Search the Community

Dragana Stanimirov je studentkinja prve godine Fakulteta muzičkih umetnosti (FMU) u Beogradu. krajem novembra prošle godine dijagnostikovan joj je karcinom jajnika, koji se proširio. Hemoterapije nažalost nisu pomogle. - Dragana je od utorka 19.juna u Istanbulu na lečenju koje će trajati tri meseca. Njena terapija košta ukupno 60.000 evra (20.000 evra mesečno). Dragana za sada ima 20.000 evra , te Beogradski Šopen fest (BŠF) I Fakultet savremenih umetnosti (FSU) danas (18) u klubu Polet (Cetinjska 15) organizuju humanitarno muzičko-poetsko veče "Music obsession za Draganu Stanimirov". Cena donatorske ulaznice je 300 dinara - kaže Milenija Reljić, direktor Beogradskog Šopen festa. Ona dodaje da u jedinstvenom programu učestvuju vrsni mladi instrumentalisti a poeziju govore studenti Departmana glume Fakulteta savremanih umetnosti iz klasa uglednih umetnika i profesora: Vide Ognjenovic i Slobodana Beštica, Branislava Lečica i Dubravke Kovjanić, Božidara Đurovića i Hadži Nenada Maričića. Poetski program pripremila profesor Biljana Đurović. Prilog o Dragani možete pogledati ovde. https://www.blic.rs/kultura/vesti/pomozimo-dragani-muzicko-poetsko-vece-u-poletu-za-pomoc-oboleloj-studentkinji-fmu/16b0rbr

Одлично као помоћно средство за веронауку

„Влада Руске Федерације 2010-2011 године је дала добровољни циљни износ УНЕСК-у у вриједности од два милиона долара за финансирање радова обнове и рестаруације православних светиња Косова“, каже се у специјалном саопштењу. „Та одлука је била примљена у складу са резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација № 1244 за Косово и у оквиру међународне акције УНЕСКО за указивање хуманитарне помоћи Републици Србији, у виду обнове и очувања њених споменика културе који су оштећени приликом ратних дејстава“. „На основу уговора српске стране и УНЕСКА радови су почели 2012. године на четири споменика православне архитектуре, који су укључени у Списак свјетске баштине УНЕСКО: манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и такође црква Богородице Љевишке у Призрену. Према стању од 15. новембра, од укупног износа исплаћено је у сврху пројетка 1 милион и 770 хиљада долара“, каже се у саопштењу. „У потпуности су реализовани радови на санацији и консолидацији фресака, рестауриран је „Трон Богомајке“ у манастиру Пећка патријаршија. Очишћене су, рестауриране и конзервиране камене структуре манастирског храма у Дечанима. На куполи храма треба да буде завршено ојачавање зидног слоја до краја ове године“, казали су из Министарства. Завршена је рестаурација фресака манастирског храма Грачанице. На реду је обнова зидних избочина и крова храма Благовијести, чији се завршетак радова очекује на прољеће 2013. године“. Такође се наставља и чишћење и рестаурација фресака цркве Богородице Љевишке у Призрену, чији радови оријентационо треба да се заврше у марту 2013. године. Сви радови се спроводе по плану и морају бити завршени у првој половини 2013. године. „Обнова православних светиња на Косову је допринос Русије спровођењу конвенције УНЕСКО о очувању свјетске баштине, уникатних споменика православне културе, који имају историјски значај за читаво човјечанство“, казали су из Министарства иностраних послова Руске Федерације. Радио Светигора

Извор: КИМ У овом истуреном одељењу школе у Стражи наставу похађа двадесетак ученика. Неки од њих до школе путују и сат времена. Срећни су и задовољни што су им учионице топле. „Раније је у овом периоду било јако хладно, али сада је одлично“, казала нам је Марина Денић. „Топло је и много је боље него прошле године. Било је много хладно“, сећа се Јадранка Дићић. „Раније је било хладно и нисмо могли да учимо, сада учимо брзо јер је топло“, кроз осмех нам је рекао Стојан Денић. Организација „Солидарност за Косово“ већ неколико година помаже Србе у најугроженијим деловима центраног Косова. Њен оснивач Арно Гујон, казао је да мотивацију за помоћ налази у својој породици, јер је у њој, како истиче, очувано српско-француско пријатељство. „Полазна тачка била је 2004. године када сам видео страхоте и антисрпске погроме и тада сам осетио потребу да се ангажујем на конкретне ствари. Зато