Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'panović:'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. U suštini, mnoge političke dileme i sukobi u Srbiji mogu se metaforički svesti na koncepcijske razlike oko proslave u Dubokom Dolu. Nažalost, Duboki Do nije stekao slavu Prerova (Dobrica Ćosić), Petlovca (Radoš Bajić), Končareva (Dragan Marković Palma), ali je proročki poučan. Duboki Do je nulta tačka naše sabornosti, naših raskola, mistični naturalizam, mig pluralizma, pokušaj egzitovanja samoupravljanja, kad niko nije ni mogao zamisliti Egzit, pokušaj da se predupredi dekadencija Guče i duh ‘Hajdučke česme’ unese u Marićevića jarugu. Duboki Do je glavni toponim iz antologijskog filma ‘Sok od šljiva’ Branka Baletića iz 1981. Verovatno malo i nenamerno u tom filmu su date ključne dijagnoze stanja, kao i upozorenja kuda srljamo. Dovoljan je bio pogled iz prigradske perspektive na ‘Rudo’ – poznatiji kao ‘Istočna kapija Beograda’. Pobunjenik je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice, čiji se način rada ne poklapa sa ustaljenim normativima. Ako je ‘Bolji život’ pokazao terminalnu fazu samoupravnog socijalizma, ‘Sok od šljiva’ je kao eksperiment ‘kontrolisanog primitivizma’ oslikao raspusni vrhunac tog sistema, tačku kada se prosvećenost i dekadencija, anarhizam i glamur, nađu i istoj tački i od kada prosvećenost malaksava, a dekadencija se zahuktava spremajući teren za fatalnu ‘antibirokratsku revoluciju’. Za svoj ‘hepening u prirodi’ Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni ‘Šljivokombinat’, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Na nesreću, datum održavanja njegovog ‘hepeninga’ (neka vrsta prosvećenog etno Vudstoka) poklopio se sa danom proslave godišnjice osnivanja Kombinata, koji nije žalio truda ni novca da to bude što svečanije. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, borba za publiku i izvođače vodi se svim sredstvima, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – ‘Treba li nešto da akontiram?’ Ne treba zanemariti da je film snimljen 1981, samo godinu dana od Titove smrti, a u godini kada izbijaju velike separatističke demonstracije Albanaca na Kosovu. Jedini film koji bi se u (ne)namernoj subverziji mogao uporediti sa ‘Sokom od šljiva’ je hrvatski film ‘Medeni mjesec’ iz 1983. u režiji Nikole Babića, koji je adaptacija romana ‘Marko na mukama’ Zvonimira Majdaka. Glavni junak je Marko Bilogara (glumi ga Slobodan Milovanović), provincijalac i seoski švaler koga u hrvatskoj provinciji ‘snima’ zagrebačka top riba – Vanda. Ona ga dovodi u Zagreb kao svog ljubavnika i ubacuje ga u džetsetersko purgersko društvo, dekadentno, kriminogeno i promiskuitetno. Marko Bilogora postaje seksualni predator među Vandinim frendicama koje su uglavnom ‘imućne privatne poduzetnice’ u vezi s murijom i komunističkim glavonjama. I kao što se u ‘Soku’ dalo naslutiti ‘događanje naroda’, u ‘Mjesecu’ je famozna ‘hrvatska šutnja’ (mimikrija nakon maspokovske galame), postala nesnošljiva. Film je intuitivno nagovestio dolazak tuđmanizma i ‘svetonazora’ koje je ona donela, dok je svojim tretiranje privatluka najavio i tajkunsku sudbinu Hrvatske. U ‘Medenom mjesecu’ su i koreni konteksta na kome se bazira do sada neprevaziđena hrvatska TV novela ‘Vila Marija’ u kojoj Žarko Radić glumi tajkuna Tomu Juraka. I to tako uverljivo da vam se učini da nikad nije bio komandant Bošku Buhi u istoimenom filmu u kome je Oliver Dragojević otpevao jednu od svojih najlepših pesama, tako mučki prećutanoj (izuzev kolumne Miljenka