhu kojom prilikom je oboren izviđački avion Il-20. Rusi su njime pokušali da dokažu da se pilot jednog izraelskog F-16 sakrio iza ruskog aviona što je imalo za posledicu obaranje Iljušina. Ovo saopštenje Lavrova dolazi samo nekoliko dana nakon što je 24. septembra ruski ministar odbrane Sergej Šojgu objavio da će Rusija opremiti sirijsku vojsku sistemom S-300. Tada je obrazloženo da je ovakva odluka donesena nakon pogibije petnaestočlane posade ruskog izviđačkog aviona Il-20 koga je 17. septembra, prilikom povratka na aerodrom baziranja Hmejmim, 35 km od obale Sirije, iznad Sredozemnog mora, raketnim sistemom S-200 greškom oborila sirijska PVO čije je jedinica nameravala da dejstvuje na 4 izraelska borbena aviona F-16 čiji su piloti izvršili napad po objektima u gradu Latakija. Objavljujući da će Sirija dobiti S-300, Šojgu je podsetio da je 2013. godine, na zahtev Izraela, Rusija odbila da Damasku isporuči takav sistem. On je tada rekao da se danas situacija promenila i to ne ruskom krivicom. Iz Kremlja su dodatno pojasnili da isporuka S-300 Siriji ima za cilj osiguranje bezbednosti svojih vojnika a portparol predsednika Dmitrij Peskov napomenuo je da se rušenje aviona Il-20 dogodilo usled namernih akcija izraelskih pilota. Satelitski snimak kojim se dokazuje pojačana aktivnost ruskih vojnih transportnih aviona u bazi Hmejmim 27. septembra. U danima između Šojguove objave i jučerašnjeg saopštenja Sergeja Lavrova, u pojedinim medijima kao i na društvenim mrežama pojavile su se infromacije i navodni dokazi da je isporuka S-300 Siriji zaista počela. Do danas je, uglavnom preko Flightradar-a a i preko nekih ruskih i izraelskih izvora, ustanovljeno da je u vazduhoplovnu bazu Hmejmim sletelo bar 7 teških transportnih aviona Il-76 i bar jedan An-124 ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga. To je kod mnogih dovelo do zaključka da je već započeto prebacivanje elemenata raketnih sistema S-300 a razne procene i nagađanja idu od toga da će biti isporučeno dva do čak 6 diviziona. Raketni sistem Buk-M2E u naoružanju PVO Sirije. Pojavile su se i glasine da Sirija neće dobiti samo S-300, i to verziju S-300PMU-2, već da će njena PVO biti dodatno ojačana sa 20 raketnih PVO sistema srednjeg dometa 9K317 Buk-M2, 15 raketnih PVO sistema srednjeg dometa Pečora-2M, 25raketnih PVO sistema malog dometa 9K332 Tor-M2U i 36 artiljerijsko-raketnih sistema 96K6 Pancir-S1. Od pomenutih sistema Sirija već poseduje Bukove, Pečore-2M kao i Pancire ali u izvoznim verzijama a njihove isporuke trajale su od 2008. do 2013. godine. Sigurno da nije realno da se za kratko vreme iz fabrika isporuče nove količine ovih PVO sistema u izvoznim verzijama pa je moguće da bi ih Sirijci dobili iz ruskih jedinica. Tako nešto spominje se i za S-300 čija se familija S-300P više ne proizvodi (u proizvodnji je i dalje familija S-300V a S-300P je na proizvodnim linijama zamenio S-400). Poslednji sistemi u najsavremenijoj izvoznoj verziji S-300PMU-2 isporučeni su Azerbejdžanu i Iranu pa se spekuliše da bi Sirija mogla dobiti modernizovane S-300PM1 ili PM2 direktno iz ruske vojske. Transportno-lansirno vozilo raketnog PVO sistema S-300PMU-2 PVO Irana. Na kraju treba dodati da je deo kadra sirijskih PVO jedinica već obučavan na ovom sistemu jer je Sirija još 2010. godine za 400 miliona dolara naručila, po nekim ocenama 4 diviziona S-300PMU-2, određene komponente su čak i dostavljene ali je 2013. godine po zahtevu Izraela, ugovor poništen a avans koji je uplaćen vraćen naručiocu. Zbog toga je moguće da se u magacinima ipak nalazi deo proizvedenih komponenti S-300PMU-2 koji su bili namenjeni Siriji a koji će sada najverovatnije biti isporučeni. Živojin BANKOVIĆ
  9. Svečana promocija nove generacije oficira Vojske Srbije održaće se u subotu 8. septembra ispred Doma Narodne skupštine Srbije sa početkom u 10 časova. Ove godine Vojnu akademiju završiće 102 kadeta 139. klase među kojima i dva kadeta iz oružanih snaga BiH kao i jedan iz MUP-a Republike Srpske. U 4. klasi Medicinskog fakulteta svoje prve oficirske činove dobiće 29 kadeta. U programu svečanosti učestvovaće Umetnički ansambl Ministarstva odbrane ‘’Stanislav Binički’’ i Reprezantativni orkestar Garde a neizostavan deo ovog događaja su i uvek atraktivni naleti vazduhoplova RV i PVO Vojske Srbije.Generalna proba održaće se danas u 19 časova na platou ispred Doma Narodne skupštine a tokom jučerašnjeg i današnjeg dana svoje prelete uvežbavali su i piloti vojnih aviona i helikoptera. Juče su u okviru priprema za promociju iznad Beograda dva kruga napravila po jedan lovac MiG-29, jurišnik Orao, školsko-borbeni avion G-4 (u varijanti tegljača meta N-62T) i laki višenamenski helikopter Gazela. Kako smo saznali u njima su bili piloti koji će biti vođe formacija od ukupno 9 aviona i tri helikoptera. Upravo su danas iznad centralnih ulica grada viđena po tri MiG-a 29, Orla, G-4 i Gazele. Osim toga pilot jednog MiG-a 29 će tradicionalno napraviti još jedan prelet i pozdraviti prisutne kojom prilikom će kadetima čestitati prvi oficirski čin.
  10. 19 GODINA OD OBARANJA F-16 CG NA NEBU SRBIJE: Kako je 3. raketni divizion 250, raketne brigade PVO VJ srušio letelicu sadašnjeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva generala Dejvida Goldfejna Andrej Mlakar Drugog maja 1999. pre 19 godina borbena posluga 3. raketnog diviziona, 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jedinicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Goldfejn. Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučnih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34. Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike. Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola. Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator praćenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ. Obaranje F -16CG – U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene, dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi . Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Godfejna. – Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik. – Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je pukovnik Tiosav Janković ( sada komandant 250. raketne brigade PVO VS) koji je u trenutku obaranja bio potporučnik. – Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik Tiosav Janković. Spasavanje oborenog Godfejna Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela Nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije. Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P. Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla. – Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović. F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom ” Živadinka” . Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen. U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/04/29/19-godina-od-obaranja-f-16-cg-na-nebu-srbije-kako-je-3-raketni-divizion-250-raketne-brigade-pvo-vj-srusio-letelicu-sadasnjeg-komandanta-americkog-ratnog-vazduhoplovstva-generala-dejvida-goldfejna/
