Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'priča'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. – Ovde je red za žrtvoprinošenje? – Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, vi – 853 po redu. – Jooj, baš je veliki red. – Ne sekirajte se, brzo to ide. U ime čega žrtvujete? – Ja – u ime ljubavi. Vi? – A ja – u ime dece. Deca su moje sve na ovom svetu! – A šta ste doneli kao žrtvu? – Svoj privatni život. Samo da su deca zdrava i srećna. Za njih ću sve da dam. Jedan dobar čovek je hteo da me oženi – nisam pristala. Kako da im dovedem očuha u kuću? Voljeni posao sam napustila, daleko je od kuće. Zaposlila se kao spremačica u vrtiću – da budem pored njih, da pazim da su siti i zadovoljni. Sve za decu! Za sebe – ništa. – Joj, kako vas razumem. A ja želim da žrtvujem odnose… Razumete, između mene i supruga ne postoji više ništa. Pored njega je druga žena.. Ma, i kod mene se pojavio drugi muskarac, ali… Kada bi muž otišao prvi! Ali on ne ide kod ljubavnice! Neće! Plače.. kaže da je navikao na mene… A meni ga je žao! Jer plače.. Tako i živimo.
  2. NAKON VIŠE OD GODINU DANA BUSANJA U GRUDI DA ĆE POMOĆI NIŠKOM AERODROMU "KONSTANTIN VELIKI", DRŽAVA JE ZAPRAVO ODABRALA DA POMOGNE JEDNOJ ILI VIŠE AVIO-KOMPANIJA, I TO SUMOM (15 MILIONA EVRA ZA TRI GODINE) O KOJOJ NIŠKI AERODROM MOŽE SAMO DA SANJA Kao što je poznato, krajem marta Vlada Republike Srbije donela je Odluku o proglašenju linija u javnom interesu u vazdušnom saobraćaju "u cilju bržeg ekonomskog razvoja regiona, a kroz efikasnije saobraćajno povezivanje sa evropskim gradovima". Ovom odlukom za linije od javnog interesa određene su linije iz Niša do Nirnberga, Frankfurta/Hana, Rima, Hanovera, Ljubljane, Salcburga, Bolonje, Budimpešte, Geteborga, Fridrihsafena, Karlsruea i Tivta. Vlada će godišnje obezbeđivati nešto više od pet miliona evra za ovu namenu (do 600 miliona dinara) za kompanije koje pobede na ovom međunarodnom tenderu, a sve u cilju razvoja regiona i na linijama "na kojima ne saobraća nijedna avio-kompanija". Tako je, nakon više od godinu dana busanja u grudi da će pomoći niškom Aerodromu "Konstantin Veliki", država zapravo odabrala da pomogne jednoj ili više avio-kompanija, i to sumom (15 miliona evra za tri godine) o kojoj niški aerodrom može samo da sanja. Ako je nužno da se u nekoliko rečenica ispriča priča o Aerodromu "Konstantin Veliki" u Nišu, to bi glasilo ovako: do 2014, Aerodrom je godinama bio klinički mrtav. Nakon toga, započeo je nesvakidašnji i gotovo neverovatan rast – sa prosečno manje od četiri (cifrom: 4) putnika dnevno tokom 2014. godine, na skoro hiljadu putnika dnevno (2017). A onda je tokom 2018. ovaj aerodrom, do tada u vlasništvu Grada Niša, prosto otela država Srbija i stavila ga pod svoju kontrolu. Mada se može pratiti i pre formalne promene uprave Aerodroma (u avgustu 2018), od tada je taj "trag države" nepogrešiv – isti onaj trag koji je naprednjačka država ostavila i poslujući sa Er Srbijom i Aerodromom "Nikola Tesla", onaj trag koji kao da kaže: hajde da milionima evra poreskih obveznika bez potrebe subvencionišemo avio-prevoznike kojima subvencija nije potrebna, kako bi leteli na mesta do kojih građani Srbije lako mogu da dođu već postojećim komercijalnim linijama. A ako još od svega toga najveću korist izvuče kamen-temeljac i simbol naše SNS vlasti – Er Srbija, kao i svi sa njom povezani – tim bolje. "Država ne zna da upravlja aerodromom", saopštavano je javnosti Srbije početkom 2018. godine, kada je francuska kompanija Vansi uzimala u koncesiju beogradski Aerodrom "Nikola Tesla": "Taj operater mnogo bolje radi aerodrome nego što bismo mi radili, ko god da dođe, bilo da su to Kinezi, Arapi, Vansi, Nemci, ko god hoćete. Bolji su nego mi, u svemu su bolji", rekao je tada predsednik Vučić. U INTERESU NIŠLIJA Simptomatično, negde u isto vreme – sredinom januara – počela je da se plete mreža oko gradskog Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu: uporedo sa vešću da će koncesijom biti ograničen broj putnika niškog aerodroma na milion putnika godišnje, u javnost počinju da se plasiraju informacije da "Konstantin Veliki" neće moći dalje da se razvija bez pomoći države, da takse moraju da se dupliraju, da Ministarstvo traži da "aminuje" uvođenje svake nove linije, te da je broj putnika u Nišu rastao nauštrb Aerodroma "Nikola Tesla", odnosno da je vlast, kako reče Vučić, "pustila" Niš da se razvija. Svi ovi spinovi i filovanje javnosti neistinama i poluistinama dobili su konkretan oblik krajem marta, kada je gradsko veće Niša usvojilo "preporuku" i bez naknade ustupilo Aerodrom Republici Srbiji. Sve, naravno, "u interesu Nišlija", i zato što je "niški aerodrom strateški bitan za državu" i jer je "prevazišao lokalne okvire". Zanemarena je ovom prilikom tvrdnja uz koju je "otišao" Aerodrom "Nikola Tesla" – da država ne zna da upravlja aerodromom. Osam meseci nakon ostavke direktora aerodroma Vladice Đurđanovića (pogledati intervju Đurđanovića u "Vremenu" broj 1442 iz avgusta prošle godine) i odlaska direktora Regionalne razvojne agencije "Jug" Bojana Avramovića – najzaslužnijih za uspeh "Konstantina Velikog" u periodu 2015–2018. – brojke kažu sledeće: u prvom kvartalu 2019. godine niški aerodrom imao je skoro 10.000 putnika manje nego u prva tri meseca 2018. (pad od 11,2 odsto), a smanjen je i broj putničkih aviona koji su saobraćali sa "Konstantina Velikog", i to za 4,7 odsto. Sa druge strane, u kargo saobraćaju stanje je potpuno katastrofalno: nakon 2537,7 tona prevezenog tereta u 2017, tokom 2018. taj broj bio je skoro četiri puta manji (688,3 tona), da bi, čak i tako smanjena, količina tereta bila za još 61,6 odsto smanjena u prvom kvartalu 2019. godine u odnosu na isti period u 2018. "Za sve što se desilo i što se dešava sa saobraćajem i sa samim Aerodromom u Nišu, odgovorni su oni koji su ovu glupost i napravili, bez izuzetaka, od samog vrha države pa do poslednjeg odbornika koji je za to glasao", kaže za "Vreme" Bojan Avramović, nekadašnji direktor RRA "Jug" i nekadašnji poverenik SNS-a za nišku opštinu Pantelej. "Koncesija beogradskog aerodroma je iskorišćena za preuzimanje Aerodroma u Nišu od strane Ministarstva, i odlično je poslužila Zorani Mihajlović. To je samo povod na koji su se mnogi upecali. Pokušali su oni u Ministarstvu još 2015. godine da ‘uteraju’ Aerodrom Niš u Aerodrome Srbije d.o.o., ali je tada bila drugačija konstelacija snaga u Nišu, a i Aerodrom svojim poslovanjem nije zavredeo pažnju, pa su i to radili nevoljno i kalkulantski. Da biste shvatili malo bolje situaciju, do 2014. godine aerodromima u Srbiji je upravljao URS, i u Nišu i u Beogradu – slučajno je i ministarka istog ‘aristokratskog’ porekla, pomoćnik ministarke takođe, kao i šef kabineta predsednika i nadležni lokalni čauši. I tada, kada dođete na sastanak – svi su tu, samo njega nema, lepo uvezani (privatno) i uigrani. Od tada i traju raznorazni pokušaji uticaja na poslovanje Aerodroma u Nišu i stavljanja pod kontrolu. Nisu uspevali tri godine, uspeli su kada su u igru ubacili Vansi. U međuvremenu, mi smo isporučili evropski rezultat, oborili sve rekorde i demantovali 30-godišnju famu ‘beogradskih stručnjaka’ da Niš ne može da radi. Ponajviše smo demantovali dugogodišnje uverenje severnog dela države o ‘nesposobnom jugu’ kome treba uvek nešto pomagati. I da budem do kraja pošten, bez obzira što će mnogi biti nezadovoljni, jedan od razloga našeg uspešnog ‘otpora’ je podrška koju smo imali od samog Vučića, trajala je sve do Vansija, posle toga je sve otišlo na drugu stranu. To ga, naravno, ne amnestira njegovog dela odgovornosti za sve negativno što se desilo i eventualno ako nešto i pozitivno od ovoga ispadne, u šta ja čisto sumnjam", kaže Avramović. DOBITAK USPORAVA Sve one podatke o broju putnika i količini prevezenog kargo tereta saznajemo sa sajta Aerodroma, pod odeljkom "Statistika". Međutim, zgodno, taman kada je država uzela Aerodrom pod svoje (u avgustu 2018), na sajtu prestaju da se objavljuju kvartalni izveštaji o poslovanju. "Vreme" je od Aerodroma "Konstantin Veliki" zatražilo kvartalne izveštaje za 2018. godinu (finansijski izveštaj u APR-u očekuje se tek na leto), ali odgovora nije bilo. Tako, poslednji javno dostupan izveštaj jeste onaj za prvi kvartal 2018, i u njemu piše sledeće: "I pored iskazanog dobitka, primetno je usporavanje realizacije Programa poslovanja u prvom kvartalu po svim pozicijama, jer izostaje planirani rast obima poslovanja, a u nekim sektorima je očigledan pad, što je direktna posledica trenutne situacije koja se odnosi na sam status JP Aerodrom Niš." Dakle, još tada – dok niški odbornici nisu i formalno, velikom većinom u gradskoj skupštini izglasali ono što je gradsko veće odlučilo u martu, i dok država još nije bila nadležna za Aerodrom – ona je činila štetu svojim postupcima i izjavama funkcionera. Setimo se samo da je u maju prošle godine ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović "naterala" Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV) da se oglasi i demantuje njenu tvrdnju da tadašnji menadžment Aerodroma i čelnici Niša "direktno ugrožavaju funkcionisanje Aerodroma Niš, ugrožavaju građane, ugrožavaju bezbednost", te da "njihova nesposobnost pokazuje da su spremni čak i da dovedu u pitanje odvijanje avio-saobraćaja". Kako je tada saopštio DCV, "Aerodrom ‘Konstantin Veliki’ nema nikakav problem sa bezbednošću avio-operacija niti sa obezbeđivanjem samog aerodroma". I uopšte, u četvorouglu Aleksandar Vučić – Zorana Mihajlović – Darko Bulatović (gradonačelnik Niša) – Zoran Ilić (pomoćnik ministarke Mihajlović) bilo je izrečeno toliko neistina i poluistina o Aerodromu, i toliko puta su davali direktno suprotne izjave jedni drugima tokom prve polovine 2018, da je potreban jedan tekst samo da se popiše količina "magle" koju su proizveli kako bi ubedili javnost da je naprosto nužno da država – koja ne zna da upravlja aerodromima – preuzme niški aerodrom. Samo ukratko: Pamtimo izjavu ministarke da se u koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" ne pominje nikakvo ograničenje broja putnika na niškom aerodromu – izjavu koju je demantovao "njen rođeni pomoćnik" Ilić, koji je rekao da će država plaćati "penale" Vansiju ako niški aerodrom pređe milion putnika na godišnjem nivou. Pamtimo i falsifikovanje zapisnika sa sastanka u Ministarstvu saobraćaja, kada je navodno tadašnji direktor Aerodroma Đurđanović rekao da bi valjalo povećati aerodromske takse. Đurđanović se kasnije javio "Južnim vestima" i saopštio da on na tom sastanku nije prozborio ni reč: "Ja tako nešto nikad nisam izjavio niti rekao, a na pomenutom sastanku nisam uzimao reč, doslovce ništa nisam ni rekao." JEDNA ZEMLJA, JEDAN AERODROM: Protest "Ne damo niški aerodrom", april 2018. Takođe, pamtimo i neistine koje je ministarka iznosila o finansijskoj sposobnosti aerodroma. U aprilu 2018. je Zorana Mihajlović rekla da su prihodi Aerodroma 60 miliona, a samo trošak za plate 110 miliona dinara. Zapravo, u realnosti, prihodi Aerodroma su u 2017. bili 323,7 miliona dinara, dok je na plate otišlo negde oko 105 miliona dinara. Sećamo se i da je u januaru 2018, samo par meseci pre nego što će gradsko veće u Nišu dobiti neizdrživ napad darežljivosti i pokloniti Aerodrom državi, gradonačelnik Darko Bulatović (sa tim istim gradskim većem) potpisao saglasnost na Dugoročni plan poslovne strategije i razvoja niškog aerodroma (za period 2017–2027), u kome nema ni slova o promeni vlasnika. Pamtimo i sporni ugovor Aerodroma sa Ministarstvom odbrane, potpisan još pre desetak godina, koji je bio još jedan adut države u nameri da uzme "Konstantina Velikog": iako je ispoklanjala silnu zemlju u Beogradu na vodi ili prodala budzašto kojekakvim arapskim investitorima, država se zainatila da na ugovor kojim Aerodrom duguje zemljište Ministarstvu odbrane "prebije" tako što će država uzeti Aerodrom, a da Ministarstvo oprosti dug. Pamtimo da je Darko Bulatović za sklapanje ugovora optužio Demokratsku stranku, ali i Pokret "Dosta je bilo" (osnovan 2014) i Pokret slobodnih građana (osnovan 2017), koji u trenutku potpisivanja ovog ugovora nisu ni postojali. Takođe, pamtimo da, iako je država uzela Aerodrom, dug prema Ministarstvu nije bio oprošten. Pamtimo i bezbrojna obećanja o tome kada će ugovor o koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" – iz koga bi se jasno saznalo šta je to država obećala Francuzima u vezi sa niškim aerodromom – postati dostupan javnosti. Pa je tako Ana Brnabić obećavala do septembra 2018, Siniša Mali do kraja 2018, a Zoran Ilić je krajem januara 2019. obećao da će ugovor biti objavljen "u narednih mesec dana". Naravno, ugovor je još uvek tajna za građane Srbije. Najzad, pamtimo i da je Zorana Mihajlović u aprilu 2018. kritikovala bivše rukovodstvo Aerodroma zbog subvencionisanja dve avio-kompanije, odnosno, jer su za četiri godine (2010–2013) "dali 3,6 miliona evra avio-kompanijama za prazna sedišta, da bi leteli iz Niša". U maju je Vučić varirao na ovu temu kod Sarape na Pinku: "Nemojte da vam pričam