Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ovo'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Status novinara Nebojše Vučinića na FB. Видех на твитеру интересантну причу о реконструкцији Голубачке тврђаве, коју је поделио 51N154 @temerinski - па је преносим онако како је он написао: Тврђава није реконструисана према пројекту, него је ДЕВАСТИРАНА, а сви подаци заувек УНИШТЕНИ. Пројекат је подразумевао санацију и заштиту свих зидова и кула, са уређењем за прихват посетилаца. Посао је водила Аустријска развојна агенција која је муљала са надзором и извођачем. Надзор је био Сафеге доо, а извођач Орнамент Инвестинжењеринг доо, молерско предузеће из Београда, који је посао добило дампинг ценом. Тако раде и на другим местима. Надувавањем количина је посао који је уговорен на 1.700.000 евра, нарастао вишеструко, сада помињу 8 милиона. Аутор је била Марија Јовин, која се од почетка бунила против фушераја и промене материјала - радили су са забрањеним цементом. Био сам одређен да будем конзерваторски надзор испред РззскБеоград и нисам дозвољавао да мењају пројекат и мерио сам количине урађеног посла. Онда су из Аустријске развојне агенције дошли у Републички завод за заштиту споменика културе и тражили да будем смењен као конзерваторски надзор. То се и десило - директорка Мирјана Андрић ме је сменила и поставила друге људе, који су одмах одобрили коришћење цемента... Почели су и да мењају цртеже и предмер радова тако што су увећавали количине. Пројекат који је подразумевао потпуну заштиту оригиналних зидова и свих фаза градње крововима и надзиђивањем остатака зидова до пуне висине, драстично је промењен. Кровови су урађени на само 4 куле. А највећа ШТЕТА је урађена обијањем свих средњовековних спојница на зидовима и кулама и поновним фуговањем. Тиме су ОБРИСАНЕ све фазе и зидови уједначени. Историја тврђаве је нестала. Извођач је сам копао по кулама, нашао хиљаде средњовековних стрелица и делова оклопа... ... што је продавао по пијацама у околини, о чему су новине писале http://www.novosti.rs/…/aktuelno.293.html:588212-U-Kuli-na-… ... Највећа штета је направљена Деспотовој палати. Да би избегли извођење инсталација (које су уговорене за 50% цене, а извођач се није ни појавио у уговорном року) затрпали су сутерен палате Сутерен палате, који је имао степенице уклесане у стени и димњаке за огњишта која су грејала приземље (подно грејање!) је затрпан шутом и избетонирана је бетонска плоча преко! Очувана половина палате је покривена кровом, а друга половина ЗАСТАКЉЕНА Образложење застакљивања је захтев пензионисаног филолога из Голупца да се БОЉЕ ОСВЕТЛИ ПРОСТОР. То је реализовано јер представљала накнадни рад. До своје смене сам могао да пратим дешавања и доказао сам да је исплаћено 30% новца и урађено 3% посла. Резултат рада је пробијен рок за две године и вишеструко увећана цена, а изведено је око 60% радова. Зашто? Да ли извлачење европске донације завређује уништавање средњовековног наслеђа? Када је мин. Љајић договорио првих додатних 800.000 евра, лепо је рекао да је то само... ЕДИТ: Грешка - рок је пробијен не за две него за ТРИ годне. Радови су почели у септембру 2014. и рок за тврђаву је био април 2016, а завршена је у априлу 2019. године и то око 50%, јер нема кровова, није реконструисано и покривено још 5 објеката (стражаре, "кантина", оставе)... ... за 240 дана рада, од чега ће 560.000 ићи на радове на тврђави, а 240.000 на "администрирање пројекта". Исплати се пробити рок за три године, ако зарађујеш 1000 Е дневно. Већ на првом састанку, 2014, је стручни надзор рекао да тврђава нече бити готова јер нема довољно пара! Чак је и председник општине у почетку негодовао и писао писма свом председнику странке, да је у Голупцу на делу грађевинска мафија, али без успеха... Највећа штета је нанета тврђави, а одмах затим и ЖРззскБеоград , где је писмо са печатом аустријске амбасаде сменило конз. надзор Како је то рекла ауторка: Радови на тврђави су "резултат погубног коруптивног утицаја грађевинске мафије, којим се гази стручни и професионални однос према споменику". РззскБеоград није хтео да достави цртеже којима мења њен пројекат и количине http://www.temerinski.com/golubac-pre…/golubac-prepiska.html … Ни Скупштина предузећа "Голубачки град", ни Минитстарство тргповине и туризма нису хтели да реагују на сва упозорења и документа која сам презентовао. Чак сам због тога смењен и из Скупштине. Трећа штета је да неће више бити основано ни једно такво предузеће за управљање... ... културном баштином. И боље је тако, бар док не научимо да контролишемо токове новца. Ја више немам никакву илузију чему служе донације, јер уместо да смо на прави начин заштитили и презентовали Голубац, да смо снимали филм о обнови, усрали смо мотку. Više o rečenom, na portalu: http://www.temerinski.com/
  2. FOTO: PRIVATNA ARHIVA / PRIVATNA ARHIVA Brezanska reka, jedan od dragulja planine Goč, nekadašnja atrakcija za rekreativne i ribolovne turiste, danas privlači užasnute poglede svakog prolaznika namernika svojim isušenim koritom u dužini od preko 3,5 kilometara. Naime, 2017. godine na ovoj reci je izgrađena mini-hidroelektrana (MHE) "Kunara", snage 1.524 KW i dužine cevovoda 3,6 kilometara. Investitor te mini-hidroelektrane je "Kunara" d.o.o. iz Kraljeva, a projekat za građevinsku dozvolu je radio "Hidro-Tan" d.o.o. iz Beograda. - Inače, "Kunara" d.o.o. iz Kraljeva je jedan od devet investitora koji su do sada postali povlašćeni proizvođači električne energije iz obnovljivih izvora, a putem izgradnje i eksploatacije MHE na teritoriji Kraljeva koje su devastirale preko 22 kilometra planinskih rečnih tokova - kažu iz Udruženja "Sačuvajmo reke Kraljeva". Takođe, trasa MHE "Kunara" u potpunosti je prekrila kilometar posebnog staništa riba "Gočka reka". Kako navodi prof. dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta iz Beograda, na ovoj reci je protok vode iznad vodozahvata od 250 l/s, predviđeni biološki minimum je 100 l/s, a stanje od vodozahvata do mašinske zgrade, u dužini od preko 3,5 kilometara, samo 17 litara protoka u sekundi. - Zbog toga je u ovoj reci došlo do potpunog pomora zaštićene potočne pastrmke i ostalog živog sveta - rekao je Ristić. Još jedan investitor, "Hidro-Tan" d.o.o. iz Beograda, koji je istovremeno i projektant građevinske dozvole za MHE "Kunara", planira gradnju mini-hidroelektrane - MHE "Karaula" - na Brezanskoj reci, u Specijalnom rezervatu prirode "Goč-Gvozdac", i već je prijavio radove. Ovome se oštro usprotivio Šumarski fakultet u Beogradu, inače upravljač pomenutog specijalnog rezervata prirode, i najavio da šumske posede neće dati u zakup za ovakve namene. Protivnici izgradnje mini-hidroelektrana zahtevaju da se ukinu državne subvencije za ove, kako kažu, lažne obnovljive izvore energije, te da banke odustanu od finasiranja takvih projekata. U Zakonu o prostornom planu Republike Srbije od 2010. do 2020. godine, utvrđeno je da potencijal malih vodotokova na kojima se mogu graditi MHE iznosi 4,7 odsto ukupne proizvodnje električne energije u Srbiji. Marković kaže da godišnje u isto vreme gubimo oko 15 odsto električne energije u njenom prenosu do korisnika, što je duplo više od evropskog proseka, pa samo ušteda na tome spasla bi nas uništavanja najlepših predela naše prirode poput Stare planine, Goča, Golije ili Zlatara. U Srbiji je od 2011. godine izgrađeno 90 malih hidroelektrana, od 850 koliko je projektovano Katastrom još iz 1987. - Kina, koja ima 77.000 MHE, zabranila je izgradnju novih i počinje da uklanja stare, što se dešava i u Americi, gde je uklonjeno 1.200 MHE, a u Evropi je srušeno već 400, sa obrazloženjem da čine neprihvatljive ekološke štete. Prošao sam oko pola izgrađenih postrojenja i niti jedan nije ispunjavao uslove, ribljih staza nema ili su suve, a rečna korita su uništena - kaže profesor Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta. Ovaj fakultet, inače, odbio je da da u zakup svoje zemljište na kome bi se napravilo postrojenje za vodozahvat na toku Gvozdaničke reke na Goču. Neke reke su već izgubljene, poput Jošanice, koja se spušta sa Kopaonika i na kojoj ima 15 MHE. Njena pritoka Samokovska reka od 20 kilometara toka prolazi čak 10 kilometara kroz cevi, kao i Gobeljska reka, koja od svog toka od 10 kilometara pola ide kroz cevi. Primer vidljivih posledica je i mrtvo korito reke Visočice, od brane Zavoj do Mrtvačkog mosta, poremećaj toka Temštice i Nišave... S druge strane, Bojan Milovanović, član Upravnog odbora Nacionalnog udruženja mini-hidroelektrana, kaže da je 850 samo potencijalnih lokacija za izgradnju, a investitor treba da se obrati nadležnima i vidi mogućnosti i ograničenja za gradnju. Studije Ministarstva energetike govore da od ovog broja može da bude izgrađeno oko 400 MHE. - Tu postoje i lokacije gde nema ekonomske opravdanosti da se postrojenje gradi. MHE najmanje utiču na prirodu, 250 puta manje od termoelektrana. Ljudi su obmanuti i treba ih edukovati koliko je izgradnja ovih postrojenja dobra - izjavio je Milovanović. Standardi Evropske unije Da bi zadovoljila standarde Evropske unije Srbija treba da proizvodi 27 odsto električne energije iz obnovljivih izvora, a sada smo na 23 odsto. U poslednjih deset godina 750 miliona evra je uloženo u vetroelektrane, 200 miliona u hidroelektrane, 80 miliona u biogasna postrojenja i 30 miliona u solarne elektrane. FOTO: PRIVATNA ARHIVA / PRIVATNA ARHIVA Nigde se ne radi kao u Srbiji Minulog vikenda je u Beogradu održan protest na kom je zatraženo da se zabrani izgradnja MHE. Podrška je stigla i od Evropskog pokreta za vodu, iz kog kažu da se treba boriti za "ljudsko pravo na vodu i zaštitu životne sredine, a protiv sebičnih interesa nekolicine". - Nezadovoljstvo građana je kulminiralo jer nisu pitani da li žele ova postrojenja. Njih više ne smemo graditi. Ugrožen je život ljudi u tim krajevima, ali ugrožen je i naš budžet jer investiramo u pogrešne stvari. Kada pričamo o izgrađenim MHE, kod nas nema primera dobre prakse, a država to ignoriše - kaže Iva Marković iz inicijative “Pravo na vodu”. Kako dodaje, u našim rekama nema viškova vode, kako investitori to predstavljaju, jer dokazano je da većina njih jednostavno odseče reku i gurne je u cevi koje idu kroz korito, što se nigde ne radi i nema veze sa zaštitom životne sredine i obnovljivim izvorima energije. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/cela-reka-na-gocu-u-cevima-ovo-je-najtuznija-slika-koju-cete-videti-danas-a-u-nekim/yxn1r3x
