Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'nema'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. Slučajnost ili ne, ali knjiga "Izgužvane misli", Branka Golubovića - Goluba, frontmena šabačkih Goblina pojavila se u vreme kad Beogradom ponovno kolaju ulični protesti kontra aktuelne vlasti, a jedna od nosećih pjesama na tim protestima je upravo himna protestnih devedesetih u izvođenju Goblina - "Ima nas". Da li su se devedesete vratile? Teško. Preciznije bi bilo reći da nikad nisu ni odlazile jer, evo, 20 i kusur godina posle, ponovo se prebrojavamo. Pročitamo li, međutim, Golubovu knjigu videćemo ipak da smo malo odmakli. Da, reč je o biografiji ali ne običnoj. Neko neće verovati u kom i kakvom se to vremenu živelo, ali bez obzira na to Golubu treba verovati jer, verujte nam, brutalno je iskren, a ta iskrenost vidljiva je u samoj knjizi. Golub se već godinama nalazi u raznim humanitarnim misijama po dalekom istoku, a dolasci u Srbiju su retki. "Način na koji funkcionišem je specifičan. Nalazim se na drugim kontinentima i koristim svaku priliku da dođem ovde. Sad sam zakačio šest dana što je iskorišteno za rad na novom materijalu i albumu ali i da se radi na promovisanju knjige", kaže nam Golub na samom početku razgovora. Branko Golubović Goblin (FOTO: Facebook/Goblini/Wood) Kad si počeo da radiš na knjizi? - Počeo sam da pišem 2011. godine. Ljudi koji pročitaju knjigu će znati ko je Steva Berlinac, koji je zadužen za najveće hitove sa albume "U magnovenju". On je i napisao tekst za tu pesmu, za "Ona misli da zna" ... Krenulo je od njega, prenelo se na Vladu Kokotovića, na basistu, a onda se priključio i Vladimir Đurđević, dragi prijatelj benda. Oni su mi ubacili crv u mozak i vršili pritisak. Njima je dozvoljeno da vrše pritisak na mene i da me dovedu dotle da počnem da skupljam priče, skice, stvari koje su nam se dešavale, a onda i da krenem razmišljati kako stvari da povežem u celinu, u roman. To se desilo 2015. godine kad sam shvatio na koji način to da uradim i onda je počelo pravo pisanje knjige. I trebalo je vremena za to, zbog posla, dece ... Spomenuo si da je reč o romanu. Zaista ima elemenata jer nije reč samo o običnoj biografiji. Postoje delovi u kojima si ti narator, ali ne učesnik. - Mi smo bend koji ovisi o komunikaciji i sve je komunikacija kod nas. Kad to zamre onda nastaje problem. Tad je bend u krizi, ali ne samo bend nego i prijatelji oko nas. Nije mi bilo teško da dođem do tih ličnih zapažanja, ideja ljudi u vezi sa nekim određenim događajem i emocija koje su u tom trenutku bile proizvedene jer sam od njih dobijao te informacije. To mi je dalo šansu da izađem iz tradicionalnih, standardnih okvira spisateljstva, da ne moram da se držim osnovne logičke linije kao "ja pripovedač", ili sveznajući pripovedač nego da kombinujem te dve stvari. Nešto što nisam ja izmislio. Time su se bavili Wim Wenders i Peter Handke kad su radili na scenariju za određene filmove. To je najinteresantniji način da se ova knjiga ispriča. I pored toga što se postavljam u ulogu pripovedača imam slobodu i da malo više uđem u priče gde se ne očekuje od mene da ulazim, da opišem šta ljudi rade. Zašto to onda ne bih podelio sa čitaocima? S obzirom na dužinu i specifičnost knjige da li si imao problema sa pronalaskom izdavača? - Nisam. Više sam imao problem sa odlukom koji će biti najbolji izdavač za ovu knjigu. Krenuli smo sa idejom da knjiga ide kroz standardne izdavače međutim pojavio se problem vezan za obim knjige. To je jedino gde je trebalo da se pregovara sa određenim izdavačima. Tražili su da nađemo neki kompromis. Ali, nakon svih godina rada na knjizi i iz nekog emotivnog aspekta koji postoji kod mene, a radi se o nečemu što je deo mog života, nisam bio spreman da napravim kompromis. Onda se pojavio Pera Janjatović koji je rekao da ne vadimo ni stranicu. To me kupilo, a na sve to sa Janjatovićem, čovekom koji stoji iza Dallasa ovde, imamo dugu saradnju preko 20 godina. Postoji i poverenje i prijateljstvo. Nijednog trenutka se nisam pokajao što je ova knjiga izašla za Dallas Records. "Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe" (FOTO: Lupiga.Com) Izgleda mi kao album, kad pogledam naslovnu, ali znajući kakvog sadržaja ima primećujem da nedostaje napomena: Explicit Lyrics. - Nemamo mi mnogo toga, a? Kad malo razmislim o Goblinima mnoge stvari su rečene, ali ne u direktnoj formi. Mi smo ipak deca koja dolaze iz nekih normalnih porodica. Nije to kao visoka klasa. To su porodice u kojima su naši očevi i majke imali ulogu nekog ko te uzgaja, ko te odgaja i ko vodi računa o tome da dođeš do neke osnovne kulture i da je preneseš na druge. Toga kod nas nije bilo u toj meri. Ima tu dosta pesama gde ti je sve jasno, kao npr. "Bolje soko u ruci". A što se tiče teksta u knjizi, ima tu dosta toga rečenog, ali postoje stvari gde sam povukao granicu. Koliko god ljudi rekli da je ovo knjiga gde se pisac ogolio, to ipak nije tako jer nisam smeo da se ogolim do te mere nego sam smatrao da neke stvari ipak treba da ostanu između nas pet ili deset, u zavisnosti ko je bio sudeonik. Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe. Eto, to je jedina razlika u celoj toj priči. Da li bi se složio sa tim da bi možda najbolje bilo opisati ovu knjigu sa: "Ne pokušavajte ovo kod kuće"? - Ili: "pokušajte ovo kod kuće". Knjiga ima dve strane. Sa jedne strane si u pravu jer postoji mnogo toga što ne bi trebalo pokušavati i u startu sam se čak ogradio od njih. Jednostavno se dese u životu. Treba biti pametan pa da to ostane samo epizoda. Nije nam bio cilj da mlađi čitaoci to shvate kao poziv da bi trebalo da konzumiraju narkotike. Ne ponosim se time i verujem da smo više imali sreće nego pameti. Ali postoje stvari za koje tvrdim da treba pokušati kod kuće. Ako smo mi, četiri ludaka 1992. godine u Šapcu, odlučili da napravimo rock and roll bend i u tome uspeli, progurali i proturili svoju priču, a Šabac je u to vreme bio poznat po svemu i svačemu osim po rock and rollu, zašto onda neko drugi bilo gde da živi ne bi postao uspešan – glumac, pevač, slikar, autolimar, pekar ili profesor. Ne pričam da budeš poznat. Ne, nego budi uspešan u onome što želiš i voliš da radiš. Ne postoje granice. Sve je pitanje koliko želiš da zagrizeš i da li si spreman da ideš do kraja. Kome je namenjena knjiga? Onima koji su rasli devedesetih ili novijoj generaciji? - I jednima i drugima. Ovi prvi više sa setom posmatraju knjigu. Interesantna je bila prepiska sa onima koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, koji su prošli kroz sve ovo i još uvek su im sveže rane po pitanju devedesetih. Oni sa setom na to gledaju. Ljudi su životinje koje imaju taj talenat da izbacuju iz glave loše stvari i da se sećaju samo dobrih, a u tim devedesetima je bilo i nekih dobrih stvari. Radilo se sve i svašta. Dok čitaju knjigu ujedno se i prisećaju toga, a za mlade je to interesantna priča možda čak na granici naučne fantastike, posebno stvari koje sam opisivao u vreme hiperinflacije. Njima je to više neka avanturistička priča i nadam se da veruju u njih, jer je teško poverovati u to da nemaš para da