šta su oni radili, kako su plaćali mesto u avionu, do Kaljarija ili do nekih drugih mesta, a i koliko se para države trošilo." Kad ono – ni godinu dana kasnije, Vlada Srbije izdvaja ne 3,6, nego 15 miliona evra za tri godine da bi – "plaćali mesto u avionu" i da bi avio-kompanije "letele iz Niša". No, šta zapravo leži iza cele priče sa ovim subvencionisanim letovima iz Niša? Kako se došlo do baš ovih destinacija, a ne nekih drugih? Koliko će putnika tako biti prevezeno i da li se nekome "nameštaju" ove nove, subvencionisane linije? "Prošlu godinu je aerodrom završio sa 350.000 putnika i sasvim slučajno su ovi novi, subvencionisani instalirani kapaciteti oko 350.000 sedišta godišnje – a to ne znači i toliki broj putnika", kaže Bojan Avramović. "Mi smo isporučili 350.000 putnika kroz trogodišnji projekat koji je Grad Niš koštao dva miliona evra. Međutim, zatekli smo milion evra dugova (četiri neisplaćene plate, 400.000 kredita u švajcarcima, 400.000 evra duga dobavljačima), tako da smo na raspolaganju imali milion evra. Doveli smo Aerodrom do samoodrživosti i nadalje je trebalo samo ulagati u infrastrukturu. Ovih 15 miliona evra nema veze sa infrastrukturom, ovo je besomučno rasipanje para u cilju dokazivanja opravdanosti preuzimanja Aerodroma, a bojim se i razračunavanja sa avio-kompanijama koje već rade u Nišu. Jednostavno, za ovih 15 miliona evra dobijate ono što već imate, 350.000 putnika godišnje, a Aerodrom dobija ista ona tri evra takse koje dobija i bez subvencionisanih letova. Svim ovim je pokazano da oni koji su preuzeli Aerodrom pojma nemaju šta s njim da rade, niti su imali plan kad su ga uzimali, niti ga imaju sada. Sa 15 miliona evra može svako", kaže Avramović. On dodaje da ne veruje da je lokalno rukovodstvo biralo destinacije ("Pobogu, pa niko od njih nije znao da taj Fridrihshfs... uopšte i postoji. Oni muku muče da osposobe niško groblje, bacili su do sad 500 miliona dinara pomoći tom preduzeću i dalje ne radi kako treba"), ali kaže da, ko god da je birao u koja će se mesta putovati subvencionisanim letovima, zlonamerno je napao opslužna područja svih postojećih linija iz Niša osim Stokholma: "Ovo je direktna nelojalna konkurencija sa najvećim subvencijama, slobodno mogu da kažem, u Evropi. Sa najmanje pet puta manje para za subvencije mogli bi obezbediti ove linije iz Niša i to prema Parizu, Frankfurtu (ne Hanu), Štutgartu, Londonu, Moskvi, Istanbulu... Pa Turkish Airwaysu je odgovarala cena aerodromskih usluga, leteo bi bez dodatnih para. Priča o ‘nekomercijalnim’ linijama je budalaština, koju moraju da pričaju ovi iz Niša iako su svesni kakvu glupost izgovaraju. Kakav državni interes postoji da bi se enormno plaćala linija Niš–Fridrihshafen, koji je inače 50-ak kilometara od ‘komercijalnog’ Memingema? I jedan i drugi aerodrom su alternativa Minhenu. Da je u pitanju Minhen, u redu, destinacija je okej, ali svejedno zašto toliki novac?" VEROVALI ILI NE "Sudeći po kriterijumima raspisanog tendera za 12 novih operacija sa niškog aerodroma, potpuno sam siguran da će jedini ponuđač biti Er Srbija, jer kriterijumi za ocenjivanje ponuda – ali i obligacioni odnosi koji su definisani Ugovorom – u potpuno podređeni položaj stavljaju sve druge ponuđače, a naročito loukost avio-kompanije. Čak i ako progutaju ‘žabu’ sa pomenutim spornim destinacijama, loukost kompanije se susreću sa ponderisanim (bodovanim) kriterijumom ‘povezanih letova’ (čak 15 od 100 pondera), pa sa kabinskim prtljagom od 11 kg (takođe 15 od 100 pondera), drugim avionom u rezervi na teritoriji Srbije (obavezan kriterijum), sa verovali ili ne, pored ostalog osoblja i još 15 ljudi u kol-centru koji moraju da imaju dokazano iskustvo i prođu bezbednosnu proveru! Čak i ako sve ovo ispune, loukosteri, ali i ostali ponuđači, moraju da prihvate činjenicu da učestvuju na tenderu za koji je obezbeđen novac samo za 2019. godinu. Dinamikom realizacije ugovora je predviđeno da se, po izvršenju posla, dostavljaju mesečne fakture, tako da će i u 2019. godini avio-kompanija moći da računa samo na pola godišnje tranše (dva i po miliona evra). Ukoliko iz bilo kog razloga u toku trajanja ugovora (tri godine) ne budu bila obezbeđena sredstva u godišnjem budžetu Srbije (2020. ili 2021), ugovor se otkazuje bez ikakvih posledica po Naručioca, tačnije državu Srbiju (član 18 Ugovora). Ova odredba poništava sva ugovorna prava avio-kompanija i obesmišljava sam ugovor. Iz mog skromnog iskustva, a učestvovao sam u pregovorima sa više avio-kompanija, ovo je više nego dovoljan razlog da nikom na pamet ne padne da se pojavi na tenderu, osim onoga ko je i do sada više nego uspešno izvlačio novac iz budžeta Srbije. Zaboravite na konkurenciju i loukostere, pročitajte tendersku dokumentaciju, i videćete šta se valja iza brda", zaključuje Avramović. Radmilo MARKOVIĆ
  3. Ovo je istinita priča o osmogodišnjoj devojčici koja je znala da ljubav može biti čudesna. Njen mali brat je morao umre zbog tumora na mozgu. Roditelji su bili siromašni, ali su založili svu imovinu i učinili sve da ga spasu. Jedno veče otac je rekao uplakanoj majci: „Ne može ovako dalje, draga. Mislim da smo došli do kraja, njega može spasiti samo čudo.“ Devojčica je sve slušala pritajena u uglusobe. Otrčala je u svoju sobu, razbila kasicu i tiho otrčala do obližnje apoteke. Strpljivo je čekala, a kad je došla na red, propela se na prste te pred apoekara sasula svoj sitniš. „šta bi ti htela, dušo?“ „To je za mog brata, gospodine, jako je bolestan. Došla sam kupiti čudo.“ „Nisam te najbolje razumeo“, reče apotekar. „Zove se Andrija. Ima nešto što mu raste na glavi, tata kaže da je gotovo, da ga samo čudo može spasiti. Ja jako volim svoga brata, zato sam donela sav novac da kupim čudo.“ Apotekar se tužno nasmešio i odgovorio: „Ali mi ne prodajemo čuda.“ „Ako nema dovoljno novaca, mogu još potražiti. Koliko košta jedno čudo?“ U apoteci se zatekao visok i naočit čovek ozbiljna lica koji je sa zanimanjem pratio razgovor. Dok je apotekar nemoćno širio ruke, devojčica je skupljala svoje novčiće. Visoki čovek joj priđe i upita: „Zašto plačeš, mala? šta se dogodilo?“ „Gospodin apotekar mi ne želi prodati čudo i neće da mi kaže koliko ono košta. To je za mog brata Andriju, koji je jako bolestan. Mama kaže da mora na operaciju, a tata da to ne možemo platiti i da Andriju može samo čudo spasiti. Zato sam donela sve što sam imala.“ „Koliko imaš?“ „Dolar i jedanaest centi... Ali znate“, doda tiho, „mogu potražiti još novaca...“ Čovek se nasmeši. „Mislim da neće trebati. Čudo za tvoga brata košta upravo dolar i jedanaest centi!“ Jednom je rukom pokupio sitniš, a drugom nežno uzeo devojčicu za ruku. „Povedi me svojoj kući“, reče, „želeo bih videti tvog brata i razgovarati sa tatom i mamom. Možda uspemo pronaći čudo koje im treba.“ Otmeni visoki gospodin i devojčica iziđoše iz apoteke držeći se za ruke. Taj čovek je bio profesor Karlton Amstrong, jedan od najpoznatijih svetskih neurohirurga. Operisao je malog Andriju, koji se za nekoliko nedelja potpuno oporavio. „Ova je operacija pravo čudo“, rekla je mama. „Pitam se samo koliko bi koštala...“ Devojčica se nasmešila ne rekavši ništa, znala je da je čudo koštalo dolar i jedanaest centi. Naravno, ljubav i vera Andrijine sestrice uračunati su u cenu. *Bruno Ferrero*
  4. http://www.novipocetak.com/svijet/prica-doktorice-iz-porodilista-znate-doktorice-moj-muz-radi-ne-pije-svaki-dan-imamo-hljeba-i-ponesto-skuhamo-lijepo-zivim-ne-zalim-se/?fbclid=IwAR3Vh2PyK2GzWUdvE8gVp_WyWGR3wRXg86MoiOZOylhrjdQOgBmRJTvSBpw Priča zbog koje će vam poteći suze… Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se… Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca, a beba je baš mala.” “Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi. “Melisa”, kaže jedva čujno. “Odakle si?”, nastavljam sa pitanjima. “Odavde“, kaže, “tu sam se udala“. “Dobro Melisa, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam. “Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuvamo. Lijepo živim, ne žalim se”, priča. Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu. “Melisa, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam. “Samo sestru, doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Melisa našao sam ti muža. I doveo ga. Idi, dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala“, kaže. “I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim. “Dobar je“, prozbori i nastavlja da šuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost, ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni. Babica mi donosi njene analize krvi… Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija. “Znate, nastavlja, ovo je djevojčica. Zvaću je Amina. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.” “Napni se, Melisa”, kažem i gledam u babicu. Svi šutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli… Hajde Melisa, najjače što možeš, napni. Melisa sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa. “Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je, grli, ljubi i plače od sreće. “Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška, doktorka?“, pita. “Evo samo malo, Melisa, izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Melise. “Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”. “Jeste Melisa, lijepa…“ Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun. “Melsia, jesi li gladna, žedna?” “Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Melisaa ima osmijeh. Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek. “Ja sam Melisin muž. Da li je Melisa dobro?” “Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocjepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Sretan je. “Molim vas, dajte ovo Melisi”, reče i pruža malu kutiju plazme i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra… Eto krenulo mi, imam da radim,…” Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže. “Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. okovi, napolitanke, plazme, čokolade… “Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Melisa, vidi kako si mršava, a mi debele”. Namještam osmijeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pritom ni jednog trenutka nisu uvrijedile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Melisa dolazi da se zahvali… “Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“ “Neka Melisa, uživaj. Nije to ništa.” “Hvala , hvala…” A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Melisi jednu ružu… Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti je stvarno potrebno da budeš sretan? Zaista ne znam
  5. Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe Rušenje predrasuda i borba za jednaka prava i poštovanje svih pokucala je i na vrata dece sa smetnjama u razvoju - ovoga puta na jedan pristupačniji način široj javnosti. Naime, organizacija 'Dečje Srce' koja se već 18 godina bori da deci i mladima sa smetnjama u razvoju, njihovim porodicama i svima koji žele da se uključe u rad sa njima, stvori adekvatne uslove i pruži pomoć, sada je učinila veliki korak napred. Novootvoreni kafić pod imenom 'Zvuci srca' otvoren je na Vračaru, na adresi Čuburska 12 , a u njemu rade isključivo mladi sa posebnim potrebama uz malu pomoć i podršku nadležnih iz organizacije. Lokal "Zvuci Srca"foto: Filip Plavčić Goran Rojević, defektolog po zanimaju i dirketor humanitarne organizacije "Dečje srce" , objasnio je da ova organizacija već 18 godina pokušava da bude most između mladih sa smetnjama u mentalnom razvoju i šire zajednice i da razbije predrasude koje ljudi možda imaju o njima. foto: Filip Plavčić Rojević je objasnio da prostor u kome se nalaze 'Zvuci srca' , dobili su od poslovnog prostora grada Beograda, a Ministarstvo zapošljavanja i socijalna pitanja su pomogli da se prostor opremi. Kroz program delegacije 'EU u Srbiji' i kroz program 'Mi radimo budućnost gradimo' , omogućeno je da 60 osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju prođu obuke za pomoćnika kuvara, štampara i cvećara i da u okviru tih zanimanja i ovog radnog centra stvore uslovi da se što više njih osposobljava za to da stvara neka znanja i stupa u kontakt i komunikaciju sa širom zajednicom. Osobe ometene u razvoju posao obavljaju same uz malu pomoć i podršku nadležnih. Sve što se u lokalu posluži - ne naplaćuje se, već je moguće ostaviti dobrotvoran prilog u skladu sa svojim mogućnostima i željom. Jedan od zaposlenih u lokalu, Nemanja Jović koji ima 25 godina, kaže da je njegovo iskustvo u lokalu pozitivno i da nema zamerki. Nemanja Jovič, jedan od zaposlenih u lokalu.foto: Filip Plavčić Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe.
  6. SVEŠTENIK VALERIJE DUHANJIN: Samoobmana je gora od gube – priča iz našeg vremena Naš život je pun zagonetki. Ono što smatramo štetnim često nas odvede do dobrog završetka. A ono što smatramo korisnim nas često lišava dobrobiti. I čak i kada nam Gospod pruža očigledno čudo da nas urazumi, izbor je uvek na čoveku, a taj izbor katkad može biti neočekivan i nepredvidiv. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење.