  3. Plenković je ovaj tjedan morao izbaciti Penavu iz HDZ-a. Ovako će snositi dio krivnje za posljedice Krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u "Hrvatsku pravoslavnu crkvu" Vukovarski gradonačelnik Ivan Penava imao je sreće. Naime, da se njegov nedavni antisrpski ispad nije dogodio usred skandala s ratnim avionima, dobio bi znatno veći publicitet. Pa bi se Andrej Plenković morao puno čvršće postaviti, i možda Penavu pokušati izbaciti iz stranke, pod cijenu trajnijeg gubitka vlasti u Vukovaru. Penavin napad na Srbe sastojao se, podsjetimo, od dva elementa. Prvog, izrazito etički ružnog, i drugog, s katastrofalnim dugoročnim političkim posljedicama, ako se samo vodstvo HDZ-a najodlučnije ne suprotstavi Penavinim stavovima. Gospodin Penava napao je srpsku djecu u Vukovaru, zato što ne ustaju kad se izvodi hrvatska državna himna. Sada bismo mogli potrošiti tisuće i tisuće riječi na kompleksna pitanja o odnosu pojedinca ili određene društvene skupine prema državnim simbolima u razvijenim demokracijama. TO VIŠE NIJE GOVOR MRŽNJE, NEGO GOVOR BIJEDE Dovoljno je sjetiti se kako je spaljivanje državne zastave u Sjedinjenim Državama sudski opravdano Prvim amandmanom, ili, u najnovijem vremenu, kako dio profesionalnih američkih sportaša ne sjedi, nego kleči u vrijeme izvođenja himne, prosvjedujući tako protiv rastućeg rasizma u Americi. No, ovdje se, zapravo, ne radi o himni, nego o djeci. Koristiti djecu kao metu za političke napade doista je nevjerojatno nisko, čak i za domaće političke standarde. To više nije govor mržnje, nego govor bijede, koji može izravno potaknuti fizičke međunacionalne incidente u Hrvatskoj. Drugo, gore čak i od toga, vukovarski je gradonačelnik izjavio kako je njegov grad epicentar kontinuirane puzajuće velikosrpske agresije. Kad gradonačelnik kaže takvo što o vlastitom gradu, to, zapravo, znači da je gradonačelnik optužio sve Srbe u tom gradu da su potencijalni agresori. Što, opet, znači da Srbi ne bi trebali živjeti u tom gradu, jer je, dakle, riječ o neprijateljima, a kako trpjeti neprijatelje kraj sebe. Što bi, opet, bio gadljiv, ali izolirani incident, da gospodin Penava nije član vladajuće stranke. ZA SRBE IMA MJESTA SAMO POD ODREĐENIM UVJETIMA Budući da gospodin Penava jest član vladajuće stranke, svatko ima pravo pomisliti kako dio vladajuće stranke misli da se, eto, upravo odvija puzajuća velikosrpska agresija, kojoj je središte baš u Vukovaru, gradu opterećenom toliko prebolnih emocija. A ako dio vladajuće stranke misli da su hrvatski Srbi opet krenuli u agresiju na Hrvatsku, to znači da se taj dio vladajuće stranke s agresorom svakako želi obračunati. Ukratko, krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u “Hrvatsku pravoslavnu crkvu”. PLENKOVIĆ JOŠ UVIJEK NE ŽELI RISKIRATI S PENAVOM Krajnja konotacija Penavine izjave jest da nam Srbi, ovi sadašnji, u Hrvatskoj uopće ne trebaju. A ta vrsta protusrpske ideologije, koju dio HDZ-a nesumnjivo podržava, podjednako je nepodnošljiva za funkcioniranje Hrvatske kao normalne, demokratske države, kao i za međunarodni status naše zemlje. Andrej Plenković sve to naravno razumije. Kao što zna da je početkom tjedna, odmah poslije ovog strahovito opasnog ispada Ivana Penave, morao pokrenuti postupak za Penavino isključivanje iz Hrvatske demokratske zajednice, jer u suprotnom sam Plenković preuzima dio krivnje za posljedice antisrpske politike vukovarskog gradonačelnika njegovih HDZ-ovih sumišljenika. No, Plenković ne želi riskirati s Penavom, dok god na to baš ne bude prisiljen, kao što ne može smijeniti Krstičevića, jer bi tako ugrozio svoj položaj u stranci koja iznutra i dalje funkcionira kao Komunistička partija u komunističkom sustavu, što znači da se sastoji od niza frakcija, koje predstavljaju različite skupine birača. A ona frakcija koju reprezentira Ivan Penava (ili Milijan Brkić), jedna je od najsnažnijih još od osnutka HDZ-a. Stoga će svaka HDZ-ova politika stalno u sebi nositi više ili manje vidljive elemente uvjerene, tvrde protusrpske ideologije. https://www.telegram.hr/price/ovo-sto-penava-radi-vise-nije-ni-govor-mrznje-nego-govor-bijede/
  4. "Šminkeri se žale da neće da im kupe šminku, kostimi i scenografije se raspadaju, sapune i toalet papire sami moramo da donosimo, sve što nam je potrebno mora da prolazi neke tendere i administracije... I tako kostimi ostaju neoprani, rašiveni, pozorišni klub skoro da više i nemamo, jer je to pretvoreno u privatnu kafanu koja nekada izgleda kao da smo izašli na splav...", ispričala je glumica Vanja Ejdus. Ona je za Nedeljnik otkrila samo neke detalje koji se tiču problema u Narodnom pozorištu, a koji ukazuju u kakvim uslovima se rade predstave i probe. Krađa inventara Ejdus je rekla i da se po pozorištu konstantno krade, slučajno je baš njen kostim ukraden iz jedne predstave. - Iznosili su se i klaviri i slavine, kao i stare papuče, ali niko ne želi da snosi odgovornost za to. Jednom sam ušla u toalet pozorišta u koji ulazi publika i zatekla papir na kome piše: "Sramota, ovo je Narodno pozorište". Zaista me je bilo sramota - kaže glumica. Fotografije iz Narodnog pozorišta objavljene su u Fejsbuk grupi "Nije umetničku ćutati", a koje svedoče kakvi su uslovi rada za zaposlene, poput očajnog stanja u kome se nalazi kada u kojoj se peru kostimi. U istoj Fejsbuk grupi nalazi se objava koju, osim Vanje Ejdus, potpisuje još 58 umetnika Narodnog pozorišta, poput Olge Odalović, Nataše Ninković, Nele Mihajlović, Nenada Stojmenovića, Slobode Mićalović, Vuka Kostića... Ista grupa glumaca pre nekoliko dana održala je konferenciju za štampu, tokom koje su govorilii o ovim problemima u Narodnom pozorištu. Pod parolom "Nije umetnički ćutati", oni traže smenu Dejana Savića i preispitivanje razloga za smenu Željka Hubača. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/foto-sramota-ovo-je-narodno-pozoriste-nacionalni-teatar-se-raspada-a-u-kakvom-je/e6l3wdz
  5. Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik. - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena. Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima? - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno. Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova? - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta. O čemu to govori? - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi. U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara? - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj. Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka? - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije. Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči? - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju. Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu? - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks. Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza. - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!". Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu? - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari. Izvor
  6. Koleginica mi je juče rekla kako je njen svekar pomerio ranije zakazanu operaciju jer nije hteo da propusti svečani početak "najvećeg i najskupljeg rijalitija na svetu ikada." Iako je vrlo komotno pljuvati rijalitije i okriviti ih za stanje u društvu, od toga što nam se deca drogiraju do toga zašto je prokislo mleko u frižideru, to jednostavno nije tako. Možda je najpreciznije reći da su rijalitiji presek stanja u ovom čemernom društvu koje smo doveli do ivice tuge i jada. Mitrović možda nije učinio mnogo na uzdizanju ove nacije i očuvanju i stvaranju kulturnog nasleđa, ali i dalje mislim da kada bi svetina htela da gleda Belinijevu Normu, Pink bi puštao ariju "Casta Diva" 24 sata dnevno ako treba. Jer to je ono što komercijalni emiteri rade, daju svetini ono što želi, a ne ono što joj treba, a svetina jednostavno želi da gleda kako Zorica Marković obučena u mlazno odelo šamara Lepog Miću koji na gondoli juri Staniju na gliseru po Imaginarijumu. Ali ovo nije tekst o Zadruzi 2. Ovo je tekst o posrnuloj državi. Laknulo nam je kada je pred početak prošle Zadruge, Željko Mitrović najavio ulazak bebe u rijaliti, a onda uveo majmuna. Ove godine je uveo bebu i napravio majmune od svih nadležnih organa. Naime, u Zadrugu je ušla Miljana Kulić sa bebom koja ima svega 40 dana. Iako je očigledno da majci fali kontakt sa razumom, Željko Mitrović se potrudio da im makar ništa drugo ne zafali - imaju zasebnu kuću, sa dvorištem i bazenom i verovatno bolje uslove nego što imaju u stvarnom svetu. Istina, dete se neće snimati i niko od ostalih zadrugara neće smeti da ulazi u tu kuću i to verovatno pokriva Produkciju kad su pravni osnovi za podizanje tužbe u pitanju. Ali... da li postoji neka institucija u ovoj državi koja bi reagovala na činjenicu da je jedna majka svesno odvela bebu od 40 dana u rijaliti sa još 50 drugih ludaka? Da li postoji neki socijalni radnik koji će da kaže da odrastanje pred kamerama nije dobro za dete? Da li iko razmišlja o interesu tog deteta? Da li je detetova baba već počela da skuplja novac kojim će posle plaćati psihoterapeuta tom detetu, kad je već bila dovoljno velik idiot da ne odgovori ćerku od ulaska već je i sama ušla sa njom i ponosno rekla kako na žurkama sme samo jedno piće da popije jer pobogu, majka je? U rijaliti formatima tendenciozno se veštački kreiraju situacije koje imaju za cilj stvaranje željenih međuljudskih odnosa - od ljubavi i mržnje, preko prijateljstava, pa sve do seksa, a kod nas neretko i fizčkog nasilja. To je ono što pravi program, a ne kulise, jezera i mlazna odela. Ko će biti odgovoran kada majka usled neke stresne situacije zapadne u stanje koje će štetiti i bebi? U šta će izrasti dete koje će ceo život pratiti priča da je i začeto i odraslo u rijalitiju? Možda bi trebalo ponovo da pogledamo Trumanov šou? No, paralelno sa početkom Zadruge, odvija se i veliko finale jednog drugog rijalitija koji smo davno započeli. Kosovo, za koje su nas do juče ubeđivali da je osnovna ćelija srpskog društva, danas ulazi u veliki istorijski finiš. Finale je podjednako dramatično i napeto koliko i Zadruga, nižu se pitanja "da li će otići?", "da li će ga pustiti preko granice?", "ko će šta dobiti?", "zašto ćemo sve izgubiti?", "da li ćemo u kompenzaciju dobiti Republiku Srpsku?"