Jergovića) u danima nacionalne žalosti povodom njegove smrti. Sa ‘Kombinatom’ protiv koga se kao hajdučki di-džej bori Miki Rudinski, lakše se kasnije razumela i afera Agrokomerc s Fikretom Abdićem u glavnoj roli, ali i sudbine Todorićevog Agrokora, ili našeg PKB. U ‘Mjesecu’ se pojavljuje i DŽimi Stanić kome uporno traže da iznova peva lascivnog ‘Dimnjačara’ koji ‘mlad ili star svakoj peći zna naći kvar’, da bi se konačno neko pobunio da se preteruje jer je čovek u drugom separeu (s indikativnom bradom) već odavno naručio (u sred Zagreba, zamislite) ‘Oj, Moravo, moje selo ravno’. ‘Medeni mjesec’ je za to vreme imao prilično eksplicitne erotske scene. Film sam prvi put gledao u bioskopu ‘Partizan’ u Titovom Užicu te 1983. i sećam se da se u gradu na Đetinji, za tih nekoliko dana prikazivanja, film pročuo po tim softcore scenama, a ne kao lucidna anatomija YU krize. Tadašnja kritika je većinski popljuvala film, kao što se na tom polju nije proslavio ni ‘Sok od šljiva’ koji takođe ima veliki erotski naboj. Od nastupa Vesne Zmijanac, preko kafanske euforije koju s trubačima izvodi Radmila Živković s pesmom ‘Puče bruka’, do Vladice Milosavljević i Mikija Manojlovića ujutru na livadi. Danas je kultni status jedino što zaslužuju ova dva filma. Kao ona replika ‘Treba li šta da akontiram’ u srpskom filmu, u hrvatskom je na sličan način bitna ona kad Biserka Ipša koja glumi Vandu uhvati DŽeka (Zvonka Lepetića) za muda, a on je pita da li je svesna koliko se dnevno izdvaja para za Kosovo? Ali, pravi razlog zašto sam se setio ‘Soka od šljiva’ je pogibija Šabana Šaulića koji tu glumi sam sebe u nekoliko briljantnih minijatura. Interesantno je da se Pavle Vuisić pojavljuje u oba filma. Karijera Šabana Šaulića je impresivna, ali treba znati da je on i daleke 1981, dakle godinu dana nakon Titove smrti i godinu dana pre Mundijala u Španiji, imao ultimativnu popularnost. Zato Pavle Vuisić kao LJuba kaže u onoj čuvenoj sceni Mikiju Rudinskom – ‘dovedi mi Šabana, ne mora da peva, samo da ga narod gleda’. Bože kako sad deluje jezivo scena kad Miki nudi Šabanu da po njega dođe svojim kolima da idu na ‘tezgu’, a Šaban mu odgovora – ‘ne, ja sam sebe vozim’. Dok se u pozadini vidi pevačev ‘mercedes’. Da se podsetimo kako je Živojin Pavlović opisivao neistrošenu (bez fasade) Srbiju: … Nevezani kerovi u hladu, ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa, nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima, farme kokošaka nosilja, plastenjaci sa zimskom salatom i ranim paradajzom, prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja, vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem, iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora veseli jecaj Šabana Šaulića…’ Upravo u takvoj sceni ‘Soka od šljiva’, ispred kuće je istovaren teški nameštaj, dok se na terasi (bez ograde, ali sa svadbarskim ćilimom) pojavljuje gotovo nestvarni – astralni – Šaban sa leptir mašnom da otpeva svoj megahit – ‘Ne plači, dobri domaćine’. E sad, napravite parabolu od te scene do spota benda Let 3 iz Rijeke, i pesme ‘Dijete u vremenu’ kao moćnoj obradi Šabana u Deep Purple maniru. Više puta sam slušao ljude (od Bugarske do Nemačke), koji o Šabanu govore maltene kao o polubožanstvu, a kad sam imao čast da me Hasan Dudić upozna s njim, ostavio je utisak jako skromnog i pristojnog čoveka. Na omotu singlice ‘Dva galeba bela’ iz 1979. Šaban je zaista ličio na ‘strane pevače’, a retko koji pevač ima raspon od takve pesme za koju neko napisa da je ‘ispunjena divnim simbolima, neprikosnovenim