Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'pomoć'.
Found 19 results
-
Danas se navršava tačno godinu dana od kako se vojni avion Super galeb G-4 srušiona području sela Slatina kod Šapca tokom izvođenjа redovne borbene letаčke obuke. U udesu su tada stradala dva pilota – potpukovnik Nenad Ćulibrk iz Komande RV i PVO i kapetan Dejan Pandurović iz 252. školsko-trenažne avijacijske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade. Nakon udesa, prijatelji i kolege pokojnih pilota osnovali su „Fondaciju Dejan Pandurović“ uz saglasnost porodice Pandurović. Kako navode u svom osnivačkom aktu, fondacija definiše nekoliko ciljeva: – Negovanje sećanja na lik i delo pilota kapetana avijacije Vojske Srbije Dejana Pandurovića; – Pružanje pomoći i podrške članovima njegove uže i šire porodice i članovima porodica poginulih ili teško povređenih pilota, letača i ostalih pripadnika Vojske Srbije u vazduhoplovnim i drugim nesrećama, u skladu sa mogućnostima; – Podizanje nivoa bezbednosne kulture u svim segmentima sistema bezbednosti letenja, kao i promocija prediktivnih i proaktivnih mera za unapređenje bezbednosti letenja u srpskom vazduhoplovstvu; – Ostvarivanje saradnje sa obrazovnim institucijama u zemlji i inostranstvu na svim nivoima obrazovanja; – Promovisanje pozitivnih vrednosti i sportskog duha kod dece i omladine; – Promovisanje amaterskog sporta; – Ostvarivanje saradnje sa drugim organima i organizacijama u zemlji i inostranstvu sličnog interesovanja kao Fondacija. Fondacija će raditi na unapređenju svesti o bezbednosti letenja u srpskom vazduhoplovstvu / Foto: Fondacija „Dejan Pandurović“ Takođe, oni ističu i nekoliko različitih aktivnosti kroz koje fondacija planira da ostvaruje svoje ciljeve: – Prikupljanjem donacija, novčanih i drugih sredstava; – Obeležavanjem godišnjice od vazduhoplovnog udesa pilota kapetana avijacije Vojske Srbije Dejana Pandurovića na prikladan način u skladu sa odlukom Upravnog odbora; – Organizacijom aktivnosti “Memorijal Dejan Pandurović “; – Organizacijom seminara iz oblasti bezbednosti letenja; – Objavljivanjem knjiga i drugih publikacija sa temama koje se odnose na negovanje tradicije srpskog vazduhoplovstva, u skladu sa pozitivnim vrednostima koje promoviše Fondacija; – Saradnjom sa naučnim institucijama, univerzitetima i školama u zemlji i inostranstvu; – Saradnjom sa stručnim udruženjima i drugim organizacijama u zemlji i inostranstvu koje se bave sličnom delatnošću kao Fondacija. Potpukovnik Nenаd Đure Ćulibrk rođen je 30. avgusta 1968. godine u Virovitici. Obаvljаo je dužnost referentа u Odseku zа vаzduhoplovnu podršku Odeljenjа zа operаtivne poslove Komаnde RV i PVO. Nа službi u Vojsci Srbije je od 20. jula 1991.godine. Tokom vojničke kаrijere obаvljаo je niz dužnosti i više putа je nаgrаđivаn i pohvаljivаn. Potpukovnik Ćulibrk bio je nаstаvnik i instruktor letenjа, nosilаc je Zlаtnog letаčkog znаkа. Ćulibrk je bio oženjen i imа dvoje dece, saopštilo je Ministarstvo odbrane. Dejan Pandurović, kapetan avijacije srpskog ratnog vazduhoplovstva, rođen je 15. aprila 1978. godine u Vrbasu. Septembra 1993. godine upisuje Vojnu gimnaziju u Beogradu koju uspešno pohađa kao učenik 5. vazduhoplovnog odeljenja 23. klase. Nakon selektivnog letenja na avionu Utva 75 1997. godine, postaje student 54. klase Vojne akademije u Beogradu na smeru avijacija. Kao diplomirani oficir, usmerenja – pilot aviona, 2001. godine stupa na prvu dužnost u 239. lbae u Podgorici. Nakon završenog kursa nastavnika letenja prekomandovan je na aerodrom Kovin u 251. lbae gde školuje mnoge generacije mlađih pilota. U „Kurjacima sa Ušća“ dobija zvanje starijeg nastavnika letenja na avionu Super Galeb G-4. Poznato je i da se Pandurović jednom katapultirao – u padu vojnog aviona 24. oktobra 2000. godine. Tada je bio kadet na obuci i leteo je sa majorom Asimom Pandžićem u naselju Rakića Kuće kod Podgorice, kada je Super Galebu G4 otkazao motor. -
Jugoslovenska potraga za uranijumom uz pomoć helikoptera
тема је објавио/ла Милан Ракић у Ваздухопловство
Nova knjiga Borisa Ciglića u izdanju Tango Six Publishinga „Zaboravljeni album“donosi i interesantnu priču o jugoslovenskoj potrazi za uranijumom uz do sada neviđene fotografije koje su nedavno kupljene na Kalenić pijaci u Beogradu. Geolozi SGZ pored Rendžera ev.br.11562 na fudbalskom terenu u Bugojnu septembra 1961. godine. Od pet AB 47J kupljenih između 1959. i 1963, čak tri su izgubljena u udesima do povlačenja tipa iz RV i PVO 1967. godine / Foto: Zaboravljeni album Tokom pedesetih, Jugoslavija je otpočela potragu za radiokativnim materijalima, u nameri da razvije održiv nuklearni program. Traganje za uranijumom ‘peške’, sa Gajger-Milerovim brojačima, se pokazalo suviše komplikovanim i sporim, a nova metoda – aeroprospekcija – delovala je obećavajuće. Nakon što je nekoliko naučnika Saveznog geološkog zavoda (SGZ) završilo obuku iz aero-radiometrije u Sovjetskom Savezu 1957, kupljen je detektor ACGM-25 i ugrađen na Sikorski S-51 iz 27. helikopterske eskadrile (he) JRV. Nakon ispitivanja 1958. odlučeno je da se nabave helikopteri koji će biti namenjeni isključivo za prospekciju i SGZ je poručio u Italiji dve Aguste-Bel AB 47J Rendžer, pogonjene motorima Frenklin VO-435-A1D od 194 kW. Laki helikopteri sa fabričkim brojevima 1052 i 1055 isporučeni su u proleće 1959. Uključeni su privrednu flotu Jugoslovenskog aerotransporta (JAT) i dodeljene su im civilne registracije: ‘YU-HAC’ je izveo prvi let iz Zemuna 4. maja a ‘YU-HAD’ dva dana kasnije. Nakon ispitivanja iznad Avale i oblasti oko Krupnja tokom juna, Rendžeri su početkom jula upućeni u Makedoniju, gde su leteli do novembra.Pri tom su ostvarili najveći nalet u privrednoj avijaciji JAT-a te godine: 198 sati ‘YU-HAC’ i 189 ‘YU-HAD’. Pilot iz 783.he (stoji s desna) sa članovima tima i Rendžerom ev.br.11562 u Bugojnu, septembar 1961. godine. Te godine su tri Rendžera iz Odeljenja za prospekciju iz vazduha ostvarila neverovatan nalet od 1.313 sati i 14 minuta / Foto: Zaboravljeni album Kako se održavanje na terenu pokazalo veoma zahtevnim i skupim za JAT, obe letelice su 13. februara 1960. uključene u sastav Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane (RV i PVO) – što je bio naziv jugoslovenskih vazdušnih snaga od 1959 – gde su dobili ev. br. 11561 i 11562. Dodeljeni su Odeljenju za prospekciju iz vazduha 27. he (preimenovana u 783. he marta 1961.). Odeljenje je ojačano trećim Rendžerom (fabrički broj 1109; ev. br. 11563) tokom maja, ali je on izgubljen u udesu već 16. juna u blizini Kuršumlijske Banje. Kao zamena, u oktobru je iz Italije stigla letelica fabričkog broja 1117, upisana u registar RV i PVO kao ev. br. 11564. Par Rendžera je korišćen