Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'nije'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Поуке.орг инфо

    Ovo što Penava radi više nije ni govor mržnje nego govor bijede

    Plenković je ovaj tjedan morao izbaciti Penavu iz HDZ-a. Ovako će snositi dio krivnje za posljedice Krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u "Hrvatsku pravoslavnu crkvu" Vukovarski gradonačelnik Ivan Penava imao je sreće. Naime, da se njegov nedavni antisrpski ispad nije dogodio usred skandala s ratnim avionima, dobio bi znatno veći publicitet. Pa bi se Andrej Plenković morao puno čvršće postaviti, i možda Penavu pokušati izbaciti iz stranke, pod cijenu trajnijeg gubitka vlasti u Vukovaru. Penavin napad na Srbe sastojao se, podsjetimo, od dva elementa. Prvog, izrazito etički ružnog, i drugog, s katastrofalnim dugoročnim političkim posljedicama, ako se samo vodstvo HDZ-a najodlučnije ne suprotstavi Penavinim stavovima. Gospodin Penava napao je srpsku djecu u Vukovaru, zato što ne ustaju kad se izvodi hrvatska državna himna. Sada bismo mogli potrošiti tisuće i tisuće riječi na kompleksna pitanja o odnosu pojedinca ili određene društvene skupine prema državnim simbolima u razvijenim demokracijama. TO VIŠE NIJE GOVOR MRŽNJE, NEGO GOVOR BIJEDE Dovoljno je sjetiti se kako je spaljivanje državne zastave u Sjedinjenim Državama sudski opravdano Prvim amandmanom, ili, u najnovijem vremenu, kako dio profesionalnih američkih sportaša ne sjedi, nego kleči u vrijeme izvođenja himne, prosvjedujući tako protiv rastućeg rasizma u Americi. No, ovdje se, zapravo, ne radi o himni, nego o djeci. Koristiti djecu kao metu za političke napade doista je nevjerojatno nisko, čak i za domaće političke standarde. To više nije govor mržnje, nego govor bijede, koji može izravno potaknuti fizičke međunacionalne incidente u Hrvatskoj. Drugo, gore čak i od toga, vukovarski je gradonačelnik izjavio kako je njegov grad epicentar kontinuirane puzajuće velikosrpske agresije. Kad gradonačelnik kaže takvo što o vlastitom gradu, to, zapravo, znači da je gradonačelnik optužio sve Srbe u tom gradu da su potencijalni agresori. Što, opet, znači da Srbi ne bi trebali živjeti u tom gradu, jer je, dakle, riječ o neprijateljima, a kako trpjeti neprijatelje kraj sebe. Što bi, opet, bio gadljiv, ali izolirani incident, da gospodin Penava nije član vladajuće stranke. ZA SRBE IMA MJESTA SAMO POD ODREĐENIM UVJETIMA Budući da gospodin Penava jest član vladajuće stranke, svatko ima pravo pomisliti kako dio vladajuće stranke misli da se, eto, upravo odvija puzajuća velikosrpska agresija, kojoj je središte baš u Vukovaru, gradu opterećenom toliko prebolnih emocija. A ako dio vladajuće stranke misli da su hrvatski Srbi opet krenuli u agresiju na Hrvatsku, to znači da se taj dio vladajuće stranke s agresorom svakako želi obračunati. Ukratko, krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u “Hrvatsku pravoslavnu crkvu”. PLENKOVIĆ JOŠ UVIJEK NE ŽELI RISKIRATI S PENAVOM Krajnja konotacija Penavine izjave jest da nam Srbi, ovi sadašnji, u Hrvatskoj uopće ne trebaju. A ta vrsta protusrpske ideologije, koju dio HDZ-a nesumnjivo podržava, podjednako je nepodnošljiva za funkcioniranje Hrvatske kao normalne, demokratske države, kao i za međunarodni status naše zemlje. Andrej Plenković sve to naravno razumije. Kao što zna da je početkom tjedna, odmah poslije ovog strahovito opasnog ispada Ivana Penave, morao pokrenuti postupak za Penavino isključivanje iz Hrvatske demokratske zajednice, jer u suprotnom sam Plenković preuzima dio krivnje za posljedice antisrpske politike vukovarskog gradonačelnika njegovih HDZ-ovih sumišljenika. No, Plenković ne želi riskirati s Penavom, dok god na to baš ne bude prisiljen, kao što ne može smijeniti Krstičevića, jer bi tako ugrozio svoj položaj u stranci koja iznutra i dalje funkcionira kao Komunistička partija u komunističkom sustavu, što znači da se sastoji od niza frakcija, koje predstavljaju različite skupine birača. A ona frakcija koju reprezentira Ivan Penava (ili Milijan Brkić), jedna je od najsnažnijih još od osnutka HDZ-a. Stoga će svaka HDZ-ova politika stalno u sebi nositi više ili manje vidljive elemente uvjerene, tvrde protusrpske ideologije. https://www.telegram.hr/price/ovo-sto-penava-radi-vise-nije-ni-govor-mrznje-nego-govor-bijede/
  2. 1 Korinčanom 3 10 Po Božji milosti, ki mi je bila dana, sem kot moder gradbenik položil temelj, drug pa zida naprej. Vsak pa naj gleda, kako zida naprej. 11 Drugega temelja namreč nihče ne more položiti namesto tistega, ki je že položen, in ta je Jezus Kristus. 12 Če pa kdo na tem temelju zida zlato, srebro, dragocene kamne, les, seno ali slamo – 13 delo vsakega bo postalo vidno. Razkril ga bo namreč dan, ker se bo razodel z ognjem, in ogenj bo preizkusil, kakšno je delo tega ali onega.14 Kdor bo gradil na temelju, bo prejel plačilo, če bo njegovo delo zdržalo. 15 Tisti pa, čigar delo bo zgorelo, bo trpel škodo. Sam se bo sicer rešil, vendar kakor skozi ogenj. https://www.biblija.net/biblija.cgi?m=1+Kor+3&id13=1&pos=0&set=2&l=sl
  3. Institut za globalne promene, koji predvodi bivši britanski premijer Toni Bler, demantovao je za Danas tvrdnje pojedinih britanskih medija, uključujući Dejli telegraf, da je Bler lično tražio od zvaničnika britanske vlade da sakriju od javnosti detalje njegovog unosnog savetodavnog rada nakon isteka premijerske funkcije. foto: strategic-culture.org S druge strane, Institut nije juče odgovorio na naša pitanja sa kojim sve državama ili vladama u svetu i na koji način sarađuje i kakve odnose ima sa kosovskim vlastima, uključujući predsednika Kosova Hašima Tačija, koji je prekjuče putem Tvitera obavestio javnost da je „imao odličan sastanak u Londonu sa mojim prijateljem Tonijem Blerom“. Kako se navodi u odgovoru Instituta, Bler se 2008. obratio Savetodavnom odboru za poslovna angažovanja, savetodavnom javnom telu u Britaniji, sa molbom o „poverljivosti, kako bi se poštovale želje klijenata, što je normalna praksa i u bilo kojim drugim konsultantskim biznisima“. „Gospodin Bler je sve vreme postupao u skladu sa smernicama Odbora. Kao što pokazuju prepiske, njegova kancelarija je bila u stalnom kontaktu sa Odborom, tražila je savet i potom ga primenila. Nije apsolutno postojao nikakav sukob interesa između komercijalnih aktivnosti konsultantske firme Tony Blair Associates i njegovog rada u svojstvu izaslanika bliskoistočnog kvarteta. Nijedna konsultantska aktivnost nikada se ni na jedan način odnosila na taj rad. Gospodin Bler je 2016. zatvorio firmu Tony Blair Associates i donirao značajne rezerve, u iznosu od nekoliko miliona funti, njegovom neprofitnom Institutu“, precizira se u pisanom odgovoru Blerovog instituta za Danas. Na veb-sajtu i zvaničnom Tviter nalogu Instituta za globalne promene navedene su aktivnosti Instituta koje se uglavnom sprovode u afričkim državama i odnose se na razvojne projekte, ali se saradnja sa Zapadnim Balkanom ne pominje. Institut je putem Tvitera izvestio da se Toni Bler ovih dana sastao sa etiopskim premijerom sa kojim je „razmatrao napredak postignut u poljoprivredi, koja čini okosnicu u industriji i naš zajednički rad u pokretanju održivih radnih mesta“. Takođe, javnost je obaveštena da Institut podržava vladu Sijera Leonea koja nastoji da osnaži privredu, kao i da su predstavnici Instituta boravili u Nigeriji, gde su podržali obuku mirotvoraca. O susretu Blera i Tačija Institut nije ništa saopštio. Bler je zvanično sarađivao sa Vladom Albanije, koju predvodi Edi Rama, od 2013. do 2016. godine. Prema navodima Gardijana, očekivalo se da Bler i njegovi saradnici pomognu Albaniji da postane članica EU. Kako je isticao taj britanski list pre pet godina, „Albanija je veliki fan Blera i nada se da će joj pomoći da se pridruži Uniji, a budući da Blerove usluge nisu jeftine, neće ga plaćati albanske vlasti već će njegovu kancelariju finansirati neimenovane međunarodne organizacije. U diplomatskim krugovima se spekuliše da konsultantske usluge Bleru za potrebe Vlade Srbije plaćaju vlasti Abu Dabija, „a ne zvanični Beograd, zbog projekta Beograd na vodi“. Premijerka Ana Brnabić je na pitanje Insajdera prošle sedmice da li je Vlada sklopila ugovor o savetovanju s Blerovim institutom i da se za „ne izdvaja ni dinar iz budžeta“. Na dodatno pitanje ko ga onda plaća da savetuje srpsku vladu, premijerka nije odgovorila. Premijerka je navela da je angažovanje Blerovog instituta u formi „deliveri junita“ počelo u vreme tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a da je „ona samo nastavila tu praksu“. Blerov institut je pre nekoliko meseci za portal KoSSev demantovao da Bler pregovara u ime Vučića i Vlade Srbije oko Kosova. Diplomatski izvori Danasa sa Zapada nezvanično navode da su „skeptični u vezi sa načinom i vrstom angažovanja Blerovog instituta na Balkanu“. „Aktivnosti Instituta i Blera u Albaniji su okončane, a sada nije potpuno definisana vrsta njegove zainteresovanosti za Srbiju i Kosovo. Prošlonedeljna vest da je Institut raspisao konkurs ta angažovanje stručnjaka za komunikaciju za Vladu Srbije i savetnika za projekte od visokog značaja, koji je potom povučen pre isteka roka, sa objašnjenjem da su kandidati već pronađeni, pokazuje da nije najjasnije čime se Institut bavi. Naime, nije transparentno navedeno šta bi bili sadržaj, opseg i cilj takvog angažovanja stručnjaka i savetnika. Istovremeno, Institut kao opšti cilj navodi „borbu protiv zastrašujućeg autoritarnog populizma“, pa ostaje nejasno kako se to uklapa u savetodavne aktivnosti za Vladu Srbije, za koju mnogi smatraju da je autoritativna i populistička“, ističu diplomate. Brnabić ne želi da otkrije ko plaća Blerov Institut Premijerka Srbije Ana Brnabić ne želi da otkrije ko plaća Institut za globalne promene Tonija Blera da savetuje Vladu Srbije, piše Insajder. Navodi se da je, uprkos nedavnom obećanju premijerke na konferenciji za novinare da će Insajderu dostaviti tu informaciju, iz njenog kabineta poručeno da se informacije o finansiranju potraže u Blerovom institutu. Institut Tonija Blera, nekadašnjeg britanskog premijera, konkursom je tražio dva viša savetnika koji će biti zaduženi za „visoko prioritetne projekte Vlade Srbije i podršku državnim zvaničnicima u odnosima sa javnošću“. Na pitanje Insajdera da li postoji ugovor izmedju Vlade Srbije i Instituta i koliko je vredan, premijerka Brnabić je na konferenciji za novinare odgovorila da se za to ne izdvaja ni dinar iz državnog budžeta. Ona tada nije htela da otkrije ko plaća Blerov institut da savetuje Vladu, uz napomenu da će njen kabinet proslediti odgovore Insajderu u razumnom roku. „Institut Toni Bler ima kontinuiran projekat u Srbiji koji pomaže u pružanju javnih usluga. Projekat je deo šireg neprofitnog rada Instituta koji podržava vlade širom sveta. Projekat se ne finansira iz budžeta Republike Srbije“, piše u odgovoru koji je Insajder kasnije dobio iz kabineta premijerke. Novinari Insajdera su i od Blerove organizacije, koja je konkurs za savetnike objavila na svom zvaničnom sajtu, tražili odgovore na ista ta pitanja, ali im je rečeno da se oni više neće oglašavati na tu temu. List „Danas“ je objavio da se u diplomatskim krugovima sprekuliše da konsultantske usluge Blera za potrebe Vlade Srbije plaćaju vlasti u Abu Dabiju a ne zvanični Beograd, i to zbog projekta Beograd na vodi, gde je investitor kompanija Igl hils iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Podsetimo, Institut za globalne promene, koji predvodi bivši britanski premijer Toni Bler, demantovao je za Danas tvrdnje pojedinih britanskih medija, uključujući Dejli telegraf, da je Bler lično tražio od zvaničnika britanske vlade da sakriju od javnosti detalje njegovog unosnog savetodavnog rada nakon isteka premijerske funkcije Marija STOJANOVIĆ (Danas), BETA https://www.danas.rs/politika/blerov-institut-za-danas-nikada-nije-bilo-sukoba-interesa/ https://www.danas.rs/politika/brnabic-ne-zeli-da-otkrije-ko-placa-blerov-institut/
  4. Драгана Милошевић