glasom i lirskom dramom’ do nezaboravnih stihova ‘… a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame’ iz čuvene ‘Vojničke pesme’ (1985) koja je u ‘zlatnim osamdesetim’ ubedljivo bila najpopularnija za ispraćaje u vojsku. Šabanova harizma imala je pokriće u moćnim hitovima, snažnim identifikacijama, poverenju, i decentnosti koja je zračila i pod šatrom i na gala sceni. Moramo shvatiti da Srbija neće biti dobra država dok viziju modernosti ne budu podržavali većinski i ljudi koji slušaju narodnu muziku, odnosno interpretatori te muzike. Ohrabrujuće je bilo kad je Šaban 2007. podržao LDP, jer nezavisno od potonje sudbine same partije i njenog lidera, program LDP je i danas superioran. Omot albuma ‘Soldatski bal’ (1985) Plavog orkestra dizajnirao je Bojan Hadžihalilović, a inspiriran je omotom albuma Bitlsa – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. To je ‘postavka’ koja i bez Jugoslavije deluje logično, mada nadrealno – između ostalih – Ivo Lola Ribar, Lepa Brena, Miroslav Krleža, Mirza Delibašić, pomenuti DŽimi Stanić, i odmah tu na omotu, pored vladike NJegoša – kralj Šaban Šaulić! https://www.danas.rs/kolumna/zoran-panovic/dijete-u-vremenu/
  2. Sigurno ste se naslušali priča o malignom uticaju Rusije na Balkanu, kao i onih da ruski uticaj podriva stabilnost Srbije i njenu briselsku budućnost. Ali, povodom ove Putinove posete Srbiji, čuo sam od ozbiljnih i upućenih ljudi i ovaka neobična tumačenja: Ako je neko cinično primetio da je realizam u ruskoj književnosti svojevremeno bio upropastio rusku realnost, onda sigurno nije cinično ako konstatujemo da sadašnji ruski racionalizam u spoljnoj politici možda upravo spasava srpsku realnost, jer da je do nekih patriotskih radnika i revizionista najglasnijih u Srbiji, bilo bi globalno krajnje neizvesno na šta bi ispalo kad bi se Rusija ponašala baš kako oni to intimno priželjkuju. Odmerenost i indikativna škrtost na rečima, kao karakteristike Putinove posete Beogradu, potvrđuju pomenutu racionalnost. I među dovedenim prostim narodom a i među zvaničnicima bilo je mnogo onih koji su očekivali da se Putin ponaša kao njegov prethodni ambasador u Beogradu – Konuzin, pa da u jednom trenutku ultimativno pita narod okupljen ispred Hrama Svetog Save – ‘Ima li ovde Srba’? Sigurno bi se iz raspamećene mase prolomilo – ‘Idemo na Kosovo!’ Pa da je Putin ostao još koji dan, da zađe po Srbiji sa crnim koferčetom, da obilazi zaseoke i ćuprije sa svojim imenom, da proba rakije, vidi crkve u izgradnji, da čuje repertoare emotivnije i od onog koji je Dačić bio spremio. Medijsko-marketinški, Putin i Vučić su se obostrano ispomogli. Srpska napredna stranka je deo evropske narodnjačke internacionale. Vučić je u novembru prošle godine učestvovao u Helsinkiju na Samitu Evropske narodne partije (EPP). Ali, SNS ima i jako dobre odnose s Putinovom partijom. Odnosi su produbljeni oktobra prošle godine kad su potpredsednik SNS Marko Đurić i sekretar Generalnog saveta Jedinstvene Rusije Andrej Turčak potpisali u Moskvi Sporazum o saradnji. Iako je, uprkos tome, bilo previše očekivati da mu Putin još bude i govornik na naprednjačkoj bini, Vučić je pokazao da veštije pravi kontramitinge od Miloševića, mada je svaki naš političko-mitingaški autobus u poslednje tri decenije ‘događanja naroda’, u stvari onaj autobus iz filma ‘Ko to tamo peva’. Iako titoistički zavodljivo zvuče reči reditelja i julovca LJubiše Ristića izrečene u osvit Putinove posete da Srbija treba da vodi politiku ‘aktivne miroljubive koegzistencije’, u suštini