za radiometriju i opremljen sa američkim detektorom ASC-10 i francuskim SPA-3. Treći je služio kao platforma za kombinovanu aeromagnetnu i radiometrijsku pretragu sa starim uređajem ACGM-25, gama sondom i 72 Gajger-Milerova brojača. Zadaci aeroprospekcije bili su izuzetno zahtevni. Terenski tim činila su uglavnom četiri pilota i tri mehaničara sa dva Rendžera, tri geologa i tehničar koji je održavao detektore, kao i nekoliko pripadnika pomoćnog osoblja. Letovi su morali da se vrše na visini od 50 m, bez obzira da li nad ravnicom ili planinama. U proseku je izvođeno četiri leta dnevno, svaki duži od dva časa. Teški uslovi uzeli su težak danak maloj floti. U udesu jugoistočno od Podujeva 31. maja 1963. izgubljen je ev.br. 11562. Njegovo mesto zauzeo je novi helikopter, fabričkog broja 1152 (ev. br. 11565) u septembru. I on je izgubljen, kod Blaca 15. jula 1964, pri čemu su poginuli kapetan I klase Savo Bilić i geolozi Mile Miličević i Edrinich Chetenbash (turski državljanin). Svega nedelju dana kasnije, 22. jula srušio se kod Goražda ev. br. 11561: pilot je prošao sa lakim povredama ali je tehničar Milan Pešić podlegao teškim opekotinama nekoliko dana kasnije. Još ranije je odlučeno je da se više ne kupuju stariji modeli AB 47J, već noviji AB 47G-4 sa motorom Lajkoming VO-540B1B3 snage 208 kW. Prvi od njih, 2507 (ev. br. 11566) je stigao u maju, a 2508 (ev. br. 11567) tokom septembra 1965. Pilot Rendžera je obučen poprilično neformalno, što zbog vrućine, što zbog velikog naprezanja i izolovanosti na terenu / Foto: Zaboravljeni album Iznenada i neočekivano, jugoslovenski nuklearni program je prekinut krajem 1966. Nakon političkih potresa na Brionskom plenumu tokom jula, potpredsednik SFRJ i predsednik Savezne komisije za nukelarnu energiju Aleksandar Ranković je uklonjen sa političke scene. Sa odlaskom njega i njegovih bliskih saradnika, budžet za istraživanja je drastično smanjen a terenski rad prekinut. Poslednji letovi za aeroprospekciju zabeleženi su u novembru, pre nego su sve tri Aguste-Bel prodate. Angažovani širom Jugoslavije, timovi sa lakim helikopterima ostvarili su neverovatan nalet od 5.948 sati, a tokom 1961. i 1963. AB 47J je bio tip sa najvećim naletom po pojedinačnom primerku u RV i PVO. Najvredniji rezultat aeroprospekcije bilo je otkriće ležišta uranijuma u kanjonu Zletovske reke u Makedoniji juna 1962. Poručite knjigu „Zaboravljeni album“ putem ovog linka za još interesantnih priča i do sada neobjavljenih fotografija iz istorije jugoslovenskog vazduhoplovstva – www.tangosix.rs/zaboravljenialbum/ Petar VOJINOVIĆ -
Ukoliko sam pogresio sekciju zamolio bih Moderatore da mi se jave u privatnoj poruci sa linkom gde bih mogao da psotavim ovo, hvala i izvinite na smetnji. Pozdrav, potrebna mi je pomoc oko ispita, idem na fakultet akademije sprpske pravoslavne crkve, i imam ispite iz istorije crkve i dogmatike, dobio sam 50 pitanja, na neka sam nasao odgovore dok na neka ne mogu nigde da nadjem... Srecom pa sam nasao ovaj forum i primetio da ima dosta dobrih osoba koje zele da pomognu pa bih vas ovom prilikom zamolio za pomoc. Pitanja na koja nisam mogao da nadjem odgovore i koja su mi problmaticna su sledeca: 1. Izvori i pomocne discipline crkvene istorije. 2. Literatura izvora crkvene istorije i narocito najvaznijih zbirki u crkveno-istorijskih izvora. 3. Religiozne prilike u vreme osnivanja hriscanske crkve. 4. Kulturne prilike,narocito filosofsko obrazovanje sveta u vreme osnivanja i prvog sirenja hriscanstva. 5. Svedocanstvo i zapisi o misiji Gospoda Isusa Hrista na zemlji. 6. Pomaganje misionarskog rada apostolskog od strane apostolskih saradnika i ucenika. 7. Rezultat apostolskog i posleapostolskog misionarskog rada. Hvala na izdvojenom vremenu.
-
U udesu vojnog aviona Super galeb G-4 koji se srušio na području sela Slatina kod Šapca tokom izvođenjа redovne borbene letаčke obuke 7. aprila prošle godine, stradala su dva pilota – potpukovnik Nenad Ćulibrk iz Komande RV i PVO i kapetan Dejan Pandurović iz 252. školsko-trenažne avijacijske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade. Tim povodom je, uz saglasnost porodice Pandurović, 7. aprila ove godine nekoliko prijatelja i kolega pokojnih pilota osnovalo „Fondaciju Dejan Pandurović“, čiji je jedan od ciljeva pružanje pomoći i podrške članovima njegove uže i šire porodice, kao i članovima porodica poginulih ili teško povređenih pilota, letača i ostalih pripadnika Vojske Srbije u vazduhoplovnim i drugim nesrećama, navodi se u osnivačkom aktu Fondacije. Foto: Fondacija Dejan Pandurović Prema navodima Fondacije, porodici Pandurovic dodeljen je stan od strane Ministarstva Odbrane i Vojske Srbije, što predstavlja značajni pozitivni iskorak u pomoći porodicama nastradalih pilota. Kako kažu, njihov plan je da u budućem periodu nastave sa prikupljanjem sredstava i pružanjem pomoći, te da se na taj način pobrinu za one kojima je to potrebno: – Kako bismo bili u mogućnosti da efektivno nastavimo sa radom i pomažemo drugima, potrebno je da prvo mi zatražimo pomoć. Ovim putem želimo da pozovemo sve vazduhoplovne entuzijaste iz IT struke da nam, ukoliko su u mogućnosti, pomognu pri izradi sajta Fondacije i na taj način budu naši donatori. – Dejan Pandurović, kapetan avijacije , u kabini svog Super Galeba pred promociju potporučnika 13.09.2014. godine na Batajnici / Foto: Vladimir Luković Kako objašnjavaju, pored usluge koju pojedinac ili kompanija mogu da ponude, pomoć može biti i uplata novca na žiro račun Fondacije, a svi zainteresovani mogu se upisati na listu donatora. Žiro račun Fondacije Dejan Pandurović na koji se može izvršiti uplata je 160-0000000507331-13 (Banka Intesa), dok je devizni račun 160-0054000027858-40 (Banka Intesa). Za više informacija Fondaciju je moguće kontaktirati putem sledeće e-mail adrese: fondacijadejanpandurovic@gmail.com ili pozivom na broj: 060-348-8906. Marta LUTOVAC
-
Braćo i sestre. Obraćala sam se na mnogo foruma i društvenim mrežama ali nije urodilo plodom "Ljudska srca su se okamenila" Nadam se da ćete pre svega ceniti moju iskrenost jer laganje nikom dobro nije donelo.Pre svega želim da napomenem da nismo Bogu hvala bolesni niti sam socijalni slučaj. Trenutno sam upala u problem jer zbog štete koju sam nenamerno napravila u firmi ostajem bez plate za ovaj mesec. Muž prima minimalac a treba decu opremiti za školu, platiti račune...Ne mogu da pozajmljujem jer se još nismo izvukli iz dugova od kad je bivša fabrika mog muža propala.Bukvalno mi treba oko 15000 samo da premostim ovaj težak period a posle uz božiju pomoć borićemo se i uspeti. Ako ste u mogućnosti da pomognete možete mi se obratiti putem privatne poruke da vam dam broj računa ili broj za post net.