смо и основали ову организацију“, казао је он. Укупна вредност овог пројекта је око 15 000 евра. Арно Гујон најављује да ће крајем децембра допремити конвој хуманитарне помоћи са одећо, спортском опремом, школским прибором за децу. У овом пројекту са организацијом "Солидарност за косово" као и до сада активно је сарађивала и Епархија Рашко-призренска. Заједно са Арноом Гујоном село Стражу посетили су протосинђел Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганца и јереј Бојан Крстић. Епископ Теодосије у име Епархије и верног народа и овом се приликом захвалио Арно Гујону и његовим пријатељима из Француске на помоћи нашем угроженом народу. ------------ Извор: Национална ревија ФРАНЦУСКА ОРГАНИЗАЦИЈА „СОЛИДАРНОСТ ЗА КОСОВО”, ИЛИ О ТРАГОВИМА ЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ Арно Гујон путевима Арчибалда Рајса Имао је само тринаест година када је посумњао да чика са телевизије, извештавајући о злим Србима у југословенском грађанском рату, лаже. Како је одрáстао, долазио је до бројних непобитних информација о томе и схватао ужасне размере неправде учињене према српском народу. У марту 2004, са деветнаест година, гледајући како горе драгоцене хришћанске светиње у окупираној јужној српској покрајини, доживео је страховит потрес. Те године основао је хуманитарну организацију „Solidarité Kosovo”, за помоћ угроженим Србима у покрајини, и од тада помаже на све расположиве начине. У јуну ове године одликован је Медаљом светог Стефана Дечанског Пише: Виктор Дражен Један је био Швајцарац, други је Француз. Један је био криминолог, други је инжењер безбедности и екологије. Један је умро још 1929, док се други родио тек 1985. Ова два човека по свему судећи ништа не би спојило и ничега заједничког не би имали да није Србије и њеног напаћеног народа, који обојица безмерно воле и којем су обојица спремни да помогну колико год могу, чак и више него што се на први поглед чини могућим. Из чисте љубави, без икакве користи. Први се звао Арчибалд Рајс и, између осталог што је учинио за Србе и Србију, основао је српски „Црвени крст”, у суштини хуманитарну организацију. Други се зове Арно Гујон и основао је хуманитарну организацију „Солидарност за Косово” (Solidarité Kosovo). Обојица су толико заволели народ којем су помагали, да су и један и други напустили своје градове, Женеву и Гренобл, и за место живота изабрали Београд. За разлику од Рајса, којег је у Србију позвала српска влада да би истражио аустроугарске, немачке и бугарске злочине над српским цивилима, Арно је у Србију дошао сам, следећи само глас свог срца, глас који је надјачао сву пропаганду која је током протеклих двадесет година од Срба правила монструме, скоро људождере. И док су многи старији и образованији од њега без резерви прихватали сервиране им слике, Арно је већ са тринаест година знао да истина можда и није баш онаква како је представљају на телевизији. „У мојој породици, као и у многим другим француским породицама, традиционално пријатељство према Србији је било снажно. Везује нас наслеђе Првог светског рата, наслеђе војне историје, хришћанска култура, сасвим једноставно – историјско наслеђе. Француске политичке вође, међутим, одлучиле су да учествују у бомбардовању Србије 1999. Они су погазили то пријатељство. У то време, имао сам свега тринаест година, још увек сам био превише млад да бих делао, али сам схватао шта је улог у том рату који ми се гадио. Ужас погрома над Србима који се догодио2004, када сам имао деветнаест година, навео је мог брата и мене да оснујемо удружење преко којег ћемо материјално, али, што је још важније, и морално помоћи Србима на Косову, пре свега онима који живе у енклавама”, каже Арно Гујон за Националну ревију. Тако је и било – непосредно после страшног насиља почињеног наочиглед међународних снага које су у јужну српску покрајину дошле да чувају мир, Арно без икаквог претходног искуства у хуманитарном раду, и не познајући никога ни на Косову ни у осталом делу Србије, покреће овај пројекат. Већ у децембру те године креће на путовање у непознато дуго више од 1.700 километара, по снегу и леду, како би српској деци на Косову пред Божић донео поклоне и