takva politika znači ekvidistancu, dakle otklon i od evroatlantskih integracija, ali u nekim tumačenjima i eufemizam za prorusku poziciju. S obzirom na stanje EU i njena raspoloženja, punopravno članstvo Srbije i dalje je fatamorgana, ali i u ovakvim depresivnim perspektivama treba se podsetiti reči Majka Davenporta, bivšeg šefa delegacije EU u Srbiji, koji mi je u u jednom razgovoru prilikom posete redakciji Danasa rekao poludobronamerno, polucinično, da je svaka država u EU ušla dobrovoljno i da Srbiju niko neće naterati da uđe u EU ako ona to ne želi. Kao što se naknadno, prilično cinično, pokazalo da i Britance niko ne može naterati da ostanu u EU ako oni to ne žele. U funkcionisanju svake harizme, pa i kulta ličnosti kao njene monumentalizacije, bitna je proporcija spontanog i manipulativnog prihvatanja od strane naroda. Naravno da je u obezbeđivanju srpske mase za Putina bilo vulgarno prinudnog, ili napadno ‘učtivog’ kao kad ti direktor kaže – ‘firma je obezbedila prevoz za Beograd ko želi da vidi Putina’ – ali obožavanje Putina ovde, kao i u Republici Srpskoj, severu Kosova i delovima Crne Gore je većinski dobrovoljno. Gde se čudno miksuju ponos i snishodljivost. Iako bi bilo politički neozbiljno reći da Vučić nema harizmu, u ovakvim spektaklima, ma koliko da su režirani, nakon petnaest susreta sa Putinom, ta harizma dobija uverljivost u svojoj delegiranosti od moćnog pokrovitelja. Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kada u istoriji imale demokratski tok i karakter. Uglavnom je dolazilo do supstitucije autoriteta, do nekritičkog vezivanja za harizmatske vođe. Možda su preterane tvrdnje o ‘restaljinizaciji Srbije’, i ‘kontra četr’es osmoj’, ali jedna upadljivo ikonička slika ‘pravoslavnog socrealizma’ je neupitna. Autoritarnost nije izolovana psihološka dispozicija, radi se o sindromu koji je usko povezan sa tradicionalizmom i kolektivizmom. Za razumevanje dubljih procesa preporučujem sociološku studiju ‘Razaranje društva’ (1994), a iz nje za ovu priliku izdvajam reči socijalnog psihologa Bore Kuzmanovića, da autoritarnost kao deo socijalnog karaktera ‘otežava utemeljenje modernog demokratskog društva i olakšava postojanje raznih formi autoritarne vlasti, čak i ako se jedna ideologija napusti i zameni drugom’. Na primer, dodali bismo, socijalističko samoupravljanje kad se zameni sabornim nacional-kapitalizmom. Vučiću sigurno nije lako da svoju ‘obrenovićevsku’ politiku normalizuje sa pokroviteljskom ulogom Rusije prema njegovoj Srbiji. Da ‘protestantsku’ etiku iz liberalnije faze režima sinhronizuje sa pravoslavnim misticizmom koji obogočovekuje Vladimira Vladimiroviča. NJegov kult pored opštih svojstava svakog kulta – raskrinkavanja zavere, obnavljanja države, moralnog preporoda i eshatološkog projekta ‘zlatnog doba’, po ‘srpsku stvar’ ima ‘lekovite’ efekte u intervenisanju po istoriji. Zbog Putina sigurno nijedan srpski predsednik – Koštunica, Tadić ili Vučić neće položiti vence poginulim partizanima na Sutjesci ili Neretvi (tamo bi otišli samo da je tamo bilo i poginulih crvenoarmejaca pa da ih Putin povede), ali će biti zgodno zbog moći ruskog predsednika julovsko-radikalsku ‘patriotsku politiku’ i tekovine Miloševićeve ‘antibirokratske revolucije’ predstaviti kao globalnu avangardu koja tek sad dobija satisfakciju. Bizarno, ovo je možda zaista pravo vreme za Miloševića. Da ga je istorija bolje tempirala. Bolje čak i od onoga da je pobedio maršal Jazov. A da je Gorbačova u Beogradu 1988. umesto Miloševića, sačekao neko ko je bio logičniji