  11. Na današnjoj konferenciji za medije Ministarstva odbrane na kojoj je Aleksandar Vulin sa kolegijumom predstavio godišnje rezultate ovog ministarstva, mogla se čuti godinama čekana vest za sve pripadnike RV i PVO, posebno buduće pilote. V-54 konačno zvanično uveden u naoružanje RV i PVO / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na pitanje Tango Sixa, da li je tačno da je Lasta pre nekoliko dana konačno zvanično uvedena u naoružanje RV i PVO, načelnik generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković odgovorio je potvrdno: – Tako je, sa posebnim zadovoljstvom mogu da potvrdim da smo uveli u naoružanje školski avion Lasta namenjen za početnu obuku pilota. To je veliki uspeh pored ojačavanja lovačke avijacije, pored modernizacije lovačko-bombarderske avijacije, sada imamo eskadrilu aviona na kojima ćemo obučavati naše letače. – Načelnik generalštaba nije odgovorio na drugi segment našeg pitanja, da li je tačno da je u naoružanje uvedeno samo šest primeraka Laste, već je upotrebio termin „eskadrila“. Pored Laste, pitali smo i kako je prošlo testiranje rakete VRVZ-200 u četvrtak na NJ-22 evidencijskog broja 25530 koji će služiti za razvojna ispitivanja. Potvrđeno nam je da su zemaljska ispitivanja uspešno izvedena, da je Ministarstvo odbrane zadovoljno i da plan opitovanja modernizacionog paketa Orla 2.0 ide po planu. Samo šest Lasti u naoružanju za početak? Prototip Laste V-54 (drugi prototip, Lasta P2) koji je namenjen Vojsci Srbije poleteo je 30. maja 2011. Serijski primerci za RV i PVO Vojske Srbije su počeli da stižu na aerodrom Batajnica sredinom oktobra 2011. a prvi avion poleteo je krajem marta 2012. Do tragičnog udesa koji se dogodio 26. septembra 2012. isporučeno je osam serijskih aviona. Laste su bile prizemljene sve do sredine maja 2013. kada se prvi prototip (obrazac aviona za Irak, prototip P1) ponovo vinuo na nebo a na njemu su ispitivane i modifikacije komandi leta koje su nastale kao posledica pada prve serijske Laste. Tek početkom oktobra 2014. ponovo su počele da lete serijske Laste a poslovi birokratije, modifikacija, i definisanja dokumentacije dugo su trajali. Ponovne isporuke aviona usledile su početkom marta 2015. godine i danas se na aerodromu Batajnica nalazi svih 14 serijskih letelica. Iračani su svoje dobili na vreme / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Krajem oktobra 2015. godine završen je program “Tehnička učionica za avion V-54 Lasta’‘ a RV i PVO Vojske Srbije je učinilo još jedan korak ka konačnom uvođenju u upotrebu ovog školskog aviona. Program je, kako je saopšteno, završilo 36 lica, od kojih su 8 piloti, četiri oficira i 24 podoficira vazduhoplovnotehničke službe 204. vazduhoplovne brigade, Tehničko-opitnog centra i Centra za obuku RV i PVO. Program preobuke piloti su uspešno savladali a ujedno su osposobljeni za osnovno, akrobatsko, navigacijsko i instrumentalno letenje u povoljnim meteo uslovima, danju i noću iz prve i druge kabine aviona. Posebnu vrednost ove tehničke učionice je izrada metodskih priručnika za preobuku na avion V-54. Komandant 204. vazduhoplovne brigade pukovnik Željko Bilić u avgustu je najavio da će Laste biti uvedene u naoružanje do kraja ove godine. To se pre nekoliko dana i dogodilo ali i dalje ostaje pitanje koliko je aviona primljeno i da li su u potpunosti otklonjenni svi njihovi nasleđeni problemi, pre svega vezani za ponašanje letelica u vazduhu. Živojin BANKOVIĆ
  12. Pre dolaska donacije Ruske Federacije od 6 lovačkih aviona MiG-29 koja bi mogla da stigne uskoro, dočekali smo značajan jubilej vezan za ovaj tip vazduhoplova u našem naoružanju. Prošlo je 30 godina od kako su na Batajnicu sletela prva dva od 16 aviona MiG-29 koji su nabavljeni za tadašnje RV i PVO JNA. Avioni su ušli u sastav jedne lovačke eskadrile na Batajnici a planovi za nabavku još jedne eskadrile, za koju je bilo predviđeno da bazira na aerodromu Željava, nisu ostvareni zbog raspada bivše Jugoslavije. U ovoj godini navršava se i 40 godina od prvog leta MiG-a 29, bilo je to 6. oktobra 1977. Jugoslavija je bila prva evropska država koja je nаbavila MiG-29 / Foto: Krila Armije/kolekcija Milana Micevskog MiG-29 je u drugoj polovini 80-tih bio najbolji ali ujedno i jedini frontovski lovac koji je tadašnji Sovjetski Savez mogao da ponudi na tržištu. Nabavka ovog aviona bilo i jedino rešenje za tradicionalne kupce sovjetskog naoružanja jer je tada samo MiG-29 bio lovac 4. generacije koji je bio odobren za izvoz. Lovačka avijacija (LA) RV i PVO JNA počela je da zaostaje za okruženjem već krajem 70-tih godina kada je odlučeno da se ne nabavi sovjetski lovac MiG-23 čime je do dolaska 29-ki preskočena jedna generacija borbenih aviona. Umesto toga nabavljana je poslednja verzija MiG-a 21, od 1977. do 1983. isporučen je 91 avion MiG-21bis. To je samo donekle poboljšalo mogućnosti LA ali je i nova verzija MiG-a 21 čak i za to vreme imala veoma skromne mogućnosti kada su u pitanju radar, elektronska oprema i naoružanje. Može se čak reći i da je inventar bio zastareo, a Jugoslavija i dalje nije posedovala rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa. Odabir i nabavka MiG-ova 29 Nakon nekoliko godina lutanja 1985. je odlučeno da se krene u nabavku novog aviona a već 1986. godine je odlučeno da to bude MiG-29. Prethodno je razmatrana kupovina američkog F-20 ’’Tigershark’’ koji međutim nije zaživeo u serijskoj proizvodnji, potom francuskog Mirage-2000 kao i još jednog američkog lovca – F-16. U međuvremenu, krenulo se i sa razvojem domaćeg višenamenskog supersoničnog borbenog aviona NA – Nadzvučnog Aviona (Yu Supersonik) koji je trebao da uđe u naoružanje krajem 90-tih godina a koji je doživeo sudbinu bivše SFRJ. I pored toga što je RV i PVO imalo potrebu za nabavkom novih lovačkih aviona, smatra se da je nabavka MiG-ova 29 bilo samo privremeno rešenje do uvođenja u upotrebu NA. Iako su jugoslovenski opitni piloti Branko Bilbija i Marjan Jelen imali priliku da se upoznaju sa MiG-om 29 i francuskim Miražem-2000 (Bilbija leteo na oba, Jelen na Miražu) postoji podatak da je bez obzira na to, ranije već bilo zacrtano da se nabavi sovjetski lovac i da je odluka pre svega bila politička. Potpukovnik Branko Bilbija, tada opitni pilot Vazduhoplovno-opitnog centra, je nakon odluke da se za RV i PVO nabavi novi borbeni avion, dobio obaveštenje da treba da leti na MiG-u 29, avionu o kome se do tada u svetu malo znalo a u Jugoslaviji gotovo ništa, čak ni kako izgleda. Trebalo je proceniti njegove taktičko-tehničke karakteristike i da li one odgovaraju potrebama JNA. Odluka o slanju delegacije u Moskvu doneta je na Vrhovnom savetu odbane a na čelu ekipe bio je zamenik načelnika Generalštaba za RV i PVO general Zdravko Lončar. Jugoslovenska delegacije se tako decembra 1985. našla u SSSR-u gde su na aerodromu Kubinka prisustvovali prezentaciji novog sovjetskog lovca. Bilbija je na dvosedu MiG-29UB zajedno sa sovjetskim pilotom Valerijem Menjickim napravio dva leta od po sat vremena. Bilo je zanimljivo da je tada jugoslovenskoj delegaciji pokazana i nova raketa vazduh-vazduh R-77 koja je na MiG-u 29 počela da se ispituje 1984. da bi zvanično, u vrlo maloj seriji ušla u naoružanje VVS Rusije 1994. a kasnije je pre svega izvožena sa oznakom R-77AE (RVV-AE). Nakon letova za procenu aviona u Moskvi je organizovana analiza na visokom stručnom nivou a diskusija se vodila o aerodinamici, taktici upotrebe, bezbednosti i preživljavanju u vazdušnoj borbi. Sastanku su prisustvovali glavni konstruktor MiG-a 29 i njegovi pomoćnici iz Opitno-konstrukcionog biroa. Po povratku u zemlju Bilbija je u svom izveštaju detaljno dokazivao da MiG-29 po svojim karakteristikama zadovoljava potrebe RV i PVO. Izveštaj je prihvaćen i na osnovu njega kao i izveštaja ostalih članova ekipe, državni vrh je polovinom 1986. potvrdio svoju raniju odluku o nabavci aviona MiG-29. Lugovaja avgust 1987, jugoslovenski i sovjetski piloti ispred hotela u krugu baze / Foto: Kolekcija Svetozara Jokanovića Ipak, treba reći da nije samo Bilbijin pozitivan izveštaj o avionu, doprineo ovakvoj odluci, postoje informacije da je odluka doneta ranije a na nju su uticali ekonomski i politički interesi. Jasno je i da Bilbija u samo dva sata naleta na dvosedu MiG-29UB nije mogao da sagleda baš sve osobine aviona MiG-29 jer dvosed na primer ne poseduje radar i ne može da nosi rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa. Bilbija