Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'profesor'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa Izvor: Profimedia / Autor: Auto Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest? Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.
  2. U zadnje vrijeme me je zaintrigirala situacija oko kulturološkog smjera u kojem idu razvijene zapadne zemlje, pa bih skrenuo pozornost na nekima već poznatog kanadskog profesora Jordana Petersona. On je kanadski klinički psiholog (znači psiholog koji radi u praksi, nije samo akademskog zanimanja) koji je prije nekoliko mjeseci dobio ogromnu količinu neželjene pažnje kad se suprotstavio novouvedenom zakonu pod nazivom "C-16", odnosno specifično o načinu na koji se on interpretirao na sveučilištu u Torontu gdje predaje. Njegova područja zanimanja su “self-deception, mythology, religion, narrative, neuroscience, personality, deception, creativity, intelligence, and motivation,” i o ovim temama je na YouTubeu objavio oveći broj predavanja - što snimljenih na sveučilištu, što zasebno, na podcastima, gostovanjima i drugo - i impresioniran sam. Intenzivno me zanima kako ljudi razmišljaju i njegova predavanja su neprocjenjiva. Vrlo su lucidna, bogata informacijama, bogata životnim iskustvom i praksom, i nadasve zanimljiva. Preporučam baš svakom koga zanima psihologija u širem smislu da pogleda nekoliko njegovih videa. Objavio je nekoliko serija kompletnih snimki predavanja sa sveučilišta (npr. Maps of Meaning i Personality and its transformations) jer je veliki pobornik da se način edukacije, osobito više edukacije, mora mijenjati, i te njegove snimke su vrijedna prilika za odslušati vrhunske kolegije svjetskog ranga. Lajtmotiv koji se provlači kroz većinu Petersonovih predavanja je: kako živjeti dobar život, u kontekstu toga da smo društvena bića koja su evoluirala zajedno ne samo biološki nego i kulturološki. Legende i priče koje pričamo, način na koji je civilizacija nastala i na koji je strukturirana nisu slučajni, nego su posljedica interakcije individua kroz desetke ili stotine tisuća godina. “Moderan način života” nije nastao u vakuumu, a svatko od nas sadrži utjecaje ne samo svih ljudi s kojima se družimo (“svatko je prosjek X ljudi s kojima se okružuje”) nego i svih njihovih prethodnika kroz povijest. Peterson sa velikim iskustvom u svojoj kliničkoj praksi govori i neke stvari koje su mnogim ljudima neugodne za čuti, na primjer da su moderna sveučilišta prestala biti korisna u odgoju mladih odraslih ljudi i šire svjetonazor koji je često psihološki štetan, ili da većina ljudi nikad neće imati karijeru nego posao kojeg su plaćeni da rade jer ga inače ne bi radili, ili da je broj ljudi koji tijekom života naglo shvate da su previše truda i vremena posvetili poslu a premalo sebi i obitelji sve veći. Ono što njega izdvaja iz gomile je što svoje pozicije brani s vrhunski promišljenim argumentima i jasnoćom umjesto pozivanja na ideologije. Istovremeno, Peterson je se javno uhvatio u koštac sa postmodernističkom paradigmom prema kojoj nema objektivne istine – jer smatraju da svatko stvara svoju istinu. Međutim, što se događa ako su moje istine kao i moj rod fluidni, kao što to tvrde zagovornici rodne ideologije? Smije li se od cijeloga društva zahtijevati da se prilagode meni? Pozitivna diskriminacija dobra je ideja za etničke i slične manjine, ali do koje se mjere može očekivati prilagodba cijeloga društva prema potrebama pojedinca, osobito ako se zbog pojedinaca mijenja jezik i propisuje što i kako se mora govoriti, kao što je to slučaj na Sveučilištu u Torontu na kojem samo jedan profesor, dr. Jordan Peterson, odbija rabiti izmišljene osobne zamjenice kao što su »ze« i »zir« za transrodne studente koji na tome inzistiraju. Ljevičarskim ateistima česta je meta navodni dogmatizam konzervativnih i tradicionalnih, ali ironija sudbine jest ta da svako rušenje postojećih vrijednosti i struktura nužno stvara potrebu za novim vrijednostima i strukturama, makar one bile deklarativno fluidne i demokratske, ali upravo na primjeru profesora Jordana može