    POBEDA! Kosovo nije primljeno u Interpol

    U Dubaiju, u okviru generalne skupštine Interpola završen je i drugi krug glasanja o prijemu Kosova u tu organizaciju. Takozvano Kosovo NIJE PROŠLO! U prvom krugu "za" prijem Prištine glasalo je 76, protiv je bilo 56, dok su 22 članice bile uzdržane. Navodi se da su u prvom krugu Maroko i Rusija glasale protiv prijema Prištine u članstvo te međunarodne policijske organizacije. Kako Tanjug saznaje, usledio je šok predsedavajućeg Generalne skupštine i Generalnog sekretarija, nakon čega je mimo procedura određena pauza od 20 minuta pre drugog glasanja. View image on Twitter 558 people are talking about this Twitter Ads info and privacy Ministar Nebojša Stefanović se oštro usprotivio odluci da se odredi pauza i pitao je predsedavajućeg na osnovu kog pravila je određena pauza, na šta nije dobio odgovor. Protiv prijema Kosova u Interpol u drugom krugu glasala je 51 država, 68 je bilo "za", a uzdržano 16. Prisutnima se pre rasprave obratio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović koji je oštro reagovao zbog kršenja Rezolucije 1244 UN, međunarodnog prava, kako i samih procedura Interpola. Za raspravu su se javljale zemlje delegati i obrazlagale svoju odluku, a u korist Srbije su se za reč javile Španija, Maroko, Kipar, Kina, Bjelorusija, Rusija. Prve su podršku Srbiji pružile Namibija, Rumunija, Venecuela i Surinam, javio je RTS. Glasalo se u dva kruga, a za članstvo je bila neophodna dvotrećinska podrška zemalja članica. Glasanje o tom predlogu omogućeno je nakon što je predsedavajući u Interpolu odbacio zahtev Srbije i još pet zemalja-članica da skupština ukloni sa dnevnog reda izjašnjavanje o članstvu Kosova. Srpska delegacija, posle svega što se dešavalo prethodnih dana i nedelja, upozoravala je da sve ide ka tome, da se Kosovo, preko reda i pravila, nađe među članicama Interpola. Ipak, pravda je bila na strani Srbije. Kosovo je do sada tri puta podnosilo zahtev za članstvo - 2010, 2015. i 2017. godine. http://mondo.rs/a1146853/Info/Srbija/Glasanje-o-prijemu-Kosova-u-Interpol-danas.html
  5. 'Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država', rekao je biskup Košić na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu Oni koji nemaju argumente željeli bi ih silom ušutkati: tako zabranjuju koncerte proslavljenom pjevaču Marku, uručuju mu kaznene prijave zbog remećenja javnog reda i mira, difamiraju njegov ugled i proglašavaju njegov rad – ni manje ni više nego fašističkim; također protiv akademika Pečarića takvi rade svim sredstvima samo da ga ušutkaju, progone mu obitelj i – najčešće ga ignoriraju. Međutim oba ova velika čovjeka, Hrvata i domoljuba, ljudi su s kojima se naša Domovina treba ponositi. Možda će tek u budućem vremenu, kad se oslobodimo – kako pjeva biskup Ante Ivas – svih tih izdajica, krivokletnika, varalica, također i – kako pjesnički kaže Anto Kovačević – svih drpislava, tek će u budućoj, mirnijoj povijesti Hrvatske ovi naši velikani Marko i Josip dobiti svoje pravo mjesto, mjesto najvećeg poštovanja. Jedno je sigurno: njih obojicu rese hrabrost u zastupanju istine i ljubav prema domovini koja nije fraza ni interes. Također, rekao bih, resi ih i spremnost na podnošenje trpljenja, osporavanja, podmetanja za istinu i pravednost. Dok se Josip uglavnom s tim prijetnjama bori humorom i ironijom, Marko odgovara svojim osporavateljima - pjesmom. Sisački biskup Vlado Košić govorio je na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu koju je napisao akademik Josip Pečarić. Mnogi mediji prenijeli su Košićev govor u kojem je ustvrdio kako neki silom pokušavaju ušutkati pjevača i akademika Pečarića. Košićev govor prenosimo u cijelosti: "Volio bih kad bi bilo više takvih hrabrih ljudi kao što su proslavljeni pjevač Marko Perković Thompson i akademik Josip Pečarić. Ova knjiga svjedok je veličine upravo ove dvojice hrvatskih ljudi, svjedok o poštenim ljudima u nepošteno vrijeme, o velikim ljudima u vremenu malih duša, o drskosti nekolicine koji se usudiše biti hrabri u vremenu izdaje. Zato će njihov trag biti nadahnuće budućim naraštajima i za dvadeset i trideset godina o njima će se pisati knjige, snimati filmovi i oni će biti primjer srčanosti u borbi sa zlom koje uništava istinu i našu domovinu. Da je Marko heroj, prepoznali su i branitelji, među koje se i on ubraja jer je bio dragovoljac u Domovinskom ratu i prva sad već legendarna pjesma Bojna Čavoglave nastala je u tom vremenu. Branitelji su mu naime nedavno darovali Veliku zlatnu plaketu za hrabrost, na čemu mu i ja ovdje javno čestitam! Uz pjevača Marka i akademika Josipa povezuje se pozdrav „Za dom spremni!“. Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država. Najprije valja reći da je spontano taj pozdrav upotrebljavan u Domovinskom ratu, i to ne samo od pripadnika HOS-a koji su ga uzeli i u svoj grb, nego i od Tigrova i Gromova. Postoje snimke na Youbutu o tome. Tada, interesantno, to nikome nije smetalo. Ni to što je Marko u svojoj prvoj domoljubnoj pjesmi Bojna Čavoglave upotrijebio taj poklič. Tek odprije dvije-tri godine započela je hajka i na Marka i na taj pozdrav, optužujući sve koji ga upotrijebe za ustaštvo i fašizam. Najprije, treba reći da ustaštvo nije bio fašizam nego organizirano vojno djelovanje u obrani Hrvatske kao države, o čijoj su se naravi kao državi pozitivno izrazili i bl. Alojzije Stepinac i dr. Franjo Tuđman, ali te su postrojbe to činile svim „dopuštenim i nedopuštenim sredstvima“, što je bio dio njihove zakletve. a ilegalnost odnosno nedopuštena sredstva svakako nisu za nas kršćane prihvatljiva, kao ni zločini koje su počinili, a koje Crkva osuđuje, premda treba reći da je to bio odgovor na brojne četničke i partizanske zločine. Zašto je međutim došlo posljednjih godina do javnog političkog i policijskog progona pozdrava ZDS i onih koji ga upotrijebe – a u Domovinskom ratu i kroz 25 godina poslije rata se to nije događalo? Sjetimo se tužbi koje je protiv Joa Šimunića podigla udruga ‘Korak ispred’ iz Rijeke, na čijem je čelu Srbin Zoran Stevanović. Nadalje, sjetimo se kako je srpski političar Vulin u više navrata prozivao aktualnu Hrvatsku zbog „ustašizacije i fašizacije“. To su činili i drugi srpski, pročetnički političari. No, povod su im dali zapravo hrvatski političari koji su, na čelu s bivšim predsjednikom države pa onda i predsjednikom Vlade – najprije u židovskom Knesetu, pa potom pri formiranju nove Vlade s Karamarkom na čelu – optuživali Hrvate zbog „ustaške guje“ i „skretanja u ustaštvo“. Za sve to nije bilo dokaza, ali je s druge strane bilo sve više dokaza da je u strukturama vlasti u RH još mnogo udbaša i zločinaca koji su likvidirali mnoge Hrvate kako u inozemstvu tako i u Hrvatskoj i BIH ili su njihovi sinovi. I meni se čini da su svu tu bučnu hajku na nepostojeće ustaše pokrenuli upravo oni koji su se bojali da ne bi bili podvrgnuti lustraciji koja se sve više najavljuje kao realna i nužna opcija za zakonodavstvo RH. Sjetimo se samo tzv. Lex Perković što je najbolji dokaz kako je udbaško-komunistička guja zapravo još uvijek jaka u Hrvatskoj. U taj kontekst stavljam i progon domoljuba, ne samo gosp. akademika Pečarića i našeg najdomoljubnijeg pjevača Marka Thompsona, nego i mnogih drugih koje se ne prestaje napadati i sotonizirati u javnom hrvatskom prostoru. Mogli bismo nabrajati mnoge... Mogu reći kako sam i ja jedan od tih, ili se me barem tako percipira. Kad sam recimo na svom fb profilu zatražio ostavku ministra unutarnjih poslova jer je prvi puta na Dan domovinske zahvalnosti, što je ujedno i Dan hrvatskih branitelja, dao privesti od policije hrvatske branitelje koji su mirno uzvikivali ZDS u Kninu, meni su – navodno – jer to nisam nikada primio nego sam samo to pročitao u medijima, odgovorili iz MUP-a da su oni samo postupali po zakonu o remećenju javnog reda i mira, i to u skladu sa sudskom praksom. To je međutim neistina jer postojale su mnoge prakse prije ovog slučaja od 5. kolovoza 2017. kada su sudovi drukčije presudili za taj pozdrav. Smatram da je to čista politička interpretacija jednog zakona koji se ne bi smio politički tumačiti. Naime, zakoni moraju biti jednaki za sve i primjenjivi u smislu, a ne da ih jedna stranka politički tumači ovako, a druga onako. Dakako, to je odraz i posljedica političke atmosfere u koju nas je dovela nova vladajuća koalicija na koju sam također upozorio svojim krikom u otvorenom pismu Predsjedniku Vlade. Naime, novi koalicijski partner je ultimativno zatražio – i dobio – da se spomen-ploča poginuloj 11-orici branitelja koji su bili i pripadnici HOS-a ukloni iz Jasenovca. Jasenovac je opet druga priča, ali na žalost jer je bio ucijenjen premijer je popustio zahtjevu svojih koalicijskih partnera. A ti mladići koji su izginuli u Jasenovcu nisu se borili za Hrvatsku 1941., nego 1991. Dakle, opet popuštanje jednoj laži. Inače treba otvoreno reći da su politički zahtjevi predstavnika poražene srpske manjine u RH, a koja je zajedno sa Srbijom i JNA 1991. digla pobunu protiv Hrvatske, a podupire ih i sada srpska službena politika, jer tamo vladaju opet četnici, ali na žalost ih podupire i SPC – utemeljeni na mitovima i lažima. To su ne samo interpretacija Jasenovca, nego i uloga bl. Alojzija Stepinca, ustanka u Srbu a što je proslava pokolja Hrvata a ne antifašistička revolucija, zatim spomenik u Banskom Grabovcu, kao i izmišljanje nepostojećeg logora za ubijanje srpske djece u Sisku. Pitamo se, zašto naša država već jednom ne naloži istragu – ali ne političku nego znanstvenu, pa ako je potrebno i međunarodnu – da znamo što se to stvarno dogodilo npr. u Jasenovcu. Kako je moguće da su „istine“ toliko različite? I zašto se Jasenovac prepušta Srbima da oni govore što je tamo bilo? Naime, i uklanjanje ploče poginulim braniteljima HOS-a takvo je priznanje da je to mjesto na kojem su stradali srpski zarobljenici i što je trajni razlog nametanja krivnje Hrvatima – dok se čini da je istina sasvim suprotna i da bi ju već jednom trebalo iznijeti na vidjelo! Na žalost naša hrvatska politika ili nema snage ili ne zna odgovoriti svim tim lažima. Trebalo bi donijeti zakon da svi koji su dizali pobunu protiv RH ne mogu sudjelovati ni u kojem obliku u vlasti; zatim bi bilo po meni nužno i da se zatraži isplata ratne štete koju je Republika Srbija nanijela RH u svojoj agresiji, i to kao uvjet bilo kakvoj potpori za ulazak iste u EU; bilo bi nadalje nužno ukinuti povlasticu da srpska djeca u Hrvatskoj uče neku drugu povijest Domovinskog rata negoli što je to povijesna istina; bilo bi potrebno također zabraniti ulazak huškačima i širiteljima laži u RH, ne samo srpskim ministrima i političarima, nego i predstavnicima SPC. Samo bi tako postupala ponosna pobjednica Hrvatska i samo bi tako bilo moguće sačuvati ono što je obranjeno u Domovinskom ratu koji mora ostati jedini temelj moderne Hrvatske, a što imamo u velikoj mjeri zahvaliti hrvatskim braniteljima, među koje svakako ubrajamo i Marka P.Thomspona i akademika J. Pečarića. I da ponovim rečenicu sa samog početka: O kad bi bilo više takvih ljudi poput Marka i Josipa u Hrvatskoj!" https://vijesti.rtl.hr/novosti/hrvatska/2738621/ustastvo-nije-bio-fasizam-nego-organizirano-vojno-djelovanje-u-obrani-hrvatske-kao-drzave/?fbclid=IwAR1ybRg71voAh-vl1thdQrdhP-Rk2i5QadGCpPae32lStuTgoR4oxeD5vAE
  6. Srpskom patrijarhu Irineju može pripasti uloga mironosca između dve trenutno zaraćene patrijaršije - Carigradske i Moskovske, a čiji prekid odnosa preti da dovede do raskola u pravoslavlju. Kako "Blic" saznaje, poglavar SPC će se u nedelju u Solunu sastati sa carigradskim patrijarhom Vartolomejom. Do susreta će doći na Zejtinliku, gde se obeležava godišnjica proboja Solunskog fronta. Iako je bilo i pritisaka da patrijarh srpski ne treba da ide u Solun, mudro je odlučeno da se ide. Poglavar SPC, na izvestan način, u nedelju biće medijator u sukobu, ali i u istoj ulozi u kojoj se svojevremeno kao najstariji patrijarh u pravoslavlju našao i patrijarh Pavle. Odlazak na Zejtinlik, kako sada stvari stoje, biće iskorišćen za razgovor o potezu Carigradske patrijaršije koja je na korak od priznavanja Ukrajinske pravoslavne crkve - Kijevske patrijaršije, odnosno davanja autokefalnosti samoproglašenoj crkvi na istorijski-crkveno ruskoj teritoriji, što može podeliti pravoslavni svet na dve patrijaršije i dovesti do raskola. SPC i njen patrijarh Irinej nisu slučajno u ovoj ulozi koja je do sada najteža u pravoslavlju, ali može biti i istorijska. SPC ima specifičnu ulogu u pravoslavnom svetu. S jedne strane, vezana je sa Carigradom i grčkim svetom još od vremena Svetog Save jer je pre 800 godina dobila autokefalnu arhiepiskopiju i ima Hilandar kao jedan od najznačajnijih zaloga srpske tradicije na kanonskom prostoru Vaseljenske patrijaršije. S druge strane, SPC sa narodom je vezana sa Moskovskom patrijaršijom posebnim kulturnim i duhovnim vezama - kao slovenski narodi. Vekovima su se grčki i ruski duhovni uticaji isprepletali na prostorima SPC i iznedrili autentičnu srpsku pravoslavnu duhovnost, koja je cenjena i u Moskvi i u Carigradu. Prema očekivanjima upućenih u trenutni problem pravoslavlja - od srpskog patrijarha se očekuje da u "pomiriteljskom duhu ljubavi uputi još jednom apel Carigradskoj patrijaršiji da u saradnji sa Moskovskom patrijaršijom iznađe najbolje rešenje". Srpski patrijarh kao poglavar Crkve koja je na razmeđini između Istoka i Zapada, na izvestan način je privilegovan da kao "posrednik dobre volje" pokuša da pomogne da se novonastali problemi reše. Patrijarh Irinej u avgustu je poslao pismo carigradskom patrijarhu Vartolomeju u kojem piše da se autokefalnost ne može davati svakoj novonastaloj državi, već da se moraju poštovati kanoni. Iako se na Srpsku crkvu vrši pritisak da se prikloni jednoj strani, posebno Moskvi, problem koji potresa pravoslavlje, ali i stav SPC, bilo bi pogrešno posmatrati kroz prizmu - ruski ili carigradski. Najjednostavnije objašnjeno - nije ni promoskovski ni procarigradski jer nije motivisan ni crkvenom ni svetskom politikom, već je kanonski i zasnovan na vekovnom iskustvu Crkve. A on glasi - autokefalija jednog crkvenog prostora se ne može proglasiti bez saglasnosti "majke Crkve". U ovom slučaju Moskovska patrijaršija već vekovima postoji u Ukrajini, a u sadašnjosti njen predstavnik je mitropolit Onufrije, inače Ukrajinac. Ova Ukrajinska pravoslavna crkva - Moskovska patrijaršija, okuplja većinu pravoslavnih u Ukrajini. Ona je administrativno sasvim autonomna, ali čuva vezu sa Moskovskom patrijaršijom. Najednostavnije objašnjeno, jedini priznati - mitropolit Onufije nikada nije tražio autokefaliju jer ne želi da prekine duhovne veze sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Najveći manastiri Kijevo-pečerska lavra, Počajevska lavra i druge su pod upravom mitropolita Onufrija. Paradoks u celom velikom problemu je upravo što - Carigrad priznaje kanoničnost mitroplita Onufrija. Bolni problem raskola u Ukrajini postoji od raspada Sovjetskog Saveza i na prostoru novonastale države u međuvremenu su proglašene dve nekanonske pravoslavne jurisdikcije. Jedna od njih - Kijevska patrijaršija, koju je osnovao za sada nepriznati mitropolit Filaret, a koga sada podržava svojim postupcima Carigradska patrijaršija. Inače, Filaret (Denisenko) 1992. godine tražio je autokefalnost, a kada je nije dobio, pravno je registrovao takozvanu Kijevsku patrijaršiju. U njegovoj biografiji je i neizostavna stavka da je bio u trci za ruskog patrijarha i izgubio od Alekseja Drugog. Iza svih problema u Ukrajini su naravno sami interesi patrijaršija u Carigradu i Moskvi. Podržavajući Denisenka, Carigrad ide u pravcu stvaranja svog egzarhata, koji bi bio novi centar okupljanja. Jedna od opcija koja postoji otkako i sami problem u Ukrajini, jeste da se raskolnici u Ukrajini priklone već priznatoj Crkvi, u čijem tronu je mitropolit Onufrije, ali da joj se da autokefalnost. Međutim, to je mučno pitanje za Moskvu jer bi ta ukrajinska crkva bila zapravo gotovo jednako velika po broju vernika i parohija kao i Moskovska patrijaršija. Tako je problem Ukrajine zapravo borba dva velika prestola na koju su se nadovezali i politički interesi. Denisenko se družio s raspopom mirašem Dedejićem Princip kojim se koristi carigradska - prva među jednakim Patrijaršijama, na pitanju Ukrajine opasan je presedan koji se može loše odraziti na prostore koji istorijski-crkveno pripadaju SPC. To bi dovelo do novih problema u Makedoniji, Crnoj Gori, odnedavno se pominje i kosovska pravoslavna crkva, pa čak i hrvatska. Priznavanje Denisenkove crkve bilo bi loše za istorijski dobre odnose SPC i Carigradske patrijaršije. Naime, Demisenko je uradio ono što niko u pravoslavlju nije učinio - ne samo što je podržao raspopa Dedejića u Crnoj Gori, već je i sasluživao s njim. Ruski mitropolit na sednici Sinoda SPC Neposredno pre susreta u Solunu, u Beograd je doputovao i boravi već dva dana mitropolit volokolamski Ilarion, predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije. Iako je odranije dogovoreno da se ruskom mitropolitu dodeli titula počasnog doktora Univerziteta u Beogradu, nije samo na tome ostalo. Prema saznanjima "Blica", mitropolit Ilarion je juče prisustvovao i sednici Sinoda SPC, koja je održana u najužem krugu. Izaslanik ruskog patrijarha prisustvovao sednici Sinoda SPC Drugi čovek Ruske crkve poručio je juče da je pozicija Srbije prema ukrajinskom pitanju veoma ispravna i da se nada da će i druge crkve zauzeti isti stav. - Legitimizacija raskola u Ukrajini, a upravo je to ono čime se, na našu veliku žalost, bavi patrijarh Vartolomej, ne može da objedini ukrajinske vernike, naprotiv, stvoriće nove raskole i ne samo među pravoslavnim vernicima u Ukrajini već i čitavo svetsko pravoslavlje, što se već dešava. Nadamo se da se to neće dogoditi i da će, kao i ponovo, solidarna pozicija pomesnih pravoslavnih crkava sprečiti takav razvoj događaja - istakao je mitropolit Ilarion. Upravo je on upozoravao na mogućnost krvoprolića i pitanje koliko je opasna situacija u Ukrajini, a kada su ga juče podsetili na te reči, kazao je da pravoslavni vernici štite i da će štititi svoje svetinje. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/velika-cast-i-obaveza-za-srpsku-crkvu-moskvu-i-carigrad-miri-patrijarh-irinej-i-to/n3b7vry
  7. АлександраВ