je proleća 1986. leteo i u Miražu-2000 koga je takođe ocenio pozitivno. MiG-29 je potpuno odgovarao RV i PVO a pošto se u to vreme Jugoslavija nalazila u ekonomskoj krizi još jedan bitan faktor njegovog odabira bila je i njegova cena od 15-16 miliona dolara koja je bila dva puta manja od cene konkurentskih zapadnih aviona, poput Miraža-2000 ili F-16. Za preobuku na 29-ku je u jesen 1986. određena je 127. lovačka eskadrila, 204. lovačkog avijacijskog puka koji je od svog osnivanja gotovo uvek prvi primao u naoružanje novi tip lovačkog aviona. Polovinom septembra iste godine počeo je kurs ruskog jezika za 14 pilota i 30 tehničara radi preobuke na avion MiG-29. Prve pripreme su završene 20. februara 1987. a preobuka na novi lovac je trajala od 29. juna do 26. septembra 1987. Obuka 12 jugoslovenskih pilota vršena je u Lugovaji dok je 28 pripadnika vazduhoplovno-tehničke službe upućeno na obuku u Frunze. Grupu pilota predvodio je tadašnji komandant 204. lap-a potpukovnik Ljubiša Veličković a u njoj su još bili potpukovnik Valerij Bugarinović, major Hajrudin Hodžić, kapetani I klase Željko Mendaš, Petre Maksimov, Ljubiša Kulačin, Ivica Jakopčić, Predrag Milutinović i Vlaja Miletić, i kapetani Mirčeta Jokanović, Slavko Matanović i Željko Babi. Ono što se sigurno zna jeste da je Jugoslavija prva država u Evropi koja je nabavila MiG-29. Kada je reč o ostatku sveta ove lovce je sigurno pre SFRJ nabavila Indija koja je prve avione dobila 1986., postoje informacije da su Siriji isporučeni juna 1987. a Iraku u avgustu iste godine. Neki izvori pak govore o tome da je Jugoslavija druga ili treća država u svetu koja je kupila ovaj sovjetski lovac. Prva dva MiG-a 29 i to dvoseda MiG-29UB (Izdelije 9.51B, NATO oznaka ’’Fulcrum-B’’) sletela su na aerodrom Batajnica 24. septembra 1987., sa sovjetskim posadama sa međusletanjem u Mađarskoj. Zanimljivo da su avioni doleteli bez ikakvih oznaka pripadnosti koje su im ucrtane naknadno. Kasnije su ovi avioni dobili, pored rondela JRV i zastave SFRJ na vertikalcima, evidencijske brojeve 18301 i 302 kao i službenu vojnu oznaku NL-18. Zabeleženo je da je prvi letački dan na dvosedima obavljen 20. oktobra. Do kraja 1987. na Batajnicu su sletele dve grupe sa ukupno 10 jednoseda MiG-29B (Izdelije 9.12B, NATO oznaka ’’Fulcrum-A’’), prva grupa od tri aviona 22. a druga od sedam aviona 28. decembra. Poslednja četiri jednoseda stigla su aprila 1988.Jednosed je dobio i službenu vojnu oznaku L-18. Stajanka 127. lovačke avijacijske eskadrile na aerodromu Batajnica krajem 80-tih / Foto: Mirčeta Jokanović Jugoslavija je dakle dobila 14 jednoseda i to: 18101 proizveden 29.11.1987, 18102 proizveden 24.11.1987, 18103 proizveden 28.11.1987, 18104 proizveden 04.12.1987, 18105 proizveden 05.12.1987, 18106proizveden 07.12.1987, 18107 proizveden 08.12.1987, 18108 proizveden 07.12.1987, 18109 proizveden 11.12.1987, 18110 proizveden 14.12.1987, 18111 proizveden 10.03.1988, 18112 proizveden 11.03.1988, 18113proizveden 16.03.1988. i 18114 proizveden 18.03.1988. Dvosed 18301proizveden je 13.08.1987. dok je 18302 proizveden 01.09.1987. Upotreba od 1987. do 1991. Vojnom vrhu SFRJ avion MiG-29 predstavljen je januara 1988. kada je 127. lovačku avijacijsku eskadrilu posetio tadašnji savezni sekretar za Narodnu odbranu admiral flote Branko Mamula. Potom je marta 1988. avion prikazan i penzionisanim generalima RV i PVO a u organizaciji komandanta RV i PVO general pukovnika Antona Tusa. Prvo prikazivanje novog lovca jugoslovenskoj javnosti dogodilo se 15. maja 1988. na vojnom aerodromu Batajnica kada je u okviru proslave 21. maja dana RV i PVO, organizovan aeromiting na kome je izveden i atraktivan letački program na MiG-u 29. Sledeća prilika da šira javnost vidi novi MiG bila je 12. Međunarodna izložba aviona, opreme za avione, aerodrome i protivpožarnu zaštitu koja je održana u periodu od 18. do 22. maja 1988. na aerodromu Pleso u Zagrebu. Pred više hiljada posetilaca letne mogućnosti 29-ke pokazao je komandir 127. lovačke avijacijske eskadrile Hajrudin Hodžić i to na avionu evidencijskog broja 18101 koji se i danas nalazi u inventaru VS. Priliku da se upoznaju sa MiG-om 29 imali su 30. juna 1988. i članovi Predsedništa SFRJ na čelu sa Raifom Dizdarevićem. Jedna od mnogobrojnih prezentacija aviona koja je održana tokom 1988. godine / Foto: Krila Armije/kolekcija Milana Micevskog Nakon preobuke početnog broja pilota, tokom 1988. i 1989. na MiG-29 je prešlo još 19 pilota a tokom 1990. njih još 6. Do kraja 1991. 127. lae imala je oko 40 pilota. U tom periodu piloti su potpuno usvojili novi tip lovca leteći u svim mogućim uslovima. Pripadnici vazduhoplovnotehničke službe usvojili su i drugi stepen održavanja. U 1988. godini izvedeno je i gađanje topom ciljeva u vazduhu a u saradnji sa jedinicama VOJIN realizovane su i vežbe presretanja. MiG-ovi 29 su učestvovali i na tri vežbe borbene gotovosti koja su održana na Kalinoviku, Krivolaku i Manjači a tada su izvedena i prva dejstva na krajnjem taktičkom radijusu koje je obavljeno na poligonu ’’Krivolak’’. Tokom 1989. godine su u okviru korpusa (204. lap je tada bio u sastavu 1. Korpusa) izvedena i prebaziranja na aerodrome Tuzla i Mostar. U periodu od 19. do 26. avgusta 1989. u SSSR-u je, na poligonu Ašuluk izvedeno gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru. Tri aviona sa pilotima Vlajom Miletićem, Željkom Mendašom i Mirčetom Jokanovićem, izvršila su gađanje topom kao i infracrveno samonavođenim raketama R-60 i R-73. Piloti su za rezultat 4,66 dobili pohvalu od komandanta RV i PVO generala Antona Tusa. Na visini od 10900 metara / Foto: Mirčeta Jokanović U Jugoslaviji su na poligonu Čenta izvođena fiktivna dejstva po ciljevima na zemlji a na vežbi ’’Borba LA protiv LBA’’ učestvovali su i lovci MiG-21. U 1989. posebno je bila značajna vežba ’’Deneb 89’’ koja je održana od 27. do 31. maja i koja je pokazala mogućnost 127. lae za dejstvo po ciljevima na zemlji. Do izbijanja rata na prostorima bivše SFRJ ova jedinica bila je osposobljena za dejstva svim dostupnim ubojnim sredstvima primenom složenih manevara, u vazduhu na kopnu i moru. Tokom 1990. su za grupu pilota održani kursevi noćnog letenja i gađanja vučne mete a u 29 letova je izvršeno bojevo dejstvo ciljeva u vazduhu odnosno vučenih meta. Prosečan nalet pilota u periodu od 1987. do 1991. bio je oko 60 sati. Mirčeta Jokanović, pilot koji je trebao da bude komandant druge eskadrile koja nikada nije nabavljena / Foto: Mladen Savić Planovi da se početkom 90-tih godina nabavi još jedna eskadrila obustavljeni su zbog izbijanja rata i raspada države. Druga eskadrila trebala je biti raspoređena na aerodromu Željava kod Bihaća, prva priprema za eventualni dolazak 29-ki urađena je tako što su inženjerci izvršili prilagođavanje jednog od ulaza u podzemni objekat za prihvat novog većeg aviona jer je do tada ulaz bio moguć samo za MiG-ove 21. Komandant te eskadrile trebalo je da bude Mirčeta Jokanović. Uz avione MiG-29 nabavljeni su skoro svi tipovi naoružanja koje je ovaj avion mogao da ponese. Od raketa vazduh-vazduh kupljene su inercijalno i poluaktivno radarski samonavođene R-27R1, infracrveno samonavođene R-60MK, R-73E (bilo je i originalnih sovjetskih R-73). Za dejstvo po ciljevima na zemlji jugoslovenski avioni bili su opremljeni nevođenim raketama S-24B kalibra 240 mm, lanserima B-8M1 sa 20 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm. Kontejner sa kasetnom submunicijom KMGU-2 / Foto: Krila Armije/ kolekcija Milana Micevskog Zbog male nabavljene količine S-8 na avione su nešto kasnije, po uputima proizvođača, integrisani i 32-cevni saćasti lanseri UB-32-57nevođenih raketnih zrna S-5 kalibra 57 mm. Nabavljeni su i kontejneri sa kasetnom submunicijom KMGU-2, bombe OFAB-250/27 i BETAB-500. Početkom 90-tih jugoslovenski MiG-ovi 29 mogli su da koriste i skupne nosače bombi MBD-2-67U za bombe FAB-100M80 (na nosač idu do 4 bombe). Učešće u ratovima 1991-92. 