... Finalisti su poznati, a poznat je i pobednik jer ovog puta ne možemo SMS-om da glasamo, ali sreća u nesreći je da mi volimo žrtve, pa ćemo zato već nekako i izaći na kraj sa samim sobom. Za poslednjih 30 godina, svaki put kada smo smanjivali Srbiju, plaćali smo sopstvenom decom koju smo slali u tuđe ratove. Možda je računica da ćemo ovog puta žrtvovati samo jedno dete da umanjimo Srbiju na što neprimetniji način. U ovoj rasprodaji Srbije, ljudi su na najvećem popustu. Boris Trivan Izvor: Noizz.rs
  7. Kad su joj rekli da žena ne može da radi taj posao, Bosiljka Novaković (82) se samo nasmejala i dobila dodatnu motivaciju. Doduše, to uopšte nije bilo lako te 1967. godine, jer žena na radnom mestu kontrolora letenja u to vreme nije bilo. Tadašnji direktor je čak postavio još jedan specijalan uslov za nju, da položi kurs za navigatora, a Bosu ni to nije sprečilo ka ostvarenju sna. Prošla je obuku, letela je avionom, dobila pomenutu dozvolu i položila zvaničan kurs, a sve sa jednim ciljem. U Saveznoj upravi za kontrolu letenja zaposlila se 1960. godine, na beogradskom aerodromu je radila svoj posao iz snova od 1967. godine, a tek deset godina nakon nje tadašnje Jugoslovenke počele su da rade u tom sektoru, i to kao asistenti. Bosiljka je u penziji od 1990. godine, rado se seća svog radnog veka koji je provela na tadašnjem aerodromu Beograd, a za Priče sa dušom podelila je deo svojih sećanja. Posetio sam je u njenoj kući kod na Zvezdari, dan pre nego što je otišla na odmor u vikendicu u Atomskoj banji. – Kao dete stalno sam gledala u nebo, volela avione i mislila kako ću jednog dana leteti. Tada nisam znala da ću ceo život posvetiti vazduhoplovstvu, ali sa zemlje. Posao koji sam radila veoma je zanimljiv i smatraju ga vrlo odgovornim. Za njega se dobija beneficirani radni staž. Kad mi je direktor Batrić Jovanović rekao da ne mogu kao žena tu da se zaposlim, ja sam ponovila da socijalizam podrazumeva da smo svi ravnopravni i da samim tim mogu da budem kontrolor letenja. Uživala sam dok sam radila, a pogotovo mi je odgovaralo to što se radilo po smenama. Jedne nedelje se počinjalo u 6 ujutru, druge popodne, a zatim noću, pa sam imala dosta slobodnog vremena za druge aktivnosti, pošto sam po prirodi radna osoba – priča Bosiljka za Priče sa dušom. U Jugoslaviji je bila prva žena na toj poziciji, a u svetu treća. Ostale koleginice, pionirke u ovom poslu bile su iz Kanade, Francuske i Nemačke. Na prvom poslovnom putovanju, sa kolegama u Moskvi – Danas je lako voditi avion kad ga vidite, a u to vreme nismo imali moderne uređaje, nismo imali računare, već smo morali da zamišljamo prostor u kojem je avion, da budemo na stalnoj vezi sa pilotima i da znamo kako da ga razdvojimo od drugog saobraćaja. Poznavanje tehnike, odnosno performansa aviona bilo je obavezno. Kad komunicirate sa pilotom morate da znate da li on nešto može da uradi ili ne, da li može da se popne na određenu visinu i kojom brzinom. Dok sam jednom pilotu koji se probijao kroz kumuloninbuse davala uputstva, rekao je: „Vala Boso, sve sam u životu pronašao, valjda ću i ovog puta uspeti“ (smeh). S radošću priča o lepim, ali ne zaboravlja i one manje lepe događaje, koji su bili sastavni deo posla. Bilo je i teških situacija kao što je nesreća u Hrvatskoj 1976. godine, kada su se sudarili avion koji je poleteo iz Splita i drugi avion sa engleskim putnicima iz Londona. Taj let je vodila zagrebačka kontrola letenja, a u Jugoslaviji je kontrola bila podeljena teritorijalno na beogradsku i zagrebačku. Godinu dana kasnije u Bosni i Hercegovini je nastradao Džemal Bijedić, predsednik Saveznog izvršnog vijeća. Tu je slučaj udesa JAT-ove „karavele” na Maganiku kojim je upravljao poznati Titov pilot, kao i priča o jedinoj preživeloj putnici, čuvenoj stjuardesi Vesni Vulović. U svojoj karijeri sretala se sa brojnim putnicima, zvaničnicima, kapetanima, kolegama iz celog sveta. Sa predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom imala je kratak susret prilikom otvaranja aerodroma u Beogradu, ali i kada je nakon toga došao sa suprugom Jovankom, da joj pokaže aerodrom. Otvaranju aerodroma Nikola Tesla prisustvovao je Josip Broz Tito – Bila sam dežurna kad su stigli. Želeli su da se popnu na toranj, ali je lift čuvene marke David Pajić Daka tog dana zakazao. Srećom, Titu i Jovanki to nije bio problem, pa su se popeli pešice – kaže Bosiljka i priseća se dana posle Titove smrti. – Tada smo imali veoma jak vazdušni saobraćaj, nije bilo jednostavno sve to odraditi. Drugom prilikom, prvi boing je sleteo u Beograd sa igračima Juventusa. Po sletanju kod mene je došao italijanski kapetan sa željom da, kako je rekao, „vidi tu kontrolu koja je tako dobro vodila njegov avion“. Jedan od intervjua dala je legendarnom voditelju Dejanu Đuroviću Bosiljka i danas rado ode na aerodrom Nikola Tesla. Voli da dočekuje i da ispraća drage ljude i kaže da svaki put kad se uputi ka Surčinu, u stvari ide svojoj kući. – Ostala mi je ta velika ljubav. Svojevremeno smo se svi tamo znali, pa su mi se ljudi rado obraćali kad je trebalo da putuju. Pomagala sam im. I danas danji me zaposleni na aerodromu prepoznaju, čak i mladi, koji su čuli da sam prva žena koja je bila kontrolor. Znači mi ta njihova pažnja. Kao višegodišnja radnica i penzionerka Bosa je dugi niz godina imala pravo na takozvane servisne karte, odnosno popuste. Na taj način je mogla jeftinije da putuje po svetu, od Srbije do Singapura, Indije, Meksika, Kanade… – Moji žive u Kanadi, tako da sam čest gost kod njih. Tamo sam takođe radila, u to vreme sam bila mlada da bih sedela. Uspela sam da napravim ovu kuću u kojoj ste sada i vikendicu u mojoj rodnoj Gornjoj Trepči. Imam ćerku, zeta i dva unuka i jedva čekam da postanem prabaka. Osamdeset dve su mi godine i ponosna sam na njih. Ako me pitate za recept – odgovor je rad. Kad se probudite morate imati razlog zbog kojeg ustajete, neku radost. Čak i kad je u pitanju sitnica, ja se radujem ako imam nešto da radim, a pogotovo rezultatima. Ne pušim, čašu vina popijem u društvu, idem na koncerte sa drugaricom, igramo karte. Često organizujem druženja jer volim narod. Rođena sam u porodici sa devetoro dece. A tek što volim da kuvam i da spremam hranu… – pohvalila se Bosiljka Novaković u svojoj ispovesti za Priče sa dušom. Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
  8. https://www.intermagazin.rs/stravicna-analiza-antonica-cinjenice-u-koje-necete-verovati-ko-nam-je-ovo-spremio/ ... ... Zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja, a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Die Presse je objavio, a srpski mediji su preneli, da „Beč pregovara sa Beogradom o sabirnom centru za migrante koje EU neće”. Naime, reč je o uspostavljanju „kampova za proterivanje osoba koje budu dobile negativan odgovor na zahtev za dobijanje azila, a koje su došle preko balkanske rute”. Ta lica trebalo bi da budu privremeno „parkirana” u nekoj, za migrante „manje atraktivnoj zemlji”. Projekat, kako ističe „Prese”, bar kada je reč o zemljama EU, direktno podržavaju Danska i Holandija. Problem je u tome što je: samo 2015. godine kroz Srbiju prošlo više od 600.000 muslimanskih migranata (ovde), a posle toga još desetine hiljada (naše vlasti ne objavljuju podatke); što su bliskoistočni i ostali migranti, od svih evropskih zemalja, baš u Srbiji prvi put registrovani; to znači, prema Sporazumu o readmisiji koji je Srbija sklopila sa EU (2007), da se migranti koji ne dobiju azil u bilo kojoj zemlji EU vraćaju u „sigurnu” zemlju u kojoj su registrovani; u ovom slučaju, to je jedino Srbija. Ne verujete? Mislite da je reč o „opozicionom spinovanju”? Najpre je UNHCR u izveštaju od 21. avgusta 2015. godine proglasilo Makedoniju „nesigurnom trećom zemljom” u koju se, dakle, ne mogu vraćati izbeglice koje su dospele u EU. A prethodno je i Grčka, odlukom Evropskog suda za ljudska prava, proglašena „nesigurnom zemljom”. Otuda za države EU ne postoji mogućnost deportacija migranata ni u Grčku, niti u Makedoniju. Srbija je, s druge strane, zaključila 2007. godine sa EU Sporazum o readmisiji (ovde). U njemu stoji (čl. 3) da će „Srbija prihvatiti, na zahtev države članice (EU) bilo kog državljanina treće zemlje koji ne ispunjava uslove za boravak na teritoriji države članice (EU), ukoliko je na osnovu podnetih prima facie dokaza moguće verodostojno pretpostaviti da je u pitanju lice koje je u vreme ulaska posedovalo važeću dozvolu boravka izdatu od strane Srbije”. Trebalo bi znati da nijedna zemlja na izbegličkoj ruti