za to vreme. Estetski, ovo je ipak bilo konvencionalnije nego na Marakani marta 2011. kad nije lako bilo biti Mirko Cvetković u loži. Znam ljude koji voli Putina a nisu hteli da ga ‘pozdrave’ zbog naprednjačkog kontramitinga (doduše ona ‘jedan od trista miliona’ efektno je smišljena parola), kao što znam i neke dovezene koji ne ljube Putina, ali ne bi da sebi otežavaju poziciju u javnom preduzeću u kome rade. Gubitnik je i deo putinovske antivučićevske opozicije. Znate ono kad zapadnjaci dođu, pa odu kod Vučića, ali posle prime i lidere opozicije. I Putin je mogao da nađe petnaestak minuta da primi Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na primer. Iako bi bilo nezgrapno da ih spaja sa Šešeljem. Ali nije. Što ostavlja sumnju da baš toliko prezire Vučića i da je orden baš mnogo manje bitan kao što smatra Jeremić i nacional-demokratska opozicija. Doduše, čujem i autocinična, ali smela opoziciona tumačenja da je Putin uvažio pismo lidera Dveri i da je propao Vučićev pokušaj da Putina totalno uvuče u rijaliti, da ga popnu na binu da održi govor. Tek su bile opskurne strepnje revnosnih stratega u režimu da bi seksi afera s Jelenom Karleušom mogla da malkice zaseni Putinovu posetu, posebno jer ni režimski tabloidi nisu mogli da joj odole pa je Putin morao da deli naslovnice sa Karleušom. Bitna će jako biti sledeća prestonička šetnja opozicione Srbije, da se vidi da nije demoralisana Vučićevom demonstracijom moći jer tako se namestilo da je ‘kontramiting’ imao i funkciju poklapanja opozicione ‘šetnje za Olivera’ veče pre. Trezveni u opoziciji znaju da će ih zaista biti više tek onda kad i mnogi iz autobusa sutra pređu na njihovu stranu. I 2000. i 2012. suštinskih promena ne bi bilo da neki s jedne nisu prešli na drugu stranu. Ne treba nipodaštavati efekte ekonomske saradnje sa Rusijom i potpisane ugovore, ali opreza radi uvek treba u malom mozgu držati reči moćnog staljiniste Mikojana (da, da, i ime mu zvuči kao marka nekog jermenskog konjaka), koji je kao trgovački pregovarač Sovjetskog Saveza uvek govorio surovo iskreno potencijalnim partnerima: ‘Cilj mi je da napravim što povoljniji ugovor za svoju zemlju, i što nepovoljniji za vašu.’ Kosovo? Biće vam ono što se dogovorite sa Amerikancima. Pošteno.
  3. Ono – vratiće se opet osam šezdeset – iz pesme je DŽonija Štulića ’68 sa Azrinih čuvenih ‘Filigranskih pločnika’. Pesma, dakle, o epilozima famozne šezdeset osme godine ispričana kroz sudbinu jednog njenog učesnika – luzera. Prototip domaćeg šezdesetosmaša je glavni lik ‘Tajvanske kanaste’ Saša (Boris Komnenić) – nezaposleni arhitekta zaokupljen izradom ‘mrdalica, bizarnih pokretnih skulptura koje niko osim njega ne shvata ozbiljno. Nema ozbiljnog medija koji se ovih dana ne bavi fenomenom 68. na jubilej – pola veka od studentske pobune, o njenom globalnom i lokalnom značaju. Pravilo kaže da društvo nije dobro ako studenti izgube buntovnost, radnici solidarnost, a inteligencija integritet. Letargija i konformizam ne znače onu ‘dosadnu zemlju’ koju nam je obećavao Koštunica. ‘Osam šezdeset’ je povod i za priču o potonjim studentskim gibanjima. I nije tačno da su studenti uvek u pravu. Kad su krenuli 1988. iz Studentskog grada da pred Saveznom Skupštinom urliču ‘Uhapsite Vlasija!’ bili su deo rulje ‘antibirokratske revolucije’. Od Terazijske česme do Petog oktobra, većina politizovanih studenata je bila deo opozicionog bloka – sa liderima direktno vezanim za političke partije. DEPOS, Zajedno i DOS imali su jake saveznike u studentima. Ratko Dmitrović je na RTS-u 1992. imao oštar intervju jedan na jedan sa studentskim liderom Draganom Đilasom. Pita ga da li zna koliko košta jogurt u studentskoj menzi? Đilas mu odgovara da studenti ne mogu samo da uče i jedu. Da ih još nešto interesuje – demokratija na primer. Danas, kao verovatno najjači lider opozicije, Đilas može samo da mašta njemu naklonjen studentski aktivizam iz 1992. kad doduše nije bilo društvenih mreža, a ni privatnih fakulteta. I bilo je mnogo više radničke dece po studentskim domovima. Vertikalna socijalna prohodnost ka fakultetima se sužava. Svi govore o pametnoj deci koja hoće da posle diplomiranja napuste zemlju, ali niko ne istražuje socijalnu stratifikaciju roditeljka te dece. Studiranje postaje skup sport. Milošević je sebi dozvolio luksuz i jednom došao u Rektorat Beogradskog univerziteta da odgovara na pitanja studenata koji su branili demokratske tekovine Devetog marta. Dobro su ga ispreskakali. Bilo mu neprijatno, zarumeneo se u licu od nelagode i besa. Možete li zamisliti Vučića u sličnoj situaciji? Mislite li da bi pristao da dođe u Rektorat na neviđeno? Da li bi aktuelni patrijarh kao nekad Pavle poveo litiju da skloni policijski kordon u Kolarčevoj ulici? I da li bi danas studenti građanske orijentacije i oni s neradikalske desnice moglo zajedno da protestuju kao tada? Kao onda kad su se zastave Boba Marlija i Mitra Mirića vijorile zajedno. Taj bunt je uspeo i zbog sinergije sa građanskim demonstracijama i partijama Koalicije Zajedno, ali su uspele i zato što su počele na jesen. Kad demonstracije počinju u pozno proleće, režimu je bitno da izdrži najkasnije koji dan posle Vidovdana, dok studenti ne odu na ferije. Studenti su 1968. tražili i ‘više komunizma’ (ravnopravnosti i slobode), 1988. više nacionalizma i hapšenje Vlasija, 1992. monarhiju, Vuka i Matiju, dok su 1996/97. branili izbornu volju građana. Da li se danas samo traži ‘više šansi da se ode iz zemlje’, kao najciničniji odgovor na stanje stvari. Svet iz 1968. je ipak svet u kome je socijalizam u raznim oblicima bio ‘svetski proces’. Samim svojim postojanjem Sovjetski Savez je humanizovao kapitalistički svet. Problem otuđenja i danas je urgentan. Pitanje nove levice je pitanje nove solidarnosti, i uvredljivo je to poistovećivati sa bilansima etatizovanog realnog socijalizma. Možda nas je praksa naučila da suština levica nije vlast, već snaga korektivnog faktora. Marks i danas, dva veka od rođenja i vek i po od objave ‘Kapital’ postaje inspirativan za analizu, ali praktično jalov u političkoj artikulaciji iznalaženja realne alternative kapitalističkom (neo)liberalizmu. Jedina alternativa izgleda može biti još magloviti socijalni liberalizam. Ako je pola veka od ‘osam šezdeset’ bar nakratko povratilo interesovanje za ideje i društvenu akciju, aktuelizovane su i knjige koje pasionirano i kreativno demistifikuju marksizam. Na primer, ‘Kapitalizam i šizofrenija’ Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Knjiga raskrinkava veštačke tvorevine, iluzije i manipulacije koje se zasnivaju na dve dogme – klasnoj borbi i Edipovom kompleksu. Kapital u 21. veku Tome Piketija brzo je postao bestseler i proglašen za Novi Kapital. Ni Piketi nema teorijske snage da parira suštinskoj tezi Karla Popera da princip jednakosti negira princip slobode, kao što teško daje jasne odgovore na nerešeno pitanje još od Marksovih vremena – da li je sloboda više antropološka ili istorijska kategorija? Može li Marksova misao biti delotvorna i u sve zloslutnijoj fukoovskoj tranziciji – od društva suverenosti, preko