Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'oliver'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Sedam je meseci od ubistva Olivera Ivanovića. Osim malih sporadičnih informacija iz istrage o jednom autu, čaurama i dva suspendovana policajca koja su u međuvremenu i vraćena na posao i isto tako sporadičnih velikih najava dvojice predsednika o skorim otkrićima, čak i sa konkretnim datumima za saopštavanje rezultata istrage, do danas nema drugih za javnost vidljivih pomaka u dve istrage koje se vode. Od juče je poznato da se vodi i treća – „svoju istragu od prvog dana“ vodi poslednja životna saputnica Milena Popović, koja u intervjuu za Večernje novosti, iz Vlade Srbije gde je od skora zaposlena u kabinetu Ane Brnabić, najavljuje da „možda bude uspešnija od zvanične“. Očigledno da se sudski postupak odvija u javnosti, potvrdio je ono što javnost u najvećem delu i zna, brat ubijenog Olivera Ivanovića, sudija Miroslav Ivanović. U intervjuu za list „Danas“ koji se objavljuje u jeku poltičke i medijske lavine o etničkoj podeli Kosova, on kaže: Sasvim je moguće da je Oliver ubijen kao protivnik podele Kosova. „Ja sam inače dosta rezervisan čovek u izgovaranju konačnih zaključaka, ali definitivno Oliver jeste imao drugačiji politički stav o podeli i razgraničenju i on se o tome već izjašnjavao na mnogo mesta i prilika. To se može videti na internetu u njegovim gostovanjima, posebno u drugoj polovini 2017. godine, pred kraj njegovog života“ – rekao je Miroslav Ivanović. Moj brat nije imao ličnog neprijatelja, nije bio ni u kakvim drugim osim političkim odnosima sa ljudima oko sebe, kaže, što je tokom proteklih meseci više puta ponavljao. „Definitivno, Oliver je politički uklonjen, jer je politički smetao,“ izjavio je za Danas. Upalili smo reflektor „Nadajmo se da će ovo skidanje maski doprineti konačnom razotkrivanju ubistva Olivera Ivanovića, čoveka i opozicionog lidera, koji je bio smetnja određenim mračnim strukturama, po svemu sudeći sa obe strane ili više, za zlokoban plan koji je trebalo da se sprovede u toku ove godine. Oliver i sada govori glasnije nego pre!“ – oglasio se i iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić koji je ponovo dospeo u žižu javnosti u avgustu nakon što je posle apela Vladike Teodosija protiv ideja etničke podele i upozorenja da će to dovesti do egzodusa srpskog naroda, i sam Janjić upozorio na tzv. dogovorni incident kojim bi se priča o podeli i pokrenula na terenu. „Uloga naše Crkve jeste da brine o svom vernom narodu i spreči one koji bi da ga kao vukovi raspude i razdele, kao što su to činili njihovi prethodnici u novijoj istoriji. Zato smo morali da upalimo reflektore, da svi pokažu svoje pravo lice. Za nezavisne novinare ovo je prilika da razgolite vladavinu lokalnih autokratija i spreče novo krvoproliće širom Balkana. Možda iz ove trenutne zamršene situacije ipak izađe jedna mlađa i odgovornija generacija, koja neće graditi svoju budućnost na mržnji, zastraživanju i kriminalu, već na međusobnom razumevanju, praštanju i nadi,“ takođe je poručio u poruci o Oliveru Ivanoviću iguman. Zataškavanje ubistva Razočarani smo što i u javnosti nema oglašavanja vlasti iz BG, Prištine i iz krugova međunarodnih organizacija. Kao da neko želi da ovo ubistvo zataška, ili misle da ode u zaborav, oglasila se i stranka Olivera Ivanovića – GI SDP. Oni su se sa prijateljima i članovima porodice okupili jutros u 10 časova pred prostorijama svoje stranke, na mestu gde je Ivanović ubijen i zapalili sveće u tišini. U jutrošnjem saopštenju za javnost, osvrnuli su se na jučerašnju iznenadnu ostavku specijalnog tužioca Bljakaja: „Brine nas jučerasnja informacija da se na tužioce u Tužilaštvu Kosova vrše ogromni pritisci, pretnje, ometanja u radu do tog stepena da su prinuđeni da podnose ostavke. To stvara lošu sliku o profesionalnom radu institucija na Kosovu.