nije registrovala migrante pre Srbije. Upravo smo mi svimmigrantima nudili da izaberu koji će od dva papira da potpišu: „za tranzit, ili za azil”. Ogromna većina potpisala je „za tranzit”. To, međutim, znači da se oni koji budu odbijeni u Nemačkoj ili Švedskoj automatski vraćaju u Srbiju. Čak i ako migranti nemaju srpski papir, „prima facie dokaz (iz Sporazuma o readmisiji) eufemizam je za neoborivu pravnu fikciju prema kojoj pretpostavka mogućnosti postojanja činjenice formalno figurira kao dokaz”. Prošli su kroz Srbiju koja je jedina izdavala papire – dakle, imaju srpske papire! Naravno da EU birokratija ove stvari ozbiljno shvata. Portparolka Evropske komisije Nataša Berto izjavila je još 2015. da će EU po osnovu Sporazuma o readmisiji vratiti u Srbiju sve imigrante koji ne budu dobili utočište u zemljama EU. Isto je potvrdio i komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks: Nemačka će neželjene migrante da vrati Mađarskoj, a ova onda Srbiji. U praksi to znači da, kao u slučaju jedne iračke porodice koju je Nemačka odbila, Srbija postaje konačno odredište deportacije (ukoliko imigrant ne želi povratak u zemlju porekla). „Nemačka dakle, kao nekakva turistička agencija, nudi teritoriju Srbije za naseljavanje migranata sa Bliskog istoka”. S druge pak strane, Momir Stojanović, svojevremeni predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, još 2015. nagovestio je imperativ izgradnje smeštaja za 400.000 „migranata” na teritoriji Srbije. I Aleksandar Vučić je tada migrantima poručio: „Uvek ste dobrodošli u našu zemlju. Oni koji se odluče da ostanu, dobrodošli su i mi sa tim nemamo problem”. Pet dana docnije, tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti otkrila je i moguće lokacije za naseljavanje bliskoistočnih izbeglica u Srbiji. „Njima bi se mogla ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti”, rekla je ona. Na to se nadovezala poslanica Ljiljana Malušić (SNS), član skupštinskih odbora za spoljne poslove i za ljudska i manjinska prava koja je izjavila da je u Srbiji „na desetine hiljada kuća prazno“ i da je „humano“ po tim kućama rasporediti migrante. Srpsko društvo demografski ubrzano propada. Svake godine Srbija, zbog negativnog prirodnog priraštaja, gubi oko 35.000 stanovnika (toliko više umre nego što se rodi). Takođe, Srbiju svake godine napusti oko 15.000 ljudi. Srbija je u poslednjih 10 godina izgubila 500.000 stanovnika, a do 2050. godine, po nekim demografskim projekcijama, naša zemlja će imati dva miliona duša manje. I baš kako je primetila Poverenica, u Srbiji je 1600 sela prazno, a u selima gde još ima ratara najuspešnije napreduju – groblja. I upravo tu treba naseliti Arape? Srbiju, inače, Brisel i Berlin guraju u ćošak koji se zove Zapadni Balkan, „mala Jugoslavija”, kao u bescarinsku zonu u kojoj, kad predamo Kosovo, treba da počnemo da gradimo puteve za Albaniju i da mirno čekamo da nam se evrobirokratija smiluje i pozove nas u EU. A Vučićev Srbin-glasač, baš kao kakav Kunta-Kinte koji se prodaje za češalj i ogledalce, nekako i dalje veruje da će Srbija, posle svega, biti ravnopravan član EU i da će, odmah po prijemu, upravo on imati 3.000 evra platu? No, ne mogu a da se ne zapitam – da li i taj siroti, srpski, evro-entuzijasta može da poveruje da će Srbiju kao deponiju bliskoistočnih migranata Berlin ili Pariz ikada primiti u EU? I baš me zanima šta će na to kaže naš kompradorski šljam koji već godinama raspreda priču o tome kako je Srbija „najbolje mesto za provod” mladih Nemaca i Britanaca – misleći pritom na jeftin smeštaj, jeftino piće i jeftine srpske devojke, čiji vrhunac, valjda, treba da bude „Beograd na vodi”. Upravo ovih dana je izmeštena železnička stanica iz centra Beograda, kako bi se napravio prostor za nove luksuzne stanove, nove hajklas hotele, marinu za privatne jahte i najveći tržni centar na Balkanu. Kao glavne mušterije očekuju se arapski šeici i drugi orijentalni biznismeni, koji će se, kako zamišlja SNS elita, razbaškariti na desnoj obali Save. I sad, zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja („fukara“), a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju – kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Ne, to je tipična država „poluperiferije” koja služi kao spremište „rezervne radne snage” potrebne za povremene periode ekonomskog buma u centru evropskog trans-nacionalnog kapitalizma. A mi i naši budući sustanari – Arapi – trebalo bi da imamo funkciju upravo te nemačke „rezervne radne snage”. Tako se još jednom pokazuje da gubitak suverenosti ne može biti „na parče”. Narod koji zbog obećavanja boljeg standarda pristane na gubitak makar dela suverenosti, ubrzo dobija kolonijalnu upravu koja je ravnodušna ne samo prema njegovom sve lošijem standardu nego i prema zameni tog istog „desuverenizovanog” naroda nekim drugim narodom. I bez obzira na to gde, koliki i kakvi budu „migrantski kampovi za readmisiju” u Srbiji, oni ostaju pokazatelj statusa naše zemlje. Za nas nema „evropskog” puta. Ima samo puta u sve dublju EU koloniju.
  9. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  10. Teorije zavere danas imaju alarmantno veliki broj poklonika. U stvari, ne mogu da tvrdim da tako nije bilo i ranije, ali ulaskom interneta u svaki dom, što je omogućilo svima da komuniciraju u onlajn svetu sa drugim ljudima, i da šire svoje ideje i stavove, postalo je evidentno da oko nas postoji veliki broj ljudi koji veruje u teorije zavere, i nekritički širi strah, paniku i dezinformacije. Iako bi se, možda, u prvi mah reklo da se tu radi o neobrazovanim ljudima, tužna je činjenica da ni obrazovani, čak fakultetski obrazovani, ljudi nisu „cepljeni“ protiv toga. Šta više, nastupima u javnosti visoko obrazovanih ljudi mnogi stiču utisak da u celoj priči “ima nešto”, te da u pitanju nije zavera. No, takav utisak mogu da steknu samo ljudi koji nemaju apsolutno nikakvog znanja iz nekoliko osnovnih naučnih i tehničkih disciplina. Teorija zavera ima mnogo, a neke od poznatijih su: zavere vezane za opasnosti GMO-a, zavere tajnih društava koje žele da zavladaju svetom, zavere drugih rasa koje žele da zavladaju ljudima, zavere vezane za industriju lekova i njihovo „trovanje“ ljudi vakcinama i sl. No, jedna teorija zavere kod mene ima posebno mesto jer se odnosi na moju veliku ljubav – avijaciju. Pogađate, u pitanju je teorija zavere vezana za tzv. „kemtrejlove“ (od eng. izraza „chemtrails“, što je skraćeno od „chemical trails“, i u prevodu znači „hemijski tragovi“, a ono pak dolazi kao izmenjena forma eng. izraza „contrails“, što označava kondenzacijske tragove koji uobičajeno nastaju iza aviona). Ukoliko do sada niste čuli za ovu teoriju zavere objasniću prvo o čemu se radi. Naime, u zavisnosti od toga gde živite, gotovo svakog dana možete videti komercijalne avione kako preleću preko neba. Ponekad iza njih nema nikakvih tragova, a ponekad iza njih nastaju beli tragovi koji mogu nestati kroz par sekundi ili minuta, a mogu da potraju i dugo, i da formiraju dugačke bele linije na nebu koje se, pak, ponekad šire. Ovo su kondenzacijski tragovi koji nastaju usled kondenzacije vodene pare koja se oslobađa prilikom sagorevanja goriva u motorima aviona. Oni nastaju kada je temperatura vazduha oko aviona -40 stepeni celzijusa ili hladnija. Na toj temperaturi sitne kapi kondenzovane vode se odmah smrzavaju. Kada se smrznu, one ne mogu da ispare ili da se otope, budući da je temperatura tako niska. Jedino mogu nestati ako prođu kroz proces sublimacije – što je izraz za prelazak iz čvrstog agregatnog stanja u gasovito. No, sublimacija se može desiti samo ako je vlažnost okolnog vazduha do 70%. Ukoliko je vlažnost veća, do sublimacije ne može da dođe i tada ti beli kondenzacijski tragovi ostaju dugo na nebu. Ukoliko je vlažnost vazduha vrlo niska, ti tragovi brzo nestaju. Postoji, međutim, veliki broj ljudi koji veruje da ti tragovi na nebu predstavljaju tragove otrova koji se izbacuju iz tih aviona, a sve u cilju trovanja (često samo) srBskog stanovništva. Na to se, potom, „kaleme“ priče kako je u pitanju velika zavera zapadnih sila, tajnih organizacija ili nečeg sličnog, koje za cilj imaju kontrolu i smanjenje broja stanovništva, povećanje broja bolesnih kako bi zarađivali na lekovima, pa čak to povezuju i sa GM usevima. U principu, maštovitost ne poznaje granice. Nedostatak elementarnog znanja i poznavanja nauke takođe ne poznaje granice. U tekstu koji sledi neću navoditi njihove uobičajene „argumente“ kojima nastoje dokazati kako su u pitanju otrovi koji se namerno izbacuju (kao što su „neprirodno“ širenje tragova, „mrežaste šeme“ tragova, isprekidani tragovi i sl.), ne zbog toga što ne znam kako da im razbijem te „argumente“ (jer znam odlično), nego zbog toga što bih ovoj temi želeo prići sa jedne druge strane. Ono što želim da uradim ovim tekstom jeste da postavim pitanja i da mi objasne neke stvari koje me interesuju, a koje se nameću kao potrebne za objasniti ukoliko bi prihvatili njihovu teoriju da postoji zavera trovanja iz aviona. Ova pitanja sam u kraćoj formi nedavno postavio u komentaru na jednoj objavi na FB stranici nekog domaćeg portala i, na moje veliko, ugodno iznenađenje, dobio sam veliki broj „lajkova“. Naravno, niko od teoretičara zavere nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja. Krenimo redom. I PROIZVODNJA OTROVA Ukoliko želite da ubacite otrov u avion i potom nekoga njime trujete, morate prvo da ga proizvedete. Iz ovoga proizlazi nekoliko pitanja na koje bih želeo da čujem odgovor. Prvo, ko i gde proizvodi taj otrov? Proizvodnja bilo kakvog otrova u ogromnim količinama potrebnim da bi se punili avioni zahteva veliki proizvodni kompleks. To znači da bi u proizvodnju otrova bilo uključeno na stotine, ili pak hiljade ljudi, ako uzmemo