    Ovo nije tekst o Zadruzi 2, ovo je tekst o posrnuloj državi

    Koleginica mi je juče rekla kako je njen svekar pomerio ranije zakazanu operaciju jer nije hteo da propusti svečani početak "najvećeg i najskupljeg rijalitija na svetu ikada." Iako je vrlo komotno pljuvati rijalitije i okriviti ih za stanje u društvu, od toga što nam se deca drogiraju do toga zašto je prokislo mleko u frižideru, to jednostavno nije tako. Možda je najpreciznije reći da su rijalitiji presek stanja u ovom čemernom društvu koje smo doveli do ivice tuge i jada. Mitrović možda nije učinio mnogo na uzdizanju ove nacije i očuvanju i stvaranju kulturnog nasleđa, ali i dalje mislim da kada bi svetina htela da gleda Belinijevu Normu, Pink bi puštao ariju "Casta Diva" 24 sata dnevno ako treba. Jer to je ono što komercijalni emiteri rade, daju svetini ono što želi, a ne ono što joj treba, a svetina jednostavno želi da gleda kako Zorica Marković obučena u mlazno odelo šamara Lepog Miću koji na gondoli juri Staniju na gliseru po Imaginarijumu. Ali ovo nije tekst o Zadruzi 2. Ovo je tekst o posrnuloj državi. Laknulo nam je kada je pred početak prošle Zadruge, Željko Mitrović najavio ulazak bebe u rijaliti, a onda uveo majmuna. Ove godine je uveo bebu i napravio majmune od svih nadležnih organa. Naime, u Zadrugu je ušla Miljana Kulić sa bebom koja ima svega 40 dana. Iako je očigledno da majci fali kontakt sa razumom, Željko Mitrović se potrudio da im makar ništa drugo ne zafali - imaju zasebnu kuću, sa dvorištem i bazenom i verovatno bolje uslove nego što imaju u stvarnom svetu. Istina, dete se neće snimati i niko od ostalih zadrugara neće smeti da ulazi u tu kuću i to verovatno pokriva Produkciju kad su pravni osnovi za podizanje tužbe u pitanju. Ali... da li postoji neka institucija u ovoj državi koja bi reagovala na činjenicu da je jedna majka svesno odvela bebu od 40 dana u rijaliti sa još 50 drugih ludaka? Da li postoji neki socijalni radnik koji će da kaže da odrastanje pred kamerama nije dobro za dete? Da li iko razmišlja o interesu tog deteta? Da li je detetova baba već počela da skuplja novac kojim će posle plaćati psihoterapeuta tom detetu, kad je već bila dovoljno velik idiot da ne odgovori ćerku od ulaska već je i sama ušla sa njom i ponosno rekla kako na žurkama sme samo jedno piće da popije jer pobogu, majka je? U rijaliti formatima tendenciozno se veštački kreiraju situacije koje imaju za cilj stvaranje željenih međuljudskih odnosa - od ljubavi i mržnje, preko prijateljstava, pa sve do seksa, a kod nas neretko i fizčkog nasilja. To je ono što pravi program, a ne kulise, jezera i mlazna odela. Ko će biti odgovoran kada majka usled neke stresne situacije zapadne u stanje koje će štetiti i bebi? U šta će izrasti dete koje će ceo život pratiti priča da je i začeto i odraslo u rijalitiju? Možda bi trebalo ponovo da pogledamo Trumanov šou? No, paralelno sa početkom Zadruge, odvija se i veliko finale jednog drugog rijalitija koji smo davno započeli. Kosovo, za koje su nas do juče ubeđivali da je osnovna ćelija srpskog društva, danas ulazi u veliki istorijski finiš. Finale je podjednako dramatično i napeto koliko i Zadruga, nižu se pitanja "da li će otići?", "da li će ga pustiti preko granice?", "ko će šta dobiti?", "zašto ćemo sve izgubiti?", "da li ćemo u kompenzaciju dobiti Republiku Srpsku?"... Finalisti su poznati, a poznat je i pobednik jer ovog puta ne možemo SMS-om da glasamo, ali sreća u nesreći je da mi volimo žrtve, pa ćemo zato već nekako i izaći na kraj sa samim sobom. Za poslednjih 30 godina, svaki put kada smo smanjivali Srbiju, plaćali smo sopstvenom decom koju smo slali u tuđe ratove. Možda je računica da ćemo ovog puta žrtvovati samo jedno dete da umanjimo Srbiju na što neprimetniji način. U ovoj rasprodaji Srbije, ljudi su na najvećem popustu. Boris Trivan Izvor: Noizz.rs
  8. Dr Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike. Sa profesorom Bugarskim za BUKU razgovaramo o ugroženosti ćirilice, odnosu latinice i ćirilice, politizaciji pisma i drugim temama. Profesore Bugarski, posljednjih godina aktuelno je pitanje o ugroženosti ćirilice zbog uticaja latinice, interneta, engleskog jezika i sl. Da li je uopšte, po Vašem mišljenju, ćirilica ugrožena? Mislim da ćirilica nije egzistencijalno ugrožena time što je tokom poslednjih decenija, iz razloga koje pominjete ali i nekih drugih, ustupila deo svog prostora latinici kao alternativnom pismu srpskog jezika. Dva njena najčvršća uporišta su Ustav Srbije, po kome je ona obavezna u službenoj upotrebi, i školstvo, zato što se sva deca najpre opismenjuju na ćirilici pa tek onda na latinici, i što su svi udžbenici obavezno na ćirilici – tako da se osnovno obrazovanje ne može steći bez potpunog vladanja ovim pismom. Dakle, svi pismeni ljudi u Srbiji i dalje će znati ćirilicu, koja ne može i neće nestati. Drugo je pitanje koliko će ko u svakodnevnom životu i radu koristiti jedno ili drugo pismo, ili oba: to je stvar ličnog izbora, zavisno od profesije, okolnosti, sklonosti i navika, i ne može se regulisati zakonskom prisilom. Koje je Vaše mišljenje o zakonskim promjenama koje se žele uvesti u Srbiji, kada je javna upotreba pisma u pitanju. Nešto slično se planira i u Republici Srpkoj? Nisam pristalica predloženih izmena postojećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Po svojoj prirodi ovakva materija uvek se opire svrstavanju u zakonske paragrafe, naročito pod pretnjom kazni. U predloženim promenama i njihovim obrazloženjima nazire se suštinski politička više nego kulturna motivacija, tim pre što je upravo u toku izrada vrlo sličnog zakona i u Republici Srpskoj – uz nevažnu terminološku razliku što se tu ćirilica tretira kao glavno pismo, a u Srbiji kao matično. I danas, u 21. vijeku mnogo je bazično nepismenih, ljudi čak završavaju formalno obrazovanje, a opet u nekim segmentima ostaju jezički neobrazovani, zar to ne bi trebalo da nas više brine od toga da li pišemo ćirilicom ili latinicom? Naravno da bi. Ja često kažem da nije osobito važno u kojem je pismu neko nepismen. Procenat funkcionalno nepismenih u Srbiji je nedopustivo visok za jednu evropsku zemlju, a nivo opšte jezičke kulture i kod pismenih često je zabrinjavajuće nizak; verujem da je slično i u Republici Srpskoj. Sistematski napor da se ova situacija promeni trebalo bi da bude prioritet, ali je neuporedivo lakše povremeno lansirati kampanje za zaštitu ćirilice, u ime spasavanja navodno ugroženog nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda. Šta Vi kao lingvista mislite o latinici, koliko je latinica legitimno i legalno srpsko pismo? Zbog čega se ćirilica konstantno nameće kao "srpskija" od latinice? Možda ću zvučati kao pedant, ali nametnuto pitanje koje je pismo srpsko (dakle, srpskog naroda) a koje nije pogrešno je postavljeno. Ono usmerava rasprave prema pitanjima istorijskog nasleđa, tradicije i “vlasništva” nad jezikom i pismom, gde je ionako nemoguće postići saglasnost. Daleko je produktivnije pitati da li je i latinica, pored ćirilice, pismo srpskog jezika, ali se ono ne postavlja jer je “nepoželjni” odgovor očigledno pozitivan. Niko ne može da spori da se srpski jezik bar celo stoleće piše i latinicom; uostalom, da nije tako ne bi ni bilo cele ove priče oko ugroženosti ćirilice. A i uopšte uzev, u lingvistici se smatra da pisma ne “pripadaju” narodima nego jezicima koji se njima pišu – kao što ni sami ti jezici nisu u “vlasništvu” naroda nego njihovih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili (što se najlakše vidi kod engleskog, francuskog, španskog i drugih svetski raširenih jezika). Međutim, kad bi se stvari tako postavile izgubio bi se predmet spora, a neprestano sporenje oko ovog ili onog jeste sam smisao postojanja nekih ideologija i političkih garnitura. Koliko se potiskivanjem latinice u svrhu navodne zaštite ćirilice nanosi štete jednom jeziku? Koliko se ovdje radi o protjerivanju latinice, a koliko o zaštiti ćirilice? Srpskohrvatski je bio jedini evropski jezik koji se odlikovao sinhronijskom digrafijom – naporednom upotrebom dvaju pisama. Njegovi administrativni naslednici takođe poseduju to obeležje, utoliko što se mogu pisati i latinicom i ćirilicom, ali se danas u praksi ono u punom obimu ostvaruje samo u srpskom, dok se u slučaju hrvatskog, bosanskog i crnogorskog zadržalo samo kao ređe korišćen potencijal, pa se tu može govoriti o praktičnom prevazilaženju digrafije. Kad je reč o srpskom, mnogi njegovi govornici (uključujući i mene) smatraju dva pisma bogatstvom, dok neki drugi u tome pre vide prokletstvo. Oni skloni nacionalističkom doživljaju sveta i života, koji insistira na strogoj podeli svega i svačega bez ostatka, mešanja, dvostrukosti i uzajamnosti (što je deo same suštine nacionalizma) ne mogu da prihvate u svom jeziku latinicu, koja je navodno tuđa, uvezena, hrvatska, Srbima nametnuta od komunista. Tako se srpski jezik direktno osiromašuje zarad nekakvog nakaradno shvaćenog nacionalnog čistunstva. Nažalost, upravo ovaj mentalni sklop jasno se ocrtava u predloženim izmenama zakona, kojima se u ime čuvanja ćirilice latinica nastoji proterati ne samo iz službene nego i iz javne upotrebe. Koliko se ova tema uzima kao polje razdora, okvir oko kojih se grade nacionalističke priče, kako se izboriti sa tim? Iz prethodno rečenog vidi se da je ova tema jako pogodna za raspirivanje nacionalističkih strasti, jer je prilično lako manipulisati iskrenom emotivnom vezanošću za ćirilicu kod mnogih Srba, posebno onih tradicionalnog i patrijarhalnog usmerenja – pri čemu se oni modernijih shvatanja olako proglašavaju lošim Srbima, epigonima navodno trulih zapadnih vrednosti, čak nacionalnim izdajnicima. Sve se to kao na dlanu vidi i u aktuelnim izjavama protivnika latinice, kao i u komentarima tih i drugih izjava. Nije nimalo lako izboriti se sa predrasudama, netolerancijom, pa i mržnjom koje se roje oko ove vruće teme, ali treba istrajno i sistematski raditi na prosvećivanju naroda afirmisanjem nekih drukčijih, pozitivnijih i savremenom svetu primerenijih vrednosti, naročito u sferama obrazovanja i kulture; od večito zavađenih političara tu se ne može očekivati nikakva pomoć, naprotiv. Šta je uopšte pozadina ovakve nacionalističe jezičke politike i koliko ona ima uporište u lingvistici? Da li ovo znači da ćemo dobiti jednu vrstu jezičke policije i koliko to može da bude kontraproduktivno? Nacionalistička jezička politika nema uporište u lingvistici, ali očito ima u politici, i to onoj agresivnoj i isključivoj, koja u jednom izrazito osetljivom domenu ne preza ni od mera koje asociraju na svojevrsnu jezičku policiju. Da bi one mogle biti kontraproduktivne dobro se vidi već iz dosadašnjih reakcija i komentara čitalaca: nije zanemarljiv broj onih koji, revoltirani, izjavljuju da su dosad koristili oba pisma ali da će ubuduće iz inata pisati samo latinicom. Jednostavno, ljudi ne dozvoljavaju da im političke vlasti iz sopstvenog interesa propisuju kojim će se pismom služiti. Ako se osvrnemo na Deklaraciju o zajedničkom jeziku, šta se do sada uradilo, šta ona po Vama znači i koliko je važno isticati tu ideju o zajedničkom jeziku? Deklaracija živi svojim životom; dosad ju je potpisalo preko 9.000 ljudi iz regiona i dijaspore, uključujući i jedan broj svetski poznatih intelektualaca iz drugih sredina. Ideja o afirmisanju zajedničkog jezika, koja je naišla na jak otpor uticajnih nacionalistički orijentisanih krugova u državama regiona, široko je prihvaćena među tzv. običnim ljudima, kojima je dozlogrdila zvanična priča o suštinski različitim i samosvojnim nacionalnim jezicima koji se po svaku cenu moraju razdvajati, kad oni sami znaju da se i dalje međusobno odlično razumeju. To razdvajanje i nepotrebno umnožavanje ima pogubne društvene, psihološke i finansijske posledice u obrazovanju, državnoj administraciji, sudstvu, kulturi i drugim oblastima, koje su i motivisale Deklaraciju. Ona ne zagovara nikakav novi jezik niti traži novo ime za već postojeću ogromnu zajedničku osnovu, nego nju ističe u prvi plan bez obzira na različito zvanično imenovanje koje stvara utisak da su posredi četiri odelita i jasno razgraničena jezika. Drugim rečima, poziva na korišćenje nesumnjivih ali svesno zapostavljanih prednosti objektivno postojećeg jezičkog zajedništva, i u tom smislu se doživljava kao apel za povratak zdravom razumu. Upravo stoga je važno da se ova regionalna građanska inicijativa, koja nema nikakvu političku pozadinu niti institucionalnu podršku, održava u životu. Koliko se danas srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik razlikuju? Šta je u njima zajedničko, a šta se ističe kao različito? Da rezmiramo, šta je to zajednički jezik? Među njima postoje određene razlike koje niko ne spori, ali one nikad nisu tolike da bi ometale razumevanje i komunikaciju između njihovih govornika, što znači da su oni, lingvistički gledano, varijante jednog policentričnog standardnog jezika koji i jeste taj zajednički jezik, ranije nazivan srpskohrvatskim a danas različito od države do države. A razlikuju se najviše u imenu, donekle u leksici i veoma malo u glasovnoj i gramatičkoj strukturi. Zbog čega je važno odvojiti jezik od političkog uticaja, jezik je bio i biće prije i poslije ovih naših politika? Tačno je da jezik nadrasta i nadživljuje svaku politiku, pa će sigurno tako biti i u ovom našem slučaju. Neumerena i naopaka politizacija, kakva se na ovom terenu već dugo odvija, jeziku može da naškodi samo delimično i privremeno, ali ipak je za njega samog kao i za njegove govornike preporučljivo da se iz „higijenskih“ razloga, a dakako u okvirima mogućnosti, drže podalje od direktnog političkog uticaja. To je i jedna od glavnih, iako prećutnih, poruka Deklaracije o zajedničkom jeziku. Razgovarala: Maja Isović Dobrijević
