Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'piterson'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1 result

  1. ( ispod videa je transkript predavanja, doduše ne potpun, tako da je preporučljivo odslušati i samo predavanje ) Predavanje 1 ( kontekst i pozadina predavanja ) Razlog za Hladni rat je činjenica da postoji nejednakost. Postojale su različite ideološke ideje o porijeklu nejednakosti i njenom tretmanu. Sovjetski savez bio je sazdan na pretpostavci da je nejednakost nastala krađom, da su oni koji su imali više to oteli od onih koji imaju manje. Ideja je bila da se nivo bogatstva izjednači, no za ostvarenje tog cilja ubijeni su milioni ljudi, što ubistvom, što izgladnjivanjem. Postoji jedna slika iz tog vremena u SSSR-u seljačkog para kako tokom gladnog perioda prodaje ljudske dijelove tijela kao hranu. U takvim situacijama pokušavam zamisliti šta bi mene natjeralo da uradim neku takvu stvar. To je veoma bitno pitanje. Kada pročitamo vijest o nekom zlodjelu, zamislimo samo, koliko god to nevjerovatno za nas lično to zvučalo, šta bi nas moglo natjerati da uradimo takvo nešto? To nam samo govori nešto bitno o svijetu, ali je jako teško progutati i svariti otkrivenu istinu. Takvo maštanje drži nas uvijek opreznim i svjesnim naših lagodnih okolnosti u našem savremenom, uređenom društvu. Mi smo zbrinuti, toplo nam je, siti smo, nemam potrebe činiti zlo i lako nam je reći da smo dobri. U ranijim vremenima, kao tokom industrijske revolucije, uslovi siromašnih ljudi bili su brutalni i bilo je dosta opravdanih razloga za brigu o nejednakosti siromašnih i bogatih. Rusi su tako uzeli ideje zasnovane na mislima Marksa i Lenjina, dok je Zapad prihvatio filozofiju napravljenu na mislima Džona Stjuarta Mila, Adama Smita, demokratije... I onda su se ta dva bloka takmičila da bi na kraju stvari ispale bolje na Zapadu. No sama konkurencija je bilavelika, jaka i u njenim osnovama stajale su velike razlike u razmišljanju. Na kraju se sovjetski sistem raspao, više nema neprijateljstva sa Rusijom na ideološkim osnovama, veći broj ljudi je dignut iz siromaštva u zadnjem dobu nego tokom čitave ljudske istorije... Tako da su stvari mnogo bolje nego ikad ranije i postaju sve bolje. No, u tom vremenu imao sam jedno veliko pitanje. Zašto bi se ljudi grupisali u dva kampa, proizveli masovne količine hidrogenskih bombi i staviti čitav svijet u rizik? Zašto? Tada sam počeo razmišljati o sistemima vjerovanja. Na Zapadu smo imali vjerovanja zasnovana na staroj Grčkoj, Rimu i svemu što je došlo poslije toga, dok je Sovjetski Savez bio zasnovan na jednoj racionalnoj filozofiji koja je bila suprotstavljena osnovnim načelima, aksiomima stvorenim na Zapadu. Svaka grupa je organizovala svoje društvo oko svoje filozofije. Na političkim naukama, dok sam ih pohađao, preovlađujući stav je bio da su se ljudi jednostavno takmičili oko resursa. Ekonomisti uvijek pretpostavljaju da postoje resursi koje cijenimo i oko kojih se takmičimo. Ali, znate, ljudi mogu cijeniti razne stvari. Nema tu ničega predodređenog. Postoje stvari koje cijenimo, a da to naše cijenjenje izgleda veoma arbitrerno, samovoljno. Zato sam se zainteresovao za pitanje zašto ljudi vrijednuju i cijene stvari koje cijene i šta zapravo znači cijeniti neku stvar, te onda šta znači i vjerovati u nešto? Kako je moguće da neko vjeruje u nešto tako duboko da je spreman rizikovati i svoju smrt da to zaštiti, ili makar rizikovati smrt drugih ljudi. I to čak na masovnoj skali, kao kada su ljudi privrženi svom društvenom sistemu. No, sistem vjerovanja nije samo sazdan iz vjerovanja. Greška je ovaj problem označiti samo kao psihološki. Na primjer, mi ovdje u učionici dijelimo ista uvjerenja, iako se nikako skoro ne poznajemo. Mi smo samo grupa primata u istoj sobi i niko nije nervozan, niko nije uplašen, svi imamo slična shvatanja sopstvenih uloga ovdje. I svako od nas vrši svoju ulogu, tako da se naše ideje, očekivanja poklapaju sa onime što radimo. I to je veoma bitno. Nije samo u pitanju sistem vjerovanja niti integritet tog sistema, već ovo poklapanje sistema u teoriji i našeg ponašanja u stvarnosti. To želimo da održimo. Tako ako bih ja sada uzeo Vaš