u ozbir ne samo radnike koji su direktno zaduženi za proizvodnju, nego i ostale radnike i službenike u fabrici, zatim upravljački menadžment i sl. Pored toga, retko koja fabrika danas može da proizvodi neki proizvod bez kooperanata. Ako uključimo i njih, taj broj ljudi koji bi znao za ovaj proizvodni proces iznosio bi nekoliko hiljada. Kako je onda moguće da nigde, niko ne priča o tome? Kako je moguće da niko to nije otkrio javnosti i potkrepio nekim dokazom? Fotografijom? Svedočanstvom? Ništa. Zar je zaista moguće da su svi ti ljudi potplaćeni? Ili možda zastrašeni? Pa ko bi to mogao da izvrši takav pritisak na njih kada znamo da su tajne iz američke vojske procurele u javnost (zlostavljanja u Abu Graibu, na primer), ili kada znamo da su špijunske afere najveće špijunske agencije na svetu takođe procurele u javnost? A o ovome niko ni reči da kaže. No, pretpostavimo zarad dalje priče da uspevaju u tajnosti da proizvode taj otrov. Postavlja se pitanje kakva je priroda tog otrova. Da li su u pitanju hemijski ili biološki otrovi, od kojih su ovi drugi izuzetno teški za proizvodnju ? Ovo je bitno znati iz razloga koji ćemo objasniti kasnije, kada budemo opisivali način izbacivanja otrova iz aviona. Sledeća na redu oblast iz koje proizlaze nova pitanja jeste transport. II TRANSPORT OTROVA DO AVIONA Uspeli smo, dakle, da proizvedemo otrov i sada ga moramo transportovati do aviona. Kako ćemo to uraditi? Pa, prvo što nam pada na pamet su kamioni, tj. potrebni su nam kamioni cisterne, i to veliki broj njih, kako bismo otrov dopremili do aviona. To znači da imamo još veći broj ljudi uključenih u ovu zaveru – što vozača kamiona, što radnika na utakanju i istakanju otrova, što inspektora i ljudi zaduženih za sigurnost transporta hemikalija, što ljudi koji vode prevozničke kompanije koje prevoze otrov. I opet nigde nikoga da priča o tome, da pruži nekakav materijalni dokaz. Dakle, i oni su svi potplaćeni i/ili zastrašeni? Nisu kamioni? Šta nam preostaje? Vozovi. Tu je situacija još „gora“ po teoretičare zavere, jer je mali broj avio baza povezan sa železničkom mrežom. O transportu vagonima, proverama koje prolaze i broju ljudi zaduženih za prevoz, sortiranje vagona i sl. da i ne govorimo. Jesu li i oni svi potplaćeni i/ili zastrašeni? No, hajde da pretpostavimo i da smo uspeli da transportujemo otrov do aviona, tačnije do avio baze. Šta sada? III UTAKANJE OTROVA U AVION Ovde se naša priča grana na dva dela, jer postoje dve mogućnosti za trovanje: komercijalni avioni i vojni avioni. Komercijalni avioni i aerodromi Veliki broj ljudi smatra kako nam „kemtrejlsi“ dolaze iz komercijalnih, tj. civilnih putničkih aviona. Nije ni čudo kada ih svaki dan vidimo kako tiho krstare iznad naših glava. Dakle, transportovali smo otrov do putničkog aerodroma. Šta to znači? Pa znači da opet imamo novu, veliku grupu ljudi koja taj otrov mora da primi, zatim prikači cisternu na rezervoar, natoči otrov u rezervoar i sl. Ovde, dakle, dodatno povećavamo broj ljudi koji je potplaćen i/ili zastrašen da ćuti o ovoj zaveri. Pored toga, na aerodromima radi ogroman broj ljudi, na stotine ili čak hiljade. Kolike su šanse da niko od njih ne primeti čudne cisterne koje svakodnevno dolaze na aerodrom? Znam, reći ćete da su maskirane u kamione za gorivo. No, gde oni istovaraju otrov? Znate, gorivo, ili u ovom slučaju otrov, ne možete da istovarite direktno iz kamiona cisterne u avion. Ono se mora prvo smestiti u rezervoar, a onda posebnim sistemom, ili kamionima sa pumpama dopremiti do aviona. Šta to znači? Pa još više ljudi uključenih u ovu veliku zaveru. I opet niko, nigde da progovori o tome. Ali dobro, uzmimo zarad priče da smo i u tome uspeli, i sada ostaje još jedno pitanje – gde ćemo smestiti taj otrov u avion? Pre nego odgovorimo na ovo pitanje, moramo da kažemo nešto o količini potrebnog otrova. U tu svrhu ću koristiti jedan tekst čoveka koji ovaj tehnički aspekt poznaje daleko bolje od mene, a link ka njegovom tekstu ću postaviti na kraju. Prosečna brzina komercijalnog putničkog aviona iznosi oko 850 km/h. Uzmimo da je brzina isticanja otrova iz aviona 1 l/sek (jedna litra po sekundi), što iznosi 5 puta veću brzinu od one kojom voda ističe iz česme. Ovo moramo pomnožiti sa dva (jer su tragovi uglavnom dvostruki budući da je većina komercijalnih mlažnjaka dvomotornog tipa) i dobijamo količinu od 2 l/sek otrova koji taj avion izbacuje. Uzmimo sada jedan sat leta, u kojemu će taj avion da pređe (nadam se da već pogađate) 850 kilometara. To znači da u jednom satu on mora da izbaci 7,2 tone otrova (1h = 3 600 sek; 3 600 * 2 = 7 200 kg = 7,2 t). Zaokružićemo ovaj broj na 7 tona, čisto da mi bude lakše da pišem. Gde smestiti 7 tona otrova u komercijalnom avionu? Odgovor koji će teoretičar zavere kao iz topa da izbaci jeste (opet sam siguran da već pogađate) – rezervoar za gorivo. Dobro, uzmimo sad rezervoare za gorivo na komercijalnim avionima. Za primer će nam poslužiti avion Airbus A320, avion koji se često sreće na kratkim i srednjim relacijama u komercijalnoj avijaciji. Njegov kapacitet goriva, u zavisnosti od verzije aviona, iznosi od 24 t do 30 t. Dakle, uzmimo ovu drugu brojku od 30 t goriva. Sad tu brojku smanjimo za onih 7 tona potrebnih za sat vremena trovanja i dobijamo smanjenje doleta tog aviona gotovo za trećinu. Naime, komercijalni avioni nikada ne lete do „crvenog“ i kalkulacije leta se rade tako da uvek postoji određena količina rezervnog goriva koje se neće potrošiti. Dakle, mi smo na ovom avionu smanjili njegovu količinu goriva za trećinu samo da bismo omogućili trovanje od sat vremena. Svako dodatno dotakanje otrova smanjuje ovom, ali i svakom drugom avionu, količinu goriva koju može da ponese. Uzmimo sad da smo uspeli negde da smestimo taj otrov. Sada nam ostaje glavno pitanje – kako izbaciti taj otrov? Prvi odgovor koji teoretičar zavere daje jeste – pa kroz motor. OK, ako je kroz motor, voleo bih da mi onda objasni kako motor i čitav avion preživljavaju ovaj proces?! Naime, postoji nekoliko načina da ga „ubacite“ u motor, te ću i ovde da citiram deo onog gore pomenutog teksta: „Je l’ u kompresor? Bilo bi jako zanimljivo vidjeti matematičku formulu koja opisuje promjenu u zračnoj struji unutar kompresora koja nastaje kada uleti kilogram otrova između trećeg i četvrtog stupnja kompresora! Dobro, nije u kompresor. Pa, gdje je? U komori za sagorijevanje? Da… Prije ili poslije lulice koja uvodi gorivo? Prije. Poremetit ćete maseni odnos plinova, a tako i aerodinamički profil strujanja neposredno pred paljenje? Ne. Onda poslije lulice? Da. Imate otrov koji, bez ikakvih problema, trpi izlaganje temperaturi od 1 200 stupnjeva celzijusa? Pa dobro, ne baš tu gdje je toliko vruće. Znači kod turbine, tu je malo manja temperatura, oko 1 000°C? Ne, ni tu. Pa gdje onda? Pa poslije. U ispušnoj cijevi? E, tu ga ubacuju. Osim što je temperatura i dalje visoka (700 stupnjeva), narušavate strujanje i skidate potisak aviona?” Da, 700 do 1 000 stepeni celzijusa. Koji to otrov može "preživeti" ovu temperaturu? Biološki otrovi sigurno ne mogu jer, koliko je meni poznato, ne postoji organizam koji može preživeti temperaturu od 1 000 stepeni celzijusa. O komplikovanoj i skupoj proceduri proizvodnje takvog otrova da i ne govorimo. Možda su onda, ipak, u pitanju hemijski otrovi? Kao odgovor na ovo pitanje reći ću samo da se organizovano uništavanje hemijskog oružja sistematski sprovodi spaljivanjem u pećima u kojima je temperatura - oko 1 000 stepeni celzijusa. Zaključak možete doneti sami. Ako nije kroz motor, kako onda? Drugi odgovor koji ćete dobiti jeste – kroz posebne pumpe i mlaznice na krajevima krila. Dobro, ako su posebne pumpe, ko ih je i gde instalirao na avion? Možda niste znali, ali proces proizvodnje jednog komercijalnog aviona uključuje na hiljade i hiljade ljudi. Sistem pumpi, sa dovodom otrova iz rezervoara, komponentama koje bi osiguravale struju za njihov rad i sl. zahteva ogroman posao koji se ne može uraditi „u garaži“. Da li su onda i svi ljudi koji rade na proizvodnji aviona potplaćeni i/ili zastrašeni? Već smo ustanovili da ih do sada ima na desetine hiljada, a još nismo ni pokrili sve tehničke aspekte ove (ne)mogućnosti. Nemojmo zaboraviti da se, pre svega toga, avion mora i konstruisati. Jesu li onda i svi koji su radili na konstrukciji u toj zaveri? Šta daje struju tim pumpama koje bi morale biti minimalne snage od 1 kW i težine oko 15 kg? Ne zaboravite, morate ih imati barem dve. Ovo iziskuje dodatne prerade na avionu na kojemu je svaki kilogram težine i svaki kubni centimetar prostora bitan, i na kojemu su svi sistemi duplirani radi sigurnosti. I još jedna bitna stvar. Ona cifra od 1 l otrova po sekundi bila je minimalna. Izbacivanjem 1 litre otrova po sekundi dobili biste sledeću situaciju: za jednu sekundu avion preleti 236 metara (krstareći brzinom od 850 km/h) što znači da se ovaj otrov rasprši u valjku dimenzija 236 m x 5 m prečnika. Zapremina valjka je r2xPix h i u ovom slučaju iznosi 18.526 m3. To znači litra otrova, tj. 1 dm3 raspršimo u 18.526 kubika. Da biste dobili sliku koliko je to zaista, uzmimo za primer standardni olimpijski bazen zapremine od 2 500 m3. Dakle, mi smo onu količinu od 1 litre (što vam je isto kao i dve velike konzerve piva) otrova izbacili na prostor zapremine 7 olimpijskih bazena (gruba računica). Postavlja se pitanje kakav je to otrov u pitanju, uzimajući u obzir jednu od fundamentalnih činjenica hemije da je glavni faktor u određivanju toksičnosti neke hemikalije količina. Drugim rečima, nijedna hemikalija na svetu sama po sebi nije otrovna ili neotrovna. Na to utiče više faktora, od kojih je najbitnija količina te hemikalije koja ulazi u organizam. Svaka hemikalija je otrovna u dovoljno velikoj količini, tj. svaka je bezopasna