барем мало им улепшао суморну реалност свакодневног живота у гету. ДИРЉИВИ ПРИМЕРИ ДОСТОЈАНСТВА Од тог првог одласка на Косово, Арно и његови сарадници добили су само још већи мотив да се суоче са свим проблемима на које су наилазили и превазиђу их – од разних административних препрека, до неразумевања и предрасуда својих сународника. Снагу да истраје, како сам каже, дали су му сусрети са косовским Србима, од избеглица које покушавају да се врате у село Жач код Истока и на које комшије Албанци неретко пуцају из аутоматског оружја, преко четири баке из Ђаковице које су последњи сведоци српског присуства у том региону, до монаха из манастира Високи Дечани чија се храброст и примерност савршено уклапају са префињеношћу њиховог размишљања. Најјачи мотив, међутим, за Арноа су сва она деца која живе у српским енклавама и играју се и смеју у снегу попут било којег другог детета, њихове мајке које имају довољно храбрости да подижу своју децу на земљи њихових предака упркос томе што би бекство било толико једноставније. „Сви ти људи за мене су примери достојанства. Захваљујући њима имам жељу да се сваки пут још више ангажујем у помоћи српском становништву Косова и Метохије”, каже овај младић.Наглашава да српски народ на Косову и Метохији није „пасивно становништво које скрштених руку очекује помоћ”, него „поносити људи који се боре за достојанствен и слободан живот”.Организација „Солидарност за Косово” данас окупља више од 5.000 донатора, највећим делом Француза. Захваљујући њиховим даровима, у могућности је да више пута годишње организује хуманитарне конвоје помоћи за школе, децу, избеглице – за најугроженије житеље најсветије српске земље. До сада је оваквих конвоја било двадесетак. Најновијим је на Видовдан ове године народној кухињи „Мајка девет Југовића”, у којој се свакодневно прехрањује око 3.000 српских породица са Косова, допремљено десет тона прехрамбених производа. Паралелно са овим видом помоћи,„Солидарност за Косово” од 2011. године, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и владиком Теодосијем, финансира вишехуманитарних пројеката. Један од њих је и успостављање хуманитарне канцеларије у Грачаници чије су све потрепштине, укључујући и једно возило, рачунаре и плате запослених, плаћени новцем скупљеним у Француској. Поред тога, „Солидарност за Косово” је у августу ове године организовала и одлазак у Црну Гору за четрдесеторо српске деце из енклава која до сада нису била у прилици да летују на мору и да, како сам Арно каже, „барем на тренутак забораве етнички и верски апартхејд у којем живе”.Током овог лета реновирана је једна српска школа у околини Косовске Каменице, у потпуном албанском окружењу, која је тешко оштећена минуле зиме услед неповољних временских прилика. ПОДРШКА, УТЕХА И ДРУГИ ДАРОВИ Поред битке за олакшавање свакодневице Срба јужно од Ибра, „Солидарност за Косово” се бори и на медијском фронту Француске, покушавајући да тамошњу јавност информише о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. Организују се медијске кампање, конференције, изложбе, а постоји и магазин посвећен ситуацији на Косову. Тако је, на пример, у руском културном центру у Паризу 2009. организована десетодневна изложба цртежа српске деце са Косова. Као и њихов хуманитарни рад, и овај вид борбе већ је имао запажен успех. Захваљујући њиховом ангажману, о изузетно тешкој хуманитарној ситуацији у којој се налазе косовски Срби француска јавност могла је опширно да се информише у бројним медијима, међу којима су чувени магазин Фигаро, престижни часопис о култури Спектакл ди монд или тиражни женски часопис Еклектик. „Солидарност за Косово” намерава и да ускоро у Европском парламенту представи извештај о хуманитарној ситуацији у јужној српској покрајини. „Осим конкретне материјалне помоћи коју достављамо, ми настојимо да српско становништво на Косову подржавамо морално. Није ли то, у суштини, и најважније? Окупити групу Француза који ће по снегу, понекад и уз опасности, прећи читаву Европу да би дошли до неког намученог, изолованог, заборављеног села и пружити подршку и утеху тим несрећним људима, већа је ствар и важнији симбол од саме хуманитарне помоћи. Дати за