204. lap će sa obe svoje eskadrile, 126. lae i 127. lae aktivno učestvovati u građanskom ratu na velikim delovima teritorije bivše SFRJ. Poslednji komandir 127. lae u JNA biće kapetan I klase Ivica Jakopčić. U sukobu u Sloveniji koji je trajao od 27. juna do 7. jula 1991. MiG-ovi 29 nisu borbeno delovali već je njima izvedeno nekoliko demonstrativnih letova iznad Ljubljane i Cerklja. U julu mesecu iste godine izbija rat i u Hrvatskoj a 204. lap će od 25. avgusta do 31. decembra 1991. iznad ove bivše jugoslovenske republike izvesti 568 borbenih letova od kojih će u 476 biti upotrebljeno naoružanje dok su ostalo bila izviđanja. MiG-ovi 29 su korišćeni za uništavanje uglavnom rentabilnijih ciljeva i to u većim dubinama teritorija koje su kontrolisale protivničke snage. U slučajevima kada su se grupe lovačko-bombarderske avijacije približavale granici sa Mađarskom, njihovu lovačku zaštitu pružale su pare lovaca MiG-29. Avion 18107 sa podvešenim nevođenim raketama S-24B kalibra 240 mm / Foto: Krila Armije/kolekcija Milan Micevski Hrvatske snage dejstvovale su po avionima u 147 letova i to lakim prenosivim raketnim sistemima PVO kao i protivavionskim topovima. Nije pogođen nijedan avion MiG-29 ali je 126. lae imala 13 oštećenih i trioborena aviona MiG-21bis. Do marta 1992. iz 204. lap-a je otišlo 8 pilota i tri pripadnika vazduhoplovnotehničke službe slovenačke, hrvatske i albanske nacionalnosti, što nije narušilo jedinstvo kolektiva ali je uticalo na moral, unosilo nervozu i sumnju da je sistem sposoban da razreši novonastalu situaciju. Upadom hrvatskih snaga na teritoriju Bosne i Hercegovine marta 1992. rasplamsava se ratni vihor na prostoru bivše jugoslovenske federacije. Dalja eskalacija rata u BiH dolazi u aprilu iste godine kada dolazi do sukoba između Muslimana i Srba. 204. lap će biti angažovan i iznad BiH a od januara do maja 1992., ova jedinica će izvesti 65 borbenih letova od toga 25 sa borbenim dejstvom, 20 letova za potrebe PVO, 7demonstrativnih i 13 izviđačkih letova. U RV i PVO Savezne Republike Jugoslavije 19. maja 1992. u Beogradu je donesena odluka da se sve jedinice JNA povuku na teritoriju novoosonovane Savezne Republike Jugoslavije koju su činile Srbija i Crna Gora. Nakon povlačenja JNA iz BiH na teritoriji SRJ nastaje Vojska Jugoslavije (VJ). Prva grupa od 4 nova pilota nastavila je preobuku na MiG-29 maja 1992. a 24. juna iste godine 204. lap, zbog prijema tehnike i ljudstva rasformiranih jedinica sa prostora bivše SFRJ, postaje 204. vazduhoplovna brigada sa 4 eskadrile. Prvi komandant 127. lae u SRJ postaće Mirčeta Jokanović koji će tu dužnost vršiti sve do početka 1993. nakon čega na čelo jedinice dolazi Jovica Nikolić koji na toj poziciji ostaje do 1996. Od 1996. do 1998. komandant eskadrile biće Milenko Pavlović. Pred Vojskom Jugoslavije su teške godine preživljavanja u sankcijama koje je tadašnjoj SRJ uvela Organizacija Ujedinjenih Nacija. Let u paru sa jurišnikom Orao / Foto: Milan Micevski I pored velikih ekonomskih, vojnih i političkih teškoća 127. lae, koja je u međuvremenu dobila naziv ’’Vitezovi’’, nastavlja sa održavanjem stalnih mera povišene borbene gotovosti a u skladu sa situacijom i raspoloživim sredstvima. Raspadom nekadašnje države došlo je do poremećaja logističke podrške a ubrzo se stvorio i problem remonta aviona koji je, po propisu proizvođača trebao biti realizovan 9 godina (ili 800 sati naleta)nakon nabavke odnosno 1996. i 1997. godine. Pre svega zahvaljujući velikom entuzijazmu i radu pripadnika vazduhoplovnotehničke službe dobar deo aviona MiG-29 je održavan u letnom stanju a umesto striktnog poštovanja međuremontnog vremena koristio se ’’Program održavanja aviona prema stanju’’. U 1993. godini izvedeno je nekoliko aerodromskih manevara, pri tom je 127. lae vršila prebaziranja na gotovo sve vojne aerodrome SRJ odnosno na Golubovce, Slatinu, Lađevce, Ponikve i Niš. Vežbe presretanja izvodile su se automatskim navođenjem i slobodnim lovom. Avgusta 1994. 204. abr ponovo postaje 204. lovački avijacijski puk i ulazi u sastav Korpusa Protivvazdušne Odbrane. Tokom 1994. i 1995. godine preobuku za MiG-29 završavaju još dva pilota a istovremno se u skladu sa stepenom osposobljenosti pilota sprovodi obuka danju u povoljnim i složenim meteo uslovima, i noću u povoljmim meteo uslovma, na malim i srednjim visinama, klasičnim i automatskim navođenjem. Istovremeno su uvežbavane vazdušne borbe a eskadrila je u osnovnoj i pomoćnoj nameni učestvovala na vežbi ’’Udar-94’’. Pozdrav publici generala Veličkovića nakon solo nastupa na aeromitingu “Batajnica-1998“ / Foto: Vojska Raketiranje ciljeva u vazduhu izvedeno je u 1996. godini zbog čega su avioni izvršili prelet na aerodrom Golubovci. Tokom 1996. i 97. godine pojačana je obuka pilota a realizovano je više eskadrilskih taktičkih vežbi, tri združena taktička uvežbavanja puka od čega druga dva u okviru združenih taktičkih vežbi ’’Proleće-97’’ i ’’Jesen-97’’. Preobuku na 29-ku tokom 1997. završila su tri a u 1998. godini takođe tri pilota. Na dužnost komandanta 127. lae dolazi Nebojša Đukanović. Piloti eskadrile učestvovaće na dva aeromitinga koja je organizovalo RV i PVO 1997. i 1998. Na aeromitingu ’’Batajnica-97’’ solo nastup imao je general-pukovnik Ljubiša Veličković a nezaboravnu blisku manevarsku borbu 4 aviona (dva na dva) prikazali su piloti Milenko Pavlović, Mirčeta Jokanović, Predrag Milutinović i Dragan Nedeljković. Isti scenario viđen je i na aeromitingu ’’Batajnica-98’’ kada su u avionima bili Nebojša Đukanović, Slobodan Kužet, Iljo Arizanov i Slobodan Perić dok je solo program imao Milenko Pavlović koji je iste godine nastupio i na aeromitingu u Vršcu. Ozbiljnije pripreme NATO-a za napad na SR Jugoslaviju tokom druge polovine 1998. godine, zatekle su RV i PVO, samim tim i lovačku avijaciju, u velikoj meri nespremne za ratni sukob sa daleko nadmoćnijim protivnikom. U iščekivanju borbenih dejstava sa neprijateljem koji će imati prevlast u vazdušnom prostoru, lovačka avijacija vršila je obuku u skladu sa mogućnostima koje su bile više nego skromne. Ne samo da je većina aviona bila zastarela i slabih borbenih mogućnosti već je njihova ispravnost bila relativno mala a nalet pilota daleko od dovoljnog. Ispravnost lovaca MiG-29 je u tom periodu iznosila svega 44 procenata a prosečan nalet pilota u RV i PVO bio je manji od trećine potrebnog. U 1997. godini izvršeno je ukupno 17788 časova naleta svih operativnih vazduhoplova RV i PVO dok je u 1998. ostvaren napredak te je izvršeno 92 procenata planiranog naleta ili 19044 časova. Prosečan nalet je sa 21,25 sati po pilotu 1997. povečan na 25,4 časova u 1998. godini. Predviđen nalet u noćnim i složenim meteo uslovima izvršen je u manjem obimu od planiranog pa je svega 41 procenat pilota bio sposoban za nočno letenje, 53 procenata za let u složenim meteo uslovima a 71procenat za letenje u povoljnim meteo uslovima. U drugoj polovini 90-tih nalet pilota iznosio je trećinu od zadovoljavajućeg / Foto: Milan Micevski U lovačkoj avijaciji sproveden je kurs obuke mladih pilota ali nije izvršeno gađanje i raketiranje ciljeva u vazduhu što je negativno uticalo na vatrenu osposobljenost. Za dalju upotrebu aviona MiG-29 bez remonta, do kraja 2000. godine, trebalo je obezbediti 20 remontovanih motora i 17 agregata a takođe i nabaviti veću količinu rezervnih delova. Tako bi se, prema procenama, obezbedilo da u tom periodu 14 aviona bude u upotrebi a bez toga samo 4. Popuna raketama vazduh-vazduh je bila