  9. BEOGRAD - Portugalski general Karlos Martins Branko, koji se devedesetih godina, u vreme ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazio na strateški važnom položaju zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH (1994-1996), u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ saopštava svoja saznanja i o dešavanjima na području Srebrenice u julu 1995. Za razliku od izmišljotina plaćenih „stručnjaka“, lažnih svedoka i propagandista „nevladinih organizacija“, general Martins Branko iznosi činjenice koje su na terenu prikupljali kompetentni obaveštajni organi. Te činjenice su se službeno slivale na njegov pisaći sto u Zagrebu, gde se nalazio štab Posmatračke misije UN. Faktima koje iznosi i zaključcima koje izvodi teško je prigovoriti po bilo kojem ubedljivom osnovu. U produžetku, navodićemo stavove koji se nalaze na stranicama 201 – 206 njegovih memoara. Dakle, da ne bi bilo nedoumice, na osnovu svega viđenog i pregledanog, portugalski general iz oficirskog sastava NATO pakta, Karlos Martins Branko, izjašnjava se nedvosmisleno da se u Srebrenici nije dogodio genocid:„Da je postojao predumišljaj da se izvrši genocid, Srbi bi zatvorili enklavu tako da niko ne bi mogao da pobegne. Umesto toga, napali su iz dva pravca, sa jugoistoka i istoka, odakle su skoncentrisali svoja napadačka dejstva, ostavljajući koridore za povlačenje prema severu i zapadu (…) niti bi isplanirali prevoz sedamnaest hiljada žena, dece i ostarelih, kao što se dogodilo 12. i 13. jula, zahvaljujući čemu se skoro polovina izmeštenih domogla teritorije Federacije. Veliki broj stanovnika Srebrenice, koji su uspeli da pobegnu, našli su utočište u Srbiji, gde su zatim proveli nekoliko godina bez da ih je iko dirao. Da bi se tvrdnja o genocidu opravdala, bilo je neophodno sakriti neke nezgodne činjenice koje bi tu tezu mogle da kompromituju“. artins Branko ne poriče da je „kao posledica napada na Srebrenicu bilo mnogo mrtvih“. On dodaje da „ni posle dvadeset godina niko nije uspeo da im utvrdi tačan broj“. (Doduše, Haški tribunal jeste utvrđivao taj broj, ali kao posledica njegove neozbiljne delatnosti na tom polju sada imamo ne manje nego pet pravosnažno „utvrđenih“ cifara iz raznih predmeta, koje variraju među sobom za oko četiri hiljade žrtava, a koje navodno odražavaju broj streljanih. To samo pojačava efekat autorove opaske.) Kao što „Istorijski projekat Srebrenica“ već godinama naglašava, i Martins Branko ističe jednu bitnu činjenicu, a to je heterogenost uzroka smrti, pa ih taksativno ovako nabraja: „Uzroci smrti nastalih tokom i nakon vojnih operacija su raznoliki: borbena dejstva između dve vojske koje su se sučelile; borbe između vojnika VRS i militanata u bekstvu kojima su se pridružili civili; međusobne borbe između pripadnika ABiH; i pogubljenja ratnih zarobljenika“. Što se tiče „načina kako je nastala magična cifra od 8.000 nestalih, po prvobitnoj proceni Međunarodnog Crvenog krsta, što se u jednom trenutku pretvorilo u nedodirljivu istinu“, autor kaže da je to postalo „činjenica koju je zabranjeno poricati još pre nego što je bila utvrđena“. Pa nastavlja: „Teško onome ko bi se usudio da dovede u pitanje tu nespornu istinu. On će odmah biti izopšten i optužen za poricanje genocida. Činjenica da se 3.000 lica koja su bila proglašena za nestale našlo na spisku birača na izborima održanim u septembru 1996. nimalo nije uticala na stalno ponavljanje priče o 8.000 mrtvih. Mediji nikada nisu pokazali dovoljno radoznalosti da istraže ovu i druge očigledne nesuvislosti. Bilo je lakše besomučno ponavljati teoriju o genocidu, koju su zastupala glavna sredstva masovnog informisanja. Ali, bez obzira na uporno ponavljanje te ,istine’, vredi podsetiti se da se između medijske parole (sound bite) i istorijske činjenice nalazi veliko rastojanje“. „Koliko je zarobljenika bilo streljano, a koliko je poginulo u borbenim dejstvima?“, general Martins Branko ovde retorički postavlja jedno od najvažnijih pitanja. „Daleko smo od toga da bi imali odgovore, i rekao bih da ćemo do njih doći vrlo teško. Mnogo je lakše – i jednostavnije – pričati o genocidu“. Portugalski oficir ipak nagađa o tome koliko bi mogao da iznosi broj žrtava ratnog zločina u Srebrenici u julu 1995: „Pogubljenje od strane VRS znatnog broja muškaraca muslimana – dobro obavešteni izvori se pozivaju na 2.000 – među kojima su većina bili vojnici, u Srebrenici i okolini enklave, nesumnjivo predstavlja ratni zločin“. Cifra koju pominje Martins Branko vrlo je znakovita iz više razloga. Pre svega, zato što istu cifru pogubljenih – 2.000 – navodi i jedan drugi ne manje kompetentan izvor, Džon Šindler, američki obaveštajac u Sarajevu upravo u periodu srebreničkih dešavanja. Šindlerova procena sa sarajevske osmatračnice, koja se tačno poklapa sa Martins Brankovom sa zagrebačke – a obe su potpuno u skladu sa raspoloživim forenzičkim nalazima – izneta je u dokumentarnom filmu Ole Flijuma, „Srebrenica: izdani grad“. Pri tom, treba imati u vidu da u zamršenim situacijama kao što je ova sinteze obaveštajnih podataka koji potiču iz raznih izvora najčešće pružaju neuporedivo pouzdaniju ukupnu sliku od izveštaja izolovanih pojedinaca, čiji je uvid obično ograničen, i koji neretko nisu ni potpuno objektivni. ajzad, cifra koju solidarno sugerišu Martins Branko i Šindler, a koja na osnovu uvida u materijalne dokaze uopšte nije sporna, interesantna je iz još jednog razloga. Naime, na marginama obaveštajnih zajednica već poduže vreme uporno kruže glasine o postojanju jednog dokumenta – misterioznog pisma koje je Alija Izetbegović u proleće 1995, neposredno pre srebreničke operacije, navodno uputio Naseru Oriću – gde se potvrđuje da je još uvek na snazi ponuda inostrane intervencije, pod uslovom da se upadom VRS u Srebrenicu inscenira masovni pokolj. Ključni podatak u tom pismu jeste to da bi, prema tom navodnom dokumentu, cifra žrtava, koja bi bila adekvatna kao okidač za uključenje zainteresovanog stranog faktora, takođe iznosila već više puta pominjanih – 2.000. „Međutim“, nastavlja autor, Martins Branko, „to nije bio genocidni čin, kao što se tvrdi na mnogim mestima, pre svega u Tribunalu u Hagu, i kao argumenat koristi se u svrhu političkog prepucavanja“. Pa kao civilizovana osoba dodaje: „Uzimanje pravde u sopstvene ruke, nešto što je kulturološki svojstveno ne samo Srbima već i ostalim zajednicama u bivšoj Jugoslaviji, ne opravdava niti umanjuje težinu počinjenog dela. To je bez sumnje prekršaj Ženevskih konvencija“. Ali nakon bezbednog povlačenja u penziju, portugalski general je odlučan u tome da se stvari moraju nazivati njihovim pravim imenom: „Užasni ratni zločini moraju biti kažnjeni. Međutim, ta krivična dela niti se mogu niti bi ih trebalo brkati sa – genocidom. Kada se brkaju ratni zločini – kao što je ubijanje stotina muškaraca vojničkog uzrasta – sa genocidom, gde mora da bude utvrđeno postojanje namere da se sistematski istrebe pripadnici neke etničke zajednice, to je znak vrlo neozbiljnog ponašanja. To posebno dolazi do izražaja ako se ima u vidu da je izvršilac stavio na raspolaganje sredstva za prevoz sedamnaest hiljada izmeštenih lica, što predstavlja oko 50 odsto od ukupnog izmeštenog stanovništva“. Zatim, Martins Branko skreće pažnju na još jednu primetnu i nimalo beznačajnu „nesuvislost“ srebreničke priče, a to je da je „Tribunal osudio jedva jednog počinioca“ (u fusnoti pojašnjava da je reč o Draženu Erdemoviću, svedoku-saradniku nagrađenom smešno niskom trogodišnjom kaznom, a posle toga brojnim apanažama i beneficijama za svoje mehanički ponavljano i više nego sporno svedočenje). Portugalski autor ističe da „niko od ostalih osuđenika nije bio izveden pred sud ili kažnjen za pogubljenje ratnih zarobljenika, nego po ‘komandnoj odgovornosti’ ili za učešće u Udruženom zločinačkom poduhvatu (Joint Criminal Enterprise), što je doktrina kojom se Tribunal služi a čija je primena u kontekstu sukoba vrlo kontroverzna. Kako je moguće utvrditi da se dogodio genocid ako već dvadeset godina Tribunal nije sposoban da ustanovi koliko je žrtava ubijeno, koji je uzrok smrti i ko ih je ubio?“ Sve su to logična pitanja, mnogi bi se sa time složili. Da penzionisanje zaista vrši čudesan uticaj na buđenje kritičke savesti dokaz je i Martins Brankova podjednako tačna konstatacija da je „Tribunal zaboravio da sudi za zločine na području Srebrenice počinjene između 1992. i 1995. godine nad Srbima, usled kojih je bilo pobijeno blizu dve hiljade osoba (muškaraca, žena, dece i starijih lica), u nekim slučajevima posle raznih mučenja i divljaštava. To je najvećim delom brižljivo dokumentovano, a dželati su poznati (…) Kao što je Ričard Holbruk priznao u svojoj knjizi, Tribunal se pokazao kao dragoceno oruđe naše politike, što nam je i koristilo…“. Da, upravo tako. U nastavku, kada je već reč o genocidu, Martins Branko bez ustručavanja ističe jarki kontrast između situacije u Srebrenici u julu 1995. i već sledećeg meseca u Krajini, pod napadom hrvatskih oružanih snaga: „Događaji u Srebrenici se ne mogu niti bi se smeli brkati sa onim što se mesec dana kasnije dogodilo u Krajini, gde je hrvatska vojska izvela operaciju sistematskog ubijanja srpskog stanovništva koje nije pobeglo ili mu nije pošlo za rukom da se skloni, i to ne štedeći nikoga. Muškarci, žene, deca, ostareli, svi bez razlike bili su predmet istih svireposti, i još gorih stvari. Ta operacija je bila podrobno isplanirana i opsežno je dokumentovana, a poznata su takođe i naređenja za njeno izvođenje koja je Tuđman izdao svojim generalima, na sastanku održanom 31. jula 1995. na Brionima, pred operaciju Oluja. Događaje u Krajini Tribunal nikada nije razmatrao kao genocid. U odnosu na te događaje, zapadni mediji su se držali na obazrivom rastojanju, a njihova ćutnja je bila saučesnička i zaglušujuća“. U zaključku, Martins Branko nema dileme oko toga da događaji u Srebrenici predstavljaju perfidan plod dugotrajnog planiranja i sadejstva zainteresovanih aktera. U prilog tome navodi podatke iz knjige Ibrana Mustafića „Planirani haos“, iskaze lokalnog političara Zlatka Dukića, i izjave načelnika policije u enklavi Srebrenica tokom sukoba, Hakije Meholjića. Autor se posebno zaustavlja na znakovitom svedočanstvu tadašnjeg načelnika generalštaba ABiH, Sefera Halilovića, o tome da je Izetbegović bio doneo odluku da se „otarasi“ Srebrenice vrlo rano u igri, „ali uz izvlačenje najveće moguće političke koristi“. Uzgred, kada je reč o iskazima Meholjića i Halilovića na ovu temu, i dokazima da je događaj bio planiran dugo unapred, vredi napomenuti da je Meholjićevo čuveno svedočanstvo o Izetbegovićevoj ponudi da se dozvoli pokolj Srebreničana zauzvrat za stranu intervenciju, a Srebrenica zatim da se razmeni sa Srbima za Vogošću, smešteno u vremenski period jeseni 1993. kada se u Sarajevu održavao Bošnjački kongres. Međutim, u svojoj knjizi „Lukava strategija“[5] Sefer Halilović iznosi vrlo interesantan i do sada uglavnom nezapažen podatak da je koncept insceniranja masakra u Srebrenici, zarad sakupljanja političkih dividendi, u glavi Alije Izetbegovića i bošnjačkog rukovodstva verovatno postojao još odranije. Doduše, u vreme kada je Halilovićeva knjiga bila objavljena on se već bio politički razišao sa Izetbegovićem i zato bi njegove tvrdnje trebalo uzeti sa dozom rezerve, ali Halilović ipak iznosi da mu je još u proleće 1993. Izetbegović pominjao ponudu kojom je nekoliko meseci kasnije, krajem te godine, šokirao Meholjića i ostale članove srebreničke delegacije. Memoarska saopštenja generala Karlosa Martins Branka u vezi sa Srebrenicom predstavljaju još jednu dragocenu kockicu kojom se upotpunjuje naš uvid u taj događaj. To nisu samo zabeleške o saznanjima jednog strateški raspoređenog stranog posmatrača, već mnogo više od toga. Ujedno, preko njega, to je i ispovest struktura koje autor personifikuje, čime se u velikoj meri odgovara na važna pitanja o tome „šta su znali i kada su saznali“. Jasan podtekst Martins Brankovih memoara je to da su i autor i njemu nadređene i podređene strukture događaje pratili u realnom vremenu, da su istovremeno sa dešavanjima uglavnom bili tačno obavešteni šta ko radi i kome, i da na dubljim analitičkim nivoima oni nemaju nikakvih iluzija, a dileme još manje, o pravom karakteru i pozadini srebreničkih događaja, niti o cinično političkim ciljevima kojima su poslužili. https://www.kurir.rs/vesti/politika/2856259/portugalski-general-sokirao-zapad-u-srebrenici-nije-bilo-genocida-prava-istina-je-skroz-drugacija
  10. Danijela