laptop tek tako i razbio ga o sto, Vi ne biste znali gdje se nalazite i šta se dešava, jer Vaša očekivanja za našu interakciju nisu ispunjenja. I to je osnovna razlika - znati gdje se nalazite i ne znati gdje se nalazite. To je razlikovanje "doma" i "inostranog". I za nas najčešća poznata teritorija jesu drugi ljudi, jer smo društvena bića. Malo je čudno razmišljati o teritoriji na taj način, jer nije više striktno geografski pojam, nego pojam koji označava hijerarhijsku strukturu dominacije. I svako od nas generalno zna gdje se nalazi u toj strukturi. I stoga kada nešto uradite u poznatoj okolini, okruženi poznatim ljudima i dobijete šta želite, uzbuđeni ste i zadovoljni zbog toga, jer ne želite da se neko ponaša nenormalno. Zato ćete zaobići i izbjegaviti nekog mentalno oboljelog na ulici, jer on se ne nalazi unutar te hijerarhije dominacije i ne znate šta bi on mogao uraditi. To je "inostrano", neistražena teritorija. Kada se nađete u njoj, kada se vaša očekivanja i realnost ne poklope, ne znate gdje se nalazite. I šta onda radite kada ste u takvoj situaciji? Zamrznete se prvo, i onda možda pažljivo stupite u kontakt sa nepoznatim ili samo pasivno stojite i nadate se da vas niko ne primjeti. Možete čak i odlučiti da intervenišete, ali bili biste izuzetak, a ne pravilo u tom slučaju. Ono što sam shvatio je da sistemi vjerovanja regulišu emocije, ali ne psihološki u smislu da imate jednu teoriju koja objašnjava svijet ispravno, pa zato se pridržavate te teorije. Slično je tome, ali u ovom slučaju teorija je ispravna samo zato što drugi ljudi imaju istu tu teoriju, te kada vi i drugi čovjek ispunite tu istu teoriju dobijete šta želite i očekujete. I taj susret teorije i ishoda čini da se osjećate sigurnim. To vas štiti, a to je ujedno i osnova funkcionišućeg društva. Ljudi upravo zato imaju tendenciju da brane tu svoju "teritoriju", jer ako se raspadne to onda može imati smrtne posljedice. Tada nastaje haos i nije čudo zašto to ljudi brane. Onda sam razmišljao o tome šta je zapravo sistem vjerovanja. Shvatio sam da je to zapravo jedan set moralnih uputstava. A ta moralna uputstva govore kako se trebamo ponašati i kako trebamo shvatati . Ona su nam potrebna kako bismo mogli djelovati, jer mi ne možemo uraditi nešto ako prema tome, djelu ili stvari, nemamo osjećaj da to ima neku moralnu vrijednost. Zato neće niko od vas gledati do kraja života u pločice na zidu. Kladim se da mnogi od vas ne bi znali reći ni koje boje su te pločice čim izađete iz učionice. A to je zato što nikoga nije briga za to. Zidovi nemaju nikakvog značaja, emotivne vrijednosti, nikakvog uticaja na vas i mogu biti bilo kakve boje. Umjesto toga vi slušate moje predavanje, kako biste završili fakultet, imali bolji posao, bili pametniji, pismeniji, funkcionalniji u svijetu, jer vjerujete da su to ishodi ovakvog ponašanja. I ta očekivanja definišu na koje stvari trebati obraćati pažnju. Zbog toga vi obraćate pažnju na mene, jer ja predstavljam vrata do tog seta dostignuća. A to je stoga što vi vrijednujete sve to. Ne možete na svijet gledati bez vrijednovanja. Takvo stanje je haos, i to ne samo u metafizičkom smislu haos. Sistemi vjerovanja organizuju vaše sisteme vrijednosti, strukturiraju vašu percepciju i upravljaju vašim akcijama. Djelujete u skladu sa svojim vrijednostima, pa čak i sa vrijednostima koje ne znate da imate ( a ne znate jer ne znate sebe dovoljno ). Na ovom kursu bavićemo se sistemima vjerovanja sa fenomenološkog stanovišta, što znači da ćemo raditi sa pretpostavkom da sve ono što iskusite jeste realno. Moralni sistem vam govori kako da djelujete i šta da vidite, a zajednički moralni sistem drži vaše emocije pod kontrolom ispunjavanjem njihovih potreba. Dejvid Hjum je jednom izrekao da se ne može izvesti "trebalo bi" iz onoga što "jeste" ( you cannot derive an "ought" from an "is" ). Time je htjeo reći da samo poznavanje objektivnih činjenica o nečemu ne znači da vi znate i kako da primjenite te činjenice u svom životu. Sem Haris ipak vjeruje da možemo sastaviti moral na naučnim osnovama, no ja se ne slažem. Ne možemo moralnost i sisteme vrijednosti određivati racionalnim putem, jer je čitava priča daleko