društva spektakla, do društva sigurnosti putem nadzora? U Trampovoj Americi nije malo onih koje nadahnjuje ideja Bernija Sandersa o skandinavizaciji američkog kapitalizma? Kad sam januara 2007, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on mi je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setim da je na moje pomalo cinično pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio, pomalo parodirajući Lenjina – tačno u poslednjem – to sad zvuči prilično zlokobno. Pa čak ni kad ‘lakanovski staljinisti’, kako to voli da kaže Slavoj Žižek ne žele novu lenjinističku partiju. I on se divi dometima kapitalizma (i u privredi, i u ljudskim pravima), ali ukazuje na ljude bez uloga (često i bez papira), na deliričnu poziciju Bila Gejtsa i Marka Zakerberga (jer ni Marks ni Lenjin nisu predvideli Majkrosoft, Gugl i Fejsbuk), na biogenetiku i nove Černobile, dakle na sva ona pitanja na koja globalni kapitalizam, i njegova demokratija ne nude rešenja. Dobijem ti ja, možda godinu-dve posle Petog oktobra knjigu čudnog formata koja se zove ‘Zbogom partije’ (LJudi govore). To je, u stvari, priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja Eimigrative art kolektiva iz Brisela. U uvodu piše da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Problem nije, piše tamo, u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo pažnje obraćao na ovo levičarenje, ali usudi tranzicije su tu – u osvit Vučićevog ‘zlatnog doba’. Profesor i kolumnista Gardijana Gej Stending bio je otkrio prekarijat – novu klasu u usponu. U prekarijatu gde solidarnost (u smislu levice) nije uvek obavezna, najopasniji je njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Novinari u Srbiji su, na primer, u velikoj većini prekarijat. Ali u SFRJ nisu bili proletarijat. Nakon Titove smrti, zbog posthumne snage kulta i zaklinjanja da se neće skretati s puta, došlo je i do talasa učlanjavanja u Savez komunista. Negde 1981. SK Srbije može da se podiči, da bez kosovske organizacije, ali sa vojvođanskom, ima oko 800 hiljada članova. Kako odmiče lagana erozija Titovog kulta, smanjuje se i broj članova. Nisu to više spektakularna isključenja, neke forme disidentstva, već uglavnom pasivizacije, demotivizacije nižih partijskih ešalona, službenika i kumrovačkih đaka iz fabričkih kurseva, i to uglavnom preko simboličkih izraza lenjosti kao što je neplaćanje članarine. Bilo je i potuljenog, puzajućeg nacionalizma maskiranog takozvanom obnovom duhovnosti i tradicije. Zbog svega toga SKS krajem osamdesetih spada na oko 600 hiljada članova. SNS uspela je maltene da dostigne brojno stanje SKS. Šest stotina hiljada krompira nije malo, kamoli članova. Poučna su iskustva SKS, DSS, SPO, DS… Posle Petog oktobra tranzicioni biznismeni učlanjavali su se i u Mićunov Demokratski centar, kamoli u DS i DSS. Ili tek sad u SNS. Sećam se kad mi se jedan ‘žuti’ žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu rekao: Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče ne mora u struci… Dominantne srpske partije uglavnom se kreću oko pola miliona, gore-dole, članova. HDZ recimo ima oko 250 hiljada. Uplaćeno je oko pedeset hiljada članarina zbog današnjih izbora u DS. Iako je to i iz taktičkih razloga – delegiranja i lobiranja – kao da ovde još ima neke demokratske strasti u koju čak i naprednjaci čežnjivo gledaju. A malo bi i da učestvuju. Kao što su i kolege iz opozicija zainteresovane. Nije sve samo lešinarski plen i labudova pesma ovdašnje demokratije.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...