jedeš ceo dan u studiju. Koliko god i danas živeli u nekom siromaštvu, ali ipak jedeš. Mi smo imali dane kad nismo jeli. Mi smo bili momci iz porodica koje su radnička klasa i, da, bilo je dana kad se nije jelo. Koliko su baš te devedesete definisale zvuk, izgled i poetiku Goblina? - Da nije bilo devedesetih ne bi bilo ovakvih Goblina. Goblini su priča koja oslikava život devedesetih koji nije bio ni malo lak. Oslikava ekonomsku situaciju i, ukoliko imaš mozga u glavi, ta situacija te mora terati na neki bunt, a ako te već tera osnovna rock and roll forma bunta je punk-rock. Tu se ljudi povezuju slušajući muziku, a samim tim to formira i tvoju ličnost. Da nije bilo tako ne bi bilo razloga ni za taj bunt. Verovatno bi to bila neka rock and roll priča. Buntovnik, ali uz "sex, drogs and rock and roll". Postoje različite forme bunta, ali definitivno bi to bio zdrav rock and roll, ništa što bi izlazilo van tog okvira. Može li rock and roll biti zdrav ako u njemu nema bunta? - To je jedna od muzičkih formi i po meni nije obavezno da se bavi buntom. Postoji toliko dobrih bendova koji nemaju veze sa buntom, koje se bave temama koje su njima bitne i u kojima se ljudi pronalaze i koje te ne teraju da izađeš na ulicu, podižeš glas, menjaš sistem ili tako nešto. Verujem u to. Uvek sam govorio da je najsretnija zemlja na svetu zemlja u kojoj nema punk-rocka, u kojoj nema bunta, ali trenutno takva zemlja ne postoji. Ne postoji savršeni svet, savršeno uređenje i uvek će neko da bude potlačen – manje ili više. Mi trenutno živimo u nekom svetu gde je većina ljudi potlačena. Kad pričamo o Goblinima pričamo i o Šapcu. U knjizi opisuješ dolazak Alena i Vlade, gitariste i basiste benda, i to iz Karlovca i kad sagledamo to, dolazak u Šabac, nastajanje Goblina je paradigma Srbije devedesetih godina. Prepuna izbeglica koji pokušavaju svoje živote nekako nastaviti. - To je početak kraja. Meni je bilo interesantno da pokažem i predstavim ljudima koliko god da je to bio početak kraja i mnogo života i sudbina je tu uništeno, izmenjeno, da nije baš uvek moralo da stvari idu u nekom negativnom smeru. Dešava se da se iz tog nečega lošeg stvori i nešto dobro, neka nova mogućnost, neka nova opcija. Dok se ne zatvore jedna vrata, ne otvore se druga. Počneš novi život i stvari posmatraš malo drugačije i tražiš svoju šansu. To se desilo nama, a naročito Vladi i Alenu koji su došli iz kompletno neke druge priče, sa nekim drugim iskustvima, živeli u nekom drugom okruženju i družili se sa nekim drugim ljudima. To je meni najinteresantniji detalj. Završetak jedne priče nije nužno kraj već počinje kompletno neka nova epizoda koja će da krene u drugačijem, pa i pozitivnom pravcu. Goblini na predstavljanju knjige (FOTO: Lupiga.Com) Imate to iskustvo funkcionisanja tokom devedesetih, ali i danas. Možeš li usporediti ta vremena? - Ceo proces stvaranja je danas mnogo lakši. Sa jednim prosečnim kompjuterom, par softvera i malo opreme imaš studio koji po tehničkim kvalitetima može da se meri sa određenim brojem studija koje su smatrani vrhunskim studijima početkom 21. veka. Ali postoji druga strana priče. Taj krug: izdavač-bend-publika, pa opet izdavač je prekinut. Pojavilo se dosta elektronskih medija, internet je danas svakodnevica, a tu je i YouTube. Ljudi skidaju i slušaju muziku na taj način da ne osećaju potrebu i ne shvataju da kupovinom određenog produkta podržavaju celu priču. Ne podržavaju bend. Nije se od toga nikad mogla hraniti porodica, ali od prodatog CD-a novac se slivao i u kasu izdavačke kuće pa su te pare mogle da se ulože u nove bendove, vrtile se u krug. U jednom trenutku je to prekinuto. Nema više te prodaje. Mi posmatramo album kao kompletnu priču. Jedna pesma sa albuma ne predstavlja album nego mora da se sluša u kontekstu, po rasporedu koji je napravljen. Stojimo iza toga i u ovom trenutku upravo zbog toga što taj CD kao produkt nije shvaćen kao nešto što je vredno, ljudi to ne kupuju, a samim tim što ne kupuju suludo je da se otvara izdavačka kuća. Onda je tu cela priča prekinuta i bendovi imaju problem. Tokom devedesetih su uz izdavače bili mediji, a tu mislim na tri osnovna medija - TV, radio i novine - bez toga nema života. Oni danas imaju drugačiji pristup ljudima, imamo Instagram, Facebook, Twitter ... Tebe na instagramu prate oni koji te prate jer znaju ko si. Kad sam se ja pojavljivao na nekoj mainstream televiziji samim tim što sam na takvom mediju postojala je mogućnost da se zakači neko ko nema veze o tome ko su Goblini. Tako se gradila baza ljudi koji slušaju bend. Mi smo imali mogućnost da širimo tu bazu dok današnji bendovi nemaju takvu mogućnost. Imaju lakšu mogućnost da se predstave bazi, ali bazu predstavljaju oni koji već znaju taj bend i teško je da probiju tu barijeru. Svjedoci smo i danas protesta Beogradom, ali i drugim gradovima. Vaša pesma je i dalje puštana. "Ima nas". Imponuje li to a koliko ukazuje na problem nedostatka bendova koji bi mogli nastaviti tu vrstu tradicije? - Ima bendova izuzetno dobrih, koji su kvalitetni. "Ima nas" je pesma koja je za vreme devedesetih, pored "Ustani i kreni" bila okosnica te neke set liste koja se vrtela tokom protesta. To je pesma koja nosi i motiviše ljude da krenu na ulicu i da neke stvari menjaju. Imponuje mi, ali mi je draže što ljudi shvataju tu pesmu na takav način i što ona budi pozitivu i želju za promenama, pre nego što je to moja pesma. Nadam se da će se iskoristiti za dobre svrhe. Osećao bih se loše da znam da neki loši ljudi stoje iza svega toga. Kako si se osećao nakon 5. oktobra? Da li si osećao da se koristila u dobre svrhe? - Ti ljudi koji su koristili tu pesmu nisu iskoristili svoju politiku u najbolje svrhe. To boli. Imali smo velika očekivanja i smatrali smo, ne samo za rock and roll, nego umetnost uopšte, da će sa takvim ljudima doći bolje vreme. Nismo mi tražili ništa da nam se servira nego da ćemo samo dobiti dovoljno medijskog prostora da možemo takve stvari da plasiramo među našim ljudima jer je to najbitnije i jer odavde i crpimo inspiraciju. Očekivali smo da će ljudi početi da se vraćaju umetnosti, iskrenoj umetnosti. Mi znamo šta je danas mainstream. To je nešto čega smo se stidili i gadili osamdesetih. To smo očekivali da će se promeniti. Dakle, više medijskog prostora i da ćemo moći da pariramo tim ljudima. Desilo se nešto još gore. Strašno je reći, ali mi nikad nismo imali više medijskog prostora nego za vreme Miloševića. On nije shvatao koliko je to opasno, a onda kad smo sa te dve ANEM turneje ("Izađi na crtu" i "Upotrebi ga") poprilično doprineli da se promeni vlast onda su oni koje smo doveli na vlast shvatili koliko mi možemo da predstavljamo opasnost. Čitava ta urbana, reakcionarna strana populacije je onda odlučena da se uguši jer su oni drugi mnogo bezopasniji. Odvedi ih u rakija bar i pusti im cicu u miniću i bog da te vidi. Ko još razmišlja o izlasku na ulicu. Dopustili ste da se baš "Ima nas" koristi i u Lupiginoj crowdfunding kampanji. Zanimljivo je da ste i vi sami imali kampanju prikupljanja novca za svoj drugi album, ali tada pojam "crowdfunding" nije bio ni izmišljen? - Nas je oduvek odlikovala inventivnost. Oduvek smo bili ekipa koja, kad bi se našla pred problemom, tu ne bi stajala. Mi smo uvek gledali kako da rešimo taj problem i u tom trenutku je to bilo to. Shvatili smo da postoje neki ljudi koji su spremni da podrže tu neku priču i krenuli smo u kampanju. Probali smo i shvatili da to funkcioniše. Mislim da je to sjajna ideja. Danas je izuzetno bitno da oni koji imaju malo više u džepu, paricu koju će svakako potrošiti, a jedno pivo više mu ništa neće značiti, da ga uloži za nekoga kome bi te pare dobro došle. Verovatno ćeš i ti uživati i imati koristi od toga. To su izuzetno bitne stvari. Dejan KOŽUL