komplikovanija. Mislim, marksizam je trebao obezbijediti naučnu utopiju zasnovanu na naučnim principima, ali jednostavno nije radio. Tako da se ja slažem sa Hjumom i to je problem. To znač ida imate znanje o činjenicama ali ne kako ih i primjeniti. Na primjer, da li ćete novac potrošiti na liječenje side ili na pomoć siromašnima? Kako to možete racionalno izračunati? Ne možete, jer nemate sve potrebne podatke pri ruci da izvršite diferencijaciju. Da nešto uradite, nečemu morate dati prioritet, a da biste dali prioritet morate ga više vrijednovati, a da biste to mogli morate imati dovoljno podataka o činjenicama. Ako više stvari isto vrijednujete, onda ste paralisani. Šta da radite? E sad, znate da je od nastanka savremene nauke udaren klin u osnovne moralne izvore koji su nas ujedinjavali - primarno je religija bila pod udarom intenzivne naučne kritike. I ta kritika je veoma efektivna. Čak i ako ste zadržali tradicionalnu vjeru, naučna kritika nije uopšte za šalu. I to je problem, koliko viidm. Problem je da je i dalje ostavljeno neriješeno pitanje kako se trebamo ponašati? Niče je rekao da "trošimo zadnje gorivo od hrišćanstva na Zapadu". Do 16. vijeka Zapad je imao izgrađeni moralni sistem zasnovan na određenim moralnim pretpostavkama koji je organizovao društva. Ta društva su zasnovana na određenim vjerovanjima, kao na primjer da postoji nešto božansko u svakom pojedincu, i to je ideja koja je nekako usađena u suštinu prirodnog prava ( ius naturalis ), da su neka prava jednostavno urođena čovjeku, da postoji nešto toliko vrijedno u čovjeku da mu se i zakon mora povinovati ( čak i ako je pojedinac dostojan prezira ). I to je nevjerovatno što je stvoreno, jer ljudi su takvi da im je dovoljno da neko bude samo optužen za zlodjelo pa da ga kamenuju na smrt. Pretpostavka nevinosti je pri vrhu liste stvari koje ljudi ne rade automatski. Pravo je čudo da su ljudi uspjeli doći do takvih ideja. I to je ono što mi je zanimljivo - stav da postoji nešto vrijedno u svakom čovjeku nije naučna pretpostavka. Ali je ipak veoma efektivna pretpostavka. Zato mislim da nije čudo da su društva koja su cijenila vrijednost unutar pojedinca, poštovala pojedinca, podredila zakon pojedincu dajući mu pravo glasa ( jer glasanje je u suštini kontrola nad zakonima ) - ta društva izgleda da funkcionišu. Sad, da li će raditi u sljedećih 300 godina, niko ne zna. Ali funkcionisala su u zadnjih 500 godina i veoma nam je dobro danas. Zato možda i ne cijenite dovoljno ovakve ideje i još mislite da imate prava. Naravno, prava su logička posljedica te transcedentalne vrijednosti koju svaki pojedinac ima, i ona su zasnovana na metafizičkim vjerovanjima. Niče je vjerovao ako eliminišete metafizička vjerovanja, onda eventualno eliminišete i čitav sistem vrijednosti i uništavate kamen temeljac. Sad, teško je reći da li je bio u pravu, no meni se čini da je Zapad od Ničeove izjave da je Bog mrtav oscilirao između velikih krajnosti, od desničarskih do lijevičarskih. Sad, možete reći šta god želite o metafizici, ali ona nije istinita na isti način na koji je nauka istinita. I to je sasvim u redu, jer može biti više vrsta istine. Tako postoji pragmatična istina koja je dublja od naučne istine. A ona je istina koja vam omogućuje da djelujete na način koji je trenutno najbolji i koji omogućava da poboljšate svoje okolnosti i napredujete - što je veoma darvinovska ideja. Darvinovsko viđenje je da vi nemate privilegovano znanje o svijetu, i to znate jer umirete. Ako biste znali dovoljno o svijetu, ne biste umrli. No vi ipak umirete i zbog toga ste nekakva svojevrsna teorija koja je dovoljna samo da vam omogući da idete kroz život, da se krećete naprijed, proizvedete potomke i to je to. Toliko smo napredovali za sve ove godine. Mi operišemo unutar darvinovskih okvira i pragmatične istine nam omogućavaju najveći mogući napredak unutar tog okvira. I evo nas, živi smo, stalo nam je do života, svoje teorije možemo koristiti kao oruđe ( a najvjerovatnije to i jesu ,oruđa da nam pomognu da preživimo ). Kamil Peglija (?) je jedna brilijantna feministkinja kojoj su inspiracija isti ljudi kao i meni. I jedna od stvari na kojima ona zasniva svoja viđenja