dosta slaba, raketa R-73E bilo je 150 ili 41 procenat od potrebnog, R-60MK 205 odnosno 36 procenata od potrebnog, raketa R-27R1 samo 65 što je bilo svega 18 procenata od potreba i topovskih zrna 30 mm 11053 ili 19 procenata od potrebnog. Pored toga što je najviše nedostajalo ubojnih sredstava, konstatovan je i veliki nedostatak delova elektronske opreme, crevovoda i rezervoara za gorivo. Situaciju je još više pogoršavala činjenica da je simulator za MiG-29 bio neispravan još od 1996. godine. Stanje u Korpusu PVO bilo je vrlo loše jer je naprezanje ljudstva bilo povećano, resursi su isticali a na ispravnost tehnike je uticao nedostatak rezervnih delova. Povećano je trošenje ispravne tehnike zbog nemogućnosti korišćenja neispravnih sredstava. Prema rečima tadašnjeg komandanta RV i PVO generala Spasoja Smiljanića na svim avionima koji će poleteti u odbrani neba 1999. godine bilo je izvršeno produženje roka rada i to dva puta po 15 procenata ukupnog vremenskog roka rada, što odobrava i proizvođač aviona. Po izvršenim radovima svi avioni su testirani na dijagnostičkoj opremi MK-9.12 na kojoj se vrši i testiranje nakon generalnog remonta. Svi avioni su, po njegovim rečima, prošli testiranja. Tako je jugoslovenskim avionima, u zavisnosti od primerka do primerka, produžen rok rada u prvom produženju na period od 31.12.1997. do 18.7.1998. Drugo produženje odnosilo se na period od 13.4.1999. do 18.11.1999, takođe u zavisnosti od aviona do aviona. Od uvođenja u naoružanje 1987-88. do početka agresije NATO-a 1999. nalet aviona kretao se od samo 264 sati na avionu 18103 do 703 časa na dvosedu 18302. Prosečan nalet svih 16 aviona iznosio je samo 433,5 sati. Poređenja radi proizvođač je propisao da avioni idu na remont nakon 800 sati naleta ili 9 godina upotrebe. Branioci neba otadžbine Tokom sukoba 1999. 127. lae pretrpela je teške gubitke, od 16 aviona izgubljeno je 11 od toga su 4 uništena na zemlji, 6 je oboreno u vazduhu a jedan se srušio. Svi MiG-iovi 29 koji su oboreni su pogođeni inercijalno i aktivno radarski samonavođenim raketama AIM-120B i C AMRAAM na daljinama do 30 km. Na dan početka bombardovanja SRJ, ’’Vitezovi’’ su imali sledeći raspored snaga: aerodom Batajnica 5 aviona L-18 (plus 4 neispravna) sa 12 pilota, po jedan ispravan i neispravan NL-18, aerodrom Niš dva L-18 i 4 pilota, aerodrom Ponikve dva L-18 i 4 pilota i aerodrom Golubovci jedan L-18 sa dva pilota. Prvi gubici dogodili su se već prvog dana agresije, 24. marta oborena su tri aviona. Prvi na zadatak u avionu 18112 poleteo je sa aerodroma Niš major Iljo Arizanov a prethodno je iz 31. operativnog centra sektora PVO u 19:45 dobijen signal za poletanje jednog aviona. Major Arizanov uputio se u zonu patroliranja Suva Reka-Đakovica na visini od 3000 metara a nakon što je pogođen u vazduhu uspeva da se spasi katapultiranjem iznad reona Drenice koje je tada bilo jako uporište tzv. Oslobodilačke vojske Kosova. Nakon više od dva dana probijanja kroz teritoriju pod kontrolom neprijatelja, major Arizanov stiže do vojnog aerodroma Slatina kod Prištine. Naknadnom analizom događaja utvrđeno je da je avionu 18112 u toku leta otkazao radar kao i signalizator radarskog ozračenja. Deo pilotskog sastava 127. lae tokom 90.tih godina / Foto: Milan Micevski Nakon Arizanova, u 20:40 časova iste večeri sa niškog aerodroma poleteo je i major Dragan Ilić koji se uputio ka zoni Prištine na visini od 3000 m ali je ubrzo bio prinuđen da se vrati jer je njegov avion 18104 takođe bio pogođen. Oštećeni L-18 ostaće parkiran na aerdromu Niš sve do uništenja na zemlji 11. maja. Prethodno je sa aviona skinuto sve što se moglo skinuti u datim okolnostima a što je moglo biti od koristi. Sa Batajnice su 24. marta takođe poletela dva L-18, poletanje je naređeno u 20:30 iz operativnog centra Korpusa PVO. Prvi poleće major Nebojša Nikolić koji je u avionu 18111 krenuo ka Bečeju a u 20:40 ga blizu Titela u fazi penjanja na 3000 m pogađa pilot holandskog lovca F-16. Posle Nikolića u avionu 18105 poelteo je i major Ljubiša Kulačin koji je nakon patroliranja u zoni Bečeja krenuo da se vrati na Batajnicu ali je zbog dima koji je obavio aerodrom, oko 21 čas sleteo na aerodrom Surčin. Kulačin je prijavio da je, pokušavajući da dejstvuje na ciljeve u zahvatu, njegov radar bio neispravan. Interesanto da je nakon Kulačinovog sletanja, u određenom periodu tokom sukoba dežurstvo u sistemu PVO tako davano i sa ovog civilnog aerodroma. Piloti sa malim naletom u nepouzdanim avionima nisu imali šanse protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja / Foto: Milan Micevski U 20:40 časova iz operativnog centra PVO u Kraljevu dat je signal ’’svi u vazduh’’, sa aerodroma Ponikve se za poletanje spremaju tri aviona od toga dva aviona MiG-29 sa pilotima potpukovnikom Nebojšom Đukanovićem i majorom Predragom Milutinovićem. Prvi u 20:45 poleće Milutinović a u međuvremenu je stigla naredba da se odustane od daljeg poletanja te se Đukanovićev avion nije našao u vazduhu. Milutinovićevom avionu otkazuje radar a nije uspostavljena i radio-veza te pilot pokušava sletanje na aerodrom Lađevce koje je neuspešno. Nakon uspostavljanja radio-veze pilot dobija naređenje da sleti na aerodrom Niš. Avion 18106 oko 21:12 časova biva pogođen u reonu Ribarske Banje a Milutinović je u svom svedočenju rekao da je pogođen sa zemlje i to raketnim sistemom 2K12 ’’Kub’’ jugoslovenske PVO. Kako bi se uverio u istinitost kazivanja pilota Kulačina o lošem stanju aviona 18105 zbog kojih nije mogao da izvrši borbeno dejstvo, general-pukovnik Ljubiša Veličković poleće sa aerodroma Surčin 25. marta nakon čega je obavio let na maršruti Surčin-Novi Sad-Batajnica-Surčin. Sutradan, 26. marta pala je i prva žrtva među pilotima 127. lae. Nakon naređenja za poletanje operativnog centra Korpusa PVO, sa Batajnice u 16:53 poleću dva lovca MiG-29B, u avionu 18113 nalazio se kapetan I klase Zoran Radosavljević a u 18114 poleteo je major Slobodan Perić. Nakon poletanja avioni su krenuli u zonu očekivanja Bečej, naređeno je da se ne prelazi zapadno od Tise i da se leti na visini od 3000 metara. Nakon dolaska u zonu na osnovu podataka dobijenih sa kanala navođenja, piloti lete u pravcu Valjeva i nastavljaju gonjenje neprijateljskog aviona sve dok nisu bili pogođeni i oboreni. Niko nije rekao neću – Vitezovi koji su poleteli. Perića i Radosavljevića oborila su dva američka F-15C (još dva su bila u blizini) avioni su pali blizu Ugljevika u Republici Srpskoj. Major Perić je pogođen na visini od 7600 metara, iskočio je na visini od 7200 metara a ubrzo nakon prizemljenja i susreta sa neugodnim i nepoverljivim meštanima, prebačen je na teritoriju SRJ. Radosavljevićev avion pao je u reonu sela Krčine kod Ugljevika a beživotno telo pronađeno je u izbacivom sedištu aviona. U istom danu kada su poleteli i bili oboreni 18113 i 18114 došlo je do gubitka još jednog aviona. Pilot major Slobodan Tešanović imao je zadatak da izvrši prelet avionom 18110 sa aerodroma Golubovci do Ponikava. Usled tehničke neispravnosti aviona koja su nastala oštećenjima od dejstava NATO avijacije dok se vazduhoplov nalazio na Golubovcima, pri sletanju na Ponikve došlo je do problema usled čega se major Tešanović katapultirao dok je avion nakon pada potpuno uništen. Nakon ovih događaja jugoslovenski MiG-ovi će na borbene zadatke ponovo krenuti tek 6. aprila kada je sa batajničkog aerodroma poleteo major Abdul Emeti koji je u zahvatu imao lažne ciljeve pa zbog toga nije dejstvovao. Nakon 17 minuta leta naređeno mu je da se vrati na matični aerodrom. Sa aerodroma Ponikve će istog dana poleteti i major Boro Zoraja koji je u toku leta uspeo da zahvati tri cilja ali su rakete zbog otkaza ostale na nosačima. Zoraja je nakon 40 