  7. Vazduhoplovna istorija Jugoslavije i Srbije je veoma bogata, ali i prepuna nepoznatih detalja, od kojih je jedan svakako da se kod nas i dalje nalazi skoro jedna eskadrila od oko 18 „migova” koji su pripadali Sadamu Huseinu. Reč je, naime o deset aviona tipa „mig 23″ i osam lovaca tipa „mig 21″ iračkog ratnog vazduhoplovstva, koji su zbog ratova koji su izbijali, najpre na Bliskom istoku, a potom i u bivšoj Jugoslaviji, ostali zaglavljeni na Balkanu, a njihova sudbina je i dalje neizvesna. Ono što je interesantno jeste da ove letelice nikad nisu bile u sastavu jugoslovenskog, niti kasnije srpskog vazduhoplovstva, mada su neke od njih nosile oznake RV i PVO nekadašnje JNA. Čak devet od deset aviona „mig 23″ je i dalje rastavljeno, u drvenim sanducima, dok jedan sklopljeni koji je bio izložen ispred Muzeja vazduhoplovstva u Surčinu danas dalju sudbinu čeka u zavodu „Moma Stanojlović” u Batajnici. Priča o iračkim „migovima” koji su stigli u bivšu Jugoslaviju počinje posle završetka iračko-iranskog rata 1988. godine, kada su Iračani ambiciozno krenuli u obnovu resursa lovaca „mig 21″ i „mig 23″. S nizom država, od kojih su neke pripadale Varšavskom ugovoru, potpisani su sporazumi o obnovi lovaca, a tu se našla i SFRJ, koja je sa Irakom imala plodnu vojnotehničku saradnju. SFRJ je od Iračana dobila ponudu da remontuje „migove 21″, ali i „migove 23″, koje inače Jugoslavija nije imala u naoružanju niti su ikada remontovani u domaćim zavodima. Ugovor o srednjem remontu lovaca tipa „mig 23″ i generalnom remontu „migova 21″ potpisan je 1989. godine. Nosilac posla bio je zavod „Zmaj” iz Velike Gorice kod Zagreba, koji je inače remontovao jugoslovenske „migove 21″ i G-4. Remont „migova 21″ nije bio problem, ali je „dvadesettrojka” za Jugoslaviju bila veliki izazov. Sa RV Mađarske postignut je poverljiv dogovor prema kojem je dvojica pilota, probni pilot zavoda „Zmaj” Omer Avdaković i Željko Mendaš iz 127. lovačko-avijacijske eskadrile koji je leteo na lovcu „mig 29″, ali i dvojica tehničkih oficira trebalo da prođu obuku na lovcu „mig 23″. Piloti JNA prošli su obuku na verzijama „mig 23 UB” i „mig 23 MF” u bazi Papa kod Balatonskog jezera. Problem je, međutim, bio u tome što su se mađarski „migovi” razlikovali od verzije „mig 23 ML” koji su imali Iračani. Dokumentacija o „dvadesettrojkama” mogla se dobiti samo na uvid, ali su Mađari velikodušno dozvolili da odabrani tim transportnim avionom „An-26″ doveze fotokopir aparat i kopira sve dokumente koji su bili značajni za radove na „migu 23″. Mesec dana pre početka obuke naših pilota na „migu 23″, avgusta 1989, Iračani su u Jugoslaviju počeli da šalju transportnim avionima „iljušin 76″ svoje rasklopljene lovce. Tako je prevezeno deset „migova 23″ verzije ML. Prva dva serijska broja – 23252 i 23269 – stigla su 10. avgusta, a ostalih osam stiglo je do 17. januara 1990. „Migovi” su najpre rastavljeni na delove, dok je jedan ostao čitav i služio je kao probni sto. Prvi probni let izveden je jula 1990. godine na visini od 1.000 metara, a izveo ga je lično Avdaković pri brzini od 550 km/h. Pojava „čudnih aviona” sa još „čudnijim oznakama” na nebu iznad Zagreba izazvala je zaprepašćenje građana. Sve je izgledalo savršeno i činilo se da će unosan posao teći bez problema, kad je 2. avgusta 1990. godine Sadam Husein napao Kuvajt. Savet bezbednosti UN uveo je sankcije Iraku. Oni su, doduše, pre toga uspeli da veći deo „migova 21″ vrate. Nametanjem embarga na isporuku oružja, međutim, u Jugoslaviji je ostalo zarobljeno još osam „dvadesetjedinica” i deset lovaca „mig 23″. Usledila je odluka da se obustave svi radovi na iračkim „migovima”. Na jednom je remont bio završen, dok su ostali bili u različitim fazama. Na nekima je remont tek započeo, dok su neki bili u završnoj fazi. Avioni su konzervirani. Nije, međutim, prošlo ni godinu dana, a SFRJ je ušla u građanski rat. U leto 1991, kada je došlo do prvih oružanih sukoba, većina zaposlenih više nije dolazila na posao u „Zmaj”. Zagrebački aerodrom „Pleso” (danas „Franjo Tuđman”) od 13. septembra 1991. bio je u blokadi. Zbog učestalog puškaranja, sklopljeni „mig 23″ sklonjen je u jedno od armiranih betonskih skloništa. U slučaju upada hrvatskih paravojnih snaga planirano je da se letelica digne u vazduh. Pošto je hrvatsko rukovodstvo procenilo da bi upad na aerodrom bio uzaludan, odlučili su da uz pomoć evropske posmatračke misije krenu u pregovore s JNA da napusti aerodrom. Jedan „mig 23″ (serijski broj 23292) demontiran je i spakovan u sanduke, a odlučeno je da avion s brojem 23269 preleti na aerodrom „Željava” kod Bihaća. Prema uslovima sporazuma, hrvatska PVO preuzela je obavezu da ne dejstvuje. Uprkos tome, Avdaković, koji se nalazio za komandama aviona, odmah po poletanju, oko 15.40 časova, letelicu je podigao na 4.000 metara visine. Naruku mu je išla i sumaglica, tako da je bio zaštićen od dejstva lakih prenosnih PVO sistema. Avion je leteo na ruti Sesvete-Ivanić Grad-Bihać, gde je sleteo nešto posle 16 časova. Odmah je smešten u pretpolje podzemne galerije „A”. Dva dana posle sletanja dobio je propisane oznake RV i PVO JNA, sa sve petokrakom. Avion je u Bihaću ostao do 2. februara 1992, kada je preleteo na Batajnicu. Poslednji put vinuo se u nebo krajem aprila iste godine. Avion je uspešno preživeo NATO agresiju 1999. godine, a novembra 2000. prebačen je u Muzej vazduhoplovstva, gde je ostao narednih devet godina. Preostali razmontirani „migovi” smešteni su u 160. logističku bazu u Pančevu. Čitava priča o iračkim „migovima” postaje aktuelna 2009. godine. Naime, 20. decembra 2009. tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac rekao je da se pregovara sa iračkim vlastima o povratku 19 aviona tipa „mig 21″ i „mig 23″. Pregovori očigledno nisu urodili plodom jer su letelice i dalje u Srbiji – rasklopljene. Šta će dalje s njima biti, nije poznato, ali je malo verovatno da će biti vraćeni Iraku. – Tim avionima je istekao životni vek, ne postoji baza za remont. Iračani su to prevazišli. Njima, s jedne strane, Amerikanci isporučuju F-16, a s druge strane, od Rusa su dobili Su-25, borbene helikoptere „kamov”, Mi 28. U takvoj situaciji pitanje je svrsishodnosti upotrebe aviona „mig 23″. Naprosto, taj avion je prevaziđen, zahteva velika ulaganja, mnogo vremena, a ništa od toga ne može da opravda vraćanje na tu temu. Propušten je momenat kada je o tome moglo da se razgovara – ocenjuje vojni analitičar i autor nekoliko tekstova na tu temu Aleksandar Radić. Na pitanje šta bi Srbija mogla da radi s tim rasklopljenim „migovima”, Radić odgovara: – Ako se reši problem statusa aviona, onda možemo da pričamo o avionima koji su svrsishodni kao muzejski eksponati. Sve drugo je nerealno. S druge strane, publicista i autor nekoliko knjiga o „migovima” i borbenim avionima Danko Borojević za „Ekspres” kaže da ono što je SFRJ nudila Iračanima nije mogla da uradi bez ruske podrške. – Pitanje je da li bi Rusi dozvolili da mi modernizujemo avione njihove proizvodnje s njihovom opremom pored njih samih?! Negde 2013. ili 2014. zvao me je prijatelj iz SDPR-a da mu pomognem oko plana navodne modernizacije aviona „mig 23″. Moja prva primedba je bila: „Pa, jeste li vi normalni, kako mislite to da uradite, a svu opremu morate da uzmete od Rusa?” Normalno, on je potvrdio da sam u pravu, ali je ipak tražio da mu pomognem s nekim predlozima i slično. Dao sam par predloga, ali ideja je prošla kako sam i očekivao. Ništa nije moglo da se uradi jer je bilo nerealno – kaže Borojević. Da bi „dvadesettrojke” trebalo da završe u muzeju, slaže se i penzionisani pukovnik i pilot na „migu 29″ Božidar Martinović. – To nikome više ne treba i ne bi imalo nikakve svrhe remontovati ih. Nema smisla. Ja sam čak jednom seo u Astrahanu u taj avion, ali mi se ta letelica nikada nije dopadala. Imali su ih Kubanci, Mađari, Bugari… Za njih ne postoje rezervni delovi, ne postoji ništa za njih, i to jedino može da postane muzejski eksponat – kaže Martinović. Naime, interesantno je da su irački „migovi” bili jedna od bitnih tema nekadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu – generala Veljka Kadijevića i poslednjeg ambasadora SAD u SFRJ Vorena Cimermana, koga su ove letelice veoma zabrinjavale, da je o tome bilo reči i tokom razgovora predsednika Predsedništva SFRJ Borisava Jovića i američkog predsednika Džordža Buša tokom sastanka u Vašingtonu. Pomenuti sastanak na kojem su bili spomenuti irački „migovi” održan je 3. oktobra 1990 godine, dva meseca pošto je Sadam Husein okupirao Kuvajt. Kadijević je pomenuti stenogram objavio u svojoj knjizi „Protivudar: moje viđenje raspada SFRJ”, koja je objavljena u Moskvi. Stenogramska beleška sastanka Kadijević-Cimerman ukazuje na to da se od početka govorilo o ratu u Zalivu. Naime, Cimerman iznosi stav Kadijeviću da Jugoslavija nije bila otvorena prema SAD povodom iračkih „migova”, gde Cimerman kaže da zna koliko tih aviona ima i gde se oni nalaze. – Mi živimo s obećanjem jugoslovenske vlade da avionima neće biti snabdeven Irak. Prvi put kad sam pitao u SSIP-u, dobio sam od Lončara (Budimir Lončar, poslednji ministar spoljnih poslova SFRJ, primedba autora) informaciju da je stvar zaustavljena. To je bilo pre tri-četiri nedelje, i to nije bilo tačno. Drugi put je bilo od hrvatske vlade. Rečeno je našem generalnom konzulu u Zagrebu da su avioni bili u vazduhu nad zagrebačkim aerodromom. Naš konzul je meni telefonirao i ja sam tražio informaciju od SIV-a te dobio podatak da avioni nisu bili u vazduhu. Ja sam to poslao u Vašington i sutradan sam morao da kažem da informacija nije bila tačna. Moje pitanje je da li postoji način da ovi avioni budu vidljivi jer ako postoji, mi bismo imali konkretan dokaz da su ti avioni u Jugoslaviji. To može biti neformalno, nezvanično, samo treba da imamo dokaz da možemo da kažemo Vašingtonu: nema problema, avioni su tu, oni su viđeni – kaže Cimerman po transkriptu. Kadijević kaže da u pogledu iračkih aviona JNA nikada nije dala netačnu informaciju. On je napomenuo da je Borisav Jović u razgovoru s Džordžom Bušom starijim izneo detalje o servisiranju iračkih „migova” kod nas i da će SFRJ poštovati rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Naime, radi se o dva aviona, kako kaže Kadijević, koji su bili rastavljeni i servisirani, te je procenjeno da je za Jugoslaviju jeftinije da se radovi završe, kao i da su radovi na ostalim avionima prekinuti. – Na kraju krajeva, ti avioni, s obzirom na to da nam Iračani mnogo duguju, jedino su sredstvo. Ako se Irak nikada ne pojavi, da se može naplatiti dug, naravno, kad se ukinu sankcije. Kada su ta dva aviona završena, obavljen je probni let, i oni su bili pod potpunom kontrolom. A što se tiče, gospodine ambasadore, vojske, inspekcije bilo kakve vrste u bilo kakvoj formi, to ne dolazi u obzir – bio je jasan Kadijević po transkriptu. Cimerman je, inače, rekao i da je generalni konzul u Zagrebu informaciju o „migovima” dobio od Vrdoljaka da su na zagrebačkom aerodromu. Priča o „migovima” u transkriptima završava se konstatacijom da je Jugoslavija iz celog posla s Kadijevićem izvukla deblji kraj. U svakom slučaju, Sadamova eskadrila će i dalje buditi interesovanje vazduhoplovnih entuzijasta, ali i javnosti u Srbiji. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/08/28/eskadrila-sadama-huseina-prica-o-irackim-mig-23-u-jugoslaviji-i-srbiji/
  8. Simbolično, prvi put smo razgovarali telefonom 7. januara ove godine. On je bio u Australiji, a ja u Srbiji. Kod mene je, zbog vremenske razlike, još uvek bilo Badnje veče i zima, a kod njega letnje vrelo jutro, a veliki praznik uveliko stigao. Čestitao sam mu Božić. Tek kad se zahvalio, shvatio sam da sam Sretena Božića (86), u svetu poznatijem po imenu B. Vongar, pozvao baš na sveti dan, čiji je naziv u stvari njegovo prezime, a koje na lošem srpskom u kombinaciji sa imenom može da zvuči kao „Srećan Božić“. Kasnije sam čuo da je jedna australijska novinarka, saznavši da je on poreklom iz Srbije, a ne iz plemena australijskih domorodaca Aboridžina, u vreme kada je devedesetih poredio Srbe u bivšoj Jugoslaviji sa onim što su australijske vlasti učinile Aboridžinima, želeći da ga diskredituje pokušala da predstavi njegovo ime kao pseudonim – Merry Christmas (Srećan Božić). Da bih bio siguran da će prihvatiti razgovor, po uspostavljanju veze odmah sam rekao odakle zovem –iz njegove i moje, Gornje Trešnjevice, zabukuljskog sela udaljenog 15 kilometara od Aranđelovca i 20 kilometara od Topole, u kojem je Sreten Božić rođen 1932. godine. Te dve reči su izgleda bile svojevrsna lozinka, koja mi je omogućila da sa ovim neverovatnim čovekom razgovaram skoro sat vremena. Dugo me je ispitivao. Gde se nalazi kuća moje porodice, kako su zvali mog dedu, koliko sam daleko od crkve, da li sam čuo za čuvene Čumiće iz Trešnjevice, po kojima je nazvano Čumićevo sokače u Beogradu, da li poznajem čuvenog pukovnika poreklom iz Trešnjevice… Božić je govorio na tečnom srpskom jeziku, sa šumadijskim akcentom, iako u zemlji u kojoj je rođen nije bio od 1982. godine. To je ujedno bila njegova jedina poseta posle napuštanja tadašnje Jugoslavije i odlaska u beli svet. Krajem pedesetih pisao je na srpskom jeziku, radio kao novinar u više gradova, da bi silom prilika ostavio sve i nastavio karijeru u Francuskoj. Tamo je sarađivao i družio se sa Žan Pol Sartrom i Simon de Bovoar i pisao za njihov politički, književni i filozofski časopis Les temps modernes. Po dolasku na peti kontinent, gde je stigao da radi na građevini, krenuo je kroz pustinju na jednoj kamili, ostao bez hrane i vode i bio na ivici smrti. Utonuo je u san, a sledeće čega se setio bio je susret sa jednim Aboridžinom i kasnije sa njegovim sunarodnicima. Vongarova