“ U vezi sa istragom ubistva njihovog lidera, GI SDP i sedam meseci kasnije gotovo identičnu izjavu daje: „Mi njegovi saradnici i dalje ostajemo uskraćeni za odgovore na mnoga pitanja. Nemamo ni jedan detalj, ni informaciju što se tiče rada istražnih organa Kosovske policije i Tužilaštva Kosova. Ne znamo koliko je do sada svedoka saslušano i da li je istraga došla makar do nekog detalja vezanog za ubistvo.“ GI SDP će stalno obaveštavati javnost o toku istrage i neće dozvoliti da njegovo mučko i kukavičko ubistvo se zaboravi a istovremeno ćemo postavljati pitanja i tražiti odgovore na pitanja: Ko je naručio ubistvo Olivera Ivanovića? Kome je i zašto smetao lider GI Srbija demokratija pravda? Vreme će brzo pokazati, dodali su na kraju svoje poruke. Čovek koji Kosovo i Metohiju nije merio metrima i procentima; koji se borio za narod, a ne za svoj lični interes; koji je mučki ubijen s leđa, a danas govori glasnije nego ikada do sada, izobličavajući one koji su ga progonili; čovek koji nije širio defetizam, već nadu – Oliver Ivanović Izvor: Kossev
  2. Legendarni pevač Oliver Dragojević umro je jutros oko 5 sati u splitskoj bolnici u 71 godini, preneo je "Jutarnji list". Velikan hrvatske muzičke scene umro je tačno godinu dana nakon što mu je dijagnostifikovan rak pluća. FOTO: VLADIMIR NEŠOVIĆ / RAS SRBIJA Tužnu vest potvrdila je Dragojevićeva porodica, prenosi "Jutarnji list". Iza njega su ostali supruga Vesna, sinovi Dino, Damir i Davor. Oliver se rodio u Splitu 7. decembra 1947. godine, a detinjstvo je proveo u Vela Luci na Korčuli. U muziku se zaljubio još kao dete kad mu je otac Marko poklonio usnu harmoniku. Prvi nastup imao je na Splitskom festivalu sa 14 godina s pesmom ‘Baloni’, a dve godine kasnije počeo je profesionalno da se bavi muzikom kao pevač i klavijaturista splitske grupe Batali. Tokom svoje dugogodišnje karijere ostvario je niz uspeha, osvojio je tridesetak Porina u različitim kategorijama i jedan je od retkih hrvatskih muzičara koji se mogu pohvaliti nastupima u njujorškom Carnegie Hallu, londonskom Royal Albert Hallu, pariškoj Olympiji te Opera Houseu u Sidneju. FOTO: PROMO / PROMO Izgubio borbu s rakom Oliveru je karcinom pluća dijagnostifikovan 24. avgusta prošle godine, nekoliko nedelja nakon što mu je pozlilo na sahrani Remija Kazinotija. Iako je odmah krenuo s hemoterapijom, 15. oktobra je nastupio u HNK Split na koncertu nabijenom emocijama, što je bio i njegov poslednji nastup pred publikom uživo, ali je nakon toga po savetu doktora otkazao nekoliko koncerata, uključujući i dva velika u Spaladium Areni. - Dane provodim kod kuće gde sviram i pevam. Znate, ujutro ustanem, uzmem gitaru i počnem svirati, i tako po ceo dan. Nije mi teško, gledam na to kao jednu vrstu rekreacije", izjavio je početkom godine. Obožavatelji su ga uživo na sceni poslednji put gledali 16. oktobra u splitskom HNK na koncertu 'Vjeruj u ljubav' kojeg je organizovala Županijska liga protiv raka. izvor
  3. Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici. Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama. - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic. Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha". Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke. ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ: Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak 16.01.2018 | 17:02 Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića. a: Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim) "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио) АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ! We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL!