minuta patroliranja sleteo na Lađevce. Dva dana kasnije sa aerodroma Lađevci poleće kapetan I klase Dragan Milenković koji je u zoni Raška-Tutin dobio signalizaciju da je ozračen radarom neprijateljskog lovca nakon čega je ka planini Kopaonik izveo protivraketni manevar izbegavajući dve rakete vazduh-vazduh. Odmah nakon toga stigla je i naredba da se vrati na Lađevce što je i učinio. U sledećem angažovanju lovačke avijacije RV i PVO izgubilo je komandanta 204. lovačkog avijacijskog puka potpukovnika Milenka Pavlovića. Dana 4. maja u 12:07 časova iz operativnog centra Korpusa PVO izdato je naređenje za poletanje jednog aviona L-18 ali su radio veze na pripremljenom lovcu otkazale te je pilot major Vladisavljević morao da promeni avion. U međuvremenu sa komandnog mesta dolazi potpukovnik Pavlović koji menja mlađeg kolegu i poleće u 12:37 časova, u avionu ev. broja 18109. Upućuje se u reon Valjeva, leti na visini od 3000 metara i aktivno ga navodi jedinica VOJIN. U 12:47 časova Pavlović se više ne čuje na radio-vezi a u 13:20 stiže vest da je potpukovnik oboren iznad sela Petnice i da je poginuo. Njegov avion pogodio je pilot američkog F-16CJ a snimak pada prikazan je u vestima RTS-a kada je u prvi mah preneseno da je to NATO avion koji je pogodila jugoslovenska PVO. Nakon ovog događaja lovačka avijacija više nije upotrebljavana u dejstvima PVO. Jedan od aviona MiG-29 koji je stradao u armirano-betonskom skloništu / Foto: Facebook grupa za Yu vazduhoplovnu istoriju Na zemlji su uništena 4 aviona, prvi koji je stradao bio je primerak 18107 24. marta, potom su 27. aprila pogođena dva aviona, 18103 i dvosed 18302 a 11. maja na niškom aerodromu je uništen oštećeni 18104. NATO piloti su leteli u bolje opremljenim i savremnijim lovačkim avionima a pre dejstava su dobijali striktna uputstva da izbegavaju ulazak u blisku manevarsku borbu sa jugoslovenskim lovcima zbog izuzetno opasnih i efikasnih infracrveno samonavođenih raketa vazduh-vazduh R-73 kojima su bili naoružani MiG-ovi 29. Najzanimljiviji primer obmanjivanja neprijatelja kako bi se sačuvala vazduhoplovna tehnika na zemlji, bila je izrada maketa aviona MiG-29 u razmeri približnoj 1:1. Makete su bile označene kao M-18 (Maketa-18) i bile su prilično verne. Izrađeno ih je 6, međutim njihova primena je počela dosta kasno, prva je postavljena na aerodrom Batajnica tek 27. aprila. To je uticalo na smanjenje gubitaka ali bi učinak bio sigurno bolji da se sa njihovom izradom počelo znatno ranije jer je bilo potrebno određeno vreme kako bi se one izradile. Ipak, neprijatelj je uništio 5 maketa i sasvim je sigurno da bi gubici aviona na zemlji bili veći, ako ne i potpuni, da nije bilo M-18. Situacija nakon bombardovanja, prizemljenje i remont Posle završetka borbenih dejstava u 127. lae ostalo je samo pet letelica – 4 jednoseda, avioni 18101, 102, 105 i 108 kao i dvosed 18301. Krajem 1999. godine funkciju komandanta 127. lae preuzeo je pilot Slobodan Kužet koji je tu dužnost obavljao tokom 2000. godine. Njega će zameniti pilot Goran Mandić koji će komandovati jedinicom do 2003., potom će u periodu 2003-2005. na čelu 127. lae biti Rade Ranđelović. I pored isteklih resursa aviona velikim zalaganjem pripadanika vazduhopovno-tehničke službe, nastavljeno je sa letenjem. Preobuku na MiG-29 je u 2000. godini završilo 4 pilota a prvo javno pojavljivanje 29-ki nakon rata dogodilo se 2. avgusta 2000. na aeromitingu koji je održan na aerodromu Golubovci kod Podgorice. Potom su na antiterorističkoj vežbi ’’Štit-2001’’ koja je održana 24. oktobra 2001. na poligonu Nikinci viđena dva aviona MiG-29 čiji je zadatak bio presretanje ’’otetog’’ helikoptera Mi-8. U istom mesecu na moru je izvršeno gađanje površinskih ciljeva. Čekajući remont. Svećanost formiranja 204. avijacijske baze krajem 2006. godine / Foto: Dimitrije Ostojić/airliners.net Eskadrila je konačno ostala bez aktivnih aviona aprila 2004. kada je prizemljena i poslednja 29-ka. I pored toga ovi avioni su u nekoliko navrata bili deo statičke postavke na raznim vazduhoplovnim događajima koji su u periodu 2004-2007. održani na aerodromu Batajnica. Prelomna za sudbinu, kako malobrojne flote MiG-ova 29, tako i za 127. lae ali i za Državnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru bila je 2006. godina. Srbija će nakon razlaza sa Crnom Gorom, od jedinica koje su se zatekle na njenoj teritoriji, formirati Vojsku Srbije i u okviru nje Vazduhoplovstvo i Protivvazduhoplovnu odbranu (V i PVO). U reorganizaciji vojske određene formacijske izmene pretrpelo je i V i PVO. 127. eskadrila prestala je da postoji, kao i 204. lovački avijacijski puk. Poslednji komandant 127. lae bio je potpukovnik Ljubomir Đurđević koji će postati i prvi komandant novoformirane 101. lovačke avijacijske eskadrile ’’Vitezovi’’ koja je nastala spajanjem 126. lae ’’Delta’’ i 127. lae ’’Vitezovi’’. Tehniku nove eskadrile činili su, pored MiG-ova 29 i lovci-presretači MiG-21 iz bivše 126. lae a 101. lae našla se u sastavu takođe nove formacije – 204. avijacijske baze (ab) Batajnica. Nešto kasnije ponovo će doći do izmene formacije pa će 204. ab postati današnja 204. vazduhoplovna brigada. Prvi remontovani primerak 18101 na sletanju nakon probnog leta / Foto: Vojska Srbije U 2006. godini Ministarstvo finansija odobrilo je finansijska sredstva za remont aviona MiG-29, ugovor za ovaj posao potpisan je 22. decembra 2006. sa ruskom kompanijom RSK MiG. Iz Nacionalnog investicionog plana je izdvojeno 22,04 miliona evra za remont pet aviona ali se ispostavilo da je nakon plaćanja carina i PDV-a ostalo novca za samo 4 aviona. Izgled kabine nakon remonta. Ispod HUD-a se nalazi komandni pult za navigaciju sa pokazivačem PUS-29. Umesto radarskog ekrana sa desne strane postavljen je višenamenski pokazivač MFI-54 / Foto: Dimitrije Ostojić Radovi su osim remonta obuhvatili i ugradnju novog sistema za komunikaciju i navigaciju, umesto radarskog pokazivača ugrađen je višenamenski kolor pokazivač a avioni su dobili i nova poziciona svetla. Remont je započet početkom 2007. godine a RSK MiG je nakon izvršenog posla dao garanciju da avioni mogu da lete 10 godina ili 700 sati naleta. Prvi remontovani MiG-29 prikazan je javnosti 15. februara 2008. na proslavi Dana državnosti i Dana VS u Nišu kada je na avionu 18101 svoje letačko umeće prikazao brigadni general Nebojša Đukanović. Do septembra 2008. završen je remont sva 4 aviona. Dva jednoseda (18105 i 18108) od kojih je jedan leteo, mogla su se videti na proslavi Dana avijacije 2. avgusta iste godine na aerodromu Batajnica. Potom su u septembru na promociji najmlađih oficira, ispred doma Narodne skupštine preletela tri MiG-a 29 dok su se na probama mogla videti sva 4. Zajedno sa avionima, remontovan je i modernizovan i simulator pa je pilotima značajno olakšana i obuka. U nekoliko navrata korišćenje simulatora iznajmljivano je RV Bugarske. Nešto kasnije za MiG-ove 29 nabavljeno je 8 raketa vazduh-vazduh R-27R. Modernizovani simulator / Foto: Vojska Srbije Za peti avion (18102) i ostale poslove vezane za već odrađene avione bilo je predviđeno da se iz Nacionalnog investicionog plana za 2008. godinu izdvoji nešto preko 853 miliona dinara ali je remont petog aviona završen tek početkom 2011. godine. Mora se reći da je efekat remonta značajno umanjilo to što na vreme nije nabavljena veća količina rezervnih delova. To je uticalo da nalet aviona bude veoma mali a flota je često bila prizemljivana usled, na primer, nedostatka piropatrona za izbaciva sedišta, guma za stajne trapove i čak akumulatora. Malobrojna flota dodatno je smanjena udesom koji se dogodio 7. jula 2009. godine kada je u avionu 18105 poginuo pilot Rade Ranđelović.Prilikom uvežbavanja programa za aeromiting ’’Beograd Air Show 2009’’, iznad aerodroma Batajnica, nakon neuspelog vađenja iz forsiranog zaokreta došlo je do udara aviona u zemlju a avion se srušio u park tehničkih sredstava usmrtviši vojnika Milana Ulemeka koji je bio na dužnosti požarnog. U 2010. godini avion 18101 je prizemljen zbog tehničkih problema i nikada više nije poleteo jer je postao donor rezervnih delova. Srpske 29-ke smo viđali na vežbama i svečanostima ’’Sretenje’’ koje su priređivane povodom Dana državnosti i vojske i to u periodu od 2009. do 2016., potom na aeromitingu ’’Beograd Air Show 2008’’, na aeromitinzima u Čeneju 2008. i 2009., na otvorenim danima aerodroma Batajnica i Lađevci kao i na dva velika međunardna aeromitinga ’’Batajnica 2009.’’ i ’’Batajnica 2012’’. U sastavu vazduhoplovnog ešelona, na paradi koja je održana oktobra 2014. povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, učestvovali su i piloti na avionima L-18 i NL-18. Potom su u novembru dve 29-ke učestvovalei na srpsko-ruskoj vežbi ’’Srem-2014’’ koja je održana na poligonu Nikinci. U letu sa bugarskim kolegama avgusta 2011. Pripreme za gađanje na poligonu Šabla / Foto: Vojska Srbije Od drugih međunarodnih vežbi srpski MiG-ovi 29 učestvovali su na vazduhoplovnim vežbama sa Rumunima ’’Air Solution’’ 2011. i 2015. godine. Veoma značajno za pilote bilo je gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru koje je realizovano krajem avgusta 2011. na bugarskom poligonu Šabla kada su sa po jednom raketom R-60MK dejstvovala dva pilota 101. lae. Izuzetno korisne vazduhoplovne vežbe pod nazivom BARS održane su 2015. i 2016. sa Rusima. Početkom oktobra 2015. sedam pilota srpske lovačke avijacije ostvarlo je 20 sati naleta na dvosedima MiG-29UB ruskih vazduhoplovnih snaga. U tim uvežbavanjima mešovite srpsko-ruske posade odradile su različite elemente vazdušnih borbi, presretanja, uništavanje ciljeva u vazduhu i na zemlji. Naši piloti bili su članovi posada aviona kojima je na visinama od 9000 m izvršeno i gađanje infracrveno samonavođenim raketama R-73 na mete koje su predstavljale bombe SAB-250. Izvršeno je i gađanje ciljeva na zemlji nevođenim raketnim zrnima S-8 kalibra 80 mm. Uzvratna poseta ruskih pilota realizovana je na vežbi sa sličnim temama i aktivnostima BARS-2016. godinu dana kasnije u Srbiji. Donacija Ruske Federacije i moguća nabavka u Belorusiji Napori i aktivnosti da se tokom 2000-tih obnovi lovačka avijacija RV i PVO bile su nedovoljne i kako se pokazalo neozbiljne. U tom periodu razmatrana je nabavka eskadrile višenamenskih borbenih aviona, kako na istoku tako i na zapadu ali se nije odmaklo dalje od dobijanja nezvaničnih ponuda pojedinih proizvođača borbenih aviona. Vremenom se shvatilo da usled ekonomske nemoći neće biti moguće izdvojiti značajnija finansijska sredstva za kupovinu veoma skupih vazduhoplova. Poslednja priča o nabavci novih višenamenskih borbenih aviona počela je tokom 2013. godine kada je državni vrh govorio o mogućnosti da se iz Rusije kupi 6 MiG-ova 29M2. Pregovori su zaista postojali, oni su se međutim odužili sve do prošle godine kada je ipak odlučeno da se uzmu polovne 29-ke. Zanimljivo da su na avionu dvosedu MiG-29M2 (ev. broj 747, prototip varijante za Siriju) tokom 2013. letela dva srpska pilota, a jedan od njih je bio komandant RV i PVO general Ranko Živak. Srpska delegacija u hangaru aerodroma Kubinka 21.12.2016. / Foto: Vlada Srbije U medijima su se u drugoj polovini 2016. pojavljivale različite informacije o dolasku dodatnih aviona MiG-29 u Srbiju a srpski državni vrh je u tom periodu nekoliko puta bio u poseti Moskvi. Konačno saopštenje da će Srbija nabaviti avione dobili smo 21. decembra kada je tadašni predsednik Vlade Aleksandar Vučić u izjavi medijima rekao da Rusija poklanja Srbiji 6 MiG-ova 29 pri čemu će u tri faze njihova modernizacija koštati između 180 i 230 miliona evra. O modernizaciji je ubrzo zatim za medije govorio pomoćnik ministra odbrane Nenad Miloradović, koji je rekao da će avioni dobiti radare dometa 120 km u otkrivanju cilja veličine lovca, da će imati rakete vazduh-vazduh sa aktivnim radarskim samonavođenjem (jedina ovakva ruska raketa je RVV-AE odnosno R-77), da će služiti još 14 godina i da će biti na „savremenom standardu kao i avioni Gripen kakve poseduje Mađarska“. Na osnovu onoga što je rečeno moglo bi se zaključiti da bi srpski avioni mogli biti modernizovani na standard koji bi se mogao svrstati između varijanti MiG-29SM i MiG-29SMT. Tri aviona od kojih dva 9.13 i jedan 9.12A koji su izabrani da budu donirani Srbiji / Foto: Vlada Srbije Tokom posete Rusiji krajem decembra premijer Vučić je u pratnji ministra odrbane i ostalih članova srpske delgacije posetio aerodrom Kubinka gde su mu pokazani avioni koji su izabrani da se doniraju Srbiji. Ova poseta je solidno medijski ispraćena pa smo tako imali priliku da vidimo da će RV i PVO dobiti dva dvoseda i 4 jednoseda među kojima su tri u verziji 9.13koja predstavlja novinu za naše vazduhoplovce. Svi ovi avioni su bili u sastavu 31. lovačkog avijacijskog puka na aerodromu Milerovo (puk je prenaoružan sa dve eskadrile Su-30SM) a neki od njih su neposredno pre dolaska u Kubinku bili na aerodromu Privoložskij. Prema dostupnim podacima reč je o avionima MiG-29A (9.12A) ev. broja plavi 14, registracije RF-92185, fabričkog broja 2960526364 proizvedenog januara 1989., remontovanog 2013 (postoji informacija i 2011), MiG-29 (9.13) ev. broja plavi 04, registracije RF-93709, proizvedenog jula 1989., remontovanog 2010, MiG-29 (9.13) ev. broja plavi 10, registracije RF-93717, proizvedenog decembra 1989., remontovanog 2014, MiG-29 (9.13) ev. broja plavi 31, registracije RF-93713, proizvedenog avgusta 1989., remontovanog 2014, MiG-29UB (9.51) ev. broja plavi 75, registracije RF-92196, proizvedenog septembra 1991., remontovanog 2014 i MiG-29UB (9.51) ev. broja plavi 101, registracije RF-29166, proizvedenog oktobra 1990., remontovanog 2013. Na konferenciji za medije povodom donošenja budžeta za 2017., koja je organizovana 23. decembra 2016. tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević objasnio je da će remont i modernizacija 6 aviona koji će doći u Srbiju biti izvedeni novcem koji predstavlja uštedu državnog budžeta, da aranžman uključuje i remont 4 domaće 29-ke i da će sve to koštati ni manje ni više od 185 miliona evra. Đorđević je tada rekao da će se iznos plaćati u etapama a da se poletanje aviona očekuje krajem 2017. Jedan od tri aviona verzije 9.13 koje će dobiti RV i PVO VS / Foto: Anton Pavlov Narednih meseci od visokih vojnih i političkih zvaničnika dobijali smo različite informacije o dolasku letelica kao i o detaljima faza njihovog uvođenja u naoružanje. Prvo je premijer Srbije prilikom posete Rusiji, kada je objavljeno da nam Rusija poklanja avione, rekao da postoje dve opcije dolaska 29-ki. Prva je bila da će stići u martu a druga da oni ostanu u Rusiji do septembra-oktobra i da remontovani i modernizovani slete na Batajnicu u novembru. Krajem januara ministar odbrane Zoran Đorđević rekao je da su svi ugovori potpisani i da očekuje da će avioni stići u martu ili aprilu. Tom prilikom ministar je najavio da će Belorusija pored dva diviziona raketnog sistema PVO Buk Srbiji pokloniti i 8 lovaca MiG-29. Pregovori o tome navodno su počeli u maju, sa Belorusijom je potpisan vojno-tehnički sporazum a najavljeno je da bi Srbija platila modernizaciju beloruskih Bukova i MiG-ova. Međutim od tada nije bilo zvaničnih informacija dokle se stiglo sa nastojanjima da se pomenuto naoružanje nabavi. Najrealniji scenario procesa uvođenja u upotrebu MiG-ova 29 iz Rusije dao je sredinom marta načelnik Uprave za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane general-major prof. dr. Bojan