-
Više od 200 porodica u Žagubici je i dalje u jako teškoj i bezizlaznoj situaciji, zbog posledica poplave u ovoj varoši 2. avgusta. Ovaj biser Braničevskog okruga je uništen, a šteta ne može da se izmeri u novcu. 0Piše: Danas Online11. avgusta 2018. 17.38 Izmenjeno: 17.42 ‘Nedostaju nam najosnovnija higijenska i prehrambena sredstva, ali i bela tehnika. U Žagubici živi pretežno starije stanovništvo, koje je u ovim poplavama izgubilo sve što su sticali godinama, pa i decenijama“, ističe Živojin Trifunović savetnik predsednika opštine Žagubica. On napominje da su osim kuća, uništene i njive i zasadi tako da sada se mora videti na koji način da se pomogne napaćenom stanovništvu ali na duži vremenski period. „Ne smemo da dozvolimo da stariji ljudi gladuju na ovako plodnoj zemlji, jer su im njive i bašte uništene za 10 minuta bujice. Otvorili smo i narodnu kuhinju kako bi pomogli što većem broju pretežno starijeg stanovništva ali sve je to nedovoljno jer mora biti održivo na duži vremenski period. Ovaj narod je ponosan i njima je jako teško da uzmu hranu iz narodne kuhinje, tako da ako nekima ne odnesemo u kuću ne bi ni uzeli hranu nego bi gladovali od stida. Oni su celog života od poljoprivrede hranili svoje porodice, školovali ih, a sada treba da uzmu od nekoga pomoć. To je jako teško za njih, objašnjava Trifunović. Trifunović ističe i da deo štete nemerljiv novcem. „Bujica je u svakoj kući koju je potopila odnela i deo kulturnog i istorijskog blaga. Uništeni su ćilimi i narodna nošnja, koji su se generacijama prenosili s jednog kolena na drugo. To je naše porodično nasleđe i ne postoji novac koji može da to kompenzuje jer je to deo nas. Ručni rad koji se prenosio sa majke na ćerku, da li mislite da postoji novčana komepnzacija za tu vrednost. Uostalom, i da imaš ne znam koliko novca sada niko i ne zna da to napravi“, objašnjava Trifunović. Posledice poplave će se dugo osećati, dodaje on, jer je svojom razornošću dovela u pitanje egzistenciju brojnih porodica u Žagubici na duži vremenski period. Osim što je poljoprivreda devastirana, uništena je i mehanizacija tako da je pitanje kako će se ubuduće obrađivati njive. Takođe, stočni fond je desetkovan, a da ne pričamo da je uništeno skoro 30 tona riba iz ribnjaka, koji je jedan od najvećih u Srbiji. “ Žalosna je bila slika utopljenih homoljskih jagnjadi nakon poplave. Ovi ljudi su uložili trud, vreme i srce u to. I to je uništeno u nekoliko minuta. Sigurno će ovo dovesti i do manjka homoljskih jagnjadi na tržištu, što će opet da utiče i na cenu. Uništene su i brojne košnice, tako da će biti veliki problem uopšte nabaviti homoljski med i u budućnosti jer treba velika ulaganja u obnovu košnica. Kaže da je lično pogođen i brojnim dezinformacijama koje se plasiraju iz određenih krugova ljudi a tiču se toga da je navodno pukla neka termoelektrana i da je to potopilo Žagubicu, jer tom prljavom kampanjom odvraćaju ljude koji žele da pomogli unesrećenom narodu. Ovim lažima su ogorčeni i ljudi u Žagubici. „Ova reka, koja je potopila Žagubicu, generalno najveći deo godine je bez vode, odnosno potpuno je suvo korito. Zato nas je i tako iznenadila ova bujica. Ko normalan bi pravio neke hidroelektrane na reci gde nema vode najveći deo godine?“, pita se Trifunović. U skladu sa tim, Trifunovic apeluje na sve ljude u Srbiji i inostranstvu da ne veruju lažima već da pomognu ovim unesrećenim ljudima i to na način na koji oni odaberu. Dodaje da to može biti kroz doniranje frižidera, veš mašine, šporeta ili uplatom na neki od žiro računa: dinarski račun 840-2978740-33 sa nazanakom za pomoć poplavljeniam u Opštini Žagubica. Zbog poziva iz dijaspore otvoreni su žiro računi za uplate u inostranim valutama: RS35840000000013577024, Opština Žagubica, Trg Oslobođena 1. link -
POMOZIMO DRAGANI Muzičko-poetsko veče u "Poletu" za pomoć oboleloj studentkinji FMU
Забележени догађај у календару је објавио/ла JESSY у Community Calendar
Dragana Stanimirov je studentkinja prve godine Fakulteta muzičkih umetnosti (FMU) u Beogradu. krajem novembra prošle godine dijagnostikovan joj je karcinom jajnika, koji se proširio. Hemoterapije nažalost nisu pomogle. - Dragana je od utorka 19.juna u Istanbulu na lečenju koje će trajati tri meseca. Njena terapija košta ukupno 60.000 evra (20.000 evra mesečno). Dragana za sada ima 20.000 evra , te Beogradski Šopen fest (BŠF) I Fakultet savremenih umetnosti (FSU) danas (18) u klubu Polet (Cetinjska 15) organizuju humanitarno muzičko-poetsko veče "Music obsession za Draganu Stanimirov". Cena donatorske ulaznice je 300 dinara - kaže Milenija Reljić, direktor Beogradskog Šopen festa. Ona dodaje da u jedinstvenom programu učestvuju vrsni mladi instrumentalisti a poeziju govore studenti Departmana glume Fakulteta savremanih umetnosti iz klasa uglednih umetnika i profesora: Vide Ognjenovic i Slobodana Beštica, Branislava Lečica i Dubravke Kovjanić, Božidara Đurovića i Hadži Nenada Maričića. Poetski program pripremila profesor Biljana Đurović. Prilog o Dragani možete pogledati ovde. https://www.blic.rs/kultura/vesti/pomozimo-dragani-muzicko-poetsko-vece-u-poletu-za-pomoc-oboleloj-studentkinji-fmu/16b0rbr -
Objavljen dokumentarac o Dušanu Preleviću: "Uz malu pomoć prijatelja"
тема је објавио/ла Милан Ракић у Музика
Bio je poslednji pravi beogradski mangup, boem, nezgodni kavgadžija, čovek čije se rečenice prepričavaju svakodnevno i deluju kao da više priliče ovom dobu nego onom u kome je živeo. Nekada je dovoljno reći samo “Prele”, pa da se svim poštovaocima njegovog lika i dela oko usana pojavi prepoznatljivi osmejak. Sada svi oni, a ima ih mnogo, mogu da pogledaju i dokumentarac o Dušanu Preleviću. U emisiji realizovanoj 1991. godine u produkciji Muzičke redakcije RTS-a, Dušan Prelević govori o svojoj bogatoj muzičkoj karijeri scenariste i pisca. Intervju je rađen u vreme kada je Prele pripremao koncert u Filmskom gradu, tako da gledaoci imaju priliku da vide retke ekskluzivne snimke jedne od beogradskih legendi na koncertnom podijumu. Počeo je kao sportista, pa nastavio sa muzikom, zatim pozorištem, a onda su njegove priče i eseji krasili NIN, Dugu i tako redom. A kada ga pitaju kada je tačno uplovio u muziku, Prele odgovora kao i uvek, šeretski. – Ja sam se priključio tom rock’n’rollu te neke 1965… Odnosno, glumim sad tu neku skromnost, znam tačno da je bila 1965. godina. Okrenuo sam se toj rok muzici za koju nisam ni znao šta je u tom trenutku. A bendovi iz tog vremena, uglavnom su bili sastavljani od momaka iz kraja, i mogao si da sviraš samo u svom kraju. Bendovi sastavljani od najboljih drugara, pa se desi da basista nema pojma da svira, ali ti je drugar, pa ‘ajde – prisetio se Prele. Otkrio je u tom razgovoru i