  2. Opozicioni lideri Saveza za Srbiju ne plaše se eventualnog hapšenja koje bi moglo da usledi nakon jučerašnjeg vanrednog obraćanja predsednika države koji je pozvao institucije da rade svoj posao i rekao da će policija u nekom trenutku morati da reaguje na nasilje opozicije. Vlast i opozicija ponovo su juče imali potpuno različitu sliku stvarnosti. Ono što opozicija naziva pokušajem ulaska u Gradsku upravu radi razgovora sa gradonačelnikom i pokušaj predaje pisma na pisarnici, vlast naziva fašističkim nasilnim upadom usmerenim protiv žena, gradskih funkcionera i promocijom nasilja. Predsednik države je pozvao institucije da ubuduće rade svoj posao pa se postavlja pitanje očekuju li pripadnici opozicije hapšenja. Predsednik Dveri Boško Obradović kaže da se ni do sada nije pozivao na poslanički imunitet. – Stojim uvek iza svojih reči i dela. Neću odustati od borbe za osnovne demokratske vrednosti, slobodu medija i fer izbore. Mi smo ustavobranitelji i borci za slobodu. Mnogo veći heroji su ljudi koji su pokrenuli proteste u Žitorađi ili Negotinu. Oni su pravi lideri, a ja imam obavezu kao narodni poslanik da stanem u prve redove borbe protiv diktature i poniženja svih nas. Nema nazad. Nema povlačenja i nema predaje. Nastavljamo sve do pada Vučića sa vlasti – kaže Obradović. Predsednik opštine Stari grad Marko Bastać smatra da je u ovoj zemlji sve moguće. – U ovoj zemlji su već bez pravnog osnova hapšeni studenti, čak je uhapšen i jedan srednjoškolac. Tako da me ništa ne bi iznenadilo. Ali ne razmišljam o tome. Mi smo danas hteli da razgovaramo sa gradonačelnikom, da vidimo da li on uopšte zna šta se dešava u Beogradu, da mu tražimo da obustavi besmislene i štetne projekte i razreši večitog zamenika Vesić Gorana. Međutim, utvrdili smo da Beograd nema gradonačelnika, a da večiti zamenik Vesić Goran nema hrabrosti da se suoči sa građanima i odbornicima – ukazuje Bastać za naš list. Kako dodaje, Vesić je brutalno zloupotrebio odbornice u Skupštini grada Beograda kao i zaposlene u raznim gradskim i opštinskim ustanovama. – Baš kao što nedeljama zloupotrebljava medije koje napredni klan finansira našim novcem na kojima me označava kao huligana, dripca, teroristu i fašistu. Reč je o istoj matrici koju su upotrebljavali pre nego što su ubili Olivera Ivanovića i pokušali da ubiju Milana Jovanovića. Za sve što se dešavalo danas kao i za eventualno hapšenje i napade na mene lično i na druge učesnike mirnih protesta odgovoran je isključivo večiti zamenik Vesić Goran, koji je od danas preuzeo i ulogu gradonačelnika – smatra Bastać. A Željko Veselinović, odbornik Skupštine grada, dodaje da Vesić i gradonačelnik Zoran Radojičić nisu smeli da izađu iz zgrade već su se junački krili unutra, dok su odbornici beogradske skupštine probali da uđu u svoju Skupštinu i predaju pismo na pisarnici. – Ali je Vesić, koji je komandovao ženama zaposlenim u Skupštini grada, naterao te žene da stanu na vrata i pod njegovom dirigentskom palicom viču i vređaju odbornike. Farsa koju prave svuda u Srbiji i kriju se iza žena je provaljena i više nego smešna – opisuje Veselinović. Na mogućnost hapšenja, on kaže da „ako će da hapse odbornike koji hoće da uđu u zgradu u koju su izabrani, onda neka hapse slobodno i pokažu svetu Severnu Koreju u Srbiji“. – To bi bio sjajan posao. Odgovornost treba da imaju nalogodavci koji su žene terali na silu da sprečavaju ulazak odbornika u zgradu – zaključuje Veselinović. Podsetimo, krajem februara odbornici Saveza za Srbiju odlučili su da bojkotuju rad Skupštine grada Beograda. Uloga žena u političkoj borbi Zanimljivo je da se žene koje brane SNS čelnike lokalnih uprava ne pojavljuju prvi put. Najpre su žene iz Brusa najpre „same organizovale“ okupljanje ispred opštine Brus braneći sada već bivšeg predsednika opštine Milutina Jeličića Jutke, optuženog za seksualno uznemiravanje svoje sekretarice, a zatim su žene ponovo bile u frontu odbrane Jutke na dan kada je smenjen sa čela opštine. Juče se to dogodilo ispred Starog dvora gde su kancelarije funkcionera glavnog grada. Tabloidi istovremeno pišu da Savez za Srbiju u prve redove svojih okupljanja isturaju žene i decu, te da će njih povesti i u šetnju do televizije Pink u subotu.
  3. "TO MOŽE SAMO PRAVOSLAVLjE": Lajfkoučing nema potencijal da isceli čoveka Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo Oliver Subotić / Foto Tanjug Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo i da mu je potrebno isceljenje, kaže za Tanjug uoči vaskršenjeg posta prezviter Oliver Subotić i upućuje da to isceljenje vekovima nudi Pravoslavna Crkva. “Jedan pravoslavni teolog kaže, kada bi sveti oci živeli u naše vreme, oni teologiju nikada ne bi poredili sa filozofijom nego sa medicinom, jer teologija treba da leči čoveka”, navodi Subotić, koji je početkom godine objavio drugo izdanje knjige "O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše", koja odgovara na neke dileme odgovarao na brojna pitanja koja interesuju vernike, ali i ateiste. Pravoslavni pristup čoveku, kaže, usmerava ka Bogu, ka Hristu, jer isceljenje bez Božije blagodati nije moguće, a, kako kaže, savremeni čovek poseže za nekim površnim rešenjima koja suštinski ne rešavaju problem, jer ne isceljuju um i srce, a tome pribegava, jer oseća nedostatak mira i radosti, možda čak i ne može da definiše šta nema, premda oseća da mu nešto nedostaje. Upozorava da pristup “dovoljno je misliti pozitivno” može dovesti čoveka u stanje samoobmane da je on zaista isceljen i da je rešio problem, dok unutra “strasti tinjaju, muče čoveka i lome ga, a da on nije toga ni svestan”. “Taj ''lajfkoučing'' omogućava čoveku spoljašnje funkcionisanje i na neke kratke staze rešavanje ''ovozemaljskih'' problema, a u unutrašnjem smislu nema potencijal da isceli čoveka, jer nema odakle da pruži iscelenje, koje bez blagodati Duha Svetog nije moguće”, kaže Subotić. Kako kaže, mas mediji su učinili da je dalekoistočna tradicija svima poznata, a mali broj ljudi čak i na ovim prostorima je svestan da pravoslavlje ima ogromno blago unutrašnje, umne molitve i metod sticanja istinskog umnog mira i prosvetljenja, i navodi primer "kružnog kretanja uma" o kome govori upravo pravoslavno hrišćanstvo. Veliki broj “gurua” i opštu popularnost joge i meditacionih tehnika vidi kao posledicu duhovnog pustošenja posle Drugog svetskog rata i nemogućnost Crkve da slobodno deluje u posleratnom vremenu, ali i kao posledicu nedovoljnog rada sa vernicima u naše vreme. Na pitanje da li je