poznata rečenica posle „oživljenja“ je: „Niko mi nije rekao da je Sveti Petar crn“. Aboridžini su ga nazvali „glasnikom iz drugog sveta“. Sreten Božić tada se ponovo rodio u pustinji Tanami kao B. Vongar, a kulturu Aboridžina posle decenija borbe spasio od zaborava. Pod tim imenom je pisao knjige, bavio se temom domorodačkog stanovništva Australije, jedinim narodom na svetu koji je preživeo dve nuklearne katastrofe: prvi put kad su tragači za rudama uranijuma potpuno uništili njihovu otadžbinu, a drugi put tokom tragičnih nuklearnih proba od strane belih ljudi, odnosno britanske imperije, pedesetih godina. Vongar je prvi belac koji je deset godina živeo sa Aboridžinima. Ušao je u srž njihove kulture i bio je oženjen Aboridžinkom Đunalom koja ga je naučila kako da živi u skladu sa prirodom. Imali su dva sina, ali su oni sa majkom preminuli pod nerazjašnjenim okolnostima, najverovatnije od trovanja vodom. Kada je shvatio da žene i dece više nema, vodeći se verom Aboridžina da se duše umrlih sele u dingoe, pustinjske pse koji sami prilaze ljudima, počeo je da živi sa njima na imanju nedaleko od Melburna, koje je planirao za svoju porodicu. Tu i danas stanuje. Iz drugog braka dobio je sina, supruga je preminula 2004. godine. On je jedini pisac na svetu koji je postavio pitanje nuklearnog holokausta, odnosno pomenutih atomskih proba na severu zemlje, posle kojih su uništena mesta na kojima su Aboridžini živeli hiljadama godina. Jedini je imao hrabrosti da samostalno stane, svojim perom i znanjem ispred britanske imperije i njenih kolonijalnih interesa. Zbog toga su mu izložbe često bile zabranjivane, imao je problema sa izdavanjem knjiga, čak u jednom trenutku nije mogao slobodno da se kreće celom teritorijom Australije. Progonjen je i skrajnut kao pisac, ali je s druge strane dobijao najveće australijske i američke nagrade za književnost. Njegove knjige su prodate u milionskim tiražima i prevedene na petnaestak jezika. Sa Božićem sam se, želeći da proverim da li će mi poslati odgovore na pitanja za Priče sa dušom,ponovo čuo, takođe sasvim slučajno na veliki praznik, Bogojavljenje, 19. januara 2018. U toku telefonskog razgovora jedina tema koje smo se dotakli, ponovo je bila Gornja Trešnjevica. I ovaj tekst je, nekoliko meseci kasnije, nastao u tom selu. Postavljao je pitanja. Pitao me je koliko ljudi danas živi u njegovom selu, da li ima dece u školi, kakva je ova zima, da li je udario jak minus… Prisetio se kako je Trešnjevica bila puna meštana u vreme kada je iz nje otišao, kao i 1982. kada se jedini put vratio da poseti svoju majku. To je bio njihov poslednji susret. Našalio se kada je rekao zbog čega ne može ponovo da dođe u Srbiju. „Verovatno bih umro kad bih video kako je Trešnjevica opustela i kako se broj ljudi desetostruko umanjio“. Pitao me je ko je bio moj deda i odakle mi je baba. Sa neverovatnom preciznošću je znao da kaže gde je čija kuća i kuda tačno prolazi put. Kao da je ispred sebe imao mapu sela, odnosno slike svih predela. Odrastao je u seoskoj porodici i kao dete je često slušao legende, priče, narodne pesme i umotvorine. U njegovoj kući se oduvek cenila pismenost, a porodična osobenost bila epski razuđena, pa su se čuvenoj seoskoj vodenici sastajali, čitali knjige i pričali o junacima. Posebnu pažnju Sreten pridaje vilama, pa ih u jednoj od svojih knjiga spominje u priči sa poznatom vodeničarkom Canom iz Gornje Trešnjevice koja je, kako kažu, imala posebne moći. Vilama je i nazivao žene koje su tokom Prvog svetskog rata došle iz Engleske, Australije i Kanade da se kao dobrovoljci brinu o srpskim vojnicima. Otac mu je pričao o jednoj čudesnoj zemlji iz koje su doletele i u kojoj nije nikad nije bilo ratova. Inspirisan tim pričama, maštao je da jednog dana ode u Australiju, da nađe zemlju punu vila, zemlju bez ratova i ljudske zlobe. Bežeći od nesreće u koju je zapala njegova porodica i država u kojoj je živeo, Sreten upada u australijski pakao i u brojne probleme koje je imao sa tamošnjim vlastima. Zvaničan intervju ipak nismo uradili, jer mi je više puta ponavljao da je star za to, da je čovek u godinama i da retko koristi računar. Kad smo se zimus čuli, u Australiji su buktali požari i bilo je previše vruće, pa je i to bio jedan od razloga za naše neformalne razgovore telefonom. U Gornjoj Trešnjevici se zna za Vongara, ali, doduše, retko ko ima pravu informaciju o tome šta je ovaj čovek napravio za čovečanstvo. Još kao dečak, dok sam provodio raspuste u selu, upamtio sam priče o tome da je jedan čovek otišao u Australiju, da živi u plemenu sa crncima i da su mu psi najbolji prijatelji. Skoro da među meštanima Gornje Trešnjevice nije poznato koliko je knjiga napisao i koja je njihova vrednost na svetskom nivou. – U Trešnjevici su mi pupak i duša. Još uvek sanjam stado stoke koje sam pazio u brdima. Svaku ovcu i goveče znao sam po imenu – dolazili su da ližu so sa mog dlana. Još uvek to rade u mom snu gotovo svake noći. To me i motiviše da pišem – izjavio je Vongar svojevremeno u jednom intervjuu. Po rečima profesora dr Aleksandra Petrovića, urednika izabranih Vongarovih dela u izdavačkoj kući Jasen, B. Vongar, odnosno Sreten Božić je onakav pisac kakav pisac treba da bude: sam protiv svih, sam protiv cele kulture, sam protiv cele civilizacije. Dolazeći u Australiju samo sa jednim papirom, bez dinara u džepu, na kojem je pisalo „Ovaj čovek za sebe tvrdi da se zove Sreten Božić“ koji mu je izdala francuska policija potpuno je prevazišao ravan jednog radnika koji se bori za preživljavanje. On je počeo da se bori za nov život jednog naroda koji se nalazio pred uništenjem. Uspeo je da spase od zaborava kulturu koja ima najduži kontinuitet na našoj planeti, kulturu Aboridžina dugu 50.000 godina. Knjige B. Vongara, među kojima prvo preporučujem autobiografsku Dingovo leglo, naručite u izdavačkoj kući Jasen na ovom LINKU, a emisiju o ovom izuzetnom čoveku, čiji delovi su korišćeni u ovom tekstu pogledajte OVDE. Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je autorsko delo) http://pricesadusom.com/filmska-prica-od-sumadije-do-australije-kako-je-sreten-iz-gornje-tresnjevice-postao-vongar-prvi-belac-u-plemenu-aboridzina/ Fotografije: arhiva izdavačke kuće Jasen, Nenad Blagojević (fotografije Gornje Trešnjevice)
  9. Pobegli su iz staračkog doma, a o tome gde su ih u tri ujutru pronašli priča ceo svet! Ovo je jedna od onih priča gde ne možete da se ne nasmejete kad zamislite situaciju iz nje. Dvojica penzionera iz Nemačke pobegla su iz staračkog doma kako bi prisustvovali najvećem hevi-metal festivalu na svetu. Zaposleni u staračkom domu bili su veoma uznemireni, pa su njihov snestanak prijavili policiji koja se odmah dala u potragu. I onda počinje spektakl! Policija ih je pronašla u tri ujutru u masi na “Wacken Open Air festivalu” u Vakenu u Nemačkoj, gde su bili prilično dezorijentisani. Ipak, odbili su da napuste koncert, te je njihov pazitelj kasnije morao da organizuje prevoz taksijem koji je na povratku u starački dom pratila policija. Penzioneri nisu hteli da propuste “Wacken Open Air festival”, koji je trenutno najveći metal festival na svetu, a zahvaljujući svom “podvigu” dospeli su u sve svetske medije, koji su, malo je reći, oduševljeno preneli ovu zaista zanimljivu vest. US Magazine… https://t.co/YKklPI3Yhw Dekicama svaka čast, a prema komentarima na ovu vest, mnogi su to dočekali oduševljeno. Kažu, s obzirom ko je sve svirao u Vakenu ove godine – nisu smeli to da propuste! Kakav je događaj u pitanju, govori podatak da su karte za festival naredne godine već skoro rasprodate, tako da se možemo složiti da su zaista u pravu. Bitno je čuvati taj mladalački duh, a ovaj simpatičan događaj pravi je dokaz za to. Nadamo se da će naredne godine takođe da prisustvuju festivalu, ali da neće zabrinuti nikog i uživati u omiljenoj muzici, do koje im je očigledno stalo i u poznim godinama. Može se reći da je ovo priča s poentom, zar ne? Idemo kažiprsт i mali prst gore za dekice! \m/ IZVOR: BBC
  10. Za Net.hr piše povjesničar Goran Miljan, autor nedavno izdane knjige Croatia and the Rise of Fascism – the Youth Movement and the Ustasha During the WWII. Prva je to knjiga koja obrađuje pitanje fašizma i ustaškog pokreta s naglaskom na ideju, praksu i simboliku ustaške mladeži kao glavnog segmenta nove hrvatske nacije Pitanje odnosa i uloge mladeži u fašističkim pokretima i režimima već neko vrijeme zauzima značajan prostor u suvremenim historiografskim istraživanjima fašizma. To je posebice došlo do izražaja posljednjih godina kada se studije o fašizmu (fascist studies) počinju usmjeravati na istraživanje pitanja usporedbe i transnacionalnih aspekata fašizma. Donedavno je većina istraživanja vezana kako uz fašizam tako i uz ulogu mladeži bila fokusirana na centralne aktere poput nacističke Njemačke i fašističke Italije, dok su tzv. ‘periferni’ slučajevi ostali donekle zanemareni i neistraženi. Knjiga Croatia and the Rise of Fascism – the Youth Movement and the Ustasha During the WWII prva je koja obrađuje pitanje fašizma i ustaškog pokreta/režima s naglaskom na ideju, praksu, simboliku i ustašku viziju mladeži kao ključnog segmenta ‘nove’, ‘preporođene’ hrvatske nacije unutar šireg okvira komparativnih studija fašizma. Knjiga je objavljena u svibnju 2018. godine kod britanskog izdavača I.B. Tauris i rezultat je višegodišnjeg istraživanja arhivske, novinske i memoarske građe te mnoštva inozemne literature koja se bavi sličnom tematikom u okviru studija fašizma. Vrijednost knjige proizlazi i iz pozitivnih međunarodnih recenzija od kojih se ona Roryja Yeomansa sa Sveučilišta u Princetonu može pročitati na koricama knjige. Polazeći od radikalnog nacionalizma, ili onoga što se naziva ultranacionalizam, pristaše okupljene oko Ante Pavelića i njegove ideje državne samostalnosti kao jedinog načina “spasenja” hrvatske nacije, formirali su tridesetih godina dvadesetoga stoljeća UHRO – Ustaša – hrvatska revolucionarna organizacija (kasnije poznata kao Ustaški pokret). Osnovne karakteristika UHRO-a bile su stroga organizacijska hijerarhija u kojoj je poglavnik kao karizmatski vođa postao utjelovljenje ideje i jedini vođa; snažno naglašena militarizacija; antikomunizam i antiparlamentarizam; antisemitizam; te nasilje i terorizam kao opravdana sredstva za postizanje cilja. Upravo u tridesetim godinama dvadesetoga stoljeća organizacija prolazi kroz svoju transformativnu fazu u kojoj ideja fašizma, tada dominantne političke ideologije i prakse u većini europskih zemalja snažno utječe na ideološki razvoj poglavnika i oko njega okupljene karizmatske aristokracije, tj. sljedbenika koji neupitno vjeruju u njega, njegove ideje i ciljeve kao unaprijed određene i neupitne. Upravo u razdoblju nakon atentata na kralja Aleksandra, u listopadu 1934. godine, uočava se snažniji utjecaj ideje fašizma kod poglavnika i njegovih sljedbenika. Naime, slično kao i Hitler, tijekom svoje internacije u Italiji Pavelić piše nekoliko knjiga te u jednoj od njih, Strahote zabluda, ne ostavlja ni trunku sumnje koju političku ideologiju i praksu vidi kao jedinu opciju sposobnu ‘spasiti’ europske nacije od kapitalizma, nesposobne demokracije i parlamentarizma, te nadirućeg, kako su već tada elaborirali judeo-boljševizma. Bio je to fašizam. U tom razdoblju pa sve do 1941. godine njegovi sljedbenici, kako oni u inozemstvu tako i oni u Kraljevini, sve više naglašavaju važnost i ulogu fašizma kao ideološkog i političkog sistema. Razdoblje je to u kojemu studenti na Sveučilištu u Zagrebu, s ispruženim desnim rukama u zrak, pjevaju hrvatsku himnu i viču da je Ante Pavelić njihov vođa. Vrijeme je to u kojemu Mile Budak piše članke posvećene Hitleru i Fašističkoj Italiji te upozorava sve ‘Jude’ na skori dolazak ‘spasitelja’, tj. poglavnika. I doista, nije trebalo dugo čekati da se pravo ideološko naličje poglavnika, ustaškoga pokreta i njihovih sljedbenika i podupiratelja pokaže u svoj svojoj destruktivnoj i radikalnoj praksi. Revolucija krvi i revolucija duha Odmah po uspostavi NDH proglašeni su rasni zakoni, započeli su progoni i ubojstva, osnovani su koncentracijski logori te se započelo s onime što se naziva “revolucija krvi”, tj. čišćenje i odstranjivanje svih onih koji su smatrani neprijateljima, tj. osobama nedostojnima da se smatraju pripadnicima “nove”, “pročišćene” hrvatske nacije. I dok su jedni bili aktivni sudionici tih brutalnih i anticivilizacijskih događaja, druge bismo lako mogli svrstati u tihe podupiratelje i profitere ustaške prakse, dok je nažalost veoma maleni udio onih koji su se otvoreno usprotivili takvome djelovanju. Kao drugi važan aspekt fašističke ideje nužne potrebe preporoda, tj. onoga što Aristotle A. Kallis naziva regenerativnom utopijom fašizma, javlja se potreba organizacije i odgoja mladeži na novim principima. I dok škola i obitelj ostaju važan čimbenik u tom procesu, država se nameće kao treći i najvažniji. U NDH ta ideja i praksa počinje samo tri mjeseca nakon uspostave režima što označava početak onoga što se naziva “revolucijom duha”. Mogli bismo reći da ove dvije “revolucije”, kako ih se često naziva u literaturi, zapravo čine dva sastavna djela jedne revolucije – revolucije koja treba sprovesti regenerativnu utopiju tako što će odstraniti i ukloniti sve “strane elemente”, a na njihovo mjesto postaviti “nove” Hrvate – Ustaše. Ustaška uzdanica, junak, Starčevićeva i Sveučilišna mladež Iako se ideja organizacije državne mladeži javlja već 23. lipnja 1941. godine kada je izdana Odredba o sastavu Ustaškog pokreta, tek 12. srpnja 1941. godine nailazimo na dokument objavljen u listu Ustaša koji definira strukturu i zadaće novo organizirane Ustaške mladeži. Tim su dokumentom ukinute sve do tada postojeće