    Kompanija nije porodica

    Koliko puta ste čuli da vam neko kaže „Mi na poslu smo kao porodica“ ili „Svi se pomažemo kao familija“? Dejvid Hanson (David Hansson) danski je programer i osnivač „Ruby on Rails“ okvira za veb razvoj (postoji i kod nas – Ruby on Rails Srbija), kao i Instiki viki (Instiki wiki) softvera. Takođe je i partner u firmi za veb razvoj softvera „Basecamp“. Ko-autor je i bestselera „Getting Real“, „Rework“ i „Remote“. On je na sajtu „Signal vs. Noise“ podelio svoje mišljenje o tome zašto kompanije ne treba da budu naše porodice. U doba kada većina direktora ubeđuje zaposlene da na poslu svi treba da se drže jedni drugih i da se ponašaju kao porodica, ovaj uspešan čovek i veb preduzetnik, ima drugačiji pogled na sve. Prenosimo njegov tekst: „ Kompanija nije porodica Kada god menadžeri počnu da pričaju kako je njihova kompanija kao velika, skladna porodica, pazite se. Kada to kažu, obično ne misle na to kako će vas kompanija zaštititi bez obzira na sve, ili kako vas bezuslovno vole. Znate, kao što to biva u skladnim porodicama. Motiv je više taj da se očekuje jednosmerni oblik žrtvovanja: Vaš. Kada se priziva slika porodice, onda postoji i neka vrsta žrtve koja sve to prati. Ako radite noću, ostajete duže na poslu ili čak preskačete ili skraćujete odmor, vi niste iskorišćeni, ne, ne, vi to radite za porodicu. U takvoj postavci stvari lako je zaboraviti sopstveni racionalni interes. Ne morate da se pretvarate da ste porodica da biste bili ljubazni. Ili dobri. Ili da biste štitili nekog ili da bi neko štitio vas. Sve te vrednosti mogu da budu još i bolje izražene kroz principe, pravila i što je najvažnije kroz dela. Na kraju krajeva, zar već nemate porodicu ili prijatelje koji kao da su vam braća i sestre? Moderna kompanija nije ulica puna bandi koju čine siročad koja pokušavaju da prežive u ovom teškom, surovom svetu. Time što pokušavate da zamenite porodicu koju već imate još jedan je pokušaj da stavite potrebe kompanije iznad potreba svoje porodice. To je bolesna smicalica. Najbolje kompanija nisu porodice. One su potpora porodica. Saveznici porodica. Postoje da bi obezbedile zdravu, ispunjujuću radnu sredinu, tako da kada zaposleni isključe računare u dogledno vreme, postaju najbolji muževi, supruge, roditelji, rođaci i deca koji mogu da budu.“ Izvor: BIZLife Foto: Youtube/Printscreen Piše: N.V. http://www.bizlife.rs/biznis/poslovni-saveti/programer-osnivac-nekoliko-veb-projekata-kompanija-nije-vasa-porodica/
  11. Ljudi se često iznenade kada čuju da je zdravo osjećati i iskazivati tugu. Najčešći razlog za ovakvo ponašanje je što mnoge osobe imaju nerealno uvjerenje da je osjećanje i pokazivanje tuge znak slabosti. Tako možemo vjerovati da će nas osjećanje tuge dovesti do depresije ili smrti. Sjetite se poruka koje često možemo čuti u našoj kulturi i od roditeljskih figura: „Što plačeš tu, nisi slabić“, „Ubila ga tuga“, „Tuga ga je uhvatila i ne pušta“, „Potonuo je od tuge“. Kada ovako složimo stvari u svojoj glavi, razumljivo je zašto ljudi zabranjuju sebi da osjećaju neugodno osjećanje tuge i zašto zaziru od nje. Niko od nas ne želi biti „slabić“ koji je potonuo, kojeg tuga ubija i ne pušta. Nema potrebe za bježanjem. „Bježeći“ od doživljavanja i iskazivanja neugodnih osjećanja, kakvo je tuga, ljudi vjeruju da štite sebe, svoj život i svoje mentalno zdravlje. Paradoksalno, ali upravo otvorenim iskazivanjem i dopuštanjem sebi da osjetimo emociju, kao reakciju na nama važnu situaciju, stvaramo mogućnosti da živimo zdrav život. Potiskivanje i negiranje neugodnih osjećanja može u značajnoj mjeri otežati svakodnevno funkcionisanje čovjeka i ugroziti mentalno zdravlje.
  12. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=05&dd=13&nav_id=1260017 Teorijski fizičar Šon Kerol sa Kalifornijskog tehnološkog univerziteta otkrio je za Biznis insajder da niko sa sigurnošću ne može da zna šta je postojalo pre Velikog praska. “Uprkos tome što moje kolege sa velikom dozom apsolutnog samopouzdanja tvrde da Veliki prasak predstavlja početak univerzuma i da pre toga nije postojalo ništa, moje mišljenje je da je ipak reč samo o jednoj vrsti predviđanja Ajnštajnove teorije relativnosti - teoriji o nastanku svemira, vremena i gravitacije koja se trenutno najviše uklapa sa podacima koje trenutno imamo”, rekao je Kerol. “Teorija o velikom prasku zato je samo kraj našeg teorijskog razumevanja. Da imamo više znanja o prostoru i vremenu, moguće je da bismo tada rekli da je pre Velikog praska postojalo nešto drugo. Neka vrsta univerzuma koja je prethodila našem univerzumu.” https://www.facebook.com/seanmcarroll
  13. Милан Ракић