suština da čovek “izgubi ličnost u bezličnom okeanu nirvane” i pronalasku mira kako to zagovara budizam, a o čemu se malo govori, Subotić kaže da je upravo takva ideja opasna. “U budizmu čovek postiže mir tako što gasi svoju ličnost, a u pravoslavlju čovek dobija mir tako što isceljuje svoju ličnost u zajednici sa ličnošću Božijom. To su dve potpune različite koncepcije. Šta ima radosno u gašenju ličnosti? Zašto smo zadobili energije ako treba da ih ugasimo?”, kaže Subotić i dodaje da se tu treba zapitati zašto je ličnost uopšte stvorena ako na kraju treba da se ugasi i uroni u nešto potpuno bezlicno. Subotić napominje da je najbolje da loše misli, naročite one koje su mračne, čovek molitveno odseca i odbacuje i da ne ulazi u “razgovor sa njima”. Takođe, ukazuje da ljudi osećaju misli koje drugi čovek ima prema njima, bez obzira što ih ne izgovara i preporučuje da u konfliktima u misaonom pogledu ne gajimo neprijateljstvo već da usmeravamo prema ljudima dobru energiju, kroz molitvu. U knjizi “O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše” Subotić je odgovarao na brojna pitanja koja postavljaju vernici, ali i ateisti, poredio je svetske religije, govorio je o pravoslavnoj veri kao istinitoj, ali bez nametanja. “Nisam pokušao da dokažem Boga, ostavio sam slobodu svima, ali sam želeo da čitaocu ostavim neki trag prema kojem može da prepozna Istinitu Svetlost i da dalje sam traga”, priča Subotić. Ako ćemo da uporedimo svetske religije, ne treba da upoređujemo samo učenja, napominje on, iako na tom nivou odmah možemo primetiti gde je najuzvišenije ucenje i postavlja pitanje u kojoj svetskoj religiji se, osim u hrišćanstvu, može naći ljubav prema neprijatelju. Ističe da su istiniti ljudi, odnosno svetitelji, najveći argument istinosti pravoslavlja. Knjiga koju je nedavno objavio je, kaže, imala specifičan put i nastala je na osnovu njegovog duhovnog iskustva i traganja koje je pretočio u štivo. Želeo je da na taj način pomogne ljudima koji možda sada traže na način na koji je on tragao pre vishe od dvadeset godina i postavljao sebi razna, pitanja poput problema postojanja zla u svetu. U knjizi se bavio i otklanjanjem stereotipa o religiji koji su iz nekog razloga i danas uvreženi u društvu. “Ne u želji da ubedim. Ne verujem u metode dokazivanja koji čoveku ne daju mogućost izbora, nego u želji da ukažem na jednu perpsektivu koje čovek možda nije bio svestan i da probudim njegovu moć prepoznavanja”, napominje Subotić. Na pitanje da li crkva može da iskoristi nove kanale komunikacije budući da su u savremenom vremenu popularni “jutujberi” i blogeri, Subotić odgovara da često naglašava da crkva nikada nije bila moderna, ali da jeste uvek bila savremena, te da crkva koristi informacione tehnologije, ali koji su prikladni. “Jutjub je misionarski koristan, možete postaviti interesantna predavanja, pravoslavne filmove, razne klipove koji su duhovno poučni i crkva to i čini u meri u kojoj je to potrebno. Sa druge strane crkva ne želi da se takmiči poput drugih, u smislu ko će postaviti više klipova, imati više lajkova, a još manje da od sveštenika pravi jutjubere”, kaže Subotić. Smatra da se ne sme izgubiti živi kontakt vernog naroda sa crkvom, jer bez toga ljudi neće moći da isceljuju svoje duhovne rane. “Svaki medij, pa nek je i najsavršeniji, je ipak neka vrsta posrednika. Mi ne možemo da se pričestimo putem medija. Ne možemo da napravimo elektronsku crkvu i da budemo posmatrači liturgije. Moramo fizički da budemo tu i fizički da primimo pričešće. Tu je vrhunac našeg života u Hristu”, kazao je on. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:782050-TO-MOZE-SAMO-PRAVOSLAVLjE-Lajfkoucing-nema-potencijal-da-isceli-coveka
  4. Objavljena pre nekoliko dana, knjiga “Štulić: Biografija”, autora Hrvoja Horvata najiscrpniji je prikaz karijere i života Branimira Štulića: od djetinjstva u Skopju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu, od Balkan sevdah banda do osnivanja Azre, od jedinstvenog uspjeha s pjesmama koje je napisao, do raspada Jugoslavije i trajnog egzila u Holandiji. Čitaoci XXZ magazina imaju jedinstvenu priliku da pročitaju delove ove važne i zanimljive knjige Štulićev provokativni životni put neusporediv je s bilo čijim drugim. Njegov autorski rad promijenio je mogućnosti i domete domaće rock glazbe. Jednako je zanimljiv novim generacijama koje ga iznova otkrivaju kao "kariku koja (danas) nedostaje". Prateći Štulićeve mjene i puteve knjiga o njemu prikaz je šireg političkog, društvenog i kulturološkog konteksta u kojima je živio i radio. Brojni podaci, analize, izjave i intervjui, sjećanja kolega i suradnika, uz neobjavljene Štulićeve rukopise i privatne fotografije, čine knjigu “Štulić: Biografija” iscrpnim prikazom lika i djela, ali i prostora i vremena, promjena u društvu u kojima je Štulić imao važnu ulogu, iako su te promjene odredile i njegov put. Jedan od najboljih skladatelja i tekstopisaca svih vremena, pjevač i gitarist s Azrom je oslobodio svoju imaginaciju i nade publike, da bi odlaskom u Holandiju (p)ostao rijetko dosljedan primjer vlastitog stiha "jednog dana nema me da nikada ne dođem". Knjiga “Štulić: Biografija” otkriva kako je Johnny tamo stigao i gdje je sve prije toga bio. ŠTULIĆEVO SVETO TROJSTVO Priča o Branimiru Štuliću jedinstvena je, neusporediva s bilo kojom storijom domaćeg rock protagonista, a bogme i šire: koliko zbog Štulićeva talenta i odjeka njegova rada s Azrom, toliko i zbog njegova životnog puta bogatog raznolikim „štofom“. S koje ga god strane i u kojem god ga vremenu promatrali, čini se da je Štulić bio kontradiktorna osoba. Toliko fanatičnog uvažavanja i nekritičkog osporavanja - ili obrnuto - koliko je upućeno njemu teško da bi izdržao bilo koji drugi domaći rock autor. Toliko loših albuma koliko ih je on naredao u zadnjem poglavlju (samostalne) karijere pokopalo bi mnoge. Prije toga najčešće je ipak bio slučaj da se radilo o autoru najviše klase, koji je svojim radom zaslužio svu pažnju i „kolajne“ koje su mu potom uručivane. Photo: Mio Vesović Činjenica da je Štulić bio, i još jest, živopisna osoba, čiji je put popločen mnogim zanimljivim detaljima, neočekivanim promjenama i potresima jakih amplituda, nesumnjivo pogoduje pisanju nečije biografije. I naizgled nebitne epizode Štulićeva životopisa daju nekonvencionalne priče i povoda za analitičke prosudbe, pa knjiga o njemu u nekim vremenskim razdobljima može djelovati kao akcijski roman. (…) Nakon „osloboditeljske“ misije kojom je sebe, i one koji su to htjeli, poveo ravno do dna i pritom razmaknuo mnoga prijašnja ograničenja, Štulić je (p)ostao najdosljedniji primjer ovdašnjeg rock glazbenika koji se, tragom Grete Garbo, povukao u trenutku dok je još vladala velika tržišna potražnja za njim. U rekapitulacijskom intervjuu “Ninu” 1989., kada se već činilo da je svjestan kako je zatvorio puni krug, objašnjavao je razloge odlaska s tipičnim egocentrizmom: „Nisam ni pobjegao, ni odustao, ni potražio zavjetrinu. Uradio sam ono što i Likurg: napravio što sam htio i sklonio se da ne smetam svom djelu, da ono više dođe do izražaja. Kad si tu, od tebe se, obično, ne