jeste stav da ljudska biće potrebuju određeni centralni narativ. Taj centralni narativ je dramatični izraz neophodnog sistema vrijednosti koji je ugrađen u nas, dio je naše prirode. Peglija ima ideju da je razlog zašto ste na fakultetu društvenih nauka ne da se izložite preranom kriticizmu za koji niste spremni, nego da naučite što više možete o kulturi, umjetnosti, religiji itd. Sad, razmislite šta je sve to? To je muzika, kultura, umjetnost... Muzika je tako nešto misteriozno, mnogi je ne razumiju ali je slušaju i muzika ima značenje. Mnoge ljude muzika provodi kroz mračna vremena. Zašto? To nije očigledno. U mnogim kulturama muzika se koristi u raznim formama kulturne identifikacije, isto kao i sa našim generacijama sa svojim muzikama iz svojih decenija. Isto je izgleda i u plemenskim kulturama sa njihovom muzikom, plesom kada vas pozovu da tu učestvujete. To je poziv da učestvujete u drami, u jednoj objektivnoj predstavi realnog svijeta. E sad da li je ta drama realna, a odgovor je - zavisi šta podrazumijevate pod "stvarnim". Ja mislim da u ti veliki narativi, velike drame više od realnog. Oni su hiper-realni, jer pružaju smjernice o tome kako se ponašati iako su apstraktni i možda generični, ali primjenljivi na veliki broj različitih situacija. Tako sad, zamislite da pričate sa prijateljem i pitate ga šta je radio tog jura. Ako bi vam pričao kako je ustao, jeo, tuširao se, to vam ne bi bilo zanimljivo. Zašto? Nije baš očigledno, ali bilo bi vam zanimljivo da je radeći nešto uobičajeno došao u neobičnu situaciju. I onda ćete slušati kako je riješio taj problem i da li je uspjeo da ga vrati u već poznate okvire, da "popravi štetu". I to je za vas jeftina mudrost. Da naučite kako da se ponašate u nepoznatoj teritoriji samo trebate slušati, dok je on taj koji je morao proći kroz čitavu frku rješavanja problema. I to su vam, u suštini, klasične priče. Junak priče radi ono to inače radi, kada ga odjednom nešto iznenada udari, izbaci iz takta. On se tada nalazi u stanju haosa ( haos je zapravo mjesto gdje se možete naći kada se vaša teorija o svijetu vaše viđenje svijeta i realnost koja se odvija više ne poklapaju ). Postoje različiti nivoi haosa, koji se mogu kvantifikovati od manjeg ka većem. Što je veći haos, veća je destabilizacija vaših svjetonazora. Mi volimo gledati ljude kada se nađu u stanju haosa, kako skupljaju podatke i unaprjeđuju svoj karakter i na kraju izađu bolji nego prije. Želimo da nam život bude takav. Želimo da nam se kroz takve priče, između ostalog klasične takođe, destiluju sva ta iskustva. Sad ću vam pričati o Pinokiu da objasnim koliko ste zapravo ludi. Koliko vas je gledalo taj crtani? Dobro, neobično puno vas ga je gledalo. To je vrijedno primjetiti, jer pogledajte... U suštini šta radite jeste da vi gledate pokretne slike loše kvalitete. I baš vas je briga. Gledate Pinokia, Simpsonove, South Park, baš vas je briga što su animacije lošeg kvaliteta. Okrugla glava, trokutasto tijelo, osmijeh.. to je osoba što se vas tiče. Baš vas briga, jer vam je potrebno najosnovnije. I znači gledate ove crteže u Pinokiu, gledate prostu fikciju od priče i onda razmišljate o fabuli crtaća. Ona je potpuno apsurdna. Jedan od likova je buba koja je zapravo savjest. Drugi lik je lutka, marioneta, koja se oslobađa svojih konopaca i odlazi u bijeli svijet gdje prolazi kroz svakakve stvari da bi na kraju spasio oca iz utrobe kita. Ali vi ne znate ni kako je njegov otac dospjeo tu, ali vi samo sjedite i smješite se. Nema problema, ovo sve ima smisla. STVARNO? ZAŠTO? Kako to ima smisla. Odgovor je da ne znate. Ne znate ni šta gledate, ali to je nebitno. Vi to gledate i želite da vidite šta se dešava ovoj lutki i da li će postati dječak. Jer izgleda da je to važno. E sad, možemo pitati se da li je Pinokio istinit. To je djelimično glupo pitanje jer zavisi šta podrazumijevate pod "istinit". Meni je očigledno šta morate podrazumijevati pod "istinit" kada postavljate takvo pitanje. Problem je što to nije očigledno jer u našem društvu imamo veoma jaku ideju da je vrhunska istina ona naučna istina koja je finalna. I vi se ne vodite u svom ponašanju tom istinom. Da, postoji pitanje od čegaj e svijet