kolika mu je bila prva zarada, kao i kako je došlo do nje. – Zvali su me da pevam na nekoj igranci i dali mi 500 dinara za to. Čitav kraj je došao da navija za mene dok sma pevao jednu pesmu. Za te pare si u “Srpskoj kafani” mogao da pojedeš jednu pljeskavicu, popiješ pivo, dva parčeta hleba i salatu. To je živa istina – iskren je bio Prele. Snimio je posle toga nekoliko ploča, pisao tekstove za rok i džez kompozicije, a u Ateljeu 212 igrao je i pevao u mjuziklu “Kosa”. – U to sam ušao kao profesionalac, zbog love jer ja uopšte nisam bio u tom hipi fazonu. Nisam išao okolo odrpan, nisam puštao kosu, a naročito nisam bacao cveće po ulici. To prosto nije moja priroda, ali je lova bila dobra, a i odlično društvo. Na kraju je došlo do toga da mi je “Kosa” jedna od najlepših stvari koje sam uradio u životu – prisetio se u intervjuu. – Bilo je zanimljivo što nam niko nije rekao šta treba da radimo na kraju kad izvedemo tu numeru. I onda sam ja spontano zgrabio neku ženu iz prvog reda, ona počela da se otima, ja joj kažem:”Ma, ajde, drugarice, penji se”. Tako napravimo igranku od jedno sat vremena na bini – dodao je kroz prepoznatljiv osmeh. Kaže i da je snimio malo ploča jer u suštini nije bio neki radnik, već je više voleo igranke, a koncerte nije držao jer su u to vreme “harali” pop pevači. – Mene je moj drugar Bata Kovač izbacio iz grupe Korni” na čemu mu ja zahvaljujem danas jer ko zna gde bih bio da sam ostao. Ali to ništa nije menjalo, mi smo svi ostali prijatelji. Uostalom, bila je to samo jedna od mnogih priča u mom životu iz koje su me izbacili – priznao je. Prele je pisao ne pisaćoj mašini kojoj je falilo 5-6 slova. Na njoj su nastale kratke priče, knjige, film “Poslednji krug u Monci”. – Odvratna je to pisaća mašina, verujte mi. Želeo je da doživi poštovanje koje je imao Frenk Sinatra. – Voleo bih da budem lokalni Frenk Sinatrić, da izađem na binu jednom mesečno i otpevam nešto prijateljima. Da me poštuju kao njega, mada već sad vidim da me ljudi poštuju zbog mnogih stvari koje sam uradio s ovom mojoj ludom glavom. Moram da priznam da nalazim neki vid satisfakcije u tome. – Ova sredina je odbacila mnoge fine ljude, ali ja mislim da će to da se promeni. Ako ništa drugo, ova moja generacija i mlađi su valjda naučili nešto da ne treba baš pokopati sve za sobom. Tolike godine smo čuvali neke budalaše, pa ćemo valjda sačuvati i nešto malo od ovih što vreme ili su simpatični. Na pitanje kako se vidi u budućnosti, Prele je bez razmišljanja odgovorio: – Ja mislim da će meni muzikantski život i dalje prijati i bogami ne mislim tako lako da se okanem toga. -
Hrvatski tportal preneo je pre četiri dana da je Ministarstvo odbrane Hrvatske (MORH) tek nakon tri meseca zvanično odgovorilo na njihovo pitanje o tome ko je dobio posao remonta helikoptera Mi-171Š iz sastava hrvatskog Ratnog vazduhoplovstva. Ova odluka doneta je na sednici Vlade još 16. novembra prošle godine kada je tportal po drugi put tokom 2017. godine postavio ovo pitanje, prvi put je to bilo u julu mesecu kada se uveliko spekulisalo da će to biti Rusi. Jula meseca portalu je iz MORH-a odgovoreno da im ne mogu dati takve infromacije jer je tender bio u toku a u novembru je iz tog ministarstva saopšteno da se taj podatak ne krije već da se smatra da u tom trenutku nije korektno posebno isticati navedenu infromaciju s obzirom na to da ugovor još nije bio potpisan. Odgovor portalu na postavljeno pitanje stigao je tek 12. februaraove godine. – Vezano za vaš upit možemo vas izvestiti da je ugovor o remontu deset helikoptera Mi-171Š u vrednosti 206.943.143,20 kuna s PDV-om potpisan decembra 2017. godine s Zrakoplovno-tehničkim centrom. Inostrani partner ZTC d.d. u sprovođenju predmetnog remonta je ruska kompanija ’’Russian Helicopters’’ iz Ruske Federacije s svojom tehničkom podrškom. Radovi remonta vršiće se u ZTC-u d.d. (konstrukcija, stajni trap, monokok) te u gore navedenim organizacijama održavanja u sklopu JSC ’’Russian Helicopters’’ gde će se izvršavati radovi remonta pojedinih agregata helikoptera. Radovi su započeli rastavljanjem prva četiri helikoptera – saopšteno je za tportal iz MORH-a. Remont je dakle formalno dodeljen Zrakoplovno-tehničkom centru (ZTC) iz Velike Gorice ali kako taj centar nema neophodne sertifikate za takvu vrstu remonta helikoptera Mi-171Š, već na njima može raditi određene vrste pregleda, popravke i servisa, bilo je jasno da će se za posao generalnog remonta morati angažovati strani partner. Novac za remont helikoptera osiguran je upravo na sednici Vlade 16. novembra 2017. kada je rečeno da će se taj posao sprovesti tokom 2018. i 2019. godine.Odluka o remontu je kasnila zbog nestabilne političke situacije u Hrvatskoj pa je usled toga RV Hrvatske juna proše godine ostala bez poslednjeg operativnog Mi-171Š dok je prvi helikopter tog tipa prizemljen još novembra 2016. godine kada je konačno pokrenut postupak za realizaciju njihovog remonta. U informacijama koje smo narednih meseci nezvanično dobijali iz hrvatskih medija, spomenute radove u Rusiji obaviće 810. avijacijski remontni zavod iz Čite, na istoku Rusije. Iako je Hrvatska članica NATO-a i ima svoje vojne trupe koje su raspoređene u Poljskoj kao i vrlo blizu ruske granice, u Litvaniji, što se Rusiji naravno nimalo ne dopada, ruska strana je i pored toga insistriala da u remont budu uključene ruske firme koje su kvalifikovane za takve radove. Takođe, hrvatsko političko rukovodstvo nije imalo mnogo izbora što se tiče odabira stranog partnera u remontu helikoptera Mi-171Š. Razlog pre svega leži u tome što je to relativno nova verzija helikoptera Mi-17 za čiji generalni remont u svetu malo ko ima potrebne sertifikate koje može izdati samo ruska vazduhoplovna industrija. Ti sertifikati se obnavljaju periodično, na svakih par godina ali se može desiti da Rusi to jednostavno ne produže. Deset transportno-borbenih helikoptera Mi-171Š (izvozni Mi-8AMTŠ iz fabrike Ulan Ude) Hrvatska je nabavila od Rusije putem naplate dela duga bivšeg SSSR-a prema bivšoj Jugoslaviji i to u iznosu od 65 miliona dolara. Prvi Mi-171Š isporučen je 5. decembra 2007. godine da bi poslednji stigao krajem 2008. Ove letelice nalaze se u sastavu eskadrile transportnih helikoptera 91. vazduhoplovne baze Pleso. Živojin BANKOVIĆ
-
Помаже Бог, ево већ дуже време тражим pdf. верзију празничних зборника и осмогласника Епископа Стефана Ластавице. Било је једно време на неком сајту, али је тај сајт укинут, па ако неко има, нека ми пошаље линк за преузимање. Хвала -
Zanima me kompjuter za solidnu obradu zvuka i 3D modeling. Platio bih do 400 evra. Šta izabrati i kakve komponente odabrati? Hvala vam puno i puno se nadam pomoći od nekog sa foruma koji dobro zna kompjutere.