  4. Nepoznati napadači upucali su Olivera Ivanovića jutros u Kosovskoj Mitrovici, a on je ubrzo podlegao povredama, potvrđeno je "Blicu". Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici. Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama. - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic. Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha". Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke. ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ: Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak 16.01.2018 | 17:02 Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića. a: Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim) "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио) АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ! We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL! View full Странице
  5. Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji, smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji, širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi, Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali, Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodnevni Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari. Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata; globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta. U Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom 2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisaoi publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objaviosopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor („Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska reputacija bila u opasnosti. Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima, nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim sadržajima, uporno navode na pogrešan trag. „Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“, piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti, objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba, naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priča sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne, i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu. Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga, nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ LJUDI KOJI ŽIVE U EKSTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji, po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove, pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali nisu? „I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani četrdesettrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde. Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“ U svojoj knjizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo, nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31 godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih optimista, „skoro 2.000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od 1,90 dolara po danu. Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u vezi sa tim, i da umesto toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci ne lažu. Samo pogledajte brojke! Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo. Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši. Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu. Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će stvari uskoro biti još bolje. „Racionalni optimizam smatra da će se svet izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih… Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“ Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes, upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama, sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta – potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo. „Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih proroka propasti“. To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti? Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom centru i otetim avionima. Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku – osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju, pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet. („Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuju da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija: „Na osnovu čega, iako pred sobom ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“ Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani – bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo. (U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo kaznenog sistema.) Možemo biti zgroženi smrtima migranata u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično, bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo veličanstveno vreme da se bude živ. (Novi doprinos politici novih optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim.) Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni izuzetak. Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on 1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji. Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili – sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa. Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan. „Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo, sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“ Kada živite u svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“. U svojoj knjizi Zamka pouzdanja, Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193 zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro sve vrste pritiska – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan nivo preteranog pouzdanja? Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit, nisu to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti „opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže Ransiman. „Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića poseduju sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša sposobnost za brljanje raste.“ Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih interpretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa, zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“ Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu u pravu. Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk. U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. – postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti. Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički, moraju biti naprednije. Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu: Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite. Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ – delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastup, ali delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni, knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista, ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primerkulturalne aproprijacije. (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da biste došli do činjenica.) Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga kakav svet uistinu jeste. Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom devetnaestog veka naprosto promašuje temu. Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude, tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda. Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni životi nisu kretali nabolje. „Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘. A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je potpuno irelevantan. U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument: generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman politički argument – ali on je još uvek politički argument, a ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište. „Ne sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“. Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka, ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma krhko. Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu. „Svi mi smo bili Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo, jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci ne razumeju Šveđane baš najbolje“. Populistički talasi u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u potpunosti pogrešili u negativnoj percepciji svoje situacije, sama percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste, primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“.) Postoji tačka na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprostranjena osećanja pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena. Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva, mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava da napredak nije neminovan: „Postoji realna opasnost nativističkog kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili, počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“ Ali u prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da razvije optimistički spin i na temu izbora. „Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila, ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaju je prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore. Preveo Rastislav Dinić
  6. Ненад Бадовинац, отац Василије (Србљан), Архимандрит Гаврило, Презвитер отац Оливер Суботић Сусрет оца Гаврила и оца Оливера је планиран у неколико наврата, али до данас, никако да се оствари. Сусрет познаваоца нових технологија у сврху православног мисионарења доживели смо као зачетак идеје обједињења различитих концепата коришћења нових технологија у једну стваралачку целину којом би се ујединили разноврсни модели и пружила им један јединствени мисионарски смисао у Српској Православној Цркви. У посету оцу Оливеру дошли смо у већем саставу. Сусрет, како то већ приличи догодио се у цркви. Направили смо неколико заједничких фотографија после којих смо кренули према црквеној гостопримници и трпезарији где смо од стране домаћина и вредних људи који им помажу послужени празничном трпезом. г.Стаменко Мијатовић, Архимандрит Гаврило, отац Оливер Суботић, отац Василије Србљан Заједничком састанку Архимандрита Гаврила и оца Оливера, присустовао је и отац Василије (Србљан), јеромонах, сабрат манастира Лепавине, који је још давне 2002. године, својим техничким доприносом креирао први wеб сајт Манастира Лепавине. С нама је био модератор лепавинског сајта господин Стаменко Мијатовић и ја, у служби администратора сајта. На заједничком састанку, разговарали смо о пројектима на којима радимо, саветовајући том приликом и помажући једни друге са подршком и потпором. Све то у циљу усавршавања модела коришћења интернет технологија у служби православног мисионарења. Отац Оливер нам је представио и своју нову идеју, која се темељи на организовању годишње конференције при СПЦ која би се требала по први пут одржати на пролеће ове године, са темом информисања јавности о концептима и моделима појединих интернет пројеката које држе стуб Православног интернет мисионарења у Српској Православној Цркви. Годишња конференција би се одржала са благословом Патријарха и имала би једногодишњи карактер са теденцијом упознавања јавности са питањима коришћења и проучавања савремених технологија у служби цркве. отац Оливер Суботић, Архимандрит Гаврило, отац Василије и Ненад Бадовинац Током наше посете, отац Оливер нам је поклонио своје књиге које је написао на тему проучавања нових технологија. Посебан поклон налази се на првим страницама књиге где нам је написао посебно дирљиву посету. На крају наше посете драгом оцу Оливеру, направили смо заједничку фотографију која посебном топлином карактерише овај јединствени сусрет који је одржан са циљем упознавања Архимандрита Гаврила и презвитера оца Оливера Суботића. Отац Оливер нам се посебно захвалио што смо посетили његову парохију, потврђујући том приликом да му је била посебна част што се тада, лично, по први пут сусрео са оцем Гаврилом. Ненад Бадовинац, 17.01.2013. Извор: Манастир Лепавина
  7. Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства. Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане. Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте. Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику. Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање. Илија Ј. Ромић Извор: СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...