sazdan i jako je bitno. Ali još bitnije je pitanje kako se trebate ponašati u tom svijetu. I to ljudi žele znati više od bilo čega. Zbog toga ljudi i dolaze na fakultet. Peglija to i govori. Ona ima ideju da je artikulisano znanje usađeno u neartikulisanom znanju, a neartikulisano znanje je domen literature i umjetnosti. Otprilike znamo šta znači ali ne znamo tačno šta. Ono znači više nego što znamo, a izvan toga je još ono što uopšte ne znamo. Jung je takođe razvio tu ideju da postoje različiti niovi poznatog i nepoznatog terena. I osnovna problematika je kako se snalazimo u nepoznatom terenu? To radimo našom kreativnom maštom kada stvaramo drame koje nam omogućuju da proživimo situacije u kojima se ne nalazimo i koje još nismo savladali. I onda izvan toga je ono što uopšte ne znamo. Peglija kaže da bez razumijevanja te strukture nismo dio naše istorijske tradicije, nismo usvojili duh naših predaka. Samo smo ovdje sada i ne znamo šta da radimo, ne znamo kako da održimo našu kulturu i kako da joj služimo. Mogli biste pitati zašto da služimo kulturi? Ja bih rekao da je ovo odgovor. Ljudi često pitaju koji je smisao života, a meni se čini da je smisao značenje proporcionalno usvajanju odgovornosti. Tako recimo da imate malu trogodišnju sestru. Brinućete se o njoj. Dovoditi smisao te obaveze u pitanje je apsurdno po vama. Očigledno je samo po sebi i nalazite da je to puno smisla. Dijete na koje se treba paziti, eto, je nešto na šta ljudi obraćaju pažnju. To je izvor smisla. A šta je još izvor smisla? Pa, na primjer porodica, veze, odgovornost koju usvajate kao prijatelj, karijera koju želite i vi igrate određenu ulogu u tom odnosu u kojem se nalazite. U suštini, ljudi su teretne životinje ( beasts of burden ), jer nama treba teret. Ali kakav nama teret treba? Ja kao egzistencijalista smatram da možete shvatiti šta ljudi žele gledajući kako se ponašaju. Nebitno je šta govore, nego šta i kako rade. Tako svako kada je u bolovima ponaša se kao da je taj bol stvaran. Tako možemo reći da je bol najviša moguća realnost. Mnoge religije se tako i ponašaju. Jevreji skupljaju podatke o svojoj prošlosti, hrišćanski bog je razapet, budisti imaju maksimu da je čitav život samo patnja. I izgleda da tu ima određena metafizička tvrdnja - bol je stvaran. To stvara problem. Život je bol, život je patnja. Zašto je tako? Pa to je zato što možete biti slomljeni, povrijeđeni i uništeni, i vi to znate. To čini ljude jedinstvenim - samosvijest. To nas odvaja od drugih životinja koje nisu svjesne svoje smrtnosti. Prava samosvijest je znanj svojih granica, ne samo u prostoru nego i u vremenu. Ljudi su jedina vrsta koja je otkrila budućnost za koju znamo da je ograničena, pa zato je i planiramo. No to je ujedno i jedan egzistencijalni teret koji svi nosimo i poistovjećujemo sa bolom. Život je bol i život je ograničen. Šta imamo da koristimo kao oružje u toj situaciji? Imati odgovornost - to izgleda da radi. Količina odgovornosti koju prihvatate izgleda da povećava vaše smisleno djelovanje. A šta je rezultat toga? Pa recimo, manje boli generalno. Živite tako da prouzrokujete manje bola drugima ili sebi, ili da ga zaliječite. Po meni izgleda da je to smisao života - minimizacija bola. To znači da postoji određeni način ponašanja koji vas čini dobrom osobom. A dio toga jeste smanjivanje bola. No, ako kažete da iskušavanje bola nije ono što vas tjera u ovakvu krizu, onda možete reći da smanjivanje bola nije korisno, ali to ne bi bilo smisleno. Zatim bih rekao da ove "destilovane priče" koje su veliki pisci napisali, uglavnom religijske i bajkovite priče, kao dio oralne tradicije koja se prenosi sa koljena na koljeno, ono što su ljudi zapamtili. Ne mora da znači da znaju šta konkretno priča znači, ali ljudi ih ipak slušaju i pamte. Priče znače više nego što i znamo. Neophodno smo postavljeni u moralne sisteme, a oni su osnovani na narativima. Moralni sistemi su način razumijevanja svijeta, a morate razumijeti svijet kako biste mogli živjeti u njemu. Osnovno pitanje je do koje mjere trebate posvetiti svoj život? Da li je to na kraju bitno? Da li postoji nešto čemu biste trebali strijemiti? To je pitanje koje se na kraju krajeva