Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'obaranje'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Зимус смо на страницама нашег Форума објавили причу колеге Андреја Млакара о медијском аспекту приче о (могућем) обарању америчког бмбардера Б-2. Та тема је овде: Данас, на 20-ту годишњицу (наводног) обарања (20. мај 1999. године), Андреј се потрудио да своју анализу уреси још по којим податком... Ove godine 20. maja navršava se okrugla godišnjica “navodnog“ obaranja strateškog bombardera B-2A. Zašto navodnog pod znacima navodnika upitaće neko? Pa zato jer upravo priča o B-2 izazvala je najviše polemike i osporavanja, a bogami pljuštale su i uvrede. U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnjaka, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati. Priča o obaranju američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Jugoslavije te ratne 1999. i dalje 20 godina kasnije ne jenjava. Priča koja i dalje budi maštu kako običnog sveta, tako i novinara, geopolitičara i analitičara dobila je status mita o kome se mnogo zna, ali malo ima konkretnih dokaza. Zato sam znatno ranije odlučio da ovu temu konačno rasvetlim i da na osnovu informacija i dokaza koji su ovde objavljeni sami čitaoci izvuku zaključak o tome šta se tačno desilo 20. maja 1999. u ranim jutarnjim časovima. Znatno pre ovog teksta prošle godine objavljen je sticajem okolnosti tekst o medijskom aspektu ove priče. Sada donosimo i ovu s čime će priča o događajima te ratne 1999. na nebu Srbije dobiti konačno celinu. Kroz kazivanja svojih ratnih drugova i svoje analitičke tekstove pukovnik Vojske Srbije Slaviša Golubović opisao je u prvom izdanju svoje knjige „Pad noćnog sokola“, situaciju koja se dešavala te noći na nebu šireg rejona Beograda. U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnog lica, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati. Treći raketni divizion 250. raketne brigade PVO VJ 19. maja te ratne 1999. godine nalazio se u rejonu sremskog sela Bečmen na vatrenom položaju. Tog dana dežurstvo na komandnom mestu 3. raketnog diviziona PVO preuzela je borbena posluga u sledećem sastavu: potpukovnik Đorđe Aničić rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović pomoćnik rukovaoca građanja, major Milorad Roksandić komandir raketne baterije, poručnik Tiosav Janković oficir za vođenje raketa, stariji vodnik Dejan Tiosavljević operator po praćenju F-1, zastavnik Dejan Matić, operator praćenja po F-2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete, vojnik Slaviša Pavlović, poslužilac Odeljenja izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković poslužilac na OASt, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac na OASt i vodnik Željko Jaćić poslužilac na IRZ. Divizion se nalazio u pripravnosti broj 3. Zbog jednodnevnog odsustva pojedinih pripadnika neki članovi borbene posluge dežurali su 24 časa. Dvadesetak minuta pre ponoći, divizion je sa Komandnog mesta raketne brigade PVO, po naređenju načelnika grupe za borbeno komandovanje, priveden u pripravnost broj 1. Nekoliko minuta posle ponoći 20. maja rukovalac gađanja potpukovnik Đorđe Aničić usmerio je pažnju borbene posluge na cilj koji se približavao na daljinu 16 do 17 kilometara, sa azimuta 170- 180 stepeni. Oficiri za vođenje raketa poručnik Tiosav Janković izveštava da je otkrio cilj, ubrzo sledi lansiranje dve rakete i njihov susret sa ciljem na daljini oko 11 kilometara.. Ono što je usledilo posle bilo je na šta su lansirane dve rakete i šta je to bilo pogođeno?! Članovi borbene posluge su ubeđeni da je pogođen avion, neki od njih su ubeđeni da je to strategijski bombarder B-2. Sve je ostalo na tome jer kako je vreme odmicalo tako su se izjave o ovom događaju menjale, misterija rasla u ovih 19 godina, a dokaza nigde. Stručna javnost se skoro nije ni oglašavala, ali zato jestu tabloidi i pojedini njuz portali, koji su od toga pravila naučnu fantastiku. Nedostatak opipljivih dokaza i verodostojnih svedoka celu priču su sveli na nivo mita i fantazije kao što je to slučaj sa bombardovanje aerodroma Tuzla u BiH i Rinas kod Tirane. Divizion je do te misteriozne noći lansirao ukupno sedam raketa i oborio dva neprijateljska aviona taktički bombarder F-117A i lovac F-16CG. Piloti oba aviona su se katapultirali, posle čega su spaseni. Iako uspešniji od ostalih raketnih diviziona brigade, starešine 3. raketnog je mučio problem nesipravnosti kanala druge rakete, koji je posle privremeno bio rešen zamenom odgovarajućeg bloka koordinatonog sistema.. SVEDOČENJE DELA NEPOSREDNIH AKTERA GAĐANJA ” Pažljivo pratim kretanje odabranog cilja, koji kroz nekoliko okretaja antene dolazi na daljinu 17 do 18 kilometara. Odraz cilja je vrlo specifičan. Do sada sam u borbenom radu naučio kako na ekranu izgleda radarski mamac, kako izgleda vučeni mamac. Ovo je nešto drugo i prvi put vidim. Mnogo je veće i ima oblik nepotpunog tupog jednokrakog trougla. Komandujem ” Visoki” na daljini od 16 km i ” antena”. Za svega par sekundi oficir za vođenje raketa Janković pronalazi cilj, koji kreće u manevar, dovodi u presek markera. Predaje ga na praćenje operatorima koji ga uspešno prihvataju i stabilno prate. Već posle dve – tri sekunde komandujem: “Lansiraj, TT”;. Zaglušujući pisak, paljenje startnih motora i start prve rakete sa lansirne rampe, a posle pet sekundi i druge. Janković izveštava: “Parametar 4,4 km, visina 7, brzina 200m/s, a odmah i “; Prva lansirana, prva zahvaćena, druga lansirana, druga zahvaćena, vođenje normalno”. Tiosavljević komentariše: ” Šta je ovo?” Dok očekujem rezultat Janković izveštava: ” Prva eksplozija, druga eksplozija, daljina 13 km……Oni u vazduhu kao da znaju. Uskomešali su se i kompletazn nalet, najjači od početka rata kako sam ja u smeni ide na nas… Putem glasonogovorne veze naređujem komandiru odeljenja izvora napajanja, starijem vodniku Maletiću da izađe i proveri šta je sa lansirnom rampom, sa koje su lansirane rakete. Izveštava da je jedna raketa pala sa strele, da su avioni i dalje u vazduhu i da se jasno vide njihova navigaciona svetla. Aviona “milion”u vazduhu. Naleću u talasima na nas u tri pravca, od kojih jedna vodi kroz zonu zabrane 1.LR….“ , napisao je u svom svedočenju potpukovnik Đorđe Aničić, rukovalac gađanja koje je objavljeno u prvom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića. “ Ušli smo već u novi dan kada je nekoliko minuta posle ponoći rukovalac gađanja nagovestio ulazak ciljeva u našu zonu uništenja…. Komande su mu jasne, nema dileme šta nam je činiti, a onda je sve išlo kao na filmu. Školski! Komandovanje za otkrivanje cilja, praćenje, lansiranje dve rakete, izveštaj o pogotku, upotreba imitatora zračenja… Rutinski kao da to radimo svaki dan…, piše u istoj knjizi pomoćnik rukovaoca gađanja rezervni poručnik Miodrag Stojanović. “Rakete se približavaju. U tačnu bazu ulazi prva i eksplodira u rejonu cilja na daljini od oko 11 km. Odraz eksplozije je veliki. Izveštavam, a brzo stiže i druga. Eksplodira i ona. Odraz eksplozije se širi oko cilja. Prizor je izuzetan… Nalet se nastavlja. Uglavnom dolaze sa juga. Iz nama nepoznatih razloga na prvoj lansiranoj rampi sa koje su odletele dve rakete, signalzacija pokazuje da nema preostale dve. Druga lansirna rampa za ovaj pravac je u zoni zabrane… U smeni smo ostali do narednog jutra, kada je u jedinicu došao i Komandant korpusa PVO, pokojni general Branislav Petrović. Čestitao nam je uspešno dejstvo i rekao koji je tip aviona pogođen. Sa terena tog jutra izostale su slike olupine aviona, tako da smo ostali uskraćeni za konačnu potvrdu da je srušen. Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa sve do aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan ” živ” cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u istojimenovanoj knjizi pukovnik Tiosav Janković koji je danas na funkciji komandanta 250. raketne brigade, a to 20. maja bio je poručnik. “ U prvim minutama posle ponoći 20. 5. 1999. primljeno je nekoliko izveštaja sa terena o neobično jakoj buci u vazduhu, po opisu osmatrača, kao da je nešto pokvareno, krlja, guši se…, nisko je ne vidi se, ali se baš čuje.. Te informacije su bile sa područja zapadno od Beograda… Malo kasnije sam se čuo sa kolegom iz grupe za praćenje avioradio-saobraćaja u sastavu Republičke državne bezbednosti, koji mi je potvrdio da je aktivnost neprijatelja bila neuobičajena i da ” su se baš uzmuvali”. Radio-amateri iz Republike Srpske su uočili aktivnost SFOR-a i obavestili o prelasku grupe vozila iz Bosne i Hercegovine na teritoriju Hrvatske. Nešto neuobičajeno se dešavalo, ali preciznije informacije o mestu pada letelice nismo mogli da dobijemo.. Kao i u prethodnim slučajevima kada su oboreni avioni F- 117A i F-16 CG, registrovan je veći broj neprijateljskih letelica u vazduhu, način komunikacije i ponašanje naših osmatrača sa terena, ukazivali su na to da se desilo nešto izuzetno i različito od situacija koje su nastale nakon obaranja prethodna dva“, napisao je radio amater Dragan Antonić u prvom izdanju knjige Pad noćnog sokola . NEŠTO NEOBIČNO SE DESILO Rano ujutro 20. maja 1999. godine zamenik predsednika mesne zajednice Deč pitao je komandanta diviziona pukovnika Zoltana Danija: “Šta ste to radili noćas, videli smo gađanje, šta ste ono pogodili? Kad je to proletelo ovuda čulo se nešto neobično kao zvuk pokvarenog krunjača za kukuruz. Odlete prema Hrvatskoj! Takođe nekoliko pripadnika policijske stanice i jedan predstavnik Civilne zaštite u Vinkovcima navode: “Noćas je kod nas u Spačvanskoj šumi palo nešto ogromno. Vatrogasci su išli da gase požar. Kad su došli tamo ugledali su nešto nalik na leteći tanjir. Palo je kao da je spušteno odozgo, ali je izlomljeno. Liči na avion, ali ne zna se koji. Crn, ogroman, ravan, ima zaobljene ivice i nema ni jednu vertikalnu površinu. Za veoma kratko vreme došli su pripadnici SFOR iz Bosne i okružili ceo taj prostor. Nije više moglo da se priđe. Sledeća tri meseca u tu zonu su neprekidno ulazili i iz nje izlazili kamioni sa ceradom. Očigledno su nešto prevozili. Na kraju je odnet i čitav sloj zemlje, a na tom mestu je ostalo jezero. Inspektor u MUP-u R. Hrvatske koji je u to vreme radio u policijskoj stanici u Vukovaru, u razgovoru sa zastavnikom Milanom Barvalcem navodi: “Tokom te noći situacija u stanici se veoma uzburkala i bila je prava uzbuna. Šef specijalne jedinice je uputio jedinicu u Spačvansku šumu sa zadatkom da se ceo prostor opkoli i zabrani ulazak bilo kome. Govorilo se pao je avion i tamo niko ne sme da uđe. Prema atmosferi koja je vladala i ponašanju odgovornih siguran sam da je u tu šumu nešto važno palo“. Beogradski nedeljnik Ilustrovana politika u broju 2106 od 29. maja 1999. godine, u tekstu pod nazivom „Uhvaćen i nevidljivi duh” između ostalog konstatuje: „Direktan pogodak u kabinu američkog B-2A zauvek je okončao njegov let i osujetio nameru da već ranjenom Beogradu zada još teži udarac. Dim je kuljao, plameni jezici su gutali “nevidljivo” krilo. Crna ptičurina se strmoglavila ka zemlji, a ostale dve su već bežale ka bezbednim visinama, okrenuvši kljunove prema polaznim bazama.” Svoje pretpostavke o gađanju ovog bombardera iznosi i general-pukovnik Spasoje Smiljanić u svojoj knjizi Agresija NATO – Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine: „Pričalo se i pisalo da je posle dejstva po objektima u rejonu Beograda, u Spačvanske šume (južno od Vinkovaca) pao jedan strategijski bombarder B-2A, te da je u vreme pada iz Tuzle pokrenuta specijalna američka jedinica. U toku agresije javljali su: služba osmatranja i obaveštavanja (OiO), radio-amateri, vizuelni osmatrači, prijatelji iz okruženja, a naveliko i sredstva informisanja javnosti…” OPRAVDANOST SUMNJE Dvadesetog maja 1999. godine borbena posluga 3. rd PVO je po svim pravilima borbenog rada i odredbama pravila gađanja izvršila uspešno dejstvo po cilju u vazdušnom prostoru. Ipak, dilema na šta su lansirane dve rakete i šta je i da li je pogođeno u prvim minutama 20. maja ni do današnjeg dana nije potpuno otklonjena! Članovi borbene posluge, potpuno uvereni u uspešno dejstvo i ohrabreni raznim „povoljnim ” vestima svih ovih godina, sigurni su da je pogođen avion. Neki od njih su i ubeđeni da je reč o strategijskom bombarderu B-2A. Stavovi pretpostavljenih starešina i komandi ovom događaju varirali su tokom vremena. Rano ujutro 20. maja, koji sat nakon izvršenog dejstva, general Branislav Petrović je prilikom svečane dodele odlikovanja i unapređenja pripadnicima Korpusa PVO u selu Bečmen, starešinama diviziona čestitao i uspešno dejstvo prethodne noći. Istakao je da su pripadnici diviziona ponovo osvetlali obraz našoj PVO pogodivši još jedan neprijateljski avion, ovog puta, po njegovim rečima, avion F-15. Ipak, bez delova i slika oborenog aviona, nekih drugih konkretnijih podataka il priznanja suprotne strane, takva potvrda uspešnog dejstva nije bila uverljiva. U tadašnjim analizama i izveštajima Komande brigade ovo gađanje je okvalifikovala kao uspešno. Komanda brigade je tokom rata rigorozno ocenjivala gađanja potčinjenih jedinica, tako da bez čvrstih dokaza i jasnih pokazatelja gađanja nisu kvalifikovana kako pogodak i uništenje cilja. Na ovaj način Komanda brigade je skoro sigurno umanjila svoje i rezultate svojih jedinica, ali je zarad objektivnosti sprečeno amatersko licitiranje o broju i vrsti uništenih ciljeva, navodi Golubović. ŠTA JE ONDA ISTINA Stručna javnost se nerado oglašavala o ovom događaju, a u retkim prilikama kada se neko izjašnjavao, bili su to ili prepisani stavovi nekih članova posluge ili krajnje skeptične izjave, koje nisu ostavljale ni trunku verovatnoće da je takvo nešto uopšte moguće. Stalne polemike na pojedinim forumima, povremeni članci u novinama, kao i sporadični komentari pojedinih analitičara, daju za pravo da kažemo da je i šira javnost ostala uskraćena za istinu o ovom intrigantnom događaju. Nedostatak opipljivih dokaza i razumljivo ćutanje