Zrnić. On je u tada izjavi za medije rekao da su ugovorene dve od tri faze očekivanog posla na ruskim ali i postojećim srpskim avionima. Ruski avioni su donacija, dobijaju se u zatečenom stanju i ne plačaju se. Prva faza odnosi se na 29-ke iz donacije koje očekuje predeksportna priprema i njihovo dovođenje na standard srpskih primeraka koji su 2008. i 2010. prilikom remonta modifikovani sa opremom koja omogućuje zadovoljavanje ICAO standarda. Avioni NL-18 i L-18 poleću na zadatak naoružani raketama vazduh-vazduh R-73 / Foto Dimitrije Ostojić Druga faza odnosi se na upravljanje životnim ciklusom čitave flote od 10 aviona i ima dva osnovna procesa. Jedan proces je prelazak na održavanje prema stanju i produženje životnog veka za još 10 godina nakon isteka originalnog veka upotrebe, i drugi proces, koji je finansijski veoma intenzivan, je podrška svim elementima integralne logističke podrške, pre svega obezbeđivanje rezervnih delova za koriščenje svih aviona u periodu od 3+10 godina. Sve to je ispregovarano a cene rezervnih delova koji će se nabaviti u budućnosti su fiksirane tako da sada postoje preciznije predviđeni troškovi održavanja. Faza tri za koju ugovor još nije potpisan obuhvata modernizaciju koja će floti srpskih 29-ki omogućiti nove operativne sposobnosti pre svega za vođenje vazdušne borbe na većim rastojanjima i mogućnosti dejstva po kopnenim ciljevima. Varijanta modernizacije je još uvek u pregovorima a obuhvatala bi i nabavku nove klase raketa vazduh-vazduh i vazduh-zemlja. Pre generala Zrnića, u intervjuu listu ’’Odbrana’’ mnoge nedoumice rešio je načelnik Odeljenja za operativne poslove potpukovnik Aleksandar Piposki koji je rekao da se ceo proces oko MiG-ova, uključujući i modernizaciju, završava 2020. godine. Zbog nedovoljnog broja aviona MiG-29, u poslednjh par godina organizovane su mešovite dežurne pare / Foto: Vojska Srbije I dok su različiti mediji (pa i ruski) tokom proteklih nekoliko meseci spekulisali o datumima dolaska MiG-ova poslednju kredibilnu informaciju o tome dao je za Tango Six general-major prof. dr. Bojan Zrnić. Zrnić nam je krajem juna rekao da su sve neophodne procedurekoje su morale da se sprovedu u državnoj administraciji u Rusiji završenei da se sada nalazimo u operativnoj fazi sprovođenja dolaska aviona, odnosno da se reguliše način njihovog transporta za koji se traži optimalan model u pogledu cene i rokova. U međuvremenu Ministarstvo odbrane potvrdilo je krajem maja da se u Rusiji nalazi deo pilota i tehničkog osoblja na obuci za avion MiG-29. Početkom jula pojavila se i informacija da će se ovogodišnja rusko-srpska vazduhoplovna vežba BARS održati u avio-bazi Lipeck-2. Nezvanično saznajemo da bi se vežba mogla realizovati u oktobru. Još sredinom marta pomoćnik ministra odbrane Nenad Miloradovićnagovestio je da je moguće da će u Srbiju doći pet aviona dok bi šesti ostao u Rusiji jer njegovo tehničko stanje zahteva remont. U skorije vreme iz Rusije je stigla potvrda da će uskoro u Srbiju stići svih 6 aviona ali da će jedan biti vraćen u Rusiju radi sprovođenja neophodnog remonta. Šesti avion će ipak stići u Srbiju zbog pravnih i carinskih procedura koje se moraju ispoštovati. Sasvim je moguće da će isporuka MiG-ova biti realizovana početkom ili u prvoj polovini oktobra i da će oni biti predstavljeni na aerodromu Batajnica 20. oktobra za kada je planirana proslava Dana oslobođenja Beograda. Živojin BANKOVIĆ
  13. U jučerašnjoj emisiji “Svet sa Sputnjikom“ odnosno “Na nišanu Lazanskog“ koja je emitovana na radiju “Novosti“ a koju vodi Miroslav Lazanski gostovali su pomoćnik ministra odbrane dr. Nenad Miloradović i bivši komandant RV i PVO general u penziji Dragan Katanić. Glavna tema razgovora bio je dolazak ruske donacije lovaca MiG-29 ali su se sagovornici, koliko je to bilo moguće, dotakli i drugih zanimljivosti i novosti vezanih za naoružanje i vojnu opremu. Ipak dominirala je priča o obnovi sposobnosti RV i PVO, pre svega lovcima ali su postavljana i pitanja o aktuelnim vazduhoplovnim programima, odnosno o Lasti, lakom borbenom avionu (COIN), modernizacijama G-4 i Orla. Donacija MiG-ova Kada je u pitanju posao oko MiG-ova 29 uglavnom su se mogle čuti već poznate informacije o njihovom dolasku, remontu kao i budućoj upotrebi i modernizaciji. Radovi na njima će teći u tri faze, prvo je produženje životnog veka na 30 godina i dovođenje na standard postojeća četiri aviona. Potom će se održavanje vršiti po stanju uz produženje veka na 40 godina. U cenu od 185 miliona evra osim već pomenutih faza ulaze svi remonti i radovi u narednih 14 godina, zatim sva potrebna zemaljska oprema, modernizacija na nivo MiG-29SM, rezervni delovi i naoružanje. Ono što je zanimljivo je da će se remontovati postojeći rezervni i motori koji se nalaze na našim i ruskim avionima. Pri tom je rečeno da raspolažemo sa solidnim brojem RD-33. U Rusiji će biti remontovan jedan avion iz donacije zbog procene da je to neophodno uraditi pre isporuke našoj zemlji. Avioni će stići rasklopljeni i očekuje se da će stići sredinom jula. Od naoružanja će se integrisati rakete vazduh-vazduh R-77, vođene rakete vazduh-zemlja i vođene bombe. Planirana je i integracija domaćeg naoružanja vazduh-zemlja VRVZ-200 i VRVZ-24. Kako je izjavo dr. Miloradović domet radara biće povećan za 30 posto, odnosno na, kako je rekao 120 km. Osvrnuvši se na pitanje remonta motora RD-33 u Vazduhoplovnom zavodu “Orao“ pomoćnik ministra rekao je da taj zavod može da izvrši određene radove na tom tipu motora i da se radi na njegovom sertifikovanju za obimnije radove. Vezano za 29-ke, ponovljeno je i da će se za smeštaj aviona izgraditi potrebna infrastruktura. Domaće aktuelnosti U daljem razgovoru objašnjeno je zašto je modernizacija školsko-borbenog aviona G-4 “Super Galeb“ sada u drugom planu i da je prioritet modernizacija jurišnika Orao. Projekat modernizacije G-4 je kako je pojasnio dr. Nenad Miloradović bio je vrlo ambiciozno zamišljen sa obimnim modifikacijama i ugradnjom vrlo savremene elektronske opreme i naoružanja a sve zbog toga da bi se sa budućeg G-4MD lakše prešlo na novi višenamenski borbeni avion čija je nabavka planirana. Sada su se prioriteti promenili, aktuelna je modernizacija Orlova ali će se nakon što se sva oprema i naoružanje ispita na ovom tipu aviona, ista ugraditi i u G-4. Planiran je novi tzv. “stakleni“ kokpit, novi elektrooptički gornji pokazivać-HUD, napadno-navigacijski sistem, optoelektronski sistem sa TV kamerom i laserskim daljinomerom. Orao ne dobija radar mada postoji opcija i razmišlja se i o tome. Od novog naoružanja tu su vođene rakete vazduh-zemlja VRVZ-200 i VRVZ-24 a tu je i integracija raketa vazduh-vazduh R-60. Sadašnjim planom, modernizacijom bi trebala da bude obuhvaćena eskadrila Orlova sa akcentom na dvosede. Na pitanje gospodina Lazanskog o tome da li još uvek ima potencijalnih kupaca školskog aviona Lasta, dr. Miloradović je odgovorio potvrdno uz napomenu da postoje i oni koji su zainteresovani i za verziju sa turboelisnim motorom. Takođe radi se i na razvoju protivpobunjeničkog (COIN) aviona gde je spomenut i Kobac a istaknuto je da bi domaći avion te klase bio za 50 posto jeftiniji od npr. Super Tukana. Na kraju smo dobili i jednu zanimljivu potvrdu kao i novu informaciju a koje se tiču sistema VOJIN. Od pomoćnika ministra odbrane dobijena je prva zvanična potvrda da su nam isporučena dva polovna osmatračka radara AN/TPS-70 koja su kupljena od Slovenije. General Katanić otkrio je da je u toku pripema i uređenje radarskog položaja na planini Besna kobila i da bi radarska stanica trebala da poče sa radom krajem 2018. godine. Živojin BANKOVIĆ, T6 video: SPUTNIK

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...