treba i postaviti na univerzitetu. No, uočavam na današnjim univerzitetima kod studenata kako dolaze sa ostacima svoje kulture i kako te ostatke profesori uništavaju dio po dio, govoreći im da se na kraj usve može dekonstruisati i da ništa nema pravog značenja. I onda diplomirate u takvom stanju. To ne vidim kao nešto korisno. Čak naprotiv. Ispričaću vam priču. Prvo da objasnim kako ćemo raditi. Postaviću vam okvir u kojem ćete raditi. ponašaćete se kao da je ono što radite zapravo jedna priča. A evo priče. Vi ste negjde i idete negdje. Hipotetički idete ka nečemu boljem. Prirodno, u stanju ste nedovoljnosti ( insufficiency ). Količina, nivoi dovoljnosti se mijenjaju i želite da se pomjerite naprijed jer smatrate da je trenutni nivo dovoljnosti manje poželjan od onog kojem strijemite. Onda, način na koji to rješavate jeste djelovanje u svijetu. To je osnovna priča, okvir korz koji gledate na svijet. Inače ne biste znali na šta prvo da obratite pažnju. Ostaje samo pitanje koji okvir je najbolji za postizanje željenog? To ćemo pokušati shvatiti zajedno. Pričao sam vam o ratu komunista i Zapada. Pitao sam se da li je ovo samo neka arbitrerna stvar? Komunisti su imali svoj set aksioma, a mi svoj i onda ako ste moralni relativista rekli biste:"Ko može reći koji je set aksioma bolji?". Pošteno. I ja sam razmišljao da je sve to samo arbitrerna stvar koja će na kraju biti riješena kroz silu, jer se tako rješavaju sporovi gdje nema pregovaranja. Onda sam pogledao koji su osnovi marksističkog i zapadnog sistema. Vidjeo sam da su osnovi zapadnog sistema nešto što evoluira, dok je komunistički sistem jedna racionalistička konstrukcija koja je nametnuta. Nisu isto dakle. Onda sam se pitao na čemu je zapadna kultura zasnovana i da li su te osnove stvarne? To me je odvelo do proučavanja priča u osnovama naše kulture. Neke od njih su veoma stare, mesopotamske, egipatske... Te priče su takođe zasnovane na starijim tradicijama i mislim da se one odnose na nešto realno. Sad, rekao sam vam da postoji više načina određivanja šta je "realno". Polazio sam od aksioma da je bol najrealnija stvar, jer ljudi se tako ponašaju. Možete to kritikovati i ponuditi drugačiji okvir, što su naučnici i uradili jer su pošli od aksioma da je supstanca ( matter ) najrealnija stvar. Možda nam i treba više od jednog seta alata da bismo funkcionisali u svijetu? Moguće je. Sad hoću da vam kažem koji su najfundamentalniji gradivni elementi priča. Nadam se da će vas ovo učiniti imunim na ideologizaciju, jer vjerujem da su ideologije zasnovane na fragmentarnim metanarativima. Uspješne su jer govore samo dio jedne priče, ali su i moćne jer su zasnovane na osnovnom narativu, nekom karakteru. Dakle, najosnovnija realnost je haos. Haos je ono što uopšte ne razumiješ. Ne možeš ga ni konceptualizirati, osim u djelićima. Haos se desio 11.-og septembra. Haos se dešava kada se vaša percepcija svijeta sruši, i to je "spuštanje u donji svijet" ( underworld ). I suštinski vi živite između reda i haosa. Red se dešava kada radite što želite i kada se desi ono što želite da se desi. Ako nije tako, onda ste u haosu koji ima različite nivoe. I kada padnete u haos, u te dubine, onda shvatate da je to vaša krivica, da ste uradili nešto loše i da ste to znali i ignorisali ( to je najgori oblik haosa ). Poslije haosa imate pojedinca. Pojedinac živi u kulturi, a kultura je usađena u prirodu. Priroda je "majka priroda" a kultura je "otac kultura", a to stoga jer postoje hijerarhije dominacije u ljudskim društvima, dok žene se ponašaju kao priroda ( vrše prirodnu selekciju partnera, i one su produktivna biološka sila ). Tako smo konceptualizirali svijet oko nas, kroz metaforu. Ali to nije samo metafora, već je veoma razumno shvatiti kulturu kao veoma strogog oca. Tako vaše kolege i prijatelji, prateći neke kulturne norme, čine jedan agregat koji sudi o vašem djelovanju, poput oca. Veoma je razumno to personifikovati jer je to poput jedne metaosoba koja vas gleda. E sad možete reći "to ipak nije realno"... Nije realno na isti način na koji je naučna istina realna. To je drugačija vrsta realnog. Priroda ima dva elementa - uništiteljski i stvaralački. Tako u prirodi