suprotne strane trajno su zamrznuli podeljene stavove, tako da su obe strane uvek mogle pronaći dovoljno argumenata za svoje mišljenja. Povremeno objavljivanje članaka o obaranju B-2 znalo je na trenutak da uzburka pažnju javnosti, rasplamsa sporenja na forumima, a već koji dan kasnije slučaj se kao nerešen privremeno arhivira. Razlozi za ovo su pre svega izostanak temeljne i stručne analize smatra autor. Imajući u vidu da su stelt bombarderi B-2A praktično otvorili vazdušnu kampanju u agresiji NATO-a na SRJ, da je za 78 dana rata šest aviona ostvarilo 34 leta (51 pilot) iz SAD u SRJ, da su 23. aprila 1999. godine sa osam bombi od po 907 kg srušili most na Dunavu u Novom Sadu, da su i raketni sistemi NEVA bili meta njihovih bombi , kao i da je 20. maj 1999. godine bio njihov poslednji dan leta u operaciji Allied Force, može se osnovano pretpostaviti da je te noći bombarder B-2A bio u vazdušnom prostoru šireg rejona Beograda i da je gađan od 3. rd PVO, navodi se u knjizi. ZAKLJUČAK Na kraju ovog teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je” vuk sit, a sve ovce na broju? i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata u kući najveće supersile Sjedinjenih Država. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema ” Neva” biće pokazatalje za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20.maja ratne 1999. Kao novinar, imao sam priliku da se upoznam tokom pisanja i sa rukopisom drugog izmenjenog i dopunjenog izdanja knjege „Pad noćnog sokola“ . Njen autor, pukovnik Slaviša Golubović, uspeo je posle godinu dana mukotrpnog istraživanja da dođe do novih saznanja i odgovori na mnoga pitanja. Odgovori će konačno u potpunosti rasvetliti šta se te noći desilo, a šta se dešavalo narednih devet godina kako bi se prikrio stvarni gubitak. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/03/gadanje-pod-velom-tajne-obaranje-bombardera-b-2-od-mita-do-istine-20-godina-od-price-koja-je-podelila-srbiju/
  2. Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao. Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima. Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske. Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci. “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović. Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima. „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak. Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo. Obaranje Rudlofa Perišina Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani. Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo. „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997.. U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni. Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske. “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje: – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji. – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen. – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on. Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/
  3. Istini je suđeno da se bori protivlaži. Istina će pobeđivati, ali će se laž uvek vraćati, pa će istina stalno iznova morati da se bori sa njom. Ako to ne bude činila, biće zauvek izgubljena. Ovom etiopskom narodnom mišlju valjalo bi započeti priču o medijskom aspektu obaranja američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Srbije pre skoro 20 godina. Obaranje strateškog bombardera B-2 te ratne 1999 i dalje se predstavlja nešto što budi maštu kako kod običnog sveta, tako i kod novinara, geopolitičara i analitičara u regionu koji ne veruju da se ovaj događaj uopšte desio i koji smatraju da je to više plod nečije mašte i ratne propagande. Tako je priča o B-2 zapravo dobila status „mita“ o kome se malo zna, i za koji ima malo konkretnih i opljivih dokaza. U Srbiji poslednjih decenija ruku na srce nismo imali „stručnu“ analizu dostupnu široj javnosti o tome koliko je zaista letelica oborila PVO VJ, sa jasnim i konkretnim podacima. Morali smo da se oslonimo uglavnom na Internet i poplavu krajnje sumnjivih podataka i navoda, koji su nastali većinom kao plod dezinformacija i ratne propagande. Jedan korak ka demistifkaciji učinjen je sa prvim publiscističkim radovima, ali opet u kojima priča o obaranju B-2 ostala u magli nejasnoća. Zato smo i imali razne tabloidne supernaslove sa tekstom punog mitomanije od preuveličavanja do negiranja i izvrgavanja ruglu onih koji su tvrdili da B-2 uopšte nije oboren nego da je to bilo samo u nečijim glavama. Da li je zaista bilo tako? Pa, donekle jeste, jer određeni mitovi koji su se pojavili te ratne 1999. godine preživeli su zahvaljujući društvenim mrežama pre svega Fejsbuku i Tviteru, pa i ruskom VKkontakte, kada su pojedinci iz prašnjavih arhiva počeli da izvlače tekstove, šta su mediji sve objavili te ratne 1999. Mlađe generacije stasale posle 2000-tih, koje nisu poznavali šta se tačno dogodilo, zbog odsustva otvorene i kritičke misli prihvatali su te priče zdravo za gotvo. Kako po inerciji obično biva, javila se i suprotna strana koja je počela da opet na jedan „populistički“ način to demantuje u svojim tekstovima. Pa se tako na primer pričao obaranju B-2 izvrgavala ruglu, navodeći da glavni razlog zašto se krije olupina letelice u gustim šumama Spačve leži u tome da niko nikad nije video olupinu i da se zapravo radi o „mamcu“ za koji su raketaši poverovali da je letelica, do toga da su to samo lovačke priče i maštanja kako su govorili takozvani analitičari iz regiona. Međutim, prekretnica u celoj priči počinje sredinom oktobra 2016. godine kada se na štandu Medija centra Odbrana pojavila jedna neobična knjiga sa avionom F-117A na naslovnoj strani i sa još neobičnim naslovom „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića, za koga sam priznajem čuo tek u jednom ratnom dnevniku, bivšeg pripadnika 3.raketnog diviziona. Priznajem, nisam preterano ni zagledao knjigu, sve dok dva meseca kasnije nije usledio poziv mog prijatelja pukovnika Ljubomira Savića, sa konstatacijom da mi šalje jednu knjigu koju treba da pročitam od početka do kraja i onda kako je voleo da kaže po niški „će da porazgovaramo“. Narednog dana knjiga je stigla, seo sam i počeo da čitam. Priznajem nisam je samo čitao, nego beležio podvlačio i upijao svaku priču, rečenicu aktera koji su svedočili o svim lepim i ružnim događajima, pa i o obaranju aviona. Posebno poglavlje je posvećeno i obaranju B-2. Ruku na srce priznajem da smo po prvi put dobili jasna i konkretna svedočenja borbene posluge koja je te tople majske noći bila u UNK kabini kad su rakete letele ka radarskoj slici neobičnog izgleda. Da li je to zaista bio B-2??? Sva svedočenja borbene posluge ukazivala su na to, posebno oficira za vođenje raketa, tada poručnika, a danas pukovnika i komandnata 250. raketne brigade PVD Tiosava Jankovića, da je pogođen avion, a ne mamac! Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa svedo aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan“ živ“ cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u navedenoj knjizi komandant 250. rbr PVD pukovnik Tiosav Janković. Opet su s vremena na vreme po raznim grupama na Fejsbuku, poznavaoci materije, bivši raketaši, oficiri, srednjoškolci, studenti pa i novinari ukrštali koplja „da li je zaista oboren B2“. U prvom izdanju knjige stekao se utisak da, iako je po prvi put detaljno objašnjena cela priča o B-2, ipak nešto nedostaje. Zato je autor pukovnik Slaviša Golubović iskoristio priliku da na sebe preuzme riskantan poduhvat i dokaže da obaranje B-2 zapravo nije mit, nego realnost, a iako konkretnih dokaza na terenu nije bilo, i da je to bila jedna vešta manipulacija i medijska igra. Svakako autor je založio svoju stručnost i autoritet da konkretno jasno i primerima u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“ to i dokaže jasnim primerima i analizama pozivajući se na inostranu literaturu i snimke. Poglavlje o obarnju B2 je u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju znatno drugačije, sadržajnije i bogatije, sa fotografijama koje, iako nema opljivog dokaza u šumama Spačve, dokazuju da je nešto bilo te majske večeri na nebu u široj okolini Beograda. Zanemarimo priče aktera i svedočenja penzionisanih pripadnika civilne zaštite i MUP HR iz Vinkovaca, čije su izjave kao i aktera koji su ih prikupili dovedeni kod određenih novinara i analitičara u sumnju kao verodostojni. Lično sam u par slučajeva bio akter žustre polemike, u kojoj su određeni analitičari iz Hrvatske tvrdili da je B-2 nemoguće oboriti, da taj avion osim što je „nevidljiv“ ima jaku pratnju pred kojom je savaki PVO sistem inferioran, ali najbitnije je „nema delova“. Čak iako mnogi nisu ni znali sadržinu teksta, ono što je objavljeno na sajtu Ekspres.net i blogu „Vojnopolitičkaosmatračnica“ imalo je ogormnu čitanost ali i osporavanje. Doduše kritičari koji su se javili, a bilo ih je, nisu znali kompletnu sadržinu izmenjenog poglavlja o padu B-2 i zakulisnoj igri, koja je ako se uzmu razne manipulacije tokom borbenih dejstava u Libiji 2011. i Siriji 2012-2018, sasvim realna. Ovde ću prikazati ono na šta se autor oslonio i za šta garantuje svojim autoritetom i dugogodišnjim raketaškim iskustvom, plus istraživanja kako se medijski može manipulisati i oborenim avionom i kako je to veoma lako kad uspeš da“sakriješ“ ili od očiju javnosti, radoznalaca raznih provnijencija ceo događaj i iskonstruišeš priču uz pomoć modernih tehnologija. Pa tako ono što se desilo, zapravo i nije se desilo, a ono što se nije desilo, zapravo se desilo. Tako je bilo i sa B-2. Da li je onda sve „teorija zavere“ od koje povokaciji „drugova“ novinara iz regiona i sveta boluju kolege u Srbiji, posebno oni koji se usude na konkretan i argumentovani način da protumače obaranje B-2 i ukažu da priča ima utemljenje i nije plod lutanja bestežinskim prostorm ili jednostavno rečeno sociološkim rečnikom francuskog sociologa Žana Bodrijara sve je ovo „Similarkum“, koji, postavlja pitanje razlike između „istinitog“ i „lažnog“, „stvarnog“i „imaginarnog“. Upravo po Bodrijaru osim vojske i psihologije“simularkumu“ su podložni mediji. Da li je i Golubović poklekao Bodrijaru i da li je njegova priča o B-2 isto „simularkum“? Duh Misourija vs Duh Kanzasa Tokom agresije na SRJ tvrdilo se da su oboreni brojni avioni. Čak se licitiralo i sa njihovim brojem, ali ono za šta imamo opipljive dokaze bili su oboreni avioni taktički bombarder F-117A i lovac F-16. Predmet spekulisanja i nagađanja i dalje ostaje strateški bombarder B-2 „Duh Misurija“ AV-810 88-0329 „Spirit of Missouri“ 1994-03-31. vredan 2 milijarde dolara. Nedugo po završetku rata zamenik komandanta 509. američkog vinga, kojem je pripadao B-2, odnosno „Duh Misurija“,Stiven Li Bašen, u intervjuu za tamošnju vazduhoplovnu štampu tvrdio je da je B-2 povučen iz borbenih dejstava 21. maja 1999. Isto to je napisano nešto kasnije u knjizi „B-2 Spirit units in Combat“ Tomasa Vitingtina na stranici 43. Ovaj autor precizira da je avion „povučen“ posle misije nad Srbijom. Inače svake godine sredinom maja, pojavljivale su se novinske ilustracije koje su stopostotnom sigurnošću potvrđivale uspeh PVO i obaranje aviona B-2A „Duh Misourija“. Da „Duha Misourija“.Neprikidno je upravo bilo ponavljano ovo ime i da je upravo oboren ovaj avion. Međutim 2005. i 2007. pojavile su se slike aviona baš sa ovim natpisom, koje su može se reći demantovale da je ovaj avion oboren. Onda se logično postavilo pitanje – pa koji je duh onda oboren, da li je spominjanje imena „Duha Misourija“ bilo zapravo vešta varka ili kako bi rusi rekli „maskirovka“ -skretanje pažnje sa onoga koji je stvarno pao te majske ratne noći 1999 ?! Šta se onda krije, koja je to varka i koji je „Duh“ pao? Navešću činjenice objavljene u drugom izdanju knjige koje opisuju sam početka proizvodnje strateškog bombardera, odnosno ugovora, koji je predviđao proizvodnju jednog prototipa za letenje – AV1, pet predserijskih aviona oznake AV-2-AV6 i dva aviona za zemaljska ispitivanja AT 0999 i AT 1000 ( Iron bird). Ugovor o proizvodnji 15 predserijskih aviona podrazumevao je i nadogradnju pet predserijskih na nivo serijskih proizvoda. Dakle ukupno 23 letelice, od čega dve za zemaljska ispitivanja, koji nisu bili namenjeni za letelnje. Na sajtu američkog Stejt Departmenta koje je saopštio Biro za kontrolu oružja i verifikaciju i usaglašenost od 1. aprila 2017, navodi da je od 23 samo 12 aviona (ranije je naveden čak broj od 16 aviona) borbeno kodiran, dok je ostatak aviona u skladištu ili se sprovodi rutinsko održavanje. Neko bi rekao logično, sve je u redu, a da li je to zaista tako? U demistifikaciji ove priče pažnju treba posvetiti upravo letelicama za zemaljska ispitivanja oznaka AT 0999 i AT 1000, koji su veoma bitni za ovu priču. Jedan je korišten za ispitivanje pojednih sistema u avionu, a drugi za mehanička ispitivanja, naprezanja i prelom na levom krilu. Za sad poznato je da je letelica oznake AT 1000 završila u muzeju USAF u bazi “ Vrajt Peterson“. U Muzej je prevezen u delovima, sa 5 do 7 letova avionima C-5 Galaxy“. E sad ako je taj jedan u muzeju, gde je drugi??? Da li je on iskorišten za nešto drugo, a to drugo je da podrži mit da je „Duh Kanzasa bio živ, do momenta pada letelice, kako bi se prikrio gubitak pravog „Duha Kanzasa“ na nebu Srbije?! Za objašnjenje ove priče moramo da se vratimo u 2008, tačnije 23. februar, kada se u bazi Andresen dogodio avio incident u kome je pao jedan B-2. Zvanično saopštenje kaže da je pao „Duh Kanzasa“ oznake AF 89-0127. Ovaj gubitak potkrepljen je četiri meseca kasnije objavom snimka na kome se vidi poletanje dva aviona B-2, od kojih se ovaj poslednji što je poleteo, posle netipičnog odvajanja od piste ruši na travnati deo aerodroma uz uspešno katapultiranje oba pilota. Incident su snimile kamere aerodromskog obezbeđenja. Drugi snimak pojavio se 7. januara 2011. a njega su snimili pripadnici baze, i na njemu se takođe