-
Pozari na primorju - niko ne gasi, a pomoc Ruske baze u Nisu odbijaju
тема је објавио/ла obi-wan у Зона сумрака
https://www.facebook.com/arsen.carkic?hc_ref=ARTp6qXvxHy8ayWf-DaFI17cR_5OrxAzUhojjqYRlMW8oll39z6IHRpR7IVSD1Mb-74 "Čuh maloprije (pre 17 sati), dok gori pola Dalmacije i Crne Gore, i dok se čeka da ljudima izgore kuće i imovina, da su vlade obe ove države odbile pomoć ruske baze koja ima vatrogasne avione Il-76, Be-200 i Ka-32 (kapaciteta doslovno kao nekoliko aviona tipa "kanader"). Obrazloženje je "Neka, hvala, ne treba nam pomoć, mogu nam pomoći samo Nato avioni"... Pa može li se biti toliko nenormalan??? ... https://rs.sputniknews.com/regioni/201707181111968191-crna-gora-12/ http://www.blic.rs/vesti/svet/antonov-gasi-vatru-crna-gora-dobila-pomoc-ukrajine-avion-na-terenu-iznad-obosnika/8ld9zw2 -
Imam problem,ajd izgovorim molitvu na ulicu,ali sto kad se prekrstim bije me maler,ide mi lose i hoce da me udare kola,a imao sam slucaj kad nosim zlatni krstic da hoce da mi ga pokidaju
-
Ja sam Marija Popovic, porijeklom iz Crne Gore. Крајем априла прошле године сам остала сама са дјецом. Њихов тата, мој „муж“ је отишао својој кући. Тако је требало да буде. Од септембра су се Богу хвала јављали разни људи. Људи ко људи. Грешници ко грешници. Нудили помоћ у разним облицима. Отишла сам била али само на мјесец дана код човјека који је понудио храну и смјештај (понудио је још нешто, тј. поставио услов који нисам могла прихватити). Божја воља. Божја воља је била и да се с дјецом вратим на мјесец дана код њиховог тате, те још једном задњи пут покушам да створим дјеци породицу сама. Било ме страх и да их не отргне од мене. (Дјеца су од рођења пријављена на негову адресу, на њега а ја на другу адресу). Исти човјек ме је трудну тукао (у несвјесном стању), нек му Бог опрости. Само сам једном пријавила и повукла пријаву јер нисам имала српска документа те би моја старија ћерка од 3 године отишла у хранитељску породицу. Одбила сам СЗК и повукла пријаву. Били смо мјесец дана заједно у Новом Саду након тога. Трпјела сам и ћутала, зарад дјеце. Опет су била гладна жедна, најгоре од свега – мир нису имала. U martu sam, neposredno pred pocetak Vaskrsnjeg posta, sa 2-3 kese, 2 andjela Bogu fala dosla kod covjeka u NS, koji je slava Bogu kumovao djeci u maju), , , 2 andjela Dao nam je sobu, priliku da ostanem zajedno. Pokrenula sam proces tuzbu. nedavno sam dobila licnu kartu, zdravstvenu ne jos. kad da li cu ne znam. Божија милост је што смо заједно нас три. Тек сам добила личну карту, никаквих примања немам, њихов отац не плаћа привремено одређену алиментацију, нити социјално реагује па да имамо социјалу… Ствари су код њиховог оца остале. Изјаве на суду да ће вратити, донијети, платити… – то су папири на којима то пише а не испуњава се. Са државним органима, судовима, се борим ко с вјетрењачама. Знате какви су… Без коментара. Страшно компликован случај због тога што су дјеца на његовој адреси још. Не могу их у обданиште до пребацивања на моју адресу, немају дјечји додатак, немамо социјалу. Здравствену књижицу још три мјесеца не могу добити јер сам „добила“држављанство на основу брака. До окончања судског процеса не могу да остварим ништа од наведеног. А рочишта се одлажу због годишњих одмора… Заказују органи – заказујемо ми. Мјесто да мени неку помоћ дају да могу да задржим дјецу, укључују хранитељске породице плаћају њих! Говорили су ми да оставим дјецу, чудили се и чуде даље шта покушавам. Ја не могу да их оставим. Плаћају људима хранитељским да чувају дјецу, а ја желим да задржим своју, само немам никакву помоћ, приходе. Треба да помогну родитељима који желе дјецу своју а не да дају хранитељским породицама! Судија има пред собом све папиролошки доказе о насиљу нада мном, а о њему посједовање дроге, утаја насиља… Због дјеце сам трпјела… И до задњег момента ћу трпјети док сам жива штагод треба за њих. Богу захваљујући мала је проходала. Rodjena je iscasenog kuka, pola zivota jeprovela sto u extenziji, sto u gipsu, sto u aparati. Дјеца имају још нешто хране, али нормално сваки дан им треба. Треба мени да припадну, али немам средстава. У соби сам, хвала Богу с њима. Помагали су из цркве. Ништа не могу док их не преведем и добијем самостално старатељство. Поступак и због веза његових траје а дјеца га на жалост не занимају. Имају још нешто и пелена, у храни су помагали браћа и сестре из цркве. Социјално ни за себе још не могу да добијем, дјечји додатак немају, нису на адреси истој. Пишем испрекидано док спавају. Ја се Богу хвала некако држим. У случају да је неко у могућности – ако може паковање пелена нека пошаље. Никаквих прихода немамо не памтим од када. И тако ће бити и надаље ако се неко Божје чудо не деси. Новац, намирнице, хигијена, штагод… Ако можете помозите … Ако Бог да да их преведем на себе. Требам овој дјеци. МОРАМ СЕ ИЗБОРИТИ НЕКАКО. Није ми их Бог подарио случајно. Морам. Хвала Вам од срца. Хвала и слава Богу. Тражим посао онлајн већ не знам колико дуго (онлајн јер нема код да их чува). Професор сам енглеског, али прихватам било који поштен онлајн посао од куће. Човјек чијим се компјутером, Богу хвала, служим, ради 2 ноћи па 2 ноћи не. Ако међу вама неко има неки лаптоп који вам је „вишка“, не користите га, пошаљите ми га како бих могла између њихових активности радити. Могуће и посао овако, само би потребан био неко да причува дјевојчице. Могла бих наћи посао на пар сати дневно. Какавгод посао… Молим Вас јавите се, помозите ми да останем са својом дјецом. Са Маријом Поповић можете контактирати преко њеног мобилног телефона 061-298-5831 како би сва помоћ у новцу, храни, одећи ишла директно Марији и њеној деци. Наводимо и број текућег рачуна у Ерсте банци на који се може упутити помоћ овој породици: 340 76 501516 98 Ако знате некога коме је потребан преводилац или ко би могао да ангажује Марију за неки други посао јавите се, и молим Вас поделите овај апел. https://www.facebook.com/marija.popovic.54738 https://www.facebook.com/Prevodilac-English-Serbian- Email: MARYPOPKINSMNE@GMAL.COM https://facebookreporter.org/2016/07/02/молим-вас-јавите-се-помозите-ми-да-ост/
-
Невидљиви, сувишни људи, најмања браћа - КАКО ИМ МОЖЕМО ПОМОЋИ?