u dovoljno maloj količini. Koji je to otrov čija jedna litra predstavlja smrtnu (ili bilo kakvu drugu) opasnost u sedam olimpijskih bazena? I nemojte zaboraviti, to se odnosi samo na toksičnost u tom tragu. Što duže taj otrov boravi u vazduhu, to se više širi, tj. smanjuje svoj udeo u prostoru i, samim tim, postaje manje toksičan. Na kraju, čak i ako biste uspeli da ga strpate u komercijalni avion, ostaje činjenica da bi onda i SVI komercijalni piloti morali biti deo zavere. Isto tako i sve avio kompanije. Zemaljske ekipe za popravku i održavanje takođe. Dakle, još više ljudi koji su potplaćeni i/ili zastrašeni kako bi nas trovali. I niko, nigde da skupi hrabrosti i izađe u javnost s tim. Zar zaista verujete da je to moguće? Kao što vidite, tehnička ograničenja nas onemogućavaju da bacamo otrov iz komercijalnih aviona i zbog toga se od njih ovde i opraštamo. Da ponovimo još jednom – tehnički je NEIZVODLJIVO da se otrovi bacaju iz komercijalnih putničkih aviona. Vojni avioni i avio-baze Ako nisu komercijalni, onda su u pitanju vojni avioni, reći će svaki teoretičar zavere. Odmah da razjasnimo jednu stvar. Mnoge vojske sveta redovno koriste avio tankere koji služe da dotakanje goriva drugim vazduhoplovima (ili vazduplohovima ako ste jedan od onih) u toku leta. Možemo reći da ovde postoji tehnička mogućnost da se otrov stavi u avion i digne u vazduh. Naravno, i ovde postoji isti problem sa ogromnim brojem ljudi koji bi morali biti upućeni u to – od konstruktora aviona, preko vojnika u bazi, zemaljskih posada, mehaničara i pilota pa sve do komandanata baza. O onima iznad njih da i ne govorimo. I opet, jesu li svi oni potplaćeni i/ili zastrašeni da ćute? Ovde možemo da steknemo i predstavu o količini otrova koja bi mogla da se ponese. Naime, standardni ruski leteći tanker Iljušin Il-78 može da ponese, u zavisnosti od verzije, od 42 do 78 tona goriva u svojim rezervoarima za dotakanje u vazduhu. Međutim, uveren sam kako teoretičari zavere veruju da nas „braća Rusi“ nikada ne bi trovali. Uzmimo onda standardni američki leteći tanker McDonnell Douglas KC-10 „Extender“ koji može da ponese do 160 tona goriva za dotakanje u vazduhu. Ako uzmemo u obzir da bi gustina otrova bila jednaka gustini vode, to je onda i količina otrova koja bi mogla da se smesti u jedan takav avion. Sve ostalo vezano za tehničke aspekte sistema izbacivanja važi i ovde, pa se vratite gore na deo o komercijalnim avionima ako ste zaboravili detalje. Ovde, kao što vidimo, tehnička mogućnost postoji. Dakle, sad smo konačno seli u avion, vinuli se u vazduh i sad veselo zviždimo dok nosimo svoj ubojiti tovar prema, recimo, Belom Manastiru (Beli Manastir je grad u kojem sam odrastao i koji nalazi se na istoku Hrvatske). Ostaje nam samo jedna stvar – da istovarimo otrov na moje sugrađane. Ništa lakše, reći će teoretičari zavere. Dovešćemo avion iznad grada, pritisnuti crveno dugme i otrov će početi da pada po građanima koji ništa ne sumnjaju. Eto, sada smo objasnili kako se to može izvesti… ili nismo… Nadam se da vam se upalila lampica u glavi! Šta je ovde problem? Razmislite… Problem je sledeći – zaboravili smo na vazdušne struje. Da li ste nekada posmatrali poljoprivredni avion koji prska pesticidima polje (iznad Bukovice:) )? Ako jeste, sigurno ste primetili koliko nisko taj avion mora da leti. Sigurno ste se i pitali zašto je to tako, a oni sa barem malo grama mozga u glavi sigurno su došli do odgovora – pa mora da leti nisko, jer bi u suprotnom vetar razneo pesticide posvuda i malo ili nimalo ne bi palo na polje koje želimo da zaprašimo. Da, vetar i vazdušne struje to rade sa tekućinom koju izbacujemo iz aviona. Uzmimo u obzir da već na deset ili više metara visine vetar duva dovoljno jako da pesticide odnese na komšijinu njivu, pa se onda zapitajte kakva je situacija na 10 000 metara visine. Ili, jedan još ilustrativniji primer. Pre nekoliko godina smo na području Srbije imali žutu kišu. Nastala je kao rezultat toga što su vazdušne struje donele pesak iz Sahare koji se pomešao sa kišom i tako joj dao karakterističnu žutu boju. Čisto da znate, udaljenost Sahare od Beograda vazdušnom linijom iznosi više od 2 000 kilometara (slovima, da ne bude zabune – dve hiljade kilometara). I tu daljinu je prešao pesak, podignut sa površine Zemlje. Kao što vidite, ne postoji nikakav, i još jednom – NIKAKAV način da se kontroliše gde bi otrov izbačen sa 10 000 metara visine mogao da padne. Vi možete da pritisnete dugme iznad Belog Manastira, ali on bi mogao završiti u Kazablanki, ili pak Moskvi, u zavisnosti od jačine i smera vazdušnih struja i, kao što smo gore utvrdili, ne bi imao nikakav efekat usled smanjenja koncentracije širenjem u prostoru. Ovo je samo po sebi dovoljno za donošenje zaključka kako je ciljano trovanje iz vazduha jednostavno nemoguće. IV EFEKTI Iako smo utvrdili kako je tehnički nemoguće vršiti bilo kakvo trovanje stanovništva iz aviona, uzmimo za trenutak da je to ipak moguće, samo kako bismo naveli još jednu rupu u „argumentima“ teoretičara zavere veliku kao ona u budžetu Republike Srbije. Ona se odnosi na efekte trovanja. Naime, ukoliko trujete neko stanovništvo, onda morate imati i nekakve efekte koji se ne mogu objasniti ničim drugim, a mogu se sa velikom dozom sigurnosti pripisati promenama u sastavu vazduha/vode/zemljišta koje bi se, pak, mogle otkriti na područjima gde su primećeni "kemtrejlsi". Voleo bih, onda, da mi neko ukaže na njih. Koje su to promene u sastavu vazduha, zemljišta i vode, i koji su to efekti nastali kao posledica trovanja iz aviona? Znam, neko će reći – povećanje broja obolelih od raznih bolesti. OK, ali kakav je to onda otrov koji deluje samo na neke stanovnike, a na druge ne? Ako jednu populaciju na nekom području trujemo nekim otrovom, onda bi svi, ili barem ogromna većina te populacije, morali imati iste simptome trovanja. Kao što vidite, teorija zavere trovanja iz vazduha toliko je glupa da samo izuzetno nekritičan čovek, bez ikakvog znanja o svetu oko sebe, može da ju podržava. Kad god sretnete nekoga ko pokuša da vam „proda“ te budalaštine, postavite mu neko od ovih pitanja, ili, još bolje, prosledite mu ovaj tekst. Za kraj bih voleo da završim sa jednom pozitivnom notom, a tiče se komercijalnog vazduhoplovstva. Naime, SVE komercijalne letove možete uživo da pratite preko interneta na stranici http://www.flightradar24.com/. Kad god ugledate neki avion iznad svoje glave, bilo da ostavlja beli trag iza sebe, ili ne, otvorite ovu stranicu (ili skinite njenu aplikaciju na telefon) i pronađite o kom se avionu radi. Tu možete da vidite tip aviona, podatke o visini i brzini leta, ruti na kojoj putuje, pa čak i sliku baš tog aviona. Za sve ljubitelje avijacije ovo je mnogo zabavna stvar, a možda i u vama stvori ljubav prema ovom divnom i zanimljivom području ljudskog delovanja. Postoji mnogo stvari u svetu koje treba da nas zabrinjavaju. Avijacija nije jedna od njih. Umesto da u vama stvara nelagodu i strah, uživajte u njoj učeći iz knjiga i tekstova, posmatrajte avione na slikama i gledajte u nebo. To je jedna mala životna radost koja nam može ulepšati svakodnevicu, a ne košta ništa. Borislav MILETIĆ, FB Literatura: “Kontrolor leta za Crometeo: Kako ekonomska računica i zdrav razum pobijaju chemstrails teoriju” nalazi se na sledećem linku: http://crometeo.hr/profesionalni-pilot-za-crometeo-hr-kako…/
  11. Prigovor subota da je ovo naknadno ubačeno i da se treba krstiti u ime Isusovo. Pozivaju se na Bibliju IRI ( institut za religijska istraživanja). O.Zoran je ako se ne varam napomenuo ,da prvi kršćani nisu imali odmah svijest o Presvetom Trojstvu a tek u 4. stoljeću ovo crkva dogmatizira. Matej 28,19 Zato idite i učinite sebi sve narode učenicima krštavajući ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga.
  12. http://balkanword.com/upoznao-ju-je-u-autobusu-i-36-godina-voli-samo-nju-ovo-je-bajagina-supruga-kojoj-je-posvetio-sve-svoje-pesme-foto/ Momčilo Bajagić Bajaga jedan je od retkih muzičara sa domaće javne scene koji svoj život i svoju privatnost drži daleko od očiju javnosti. S tim u vezi, ni njegova supruga ne eksponira se u medijima, a retki su događaji na kojima se pojavljuje sa suprugom. Možda je baš to i jedan od načina na koji su svoju ljubav održali tolike godine, tačnije 36 godina koliko su zajedno. Momčilo i Emilija u braku su od 1989. godine, a pre toga su sedam godina živeli zajedno. Ono što je i te kako zanimljivo kada su njih dvoje u pitanju jeste način na koji su se upoznali – u autobusu. – Ema je stanovala u Zemunu, a upoznali smo se u autobusu. U busu sam je prvi put pitao da li bi htela da izađe sa mnom u nedelju, a ona je rekla da nedeljom ne izlazi. Meni je to bilo kao da me je o’ladila, jer ko ne izlazi nedeljom? Ema je valjda izlazila subotom, otkud znam. Ja onda nisam postavljao nikakvo dodatno pitanje, bilo mi je truba. Tek posle nekoliko meseci smo profurali – istakao je muzičar u intervjuu za Novosti. Kako je tada priznao, sve pesme posvetio je Emi kojoj nije bio lak teret njegove slave: – Veza kao veza nikada nije bila u iskušenju, ali Emi svakako nije bilo lako. Kad si javna ličnost, svakakve stvari o tebi se pojavljuju u medijima. Ema je to stvarno dobro podnela, naročito tih prvih godina našeg zabavljanja, koje su bile najluđe. Mi nismo mogli da idemo na letovanje negde gde idu svi. Sećam se da smo jednog leta na Mljetu otišli na neku daleku plažu da bismo bili sami. Međutim, odnekud se tu pojavilo petoro ljudi koji su samo sedeli i piljili u nas. To im je, valjda, bilo interesantno. Meni je najgluplja fora bila da govorim kako nemam devojku da bi me curice jurile. Ljudi te vole zbog muzike. Da nisam pravio dobre pesme, ne bi me ni voleli – iskreno je rekao Bajaga. Bajaga sa suprugom: Izvor: I.C.