se vidi neuspešno poletanje aviona. Ovaj snimak je bitniji jer oni što su ga načinili našli su se na prostoru gde u normalnim uslovima nije trbalo da stoji bilo ko. Otkud onda oni. Autor knjige se pita da li su oni tu stajali u službi podržavanje neke legende? i da linjihovo netipično objavljivanje imalo neku svrhu? Inače baza „Andersen“ nije matična baza avionima B-2A. Oni tu dolaze samo povremeno i sa određenim ciljem, pre svega u službi demonstracije sile na Pacifiku. Tako se u toj službi našao i „Duh Kanzasa“, pravi, ili je to bio možda pravi njegov duh, koji je u krugu aerodroma pao zbog vlage. Zvanični izveštaj kaže, da je vlaga, koja je nastala od kondenzacije sprečila senzorske uređaje da računaru aviona daju tačan podatak o visini kako bi poletanje proteklo redovno. Opet postavlja se pitanje je li izveštaj o padu podrška legendi koja je pohranjivana i održavana devet godina? Reklo bi se DA. Interesantno je da autor navodi da je četiri nedelje pre pada aviona bazu „Andersen“ posetilo 15 atraktivnih devojaka, navijačica kluba Denver Broncos. Dve su se fotografisale u kabini aviona „Duh Kanzasa“, koji nosi broj 0127. Na fotografiji koja je objavljena na zvaničnom sajtu vazduhoplovne baze – Andersen Air Force Base, u tekstu pod nazivom“B-2 pilots support different kind of DV tour“, na sedištu kopilota se jasno uočava upravo taj broj. S obzirom na to da fotografisanje aviona B-2A, pri javnom izlaganju, podleže strogim ograničenjima u pogledu pozicije (ugla) iz koga može biti snimljen, može se reći da nije logično ili nije uobičajeno da broj upravo tog aviona bude potpuno vidljiv na fotografiji. Da li je svima trebalo pokazati da je taj, baš taj avion sa brojem 0127 u funkciji,da je jedan od tadašnjih 16 borbeno kodiranih, na zadatku i da je u punoj formi? Da li i ta fotografija podržava neku legendu?, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi. E sad u ovom silnom pojašnjavanju sledi „zaplet“, a tiče se isporuke avionskih motora za B-2. Dženeral elektrik je isporučio više avionskih motora nego što je tada bilo potrebno „Nortropu“ da proizvede i sklopi 21 avion. Samim tim verovatno je bilo moguće ugraditi četiri motora i na AT 0999 i njegove sisteme dovesti na nivo funkcionalnosti, koja mu može omogućiti da dobije početnu brzinu, da pokuša da poleti i nekoliko sekundi nakon toga okonča let. I ovde valja pustiti autoruda potkrepi svoju teoriju: „Ako je prebacivanje u delovima „mlađeg brata“ AT 1000 u muzej 2003. godine uspelo, a jeste, onda se moglo smatarati da je generalna proba uspela, pa se i„stariji brat“ po istom principu može prebaciti na Guam ( jer ne može da leti), može se sklopiti i dovesti do nivoa da„poskoči“.“ Ovo nas navodi da postavimo pitanje „da li može da leti avion koji za to nije predviđen? Može li leteti avion namenjen isključivo za zemaljska ispitivanja? Konačno, može li leteti avion AT 0999? Nije logično, „ali je sve moguće ako je to po planu“!“ Autor pita – „Da li je padom aviona 23. februara 2008. godine pao kamen sa srca onima koji su ga nosili od 20. maja 1999. godine. Da li su dobili savršen alibi? Da li su tako u stvari izgubljena dva aviona B-2A, onaj pravi „Duh Kanzasa“1999. godine i AT 0999 2008. godine, koji je živeo nekoliko godina kao njegova reinkarnacija? Da li je to bila operacija maskiranja obaranja i gubitaka najskupljeg aviona 1999. godine? Uobičajeno je da prilikom avionske nesreće delovi aviona budu raspoređeni bar u nekom hangaru da bi komisije mogle da utvrde razloge pada aviona. U ovom slučaju nema nijedne fotografije koja dokumentuje rad komisije. A video-snimak pada stavljen je na uvid javnosti. Nije logično,ali…! Na kraju, ima mesta i pitanju kako je moguće devet godina kriti gubitak takvog vazduhoplova pred više od 5.000 zaposlenih u bazi „Vajtman“. Odgovor je – da, moguće je. Avioni B-2A nose i nuklearno oružje, pa ne treba smetnuti sa uma da privilegije pristupa pojedinim sektorima i lokacijama u bazi ograničavaju broj lica kojima je pristp dozvoljen. Tradicionalana raketaška praksa da za oboreni vazduhoplov mora da postoji korpus delikti ne dozvoljava nam da sa stopostotnom sigurnošću tvrdimo da je gađanje borbene posluge 3. rd PVO, 20. maja 1999. godine, imalo za posledicu obaranje strategijskog bombardera B-2A. Naša želja ne sme prevladati činjenično stanje. Profesionalan i argumentovan opis postupaka i rezultata obaranja aviona F-117A i F-16CG još više obavezuje kadaje u pitanju ovo gađanje. Iznete činjenice i pretpostavke, kao i protok vremena, omogućiće budućim istraživačima i istoričarimada ih potvrde ili opovrgnu.“ E sad posle svega ovoga što je gore navedeno računajući citate neko bi rekao autor teksta, ali i pisac ovih redova preteruju. Ovo nije moguće ovo je plod njihove mašte. Verovali mi ili ne, ovakva manipulacija je veoma moguća i izvodljiva. Dugo vremena je osporavano bilo šta što je aludiralo namoguće „obaranje“ B-2 iznad SRJ i pada u Hrvatsku. Na kraju teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je „vuk sit, a sve ovce na broju?“ i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata ukući najveće supersile Sjedinjenih Država. Nije više pitanje DA ili NE smatra autor. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema „Neva“ biće pokazatalj za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20. maja ratne 1999. Da, 3. raketni divizion 250. raktne brigade jeste oborio strateški bombarder B-2. Nije to bio mamac, jer kako su uspeli da razlikuju F-16CJ od mamca koji je vukao i pošalju ga da se prizemlji u šumu kod Nakučana, a nisu mogli B-2 od mamca i sirove radarske slike!? Međutim ono što je problem jeste i dalje zavera ćutanja. Ne sa naše strane, nego sa njihove, tako da ćemo morati još da sačekamo da se arhive otvore i sazna konačna istinao obaranju B-2. Mi smo sa naše strane napravili iskorak u cilju saznavanja pune istine. Sad su na redu oni“. Srećan rođendan 250. raketna brigado! Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/11/23/obaranje-strateskog-bombardera-b-2-na-nebu-srbije-medijski-aspekt-price/