vidi što si napravio. Dao sam što nitko nije i sklonio se. Morao sam zbog sebe. Običaj je da oni koji nešto naprave zasjednu i ne daju drugima. Ja to nisam htio. Mene nitko nije skinuo i to je važno da se zna“. (…) (…) Podjednako omiljen među „radnicima i inteligencijom“ Johnny B. Štulić bio je privlačan u strastvenim emocijama i zakučastim pjesničkim konstrukcijama, autor kojemu se vjerovalo čim ste mu na koncertu vidjeli napete vratne žile. Iako stoje i optužbe za neartikuliranost koja je u kasnijoj fazi rada znala poput bujice naplaviti sve i svašta, ono što je Štulić ostavio iza sebe u prvih pet-šest godina rada s Azrom nitko drugi nije uspio. Bez njega domaća bi rock scena osamdesetih godina prošlog stoljeća bila ne samo bitno siromašnija, nego nezamisliva i puno dosadnija. Photo: Erol Čolaković Šehić Njegovo autorsko sveto trojstvo, demonstrirano kroz jaku autorsku, pjevačku i gitarističku optiku bilo je bez premca; izvanserijska muzikalnost i sposobnost pisanja egzaktnih rock-pjesama - s vrlo konkretnim melodijama, poduprtim energičnom sviračkom mašinerijom Azre - bile su osnova njegova uspjeha. Sva retorika o društvenom značaju Azre i Štulića, koji nesumnjivo postoji, pala bi u vodu bez sasvim konkretne glazbene podloge. Azra se pojavila u vrijeme kada se nasušnom pokazala potreba svježe autorske krvi koja bi unaprijedila dosege na rock sceni postignute probojem Bijelog dugmeta. Dakako, Branimir Štulić nije bio jedini novi autor jakog kalibra, ali je bio izdvojen slučaj, primjer radoholičara spremnog i sposobnog za visoke domete, „totalno drukčiji od drugih“. Photo: Mio Vesović U vremenu kada su koncem sedamdesetih Buldožeri, Pankrti, Prljavo kazalište, Riblja čorba i Leb i sol svaki sa svoje strane bivše države krčili put novom glazbenom rječniku i proširivali izražajne mogućnosti rock glazbe, konkurencija se činila prije poticajnim nego otežavajućim faktorom u kreativnom loncu domaće rock scene. Ako su Goran Bregović i Bijelo dugme domaću rock glazbu u drugoj polovici sedamdesetih pretvorili u široko prihvatljiv, primijenjen lokalni govor - zamijenivši internacionalne simbole lokalnim leksikom, svima razumljivom porukom i bliskim emocionalnim kodom - nadolazeća generacija autora unutar novog vala odradila je zadatak daljnjeg raslojavanja poetike rock glazbe u druge stilske rukavce. Negdje na rubu između novovalne energije, ljutog angažmana s oslobađajućim političkim podtekstom, gotovo klasičnog pjesmopisačkog pristupa i izrazite emocionalnosti, Štulić je s Azrom predstavljao samosvojan dio novog rock-poretka na ovim prostorima. Njegovi prostori, osvojeni probojem Azre, podjednako su bili Zagreb, Beograd, Sarajevo i drugi gradovi bivše države. Radilo se, uz nedodirljivog Arsena Dedića ranije, o vjerojatno jedinom autoru zagrebačkog kruga koji je uspio tržišno i općim utjecajem ne samo parirati općenarodno prihvaćenim protagonistima SFRJ rock scene poput Bregovića ili Bore Đorđevića, nego su njegove autorske postupke i oni sami kasnije znali preuzimati. (…) Od debitantskog albuma Azra i Sunčane strane ulice, preko koncertnog Ravno do dna i Filigranskih pločnika, Azra i Štulić su prvu i najznačajniju fazu rada završili u hiperproduktivnom nizu dvostrukih i trostrukih albuma. Upravo na temelju tog dijela rada, zaključno sa pločama “Kad fazani lete” i “Krivo srastanje” kao dokazima drugačijih Štulićevih stilskih manevra, Azra je stekla čvrstu poziciju krećući se po rubu između masovne tržišne prihvaćenosti i očigledne činjenice da smo dobili autora drugačijeg svjetonazora. Konkretnih dokaza za raspravu o sebi Štulić je ostavio više nego dovoljno. Već i samo preslušavanje Azrine diskografske zaostavštine opsežan je posao, ali i najispravniji put za određivanje vrijednosti Štulićeva rada i njegovog mjesta pod suncem. Razlika između Štulića autora i Džonija javne osobe druga je priča, ali čak i čudak kakav je postao – što će ga kasnije koštati gubitka zemljopisnog sidra i biti uzrokom nepomirljivog ostanka u Holandiji - teško da je u stanju retroaktivno promijeniti sud o izvanserijskom autoru kakav je bio „kad je imao Fendera“. NEMAM BRADU, BRKOVE: DJETINJSTVO I ODRASTANJE Photo: Mio Vesović Branimir Štulić rođen je, naravno, na Balkanu, u Skopju 11. travnja 1953. Kao djetetu aktivnog vojnog lica JNA, djetinjstvo mu je bilo prožeto stalnim selidbama. Otac Ivan, porijeklom iz Nina kod Zadra, bio je oficir u tenkovskim jedinicama u kasarni Maršal Tito u Skopju i u vojničkoj je karijeri stigao do čina potpukovnika. Kada je imao godinu dana Branimirova majka Slavka rodila je drugo dijete, sestru Branku. Djed po majci bio je ninski radićevac od kojega je Branimir, kažu, naslijedio lucidnost. Život u Skoplju obilježio je nekoliko prvih godina života Štulića mlađega i vjerojatno utjecao na njegovu sklonost makedonskoj narodnoj glazbi koju će iskazivati kasnije. I utjecaj makedonskog jezika kojim je bio okružen u najranijem razdoblju odrastanja osjetit će se kasnije kod Štulića kroz primjetljiv naglasak u govoru. I 2017. u intervjuu za beogradske Večernje novosti prisjećao se djetinjstva. "Živio sam na brdu iznad stare turske kasarne, mislim da je danas tamo američka ambasada. Na sto metara ispod kuće bila je taraba ispod koje sam se kao mali provlačio i ulazio u krug kasarne. Imao sam četiri-pet godina. Kao što u Engleskoj imaš one životinje koje su maskota vojske, ja sam bio maskota te kasarne. Ne znam kako su me podnosili. A ispod tog brega, dva puta godišnje, u proljeće i jesen, održavali su se sajmovi. To je stogodišnji običaj, kad se stočari sele, pa se u proljeće i jesen nađu na nekoliko dana. A tamo, sva ta božja muzika koja mi je ušla u uho. Nisu sve takozvane makedonske pesme najbolje, ali neke su stvarno vrh vrhova". Sjećao se Štulić još detalja iz najranijeg dijela života: "Sjećam se ko sad, sa šest godina sam čitao i latinicu i ćirilicu. Nevjerojatno kako je to bilo napredno vrijeme. Čitao sam sve stripove Dan Derry, za koje nisu baš znali u Americi i Engleskoj. Kekec je 1957. počeo izlaziti s tim stripovima i ja sam kao dijete gutao sve futurističke stvari. Pjevao sam ‘Dianu’ od Paula Anke, ali sa domaćim tekstom, 'O Dajana, volim te, skini gaće, molim te, da ti vidim bijelu picu, da ti turim kobasicu" (smijeh). Nisam znao što to znači, ali sam pjevao sa pet godina". Photo: Privatna arhiva/ Džoni Štulić Štulićeva obitelj kasnije se seli u selo Cvetkovići, čekajući na završetak vojnih stanova u Jastrebaskom gdje Branimir ide u osnovnu školu. Ljetne mjesece mladi Štulić redovito je provodio s obitelji u Ninu, gdje su mu rođeni i otac i majka. Tijekom šezdesetih boravio je u kući djeda Frane, a kasnije u novoj kući koju je otac sagradio u „novom“ Ninu, tik do mora, kao i mnogi drugi koji su gradili vikendice u starom kraju. Kamenom obložena kuća koju je Branimirov otac Ivan podizao dugo godina bila je skromna prizemnica sa dvije sobe, kuhinjom, kupaonicom i wc-om, a prilikom postavljanja prve deke čitava je Branimirova generacija iz Nina sudjelovala na radnim akcijama miješanja betona i postavljanja „ploče“. Iskazujući fascinaciju nogometnom loptom, s rođacima je