organizacije mladeži te se sva mladež od navršene 7 do 18 godine sada svrstava u organizaciju Ustaške mladeži. Sama organizacija se dijeli na Ustašku uzdanicu (7-11), Ustaški junak (11-14), Ustaška Starčevićeva mladež (14-18) i Sveučilišna mladež. Vodstvo organizacije sastojalo se od Upravnog zapovjedništva na čelu s Upravnim zapovjednikom Ivanom Oršanićem koji je imao dva zamjenika, jednog za mušku, a drugog za žensku lozu Ustaške madeži. U studenome 1941. godine novim dekretom Sveučilišna mladež je izuzeta iz organizacije, a dob pripadnika Starčevićeve madeži je pomaknuta na 21. godinu starosti. Tijekom trajanja režima učinjeno je još nekoliko manjih preinaka, poput organiziranja Ustaških jurišnika i Ustaških djevojaka, te je došlo do promjene u vodstvu kada je Felix Niedzielski zamijenio Ivana Oršanića na mjestu Upravnog zapovjednika Ustaške mladeži. Još jedna značajna karakteristika organizacije bila je njena stroga rodna podjela uloga, tj. muška i ženska grana mladeži. Ta podjela bazirala se na strogom patrijarhalno-konzervativnom svjetonazoru unutar kojega je, pojednostavljenim rječnikom, muškarac bio ratnik, a žena je bila majka te se stoga i odgoj mladeži bazirao na takvim ideološkim, pedagoškim i svjetonazorskim premisama. U praksi su pripadnici Ustaške mladeži trebali predstavljati onaj segment društva koji je sposoban shvatiti, braniti i nastaviti ono što su “izvorne” ustaše započele pod poglavnikom. Dakle, ideja je bila da se stvori jedna nova generacija, generacija odanih “novih” Hrvata – ustaša koja će nastaviti borbu i vjeru u ono što je poglavnik započeo. Kao što je dr Ivo Korski rekao u svome članku Ustaška mladež u novoj hrvatskoj državi, objavljenom 1942. godine u Ustaškom godišnjaku: "Samo mladež može postati ustaška i zato je Poglavnik i osnovao stašku mladež kao obvezatnu organizaciju za sve hrvatske dječake i djevojke, kako bi duše mladih Hrvata izbrusio i iz njih stvorio ustaše, koji će popuniti redove njegovih vjernih ustaša i njih nadomjestiti kad ovi padnu, na polju rada ili polju časti." Nova uloga mladeži Ovakva uloga bila je dana mladeži jer je ustaški ideološki okvir naglašavao ideju da su prethodne generacije bile zatrovane liberalizmom, komunizmom, kao i nasilnim praksama zatiranja onoga što su ustaše smatrale da predstavlja “esenciju” hrvatskoga duha i kulture. Upravo je ovo naglasio Rudolf Pavlek u svojoj knjizi Izgradnja hrvatske mladeži, objavljenoj 1941. godine kada je rekao da se mladež mora pripremiti za novu ulogu u novoj Europi, ali da je prije toga treba “oteti nedavnoj prošlosti, koja je sva u znaku trule demokracije i žido-marksizma”. Kao što je vidljivo, mladeži je dana uloga novoga elementa koji će NDH svrstati uz bok njenih saveznika u “novoj” fašističkoj Europi. Stoga ne čudi značajna aktivnost organizacije na međunarodnome polju. Ta aktivnost prostirala se od kontakata dužnosnika, koji su započeli već u ljeto 1941. godine, do potpisivanja službenih ugovora o suradnji s organizacijom talijanske fašističke mladeži Gioventù Italiana del Littorio u rujnu 1942. godine, putovanja mladeži u Rim, Firenzu, Weimar, Berlin ili Bratislavu pa sve do sudjelovanja na kongresu mladeži koji je održan u Beču u rujnu 1942. godine. Sve te aktivnosti trebale su pokazati da Ustaška mladež, a preko nje ustaše i NDH, imaju svoje mjesto i svoju budućnost u “novoj”‘ Europi. Da bi se sve ostvarilo, mladež se trebala odgajati na novim principima i novim idejama. Mladež je trebala naučiti vrijednost manualnog rada, kako teorijski tako i praktično. Stoga su organizirane radne akcije poput čišćenja gradskih parkova, čišćenje korita rijeka, pomaganja u poljoprivredi preko ljetnih praznika, izgradnje mostova, i dr. Još jedan važan aspekt obrazovanja mladeži bili su militarizam i kampiranje. Predvojnička naobrazba je u početku bila rezervirana samo za mušku mladež, ali je s pogoršanjem sigurnosne situacije i jačanja Titova partizanskog pokreta postala također naglašena i kod ženskoga dijela mladeži, što je činilo značajan odmak od prvotne uloge djevojaka kao budućih majki. Zdravi, čvrsti i tjelesno sposobni ‘novi Hrvati’ – ustaše Kao treći važan segment naglašavan je sport i njegova uloga i važnost u razvoju zdravih, čvrstih i tjelesno sposobnih “novih” Hrvata – ustaša. Kao i u ostalim segmentima i ovdje je vidljiva podjela na muške i ženske sportove. S jedne strane, sport je trebao učvrstiti fizionomiju, karakter i izdržljivost mladića, dok je s druge strane kod djevojaka trebao biti takve namjene i karaktera da one postanu snažne, zdrave majke. Još jedna ideja koja se propagirala, a koja je bila prisutna kod svih fašističkih organizacija mladeži, bila je da “mladež vodi mladež”. Stoga su i ustaše organizirali specijalne dužnosničke škole, poput one koja je osnovana u prostorijama tvornice Bata u Borovu u listopadu 1941. godine. Te škole bile su zamišljene kao škole u kojima se održavaju tečajevi za buduće službenike Ustaške mladeži, ali su također služile i za održavanje međunarodnih zajedničkih tečajeva, poput primjerice dvomjesečnog tečaja za pripadnike Ustaške i Hlinkine mladeži. Ono što je važno spomenuti jest i nejednako sudjelovanje mladeži u organizaciji, ovisno o području i trenutnoj sigurnosnoj situaciji, nezadovoljstvu roditelja lokalnim dužnosnicima, oklijevanju roditelja da svoju djecu upišu u organizaciju zbog nesigurnog ishoda trenutnih sukoba, do toga da mladež nije svesrdno prihvatila ovakvo nametanje discipline i autoriteta. I dok je država pokušavala ovakve stvari zataškati i vršiti prisilu da sva djeca upisana u prvi razred osnovne škole moraju također biti i članovi Ustaške mladeži, uspješnost je u mnogo slučajeva ovisila o sigurnosnoj situaciji na terenu, koja je nakon zime 1942./43. postajala sve nepovoljnija. Posljednjih godina radikalno-konzervativni pokreti vraćaju poražene ideje Dakle, osnovna ideja bila je svrstati mladež u jedinu dopuštenu organizaciju Ustaške mladeži. Kroz tu organizaciju trebalo je stvoriti “nove” Hrvate – ustaše, koji će biti odani svome poglavniku i svojoj naciji i koji će svoje zahtjeve i potrebe zajednice staviti ispred svojih individualnih potreba. Trebala je to biti generacija koja će prihvatiti autoritet kao jedini ispravni način kolektivnog djelovanja. Generacija koja prihvaća nasilje i kojoj nasilje neće biti zadnja, već prva instanca ako dođe do ugroze novouspostavljenog poretka. Generacija koja je spremna žrtvovati svoje živote ako poglavnik i ustaše to zatraže od nje. Generacija koja će prihvatiti “novi” europski poredak fašizma te koja će ga znati očuvati nakon što zamijeni “izvorne” ustaše. Trebala je to biti generacija koja će, prema riječima Antuna Bonifačića: "Uklopiti sebe sama u narodnu cjelinu, razviti u sebi sve mogućnosti do kraja i biti spremna na najveću žrtvu, postaje najviši zakon zdravoga pojedinca. Svatko, tko se ne može uklopiti, mora nestati kao i svaki nametnik iz zdravoga organizma." Kao zaključak, ova knjiga važna je jer obrađuje ključan, do sada potpuno zanemaren segment ustaške ideologije i prakse te njihova odnosa prema mladeži i društvu općenito. Pored toga, knjiga pridonosi širem razumijevanju fašizma na “periferiji”, kao i brojnim društvenim aspektima vezanima uz mladež kao budućih predstavnike nove, radikalne vizije fašističkoga društva. Strogo definirane rodne uloge, važnost patrijarhalne obitelji, pitanje demografije, pitanje kapitalizma i komunizma kao sustava koji uništavaju mladež, uloga nasilja, te ideja nužne potreba regeneracije i očuvanja “esencije” nacionalnoga bića samo su neki od aspekata koje ova knjiga obrađuje, a koji posljednjih godina ponovno dolaze do izražaja u radikalno-konzervativnim pokretima i idejama na jugoistoku/istoku Europe. Goran Miljan stekao je doktorat iz komparativne povijesti 2016. godine na Srednjouropskom sveučilištu u Budimpešti gdje je pod mentorstvom profesora Constantina Iordachija uspješno obranio (summa cum laude) disertaciju na temu fašizma i Ustaške mladeži. Autor je nekoliko znanstvenih radova objavljenih u međunarodnim znanstvenim časopisima i knjigama. Također objavljuje znanstvene radove i rasprave u hrvatskom tisku i znanstvenim časopisima. Dobitnik je nekoliko međunarodnih stipendija poput DAAD stipendije i stipendije Kraljevske akademije književnosti, povijesti i starina u Stockholmu. Trenutačno je zaposlen na Hugo Valentin centru, Sveučilište Uppsala gdje radi na projektu koji se bavi ulogom pripadnika Ustaške mladeži u Holokaustu, 1941.-1945.
  11. “Ne pričam u prazno. Tačno da se vidi koji je prosek godina ljudi koji hoće da ostanu na selu, šta im je potrebno od države, šta je njihova zemlja, da li su spremni da tim svojim imetkom garantuju to što treba da dobiju od države – i da krenu! Ali da kako budu časni poljoprivrednici, da budu časni i muževi, da budu časni očevi, da budu časni domaćini. Selo je ostalo bez domaćina, ili imaš jednog domaćina. Kad nemaš domaćina na selu, nemaš primer, nemaš uzor, nemaš na koga da se ugledaš da li iz ponosa ili iz zavisti. Nemaš ništa kad nemaš domaćina, nemaš porodicu, selo zarasta u trnje, u korov, i to je ozbiljan problem, pored mataliteta. Ovo jeste šou-program, oprosti mi, ali ozbiljne stvari moramo da uradimo da bismo opstali kao narod i da bismo imali barjak ispod kog ćemo stati. Ta zemlja je naš barjak. Srbija je naš barjak! Svaka ta oranica, svaka ta utrina, svaka ta neobrađena zemlja – to je barjak, u koji treba da gledamo i koji treba da se zaviori u onom svom sjaju! – rekao je Jezdić. “Šta god sad da kažem pokvariću, tako da neću ništa da kažem. Hoću samo da te zamolim da nastaviš da budeš takav kakav si, i da nastaviš da deliš svoje talente, svoju kreativnost, sa svima nama. Čak i onda kad ne zaslužujemo”, rekao je. Kreće od 23:45 https://www.youtube.com/watch?v=6FaMxUvx6B8 https://www.beogradskiportal.rs/2018/06/07/govor-nenada-jezdica-o-kome-prica-cela-srbija-dobro-ce-se-pamtiti-video/
  12. Trifke

    Jedna prica o monasima

    Nisam bas nesto literalno nadaren ali cu pokusati da opisem jedno moje istinsko iskustvo iz jednog manastira. Nemojte mi zameriti ako pricu ne napisem bas u najlepsem stilu. U jednom manastiru ,pored ostalih, zivela su i 4 monaha. Prvi koga zelimda opisem je jeromonah, pristojan i fini covek koji je voleo da isteruje demone i da cita molitve za isterivanje demona. Ljudi su ga voleli i dolazili su kod njega a narocito oni koji su imali djavoimane. Svasta se tu moglo videti i cuti no ono sto je najbitnije je da su ljudi u masama hrlili kod njega. Drugi je bio strog,isposnicki tip koji je "govorio" sa svetiteljima svaki dan i svaki dan su mu se javljali. I on je bio omiljen i masa je sveta dolazila kod njega sto radi razgovora sto raadi saveta. Treci je bio cuveni govornik i savetodavac. Voleo je da poducava i uci i monahe i mirjane a li te iste savete nije primenjivao na sebe, makar kako je bratija tog manastira tvrdila. I kod njega je narod hrlio u masama. Cetvrti je bio najveci po cinu ali nije imao ni jedan od tih "velikih" duhovnih darova. Za njega su govorili da je bolestan. Niko nikada nije cuo da se on sa nekim svadja, da nekoga ukorava ili da nesto trazi. Kada bi ga neko nesto pitao odgovarao je najkrace i vrlo lepo i sazeto. Ono sto bi rekao bilo je jasno i vrlo prakticno. Najcesce je provodio vreme u basti. Njemu skoro niko nikada nije dolazio niti ga primecivao. Kao sto rekoh nisam bas telentiran za pisanje poucnih prica ali moja je poenta da cesto zbog predrasuda ne zapazimo prave vrednosti.
  13. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  14. Služim za proizvodnju i to se zna. Vrijedim koliko i letva u ogradi ovčinjaka. Nitko me ništa ne pita… Ja sam ovca broj sedamdeset i dva. Znam to dobro, jer mi piše na leđima. Da bi si olakšao posao nadgledanja, pastir je svaku ovcu označio brojem. Tako znam i to da nas je stotinu na broju. Ovca pod brojem sto ima vunene uvojke i veoma je umišljena. Mislim da broj sto nosi zato što ima najveću stražnjicu. Moj broj je sedamdeset i dva, a to znači da nisam među prvima kada stado krene, ali ni među posljednjima. To što sam u sredini znači da pripadam masi apsolutne osrednjosti. U stvarnosti nisam beznačajna. Iskorištavaju me kao i svaku drugu ovcu. Uzimaju mi vunu, mlijeko i janjce. Životinja sam. Služim za proizvodnju i to se zna. Vrijedim koliko i letva u ogradi ovčinjaka. Nitko me ništa ne pita. Stoga sam odlučila nestati. Udaljila sam se noću od stada misleći kako ću biti daleko kad pastir primijeti da me nema. U početku sam bila izvan sebe od sreće. Skakala sam po stijenama, birala mladu travu, pasla gdje sam htjela, pila vodu iz potoka, a kad bi mi to dodijalo legla bih u debelu hladovinu i odmarala se do mile volje. Vuna, mlijeko, janjci, sve je bilo moje. Napokon sam postojala! Dvije sam noći provela pod zvijezdama. Stvarno, što će meni pastir? Ali noćas sam spazila vuka, čula zvuk njegovih šapa i osjetila miris. Bio je u blizini. Skamenila sam se od straha, stajala nepomično ispred dva oka što su se svijetlila kao zvijezde, čula sam ga kako mljacka. Gotova sam. Ali odjednom se pojaviše dvije ruke i ponesoše me iz moga skloništa, dvije ljudske ruke koje dobro poznajem. Došao je pastir! Pronašao me je! “Idemo doma. Nedostajala si mi baš ti, broj sedamdeset i dva!” Bruno FERRERO Otac Bruno Ferero je katolički teolog i sveštenik iz reda salezijanaca. Pored teolooškog obrazovanja, stekao je znanja i iz filosofije i psihologije. Još u srednjoj bogoslovskoj školi se bavio pitanjima i problemima mladih. U ediciji "Kratka istorija duše", gde se bavi pitanjima porodice i vaspitavanja dece, objavio je više knjiga sa nekoliko stotina pripovedaka i proznih minijatura, koje su objavljene u više od 150 zemalja.