тема је објавио/ла JESSY у Друштвена брига о људима
Koliko često srećete „nevidljive ljude”? U psihologiju sam se zaljubila pre tačno deset godina, kada sam kao srednješkolka bila polaznik Istrazivačke stanice Petnica. Tamo sam se upoznala sa nekim osnovama eksperimentalne psihologije, da bih se kroz studije upoznala i sa ostalim granama psihologije. Psihologija braka i porodice je bila ta koja je izazivala u meni najveće uzbuđenje i maštala sam kako ću se jednog dana isključivo time baviti. Nakon završenog fakulteta, zakucala sam na mnoga vrata, ali su se otvorila samo ona u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Već nakon nekoliko dana boravka u Selu sam shvatila da o sistemu socijalne zaštite ne znam apsolutno ništa i da na fakultetu ova, posebno osetljiva grana rada sa ljudima, uopšte nije pomenuta. Dobila sam posao u kome radim sa porodicama kojima je potrebna intenzivna podrška u krizi. Sjajno, imam posao koji se bavi porodicom, to sam oduvek želela! Ali – jer ono uvek postoji – radim sa porodicama koje su u krizi, između ostalog, jer se nalaze na socijalnoj margini. Pored svih nedaća koje su ih snašle, poput nasilja, zanemarivanja dece, alkoholizma, susrela sam se i sa ljudima koji nemaju zadovoljene osnovne ljudske potrebe. Nemaju struju, vodu, toplu garderobu, dokumente. Kao neko ko je živeo zaštićen život, školovao se i odrastao u nekom možda drugom vremenu, našla sam se u šoku. Nisam znala odakle da krenem i na koji način da pomognem, ako pomoć postoji. Kolege me često pitaju da li je moguć neki savetodavni rad sa našim komšijama, koje najčešće ne primećujemo? Savetodavni rad sa ovom „nevidljivom” grupom ljudi je veoma težak i skoro nemoguć, jer pored edukativne zapuštenosti, oni su gladni. Verujem da nikome nije do savetovanja ukoliko je gladan, ukoliko zna da ne može da dobije socijalnu pomoć, jer živi na crno u nekoj zemlji već godinama. Verujem, jer ni meni ne bi bilo do toga. Vrlo često se na društvenim mrežama pojavi akcija prikupljanja pomoći za pojedinca koji prosi, ili živi teško, a činjenica je da je takvih ljudi oko nas i više nego što mislimo. Oni su takođe topli, ljubazni, oni su roditelji koji vole i brinu o svojoj deci, ali nam izgleda kao da su deca zanemarena, jer nisu uvek čisti i ponekad prose i ne odu svaki dan u školu. Kroz iskustvo koje sam stekla sam naučila da ta deca ne vole da idu u školu, jer nailaze na izolovanje od strane vršnjaka, nemaju dovoljno lepe sveske i nove patike za početak školske godine, a kada dođu kući plačući i navodeći razloge zbog kojih su pobegli iz škole, roditelji ne umeju da ih smire, a ne mogu da obećaju da će nešto promeniti. Ne mogu, jer ne znaju način kako da zadovolje sve zahteve koje pred njih stavlja država da bi došli do neophodne pomoći. Pitanje posla je misaona imenica, jer se radi o neobrazovanom stanovništvu, koje je odraslo u isto tako teškim uslovima i miri se sa sakupljanjem sekundarnih sirovina kao izvorom prihoda. Razlog zašto pišem ovaj tekst je taj što imam potrebu da kažem ljudima da„nevidljivi ljudi“ postoje. Važno mi je da se stvori svest stanovništva da je mnogo veći procenat ljudi koji su na socijalnoj margini, nego što imamo utisak živeći zaštićene živote. Način na koji možemo da im pomognemo nije u potpunosti definisan, ali definitivno treba da krenemo svi zajedno u neku akciju koja će pomoći barem deci da se ne osećaju izolovano kao što je sada slučaj. Želela bih da apelujem na roditelje da razgovaraju sa svojom decom, da im objasne da njihovi drugari iz vrtića i škola nisu manje vredni ako ne pripadaju istom socijalnom miljeu kom oni pripadaju, jer nisu oni odgovorni za to. Važno je da i učiteljice, nastavnice, profesori i vaspitači znaju da obrate pažnju na ovu decu, jer su oni možda budući lekari i glumci, a niko nije dovoljno senzibilisan da primeti njihov talenat. Mi, socijalni radnici, radimo na osnaživanju roditeljskih kapaciteta i snaga pojedinca, ali bez pomoći zajednice nismo u mogućnosti da napravimo mali korak za čovečanstvo, a veliki za naše komšije. http://www.psihoverzum.com/koliko-cesto-srecete-nevidljve-ljude/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum) -
Version 1.0.0
8 downloads
Одлично као помоћно средство за веронауку -
Уз учешће Русије наставља се обнова светиња на Косову
a Странице је објавио/ла Guest у Остале вести из Цркве
„Влада Руске Федерације 2010-2011 године је дала добровољни циљни износ УНЕСК-у у вриједности од два милиона долара за финансирање радова обнове и рестаруације православних светиња Косова“, каже се у специјалном саопштењу. „Та одлука је била примљена у складу са резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација № 1244 за Косово и у оквиру међународне акције УНЕСКО за указивање хуманитарне помоћи Републици Србији, у виду обнове и очувања њених споменика културе који су оштећени приликом ратних дејстава“. „На основу уговора српске стране и УНЕСКА радови су почели 2012. године на четири споменика православне архитектуре, који су укључени у Списак свјетске баштине УНЕСКО: манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и такође црква Богородице Љевишке у Призрену. Према стању од 15. новембра, од укупног износа исплаћено је у сврху пројетка 1 милион и 770 хиљада долара“, каже се у саопштењу. „У потпуности су реализовани радови на санацији и консолидацији фресака, рестауриран је „Трон Богомајке“ у манастиру Пећка патријаршија. Очишћене су, рестауриране и конзервиране камене структуре манастирског храма у Дечанима. На куполи храма треба да буде завршено ојачавање зидног слоја до краја ове године“, казали су из Министарства. Завршена је рестаурација фресака манастирског храма Грачанице. На реду је обнова зидних избочина и крова храма Благовијести, чији се завршетак радова очекује на прољеће 2013. године“. Такође се наставља и чишћење и рестаурација фресака цркве Богородице Љевишке у Призрену, чији радови оријентационо треба да се заврше у марту 2013. године. Сви радови се спроводе по плану и морају бити завршени у првој половини 2013. године. „Обнова православних светиња на Косову је допринос Русије спровођењу конвенције УНЕСКО о очувању свјетске баштине, уникатних споменика православне културе, који имају историјски значај за читаво човјечанство“, казали су из Министарства иностраних послова Руске Федерације. Радио Светигора -
Невладина организација „Солидарност за Косово“ реконструисала школу у селу Стража код Гњилана
a Странице је објавио/ла Guest у Вести са Косова и Метохије
Извор: КИМ У овом истуреном одељењу школе у Стражи наставу похађа двадесетак ученика. Неки од њих до школе путују и сат времена. Срећни су и задовољни што су им учионице топле. „Раније је у овом периоду било јако хладно, али сада је одлично“, казала нам је Марина Денић. „Топло је и много је боље него прошле године. Било је много хладно“, сећа се Јадранка Дићић. „Раније је било хладно и нисмо могли да учимо, сада учимо брзо јер је топло“, кроз осмех нам је рекао Стојан Денић. Организација „Солидарност за Косово“ већ неколико година помаже Србе у најугроженијим деловима центраног Косова. Њен оснивач Арно Гујон, казао је да мотивацију за помоћ налази у својој породици, јер је у њој, како истиче, очувано српско-француско пријатељство. „Полазна тачка била је 2004. године када сам видео страхоте и антисрпске погроме и тада сам осетио потребу да се ангажујем на конкретне ствари. Зато смо и основали ову организацију“, казао је он. Укупна вредност овог пројекта је око 15 000 евра. Арно Гујон најављује да ће крајем децембра допремити конвој хуманитарне помоћи са одећо, спортском опремом, школским прибором за децу. У овом пројекту са организацијом "Солидарност за косово" као и до сада активно је сарађивала и Епархија Рашко-призренска. Заједно са Арноом Гујоном село Стражу посетили су протосинђел Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганца и јереј Бојан Крстић. Епископ Теодосије у име Епархије и верног народа и овом се приликом захвалио Арно Гујону и његовим пријатељима из