dječačke dane provodio na potezu od plaže do dvorišta, gradskog trga i igrališta. „Ajmo napucavati“, bile su riječi kojima je Branimir nagovarao svoga dvije godine starijeg bratića Svetka Stulića, najodanijeg rođaka i prijatelja, na igranje nogometa. Svaki komad ravne livade bio je potencijalno igralište, na kojem se pokretni Svetko snalazio najbolje u društvu. Svetko i njegov mlađi brat Marin prezivali su se Stulić, iako se zapravo radilo o istom prezimenu. Kao i u mnogim drugim manjim sredinama događalo da iste obitelji imaju malo različita prezimena. U ovom slučaju zato jer je prije stotinjak godina, dok je Dalmacija bila pod tuđinskom vlašću matičar izostavljao „kvačicu“ na slovu „s“ kod nekih. (…) Prijateklji iz škole: Mio Vesović i Branimir Štulić Photo: Arhiva/ Mio Vesović (…) Prvi dodir s rock glazbom Štulić je imao 1964. kada je čuo Beatlese koji će mu ostati trajna fascinacija u životu, o čemu je pričao u svom prvom intervjuu Poletu januara 1980.: „Beatlesi uvijek i svuda. Kada sam ih 1964. godine prvi put čuo, a bio sam tada u Jastrebarskom, nijedna mi stvar u životu nije bila jasna i ništa nisam znao. Ni u školi nije bilo nikoga tko bi znao nešto više. Možda shvaćaš kako je to kad na radiju čuješ nešto što uopće ne razumiješ, ali te ponese. Čim sam to čuo, riknuo sam“. U Jastrebarskom je u istu osnovnu školu sa Štulićem išao i Milisav Vesović, kasnije fotograf i autor naslovnice albuma Filigranski pločnici. Fotografija odraslog Džonija s neizbježnim klompama na nogama, milicijskog Fiće i školarke s pletenicama bila je duhoviti hommage vremenu zajedničkog odrastanja kada su Štulić i Vesović išli u osnovnu školu u Jatrebarskom i obojica bili zaljubljeni u predsjednicu razreda Nadu Kraljević, kćerku milicajca. Sredinom šezdesetih godina Štulićeva porodica seli se bliže epicentru Džonijeve kasnije karijere, u Novi Zagreb, u naselje Siget. Kako u tom zagrebačkom prekosavskom naselju, jednom od prvih zagrebačkih socrealističnih, „blokovskih“ zdanja, još nije bilo škole, upisan je u osnovnu školu u obližnjem Trnskom, gdje je u razred s njim išao Veseli Oršolić, još jedan budući zagrebački gitarist. Ispred 'Kavkaza' 1981: Džoni Štulić i Rastko Milošev, tadašnji gitarist Parnog valjka Photo: Goran Pavelić Pipo Ključne godine odrastanja koje provodi u Novom Zagrebu imati će veliki utjecaj na Štulića kojemu će se prigradska tematika i outsiderske priče neprestano javljati u pjesmama. Prvu akustičnu gitaru Štulić dobiva na poklon od tete u novembru 1968., model iz trgovine Muzičke naklade, na kojoj uči svirati i od prijatelja traži da mu na papiru nacrtaju hvatove. Odrastanje uz autoritativnu figuru oca, vojnog lica, mladom je Štuliću pomoglo u razvijanju tinejdžerskog bunta i dalo želju za borbom protiv autoriteta koji će kasnije redovito iskazivati u svome radu. „Ja sam izrastao na duhu borbe u familiji. To je bila jedna vojna porodica u kojoj se steklo sve poslijeratno na jednom mjestu“, tvrdio je godinama poslije u “Ninu”. „Vjerujem da u tim porodicama ima dosta 'ratničkog' duha. Ne mogu govoriti o drugima, ali o sebi znam. Htio sam biti bolji od svog starog. Nisam rodonačelnik toga. Čovjek se formira borbom. Prve ratove vodili smo protiv uvjerenja svojih roditelja, nije važno da li su bila moralna, ideološka ili bilo koja druga. Ja sam sebe napravio, jer je meni sve bilo zabranjeno! Nisam se dao ni kad sam rogove uvlačio. Još ih uvlačim, ali sam uspio napraviti svoje. Međutim, mene mama i tata nisu u ovo (glazbu, op.a.) ugurali kao mnoge, kao što ih i danas guraju“. (…) (…)Šezdesetosmaški studentski nemiri, „ulazak Rusa u Čehoslovačku“, kako će kasnije reći, prodor rock supkulture u monolitnu kulturnu scenu socijalističkog društva, gimnazijska druženja i omladinski tisak poput Poleta, okruživali su ga tijekom odrastanja, kao i strast prema nogometu i košarci. „Rusi“ i JNA postati će mu i ostati najjasniji primjeri totalitarne sile koju nije podnosio i s čijim će se raznim oblicima boriti u svom kasnijem glazbenom radu. Okus i miris ikonografije rocka podsvjesno je imao i veći, ili barem spontaniji upliv na tinejdžera koji je maštao o električnoj gitari. „U to vrijeme sam često dolazio u Zagreb. Imao sam ovdje tetu. Još se sjećam onih prvih čupavaca. Sjećam se ulice pored Opatija kina. Dan danas tamo na nekom zidu piše Kinks, Rolling Stones... To je za mene bio poseban ugođaj. Sve me to privlačilo. Sjećam se jednog dana, pošao sam u kino Opatija na matineju, kad su prošla tri kita u trapericama. To je bilo opće čudo, rulja se okretala za njima. Već tada sam sanjao o bendu, ali otkud mi lova za blanju? A ni ljudi oko mene nisu bili previše zainteresirani za to“, pojašnjavao je Svenu Semenčiću u intervjuu Poletu početkom 1980. fascinaciju novom „kulturom čupavaca“. Ako već nije imao izravan dodir s bjelosvjetskim glazbenicima, na licu mjesta Štulić je mogo doživjeti prve zagrebačke plesnjake na kojima su svirale lokalne zvijezde Crveni koralji i Bijele strijele, s čijim će članom Jankom Mlinarićem –Trulim kasnije često surađivati. Mjesto gdje se često ručalo: Džoni Štulić u restoranu 'Pod gričkim topom' 1982. godine Photo: Arhiva/ Hrvoje Horvat Od 1968. godine Štulić je pohađao 6. gimnaziju smještenu na Katarininom trgu na zagrebačkom Gornjem gradu. Radilo se o školi nešto „labavijih“ kriterija u koju su upisivani i ponavljači iz drugih gimnazija, ali i bogataška djeca iz centra grada. Prednost je imala u praktičnom položaju iznad glavnog zagrebačkog trga; odlazak u školu Štuliću je pružao svakodnevnu priliku za prolazak najužim središtem Zagreba čije će ulice kasnije osvojiti sa Azrom i znati sve glavne gradske punktove. Iako nisu bili pripadnici iste generacije, istovremeno kad i on 6. gimnaziju išlo je mnoštvo kasnijih protagonista kulturne scene Zagreba s kojima će Štulić biti u doticaju; novinar Branimir Baron Brljević, kazališni redatelj Branko Brezovec i teatrologinja Gordana Vnuk. Svi oni, osim Štulića i Brljevića, bili su i članovi dramske grupe 6. gimnazije koja će kasnije pod vodstvom Branka Brezovca prerasti u ambicioznu avangardnu kazališnu družinu Cocolemocco. Štulić je maturirao 1972. s radom “Pariška komuna”. Izbor maturalnog rada i sklonost socijalnim i društvenim temama vjerojatno nisu imale veze s političkim događajima u Hrvatskoj 1971., uz koja ga veže tek neprovjereni podatak da ga je tijekom studentskih nemira na Trgu Republike u Radićevoj ulici istukao milicajac. Maturalni rad mu je ocijenjen kao odličan, iz povijesti je imao četvorku, ali je iz hrvatskosrpskog jezika i književnosti budući cijenjeni rock-poeta dobio samo - dvojku. Ukupna završna ocijena bila mu je vrlo dobar (…). (NASTAVIĆE SE) Hrvoje HORVAT https://www.xxzmagazin.com/jednog-dana-nema-me-da-nikada-ne-dodem