    Adem Ljajić nije dužan da peva himnu Srbije

    Poslanik Boško Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima, dok Ljajić daje ovoj državi. Narodni poslanik i čovek koji, nakon što nije uspeo da uđe u beogradsku Skupštinu, nije uspeo ni da da ostavku na mesto predsednika Dveri, odlučio je da slavlje nakon pobede Srbije nad Kostarikom upotrebi da se obračuna sa jednim od reprezentativaca Srbije - Ademom Ljajićem. Osvajač 2,29% glasova na predsedničkim izborima 2017. godine smatrao je bitnim da u tvitu ukaže na manje probleme u reprezentaciji, čije bi ispravljanje valjda dovelo do još boljih rezultata. Kao ljutom opozicionaru čija je celokupna politička poruka suprotstavljanje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, poslanik Obradović je odlučio da prvo naznači to što Adem Ljajić "ne poštuje himnu", pa tek onda da kritikuje odnos selektora prema Vučiću. Ovo je samo jedan u nizu gafova Obradovića koji otkrivaju šta su njegovi prioriteti i pored dugogodišnjih pokušaja da se rebrendira kao "umereni" nacionalista kojem je ekonomija primarna briga. Međutim, njegovo pominjanje Ljajića i himne je odlična prilika da se jednom zauvek reši ovo pitanje koje se s vremena na vreme pojavljuje. Ranije, kada je Siniša Mihajlović bio selektor reprezentacije Srbije, on je odlučio da je to što Adem Ljajić ne peva himnu dovoljno veliki prekršaj da ga ne pozove u reprezentaciju. Mihajlović je svakako, kao selektor imao pravo da bira sastav tima po bilo kojem kriterijumu koji je hteo. Takođe, to što je kao selektor bio dosta neuspešan možda govori da "peva himnu" nije baš dobar kriterijum. Adem Ljajić nije dužan da peva himnu, i ako to ne radi, to ne pokazuje bilo kakav manjak "poštovanja" prema himni, reprezentaciji ili državi. Mirno stoji i sluša je, što je bukvalno znak poštovanja. Takođe, njegova praksa "nepevanja" himne je nešto što je široko prisutno među igračima koji igraju u Rusiji. Mnogo Nemaca nije pevalo himnu. Argentinci tradicionalno to ne rade. Čak ni reprezentativci Srbije, među kojima je i sadašnji selektor, nisu uvek pevali himnu. Naravno, razlog zašto ništa od ovoga nije, a Ljajićevo nepevanje jeste problem ima mnogo više veze sa njegovim etničkim poreklom, a ne sa time "da li treba pevati himnu." I poslanik Obradović to zna i baš zbog toga i tvituje o tome. Iz sličnih pobuda je juče kao "pesma" objavljena ksenofibična glupost čoveka koji je dobar deo svoje karijere izgradio na plagiranju popularnih rok pesama "sa zapada" koji toliko mrzi sada. Život u Srbiji je jako frustrirajuć. Svakog dana. U poslednjih par decenija, velika fudbalska takmičenja uglavnom samo posmatramo sa periferije. Kolarovim golom i spletom drugih okolnosti, Srbija ima šansu da se već u petak plasira u osminu finala Svetskog prvenstva u Rusiji. To je jako fino, uzbudljivo i zanimljivo. I nema veze sa ratnom istorijom, dnevnom politikom ili situacijom oko Kosova. Adem Ljajić, kao i svi drugi igrači, besplatno, iz ličnog izbora, odlučili su da igraju za reprezentaciju i da doniraju svoje talente, znanja, tela i sposobnosti na ovom Svetskom prvenstvu. Adem Ljajić rizikuje povredu zarad Srbije. Žrtvuje se za nju. Sa druge strane, poslanik Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima dok Ljajić daje ovoj državi. Dovoljno je samo da se pogleda iza zapaljive retorike da se brzo zaključi ko je od njih dvojice patriota, a ko iznova i iznova pokazuje manjak poštovanja prema Srbiji. Vuk BOŠKOVIĆ
  14. FOTO: YOUTUBE, SCREENSHOT / SCREENSHOT Devojčica Džulijet Vejts (2) rođena je sa ozbiljnim deformitetom leve noge, zbog kojeg nije mogla da se kreće. Zbog njenog zdravstvenog stanja stanja, morala je na amputaciju pre nego što je prohodala, ali to je nije zaustavilo.
  15. Danijela

    Evropa nije htela Jugoslaviju!

    Sve kontroverze povodom stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Niška deklaracija naišla na loš prijem kod sila Foto: Dokumentacija "Novosti" i foto-arhiv "Borba" NA KRAJU godine koja je pred nama navršiće se tačno sto leta od formiranja države koja je sedam decenija funkcionisala, s malim prekidom u toku Drugog svetskog rata, najpre kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom kao Jugoslavija. Njen nastanak, u zavisnosti od političkih, ideoloških, nacionalističkih, monarhističkih i inih okolnosti, bio je raznoliko tumačen i objašnjavan. Pogotovo nakon raspada zemlje i raznoraznih nacionalističkih euforičnih doterivanja političke prošlosti. Provejavaju razne opcije i objašnjenja, ali jedna od onih nastala u glavama čelnika Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, da je to, zapravo, bila okupacija Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od srpske vojske, a da su Srbi bili hegemonisti koji su uživali privilegije na eksploataciji ostalih naroda, i danas živi. Nažalost, i u Srbiji, danas, oslobođenoj od ideoloških natruka, ali u okruženju jednog uništenog sistema vrednosti, dok se tapka u mestu u stvaranju novog, nisu sa istoriografskom strogošću definisane okolnosti stvaranja pomenute države. Možda bi zbog toga, na ovom mestu, bilo potrebno da se hronološki poređa deo događanja oko nastanka trojnog kraljevstva, bez pretenzija da se drži čas istorije, bez podsećanja na stvaranje Ilirskog pokreta i rađanje jugoslovenske ideje. Neka podaci govore sami za sebe: šta je to Srbija uložila i šta je sve izgubila zbog Jugoslavije... Nikola Pašić, neposredno posle napada Austrougarske na Srbiju, već 20. avgusta 1914. godine, uputio je memorandum svim poslanicima (ambasadorima) Srbije u kome je obrazložio ratne ciljeve i u okviru toga nužnost stvaranja jedne jugoslovenske države. U tom dokumentu, sa kojim će biti upoznati i moćnici iz Antante, obrazloženo je da bi jedna takva država, od 15 miliona stanovnika, postala brzo i ekonomski i vojnički spremna da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi. Nikola Pašić i kralj Aleksandar Karađorđević TRI meseca kasnije, 7. decembra 1914. godine, doneta je Niška deklaracija, u vreme najkritičnijih trenutaka Prvog svetskog rata, koju je usvojila srpska Narodna skupština i u kojoj se isticalo da su prioritetni ratni ciljevi Srbije: oslobođenje Hrvata, Slovenaca i Srba koji žive u Austrougarskoj i ujedinjenje sa njima. Ona nije naišla na povoljan prijem u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj, savezničkim zemljama Srbije. Istoričar Dragoljub Živojinović, čak, tvrdi da su ove velike sile odbile da prihvate Deklaraciju. Svaka od ovih zemalja imala je svoje posebne razloge zbog kojih nije htela da uvaži ambiciozne zamisli srpskih političara da se na Balkanu stvori nova državna tvorevina - Jugoslavija. U CARSKOJ Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi koje su delile ozbiljne konfesionalne razlike. Jedan od najuticajnijih ruskih političara, Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata bio ministar inostranih poslova, energično se suprotstavljao stvaranju ove države. SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI KAKO se proses stvaranja nove države bližio epilogu, Nikola Pašić je prestajao da biva "zagrejani Jugosloven". Za razliku od njega, prestolonaslednik Aleksandar je razvojem ratnih operacija i uspesima srpske vojske, postajao sve zagrejaniji ujedinitelj. Obojica su, u različitim prigodama, isticala dva ključna razloga za ujedinjenje. Prvi je bio da se stvori moćna i snažnija država, koja bi bila čvrst bedem za germansku ekspanziju na Balkansko poluostrvo. Drugi argument je bio da su Srbi, samo u granicama Jugoslavije, mogli da budu u jednoj državi. Prilikom susreta ovog ruskog državnika sa srpskim poslanikom Miroslavom Spalajkovićem, 7. aprila 1915. godine, i kada mu je detaljno predočen stav o ujedinjenju sa Hrvatima i Slovencima, ostala je zabeležena prilično ljutita primedba Sazanova: "A što ne tražite Moskvu i Rim!" Ruski ministar je izneo nevericu u mogućnost srećnog života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi, i tom prilikom naglasio da Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude jedna snažna i teritorijalno uvećana država, koja će imati širok izlaz na Jadransko more. EDVARD Grej, šef engleske diplomatije, u nekoliko navrata isticao je da ambicije Londona nisu stvaranje Jugoslavije, nego proširena Srbija koja bi dobila širok izlaz na Jadransko more. Da bi pridobili Bugarsku da se priključi saveznicama Antante, engleski političari su bili spremni da Sofiji ponude teritorijalne ustupke, odnosno delove Makedonije, koji su bili sporni posle završetka Prvog balkanskog rata, a koje je držala Srbija. Kako bi od Beograda dobili pristanak za "određenu teritorijalnu transakciju", Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju nego da joj daju status i značaj "velike Srbije". To najbolje pokazuje sadržaj memoranduma koji je polovinom januara 1915. engleski ministar inostranih poslova Edvard Grej uputio ruskoj vladi i u kojem se kaže: "Ako srpska vlada garantuje Bugarskoj delove Makedonije, srpske teritorijalne aspiracije, uključujući deo jadranske obale, biće zadovoljene." - Ovaj memorandum na najbolji način demantuje tvrdnje mnogih zapadnih, ali i domaćih istoričara, političara i publicista, da je pojam i izraz "velika Srbija" stvoren i odomaćen u Beogradu - navodi publicista Nebojša Bogunović u neobjavljenoj knjizi "Srbija od Prvog ustanka do ujedinjenja". Konkretizujući svoj predlog o "velikoj Srbiji", Grej je 13. avgusta 1915. godine uputio drugi memorandum, ovoga puta predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću, u kojem je izneo kakvi se teritorijalni ustupci nude Srbiji, ukoliko se deo Makedonije ustupi Bugarskoj. To su: "Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem sa Zemunom, Bačka i jadranska obala od rta Planke (nedaleko od Splita) na severu do tačke 10 km južno od Cavtata, kao i ostrva (Veliki i Mali Drenik, Čiovo, Šolta, Brač, Jakljan, Koločep i Pelješac)." Sudbina srpskih krajeva u jugozapadnom Banatu "biće rešena mirovnim ugovorom, ukoliko Rumunija ne uđe u rat na strani saveznika", ističe se u Grejovom memorandumu. Edvard Grej / Sergej Sazonov U ITALIJI se takođe isticala privrženost jačanju Kraljevine Srbije i uvažavali njeni zahtevi za izlazak na more, ali je istovremeno izražavano nepoverenje prema stvaranju Jugoslavije. Italijanski ministar inostranih poslova, Sidnej Sonino, 4. avgusta 1915. godine zamolio je ruskog poslanika u Rimu, Aleksandra Girsa, da Rusija poverljivo saopšti srpskoj vladi: da je u jednom članu tajnog Londonskog ugovora predviđeno da Srbija dobije na Jadranskom moru, između ostalog, Split i Dubrovnik i da se Italija tome ne protivi. Što se tiče Rijeke, treba reći da se istaknuti italijanski novinar i političar Salvemino Gaetano, u listu "Unita", zalagao da ovaj primorski grad "dobije svoju tradicionalnu autonomiju pod zaštitom Italije i Srbije." - Nepoverenje među vodećim političarima Antante u odnosu na stvaranje Jugoslavije vladalo je sve do polovine 1918. godine, takoreći do kraja Prvog svetskog rata. Obrt u stavovima nekih evropskih državnika nastao je posle nagle promene američke politike u ovom ratu, u koji je ona ušla krajem 1917. godine. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilson, naime, iz osnova je promenio mišljenje u vezi sa sudbinom Austrougarske: umesto njenog opstanka i obnove, za šta se zalagao 1917. godine, na kraju rata je zagovarao rasturanje i komadanje Habzburške monarhije. To je ohrabrilo najvatrenije privrženike jugoslovenske ideje, jer je samo na ruševinama Austrougarske mogla nići Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca - piše Nebojša Bogunović. SRPSKI političari i diplomate, za sve to vreme, zaslepljeni idejom o ujedinjenju, nisu obraćali pažnju na dvosmernu hrvatsku i slovenačku politiku tokom Velikog rata. Njihovi poslanici u Bečkom parlamentu zalagali su se za stvaranje "jedne jugoslovenske državne tvorevine", ali u okviru Austrougarske monarhije, dok su predstavnici Hrvata i Slovenaca u Jugoslovenskom odboru u Londonu, bili za stvaranje Jugoslavije, "čiji bi stožer bila Kraljevina Srbija". Među retkim srpskim intelektualcima koji su pokušali da, bar delimično, razjasne srpsko-hrvatske odnose i političke prilike među južnim Slovenima u Austrougarskoj, bio je dr Milovan Milovanović, profesor na Velikoj školi, i predsednik Vlade Kraljevine Srbije (1911-1912). U brošuri "Srbi i Hrvati" piše: "Prema stanju u kojemu se danas nalaze Srbi i Hrvati sporno je pitanje da li bi stvaranje srpsko-hrvatske narodne zajednice, donelo koristan rezultat. Pitanje je utoliko teže i sudbonosnije za nas Srbe, što... mi imamo državu i imamo sve potrebne uslove za samostalan narodni život. Nema sumnje da bi te pogodnosti, priključenjem Hrvata uz srpsku narodnost, postale potpunije, da bi garancije za budućnost i srpsku i hrvatsku tim samim znatno narasle, da tuđinskim uticajem nije izazvan hrvatski separatizam, koji preti da razori srpsko-hrvatsku narodnu zajednicu." Upozorenja dr Milovana Milovanovića ostala su bez odjeka. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:732082-Evropa-nije-htela-Jugoslaviju
  16. Милан Ракић