Божић играчку једном детету можда и не представља револуцију, али то је свакако знак снажне подршке читавом једном народу, а осмех који добијамо за узврат сам по себи је вредан свег труда и перипетија кроз које пролазимо да бисмо стигли до Косова”, каже Арно. МОРАЛНИ ЧИН, ВИДЉИВИ И НЕВИДЉИВИ Арно Гујон и његови сарадници из „Солидарности за Косово” нису ни први ни последњи Французи који су у последњих двадесет година отворено и јасно стали на страну Србије. Таквих примера је много. Било би тешко и само их побројати. Арноа и његове сараднике издваја то што су њихове акције видљивије и опипљивије од, на пример, гестова неколико француских војника Кфора, које је аутор овог текста имао прилику да упозна. После боравка у јужној српској покрајини, ти војници схватили су каква је неправда учињена, па су из револта напустили војну каријеру и данас у својој средини покушавају да промене слику о Србији. Арно то објашњава чињеницом да код значајног броја људи постоји свест о томе да је Србија данас, као и 1389. године, један од првих бедема европске културе и традиције. „Оно што се дешава на Косову није само проблем Срба. То је европски проблем, који се тиче свих нас. Косово није само срце Србије. Због својих манастира, своје историје, свог географског положаја, Косово је и срце Европе. Стајући на страну своје српске браће, ми чувамо и штитимо и део наше заједничке европске и хришћанске културе. Када бисмо напустили Косово и Србе, то би било као да напуштамо саме себе”, каже Арно Гујон.Натпис који се налази на Споменику захвалности Француској у Београду, на Калемегдану – Волимо Француску као што она воли нас – данас, нажалост, због потеза француских власти губи на смислу и тежини. Али, захваљујући делима Арноа Гујона и многих сличних њему, сигурно може да буде замењен једним новим, још снажнијим:Волимо Французе као што они воле нас. Са друге стране, на Србима је да учине све да се према својим данашњим пријатељима, какав је Арно, не понесу незахвално као према њиховом славном претходнику Арчибалду Рајсу. *** Спорт као пут „Солидарност за Косово” је успоставила партнерски однос и са више спортских клубова на Косову и Метохији, међу којима су џудо клуб из Косовске Каменице, боксерски клуб из Косовске Митровице, као и фудбалски клубови из Бање и Шилова. Овај вид активности посебно је важан за француску организацију, јер, како наводе, „српска омладина на Косову изложена је највећим искушењима сваког послератног друштва, као што су алкохол и дрога, а спорт је један од најбољих начина да се спречи њихово посрнуће у ове разорне пороке”. *** „Солидарност за Косово”, шпанска верзија Подстакнути постигнутим резултатима, водећи људи „Солидарности за Косово” одлучили су да покушају да прошире свој рад и ван граница Француске, па је у сарадњи са истомишљеницима из Шпаније основана иберијска верзија „Солидаридад Косово”. Већ у априлу ове године она је у јужну српску покрајину упутила свој први хуманитарни конвој. *** Одликовање Због његовог досадашњег деловања, епископ рашко-призренски Теодосије одликовао је Арноа Гујона Медаљом светог Стефана Дечанског. Одликовање је уручено у јуну ове године у Риму. Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Добро дошли у Шумадијску епархију. На почетку би било лепо да нас подсетите на то какве су Ваше везе са Шумадијском епархијом, у чијем сте Епархијском савету били дуго година за време епископовања блаженопочившег владике Саве. И Ваш син је овде постао свештеник, овде је најпре и службовао. - Пун сам емоција данас, пресрећан сам, јер сам овде 12 година био у Епархијском савету. Радујем се што сам поново овде. Радујем се и што видим да је све ово изграђено и да Епархија напредује и у грађевинском и у верском смислу. Пратим дешавања у овој Епархији, одем често и у моју Колубару и видим да су вам цркве пуне народа и заиста ми је срце пуно. Што се мог сина тиче он је био овде свештеник у Станову неко време, потом у Лазаревцу, а сада је у Београду. Ја сам везан за Шумадијску епархију и тиме што сам рођен у Колубари, тамо су ми родитељи живели и тамо имам наслеђену кућу. Ви сте недавно постављени на место директора Канцеларије за верска питања