se vidjeti kako izgleda rigidni dogmatizam zastupnika rodne ideologije. Dogmatizam militantne ljevice zastrašujući je jer pod krinkom zaštite ljudskih prava manjina nameće pravila o tome tko, što i kako smije raspravljati. Za najradikalnije sama rasprava o prihvaćanju ili neprihvaćanju izmišljenih osobnih zamjenica već je dokaz transfobije. Takav razvoj situacije čak ni Orwell nije mogao predvidjeti, iako je u knjizi »Tisuću devetsto osamdeset četvrta« opisao »novogovor« kao sredstvo kontrole u totalitarističkom sustavu. Nekoliko interesantnih intervjua: http://www.theepochtimes.com/n3/2261879-jordan-peterson-explains-that-collectivism-is-tyranny-under-the-guise-of-benevolence/ https://medium.com/perspectiva-institute/the-man-for-the-times-of-chaos-jordan-peterson-2df43c24672f https://youtu.be/YC1pvjyKYr4 https://youtu.be/WJSJcPKA1Ug Video sa saslušanja u kanadskom senatu:
  3. Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine. Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu. http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja
  4. Ko Jamada, profesor konceptualne fotografije na univerzitetima u Tokiju i Nagoji, sa svojih sedam studentkinja, obišao je Šumadiju, Studenicu, srpska sela... Zajedno su zabeležili lepote naše zemlje i napravili izložbu. Foto: Fotorama / RAS Srbija Japanski studenti su posetili i Studenicu, na slici sa monasima Agapijem i Vitalijem Profesor Jamada bio je gost Kragujevca i prošle godine, gde je imao izložbu, a ove godine rešio je da dođe ponovo i da sa svojih sedam studentkinja napravi zajedničku izložbu. Oni su sami platili put samo da bi doživeli šta je to Srbija. Domaćinima u Srbiji u okviru „Fotorama extended“ projekta doneli su poklone, profesor je doneo svoju frulu od korena bambusa, doneli su japanske slatkiše, pirinčano vino, rakiju, lepeze, papuče, marame koje se vezuju oko glave... Doneli su deo Japana u Kragujevac. Pre nego što su se vratili u Japan, gosti iz daleke zemlje su naučili da igraju kolo, zavoleli roštilj i poneli šajkače... Svi su bili prezadovoljni, puni utisaka. Dve kulture, dva naroda, koja žive na dva kraja sveta, za malo vremena su se zbližili kao da su najbliži. Na rastanku su srca popustila, i suze su krenule. Vratiće se opet, sledeće godine, obećali su. - U početku su bili rezervisani jer je za njih sve u Srbiji novo. Japanci su jako skromni. Sem profesora, samo je njih dvoje znalo engleski jezik. Čim su stigli, odveli smo ih da se odmore posle puta dugog 27 sati. A onda smo otišli u provod. Probali su rakiju, živu muziku... Čehiro Mori, jedna od devojaka, šest meseci je učila srpski jezik pre nego što je došla, ali je tek ovde naučila neke izraze, kao što je “nemaš pojma”. Oni su mili, dobri i nasmejani ljudi - priča Marko Stamatović, profesionalni fotograf i master grafičkog dizajna, direktor festivala „Fotorama fest“ na kom su gostovali Japanci. Foto: Fotorama / RAS Srbija Selo im je bilo omiljena destinacija. Nikada u životu nisu videli ovcu i jagnje i za njih je sve to bila atrakcija. - Vruća pogača iz rerne koju je spremila domaćica iz Dobroselice, uz kajmak, bila im je poslastica. Sve im je bilo čudno, i neverovatno. Gledali su kako se prede vuna, sve što je za našeg seljaka svakodnevica - priča Stamatović. Gosti iz Japana posebno su iskazali poštovanje prema starom seoskom groblju. Pazili su kako prilaze i s najvećim pijetetom se poklonili senima ljudi kojih nema već više od 100 godina. Foto: Fotorama / RAS Srbija Ko Jamada i Marko Stamatović - Velika nam je čast to što su Japanci posetili manastir Studenicu. Dva dana su boravili u konacima. Objasnili smo im šta je služba, a i to da su tu najveće svetinje. Oni su sve ispoštovali. Najlepše je to što je monaštvo dozvolilo da fotografišu sve što žele, otvorili su im dva kivota, sa Stefanom Prvovenčanim i Anastazijom, ženom Stefana Nemanje. Tada su spustili fotografske aparate i odali počast, prekrstili se i poljubi mošti. Kad je izašao, profesoru sam rekao „e, sad si Srbin“, i kupio mu šajkaču - priča Marko Stamatović. Fotografijom šire srpsku kulturu Poseta studenata sa katedre za fotografiju i dizajn sa Tokijskog i Nagoja univerziteta dogodila se u sklopu „Fotorama extended“ projekta. Cilj projekta je kulturna razmena širom sveta u koju su uključene institucije kulture i univerziteti, a ideja je da mladi umetnici i fotografi iz Srbije sarađuju i razmenjuju svoja iskustva sa kolegama i proširuju svoje znanje, kao da i strani umetnici upoznaju tradiciju i lepote Srbije. http://www.blic.rs/najbolji-ostaju/japanci-naucili-kolo-i-odneli-sajkace-profesor-i-studenti-umetnosti-iz-tokija-i/vw9yrjg