  5. Voditelj Ivan Ivanović izjavio je da će poslednja emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" biti emitovana 28. decembra i da posle tog neće raditi tu emisiju jer "ne želi da predstavlja dekor za lažnu slobodu". Ivanović za agenciju Beta rekao da je odluku doneo iz ličnih i poslovnih razloga. "Nemam razloga da verujem da će vreme koje dolazi na Prvoj biti onakvo kakvo je bilo i ne postoji ništa što će moći da me uveri da će moći da se radi slobodno. Mislim da je situacija takva kakva je i ne želim da moje ime stoji uz sve što se desilo prilikom kupovine te televizije, niti mislim da treba da dovodim sebe i tim koji je radio deset sezona u situaciju da budemo uslovljeni, pritisnuti ili da budemo poniženi pre svega potencijalnim pretpostavljenima koji će se možda pojaviti", rekao je poznati voditelj. On je dodao da "slobode nema, da postoje neke borbe koje pojedinačno vode (Zoran) Kesić i on kao i drugi koji se time bave", ali da ne ne verujem da će biti moguć i "ovaj minimum slobode ostvariti u budućnosti". "Ono što sam ja saznao da su planovi za mene bili da emisija traje do juna, i onda da nađu neki način da je prekinu, uz neku bogatu finansijsku nadoknadu za mene. Ne postoje te pare za koje bih prodao obraz i iza toga stojim svih ovih godina. Ovaj moj potez ima veze sa čašću, pa potom sa svim ostalim", rekao je on. Ivanović je rekao da on i njegov tim za sada nemaju ponudu, a ni plan šta će raditi. "Ljudi koji rade ovu emisiju, 20 porodica, oko 50 ljudi, svi su istog stava kao i ja. Svi smo jednoglasni i osećamo i mislimo isto. Mislim da je u redu bilo da moje ime stoji uz Prvu svih ovih godina i isto tako mislim da nije u redu da stoji od januara pa na dalje", rekao je on. Voditelj je naveo da je poslednja emisija sledećeg petka. "Večeras je poslednji intervju koji sam uradio što je vrlo važno jer mislim da su moji intervjui obeležili tu emisiju u svih 10 sezona. Poslednja emisija je sledećeg petka u kojoj tradicionalno pomažem svojim gledaocima. S obzirom na to da se emisije rade za publiku, red je da se oprostim u emisiji koja je posvećena našoj publici", naveo je Ivanović. On je rekao da u Srbiji nema slobodnog društvo i da nedostaje sloboda na svim nivoima, dodajući da je njegova emisija bila privid lažne slobode i da su stvari normalne. "Stvari nisu normalne, posle neprijatnosti koje sam doživeo na konferenciji za novinare predsednika republike to je postalo jasno. Mislim da je scenario bio da ide neki period diskreditovanja od šest meseci. Imate situaciju u kojoj novinari bezočno lažu, predsednik učestvuje u svemu tome, sve prodje, niko se ne izvini, niko ne demantuje iako je dokazano da je sve laž, i na nju niko ne reguje, ne reaguje moja televizija niti je bilo reakcije nekih drugih televizija ili novinskih kuća", rekao je Ivanović. On dodao da ima obavezu da prvi kaže da ovde ništa nije normalno i da to što se dešava ne treba da se dešava. "Neko jednostavno mora da kaže dosta je. Ne verujem da moj glas ima tu snagu, ali zbog sebe i ljudi sa kojima radim kažem dosta je. Moj čin je poruka svima koji slobodno misle, poruke svima koji nisu članovi nijedne stranke. Negde mora da se podvuče crta ispod koje ne dozvoljavaš bilo kome da se igra tvojim dostojanstvom", rekao je Ivanović. http://rs.n1info.com/Vesti/a446072/Ivan-Ivanovic-najavio-da-vise-nece-raditi-emisiju-na-Prvoj.html
  6. Putin pokazao "nepobedivo" novo oružje: Uputio je 7 jakih reči Zapadu i ostavio Amerikance u strahu samo zbog jednog paklenog kadra (FOTO) (VIDEO) 185 shares "Navodi se da je Putin kazao da Zapad "nije uspeo da spreči napredovanje Rusije" Foto: AP/Tanjug Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je juče u govoru o stanju nacije da je Rusija testirala čitav niz novog strateškog nuklearnog naoružanja koje protivnička strana nije u stanju da presretne. Putin objasnio šta je novo rusko oružje protiv koga je borba besmislena: A stižu i SATANIN SIN i VOZ SMRTI (FOTO) (VIDEO) Pomenuo je i podvodne dronove velike brzine koji imaju interkontinetalni domet, novu hipersoničnu interkontinentalnu raketu "Avangard" koja leti 20 puta brže od zvuka i "udara poput meteora", još jednu raketu ruskog naziva "Sarmat" koju na Zapadu zovu "Satana", sistem hipersoničnih raketa "Kinžal", kao i lasersko oružje. Rojters ocenjuje da je govor koji je Putin održao pred ruskom elitom u konferencijskoj sali u centru Moskve bio jedan od njegovih "najborbenijih" govora poslednjih godina i da je kazao da će napad na bilo kojeg saveznika Moskve biti viđen kao napad na samu Rusiju i na taj napad će biti odgovoreno, prenosi Agencija. Foto: Tanjug/AP "Navodi se da je Putin kazao da Zapad "nije uspeo da spreči napredovanje Rusije". - Sada moraju da sagledaju novu realnost i shvate da nisam blefirao govoreći sve ovo danas - rekao je Putin. Foto: Tanjug/AP AP navodi da je ruski lider naglasio da je razvoj ruskog novog oružja kakvog nema na Zapadu usledio kao odgovor na povlačenje SAD iz hladnoratovskog sporazuma o zabrani raketnih odbrana i američke napore u razvoju sistema raketne odbrane. Navodi se da je Putin kazao da su SAD ignorisale žalbe Rusije. - Niko nas nije slušao. Sada nas čujte - poručio je ruski predsednik. Foto: Tanjug/AP Navodi se da je Putin rekao da će novo naoružanje pomoći u obezbeđivanju globalne stabilnosti i staviti tačku na pokušaje slabljenja Rusije. Na kraju Putinove prezentacije, koju su na velikom ekranu pratili video prikazi raketa o kojima je govorio, ruski poslanici i druge uvažene ličnosti su ustale i aplaudirale, a u pozadini je intonirana himna Rusije. Foto: Tanjug/AP Projekcija lansiranja novog interkontinentalnog projektila sa nuklearnom bojevom glavom tipa Sarmat na ekranu iza Putina, sa naknadnom animacijom u kojoj projektil doseže Ameriku, tačnije Floridu, pri čemu je NATO-ov antiraketni štit ''potpuno beskoristan'', sigurno je izazvala oduševljenje među ruskim nacionalistima. OGLASIO SE DMITRIJ PESKOV Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je danas da "apstraktni grafički prikazi" najnovijeg naoružanja Rusije koji su emitovani tokom godišnjeg obraćanja predsednika Vladimira Putina, "ni na koji način nisu povezani sa konkretnim zemljama". Ti "grafički prikazi" su korišćeni u kompjuterski simuliranim video klipovima emitovanim na ekranu tokom Putinovog govora o stanju nacije, dodao je Peskov. Foto: Tanjug/AP Navodi se da je Putinov portparol to rekao odgovarajući na pitanje postoje li čvrsti razlozi iza tvrdnji onih koji kažu da je američka savezna država Florida označena kao meta ruskih raketa, preneo je Tas s. - Nisam (tamo) video mapu Floride. Ne vidim osnove za tvrdnju da su određene države SAD tamo korišćene. Nikakve mape nisu korišćene - kazao je Peskov. STEJT DEPARTMENT KRITIKOVAO PUTINA ZBOG NOVOG ORUŽJA Američki Stejt department optužio je Rusiju da razvija nuklearna oružja koja krše sporazumne obaveze i stvaraju nestabilnost, prenosi Agencija. Foto: Tanjug/AP Portparolka Stejt departmenta Heder Nauert rekla je da je govor predsednika Rusije Vladimira Putina pokazao da je Rusija prekršila sporazumne obaveze o nuklearnom oružju, a kritikovala ga je i za animirani video klip, koji je pušten u pozadini tokom njegovog govora, rekavši da naizgled predstavlja napad na SAD, prenosi Rojters. - Svakako mi je žao što sam pogledala animirani video klip koji je prikazao nuklearni napad na SAD. Takvo ponašanje ne smatramo odgovornim - rekla je portparolka. Foto: Tanjug/AP TRAMP I MERKELOVA ZABRINUTI ZBOG PUTINOVIH IZJAVA