  15. Premijerno o prvom srpskom pseudo-satelitu, priča o tome kako je iz Jagodine izvezen avion u Ameriku i kako napreduje razvoj srpske borbene bespilotne letelice Da će drugi Vazduhoplovni vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope biti najinteresantniji i najveći do sada ubedili smo vas „spamovanjem“ na svim našim kanalima (izdržite još malo). Kada kažemo „najveće okupljanje vazduhoplovne industrije u regionu“ to zaista i mislimo – do danas se na učešće za oba dana samita prijavilo preko 350 delegata iz 85 kompanija uz prisustvo 7 škola i fakulteta. Ove godine SEAS popirma i izložbeno-sajamski karakter. Ispred glavne sale gde će se održavati prezentacije i panel diskusije biće postavljeno 20 štandova domaćih i inostranih vazduhoplovnih kompanija. Zahvaljujući Aedoromu Nikola Tesla domaća publika imaće priliku da vidi i dva trenutno najmodernija „body-scannera“: Od ove godine SEAS je i izložbena manifestacija Panel nad panelima… U moru interesantnih panela i prezentacija (ažuriranu agendu pogledajte na SEAS sajtu) jedan od najuzbudljivijih svakako će biti „Spectacular aircraft made in Serbia“. Na ovom panelu govoriće osnivač i vlasnik fabrike aviona Aero East Milorad „Mago“ Matić, osnivač i direktor kompanije Composite Technology Team Petar Matunović i predstavnik kompanije EDePro. Petar Matunović iz CTT-a će na samitu prvi put javnosti predstaviti svoj najambiciozniji projekat do sada – pseudo-satelit nazvan „Pupin“. Reč je o letelici koja će leteti na visinama od preko 20 kilometara a biće pogonjena elektromotorom za čiji će rad energiju prikupljati foto-električne ćelije: – Na samitu ćemo prvi put prikazati naš novi projekat, preciznije segment krila koji spada u tzv. „extreme light structures“. To je segment od dva metra koji ima samo 600 grama mase. Posetioce će moći da ga uhvate i osete koliko je lagan. Letelica će imati ekstremno trajanje leta od po nekoliko meseci. Jedna od SEAS premijera – Pupin Osnovna namena Pupina biće usko regionalno pokrivanje teritorije radio signalom, signalom mobilne telefonije, internetom, HDTV-om. Osmatranja u naučne svrhe, sondiranje atmosfere, špijunske i bezbednosne misije, rana upozoravanja, praćenja u slucaju nezgoda i elementarnih nepogoda. Nazvali smo je Pupin po čoveku čija je inovacija omogućila prenos telegrafa na velike daljine. Trenutno smo jedna od pet kompanija na planeti koja se upušta u ovakav razvoj. Tri su prikazale svoje letelice do sada – među poznatijim kompanijama to su Facebook, Google i Airbus. – rekao je za Tango Six Petar Matunović i naglasio da je projekat u fazi potrage za investitorima, da se nada pomoći države ali pre svega privatnom kapitalu. Drugi panelista biće dobro poznati vazduhoplovni industrijalac iz Kraljeva koji je pre nekoliko meseci svoju fabriku ultra-lakih aviona preselio u Jagodinu. Pored njegove uvek interesantne preduzetničke priče čućemo ekskluzivno i više detalja o njegovom najnovijem poduhvatu – izvozu prvih aviona u Ameriku: – Izvezli smo prva dva aviona u Ameriku pre nekoliko nedelja i to je samo početak. U planu je izvoz oko 50 letelica sa „full glass“ kokpitom. Od 10.-15. aprila Aero East će prvi put izlagati u Lakelandu na poznatom „Sun ‘n’ Fun“ sajmu koji je, kad pričamo o LSA kategoriji, možda i popularniji od Oskosha. – kaže Matić. Prvi izvoz novog srpskog GA proizvoda u Ameriku nakon više decenija / Foto: Aero East Ovaj impozantan triling proizvođača letelica iz Srbije otvoriće predstavnik kompanije EDePro koji će predstaviti evoluciju projekta borbene bespilotne letelice Stršljen koju je Tango Six pratio od njenog nastanka. Na SEAS-u iz prve ruke o detaljima redizajniranog Stršljena / Foto: Ministarstvo odbrane Ukoliko još niste, registrujte se za drugo izdanje SEAS-a na ovom linku – www.seas.rs
  16. Fedor Mesinger je prvi meteorolog u SANU od Drugog svetskog rata. Model "Eta" - čiji je on začetnik i prvi autor - za računanje vremenske prognoze i regionalnih promena klime koristi se u više od 20 zemalja. Jedan je od najviđenijih naučnika numeričke meteorologije i dobitnik više međunarodnih priznanja. Da se zadržimo na ovim detaljima iz njegove biografije, pošto Mesinger ne voli mnogo da govori o sebi. Osim o jednoj temi, ali o njoj na kraju intervjua. Zato krećemo od klime i klimatskih promena, o kojima gotovo niko ne priča. Koliko smo mi u Srbiji kao društvo svesni klimatskih promena i šta nam sve donose? Stanovništvo je, nažalost, vrlo malo svesno šta nam se događa sa klimom. Klima nije više ista kao što je bila. I što pre shvatimo taj globalni fenomen - to bolje za naše društvo. Mnogi ljudi u Srbiji kao da priču o promeni klime vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Imam utisak da naši ljudi ne veruju svetu čak i kad se o klimi priča. I da misle da taj svet jedino od Srbije traži da kupi neku njihovu novu tehnologiju za smanjenje klimatskih problema, a zapravo hoće da nam prodaju maglu. Zašto je to tako? I da li su samo odbojnost prema svetu i nerazumevanje suštine ključni problemi? Prošlog januara bilo je izuzetno hladno na Dunavu. Dunav se zaledio, ne pamtim da se to odavno desilo. A onda vas običan čovek pita: o kakvom globalnom zagrevanju onda ovi govore kada se Dunav zaledio. Radi se, međutim, o razlici između vremena i klime, koju naši građani teško razumeju. Gledano u svetu ukupno, protekli januar je bio veoma topao. Vreme je promenljivo, globalna temperatura postepeno raste i veća je u proseku za jedan stepen nego što je bila u predindustrijskom periodu, negde početkom prošlog stoleća. A taj jedan stepen je veoma mnogo. Pretpostavljam da su vaši čitaoci čuli za Pariski sporazum kojim su se sve ozbiljne zemlje sveta obavezale da se povećanje temperature ograniči na dva stepena. To je veoma urgentan proces, koji je nastao zbog sagorevanja fosilnih goriva, nafte, prirodnog gasa... I ako ovako nastavimo - neće biti dobro za čovečanstvo. Problemi su i što ta dva stepena nisu dovoljna da se kako tako bezbedno osećamo gledajući stotinak godina unapred, kao i što su to spori procesi, tako da povećani ugljen dioksid koji je već sada u atmosferi, uz druge gasove staklene bašte, nema gde da ode, i učiniće svoj dalji doprinos povećavanju temperature čak i kada bismo mogli magičnim štapićem od danas pa nadalje da zaustavimo svo sagorevanje fosilnih goriva na celoj Zemlji. Kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Jako neprijatna stvar, zato što ne postoje argumenti koji bi opravdali takvu odluku Sjedinjenih Država. Srećom, to je odluka sa sporim dejstvom, kao i odluka koju ne odobravaju više federalnih država SAD, kao Kalifornija, Oregon,Wašington..., pa čak i prave sporazume za ponašanje u pravcu poželjnog smanjenja emisije CO2. Svi hoće da proizvode energiju, ali sa sagorevanjem fosilnih goriva to je put bez povratka. Sagoreli smo već oko jedne polovine fosilnih goriva od količine koja dovodi do povećanja temperature za dva stepena... Problem je što je količina ugljen dioksida u atmosferi povećana za preko 40 procenata u odnosu na onu pre današnjeg industrijskog razvoja, i što to povećavanje uredno napreduje. Možda to nekom ne deluje frapantno, jer ugljen dioskida u atmoseri sada ima samo oko 400 delova na milion. Ali nepobitno je da je sadržaj CO2 veoma bitan za klimu Zemlje. Naime, od veoma toplog perioda klime Zemlje pre oko 50 miliona godina, pa do minimuma temperature za vreme poslednjeg ledenog doba, temperatura blizu tla na Zemlji se smanjila za oko čak 14 stepeni! Nema drugog objašnjenja - za ovo veliko smanjeje temperature od promene sadržaja ugljen dioksida. U SAD je po jednom stanovniku godišnja proizvodnja ugljen dioksida čak 16 tona. Prosečna godišnja emisija po jednom stanovniku Zemlje je oko četiri tone, ni to nije složićete se malo. CO2 apsorbuju okeani, ali to nije baš dobro, jer oni postaju kiseliji, što ne odgovara životu u morima, ribama koje znamo i koristimo. Apsorbuju ga i stene Zemljine kore, ali tu se radi o vremenima reda veličine stotine godina. A ceni se da imamo svega nekoliko decenija vremena, pa da povećavanje temperature ograničimo na ta dva famozna stepena. Bez veoma energičnog smanjenja emisije, koje se ne događa, ozbiljne studije predviđaju za ovaj vek povećanje nivoa mora od oko metar, pa i više. Foto Nedeljnik Kakve promene temperature možemo da očekujemo u budućnosti? Čekaju nas letnje temperature koje kod nas nismo još doživeli. Pre 20 godina za rubriku "Da li znate" u Politici pisao sam da su maksimalne temperature u Beogradu bile mislim 40,3. A nedavnih godina dogodile su se temperature iznad 42 stepena. Kolika je to pretnja? Pobornik sam britanske izreke: dokaz pudinga sastoji se u jedenju. Ali sve je toplije. Poslednje tri godine, temperatura pri tlu zemlje bila je svake godine viša nego prethodne. To se još nikada nije dogodilo od kada postoje meteorološka merenja. To je znak za uzbunu, i to je ozbiljno upozorenje. U kojoj meri je Srbija spremna da odgovori klimatskim izazovima? Situacija u Srbiji je jako nepovoljna. Dve trećine potrebe za energijom omogućavamo sagorevanjem lignita što je najgori mogući izvor energije. Vrlo je neefikasan po količini ugljen dioksida koju napravimo za dati iznos energije. U sagorevanju uglja oslobađa se i živa koja ostaje u vazduhu, čime se narušava njegov kvalitet. Srbija se Pariskim sporazumom obavezala da za 10 odsto smanji emisije ugljen dioksida. Ja ne znam kako će Srbija to da postigne. Nisam primetio da se nešto radi na tom polju. Kad slećete na aerodrome u Beču i tu i tamo Nemačkoj, vi odmah primetite stotine vetrenjača koji proizvode struju na obnovljiv način. To jeste skupo, i primereno je možda uglavnom bogatijim zemljama, ali kod njih očigledno postoji ta opšta svest da se enegrično krene u nove procese proizvodnje energije. Kod nas još nema te svesti. Ko je odgovoran za takav pristup? I našu takvu svest o klimatskim promenama? Vi to znate bolje od mene. U mnogim zemljama postoje ministri za promenu klime ili ministri za održivi razvoj. A kod nas? Političari svuda po prirodi stvari žele narodu da govore samo pozitivne stvari, a ovde se radi o tome da bi trebalo da govore o uvođenju formalno skupih stvari. Ali to je samo na prvi pogled, formalno, skuplje. Dugoročno, pa i u pogledu uticaja na zdravlje - nije. A buđenje svesti naroda o klimi nažalost po prirodi stvari teško može da donosi neke političke poene. Pa kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Ali zato uništavamo budućnost naših unuka, koji će bojim se platiti cenu za sve što danas ne budemo uradili u suočavanju sa klimatskim promenama. Dotiče li vas politika? Čovek mora unekoliko da prati politiku, ali ne treba da pretera ako ima drugu profesiju kojom se bavi. Šta je tu sve moguće, dovoljno je pogledati jednu Ameriku - ko može da poredi Kartera i Trampa, a obojica su izabrani od manje-više istog naroda. Ljudi u Srbiji priču o klimatskim promenama vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Ne veruju svetu čak ni kad se o klimi priča Imate li utisak nas laika da više ne postoje četiri godišnja doba, nego samo leto i zima? Ne verujem utiscima, verujem brojevima. A brojevi kažu: kada pogledate dijagrame jasno vidite da temperatura definitivno raste. Bilo je i nedavno ljudi koji su stručnjaci, ali nisu verovali u globalno zagrevanje. Danas se rekao bih meteorolozi u svetu spore samo oko toga da li se globalno otopljavanje usporilo, ili nije. Ima i jedna studija koja zaključuje da se globalno zagrevanje atmosfere pri tlu usporilo, ali da se u otprilke istom iznosu količine toplote zagrevanje okeana i topljenje leda ubzalo. Što se tiče reakcije široke publike, možda je dobar primer Koljčickog koji je bio laik, neškolovan za posao. Njegove prognoze nisu imale provereno naučno utemeljenje, ali ljudima su se one tipično dopadale. Naravno, Koljčicki je možda mislio da njegove prognoze imaju ispavan osnov. To možda više govori o psihologiji naroda. Problem je što prognoza nije kao lek za rak, pa ako propisujete lek koji ništa ne vredi, biće uočljiva šteta. I pojaviće se zakon koji će delatnost sveta koji se bavi ovakvim "lekarstvom" zabraniti. Kakav je danas status akademika u Srbiji? U mnogim naučnim discipinama imate nekog akademika ili stručnjaka koji je u svetu priznat i poznat. Ugled u egzaktnim naukama se postiže na svetskoj pozornici, a ne u Srbiji. Nauka je međunarodna i ako hoćete da uradite nešto zapaženo, to onda svet treba da vidi. A postati član SANU je rezultat uspeha u poslu, ali malo je i stvar sreće. Ima mnogo vrednih ljudi sa odličnim naučnim radovima koji nažalost nisu u SANU. Zavisi i od glasanja u Akademiji, koje je tajno. Tu svakako ima i problem što će svet pre glasati za nekog čije rezultate razume, bliski su mu, što favorizuje one discipline koje su već zastupljene u Akademiji. Ograničenje broja članova odeljenja na 25, usvojeno na prošlogodišnjoj Skupštini, trebalo bi da ograniči uticaj ovog faktora. Velika je u svakom slučaju počast biti akademik. Sledeće godine očekuju nas izbori u Akademiji... Naš predsednik Vladimir Kostić uložio je veliku energiju da se uspostavi ravnoteža između odeljenja u Akademiji. SANU u društvenim naukama ima samo šest članova, a u odeljenju za matematku, fiziku, i geo-nauke, kao i medicinskom, više od 20. Ja podržavam Kostića, ali to nije lako ostvariti. Čitate li Dostojevskog? Dobio sam ime po Dostojevskom. Zato vas i pitam? Moja mama je predložila ime. U kući mojih roditelja se mnogo čitalo. Književnost, klasična muzika preko radija, opere, knjige su bili na prvom mestu. Da li vas je ime odredilo - da budete bliži Rusiji nego EU u toj klackalici Srbije? Kultura i književnost su svetske, a ne nacionalne kategorije. Moja mama je volela Dostojevskog, ali znala je na pamet pesme Eriha Marije Rilkea, i mnoge druge, mađarske na primer, tako da sam na isti način svakako podjednak poštovalac i evropske i ruske i uopšte svake kulture. Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu, moj tata, tada beznadežno bolestan, živnuo je za poduže vreme, čitajući koliko može ponovo njegovo ovo ili ono delo. Neostvaren san mu je bio da sa knjigom "Na Drini ćuprija" pređe preko stvarne ćuprije. Nenad ČALUKOVIĆ
  17. Jesu li Adam i Eva istorijske licnosti, ili pricu o njima i onome sto su uradili ne treba shvatiti bukvalno nego na neki drugi nacin ?