  4. Heroj, kukavica ili samo srećnik, to je pitanje koje se i danas postavlja, kada se spomene ime bivšeg američkog pilota Skota O Grejdija koji je oboren 2. juna 1995. godine raketnim sistemom ” Kub” i koji je posle pada lovca F -16C na teren Republike Srpske, proveo šest dana skrivajući se od potere pre nego što su ga spasli pripadnici MEUSOC i AFSOC. Naime, krajem maja 1995. godine NATO avioni imali su zadatak da sprovedu odluku o zabrani letova (engl. Deny flight) na vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine, na osnovu ranije donete odluke Ujedinjenih nacija. Tokom sprovođenja misije oni su povremeno dejstvovali i po objektima i jedinicama Vojske Republike Srpske. Zbog toga je komandant Glavnog štaba VRS naredio komandantu V i PVO VRS da dejstvuje po avijaciji NATO. Snage srpske PVO već su bile duže vreme u zasedama na širem području Banja Luke i Bosanske krajine, gde su pratili povremene letove muslimanskih ili hrvatskih helikoptera, ali i motreći i na aktivnost vazdušnih snaga NATO na nebu BiH. Tokom operacije, NATO lovci F -16C leteli su na visini od 26.000 stopa. Lovci su patrolirali bez upotrebe uređaja za elektronsko ometanje AN/ALQ-131 nad područjem Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac. Položaji srpskih protivvazdušnih jedinica su im bili poznati od ranije, tako da nisu očekivali značajnije probleme tokom misije. Međutim, u skladu sa naređenjem 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB, bila je u zasedi na položajima između Sanskog Mosta i Ključa. NATO avioni nisu ulazili u zonu dejstva raketnih sistema ” kub”. Komanda V i PVO VRS organizovala je premeštanje jedne baterije KUB, južnije, u Bravsko Polje iznad koga su redovno leteli avioni NATO. Tokom noći između 29. i 30. maja, baterija je izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac, i tako napravila zasedu za dolazeće avione. Puna tri dana baterija je pratila letove avijacije NATO po podacima talasa obaveštavanja bez uključivanja zračenja sopstvenih radarskih sistema, sve do popodnevnih časova 2. maja. Tog popodneva dva američka lovca F-16C približili su se na 20 km od vatrenog položaja baterije. Par lovaca koji su tog popodneva 2.maja leteli činili su piloti: kapetan Skot V. O`Grejdi ( pozivno kodno ime Basher 56) i kapetan Robert G. Rajt (kodno ime Basher 57). O Grejdi i Rajt su delovali u sklopu 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka, iz baze Aviano. Inače Grejdiju je to bio 47 put da leti u zonu borbenog delovanja. Tog dana od svih ostalih pripadnika 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka bili su jedini za zadatku. Leteli su na visini od 26.000 stopa i nekoliko puta su nadleteli područje Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac. Nisu pokazivali nervozu i bili su bezbriži. Sve se činilo da je to još jedan sasvim rutinski zadatak i da im se ništa ne može dogoditi jer su im bile poznate ranije pozicije raketnih sistema VRS koji su raspolagali sa baterijama SA-6. Međutim, ono što im je bilo nepoznato jeste da je u najvećoj tajnosti 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac. Posada baterije na sistemu ” kub” po primećivanju letelica odmah je uključila osmatrački, a po zahvatu vođe para i nišanski radar. U tom trenutku avioni su se udaljili iza planine Srnetica. Pošto gađanje nije bilo moguće zračenje je isključeno posle 3-4 sekunde. Isti par aviona se nakon petnaestak minuta ponovo približio zoni dejstva baterije. Posluga je u međuvremenu promenila frekvenciju nišanskog radara i kada je cilj bio udaljen 22 kilometra uključila je antenu osmatračkog radara. Na 20 kilometara otkriven je i drugi avion. Tada je uključen i nišanski radar. Zahvat je izvršen je na 18 km. Gađanje je izvršeno sa dve rakete. Prva je lansirana kada je cilj bio na 17 km od vatrenog položaja, a druga tri sekunde kasnije. Pogodak i uništenje cilja bilo je na daljini 15 km i visini 5,5 km. Posle eksplozije bojeve glave prve rakete cilj se prepolovio na dva dela, a druga raketa je pogodila jedan od delova aviona. Ostaci aviona su pali na dve lokacije udaljene oko 1,5 km u oblasti Vaganca. Pilot je uspeo da se katapultira i padobranom spusti na udaljenju oko 6 km od olupine aviona. Baterija je odmah isključila sredstva prešla u marševski poredak, udaljila se i maskirala. U toku noći je baterija je premeštena sa mesta gde se maskirala na novu lokaciju udaljenu oko 100 km od mesta delovanja. Nišanski radar je ukupno zračio 26 sekundi. O Grejdijeva agonija posle obranja F-16C Kapetan Bob Rajt koji je bio u drugom F-16C video je kako je eksplozija rakete presekla avion na dva dela i kako je kopkit u kome se nalazio O Grejdi neoštećen nestao u oblaku, dok je drugi deo letelice pretvoren u vatrenu loptu, ali dalje više ništa nije znao. Rajt je ustaljenom rutinom odmah markirao poziciju na kojoj je avion srušen i to javio bazi, ali nije bio siguran da li se Skot O Grejdi katapultirao iz pogođenog aviona. Međutim, O Grejdi prvo šokiran eksplozijom rakete i time da su nos letelice i kabina ostali u jednom komadu uspeo je da povuče ručicu katapultirajućeg sedišta ” tu lepu zlanu ručku” kako je kasnije izjavio. Iako ošamućen i opečenog vrata prilikom katapultiranja O Grejdi je uspeo da iskoči iz aviona i počne da se spusti. O Grejdi je padobranom preleteo put i uspeo da se prizemlji na slabo naseljenom terenu u rejonu prevoja Vaganac između Petrovačkog i Bravskog polja. Kako je on naveo u svom svedočenju prilikom prizemljenja uočio je neke ljude koji su mahnito jurili ka njemu. Jedino što mu je preostalo bilo je da paodbran baci u grmlje, a onda se on sam uvuče i namaže lice blatom, uši prekrije zelenim pilotskim rukavicama i umiri se skoro do mrtvila. Iako su vojnici VRS pretraživali čitav teren bez korišćenja službenih pasa, O Grejdija nisu uspeli da pronađu. Često su prolazili i na metar od O Grejdija, ali ga otkrili nisu. O Grejdi sa sobom nije poneo paket za preživljavanje, koji se nalazio uz pilotsko sedište koji je sadržavao: pribor za prvu pomoć, 8 paketića vode po 1,13 decilitara svaki, pištaljku, kompas, signalno ogledalo, crvene rakete za obeležavanje pozicije i baterije za radio. Poneo je samo ono što je imao u prsluku na sebi, a to je bio prenosni radio uređaj PRC -112, težine 0,8 kg koji je mogao da radi sedam sati bez prestanka, maskirne boje za lice, pištolj kalibra 9 mm, plastičnu mapu Bosne i Hercegovine dimenzija 915×1525 mm sa napisanim uputstvima za pronalaženje hrane u divljini. O Grejdi je uspeo odmah posle prvog dana odlučio da promeni položaj skrivanja. Noću je odlučio da se pomeri 3 kilometra dalje u šumi koja je bila gusta, sa dosta grmlja i stena što mu je omogućilo da se lakše sakrije i izbegne potere. U noj je O Grejdi proveo naredne dane krećući se u radijusu od dva kilometra od mesta pada. Kako je vreme bilo kišno sa veoma niskom oblačnošću O Grejdi nije uspeo da uspostavi nikakav kontakt sa američkim avionima, koji nisu leteli zbog loših meteo uslova nad tim područjem. Inače O Grejdi je zbog straha da bude demaskiran retko uključivao radio PRC -112, a kodni poziv Bašer -56 retko je emitovao pozove za pomoć. Zanimljivo je inače da američki avioni možda zbog lošeg vremena ili straha od srpske PVO nisu puno nadletali samu tačku gde je O Grejdi iskočio. Tek 6 dana od iskakanja 8. juna O Grejdijev glas prepoznao je kolega iz 555. eskadrile kapetan Tomas Henford. Prve reči su bile ” I m alive, help”. Da bi proverio zaista da se radi o O Grejdi, Henford ga je upitao nekoliko pitanja sa kojim je želeo da se uveri da li je to zaista on, jer se javilo pitanje verodostojnosti signala. Naime komanda eskadrile i Operativni centar u Napulju verovali su da je O Grejdi uhvaćen i da je u pitanju klopka. Henford ga je pitao gde je, kako i kada leteo u USAF. Posle dobijanja potvrdnih odgovora on je svojim F-16 nastavio na nadleće zonu gde se O