  13. Stiven King (Stephen King) je pisac koji se definitivno može pohvaliti svojim književnim opusom, ali također i brojem uspješnih (i onih malo lošijih) filmskih adaptacija koje su postale hit već u sedamdesetim godinama, kada je prvi put ekranizaciju doživjela, njegova kratka priča nazvana “Carrie”. Od tada su se na ekranu često mogle vidjeti njegove knjige. Savršen primjer kontroverznog pitanja: “Da li je bolja sama knjiga ili njeno filmsko ostvarenje?”, ovaj put nam u kina dolazi, njegova horror novela “Ono” (“It”), u režiji Endija Musjetija (Andy Muschietti). Od same najave, bilo je jasno da će ponovo mnogi rekordi biti oboreni i da nas čeka nešto fantastično. Istoimena mini-serija devedesetih godina, ledila je krv u žilama tadašnjim generacijama i također postigla zavidan uspjeh. Nije baš jednostavan posao adaptirati jednu od njegovih najdužih knjiga koja broji preko hiljadu stranica i podijeljena je u dva značajnija poglavlja. Pametan potez jeste podijeliti i sam film u dva dijela kako bi se detaljnije, kvalitetnije i jasnije prenijelo ono što je napisano sa što manje preskakanja i izostavljanja radnje. Prvi dio je uspio obuhvatiti sve što je bitno i na taj način osigurao siguran dolazak drugog dijela u kina. Do tada, imamo sasvim dovoljno vremena da se utisak slegne i da se bolje povežemo sa ličnostima. Neke adaptacije Kinga mogu izgledati poprilično oskudno i siromašno (“Dreamcatcher” ili serija “Under The Dome” kao najbolji primjer), pa se vrijedi zapitati da li je stvarno vrijedilo iskoristiti njegovo ime samo da bi se privukla publika, i bez imalo truda i kreativnosti, napraviti ekranizaciju. To sigurno nije slučaj za ovogodišnji “Ono” u kojem je ulogu kinematografa dobio fantastični Čung-hun Čung, pa je opcija da sve bude urađeno na “jednostavan” način, odmah odbačena. Sva dešavanja na platnu su jasnija i mnogo više živopisna zahvaljujući njegovom radu. Također, nije postojao bolji način da se ono što je napisano prikaže na potpuno “kingovski” način. Radnja je naravno smještena u gradić Deri, s kojim su čitaoci vjerovatno već odavno upoznati. Učestalo nestajanje djece nagovještava da nešto nije u redu. Članovi Kluba gubitnika će se suočiti sa najgorim strahovima, ili sa Penivajzom, klovnom koji se budi svakih 27 godina kako bi provodio teror nad stanovnicima. Djeca u glavnim ulogama često zna biti loša i veoma neuspješna ideja, jer nisu sposobna da odrade stvari na način na koji bi trebalo da bude urađeno, pa se često ne prenesu određene poruke, emocije ili razvoj njihovih ličnosti kroz film. Kasting je ostavio sve fascinirane i čuđenju sa mislima da djeca mogu glumiti bolje od odraslih i već iskusnih glumaca. Stvarno će vam biti lahko zavoljeti ih i ući u njihovu kožu dok ih budete gledali u različitim emocionalnim situacijama. Naglasio bih da je Džejden Liberher (Jaeden Lieberher), koji tumači Bila, lider kluba, briljirao u filmu, a da vidite zašto, morat ćete pogledati. Ni ostali nisu razočarali i nadam se da ćemo imati ponovo priliku gledati ih uskoro. Čak su i siledžije prikazane na drugačiji način. Ovaj put su tu, pored standardnih tretmana, i neki mnogo krvoločniji i manijakalniji načini zlostavljanja. Zapravo, čitav film je ispunjen takvim scenama još od samog uvoda kada nam film govori da neće biti stvari koje će se desiti van ekrana, a da mi nećemo svjedočiti. Horor je tu konstantno, bilo da je to neki jumpscare ili scena koja duže vrijeme gradi strah u vama prije nego što na kraju eksplodira. Ono što je dobro jeste što ste odmah uključeni u akciju, pa će vam se činiti da je kraj film prebrzo došao. S druge strane, kada ste stalno izloženi akciji, oduševljenje može splasnuti veoma brzo pa ćete se možda više smijati nego što ćete biti preplašeni i iznenađeni. Definitivno je da ćete se nagleadti mnogo strašnih slika od izvrnutih oblika Penivajza pa do gubavaca. Totalna vožnja kroz noćnu moru! Bil Skorsgard (Bill Skarsgård), Penivajz je imao težak zadatak jer je valjalo zadovoljiti publiku koja je munjevito počela porediti njegovu ulogu sa Timom Karijem (Tim Curry), zastrašujućim Penivajzom iz devedesetih godina. Nevjerovatan performans je ostavio većinu bez riječi (uvijek će se naći neko ko je privržen samo originalu i ne gleda dalje od njega). Ipak imate priliku sami odlučiti ko je pobijedio, uz uslov da ste pogledali i Tima i Bila u njihovim ulogama. Šminka, autfit i poremećeni pogled praćen osmijehom su sasvim dovoljni za jedan, ne baš tako miran san. Iako je “Ono” dovoljan sam za sebe i mogli bismo se zadovoljiti samo njim, nadamo se da će drugi dio čak nadmašiti prvi, jer su očekivanja svakako na vrlo visokom nivou. Ako uzmemo u obzir trud koji je usmjeren ovdje, ne bi trebalo nikakvog razočarenja. Veliki broj negativnih kritika zanemarite i dajte priliku i sebi i filmu da ga pogledate na velikom ekranu. Možete se pokajati samo radi straha koji će vas pratiti narednih dana. Sljedećih 27 godina provest ćemo u miru prije nego što se on opet probudi. http://bosonoga.com/2017/09/23/da-li-je-to-ovo-ili-ono/
  14. TROJE DECE IZGORELO U POŽARU Objašnjenje SPC: Nema opela ni za koga ko nije kršten Narod šokiran odbijanjem sveštenika u Baču da sahrani troje dece koja su stradala u požaru, a crkveni velikodostojnici kažu da je to u skladu s kanonima Odbijanje sveštenika SPC u Baču da održi opelo na sahrani troje mališana stradalih u požaru izazvalo je revolt građana Srbije, ali velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve kažu da je to u skladu s kanonima Crkve jer deca nisu bila krštena. Vest o tragičnoj smrti osmomesečne Isidore, Nikole (2) i Nikoline (4) Ramadani iz Vajske kod Bača rastužila je celu Srbiju, a narod je s ogorčenjem odreagovao na informaciju da svešteno lice, uprkos molbama porodice, nije htelo da prisustvuje sahrani dece. Dimitrije Kalezić, profesor i bivši dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, kaže da je to u skladu s pravilima Crkve. - Opelo se obavlja samo za članove SPC. Dete koje nije kršteno nije član. Jednostavno, mora se biti član Crkve da bi se obavljali crkveni obredi. Ta deca, nažalost, nisu tajnom krštenja uvedena u taj krug - objašnjava Kalezić i dodaje da ništa ne menja to što su u pitanju veoma mala deca, jer su, kako kaže, crkveni kanoni vrlo jasni u vezi s tim. S njim se slaže i protojerej-stavrofor Branko Mitrović, paroh i starešina crkve u Žarkovu, koji ističe da je izuzetak moguć samo u slučaju da je nad detetom obavljeno znamenje. - To je postupak koji se primenjuje neposredno nakon rođenja deteta. Ono tada dobija ime do krštenja i u slučaju smrti moguće je kratko opelo - objašnjava Mitrović. Podsetimo, nesrećna deca stradala su rano u subotu, kad je u njihovom porodičnom domu izbio požar. Marija Ramadani, majka dece, u tom trenutku se nalazila u dvorištu, tridesetak metara od kuće, dok je otac Zoran bio na poslu. http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2912891/troje-dece-izgorelo-u-pozaru-objasnjenje-spc-nema-opela-ni-za-koga-ko-nije-krsten
  15. Naišao sam na jednu facebook stranicu na kojoj pokazuje kako su u Americi počeli da primaju elektronske implante sa kojima će moći da plaćaju i da prodaju. To je elektronski implant koji u sebi sadrži mikročip sa podacima osobe i koji na osnovu tih podataka lice može da plaća i da prodaje. Prvi koji su primili ovaj elektronski mikročip, su radnici jedne Američke kompanije i do sada ih je prihvatilo njih 50. Ja inače jako volim da čitam knjigu "Otkrovenje Hristovo" koje se nalazi u Bibliji, pa kada naiđem na ovakve stvari, odmah se zainteresujem. Ono što mene sada interesuje, da li smo mi svedoci poslednjih vremena?
  16. U svetu ogrezlom u veštačke podele i nejednakosti, Božji hram u vreme bogosluženja, a pogotovo tokom Svete Liturgije, jedino je mesto na kome su svi jednaki: bogat i ubog, učen i neuk, muško, žensko, staro, mlado… svi su jedna duša i jedno telo kome je glava sam Isus Hristos. U vekovima robovanja i ratovanja, bez hramova i sveštenika, narodni duhovni život je opstajao pomoću improvizacija (npr. lomljenje slavskog kolača kod kuće, gde domaćin ili neko od ukućana izgovara molitvu onako kako zna i ume). Kada se na to doda i pola veka pod komunizmom, postaje jasno zašto mnogi deklarisani pravoslavci danas svoje učešće u crkvenom životu svode na povremene dolaske u hram, u kome se zadrže tek toliko da celivaju ikonu i upale sveće. To je dobro, ali ne i dovoljno jer suština Pravoslavlja nije individualizam, već sabornost: Gde su dva ili tri sabrana u Moje ime, veli Gospod Isus Hristos, onde sam i Ja među njima… I za šta se uzmole, daće im Otac Moj koji je na Nebesima (Mt.18, 19-20). Treba, dakle, dolaziti na bogosluženja, prvenstveno na Božansku Liturgiju, koja osmišljava sva ostala duhovna preduzimanja. Često se desi da oni koji nisu baš najrevnosniji u dolaženju na bogosluženja, svojim ponašanjem izazovu negodovanje ostalih. Povodi su brojni: prolazak kroz crkvu u najvažnijim trenucima Sv. Liturgije, glasan razgovor sa prodavcem sveća, pa zvrjanje neisključenih mobilnih telefona, neprikladna garderoba, itd. Pravnički rečeno, prigovori su uglavnom osnovani. Međutim, postupamo li u takvim slučajevima uvek kako treba? Da li su naše reakcije primerene? I još važnije, jesu li one motivisane iskrenom željom da poučimo one koji se, iz neznanja, ogreše o crkveni “kućni red”, ili bi tu možda valjalo tražiti neke druge motive? Konačno, možemo li se i mi “redovni” podičiti uvek i u svemu sopstvenim vladanjem u hramu? Naša odomaćenost u “našoj” crkvi često ume da poprimi neželjene oblike, a tom iskušenju smo izloženi svi bez razlike: i sveštenici, i “oni koji se trude” u hramu, i vernici koji nemaju nikakvo poslušanje.