  18. Vreme kad smo bili klinci, iz Profesorske kolonije, iz XV paviljona, iz ulice Braće Grim, bilo je vreme sigurnosti i bezbrižnosti. Noću smo krišom krali jorgovane i ruže i kasnije prodavali komšijama koji nas nisu poznavali. Išli na Ada Huju. U tri sata ujutru, još je bio mrak kada smo odlazili na pecanje ispod Pančevačkog mosta. Tražili mesto između starih šlepova. Smrdeli smo na bele crviće u teglama. Lovili kedere i bucove. Vraćali se sa puno riba i ceo kraj je te večeri mirisao na ribu. Uvek smo imali u dvorištu, najlepšem na svetu, po nekoliko kuca koje smo svi čuvali i hranili. Šinteri su ih hvatali i odvodili u kafileriju. Skupljali smo novac od starijih i trčali kao ludi da stignemo pre nego što ih spale. Uletali među kaveze prepune kuca lutalica. Vikali smo – Džeki, Žujka! S kanapom oko vrata Žujke i Džekija, trčali smo izbezumljeni od sreće. Vraćali se kući. Nikada neću zaboraviti taj pogled onih kuca koje su ostajale. Hteli smo sve da ih pustimo na slobodu i povedemo sa nama, ali imali smo samo toliko para da otkupimo Džekija i Žujku. Iza dvorišta, bio je letnji bioskop. Uveče, gledali smo filmove koji su puštani na belom zidu stadiona. Taman da krene film, kad neko vikne iz publike – Ne počinji još. Sad će Roska, za minut, samo Voji da da večeru. I Vida dolazi. Boli je noga… a treba sići sa četvrtog sprata. Kasnije smo na ćošku prepričavali filmove, gledali devojčice i one nas a nismo znali zašto. Onda su majke počinjale da dozivaju decu – Dragane, vuci se kući, znaš li ti koliko je sati? Mićo, Ljubiša, hoćete sestra da dođe po vas? Onda počinje kuknjava – Pustite ih još malo, još deset minuta… Dobro, još deset minut, a onda ti silazi otac. Otac vojno lice. Ima pištolj. Naš kraj u kome smo se osećali zaštićeni i bezbedni bio je oivičen ulicama Zdravka Čelara, Jaše Prodanovića, nekada Varšavske i Cvijićeve. Ako kreneš preko te zamišljene granice, zalaziš u zabranjenu zonu, gde možeš popiti batine od tamošnjih klinaca. Kada smo išli na Taš, na kupanje, išli smo u grupi, bilo je i starijih sa nama, tako da smo bili potpuno bezbedni. Jednog leta pošao je sa nama na Taš i “Robija”. Cigančić, naših godina. Znali smo mu samo nadimak, i živeo je na Zvezdari. Vratili smo se bez njega. Udario je glavom o ivicu bazena i našli su ga tek kad su svi otišli kućama. Posle toga, veoma retko smo odlazili na Taš. Više zimi, na klizanje i to kad smo umesto gvinterica što su se šrafile na cokule, nabavili prave, hokejke. Slušali dobru muziku, saplitali devojčice na ledu i pili čaj. Nikad ranije nismo pili čaj, samo kad smo bili bolesni, ali su svi ostali pili. Da ne ispadnemo seljaci sa periferije, i mi smo ga pili. Valjda je tako trebalo? Upadale su „bande“ iz drugih krajeva na našu teritoriju. Čuvena Aćkanova sa Karaburme, strah i trepet velikog dela teritorije. Kada igra OFK Beograd, ulazili smo u masu da stignemo do ulaza na stadion na Karaburmi, onda se razdvajali i lovili po izgledu dobrog čoveka, da nam bude „tata“. Čiko, hoćete li, molim vas da me uvedete na utakmicu, kao da ste moj tata? Većina bi prihvatala, uzimala nas za ruke i uvodila na stadion. Ovi što cepaju karte na ulazu, već su nas sve poznavali. Bili su besni, ali ništa nam nisu mogli. U povratku bi svratili u „Soko“ pekaru, kupovali kilogram hleba, kakvog više nigde nema. Kada ga podeliš na pola, uvek štrokavim rukama, izleti iz njega vrelina i milina i omami te mirisom. Odlazili u naše ogromno prostranstvo koje se prostiralo od košarkaškog kluba OKK Beograd do fudbalskog stadiona OFK Beograda. Nije bilo ničega. Ni hale „Pionir“. Ništa. Apsolutna pustinja i teren nižerazrednog kluba „Poštar“ na kome su se uvek sušile gaće i dresovi za koje niko nije bio siguran kakve su boje bili kao novi, sa izbledelim brojevima. Tu smo krali mladi crni luka iz neke bašte, sakrivali se u travu i jeli vruć hleba i mlad luka. Šta bih danas dao za takav ručak. Onda je uvek neko vadio suvu, zgužvanu cigaretu, koja je išla u krug i gde si mogao da povučeš najviše dva dima. Igrali smo žmurke, devojčice školice, između dve i četiri vatre, šuge, jelečkinje barjačkinje koga ćete, neka bije neka bije, trule kobile i ko zna još čega sve, ali je fudbal bio uvek na prvom mestu. Igrali smo dosta i klikera. I tada sam počinjao da shvatam neke stvari koje su danas veoma bitne za život pojedinca, a pogotovo za narod i one koji predstavljaju vlast. U susednom paviljonu živeo je jedan koji je bio stariji nekoliko godina od nas. Bio je ogroman. Kao džin. Nosio je pantalone na tregere i svi su ga se bojali i bežali od njega kad se pojavi. Zvali smo ga Meandžija. Da li mu je to bilo pravo prezime ili je neko izmislio, ni dan danas ne znam. Zanesemo se u igru. Neka ogromna senka, kao veliki oblak, prekrije i nas i rupu i klikere. To je Meandžija stajao iznad. Niko ga nije čuo kad je dolazio. Nas je bilo trojica. Rekao je tiho, glasom od koga ti se smrzava govno – Mali, daj mi taj kliker! Ne dam. “Mali”, popija čvrgu od koje pada na zemlju. Ustaje i krene, ali vidiš da ne zna gde će. I mi nismo hteli da mu damo kliker i prošli smo kao i naš drug. Bilo je tri vrste čvrga. Obična, to je kad se otkači srednji prst od palca. Simplonka, kad ti nežno spuste desnu ruku na glavu, levom rukom zategnu srednji prst desne i katapultiraju ga na teme. I ona najgora. Seljačka. Strah i trepet svake glave. To se skupi pesnica, malo isturi srednji prst i onda te kresne po glavi ošišanoj na nulericu. Tri dana ne znaš ni kako se zoveš ni gde stanuješ. Menjali smo mesta igranja. Jedan je uvek stražario da ne naiđe Meandžija ali on kao da je iz zemlje izlazio. Meni je glava posle izvesnog vremena bila kao lubenica i rešio sam jednog dana da mu dam kliker. Prišao mi je i pružio ruku, više nije ništa ni govorio. Ja sam mu stavio u ruku kliker. Bio je iznenađen i krenuo rukom ka mojoj glavi. Zgrčio sam se i očekivao da me pokosi čvrgom, ali on je samo stavio ruku na moju glavu i pomilovao me. - Tako je klinac. Vidiš da možeš da budeš pametan, kad hoćeš. I od tog dana ja sam mu uvek davao po jedan kliker. Nešto kasnije više nas nije posećivao i mi smo nastavili da igramo klikere ali uvek sa nekim strahom da se od nekud ne pojavi Meandžija. Mnogo je vremena prošlo. Sretnem ga veoma retko. Smanjio se. Teško hoda, sa štapom. Slabije vidi i čuje. Stanem ispred njega, izvadim kliker-staklenac i pružim mu ga. On me pogleda kroz zaprljane naočare i pita tiho. - Zašto? - Za lekciju koju si me naučio, a i za svaki slučaj. Nagnem glavu ka njemu, a on me samo malo kvrcne po njoj. _________________________________________ “PRIČA O KLIKERIMA” iz knjige “BILO NEKAD JEDNO VREME, KAD SU LJUDI BILI BOLJI“ Izdanje Centar za kritičku misao i Portal Tacno.net iz Mostara
  19. Priča o Top listi nadrealista, urnebesnom, montipajtonovskom i alanfordovskom radio i TV serijalu tragikomičnih, nadrealno-farsičnih skečeva (1981-1991) čudesne bosanske komičarske trupe TNT tipa, priča je o jednom burnom vremenu. Vremenu kulminacije uspona i tragičnog pada jedne zemlje (SFRJ), jednog režima (komunističkog, jednopartijskog, revolucionarnog, demagoškog), jednog farsičnog sistema idealizma i apsurda (samoupravnog socijalizma) i propasti jednog romantičarskog sna (južnoslovenskog) nekolicine balkanskih naroda na ovim našim prokletoavlijskim i alanfordovskim prostorima. Između krajnosti neverovatnog kulturno-istorijskog uspona i krvavog raspada, u haosu bratoubilačkog rata i primitivizma (kao osnove raspada) nastala je sada već legendarna sarajevska komičarska trupa Top lista nadrealista. Obeležila je jednu bolnu, tragikomičnu i katarzičnu deceniju svojim satiričnim, nadrealno farsičnim skečevima… Nadrealisti su počeli kao radio komedija emitovana na Radio Sarajevu, a kasnije i na TV Sarajevu tokom osamdesetih i ranih devedesetih. Kultni TV serijal Top lista nadrealistaemitovan je u tri navrata tokom 1984, 1989. i 1991. nestavši u talasima ludila i plamenu građanskog rata. Početkom rata u Bosni, deo sarajevske ekipe prešao je u ilegalu i nastavio je sa radom u Sarajevu koje se našlo pod opsadom. Njihov humor i ismevanje ludila i gluposti sve tri zaraćene strane bio je poslednji vapaj razuma, melem na ranu bosanske raje iz čijeg duha i vedrine su i proizašli ranih osamdesetih, u isto vreme kad i slavni sarajevski filmski reditelj Emir Kusturica. Top lista nadrealista počela je sa emitovanjem 1981. godine kao deo emisije Primus na Radio Sarajevu, a potom dobija vlastiti termin za emitovanje nakon naglog rasta popularnosti. Godine 1984. se izrodila i pomenuta TV serija skečeva. Nadrealiste su činili glumci i pisci, a deo njih je bio član rok grupe Zabranjeno pušenje, predvodnika tzv. New primitivspokreta… Između ostalih, nosioci glavnih uloga i autori većine skečeva bili su dr. Nele Karajlić (Nenad Janković), rok muzičar i vođa Zabranjenog pušenja, glumac, pisac i TV režiser, rođen u Sarajevu 1962. godine (igrom sudbine u vreme radnje kultnog filma Emira Kusturice Sećaš li se Doli Bel?, filma koji širom otvara vrata sarajevskoj kulturnoj sceni). Branko Đurić – Đuro, rođen iste godine u Sarajevu, glumac i reditelj, pevač rok grupe Bombaj štampa. Zenit Đozić, legendarni Fudo, glumac, komičar i TV producent, rođen u Sarajevu 1961. godine. Neponovljivi Mirko Srdić, alias Elvis J. Kurtović, vođa rok benda i pisac. U ostatku bande bili su još Darko Ostojić, Boris Šiber, Davor Sučić, Dražen Ričl, Davor Dujmović, Faris Arapović, Drale Karajlić, Davorin Šagulja… Novi primitivizam, kulturni pokret nastao u Sarajevu osamdesetih, bio je zajednički imenitelj i osnova delovanja svih sarajevskih nadrealista, bez obzira da li su se izražavali kroz rokenrol, film ili skečeve. Pokret je pokrenula ista ona ekipa ljudi koja je stvorila Top listu nadrealista: Elvis J. Kurtović, dr. Nele Karajlić, mr. Sejo Sekson, Branko Đurić Đuro, Boris Šiber i Zenit Đozić, kreativna grupa mladih ljudi iz sarajevskog naselja Koševo. Njihovi najpoznatiji projekti bili su Zabranjeno pušenje, Top lista nadrealista, Elvis J. Kurtović & njegovi Meteori, Bombaj štampa. Njihov izraz je bio humor, baziran na duhu obične bosanske raje i sarajevske omladine iz andergraund krugova. Njihovo delovanje je bio odgovor na sveopšte mrtvilo, palanački duh, ludilo opšte propasti i primitivizma koji je tih godina zauzimao primat u svim porama društva, stvarajući osnovu za sve ono što nas je potom snašlo i što još uvek živimo sa tragičnim ishodom. Dr. Nele Karajlić, jedan od glavnih autora i protagonista čuvenog serijala objašnjava na sledeći način duh sarajevskog nadrealističnog humora: I upravo tako – humor nadrealista, istrgnut iz sarajevskog asfalta i predgrađa u jedno burno i prelomno vreme, bio je naivan i jednostavan, sirov i specifičan, pomalo opor, nadrealan, nestvaran, satiričan, farsičan, apsurdan, ali istinit. Njegovom oštrom oku, britkom peru i vizionarskom duhu ništa nije promicalo – od primitivizma koji je bio uvod u opštu propast svih pravih vrednosti i jedan od glavnih uzroka haosa bratoubilačkog rata, do ludila laži i demagogije na čijim se osnovama zasnivalo sve ono što je tih godina do temelja uništeno: od ekonomije i privrede do duha tradicije i kulture. Ne samo da su u svojim nadrealnim skečevima bili svedoci opšte kulturne, duhovne i privredne propasti jedne zemlje u nestajanju, nego su i njeno nestajanje u haosu građanskog rata predvideli i isparodirali. Od čudesne priče o reformama i demokratiji (koja nažalost, barem kod nas, još uvek traje), ismevanja privrednih i kulturoloških fenomena socrealizma – od fabrika za proizvodnju NIŠTA ili proizvodnju auspuha za dalekovode (!?) do biroa za (ne)zapošljavanje (u kojima se mladi nezaposleni ljudi koriste kao kipovi za popunjavanje fabrika koje proizvode ništa – Ovo je Jusuf, ima dva završena fakulteta… Pre podne radi kao portir, a posle podne kao skulptura kod nas u fabrici), skeča o neobičnom rekordu u kojem se radnici takmiče ko duže nije primio platu, preko parodije besmisla rata u Bosni, u kojem se grad Sarajevo deli na dva dela, a unutar porodica nastaju automne oblasti podeljene po nacionalnim osnovama, unutar kojeg iznenada izbija mir i ugrožava harmonični rat i gde se čudesni izum zvani hepek koristi za rešavanje svih problema i nesporazuma, do urnebesnog ismevanja alternativne medicine (Ogulin Oglo Ćulibrk), narodnih običaja (hrkljuš i sisanje motke), obrazovanja, ekologije, sporta, besmislenih TV programa koji emituju glupost i nekulturu, kvizova, naučnih otkrića i rigidnih nacionalizama (uz pomoć detektora) proteže se nepregledno nadrealno polje humora jedinstvenih sarajevskih otkačenjaka i šereta, slika jednog vremena i duh jedne epohe u nestajanju (čije posledice još uvek osećamo). Prisećam se, uz osmeh, jednog od urnebesnih, karakterističnih skečeva Top liste nadrealista u kojem, utonuvši u san, milicioner Rade Pendrek (Đuro), star 40 godina, upada u Zonu sumraka. U Zoni, gde je sve izokrenuto naglavačke, njega hapsi grupa studenata pošto prilkom provere Rade kod sebe nema indeks. Oni ga odvode na saslušanje kod Esada Ćimića (poznatog bosanskog sociologa kulture), kojeg tumači legendarni Elvis J. Kurtović. U parodičnoj sceni ludila saslušanja i okrivljenom milicioneru sledi mučenje do priznanja – puštaju mu muziku Mocarta i čitaju odlomke iz Ničeove Volje za moć. Bio je to trijumf sasvim neobičnog, nadrealistično-apsurnog humora i ludila, kao slika jednog vremena koje se nikad više neće vratiti. Top lista nadrealista i njeni legendarni protagonisti (u izmenjenom sastavu) nastavili su i tokom rata u Bosni da se emituju kao radio emisija (iz okupiranog Sarajeva), ismevajući sve tri zaraćene strane i svakodnevni haos bezumlja u kojem su se našli građani tokom opsade (1992-1995). Na kraju svega, ostala je samo jedinstvena i neponovljiva magija, legenda koja svedoči o neuništivom duhu obične raje, o neuništivom duhu svih nas koji ne pristajemo i ne prodajemo veru za večeru. Njegovo veličanstvo – humor, jedinstveni je izraz tog i takvog duha, ono što izmiče svakoj nepotrebnoj analizi ili mogućnosti da ga steknete na neki grub ili sebičan način. Na kraju svega ostaje lepota duha, čista i neiskvarena u svojoj nevinosti, naivnosti i neuništivosti. Dragan UZELAC