  5. Посјета професора Јанараса Сједињеним Америчким Државама отпочела је у Вашингтону, а наставила се његовим сусретима са српским, грчким и америчким заједницама у којима је одржао значајна предавања. Ова посјета испуњена просвећујућим излагањима, живим дискусијама и стимулативним разговорима обухватила је Чикаго, Лос Анђелес, Сан Дијего, Манастир светог Германа у Платини, Сакраменто, Сан Франциско, Беркли, Њујорк и друга мјеста. Присутни су били обогаћени његовим размишљањима на следеће теме: Криза економије, криза политике: Постоји ли културна алтернатива? (Сан Франциско), Да ли данас наука чини философију сувишном? (Сан Дијего), Религија и Црква: Двије неускладиве стварности? (Лос Анђелес) и друге актуелне теме. Већина радова професора Јанараса посвећена је изучавању и истраживању разлика између јелинско-хришћанске и западноевропске философске традиције Јанараса интересују не само теоретске различитости, већ и како оне дефинишу праксу, тј. начин живота. „Већ неколико деценија он је један од најплоднијих, најоригиналнијих и најсавременијих православних аутора у Грчкој… и можда најзначајнији хришћански философ у Европи“, по ријечима др Роана Вилијамса, Архиепископа кентерберијског. Професор Јанарас и Епископ западноамерички Максим Христо Јанарас је значајан грчки философ и аутор више од педесет књига, од којих је већина преведена на више језика. Рођен је 1935. године у Атини. Професор емеритус је на Пантеион универзитету друштвених и политичких наука. Студирао је богословље на Атинском универзитету и философију на универзитетима у Бону и Паризу. Докторирао је на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, а власник је и доктората на Faculté des Lettres et Sciences Humaines у Сорбони. Номинован је за почасног доктора философије на Београдском универзитету, Богословском факултету светог Владимира (Њујорк) и Часног крста (Бостон). Професор Јанарас је био гост професор на Универзитетима у Паризу, Женеви, Лозани и Криту. Извор: Епархија западноамеричка
  6. Душан Ђаковић од ове године је предавач у Призренској богословији. Ђаковић је и сам завршио Богословију у Призрену, а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Душанова супруга Соња дошла је за својим супругом у Призрен и први је пут на Косову и Метохији. Радује се што ће свој заједнички живот почети баш у царском граду. Прво српско венчање након 13 година у Призрену било је повод за велику радост свих преосталих Призренаца и ученика Богословије. Звуци хармонике и српског кола поново су одјекнули центром Призрена. У коло се поред призренских богословаца укључила и мала Милица Ђорђевић, најмлађа Призренка. Извор: Епархија рашко-призренска Фотографије
  7. Богословље Цркве пред савременим изазовима Православна Црква и савремени лаицитети Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1089-1090, Рубрика Богословље Затим, источна друштва у којима су православни хришћани сада већински заступљени, што вољно што невољно, прихватају политичке, образовне и културне моделе и вредности које је изнедрила западна цивилизација. Све то наизглед говори у корист тезе да је класична подела хришћанства на његов источни и западни део, подела која пресеца како културолошки тако и теолошки ниво постојања Цркава, данас све мање изражена. Да ли је то баш тако, остаје да се размисли. Који од свих феномена са којима се Црква сусреће у лаицизираном свету, свету секуларних вредности, по природи ствари, понајпре привлачи њену пажњу? Без сумње су то различите религијске групације које са њом деле исти простор и време. Црква се