Француске на помоћи нашем угроженом народу. ------------ Извор: Национална ревија ФРАНЦУСКА ОРГАНИЗАЦИЈА „СОЛИДАРНОСТ ЗА КОСОВО”, ИЛИ О ТРАГОВИМА ЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ Арно Гујон путевима Арчибалда Рајса Имао је само тринаест година када је посумњао да чика са телевизије, извештавајући о злим Србима у југословенском грађанском рату, лаже. Како је одрáстао, долазио је до бројних непобитних информација о томе и схватао ужасне размере неправде учињене према српском народу. У марту 2004, са деветнаест година, гледајући како горе драгоцене хришћанске светиње у окупираној јужној српској покрајини, доживео је страховит потрес. Те године основао је хуманитарну организацију „Solidarité Kosovo”, за помоћ угроженим Србима у покрајини, и од тада помаже на све расположиве начине. У јуну ове године одликован је Медаљом светог Стефана Дечанског Пише: Виктор Дражен Један је био Швајцарац, други је Француз. Један је био криминолог, други је инжењер безбедности и екологије. Један је умро још 1929, док се други родио тек 1985. Ова два човека по свему судећи ништа не би спојило и ничега заједничког не би имали да није Србије и њеног напаћеног народа, који обојица безмерно воле и којем су обојица спремни да помогну колико год могу, чак и више него што се на први поглед чини могућим. Из чисте љубави, без икакве користи. Први се звао Арчибалд Рајс и, између осталог што је учинио за Србе и Србију, основао је српски „Црвени крст”, у суштини хуманитарну организацију. Други се зове Арно Гујон и основао је хуманитарну организацију „Солидарност за Косово” (Solidarité Kosovo). Обојица су толико заволели народ којем су помагали, да су и један и други напустили своје градове, Женеву и Гренобл, и за место живота изабрали Београд. За разлику од Рајса, којег је у Србију позвала српска влада да би истражио аустроугарске, немачке и бугарске злочине над српским цивилима, Арно је у Србију дошао сам, следећи само глас свог срца, глас који је надјачао сву пропаганду која је током протеклих двадесет година од Срба правила монструме, скоро људождере. И док су многи старији и образованији од њега без резерви прихватали сервиране им слике, Арно је већ са тринаест година знао да истина можда и није баш онаква како је представљају на телевизији. „У мојој породици, као и у многим другим француским породицама, традиционално пријатељство према Србији је било снажно. Везује нас наслеђе Првог светског рата, наслеђе војне историје, хришћанска култура, сасвим једноставно – историјско наслеђе. Француске политичке вође, међутим, одлучиле су да учествују у бомбардовању Србије 1999. Они су погазили то пријатељство. У то време, имао сам свега тринаест година, још увек сам био превише млад да бих делао, али сам схватао шта је улог у том рату који ми се гадио. Ужас погрома над Србима који се догодио2004, када сам имао деветнаест година, навео је мог брата и мене да оснујемо удружење преко којег ћемо материјално, али, што је још важније, и морално помоћи Србима на Косову, пре свега онима који живе у енклавама”, каже Арно Гујон за Националну ревију. Тако је и било – непосредно после страшног насиља почињеног наочиглед међународних снага које су у јужну српску покрајину дошле да чувају мир, Арно без икаквог претходног искуства у хуманитарном раду, и не познајући никога ни на Косову ни у осталом делу Србије, покреће овај пројекат. Већ у децембру те године креће на путовање у непознато дуго више од 1.700 километара, по снегу и леду, како би српској деци на Косову пред Божић донео поклоне и барем мало им улепшао суморну реалност свакодневног живота у гету. ДИРЉИВИ ПРИМЕРИ ДОСТОЈАНСТВА Од тог првог одласка на Косово, Арно и његови сарадници добили су само још већи мотив да се суоче са свим проблемима на које су наилазили и превазиђу их – од разних административних препрека, до неразумевања и предрасуда својих сународника. Снагу да истраје, како сам каже, дали су му сусрети са косовским Србима, од избеглица које покушавају да се врате у село Жач код Истока и на које комшије Албанци неретко пуцају из аутоматског оружја, преко четири баке из Ђаковице које су последњи сведоци српског присуства у том региону, до монаха из манастира Високи Дечани чија се храброст и примерност савршено уклапају са префињеношћу њиховог размишљања. Најјачи мотив, међутим, за Арноа су сва она деца која живе у српским енклавама и играју се и смеју у снегу попут било којег другог детета, њихове мајке које имају довољно храбрости да подижу своју децу на земљи њихових предака упркос томе што би бекство било толико једноставније. „Сви ти људи за мене су примери достојанства. Захваљујући њима имам жељу да се сваки пут још више ангажујем у помоћи српском становништву Косова и Метохије”, каже овај младић.Наглашава да српски народ на Косову и Метохији није „пасивно становништво које скрштених руку очекује помоћ”, него „поносити људи који се боре за достојанствен и слободан живот”.Организација „Солидарност за Косово” данас окупља више од 5.000 донатора, највећим делом Француза. Захваљујући њиховим даровима, у могућности је да више пута годишње организује хуманитарне конвоје помоћи за школе, децу, избеглице – за најугроженије житеље најсветије српске земље. До сада је оваквих конвоја било двадесетак. Најновијим је на Видовдан ове године народној кухињи „Мајка девет Југовића”, у којој се свакодневно прехрањује око 3.000 српских породица са Косова, допремљено десет тона прехрамбених производа. Паралелно са овим видом помоћи,„Солидарност за Косово” од 2011. године, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и владиком Теодосијем, финансира вишехуманитарних пројеката. Један од њих је и успостављање хуманитарне канцеларије у Грачаници чије су све потрепштине, укључујући и једно возило, рачунаре и плате запослених, плаћени новцем скупљеним у Француској. Поред тога, „Солидарност за Косово” је у августу ове године организовала и одлазак у Црну Гору за четрдесеторо српске деце из енклава која до сада нису била у прилици да летују на мору и да, како сам Арно каже, „барем на тренутак забораве етнички и верски апартхејд у којем живе”.Током овог лета реновирана је једна српска школа у околини Косовске Каменице, у потпуном албанском окружењу, која је тешко оштећена минуле зиме услед неповољних временских прилика. ПОДРШКА, УТЕХА И ДРУГИ ДАРОВИ Поред битке за олакшавање свакодневице Срба јужно од Ибра, „Солидарност за Косово” се бори и на медијском фронту Француске, покушавајући да тамошњу јавност информише о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. Организују се медијске кампање, конференције, изложбе, а постоји и магазин посвећен ситуацији на Косову. Тако је, на пример, у руском културном центру у Паризу 2009. организована десетодневна изложба цртежа српске деце са Косова. Као и њихов хуманитарни рад, и овај вид борбе већ је имао запажен успех. Захваљујући њиховом ангажману, о изузетно тешкој хуманитарној ситуацији у којој се налазе косовски Срби француска јавност могла је опширно да се информише у бројним медијима, међу којима су чувени магазин Фигаро, престижни часопис о култури Спектакл ди монд или тиражни женски часопис Еклектик. „Солидарност за Косово” намерава и да ускоро у Европском парламенту представи извештај о хуманитарној ситуацији у јужној српској покрајини. „Осим конкретне материјалне помоћи коју достављамо, ми настојимо да српско становништво на Косову подржавамо морално. Није ли то, у суштини, и најважније? Окупити групу Француза који ће по снегу, понекад и уз опасности, прећи читаву Европу да би дошли до неког намученог, изолованог, заборављеног села и пружити подршку и утеху тим несрећним људима, већа је ствар и важнији симбол од саме хуманитарне помоћи. Дати за Божић играчку једном детету можда и не представља револуцију, али то је свакако знак снажне подршке читавом једном народу, а осмех који добијамо за узврат сам по себи је вредан свег труда и перипетија кроз које пролазимо да бисмо стигли до Косова”, каже Арно. МОРАЛНИ ЧИН, ВИДЉИВИ И НЕВИДЉИВИ Арно Гујон и његови сарадници из „Солидарности за Косово” нису ни први ни последњи Французи који су у последњих двадесет година отворено и јасно стали на страну Србије. Таквих примера је много. Било би тешко и само их побројати. Арноа и његове сараднике издваја то што су њихове акције видљивије и опипљивије од, на пример, гестова неколико француских војника Кфора, које је аутор овог текста имао прилику да упозна. После боравка у јужној српској покрајини, ти војници схватили су каква је неправда учињена, па су из револта напустили војну каријеру и данас у својој средини покушавају да промене слику о Србији. Арно то објашњава чињеницом да код значајног броја људи постоји свест о томе да је Србија данас, као и 1389. године, један од првих бедема европске културе и традиције. „Оно што се дешава на Косову није само проблем Срба. То је европски проблем, који се тиче свих нас. Косово није само срце Србије. Због својих манастира, своје историје, свог географског положаја, Косово је и срце Европе. Стајући на страну своје српске браће, ми чувамо и штитимо и део наше заједничке европске и хришћанске културе. Када бисмо напустили Косово и Србе, то би било као да напуштамо саме себе”, каже Арно Гујон.