    Haradinaj: Vatikan će priznati Kosovo, ali još nije izvesno kad

    Kosovo je na dobrom putu da ga Vatikan prizna, ali ne znam da li će se to dogoditi ove godine, rekao je premijer Kosova Ramuš Haradinaj koji se pre tri dana sastao sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom. Haradinaj je kazao da je papu Franju upoznao sa političkim dešavanjima na Kosovu i evro-atlantskim integracijama i istakao da je Kosovo primer suživota među narodima i verske tolerancije. Premijer Kosova Ramuš Haradinaj istakao je na konferenciji za novinare posvećenoj svom susretu sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom da je u Vatikanu srdačno dočekan. On je kazao da je papi Franji uručio zahtev za priznavanje Kosova. „Imao sam mogućnost, osim da se zahvalim o brizi i poštovanju koje ima za Kosovo, da izrazim i ovaj zahtev građana Kosova, rekavši da 'narod Kosova ima nadu u Vas, oči su im uprte u Vas' i on je, zaista, bio otvoren kad je dobio zahtev. Rekao mi je sledeće reči – 'u srcu mi je narod Kosova, lično ću se moliti se za vas i za vašu zemlju'. I on ima veliku nadu da će narod Kosova naći mir“, rekao je Haradinaj. Haradinaj je kazao da je nezavisnost Kosova kao tema sada dosta prisutna u Vatikanu i da postoji mogućnost da Kosovo bude priznato. „Ne mogu da kažem vreme kada će se to desiti - odgovor pape je da voli narod Kosova i da oseća da ćemo biti zajedno sa drugim narodima. Mislim da je to jedna održiva i značajna poruka za nas. Da ne preterujemo sa nekim najavama, ali mislim da je dobra situacija za našu zemlju“, kazao je predsednik Vlade Kosova. Haradinaj se u Vatikanu sastao i sa državnim sekretarom kardinalom Pietrom Parolinijem koga je upoznao sa političkim dešavanjima i izazovima Kosova. „Imao sam priliku da objasnim šta dobija evropska porodica sa Kosovaom, šta dobija Evropska unija ako dobijemo liberalizaciju viza. Ne dobija ni kriminalitet, ni rizike, ni emigrante, nego će dobiti razmenu. Šta dobija svet ako budemo članovi Interpola - dobiće veću bezbednost, veće garancije za zaštitu od bilo kog kriminala ili rizika. Istovremeno priznavanjem Kosova se dobija jedan zaista održivi mir na balkanu za sve“, kazao je Haradinaj.. Na pitanje novinara da prokomentariše to što opština Dečani odbija da izvrši odluku Ustavnog suda i manastiru Visoki Dečani vrati imovinu, Haradinaj je kazao da zakon treba da se poštuje. „Narod Kosova - Albanci u Metohiji su uvek vodili računa i poštovali su manastir, kako Pećku Patrijaršiju tako i manastir Dečani. Imovinski konflikti se nastavljaju, to su teme za sud, koje su osetljive. Ne bih imao neki stav osim tog da trebaju da se poštuju zakoni i nadam se da će se naći neko rešenje. Ono što želim da kažem jeste da su ovi manastiri živeli među Albancima vekovima i živeće vekovima među Albancima. Uvek smo imali međusobno poštovanje“, rekao je Ramuš Haradinaj. Posle 16 godina sudskog parničenja, Ustavni sud Kosova je maja 2016. godine potvrdio pravo manastiru Visoki Dečani na 24 hektara zemlje. Međutim Opština Dečani odbija da izvrši konačnu i neopozivu odluku suda. Budimir NIČIĆ
  17. U policijskoj stanici u Trsteniku, nedavno se odigrala prava drama. U gluvo doba noći na video nadzoru se pojavila neobična silueta koja je protutnjala kroz hodnik. Ali to nije bila bilo kakva silueta, nego pravi pravcijati duh. Policajci koji su te noći bili dežurni nisu mogli da poveruju svojim očima, pa su vraćali snimak nekoliko puta. I zaista, paranormalna sila usnimljena je kako leti zatvorskim ćelijama i hodnikom. Duh je iskakao iz jednog dela u drugi i kroz rešetke prolazio bez ikakvih problema. Zatvorenici, po svemu sudeći, nisu imali priliku da vide neočekivanog gosta, ali su se zato uniformisana lica cele noći borila sa duhom. ВИДЕО НА ЛИНКУ https://www.kurir.rs/vesti/srbija/3050717/srpski-policajci-snimili-utvaru-u-stanici-nikad-jasniji-snimak-duhova-nije-vidjen-ceo-svet-ce-znati-za-trstenik
  18. Možda je malo infantilno ali meni je baš esmešno kad nekog citiraš pa mu izmeniš post. Ako ima zainteresovanih za malo razbibrige na ovaj način izvolite. Sve što treba je da nešto napišete a neko će već da "dotera".
  19. Kompromis ne može da bude ispunjavanje svih želja albanske strane, a da Srbi moraju da prihvate sve što žele, jer, u protivnom, oni će biti krivi za slom bilo kakvih razgovora i pregovora, rekao je danas predsednik Aleksandar Vučić na zajedničkoj pres konferenciji sa predsednikom Odbora Bundestaga za evropske poslove, Ginterom Krihbaumom. Vučić je istakao da je Srbija za kompromis i da želi da razgovara, u cilju pronalaženja kompromisnog rešenja. Dodao je da je pitanje Kosova i Metohije bila ključna tema njihovih razgovora, te da je nemačkom poslaniku ukazao da je Srbija ispunila sve obaveze sporazuma iz Brisela, a Prišština nije onu jednu koju je preuzela. Predsednik Srbije istakao je i da su svi ekonomski parametri na strani Srbije, ali da, ako ne budemo pronašli održivo rešenje za Kosovo i Metohiju, preti opasnost da se možemo vratiti na vreme iz 2011. bankrotstva i teške situacije, kada smo morali zemlju da spašavamo. Vučić je, nakon sastanka sa poslanikom nemačkog Bundestaga i predsednikom Odbora za odnose sa EU Ginterom Krihbaumom, naglasio da je najveći deo razgovora bio posvećen odnosima Beogarda i Prištine. Rekao je da je sa gostom govorio o našem unutrašnjem dijalogu, šta građani Srbije misle, ali i Briselskom sporazumu, obavezama koje smo ispunili i samo jednoj obavezi koju je imala druga strana a nije joj palo napamet da to ispune. Ukazao je da nam to mnogo otežava situaciju, naročito posle brutalnog hapšenja dirketora Kancelarije za KiM Marka Đurića, te dodao da pored svega moramo da razgovarmao. "Pored svega, moramo da razgovaramo" - „Rekao sam Krihbaumu da želimo da razgovaramo, želimo kompromis, ali da ne može biti ispunjavanje svih želja albanske strane i da Srbi moraju da prihvate sve što Albanci žele, jer bi u protivnom bili krivi za neuspeh. Za ucene i pretnje nismo spremni - poručio je Vučić. Građani Srbije će, kako je najavio, imati prilku da se izraze o onome što budemo mislili da je racionalno i kompromisno rešneje. „Da li ćemo imati dovoljno hrabrosti i snage da donesemo rešenje, ali i drugi da sa nama učestvuju u tome, videćemo. Nisam preveliki optimista, ai uvek postoji nada da ljudi žele da gledaju više u budućnost nego u prošlost“, naglasio je on. Vučić je kazao da je sa Krihbaumom postigao visoku saglasnost koliko je važno imati stabilnost i mir u regionu. Obećao je da će se Srbija boriti i da će dati sve od sebe, ali da su prilike malo teže od onoga što obično naši prijatelji iz Nemačke misle. - Mi ćemo se boriti za budućnsot našeg naroda. Citirao bih ponovo Boru Pekića citirao „ne ljubite zemlju predaka svojih, već zemlju po kojoj hodaju vaša deca“. Nadam se da će u Srbiji dovoljno dobro razumeti koliko je važno slaviti ne izgubljene bitke i žrtve, već našu uspešniju budućnost - podvukao je on. Stav SPC nije realan Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da u deklaraciji SPC o Kosovu nije video šta je rešenje, te ocenio da je stav crkve, nerealan u suštini, jedna "nova okolnost i teška novost". U stavu SPC, Kaže Vučić, nije video rešenje, već samo to da treba da ostanemo u zamrznutom konfliktu i čekamo bolje vreme. Vučić je, nakon razgovora sa nemačkim poslanikom Ginterom Krihbaumom, kazao da ceo dan razmišlja šta da kaže i odgovori tim povodom, te da odgovor, kakav god smislio, ne bi bio dovoljno dobar. - „Pročitao sam deklaraciju ili saopštenje više puta. Sve sam video i sve poštujem, samo nisam nigde video šta je rešenje. Da li je rešenje da sve negiramo, da budemo protiv svega, znači da imamo zamrznuti konflikt i da čekamo neko bolje vreme. Koje bolje vreme, kada nas bude pet ili tri miliona? Kada odu svi u inostranstvo ili izgubimo stanovništvo ili svi nama pobegnu 50 godina napred - objasnio je on. Vučić je istakao da nema iluzuje da je moguće da svojom voljom izugura nešto što građani neće. „Građani će doneti konačnu odluku o svemu. Našu crkvu veoma poštujem, a mislim da nijedna vlada i predsednik, a voleo bih da to pitate patrijarha Irineja, nisu pomogli toliko SPC: Mi smo dovedeni u veoma tešku situaciju, jer nemamo sada da razgovaramo o ni o čemu, ako bismo se držali onoga što je SPC donela“ - podvukao je on. Kada bi slušali SPC... Vučić je rekao da bi naš odgovor bio, ako bi se držali onoga što je SPC rekla: „razgovora nema, 'ajde svi Albanci da živite u srpskoj autonomnoj oblasti“. - To je toliko nerealno... Ne bih da kažem nijednu težu reč, nemam pravo ni smelosti. Svi govore o svetoj zemlji, samo niko neće na tu svetu zemlju da ide da živi - naglasio je on. Kazao je da svi pričaju o tome šta je za nas Kosovo, ali je, primećuje, za nas Kosovo važno kada treba da udarimo nekom politički šamar, a kada treba konkretnim delom da pokažemo - onda nije ništa, nažalost, konstatovao je on. Vučić je rekao da ne spada u tu kategoriju i da njemu znači Kosovo mnogo, zbog čega se ovako teško bori, za razliku od onih koji sa oduševljenjem prihvataju nešto što je odbijanje svakog rešenja, i to onih koji su doprineli jednostranom proglašenju nezavisnosti, koji su se borili samo za vlast u Beogradu, a nikada za svoju zemlju, koji mu sada drže pridike. - „Ovo je za nas nova okolnost i teška novost. Objasnite mi da li ima bilo ko od vas ko želi da ode da živi u Sstimlje ili Glogovac. Pokažite mi i jednog Srbina koji bi to učinio sa svojom decom. Kada mi ga pokažete držite mi predavanje, solite mi pamet“ - poručio je on. Vučić je izrazio uverenje da će narod iskazati svoju volju i da će svako nositri svoj krst - neko dana, a neko u budućnosti. Krihbaum dobar priljatelj Srbije Kazao je da Krihbaum poznaje odlično region i da je iskreni prijatelj naše zemlje, koji želi dobro Srbiji i srpskom narodu. "„Imali smo dug razgovor danas, a teme su bile i bilateralni odnosi. Konstatovali smo da su na izuzetno visokom nivou. Konstatovali smo da je sve više nemačkih kompanija koje dolaze u Srbiju, da danas 45.000 ljudi u Srbiji radi u nemačkim kompanijama, da dodatnim reformama možemo da privučemo još nemačke investicije"“, kazao je on, najavivši da će uskoro otvarati nemačke fabrike u Kruševcu, Kraljevu, Čačku, a u Pančevu neke radove. "„Mnogo toga je pred nama. Nemačka je najvažniji spoljnotrgovinski prtnaer Srbije. Nemačka će uvećavati i sasvim je izvesno da u narednih 30 godina niko neće preteći Nemačku kao najvažnijeg trgovinskog partnera. To govori o značaju Nemačke i koliko je važno da gradimo odnose sa tom zemljom"“, podvukao je on. Vučić je kazao da Krihbaumna svaki način podržava evropski put Srbije. „Iako je reč o strogom čoveku, Krihbaum je uvek bio na strani evropske budućnosti Srbije i našeg naroda. Ja sam mu na tome veoma zahvalan. Mislim da je dobro zna da građani Srbije umeju da cene i poštuju što je radio“, istakao je on. Uskoro put u Dizeldorf Vučić je najavio da uskoro putuje u Dizeldorf, u pokrajinu Severnu Rajnu Vestfaliju, gde će razgovarati sa investitorima i predstavljati mogućnosti za ulaganje u Srbiju. To je, kako je objasnio četvrta nemačka pokrajna po broj investitora koji dolaze u Srbiju, a i po vrednosti robe koju izvozimo u Nemačku. „Ostaje što nije lak posao rešavanje problema KiM. Ove godine ćemo imati privredni rast među najvišima u regionu i Evropi. Važno je da li ćete imati suficit ili deficit, sniženje ili povećanje javnog duga. Svi ti parametri su na strani Srbije, ali ako ne budemo pronašli održivo rešenje plašim se da se možemo vratiti u 2011.doba bankrotstva i tešku situaciju“, zaključio je on. Na Samit EU u Sofiji idem ako sve bude u redu Vučić je izjavio danas da će na Samit EU - Zapadni Balkan u Sofiji otići ukoliko sve bude u redu, imajući u vidu da "svakog dana izađe neka nova deklaracija". - U Sofiju ću otići ako sve bude u redu, jer, ko zna, ima još nekoliko dana do tada. U utorak idem u Dizeldorf, a nakon toga, valjda, i u Sofiju - rekao je Vučić novinarima nakon sastanka sa poslanikom i predsednikom Odbora za evropske poslove nemačkog Bundestaga Ginterom Krihbaumom. Novinare je interesovao i komentar predsednika Srbije na informaciju iz Moskve da su ruske službe sprečile teroristički napad na kolonu u maršu "Besmrtni puk", a Vučić je rekao da se njemu svakako ništa ne bi desilo. - Meni se svakako ništa ne bi desilo, jer su me iz prvog reda izgurali divni ljudi koji su hteli da budu pored svog predsednika. Tako da sam ja bio u trećem redu kolone - kazao je Vučić. https://www.blic.rs/komentar/politika/vucic-o-deklaraciji-spc-za-kim-crkva-nije-ponudila-nikakvo-resenje-stav-im-je/0f5gtlf
  20. Милан Ракић