која треба да замени Министарство вера. Све нас, наравно, интересује како ће радити Канцеларија и да ли су верске заједнице сада на губитку зато што више не постоји Министарство? - Мислим да нису на губитку. Важно је да ми данас у Србији имамо много људи добре воље, имамо много верујућих људи, много људи се вратило вери, имамо веронауку у школи која ће изнедрити нове генерације верујућих, и ја лично верујем, пошто све зависи од људи, наравно уз Божју помоћ, да ће Црква у наредном периоду доживети и обнову и развој и процват. Шта сте Ви одредили као приоритете? - Тешко је то рећи, пошто сам на самом почетку и тек треба да се уходам у посао и сачиним програм деловања у наредном периоду. У сваком случају настојаћу да максимално са својим знањем и својим искуством допринесем да односи са верским заједницама буду пуни толеранције, да сви у овој земљи могу да живе слободно да раде и исповедају своју веру. Наравно, настојаћу да посебно својој Српској православној цркви будем на услузи у максималној могућој мери, а не на штету. Медији су забележили да сте ових дана разговарали и са Његовом светошћу патријархом српским г. Иринејом и са неколико владика, о чему сте причали? - Разговарали смо о стању у Српској православној цркви и о стању у њиховим епархијама. Предстоји ми ових дана интензивнији рад на упознавању свих епархија како би могли заједнички са представницима Цркве да се договоримо где и како Влада може да помогне у обнови и развоју. Ви сте раније били члан Градског већа Београда за односе са верским заједницама, блиски сарадник Драгана Ђиласа, то значи да већ имате искуства у сарадњи са политичарима. Колико су они спремни да помогну црквеном животу, знамо у каквом времену живимо, какав нам је буџет..? Колико уопште има простора за деловање? - Па, како ко. Све зависи од људи, али и од оних који са њима сарађују и траже помоћ. Увек се може наћи, уз Божју помоћ, прави пут да се проблеми који су присутни реше, а сви живимо у тешком времену и Црква то зна и власт зна. Нема се баш много средстава, али успевамо некако да решавамо проблеме. Постоји добра воља. Док сам био члан Градског већа ми смо заиста помогли све верске заједнице колико смо могли. После тога сам отишао из већа на чело Градског јавног саобраћаја, али сам остао на челу Комисије за верска питања, пошто после мене није било члана Градског већа задуженог за сарадњу са верским заједницама. И тада је све добро функционисало, бар по изјавама представника верских заједница. Зато верујем да ће и сада. Да ли сте већ имали прилике да се сретнете и разговарате са председником Републике, г. Томиславом Николићем, ево и он је из Шумадијске епархије? Колика је заинтересованост актуелне власти и актуелних челника за верска питања? - Њихова заинтересованост је веома велика, то су верујући људи и ја очекујем да ће они пружити пуну помоћ верским заједницама на остваривању својих права. Нисам имао још прилике да се сусретнем са Председником Републике због специфичности моје ситуације, јер још увек нисам разрешен директорског места у јавном предузећу, чека се да Скупштина донесе ту одлуку, па ћу тек онда моћи званично и у пуном замаху моћи да преузмем послове у Канцеларији за верска питрања. На крају да Вас питам, пошто ја представљам црквене медије, а имамо их доста и штампаних и електронских и информатичких, колико сте упознати са нашим радом и шта ми можемо да очекујемо? - Упознат сам, не баш у последње време потпуно. Мислим да би за верска питања могло још да буде простора нарочито у националном сервису. Претпостављам да локалне радио станице у зависности од средине у којој се налазе и од подршке локалних власти које их финансирају имају и уређују верске програме. Ја се сећам док сам био у „Колубари“ у Лазревцу, да смо се ми трудили да се знање из верске области на разне начине рефлектује и продукује у народ, ми смо организовали многе семинаре, приредили многе емисије. Верујем да је и у Крагујевцу исто, јер видим да је овде духовни живот на вишем нивоу него што је раније био, што је и природно јер смо доживели слободе које смо дуго чекали... Разговор водила Гордана Јоцић, уредник Радиа Златоусти (Извор: Радио Златоусти)