se stvari rađaju i uništavaju. Tako je kultura diktatorska, jer vas tjera da odbacite dijelove sebe kako biste se uklopili, reformisali i stvorili drugačijeg čovjeka. I nekadruštva su više tiranska od drugih. Tako na primjer fakultet - lako je osjećati se samo kao broj, jer tu instituciju baš briga za vas. Vi se morate pokoriti nejgovim normama. To je taj diktatorski, tiranski dio. Ali ima i onaj drugi, jer fakultetu je opet stalo do vas i evo vas gdje ste sada - učite, obrazujete se. Stvari uglavnom imaju te dvije strane. Negativnu i pozitivnu stranu prirode, pa kulture, pa onda pojedinca. Pojedinac takođe ima te dvije strane - junaka i zlikovca. Ko je zlikovac? To je osoba koja se ne ponaša onako kako bi trebala, a junak je onaj koji se ponaša kako treba. Pa kada čitate knjige ili stripove, u nekom pogledu vi precizirate vaše shvatanje zlikovca. Iz trideset zlikovaca izvučete njihove zajedničke osobine, iz junaka njihove i od njih napravite metazlikovca i metajunaka. I to su likovi u religijskim pričama, generalno govoreći. Morate prepoznati te dvije strane u sebi. Korisno, je prije svega. Zašto biste vi mogli biti zlikovci? Prije svega - jer možete. To je bitno. Možete to biti. To je zapravo nusprodukt empatije. O tome sam lomio glavu godinama. Kada sam čitao priču u knjizi Postanja, nisam shvatao kakve veze ima samosvijest koju su ljudi stekli nakon Pada i sa razlikovanjem dobra i zla. A evo zašto je to tako. Ako ste svjesni sebe, možete sebe konceptualizirati kao biće, znate da postojite, znate da jeste i kakvi ste. Znate šta vas povrjeđuje i šta ne. Čim znate šta vas povrjeđuje, znate šta i druge povrjeđuje. Životinje to ne znaju i zato su izvan dobra i zla. Ali ljudi nisu. Mi znamo i zato smo sposobni za zlo, jer to možemo zamisliti. Morate znati da ste takvi, jer jeste. Ako to ne znate ili ne mislite da ste takvi, onda ste pogotovo takvi, jer ljudi koji ne misle da s takvi upravo su najviše takvi. I morate se suočiti sa tim. Zato su mnoge religije to konceptualizirale kao borbu dobra i zla. Kultura je uvijek mudar kralj i kralj tiranin. Ona vaša zla strana je uvijek ogorčena zbog vaše ograničenosti i teži da je prevaziđe, arbiterna je i nepravedna je. I to s razlogom. Ta strana ima svoje razloge i svoju argumentaciju koja nije nimalo trivijalna. U Braći Karamazov taj argument je prelijepo izložen. Tu je jedan lik, Aljoša, veliki vjernik. Nije neki nadareni intelektualac, ali je jako dobra osoba. I on ima brata, Ivana, koji je surovi genije. Ivan jednostavno razbija Aljošu pričajući mu jednu priču iz novina o ocu i majci koji su zaključali svoju ćerku u šupi vani, gdje se ona smrzla na smrt. Ivan je onda rekao Aljoši:"Svijet u kojem se to može dogoditi ne bi treabo postojati!". Dobar argument i možete ga poduprijeti milionima primjera. Dakle, onaj dio nas koji je ogorčen... u pravu je. Problem je, kako ja vidim, ako to uradiš, onda ono čemu prigovaraš postaje gore. Možemo reći da ljudi takve stvari ne mogu svjesno sprovoditi, ali realnost je da mogu. Priča - junak i njegov protivnik, red i tiranija, uništenje i stvaranje. Pojedinac je osoba koja obraća pažnju i istražuje i svladava, ili koji gleda u drugu stranu. To je osoba koja živi u poznatoj teritoriji kao i osoba koja istražuje nepoznatu teritoriju. Svako od vas ima te dvije polovine. Gdje god da ste sa ljudima - tu je društvo sa svojom tiranskom i korisnom ( beneficial ) prirodom koje predstavlja poznatu teritoriju gdje se vaša očekivanja i odvijanja u stvarnosti poklapaju. I onda imate neistraženi prostor gdje šta god da radite više ne pali. Ovo su stalni dijelovi ljudskog iskustva ( i zato mislim da su uvijek osnovni u našim preovlađujućim narativima ). I šta se desi kada se nađete u nepoznatoj teritoriji, kada na primejr zmija uđe u vašu kuću. Sledite se, tijelo vam proizvodi dosta kortizola kako biste mogli što prije da se sklonite i pobjegnete, napeti ste, na oprezu... I neki ljudi mogu ostati u takvom stanju dugo nakon takvog trenutka, kao kod post-traumatskog stresa. To je teško, stresno, postaćete nervozni... ostarićete jer trošite svoje resurse nenormalno previše samo da bi vaše tijelo održalo to stanje napetosti i