Grejdi nalazio, ali je bio prinuđen da izvrši dopunu goriva i da se ponovo vrati i kruži oko pozicije gde se O Gredi nalazio. Kada su izvršene detaljne provere WMA (AW-533) iz Avijana poslala je odmah jedan F-18 sa kojim je upravljao kapetan Dejvid Elhart koji je u niskom brišućem leteo nadleteo mesto gde se oboreni pilot nalazio sa zadatkom da mu da informaciju da je otpočela akcija spasavanja. Odmah zatim na nebu se pojavio i drugi hornet kojim je upravljao kapetan Vilom Tomas koji se obratio O Grejdio njegovim nadimkom ” Zulu”. O Grejdi mu je dao odmah sve potrebne podatke i F-18 je odmah napustio markiranu zonu. Počinje akcija spasavanja O Grejdija Zadatak spasavanja O Grejdiju poverena je Marinskom korpusu a ne specijalnim timovima za izvlačenje, koji su bazirani na Siciliji. Pošto su prikupljene sve potrebne informacije, akcija spasavanja predata je MEUSOC. Pukovnik Martin Berndt, komandant 24. Marine Expeditionary Unit na nosaču helikoptera ” USS Kearsage” na Jadranu dao je naređenje za pokret. On je inače pre toga dobio direktno iz Vašingtona naređenje da se krene odmah u akciju spasavanja koristeći pri tome sve raspoložive jedinice. Na nosaču helikoptera ” USS Kearsage” tog istog 8. juna u tri časa ujutro po lokalnom vremenu data je uzbuna za 50 marinaca uključujući tu i 10 helikopterskih posada. Formirana je Udrana grupa 24th MEU koju su činila 2 borbena helikoptera AH-1W Super Cobra, 2 transportna helikoptera CH 53 Super Stalion, 2 aviona AV8B Harrier, kojima su pridodata i 2 aviona EA-6B Prowler i 2 aviona F-18 C/D Hornet koji su imali zadatak lovačke zaštite borbene grupe. Ovoj grupi pridodata su i dva F-111A namenjeni za elektronsko ometanje i dva A-10 Warthog. Za slučaj nužde sastavljen je identičan pomoćni sastav koji je stavljen u stanje pripravnosti. Cela operacija sastavljena je bila od 40 letelica kojima je upravljao AWACS koji je leteo nad Mađarskom. Kada se u vazduh podigao deo grupe TRAP sastavljena od dva helikoptera AH-1W Super Cobra i dva helikoptera CH-53 Super Stalion, koji su prvo kružili nad Jadranom čekajući dolazak ostalih članova grupe, koji su poletali sa nosača aviona, i iz baze Avijano. Kada se grupa prikupila AWACS je dao naređenje za pokret i aktiviranje akcije spasavanja O Grejdija. Borbena grupa prvo je nadletela ostrva i krenuli dalje u unutrašnjost srećni da ne moraju da lete noću. Najveći problem tokom leta bio je veliki broj bandera za struju i telefon, pa i dalekovodi koji su ometali niski let. Veliki problem predstavljala je i magla koja se pojavljivala u kotlinama ovog područja, takođe niska oblačnost je omogućila da borbena grupa leti u oblacima, pa time nije bilo ni delovanja srpske PVO. AWACS je borbenu grupo detaljno vodio od tačke do tačke. Kada su bili na 17 kilometara od mesta gde se O Grejdi nalazio dva borbena helikoptera AH-1W krenula su napred ispred dva CH -53 kako bi obezbedili spštanje borbene grupe. Za to vreme avioni F-18 Hornet, AV-8B, EF-111 i A-10 su nadeltali širu zonu i bili u pripravnosti da reaguju ako bude potrebno. Piloti helikoptera AH-1W kada su bili na 9 km od zone počeli su da pozivaju O Grejdija da se javi. Bili su presrećni kada su čuli odzivni glas ” bolt/ this is Basher 56″. Usledila su dva kratka pitanja i provera njegovih ličnih podataka. Na 5 km od zone ponovo su stupili u kontakt sa O Grejdijem. On ih je navio jer ih je čeo, ali nije video zbog magle i niske oblačnosti. Zbog toga su mu rekli da ispali crvenu signalnu raketu. Pošto su helikopteri bili iznad magle videli su crvenu raketu. Znali su gde se O Grejdi nalazi. Kobre su odmah obavestile o pronalasku pilote dva CH 53 koji su se usmerili ka lokaciji koja im je data. Kada su se našli tačno iznad zone gde se nalazio O Grejdi krenula je akcija spuštanja. Posle spuštanja koje je moglo biti katastrofalno za jedna helikopter koji je zakačio neku ogradu sa bodljikavom žicom iskočilo je 20 marinaca. Za to oba aviona AV8B su nadletali zonu sletanja. O Grejdi se iznenada pojavio istrčavši iz šume sa pištoljem u ruci, dotrčao do helikoptera i ukrcao se u njega. Odmah zatim u helikopter su se ukrcali marinci. Akcija od momenta sletanja do kurcavanja O Grejdija i poletanja trajala je osam i po minuta. Po ulasku u helikopter O Grejdi je predao svoj pištolj stavio kacigu na glavu, a zatim pod uticajem stresa popio flašu vode i pojeo četiri obroka piletine iz MRE ( Meal Ready to Eat). Za to vreme dežurni AWACS iznad Mađarske je naredio da borbena grupa skrene 230 stepeni i usmeri se ka Jadranu. Međutim tu svim problemima nije bio kraj. Umesto mirnog leta usledila je opasnost jer se magla digla na helikopteri koji su leteli na samo 300 stopa su se omgli videti. Početni deo puta prošao je bez incidenata, osim što su često kada su leteli na 50 stopa porali preskakati dalekovode. Međutim, njih je čekalo iznenađenje kada je izenanda pored jednog od helikoptera proleltela protivavionska raketa ispaljena iz lansera SA-7, koja se nije aktivirala, jer su helikopteri leteli na maloj visini. Tad je usledila puščana paljba iz svog raspoloživog oružja, pa i PVO topova kalibra 20 mm na borbenu grupu. Međutim vatra je bila kratkotrajna pošto su uspeli da prelete planisnki greben kada su ugledali malo jezero, a onda za par minuta već su bili na otvorenom moru. Helikopteri CH-53 supustili su se na noasač helikoptera poprilično izbušeni puščanom vatrom, ali neoštećeni, odmah do njih spustili su se AV-8B. Sa ovim činom operacija spasavanja pilota kapetana Skoto O Grejdija je završena. Gorka medijska pilula O Grejdi je sa nosača helikoptera prebačen u Avijano gde je dočekan kao heroj. Međutim sve lovorike slave upropastio je sam, jer je na jednoj od konferencija za novinare čak i zaplakao. Da stvar bude gore po njega, pred američkim medijima kroz suze je izjavio da on nije bio nikakav heroj, već preplašeni zec koji je pokušao samo da preživi. Ovu njegovu izjavu američki mediji dočekali su na nož čak su neki prizivali da se general Paton vrati iz mrtvih i išutira O Grejdija. Neki mediji su tvrdili da zvanična informacija o spasavanju nije istinita i puna nelogičnosti: Kako je oboren kod Mrkonjić Grada, a spasen kod Bosanskog Petrovca?, ako se krio u šumi kako je peške prešao neopažen destine kilometara?, kako je od silne patnje održavao kondiciju, ako je jeo bube i pio samo kišnicu?. Mediji su tvrdili da je neverovatno da američke snage nisu izvršile po srpskim PVO nijedno dejstvo, posebno po radarima tokom spasavanja koji su verovatno primetli takav intenzitet naleta. O Grejdija je primio po povratku u SAD lično tada američki predsednik Bil Klinton. Sam O Grejdi je posle nekoliko godina napustio američku vojsku, a o svom obaranju i akciji spasavanja napisao je čak dve knjige. Njegovo obaranje je čak ekranizovano filmom i dokumentarcem. Dok je O Grejdi ubirao pomalo gorku medijsku slavu, borbena posluga baterije koja je oborila prvi američki avion na Balkanu je ostala u senci anonimnosti, jer u opštem ludilu, ali i decenijama kasnije nikoga nije interesovala činjenica da su u našoj vojsci postojali veoma sposobni i uvežbani pojedinci i jedinice, školovani i obučavani za odbranu SFRJ koji su dokazali svoje sposobnosti protiv tada najmoćnije i najsposobnije vazduhoplovne sile!? Obaranje američkog aviona i pilota O Grejdija od strane raketnog sistema “KUB” imalo je snažan odraz na proceduru američkog vazduhoplovstva u vazdušnim operacijama koje su sledile. Avioni nisu ulazili u zonu dejstva bez podrške avijacije za neutralisanje PVO. Uvedeni su bili striktni donji limiti visine za letove nad srpskom teritorijom. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/06/01/obaranje-skot-o-grejdija-kod-bosanskog-petrovca-da-li-je-pilot-f-16-heroj-kukavica-ili-samo-srecnik/