    Vulin do daljeg nije dobrodošao u Hrvatsku

    Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova Hrvatske saopštilo je da ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin nije dobrodošao u Hrvatsku do daljeg. „Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova Republike Hrvatske je notom koja je upućena Ambasadi Republike Srbije u Zagrebu osudilo današnju izjavu ministra odbrane Srbije Aleksandra Vulina u kojoj tvrdi da o njegovom dolasku u Hrvatsku može da odluči vrhovni komandant Vojske Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, a nikako o tome ne mogu da odluče hrvatski ministri“, navodi se u saopštenju. Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova je u noti podsetilo da je Republika Hrvatska suverena država, članica Evropske unije i NATO, u kojoj o ulasku stranaca odlučuju isključivo nadležne hrvatske institucije, u skladu s hrvatskim zakonima. „Spominjanje vrhovnog zapovednika Vojske Srbije Aleksandra Vučića, kao osobe koja odlučuje o bilo čijem dolasku u Hrvatsku, je neprimeren i neprihvatljiv pokušaj negiranja suvereniteta Republike Hrvatske“, piše u saopštenju. Dodaje se da nakon incidenta koji je 18. aprila u Narodnoj skupštini Srbije napravio lider radikala Vojislav Šešelj prilikom posete predsednika Hrvatskog Sabora, izjava Vulina predstavlja dodatnu provokaciju „koja sigurno ne doprinosi razvoju dobrosusedskih odnosa i punog međusobnog uvažavanja“. „Zbog gore citirane izjave ministar odbrane Srbije, Aleksandar Vulin do daljeg nije dobrodošao u Republiku Hrvatsku“, piše u saopštenju. Premijer Andrej Plenković izjavio je danas u Zagrebu, komentarišući mogući dolazak srpskog ministra Aleksandra Vulina u nedelju na područje Jasenovca, da to ne bi bilo dobro rešenje zbog njegovih ranijih neprihvatljivih izjava.
  21. Služim za proizvodnju i to se zna. Vrijedim koliko i letva u ogradi ovčinjaka. Nitko me ništa ne pita… Ja sam ovca broj sedamdeset i dva. Znam to dobro, jer mi piše na leđima. Da bi si olakšao posao nadgledanja, pastir je svaku ovcu označio brojem. Tako znam i to da nas je stotinu na broju. Ovca pod brojem sto ima vunene uvojke i veoma je umišljena. Mislim da broj sto nosi zato što ima najveću stražnjicu. Moj broj je sedamdeset i dva, a to znači da nisam među prvima kada stado krene, ali ni među posljednjima. To što sam u sredini znači da pripadam masi apsolutne osrednjosti. U stvarnosti nisam beznačajna. Iskorištavaju me kao i svaku drugu ovcu. Uzimaju mi vunu, mlijeko i janjce. Životinja sam. Služim za proizvodnju i to se zna. Vrijedim koliko i letva u ogradi ovčinjaka. Nitko me ništa ne pita. Stoga sam odlučila nestati. Udaljila sam se noću od stada misleći kako ću biti daleko kad pastir primijeti da me nema. U početku sam bila izvan sebe od sreće. Skakala sam po stijenama, birala mladu travu, pasla gdje sam htjela, pila vodu iz potoka, a kad bi mi to dodijalo legla bih u debelu hladovinu i odmarala se do mile volje. Vuna, mlijeko, janjci, sve je bilo moje. Napokon sam postojala! Dvije sam noći provela pod zvijezdama. Stvarno, što će meni pastir? Ali noćas sam spazila vuka, čula zvuk njegovih šapa i osjetila miris. Bio je u blizini. Skamenila sam se od straha, stajala nepomično ispred dva oka što su se svijetlila kao zvijezde, čula sam ga kako mljacka. Gotova sam. Ali odjednom se pojaviše dvije ruke i ponesoše me iz moga skloništa, dvije ljudske ruke koje dobro poznajem. Došao je pastir! Pronašao me je! “Idemo doma. Nedostajala si mi baš ti, broj sedamdeset i dva!” Bruno FERRERO Otac Bruno Ferero je katolički teolog i sveštenik iz reda salezijanaca. Pored teolooškog obrazovanja, stekao je znanja i iz filosofije i psihologije. Još u srednjoj bogoslovskoj školi se bavio pitanjima i problemima mladih. U ediciji "Kratka istorija duše", gde se bavi pitanjima porodice i vaspitavanja dece, objavio je više knjiga sa nekoliko stotina pripovedaka i proznih minijatura, koje su objavljene u više od 150 zemalja.
  22. Dakle, kao što su neki danas primetili, oni koji su koristili teme "Pouke.org Gradient" i "Pouke.org Midnight" u jednom trenutku više nisu mogli da koriste sajt. Šta se desilo? Da vam objasnim. Neki forumaši su se žalili da kada kliknu na "Ignore" nekog forumaša, oni i dalje vide sadržaj od forumaša kojeg su ignorisali (iako nakon ingorisanja više ništa ne bi trebalo da vide od blokiranog forumaša, kao što je slučaj na facebook, twitter, itd.). I ja sam odlučio da probam to nekako da popravim. Vi koji se bar malo razumete u programiranje znate da se svaki sajt sastoji od računarskog koda koji je pisan u nekom jeziku. "Pouke.org" radi na "Invision Community" platformi (btw, veoma kompleksan kod) i sajt radi na PHP / MySQL serverskim jezicima. Da stvar bude smešnija, ja čak nisam ni dirao PHP kod, niti HTML. Već CSS. A kako sam uspeo da zabrljam CSS kod i da sve funkcionalnosti na sajtu postanu nedostupne? Problem je ležao u pogrešnom targetovanju CSS klasa u DOM pregledaču. Kada se neki korisnik na "Pouke.org" ignoriše, browser upiše HTML klasu u DOM pregledaču pod imenom "ipsHide". I šta sam ja tu uradio? Pa evo ovako nešto, ovaj kod sam upisao u CSS datoteku sajta: .ipsHide { display: none !important; } I šta sam ja ovime uradio? Rekao sam računaru da ukloni sve sa sajta što nosi klasu "ipsHide" i desilo se šta se desilo, sve na sajtu se zeznulo. Ja sam mislio da se ta klasa aktivira samo na ignorisane članove, međutim ta klasa je bila upisana i u ostale delove foruma, kao što su slanje privatnih poruka, notifikacije, odgovaranje na teme, taster "pošalji" i taj kod se izvršio na celom forumu umesto da se izvršio samo na ignorisane članove. A šta sam trebao uraditi? Pa trebao sam pametnije targetovati CSS klasu, na ovaj način: .cPost.ipsBox.ipsComment.ipsComment_parent.ipsClearfix.ipsClear.ipsColumns.ipsColumns_noSpacing.ipsColumns_collapsePhone.ipsHide { display: none !important; } E ovako bi već radilo kako treba, jer bi se onda kod izvršio i sadržaj bi se sakrio samo ukoliko se sve ove klase nalaze u DOM pregledaču. Ako samo jedna od ovih klasa fali, kod se neće izvršiti jer ne ispunjava uslov. Ovo će najbolje razumeti oni koji znaju programiranje, dok oni koji nikada nisu radili programiranje, ovo će im biti totalno nejasno, ali neka znaju samo da zbog moje greške sajt se na par minuta "raspao". Naravno, ovo nije efikasan način (ovo se radi preko JavaScript-a ili PHP-a, a ne preko CSS-a), no ja sam mislio da ću moći i samo sa CSS kodom da popravim tu opciju za ignorisanje članova. Eto, ko radi taj i greši.
  23. Svako zivo bice zna da je to ljudska potreba, a lekari to i potvrdjuju...
  24. grigorije22

    Isus nikada nije bio u Indiji

    Izuzetno dobar i koristan video.
  25. Снежана

    Smrt nije smešna. Ako vama jeste - zapitajte se šta nije u redu

    Smrt nije smešna. Ako vama jeste - zapitajte se šta nije u redu Praljak pije otrov Foto: Profimedia Juče smo gledali samoubistvo uživo. Nekoliko sati kasnije, internet je bio prepljavljen forama, skečevima, mimovima i šalama na račun istog tog samoubistva. Ovo je očekivana reakcija interneta nakon što, na primer, na neki bizaran način nastrada najmanje omiljeni lik iz "Igre prestola" (svi se sećamo Džofrija, zar ne?) ali ne i kad je u pitanju realna smrt realne osobe u realnom svetu. Svako kome je snimak Slobodana Praljka kako ispija otrov izazvao bila šta osim jeze i nelagode treba ozbiljno da se zapita šta sa njim nije u redu - a ovo posebno važi za ljude kojima je snimak samoubistva nekog čoveka delovao zabavno i smešno Slobodan Praljak je bio ratni zločinac i, ako mene lično pitate, zajedno sa čitavom garniturom koja je pravila haos i užase po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, zaslužio je sudbinu goru od smrti - to su ljudi zbog čijih ličnih interesa i montruoznosti danas imamo klince koji još nisu ni naučili kako se vezuju pertle, ali već znaju da treba da mrze Hrvate, Albance, muslimane... Drugim rečima, posledice njihovih dela se osećaju i osećaće se još dugo, tako da bih lagala kad bih rekla da mi je žao što jedna takva individua više ne arči kiseonik na planeti Zemlji. Ovaj svet bi, bez ikakve sumnje, bio bolje mesto za život da se ljudi poput njega (a ima ih i u Srbiji) nikad nisu rodili. Ovo jeste surovo, ali svi jako dobro znamo da je istinito. U tom smislu, vest o smrti Slobodana Praljka nije nešto što treba bog zna koliko da nas potrese i sasvim je normalno da vas apsolutno zabole ona stvar i za Praljka i za to da li je živ ili nije. Međutim, razlika između "zabole me" i ismevanja nečije smrti, ma ko ta osoba bila, je ogromna. Toliko ogromna da je ovo što se dešava po mrežama od juče postalo, u najmanu ruku, mučno za gledanje. Ne zato što smo tužni zbog Praljka, već zato što pokazuje da u ovom narodu mora nešto ozbiljno da ne valja da bi izvor zabave i smeha pronalazio u samoubistvu nekog čoveka. Iako, ruku na srce, internet jeste pokazao vanserijsku dozu crnog humora kad je Praljak u pitanju, ne možemo da se otrgnemo utisku da samoubistvo uživo nije ni vreme ni mesto za sav taj humor. Snimak na kojem se vidi kako ovaj ratni zločinac uzvikuje da nije ratni zločinac a zatim, kao na filmu, ispija neku hemijsku supstancu od koje će umreti - taj snimak je svakome od nas izazvao jezu i duboko nas potresao. Većina ljudi nikad u životu ne vidi kako neko sebi oduzima život. Juče smo svi to videli. I odreagovali smo kao da ne gledamo stvaran svet, već neku seriju. Premotali smo da odgledamo još koji put, napravili smo skrinšot, dodali smešan napis i podelili na mrežama zarad kog lajka. Onda smo se osećali kao face kad se ta naša fora zavirali. Sve vreme, čini mi se, aktivno radeći na tome da zaboravimo da je tamo, u Hagu, čovek od krvi i mesa izvršio samoubistvo pred kamerama Psiholozi odavno upozoravaju da će preterano gledanje TV-a i život preko interneta nesumnjivo dovesti do potpune dehumanizacije, i da će nam vremenom postati teško da razlikujemo stvaran svet od onog koji se odigrava po nekom scenariju, u studiju. Ovo što se desilo juče je jasan pokazatelj da se mlađe generacije kreću u tom pravcu brzinom svetlosti - jer u njihovim glavama nema nikave razlike da li se zajebavaju na račun lika iz serije ili realnog čoveka. Potpuno je jasno odakle dolazi sva ta potreba za zajebavanjem na račun čoveka koji je dobrim delom doprineo raspadu iste one države koja je nastala na jučerašnji dan. Ali je, s druge strane, jako potresno što smo se pretvorili u ljude koji će svoj stav po pitanju tog čoveka pokazati potpunim odsustvom ljudskosti i masovnom sprdnjom na račun smrti. Ničija smrt nije i nikad nam ne sme biti smešna. To je granica koju ne smemo da pređemo, jer se s druge strane nalazi jako mračno mesto koje će nam oduzeti dušu i ljudskost, a to je jedino što ni političari ni zločinci nisu uspeli da nam uzmu. Nećemo valjda dozvoliti da Hag to uradi? Neko je na društvenim mrežama napisao da su prošle generacije nama ostavile posledice ratova i ratne zločince, ta da je s toga savim OK da mi narednim generacijama umesto rata, ostavimo ovakve mimove. I jeste, to je sasvim OK, ako nemate ništa protiv da narednim generacijama date podstrek da potpuno zaborave na ljudskost i da smrt shvate kao nešto što može da bude jako smešno. Ako već hoćemo da ostavimo nešto u amanet narednim pokolenjima, zašto ih ne bismo naučili kako ispravno da koriste svoj glas, kako da se suprotstave govnima na vlasti, kako da dignu buku oko onoga što im smeta? Naravno da te stvari ne možemo da im ostavimo, jer te stvari ni sami nemamo. Znamo samo kako da seremo po Twitteru i zbijamo beskrajne šale na račun svega. Pa ćemo, u skladu s mogućnostima, to i da ostavimo klincima. Lepo. Svet koji ide ovim stopama ne treba daleko da pređe pre nego što se pretvori u epizodu "Black mirrora", a verujte mi, to je tačno onakav svet kakav bi Praljak i svi ostali zločinci poželeli - potpuno lišen svake empatije i okrenut isključivo svojim potrebama. Tako da je Praljak, na neki način, svojim samoubistvom uspeo da odnese najveću pobedu, postigao je cilj o kojem svaki monstrum može samo da mašta - naterao je masu ljudi da se odrekne ljudskosti. Je l' vam i dalje smešno? Izvor: Noizz.rs
×