spremnosti. To je iscrpljujuće. To nije mjesto gdje želite biti. Zato su ljudi skloni odbrani svoje poznate teritorije, jer kada je ona napadnuta onda se oni vraćaju u ovavo stanje, i to može uništiti čovjeka. I vi ste upoznati sa time, kao kada ste izdani od strane nekoga sa kim imate intiman odnos, kada vas slaže i sl. Jer, kada ste sa nekim vi imate neku predstavu o njima, njihovoj prošlosti, o sebi unutar veze, sliku veze, budućnosti. I kada vas ta osoba izda, ona odjednom ni prošlost nije onakva kakvom se činila. Sve se sruši. Koliko samo niste imali pojm,a ili možda jeste ali ste samo naivni bili, ili ko zna šta već. Da li ste toliko bez pojma da se ne možete braniti ili je ta osoba samo toliko zlobna da je spremna to uraditi? Ko zna? I sad, ta ideja da ljudi putuju u Podzemlje i vrate se je veoma korisna stvar za razumjeti, jer mi to stalno radimo. Čim propadnemo negdje, padamo u Podzemlje, a čim se popravimo - evo nas natrag na površini. Zato je ispravno sebe zamisliti, ne kao red, ne kao haos, nego kao stvar koja putuje kroz ta dva svijeta. I ja bih rekao da je to mitološki junak. Sad ću vam pričati o Pinokiu kako bih vam sve ove apstraktne koncepcije približio u konkretnom primjeru. Klasična struktura komedije je sljedeća - gubitak Raja, pad u Podzemlje, povratak u Raj. To je i priča života, pa kako da se nosite sa time? I zbog toga vi ćete tražiti odgovore, pomoć.. Plaćaćete za tu pomoć! Radićete to iako ne znate o čemu je priča ( o padu u Podzemlje ) iako jedan dio vas to zapravo zna. Vaše shvatanje ima više nivoa - jer vi shvatate stvari za koje ne shvatate da ih shvatate. To se vidi kada gledate Pinokia, jer je jako apsurdan, ali vama to nije bitno jer znate ipak o čemu je priča. Čak i kod pozitivnih iskustava ovo je primjenljivo. Kada dobijete na lotou, to je za mnoge ljude previše, jer previše odskače od njihovih očekivanja. Mnogi od njih teže da se vrate u stare, poznate načine življenja. Jer, vaš svjetonazor je kao karta koja je sastavljena od raznih pretpostavki o svijetu. Neke su površne a neke su osnovne, fundamentalne i duboke. Kad se te osnovne pretpostavke razbiju, onda čitava struktura se ruši, čak i kada se dramatično pozitivne stvari dese. Suština svega jeste da je teže za vas kada se razruše vaša osnovne aksiomatske pozicije. Često ljudi imaju razne teškoće kada ih izvadite iz njihove rutine. Zato neki ljudi se teško navikavaju na penziju. Nego, natrag na Pinokia. Film počinje sa drvorezom i pjesmom "When you wish upon a star" koja je bila popularna u ono vrijeme. Ona postavlja ton za film ( kao i kod ostalih filmova koji su "prazni" ako nema muzike ). Muzika izgleda da postavlja emotivni kontekst, zamjenu za doživljaje likova u priči. I nama to nije uopšte čudno. No ova pjesma je veoma zanimljiva. "When you wish upon a star, makes no difference who you are." - pa, okej, ima nekoliko misterija tu. Ljudi žele želje zvijezdama, kao u nekom ritualu. Zašto to rade? Šta je zvijezda? Postoje zvijezde na nebu, ali postoje i ljudi koji su zvijezde, poznate ličnosti koji su modeli za emulaciju, jer na njih možete porjektovati svoja očekivanja o savršenom čovjeku. A zašto baš "zvijezde"? Pa, zvijezde sijaju usred tamnog neba, usred tame. I nisu sa ovoga svijeta ( "they are otherworldly" ), što je posebno privlačno fenomenološki, jer gledajući u zvijezde, zvjezdano nebo, gledate u nešto daleko od vas, nešto više od vas. I to stvara osjećaj divljenja kod ljudi, što je prirodan dio našeg odgovora na to. Tako je i sa ljudima kojima se divite. Postoje ljudi kojima se divite i kojima ne, i to je trag ka vašem moralnom sistemu, jer oni posjeduju neku karakteristiku koju želite da imate. Oni su zato model za emulaciju. I tako se ljudi razvijaju, kao kada se djeca "zaljube" u nekoga starijeg pa ih imitiraju. I kome se divite je trag ka strukturi vašeg svjesnog vrijednosnog sistema. Kada "gledate ka zvijezdama", vi instiktivno znate da tamo ima nešto što će vam pomoći da se transformišete. A mnogi se toga plaše, da jasno kažu šta žele, jer kada jasno definišete uslove svog uspijeha - istovremeno ste definisali i uslove svog neuspijeha.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...