  5. Subota 10. februar bila je, za poslednjih nekoliko godina, jedan od najdramatičnijih i najuzbudljivijih dana na uvek nemirnom Bliskom istoku. Na nebu iznad Sirije, Libana, Izraela i Jordana dešavale su se pojačane aktivnosti u gotovo neprekidnom vazdušnom ratu koji se, s promenljivim intenzitetom vodi već decenijama. Izrael je ovom prilikom izgubio borbeni avion, Iran bespilotnu letelicu i centar za komandovanje BPL, Sirijci su imali gubitaka u jedinicama PVO a Turcima je oboren borbeni helikopter. Sve je počelo rano ujutru, oko 4:25 po lokalnom vremenu kada je iznad Golanske visoravni otkrivena, presretnuta i oborena bespilotna letelica za koju je, nakon što su izraelske odbrambene snage (IDF) objavile video snimak dejstva, utvrđeno tip, bila je to BPL Saeghe (iranska kopija američke RQ-170 ali s klipnim motorom) koja je pripadala iranskoj revolucionarnoj gardi (IRGCASF – Islamic Revolutionary Guard of Corps Air and Space Force). Ostaci oborenog iranskog BPL Saeghe. Kako je za Air Forces Monthly izvestio poznati iranski vazduhoplovni novinar Babak Taghvaee, IDF je odlučio da iransku BPL zbog njenih taktičko-tehničkih karakteristika (mali radarski i infracrveni odraz, male dimenzije, mala brzina) podigne borbeni helikopter AH-64D “Longbow Apache“ iz 113. eskadrile čija je posada uspešno dejstvovala protivoklopnom raketom AGM-114K “Hellfire“. Ostaci izraelskog F-16I koji se srušio nakon oštećenja nastalog dejstvom sirijske protivvazduhoplovne odrbane. Veoma brzo, već u 5:34 usledila je reakcija Izraelaca koji su pokrenuli vazdušne napade na iranske komandne i izviđačke centre u Siriji koji se nalaze na vojnom aerodromu Mezzeh blizu Damaska i u vazduhoplovnoj bazi T4 (Tiyas) odakle je i poletela iranska bespilotna letelica. Na snimku uništenja BPL Saeghe vidi se i uništenje vozila koje služi za komandovanje i kontrolu ovih bespilotnih letelica a koje je usledilo nešto kasnije, nakon obaranja izraelskog F-16. U toj akciji je prema Babaku Tagveu, napadnuto 12 ciljeva, od toga tri baterije sirijske PVO i 4 iranske baze. PVO Sirije je prema različitim izvorima dejstvovalo s 15 do 23 (po nekima i 25) raketa različitih sistema, Tagve navodi 6 raketa artiljerijsko-raketnog sistema Pancir, tri rakete sistema S-125 “Neva/Pečora“ (moguće modernizovane Pečore-2), 6 raketa sistema S-200V “Vega“ a bilo je i dejstva mobilnih 2K12“Kub/Kvadrat“. U tom izraelskom napadu bila su upotrebljena tri aviona F-16I “Sufa“ koji predstavlja jednu od najsavremenijih varijanti F-16 na svetu. Naknadno su se pojavile informacije da su dejstvovale i jedinice naoružane sistemima S-75“Desna“ i “Buk“. Rekonstrukcija navodne putanje kretanja oborenog izraelskog aviona. Na mapi se vidi da je avion verovatno pogođen na tromeđi Sirije, Libana i Izraela. Jedan izraelski avion je nakon izvršenog zadatka, prema Babaku, pogođen ili oštećen s dve rakete a poslednje saopštenje RV Izraela govori o tome da je F-16 oštećen raketom sistema Buk i to oko 25 minuta nakon započinjanja napada (6časova ujutru). To je prvi borbeni gubitak RV Izraela još od 2006. kada je oboren jedan helikopter CH-53 i zvanično prvi gubitak aviona još od 1983. godine. Ostatak rakete sistema 2K12 Kub/Kvadrat kojima je na izraelske borbene avione dejstvovala PVO Sirije. Posada F-16I (verovatno iz 107. eskadrile) uspela je da doleti do Izraela i da se katapultira prilikom kojeg je pilot teže povređen jer je avion leteo na maloj visini pri tom brzo gubivši brzinu. Avion je pao u blizini sela Harduf na severu Izraela. Vrlo brzo uzbunjena je dežurna jedinica za traganje i spasavanje i posada je helikopterom CH-53D “Yasur-2025“ prevezena do bolnice Rambam u Haifi. Sirijski mediji preneli su informaciju iz neimenovanog vojnog izvora koji je tvrdio da je PVO pogodila više od jednog aviona. Neki od ciljeva koje su napale formacije RV Izraela. U znak odmazde za obaranje F-16I, IDF su u 8:45 časova pokrenule veći talas napada na 6 ciljeva koji su uključivali položaje kopnene vojske i PVO jedinica sirijske armije. Babak Tagve navodi bazu 175. artiljerijsko-raketnog puka severno od Izre, 89. puk za protivvazduhoplovna dejstva u Džababu, bazu Al-Kiswah blizu Damaska u kojoj se nalaze balističke rakete i gde ima iranskog osoblja, 104. vazdušno-desantnu brigadu republikanske garde u reonu Ad Durayj-a takođe u oklini Damaska, 150, puk PVO severo od grada Aleqain i 13. brigadu PVO severno od Ad Dimasa. Na severni Jordan padali su prvi stepeni raketa sistema S-200. U napadu su učestvovali borbeni avioni F-15I i F-16I a televizija Al Arabija prenela je informaciju da je tom prilikom PVO Sirije pogodila jedan F-15 čija je posada uspela da izvrši prinudno sletanje. Za uništenje iranskog C2 (command and control) sistema za upotrebu bespilotnih letelica u vazduhoplovnoj bazi T4, Izraelci su upotrebili borbenu bespilotnu letelicu (kamikazu) Harpy-2. Video izraelske vojske koji prikazuje obaranje iranske BPL i uništenje zemaljske komandne stanice: Употреба информација и политика приватности у Твитер огласима Istog dana oko 13 časova po lokalnom vremenu kurdske Jedinice za zaštitu naroda (YPG –Yekîneyên Parastina Gel) oborile su borbeni helikopter T129B ATAK turske armije koji je učestvovao u borbenoj misiji u severnom delu Sirije, u okviru operacije “Maslinova grančica“. Helikopter se srušio u blizini sela Qaddah, blizu grada Afrina, turska vojska saopštila je da su poginula oba člana posade a letelica je pripadala eskadrili “Volkan“, helikopterskog bataljona Taarruz, vazduhoplovna baza Erhac-Malatya. Ovo je prvi gubitak turskog vojnog vazduhoplovstva u akcijama protiv sirijskih Kurda koje traju već više od tri nedelje. Borbeni helikopter T129 ATAK turske armije / Foto: TAI To je ujedno i prva borbena upotreba borbenog helikoptera T129 koji predstavlja tursku varijantu italijanskog A129 “Mangusta“, konkretno varijante A129CBT a koji je prilagođen potrebama i zahtevima turske armijske avijacije. U odnosu na Mangustu, T129 ima integrisanu elektronsku opremu i naoružanje turske proizvodnje, ugrađene su i dorade na transmisiji, rotorima, konstrukciji a ima i drugačije motore. Snimak pada turskog helikoptera: Živojin Banković
×
×
  • Create New...