данас сусреће и позвана је да ступи у дијалог са две, поделимо их тако наменски и условно, групе религија – једне су класичне традиционалне религије, а друге псевдорелигијске групације и различите религијске форме новога доба. Секуларно друштво, хтело то да призна или не, и ма колико оно само антирелигијско могло бити, по природи ствари мора да отвори врата извесној форми религиозности. Људска заједница лишена сваке религијске ноте, у потпуности очишћена од религијске потребе, једноставно није могућа. Дубоко уграђена у саму људску природу, потреба за култним радњама, ритуалним искуством, у крајњој линији – општим смислом постојања, увек ће проналазити начине да себе изрази. Нова религиозност може бити потпуно лишена метафизичких димензија али не и псевдорелигијских амбиција, те тада имамо посла са секуларним сурогатима религијског искуства који могу бити политички али и научни или, што је чешћи случај, ове форме се јављају као одређени синкретистички nеw age облици религијског живота. Црква се у савременом свету сусреће и са другим традиционалним религијама са којима је позвана да успостави дијалог. Својим религијским плурализмом свет представља озбиљан изазов за хришћанство и оно на тај изазов даје различите одговоре. Добар одговор на религијски плурализам је решеност да се уђе у озбиљан дијалог са другим религијама. Он не сме бити разводњен и мутан – мора, ма колико то понекад непријатно могло бити, подразумевати одређена религијска убеђења из којих се води. Мора да постоји став и теолошка утемељеност. Овакав приступ дијалогу представља озбиљан искорак у односу на секуларистички идеал верске толеранције. Због чега? Толеранција се задовољава тиме да омогући другоме да несметано сапостоји. Разговор и сусрет на овом нивоу управо почива на немању дефинисаних религијских ставова или њиховом стратешком прећуткивању. Покушај дијалога који из оваквог приступа може уследити или ће се водити углађеним техничким вокабуларом екуменских професионалаца или ће бити какав пригодан побожни small talk на опште религијске или, што је још горе, „духовне“ теме. Истински дијалог је дубљи феномен, заинтересован је за другога, хоће да са пажњом чује и види шта он има да нам каже и да му са одговорношћу одговори. Истински дијалог не заобилази тзв. „непријатне“ теме и не табуизира одређене сфере постојања и односа. Другим речима речено, дијалог не захтева само учеснике него и одређену тему. Секуларна друштва религијским заједницама намећу своје теме, које су најчешће политичке, попут улоге религија у спречавању и решавању конфликата и сукоба. Православна Црква овде настоји да прошири каталоге тема о којима мисли и јавно говори, не само на оне које изгледају прихватљиве њиховим лаичким саговорницима (глобализација и екологија) него и на оне које код њих неће наићи на добродошлицу (попут питања из биоетике, сексуалног морала и функционисања полова и сл.). Лаицизам почива на својеврсном одстрањивању, искључивању верских садржаја из јавног живота, раздвајању приватне и јавне сфере. Област вере протерана је у сферу „приватног“ и „субјективног“. Једна од најважнијих области из којих лаичка Европа жели да протера религиозно, тачније речено – хришћанско, јесте савремена култура. Одрицање хришћанског културног корења било нам је видљиво и у расправи о Европском уставу и одсуству помињања хришћанског наслеђа као конститутива европејства. Савремена секуларизована култура хоће дејеванђелизацију, једно „чишћење“ европског културног круга од његових хришћанских елемената. Поставља се питање какав став према оваквој култури заузима Црква? На који начин она данас настоји да изврши нову инкултурацију Јеванђеља? Пре свега треба имати на уму то да је Јеванђеље увек Христово те је, стога, инкултурација Јеванђеља у ствари христијанизација културе. На жалост, није тако ретка ситуација да се сами хришћани устежу да то јавно кажу, да се, рецимо то отворено, стиде Имена Христовог, него се задовољавају тиме да констатују то – да су основни етички принципи јудеохришћанског моралног закона уткани у европску културу. Оваква осиромашена визија јеванђелизације