  17. ZLOUPOTREBA UTICAJA OGROMNIH RAZMERA! Država plaća 80.000 dinara botove za pisanje komentara! Ovo je krunski dokaz! Politika 03.07.2017. 15:54h Radio-televizija Vojvodine angažovala je osobe koje za mesečni honorar od 80.000 dinara pišu komentare na vesti za zvanični sajt RTV-a, saznaje Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE). Osobe o kojima je reč niko u Web redakciji nije video, a većina ih i ne poznaje. Njihova uloga navodno je da pišu takozvane botovske komentare i pozitivno ocenjuju pojedine vesti, najčešće one u kojima se pojavljuju državni funkcioneri. To je za VOICE prokomentarisao i jedan od novinara RTV-a, koji tvrdi da je u poslednjih nekoliko meseci primetno da je broj botovskih komentara naglo porastao. VOICE je imao uvid u radnu listu honorarnih saradnika, u kojoj se navode imena Željka Injca i Ljubinke Vesković, koji su za maj mesec dobili honorare od po 80.000 dinara. U njihovoj radnoj listi doslovce piše da su posao za posmatrani period „izvršili u celosti“. U opisu posla koji im je poveren na sajtu RTV-a za oba saradnika kratko se navodi: „Piše komentare za sajt“. S obzirom na to da sajt RTV-a ne tretira komentar kao novinarski žanr (na sajtu nema te rubrike), jasno je da je reč o pisanju komentara na vesti, i to uglavnom u kojima se pojavljuje državni vrh. Tome u prilog ide i podatak da je zaposlenima na sajtu RTV-a pre tri meseca vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika Ladislav Lazić saopštio da više ne trebaju da moderiraju pristigle komentare na sajtu jer je to „sređeno“, saznaje VOICE. Interesantan je i podatak da su takozvani botovski komentari na sajtu RTV-a ranije imali zanemariv broj “pluseva” (pozitivnih ocena čitalaca). Kako je za VOICE rekao novinar RTV-a koji je želeo da ostane anoniman, od januara ove godine, kada je došlo do smena u Web redakciji, taj broj je počeo polako da raste. „Iz meseca u mesec taj broj je rastao i do 20 pluseva, a od pre nekoliko dana na 70 i više. To me dovodi do zaključka da je taj posao očigledno neko počeo da radi za novac“, smatra sagovornik VOICE-a. I dok je ime Ljubinke Vesković nepoznato u svetu medija (osim što na profilu na Fejsbuku navodi da je ljubiteljka Srpskog pokreta Dveri i Ruske Federacije), Željko Injac je mnogo više prisutan na crkvenim i ultradesničarskim sajtovima, gde piše blogove. Urednik je sajta Vidovdan, a najavljen kao verski analitičar Injac je nedavno i gostovao u emisiji „Pres i ja“ na RTV-u, koju uređuje i vodi Zoran Panović. Na svom profilu na Tviteru aktivan je svakodnevno, a svojim pratiocima u poslednje vreme preporučio je snimak tribine Žena u crnom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, koju su na nekoliko minuta bili prekinuli ultradesničari, a preporučio je i gostovanje portparolke ultradesničarskog pokreta Zavetnici Milice Đurđević u emisiji „Argumenti“ Novosadske televizije, koju uređuje i vodi politički analitičar Branko Radun. Takođe, Injac je povodom aktuelnog izbora Ane Brnabić za predsednicu Vlade Srbije na Tviteru napisao: „Muamer Zukorlić je najveći Srbin u Skupštini Srbije“, pošto je najavio da će glasati protiv njenog izbora. Skup angažman takozvanih botova u Web redakciji dešava se u trenutku kada većina zaposlenih na RTV-u radi za platu koja u najvećem broju slučajeva iznosi između 30.000 i 40.000 dinara. Istovremeno autorski honorari stalnih saradnika iznose oko 25.000 dinara ili neznatno više od toga. Uz to, određenom broju dopisnika, koji svakodnevno šalju priloge za informativni program radija i televizije, i takvi honorari kasne po nekoliko meseci (poslednji su primili za februar). Redakcija VOICE-a uputila je niz pitanja generalnom direktoru RTV-a Miodragu Koprivici i v.d. glavnog i odgovornog urednika Web redakcije Ladislavu Laziću povodom spornog angažovanja dva spoljna saradnika u Web redakciji. Kao i nebrojeno puta do sada, njihovi odgovori su izostali. Čistke urednika u Radio-televiziji Vojvodine i uklanjanje pojedinih emisija iz programa, koje su se odigrale u maju 2016. godine, u prvo vreme zaobišle su Web redakciju. Iako je priliv vesti novinara sa radija i televizije postao restriktivan, pojedini novinari u Web redakciji trudili su se da ovo internetsko glasilo u novonastalim uslovima koliko-toliko ostane objektivno. Istina, na naslovnoj strani dominirali su „državotvorni“ sadržaji, ali su čitaoci bili u mogućnosti da pročitaju i vesti drugačijeg sadržaja (dašavalo se da objave i pune tekstove kasnije cenzurisanih priloga na televiziji). Web redakcija RTV-a konačno je došla na udar novog rukovodstva krajem januara, kada je objavljen intervju sa istoričarem Darkom Gavrilovićem koji je prenela agencija Beta. Profesor Gavrilović je tom prilikom izjavio da je aktuelna vlast u Srbiji slična vlasti Milana Nedića, što je izazvalo burne reakcije funkcionera vladajuće stranke. Rezultat toga bilo je uklanjanje te vesti sa sajta, ali i početak političkog “upodobljavanja” Web redakcije pokrajinskog javnog servisa. Odmah narednog dana počele su smene i odlasci. Glavni i odgovorni urednik Web redakcije Dejan Marjanović odlučio je da ode na dvogodišnje porodiljsko odsustvo, dok je njegovoj zamenici Branki Dragović Savić, v.d. glavnog i odgovornog urednika Ladislav Lazić rekao da se na njene usluge više ne računa. Njeno mesto zauzeo je Brano Pijetlović, suprug urednice informativnog programa Prvog programa televizije Snežane Pijetlović, pa tako Web redakcija od kraja januara ima dva zamenika urednika – jednog koji radi i drugu kojoj je rečeno da više ne radi. Maja meseca 2016. godine, dakle u trenutku kada je došlo do političkih čistki na RTV-u, sajt pokrajinskog javnog servisa zabeležio je ukupno 442.226 poseta. Istog meseca, sajt je pogledalo 231.482 čitalaca, koji su ukupno otvorili oko 950.000 stranica. Godinu dana kasnije broj poseta sajtu smanjen je za skoro 100.000 što je 20,8 odsto manje u odnosu na maj prošle godine (ukupan broj poseta u maju ove godine iznosio je 350.257). Smanjen je i broj posetilaca za oko 13 odsto, a broj otvorenih stranica za 30 odsto (665.865). http://www.kurir.rs/vesti/politika/2874001/zloupotreba-uticaja-ogromnih-razmera-drzava-placa-80-000-dinara-botove-za-pisanje-komentara-ovo-je-krunski-dokaz
  18. grigorije22

    Kakvi su ovo fanatici?

    Evo mislim da od 17 minuta neka zena fanaticno napada Patrijarha i ovaj svestenik ne moze da je urazumi.
  19. Guest

    Ovo je novi Galaxy S8

    Samsung je danas nakon mjeseci špekulacija i tri tone procurjelih fotografija, videa i specifikacija napokon i službeno predstavio novi Galaxy S8 i Galaxy S8+. Malo je toga ostalo kao iznenađenje, no sada je sve konačno i službeno. Kao što smo i znali Galaxy S8 stiže u dvije veličine, no na žalost nekih ne i s ravnim zaslonom. Manji Galaxy S8 ima 5.8-inčni dvostrano zakrivljeni Super AMOLED zaslon, čiji su kutovi kao na LG G6-ici također zaobljeni. Veći mu brat fura isti takav ali u 6.2-inčnoj dijagonali. Rezolucija je 1440 x 2960, a format zaslona je 18:9. U Samsungu ga zovu Infinity Display vjerojatno zbog minimalnih okvira i fantastične prekrivenosti prednjice uređaja. Zaštićeni su Gorilla Glass 5 slojem. Unatoč velikim zaslonima, Galaxy S8 i S8+ nisu ogromni. Galaxy S8 u prostoru zauzima 148.9 x 68.1 x 8 mm, a masa mu je 152 grama. Galaxy S8+ ima dimenzije 159.5 x 73.1 x 8.1 mm, a teži 173 grama Galaxy S8, LG G6, iPhone 7 Plus, Galaxy S8+ Oba modela pogoni osmojezgreni Snapdragon 835 ili Exynos 8895, oba temeljena na 10nm tehnološkom procesu i obećaju vrhunske performanse uz štedljiviji rad. Na raspolaganju imaju 4 GB RAM-a i 64 GB podatkovne memorije proširive microSD karticama. U Kini i Koreji će navodno biti dostupan i model s 6 GB RAM-a. Kamere Galaxya S8 i S8+ opremljene su 12 MP senzorom i pikselima veličine 1.4 mikrona, otvorom blende f/1.7 i, optičkom stabilizacijom teDual Pixel autofkusom. Tamo straga je sada i čitač otisaka, kao je otišao da bi oslobodio mjesto za veći zaslon. Čitač otiska prstiju prati i skener šarenice te prepoznavanje lica. Sprijeda oba modela imaju 8 MP f/1.7 širokokutne kamere za selfie uratke. Galaxy S8 ima 3000 mAh, a Galaxy S8+ 3500 mAh bateriju s podrškom za QuickCharge 4.0 kroz USB C port i bežično punjenje. Sa softverske strane imamo Android 7 Nougat s osvježenim Samsung UX sučeljem koje sada dolazi s kapacitivnim navigacijskim tipkama i always on Home tipkom ugrađenom u sam Infinity zaslon, a raspoznaje jačinu pritiska. Novost je i implementacija Samsungova virtualnog butlera imena Bixby, kojeg pozivate izvikivanjem njegova imena ili pritiskom na posebnu fizičku tipku na lijevom boku. Uz Bixbyjevu tehnologiju prepoznavanja slika, korisnici mogu kupovati, pretraživati slike i saznati detalje o mjestima u blizini. Više nema ni prečaca za izbornik s aplikacijama u doku, već se on poziva kao na Google Pixelima, klizanjem prsta prema gore preko Početnog zaslona. Dostupni će biti u pet boja kućišta, vodootporni su po certifikatu IP68, a u prodaji bi se trebali naći od 28. travnja. Evo i par hands on videa: http://www.smartphonehrvatska.com/2017/03/29/samsung-galaxy-s8-i-galaxy-s8-plus-predstavljeni-sluzbeno/
×
×
  • Create New...