Натпис који се налази на Споменику захвалности Француској у Београду, на Калемегдану – Волимо Француску као што она воли нас – данас, нажалост, због потеза француских власти губи на смислу и тежини. Али, захваљујући делима Арноа Гујона и многих сличних њему, сигурно може да буде замењен једним новим, још снажнијим:Волимо Французе као што они воле нас. Са друге стране, на Србима је да учине све да се према својим данашњим пријатељима, какав је Арно, не понесу незахвално као према њиховом славном претходнику Арчибалду Рајсу. *** Спорт као пут „Солидарност за Косово” је успоставила партнерски однос и са више спортских клубова на Косову и Метохији, међу којима су џудо клуб из Косовске Каменице, боксерски клуб из Косовске Митровице, као и фудбалски клубови из Бање и Шилова. Овај вид активности посебно је важан за француску организацију, јер, како наводе, „српска омладина на Косову изложена је највећим искушењима сваког послератног друштва, као што су алкохол и дрога, а спорт је један од најбољих начина да се спречи њихово посрнуће у ове разорне пороке”. *** „Солидарност за Косово”, шпанска верзија Подстакнути постигнутим резултатима, водећи људи „Солидарности за Косово” одлучили су да покушају да прошире свој рад и ван граница Француске, па је у сарадњи са истомишљеницима из Шпаније основана иберијска верзија „Солидаридад Косово”. Већ у априлу ове године она је у јужну српску покрајину упутила свој први хуманитарни конвој. *** Одликовање Због његовог досадашњег деловања, епископ рашко-призренски Теодосије одликовао је Арноа Гујона Медаљом светог Стефана Дечанског. Одликовање је уручено у јуну ове године у Риму. Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска -
Добро дошли у Шумадијску епархију. На почетку би било лепо да нас подсетите на то какве су Ваше везе са Шумадијском епархијом, у чијем сте Епархијском савету били дуго година за време епископовања блаженопочившег владике Саве. И Ваш син је овде постао свештеник, овде је најпре и службовао. - Пун сам емоција данас, пресрећан сам, јер сам овде 12 година био у Епархијском савету. Радујем се што сам поново овде. Радујем се и што видим да је све ово изграђено и да Епархија напредује и у грађевинском и у верском смислу. Пратим дешавања у овој Епархији, одем често и у моју Колубару и видим да су вам цркве пуне народа и заиста ми је срце пуно. Што се мог сина тиче он је био овде свештеник у Станову неко време, потом у Лазаревцу, а сада је у Београду. Ја сам везан за Шумадијску епархију и тиме што сам рођен у Колубари, тамо су ми родитељи живели и тамо имам наслеђену кућу. Ви сте недавно постављени на место директора Канцеларије за верска питања која треба да замени Министарство вера. Све нас, наравно, интересује како ће радити Канцеларија и да ли су верске заједнице сада на губитку зато што више не постоји Министарство? - Мислим да нису на губитку. Важно је да ми данас у Србији имамо много људи добре воље, имамо много верујућих људи, много људи се вратило вери, имамо веронауку у школи која ће изнедрити нове генерације верујућих, и ја лично верујем, пошто све зависи од људи, наравно уз Божју помоћ, да ће Црква у наредном периоду доживети и обнову и развој и процват. Шта сте Ви одредили као приоритете? - Тешко је то рећи, пошто сам на самом почетку и тек треба да се уходам у посао и сачиним програм деловања у наредном периоду. У сваком случају настојаћу да максимално са својим знањем и својим искуством допринесем да односи са верским заједницама буду пуни толеранције, да сви у овој земљи могу да живе слободно да раде и исповедају своју веру. Наравно, настојаћу да посебно својој Српској православној цркви будем на услузи у максималној могућој мери, а не на штету. Медији су забележили да сте ових дана разговарали и са Његовом светошћу патријархом српским г. Иринејом и са неколико владика, о чему сте причали? - Разговарали смо о стању у Српској православној цркви и о стању у њиховим епархијама. Предстоји ми ових дана интензивнији рад на упознавању свих епархија како би могли заједнички са представницима Цркве да се договоримо где и како Влада може да помогне у обнови и развоју. Ви сте раније били члан Градског већа Београда за односе са верским заједницама, блиски сарадник Драгана Ђиласа, то значи да већ имате искуства у сарадњи са политичарима. Колико су они спремни да помогну црквеном животу, знамо у каквом времену живимо, какав нам је буџет..? Колико уопште има простора за деловање? - Па, како ко. Све зависи од људи, али и од оних који са њима сарађују и траже помоћ. Увек се може наћи, уз Божју помоћ, прави пут да се проблеми који су присутни реше, а сви живимо у тешком времену и Црква то зна и власт зна. Нема се баш много средстава, али успевамо некако да решавамо проблеме. Постоји добра воља. Док сам био члан Градског већа ми смо заиста помогли све верске заједнице колико смо могли. После тога сам отишао из већа на чело Градског јавног саобраћаја, али сам остао на челу Комисије за верска питања, пошто после мене није било члана Градског већа задуженог за сарадњу са верским заједницама. И тада је све добро функционисало, бар по изјавама представника верских заједница. Зато верујем да ће и сада. Да ли сте већ имали прилике да се сретнете и разговарате са председником Републике, г. Томиславом Николићем, ево и он је из Шумадијске епархије? Колика је заинтересованост актуелне власти и актуелних челника за верска питања? - Њихова заинтересованост је веома велика, то су верујући људи и ја очекујем да ће они пружити пуну помоћ верским заједницама на остваривању својих права. Нисам имао још прилике да се сусретнем са Председником Републике због специфичности моје ситуације, јер још увек нисам разрешен директорског места у јавном предузећу, чека се да Скупштина донесе ту одлуку, па ћу тек онда моћи званично и у пуном замаху моћи да преузмем послове у Канцеларији за верска питрања. На крају да Вас питам, пошто ја представљам црквене медије, а имамо их доста и штампаних и електронских и информатичких, колико сте упознати са нашим радом и шта ми можемо да очекујемо? - Упознат сам, не баш у последње време потпуно. Мислим да би за верска питања могло још да буде простора нарочито у националном сервису. Претпостављам да локалне радио станице у зависности од средине у којој се налазе и од подршке локалних власти које их финансирају имају и уређују верске програме. Ја се сећам док сам био у „Колубари“ у Лазревцу, да смо се ми трудили да се знање из верске области на разне начине рефлектује и продукује у народ, ми смо организовали многе семинаре, приредили многе емисије. Верујем да је и у Крагујевцу исто, јер видим да је овде духовни живот на вишем нивоу него што је раније био, што је и природно јер смо доживели слободе које смо дуго чекали... Разговор водила Гордана Јоцић, уредник Радиа Златоусти (Извор: Радио Златоусти)