културе губи из вида то да култура не преображава и суштински оплемењује било какав и било који закон, па ни морални, него Онај који је дошао да испуни Закон и пророке (Мт. 5, 17) и за кога је Закон васпитавао, припремао. (Гал. 3, 24). Веома је важно узети у обзир то да се овај инкултурациони процес не посматра христомонистички него да се има на уму да је овде реч о једној пневматолошки конституисаној христологији. Ово значи да се Христос не посматра као индивидуа једном оваплоћена у одређеном културном контексту, која се потом у свакој другој култури може само на тај један и јединствен начин поново оприсутнити, односно да се људска природа Богочовека посматра искључиво кроз призму Његове конкретне историјске појаве. Овде је реч о томе да Христос, поред тога што има своје конкретно историјско, оваплоћенско, манифестовање и постојање (у једном времену, на једном простору, у једном народу, у једном телу, са једним именом, једном конкретном историјом), захваљујући Духу Светоме има Тело које непрекидно расте, Он је једна корпоративна, колективна Личност. Овде је на делу једна есхатолошка и инклузивна христологија која на крају говори о тзв. космичком Христу, односно јединству свих и свега у Телу Богочовека, телу Цркве, телу преображеног света. Због тога је Његов улазак у било коју културу могућ без насиља према њој самој. Зато свака култура управо у Њему може да почине и нађе свој смисао. На самом почетку смо казали да супротстављеност религиозног и лаичког није ништа ново у хришћанској историји, нити је дихотомија религиозно – лаичко само условљена аномалијама хришћанских друштава. Разликовање између секуларног и сакралног је на известан начин иманентно Цркви. Та хришћанска основа се налази у свести да је постојећи друштвени поредак, ма како се он звао, увек несавршен и привремен. Ниједна озбиљна теологија никада се неће ставити у службу апологије и дивинизације порекла и садржаја конкретних друштвено-политичких поредака и увек ће задржати извесну дозу опреза према њима. Црква не зна за категорију идеалног политичког поретка у коме би се она осећала као код куће. Сваки земаљски политички модел припада сфери овога света и не може да понесе атрибуте Царства Божијег. Црква мора да живи своју сталну антиномију: бити у свету а не бити од света. Зато је однос Цркве и савремене Европе амбивалентан. Православна Црква се налази пред два подједнако опасна изазова и искушења: паничног негирања лаицизма или његовог некритичког прихватања. Некритичко прихватање лаицизма, ма колико оно изгледало привлачно и било лако оправдиво, ипак не води никуда. Стратегија олаког прилагођавања секуларним начинима мишљења и делања, коју смо до сада много пута посматрали, показала се самопоражавајућом. Зато је Паненберг у праву када наводи да је апсолутно најгори начин на који се може одговорити на изазов секуларизма прилагођавање и усвајање секуларних стандарда у говору, мишљењу и начину живота. Уколико чланови секуларистичког друштва, наставља он, одлуче да се уопште окрену ка религији, они то чине зато што траже нешто друго у односу на то што им њихова култура већ пружа. Контрапродуктивно је понудити им религију која је пажљиво обликована и преформулисана да не би ни на који начин повређивала њихова секуларна осећања. Панично негирање лаицизма, како га је покојни проф. Биговић назвао, у Православној Цркви често поприма израз, рецимо то намерно плеоназмички – јаловог традиционализма. Он је увек последица пристајања да се теологија сведе на ниво једне од идеологија, одбијање да се прихвати да живот траје и постоји, мења се и захтева своје и изван и изнад и против оних претпоставки и очекивања које ми имамо. Није на одмет овде подсетити на, само наизглед, лаконски увид Јарослава Пеликана којим је окарактерисао феномен о коме говоримо: Традиција је жива вера мртвих, док је традиционализам мртва вера живих. Велики допринос савременог православног богословља, на првом месту самој Православној Цркви а потом и свима који са њом долазе у дијалог, огледа се у дубоком уверењу по коме више није довољно само чувати Предање него га треба