  20. Anri de Tuluz Lotrek bio je francuski slikar, grafičar, ilustrator plemićkog porekla. Rođen je u staroj francuskoj porodici čije je plemstvo vuklo korene iz doba viteštva srednjeg veka. Kao i kod drugih plemićkih porodica tog doba, venčavanje rođaka je bilo uobičajeno kod Lotrekovih ― roditelji su mu bili u srodstvu u prvom kolenu. Anrijeva bolešljivost i piknodizostoza, nasledno oboljenje kostiju, posledica su takvog genetskog opterećenja. Bezbrižno detinjstvo, ispunjeno balovima i lovom, prekinuto je u 15. godini teškim prelomima obe bedrene kosti u razmacima od nekoliko meseci. Zbog bolesti Anrijeve kosti nikad neće pravilno srasti i dečak je zaostao u rastu. Visina od 152cm, kratke, iskrivljene noge i posledično geganje pri hodu obeležiće ga za čitav život. Anri više nije bio sposoban za vojničku karijeru niti je imao izgleda za dobru ženidbu, te su roditelji odlučili da mu podstiču druge sposobnosti. Njihove ličnosti su imale velikog uticaja na njega ― brižna i posvećena majka ostaće mu podrška i oslonac do kraja života, a određene crte karaktera će naslediti od oca, ekscentrika koji je voleo prerušavanje. Tuluz-Lotrek, By Maurice Guibert (1856 – 1913) – Perruchot, Henri: Život Toulouse-Lautreca, Praha 1969, obr. 16, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=304354 Prve skice i crteži Tuluz-Lotreka nastali su kao plod dosađivanja usamljenog dečaka tokom dugih perioda bolesti i oporavka. Učen od strane akademskih slikara, u ranoj mladosti je slikao konvencionalne radove sa motivima prirode i konja, da bi se kasnije okrenuo naturalizmu, te impresionizmu. Sa Degom je bio u prijateljskom nadmetanju, a uzor mu je bio Mane, čije su slike u to vreme smatrane skandaloznim. Kasnije će formirati sopstveni stil koji niko posle njega neće nastaviti. U Parizu je ubrzo postao poznat kako među umetničkim krugovima, tako i kao posmatrač i uživalac pariskog podzemlja. Svi ga poznaju i ceo Pariz mu se smeje, tako je mladi vikont opisivan. Druženje sa sumnjivim ljudima, naklonost prostitutkama i stalne pijanke doneli su mu kultni status pariske noćne scene kao i podozrenje i užas u očima plemstva − otac ga je molio da slike ne potpisuje porodičnim imenom. Nizak, izobličen, uvek u beloj košulji i prsluku, sa filcanim šeširom na glavi i naočarima bez drške na nosu, bio je upečatljiv prizor gde god bi se pojavio. Voleo je da se zabavlja, prerušava, šali, ali je zadržavao nadmoć, obrazovanje i produhovljenost ma gde da se nalazio. Širu pažnju javnosti osvojio je serijom plakata koje je napravio za, tada otvoreni, Mulen Ruž, čiji je bio redovni gost. Njegove slike, koje su bespoštedno otkrivale sjaj i bedu pariskog društva, sadržavale satiru, grotesku, otkrivale komediju čoveka i izazivale tugu i razočarenje, bile su dočekane ili oduševljenjem ili oštrim neodobravanjem. Svojim radom načinio je večnim nekoliko pariskih zvezda čiji bi sjaj inače brzo iščezao: Aristida Brijana, gospodara ulice, izvođača šansona na narodnom dijalektu, plesačice Žan Avril i Ivet Gilber i, naravno, čuvenu „nezasitu“ Guli, raskalašnu Alžiranku čijoj čulnosti je bilo nemoguće odoleti. Narudžbine za slike i kupci su počeli da se javljaju; jednu sliku je kupio i srpski kralj Milan. Pridruživanje rođaka Gabrijela, studenta medicine, donelo mu je novo nadahnuće. Pratio ga je na predavanjima u bolnicama i operacionim salama. Anri je i ranije bio zainteresovan za medicinu, još od dečačkih dana i stalnih poseta pedijatrima, i brojni prijatelji su mu bili lekari. Autoportet Tuluz-Lotreka,By Henri de Toulouse-Lautrec – pAGg8GwiHleSkA at Google Cultural Institute maximum zoom level, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=21909181 Takođe je još od detinjstva imao veliku strast ka jahanju i često je slikao konje. Čak je govorio da bi, da mu je zdravlje to dozvolilo, radije postao hirurg ili džokej nego slikar. Kako je bio sve više prisutan u javnosti, zarad pažnje je igrao na kartu preterivanja: prerušavao se, zabavljao crtanjem izopačenih i nadrealnih prizora, vodio kormorana na povocu i naručivao apsint za njega. Neko vreme je živeo u bordelu, a prostitutke su mu bile muze i postale prijateljice. „Profesionalni model uvek deluje kao da ja napunjen slamom, dok su one…one su žive“, tako je govorio. Anrijev buran život nije prošao bez posledica. Tokom brojnih avantura zarazio se sifilisom, a postao je rob alkohola tražeći u njemu beg iz okova svog izgleda. Naročito je mnogo pio apsint, a i za Francuza netipično je mnogo voleo koktele i terao goste na zabavama da ih piju sa njim. Koktel Zemljotres je navodno njegov izum: opojna smeša sastoji se iz polovine apsinta i polovine konjaka. Zdravlje mu je brzo propadalo i osećao je da mu se bliži kraj. Porodica ga je protiv njegove volje smestila u kliniku na lečenje, ali nedelje provedene tamo samo su ga ozlojedile i učinile mu život tamnicom. Po napuštanju klinike nastavio je stare navike i razuzdan život. Ljubav ka slikanju ga nije napuštala, pa je i u poslednjem stadijumu bolesti radio punom parom. Apoplektični napad, kome je navodno prethodila svađa sa prostitutkom i njeno grubo ruganje, ostavio ga je delimično paralizovanim, a do tad je bio i skoro gluv. Brzo je prebačen u majčinu kuću, gde je i umro u 37. godini. Piše: Milica Gušić https://kultivisise.rs/tuluz-lotrek/
  21. Trifke

    Jako interesantna prica

    Iz nekog razloga nije htela da mi se ptvori druga staranica zato temu postavljam ovde. http://beograd.in/u-kovertu-sam-kumi-na-svadbi-stavila-20-evra-jer-nisam-imala-vise-mlada-je-otvorila-pred-svima-htela-sam-da-propadnem-u-zemlju-a-onda-sok/ Svesna sam bila da je to malo novca iz više razloga, bogata svadba, a i bila sam kuma, ali stvarno nismo mogli više. Ja ne radim, a muž ima samo 250 evra platu, jedva preživljavamo. Najgori trenutak je bio kada je nakon što je sakupila koverte sa novcem odlučila na mikrofon sve da otvori i pročita kolko je ko dao. Prvi puta da neko javno čitao… Kako je otvarala koverte tako je čitala cifre od 100, 200 pa i 500 evra. Mene kao kumu je ostavila za kraj. Dovoljno sam se loše osećala sama sa svojom savesti, ali… Kada je otvorila moju kovartu, ja i muž smo već od stida i sramote počeli da se crvenimo, a moja prijateljica je na mikrofon rekla PRED PREKO 500 ZVANICA da je od svoje najbolje prijateljice, svoje kume dobila 500 evra. Bila sam šokirana, muž i ja smo se pogledali i ništa nam nije bilo jasno. Nakon nekih par minuta moja kuma mi je prišla i našu kovertu zapakovanu vratila i rekla da zna da nisam u najboljoj situaciji i da želi da mi vrati moj novac, jer moje iskreno prijateljstvo joj je vrednije od svog novca ovog sveta, a da je na mikrofon pročitala da sam joj dala 500 samo zbog zlih i pokvarenih ljudi koji su čekali da bude manje. Zaplakala sam od sreće… ali kada sam došla kući shvatila sam da je ona kovertu ipak otvorila jer je pored mojih 20 evra bilo još 500 evra. NAJBOLJA PRIJATLEJICA, volela bih da smem da joj napišem ime, ali ne bi bilo u redu jer bih je razotkrila u laži, ali kada pročita ovo znaće o kome se radi… HVALA TI I ZNAJ DA SAM PONOSNA JER TE IMAM ZA PRIJATELJICU…
  22. https://rachfeed.com/pinay-girl-received-christmas-box-american-boy-kid-marries-14-years-later/ Molim vas da odete na link da biste procitali i odgledali pricu. Copy paste bi samo pricu pokvarilo. Mnog su lepo to tamo uradili.
  23. Necu puno govoriti vec cu pustiti da vam samo tekstovi govore. Samo mala napomena pod srcem se u Bibliji najcesce podrazumeva centar svih emocionalnih, voljnih i intelektualnih moci. Prov 2:1 Сине мој, ако примиш речи моје, и заповести моје сахраниш код себе, Prov 2:2 Да пази ухо твоје на мудрост, и пригнеш срце своје к разуму, Prov 2:3 Ако призовеш мудрост, и к разуму подигнеш глас свој, Prov 2:4 Ако га устражиш као сребро, и као сакривено благо ако добро устражиш; Prov 2:5 Тада ћеш разумети страх Господњи, и познање Божије наћи ћеш. Prov 2:6 Јер Господ даје мудрост, из Његових уста долази знање и разум. Prov 2:7 Чува правима шта доиста јесте, штит је онима који ходе у безазлености, Prov 2:8 Да би се држали стаза правих, а Он чува пут светаца својих. Prov 2:9 Тада ћеш разумети правду и суд и шта је право, и сваки добри пут. Prov 2:10 Кад дође мудрост у срце твоје, и знање омили души твојој, Prov 2:11 Помњивост ће пазити на те, разум ће те чувати, Prov 2:12 Избављајући те од зла пута, од људи који говоре опаке ствари, Prov 2:13 Који остављају праве путе да иду путевима мрачним, Prov 3:1 Сине мој, не заборављај науке моје, и заповести моје нека хране срце твоје. Prov 3:2 Јер ће ти донети дуг живот, добре године и мир. Prov 3:3 Милост и истина нека те не оставља; привежи их себи на грло, упиши их на плочи срца свог. Prov 3:4 Те ћеш наћи милост и добру мисао пред Богом и пред људима. Prov 3:5 Уздај се у Господа свим срцем својим, а на свој разум не ослањај се. Prov 3:6 На свим путевима својим имај Га на уму, и Он ће управљати стазе твоје. Prov 4:23 Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот. Prov 6:16 Šest je stvari koje Gospod mrzi, a sedam ih je gnusoba njegovu biću: Prov 6:17 ohole oči, lažljiv jezik, ruke koje prolijevaju krv nevinu, Prov 6:18 srce koje smišlja grešne misli, noge koje hitaju na zlo, Prov 6:19 lažan svjedok koji širi laži, i čovjek koji zameće svađe među braćom. Prov 6:20 Sine moj, čuvaj zapovijedi oca svoga i ne odbacuj nauka matere svoje. Prov 6:21 Priveži ih sebi na srce zauvijek, ovij ih oko svoga grla; Prov 6:22 da te vode kada hodiš, da te čuvaju kada spavaš i da te razgovaraju kad se probudiš. Prov 6:23 Jer je zapovijed svjetiljka, pouka je svjetlost, opomene stege put su života; Prov 10:19 Obilje riječi ne biva bez grijeha, a tko zauzdava svoj jezik, razuman je. Prov 10:20 Pravednikov je jezik odabrano srebro, a razum opakoga malo vrijedi. Prov 12:10 Pravednik pazi i na život svog živinčeta, dok je opakomu srce okrutno. Prov 12:23 Promišljen čovjek prikriva svoje znanje, a srce bezumničko razglašuje svoju ludost. Prov 13:12 Дуго надање мори срце, и жеља је испуњена дрво животно. Prov 14:10 Srce poznaje svoj jad, i veselje njegovo ne može dijeliti nitko drugi. Prov 14:13 I u smijehu srce osjeća bol, a poslije veselja dolazi tuga. Prov 14:30 Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима. Prov 15:7 Усне мудрих људи сеју знање, а срце безумничко не чини тако. Prov 15:13 Весело срце весели лице, а жалост у срцу обара дух. Prov 15:14 Срце разумно тражи знање, а уста безумних људи наслађују се безумљем. Prov 15:28 Срце праведниково премишља шта ће говорити, а уста безбожничка ригају зло. Prov 15:30 Bistar pogled razveseli srce i radosna vijest oživi kosti. Prov 16:1 Човек спрема срце, али је од Господа шта ће језик говорити. Prov 16:9 Срце човечије измишља себи пут, али Господ управља кораке његове. Prov 16:23 Срце мудрога разумно управља устима његовим, и додаје науку уснама његовим. Prov 17:22 Срце весело помаже као лек, а дух жалостан суши кости. Prov 18:2 Bezumnomu nije mio razum; stalo mu je dati srcu oduška. Prov 18:12 Pred slomom se oholi srce čovječje, a pred slavom ide poniznost. Prov 18:15 Срце разумног човека добавља знање, и ухо мудрих тражи знање. Prov 19:3 Лудост човечија превраћа пут његов, а срце се његово гневи на Господа. Prov 20:9 Ко може рећи: Очистио сам срце своје, чист сам од греха свог? Prov 21:1 Срце је царево у руци Господу као потоци водени; куда год хоће, савија га. Prov 21:4 Ponosite oči i oholo srce i svjetiljka opakih - to je grijeh. Prov 22:11 Jahve ljubi čisto srce, i tko je ljubeznih usana, kralj mu je prijatelj. Prov 22:15 Ludost prianja uza srce djetinje: šiba pouke otklanja je od njega. Prov 23:12 Obrati pouci srce svoje i uho svoje riječima mudrim. Prov 23:13 Ne uskraćuj djetetu opomene, jer, udariš li ga šibom, neće umrijeti: Prov 23:14 biješ ga šibom, ali mu dušu iz Podzemlja izbavljaš. Prov 23:17 Neka ti srce ne zavidi grešnicima, nego neka ti uvijek bude u strahu Gospodnjem, Prov 24:17 Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. Prov 27:19 Kao što se u vodi različito odražava lice od lica, tako i u srcu čovjek od čovjeka. Prov 28:26 Bezuman je tko se uzda u svoje srce, a spasava se tko živi mudro.
  24. Deca iz OŠ “Marija Bursać” iz Beograda svaku subotu provode u školi, gde sa svoje tri nastavnice rade na projektu “Ceo svet je pozornica”. Foto: Privatna arhivaNastavnice Gorica (prva sleva), Aleksandra i Dragana (skroz desno) sa koleginicom koja im pomaže na projektu Iako je škola za ovaj projekat dobila svetska priznanja, međunarodnu nagradu za univerzalno obrazovanje i inovacije u obrazovanju neće moći da primi, jer put ovih vrednih žena u Dubai niko u Srbiji ne želi da finansira. - Ovaj inkluzivni projekat sam osmislila 2012. kako bi sva deca osetila da pripadaju školi. Deca sa posebnim potrebama i ona na marginama su, uz svoje drugare, bila osnažena da progovore na engleskom, dok su ona druga naučila da poštuju različitosti – kaže Gorica Kostić, nastavnica engleskog. Njene koleginice Dragana Cukić i Aleksandra Ikomov ubrzo su joj se pridružile.
  25. Goran Aleksić, čija oba sina boluju od autizma, nedavno je proglašen tehnološkim viškom u šabačkom javnom preduzeću “Toplana” čiji je direktor Aleksandar Prodanović, lider mitrovačke opozicije, objavio je portal “Zorainfo”. „Živeti sa decom koja imaju autizam, može da se opiše u tri reči – to je tuga, patnja i očaj“. Tako svoju priču počinje Goran Aleksić, otac dva decaka obolela od autizma, koji je do pre nekoliko dana bio jedini hranitelj porodice. Sada mu je uručen otkaz, a agonija i neizvesnost traju od 2009. godine, kada se posle stečaja u firmi gde je radio, preko agencije zaposlio na mesto portira u šabačkoj Toplani. U pitanju je moj komsija svi koji misle da mogu da mu pomognu na bilo koji nacin neka ga kontaktiraju na njegov broj mobilnog 063175407 Za sedam godina, dok je radio na određeno vreme, promenilo se pet direktora, a u iščekivanju stalnog zaposlenja, u njegovom sektoru, posao su dobila tri radnika koje je on obučavao, i to, kako tvrdi Aleksić, zahvaljujući politici. Njegova supruga je bez zaposlenja jer brine o bolesnoj deci, a sada je i on ostao na ulici. „Te 2010. godine muž tadašnje direktorke Predškolske ustanove „Naše dete“, Marice Vuletić, koji je u mesecu junu počeo da radi, posle šest meseci dobio je posao za stalno“, priča Goran i pokazuje dokumentaciju. Sa ugovorom na određeno vreme Goran je sačekao novog direktora, u nadi da će konačno dobiti sigurniji status. Međutim… „Početkom 2013. godine, u januaru, sin Salka Karadarevića, koji je u tom momentu bio okružni menadžer LDP-a, posle šest meseci rada, dobio je, takođe, posao za stalno“, objašnjava Goran. Goran je sa portirskog mesta, gde je radio četiri godine bez dana odmora, prebačen da čisti podstanice. Onda je, kako tvrdi, došao novi direktor iz SPS-a. Ne zadugo, usledilo je cepanje lokalnog SPS-a i imenovanje novog direktora, Srećka Đurića, koji mu nije dao novu šansu po isteku ugovora. „Ja sam pre toga pisao gradonačelniku i poslao mu medicinsku dokumentaciju o bolesti moga sina. Kada mi nisu produžili ugovor, ja sam se raspitivao da li će mi iz opštine neko pomoći. Sledećeg dana pozvao me je šef pravne službe, Dragomir Nikolić, i saopštio da je stigao odgovor da je na moje mesto zaposlen odbornik Lekić Suljo, iz SPS-a“, kaže Goran. Pisao je gradonačelniku, ministru Aleksandru Vulinu, zaštitniku građana, ali niko nije imao razumevanja niti rešenje za njegov problem. Onda je potražio pravdu na sudu. Apelacioni sud iz Novog Sada posle 14 meseci vratio ga je na posao, a onda ga je sačekao novi direktor, mitrovačke gore list – Aleksandar Prodanović. „Ja sam se na osnovu rešenja suda vratio na posao 7. novembra, radio sam petnaest dana, da bi mi posle toga bilo uručeno rešenje otkaza ugovora o radu i proglašen sam tehnološkim viškom“, priča Goran uz obrazloženje da je to rešenje potpisao privatni advokat Aleksandra Prodanovića, direktora JKP “Toplana“. Ni sa jednim direktorom, posle otpuštanja, nije bio u prilici da porazgovara. Nažalost, nismo uspeli ni mi. Srećko Đurić, koji je i posle smene ostao da radi u Toplani, kako nam je rekao, ne sme da priča bez odobrenja novog direktora. Novi direktor Aleksandar Prodanović nije se javljao na telefon, niti odgovarao na poruke, tako da nismo saznali da li je Goran Aleksić bez posla ostao po zakonu. Sve ovo zakonski možda i jeste, a da li je ljudski? https://wwwjutarnjiglasnik.000webhostapp.com/tragicna-prica-iz-sapca-otkaz-za-oca-dva-tesko-bolesna-deteta/
×
×
  • Create New...