показати релевантним за егзистенцијалне потребе човечанства. Савремени православни теолог Јован Зизјулас је, размишљајући о томе на који би начин Православна Црква требало да се сусретне са изазовима трећег миленијума, дао неколико предлога. На првом месту, указао је на потребу новог промишљања језика богословља, односно, тумачење догматског наслеђа Цркве у егзистенцијалним појмовима, на показивање да су догмати Цркве од животног значаја за човека и свет. На другом месту, истиче значај литургијског живота Цркве као извора богословља односно својеврсног језика богословља. Уколико Литургија Цркве добије оно место које јој припада у њој ће се обновити веза између lex orandi и lex credendi, односно показати да религиозност, побожност, не искључује богословље, односно Цркву, како верују и мисле припадници савремeних религијских покрета. Трећа ствар на коју указује Зизјулас је значај аутентичног монашког предања Источне Цркве. Овако схваћено монаштво својим заветима и праксом добровољног самоограничавања, заветованог сиромаштва, и смиреним узимањем на себе грехe света, одговорности за све и сва, директно се супротставља и лечи савремени секуларни дух оличен у похлепи, самољубљу и самооправдању. Због чега би Црква одабирала дијалог као модел општења са секуларним светом и другим религијама? Црква се опредељује за дијалог као незаобилазни модел комуникације како са нехришћанским религијама тако и са секуларним светом због тога што бирајући њега бива верна свом унутрашњем бићу и начину постојања. Дијалошки метод представља суштину живота Цркве ad intra а суштина њеног живота је њено богослужење. Богослужење није само култна радња, светотајински обред или ритуал, што су нам јасно показали велики теолози Истока и Запада у прошлом столећу. Богослужење као простор аутентичне теологије и теолошки исказ par exellence, првенствено евхаристијска Литургија Цркве, својим садржајем и начином на који се врши, служи као модел, образац свих других црквених активности. Литургија је дијалошка у најдубљем смислу те речи. Она започиње читањем Светог Писма, односно Божијим говором нама. Наставља се нашим молитвеним одговором Богу, евхаристијским молитвама. Саме те молитве, с друге стране, такође су дијалошког типа – у њима светотајинско и царско свештенство, клирици и лаици, дијалошки приносе Евхаристију размењујући молитве, возгласе, акламације, песме и химне. Суштина оваквог светотајинског дијалога почива у томе да се само искреном разменом речи, речи испуњених љубављу, поштовањем и најдубљим прихватањем може доћи до истине. Зато Црква преузима тај дијалошки модел и преноси га на односе ad extra. На теоријском нивоу то изгледа прилично једноставно. Када ствари покушамо да применимо у пракси ситуација се у много чему компликује. То на првом месту произлази из чињенице да озбиљан однос према дијалогу и увереност да је он управо тај метод који треба неговати, не постоји код свих релевантних фактора. Због чега је то тако? Због непостојања одговарајуће теолошке свести о природи Цркве, њеном бићу и дијалогу као изворном начину општења са светом. Проблем је, дакле, у одсуству теологије. Ми сви, мање више, знамо и осећамо да живимо у времену у коме се теологија на известан начин налази у прогонству, егзилу, времену које је с правом названо пост-теолошким временом. Савремено друштво, како смо већ рекли, није из свог окружења прогнало категорију религиозног, али је под озбиљан знак питања поставило потребу за теолошким. Да би секуларно друштво прихватило теологију (на пример да запосли дипломиране теологе), оно је приморава да ступи у обавезни брак са нечим другим, утилитарним и прихватљивим – друштвеним старањем, бригом о хендикепираним лицима, и сличним социјалним питањима. Из овога следи да њој треба неки додатни разлог постојања и да чиста теологија није пожељна. Ирелевантност теологије не задржава се само на нивоу секуларног друштва – она продире и у саму Цркву. Побожност, тзв. практични живот Цркве, али и други важни аспекти црквеног живота, не показују потребу за теологијом и као да су јој на неки начин супротстављени. Да би Црква поново, и то са две руке – како оном тзв. теоријском тако и оном тзв. практичном, пригрлила теологију, она мора проћи – и хвала Богу већ пролази – кроз процес обнове црквене самосвести, правилног разумевања себе и своје мисије, као и развој одговарајућег теолошког образовања. Правилна теолошка визија спречиће маргинализацију теологије у Цркви и превласт других интереса над богословљем. Када се разуме и прихвати важност и својеврсна обавезност дијалога поставља се питање – Којим ће се језиком он вршити? Чак и када Црква зажели да истински ступи у дијалог са лаицистичким светом, она не може да избегне неколико кључних проблема. Први се тиче тема о којима се разговара. Да ли Црква може и мора да говори само о темама које су јој наметнуте, дозвољене од стране друштва или и она сме и може да враћа у ракурс јавне расправе теме које су из ње насилно истиснуте? Подразумева се да теологија данас не само да има право него и обавезу да пред својим савременицима наступи са оним питањима које она сматра битним. Којим језиком Црква може аутентично да говори данас да би се у њеним речима чула Реч Божија а не само реч прилагођене и припитомљене људске мудрости? Уколико Црква говори неадекватним језиком, тада се не чује реч Божија. Уколико Црква то чини на погрешан начин онда, осмелићу се да тако кажем, Бог не може да допре до оних који треба да чују Његову реч и приме Његову силу, и њима се тада чини да Он ћути. Европа већ више векова оптужује хришћане због тога што не може да допре до Бога, да чује његов глас. И када Ниче каже да је Бог мртав, и када Хајдегер, тумачећи Хелдерлина, каже да је задатак песника да прате трагове одбеглих богова и када се тема Божијег ћутања, Божије тишине упорно појављује у филмовима Ингемара Бергмана, из тога закључујемо да нешто у хришћанској теологији и богослужењу није добро и да су они, на неки начин, сакрили глас Божији. Црква располаже мноштвом језика богословља и теологија се никада није, барем у искуству и пракси Истока, сводила само на рационални вербални дискурс. Поред писане или вербалне теологије, Црква је богословствовала и језиком Светих тајни, архитектуром, музиком, сакралном сликом – фреском и иконом, литургијским гестовима и радњама и годишњим ритмом празновања и многим другим, њој својственим, начинима. Који од тих језика њој данас остаје на репертоару и у којој мери су они данас ефикасни и разумљиви не само за наше саговорнике из секуларног или нехришћанског света, него и за нас саме? Да ли ми данас сведочимо својеврсно утрнуће класичних језика богословља, да не кажемо преоштро, њихово лагано одумирање? Православну Цркву очекује једно озбиљно и, бојим се, не безболно преиспитивање кризе сопствених језика теологије. Без тог преиспитивања она неће моћи да потпуно и стваралачки уђе у очекиван дијалог. О овоме би се много тога могло рећи, али сада није ни време ни место за то. Оно што се већ и из овако кратко описане, скициране, ситуације дâ закључити је то да Црква не може да разуме лаички свет ако не буде могла да квалитетно разуме саму себе, и да њена теологија мора да буде жива и релевантна за њу саму како би била таква и за друге којима је саопштава. Извор: Православље
  8. Своје тумачење Библије отац Драган Милин засновао је на чињеници да је Библија источњачка семитска књига настала на Блиском Истоку и да се не може буквално ишчитавати кроз наочари савременог европског човека. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/8/12/09/kratko_protojerej_stavrofor_prof._dr_dragan_milin_o_bibliji_preobrazenjska_crkva_na_vidikovcu_16._9._2012..mp3 Извор текста и аудио снимка: Радио Слово Љубве
  9. Није тешко закључити, нису чак потребне ни дубље научне анализе за оно што је на први поглед видљиво и о чему нам Галбрајт говори – а то је да су друштва са хришћанским наслеђем широм света данас изразито секуларизована. Од тог правила нема изузетака, па ни у случају нашег, српског друштва. У ближој будућности сигурно можемо очекивати само дубљи и шири наставак тог процеса. Погледајте наставак текста на линку

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...