Predsednik SAD Donald Tramp i nemačka kancelarka Angela Merkel izrazili su danas u telefonskom razgovoru zabrinutost u vezi s izjavama ruskog predsednika Vladimira Putina o novom nuklearnom i drugom oružju koje je Rusija razvila ili razvija. - Kancelarka i predsednik zabrinuti su u vezi sa poslednjim izjavama predsednika Rusije Putina u vezi sa razvojem naoružanja i njegovog negativnog uticaja po napore ka međunarodnoj kontroli oružja - saopštio je portparol Merkelove Štefen Zajbert, prenosi Rojters. Foto: Tanjug/AP GOVOR O STANJU NACIJE KAO PREDIZBORNI NASTUP Kontekst u kojem je Putin objavio ovo, u svakom smislu bombastično otkriće, jasan je. Sa jedne strane, Putina čekaju izbori za samo 17 dana, a dosad je izbegavao gotovo ikakvu kampanju, koja mu i nije potrebna budući da nema nijednog ozbiljnog protivkandidata, u skladu sa autokratskim sistemom vlasti koji je izgradio poslednjih 18 godina. Jedini koji bi mu zadao glavobolju, provokativni Aleksej Navalni, srećom po Putina izgubio je pravo na kandidaturu zbog u najmanju ruku sumnjive osude za proneveru, prenosi Index.hr. Foto: Tanjug/AP Putinov govor o stanju nacije pred oba doma ruskog parlamenta je poslužio kao njegov glavni (možda i jedini) predizborni nastup, a ništa nije bolje da se pridobiju simpatije ruskih glasača od poruka o snazi, dominaciji i nepobedivosti Rusije. To je, na kraju krajeva, Putinova centralna poruka poslednjih godina, otkad su pad cene nafte i američko-evropske sankcije ostavili svoj danak na rusku ekonomiju i negirale Putinovo obećanje o dobrom životnom standardu za prosečnog ruskog građanina. Umesto toga, Kremlj mu obećava povratak Rusije na zasluženo centralno mesto na svetskoj pozornici, čemu govori u prilog i uveliko uspešna vojna intervencija u Siriji. Foto: Tanjug/AP ORUŽJE "SUDNJEG DANA" NIJE PRAZNA PRIČA? Međutim, čini se da se u slučaju Rusije ne radi samo o praznim obećanjima, odnosno pretnjama. Kako piše Business Insider, Putinova objava o čak pet strateških raketnih sistema nove generacije potvrdila je glasine koje odavno kruže o ruskom ''uređaju sudnjeg dana''. Foto: Tanjug/AP Ali, nije ni izbliza jasno koliko su dotična oružja razvijena, a računarske animacije sugerišu da su možda još tek u konceptualnoj fazi - iako je Putin, govoreći o interkontinentalnom balističkom projektilu, izjavio da su ''naše obrambene firme lansirale masovnu proizvodnju ovog novog sistema''. Njegov teatralni opis sadržavao je neke prilično ekstravagantne i naučno neverovatne tvrdnje. Foto: Tanjug/AP Naime, projektil sa neograničenim dometom koji je predstavio zvuči doslovno kao naučna fantastika, budući da svi postojeći projektili imaju ograničen domet jer zavise od ograničene rezerve goriva. Ipak, tvrdnja da ovi projektili mogu zaobići antibalistički štit NATO-a zvuči realističnije zato što i nije reč o balističkim projektilima, prenosi Index.hr. Dok balistički projektili izlaze u strmoj putanji iz atmosfere i onda ponovno silaze u nju pri dolasku prema meti, predstavljeni tip projektila leti nisko i brzo, poput nuklearnog torpeda. Drugi predstavljeni projektil jedan obrambeni analitičar za BBC je opisao kao ''vazdušnu jedrilicu na steroidima''. Bespilotna podmornica sposobna da nositi nuklearne projektile, takođe izgleda impresivno - ili zastrašujuće, zavisi od toga kako gledate na to.
  7. Sistem za dostavljanje astronauta do niske zemljine orbite “Orion” već nekoliko godina se toliko sporo razvija da bi se komotno moglo reći da stagnira. Najnovija informacija je da prvi let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine uprkos gromoglasnim najavama iz NASA-e da je let sa posadom 2021. “interni cilj”. Uzme li se u obzir da “prvi let sa posadom” ne znači i početak redovnog korišćenja te da on samo najavljuje verovatno višegodišnje testiranje izgleda da će Sjedinjene Američke Države još dugo vremena ostati zavisne od letelice dizajnirane pre šezdesetak godina, letelice direktnih konkurenata – ruskog Sojuza. "Prvi Orionov let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine" / Foto: NASA No, kanimo li odgovoriti na pitanje zašto država koja najviše ulaže u istraživanje svemira, koja ima još uvek najveći broj ljudi poslatih u svemir te koja planira da trajno ostane lider u ovoj sferi – zašto i kako je ona dopustila da em nema svoje vozilo za plasiranje ljudske posade do orbite em za transport ljudstva do Međunarodne Svemirske Stanice zavisi ili od jedne malene neprijateljski raspoložene države ili od ćudljivih, sumnjivih i jos uvek udaljenih projekata privatnih investitora? Skok u istoriju baca svetlo upravo na ovakav razvoj događaja: vratimo se stoga na ishitreno (danas se to vidi) obećanje Džona Kenedija dato naciji 1961. godine: “ (…) Biramo da do kraja decenije pošaljemo čoveka na mesec i bezbedno ga sa njega vratimo (…)”. Testiranje letelice Orion / Foto: NASA Kontekst u kojem je izgovorena donekle opravdava ishitrenost. Jer u prvoj polovini šezdesetih Sovjetski savez ozbiljno vodi u svemirskoj trci: prvi su poslali veštacki satelit koji je dostigao orbitu (a to je vrlo verovatno i jedna od dve i tehnički i tehnološki najzahtevnije komponente istraživanja svemira – što je i dalo za pravo Welch Daily Newsu da stavi prepoznatljivi naslov koji bi osam godina kasnije najradije zaboravili: “Russians win the space race”), prvi su u orbitu poslali živo biće (doduše sa tragičnim ishodom – ali to je i bio profil misije), prvi su poslali čoveka u orbitu i bezbedno ga vratili, prva dogotrajna misija u svemiru (i sa njom prva svemirska mučnina Germana Titova), prva žena u svemiru (doduše, to i nije bilo tehnički uspeh ali jeste emancipatorski, posebno imamo li u vidu da je se prva astronautkinja u svemiru nasla tek 1983.) prva misija ka Mesecu, prva “impact” misija, prvo kontrolisano sletanje na Mesec satelita bez posade, prva kompleksna orjentacija u svemiru, prva “svemirska šetnja”, prva sonda na drugoj planeti i slično. Za vreme dok su sovjetske rakete bile toliko uspešne da je isti dizajn i dan danas jedini uspešni dizajn za dostizanje orbitalnih brzina dovoljne nosivosti za ljudsku posadu – američke su rakete pucale kao kokice a prvi uspesi su bili tek malko kilavi i svakako iznuđeni – obzirom da, primerice, Alan Šepard na svom letu nije dostigao orbitalnu brzinu već je samo dostigao visinu koju su zahtevali međunarodni standardi za “dolazak do svemira” (100 kilometara visine). Stoga je Sjedinjenim Američkim državama politički potreban uspeh, pa se Kenedi latio podizanja uloga “diskurzivnom manipulacijom” te ciljem svemirske trke najednom i u tom trenutku neočekivano proglasio Mesec. Neočekivano ali ne i bez političkog rezona: “kraj decenije” je – čak i pod pretpostavkom da je osvojio drugi mandat – bio van jurisdikcije tog predsednika. I zaista: bilo je jednostavno i – kako bi se to na engleskom veoma precizno reklo “straight forward” – Mesec, čovek, pre isteka decenije. Više marketing no ozbiljna potreba, ovaj je zahtev formatirao i ceo profil misije Apollo. Lansiranje misije Apollo 11 – 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu / Foto: NASA No, da je Kenedi imao tu sreću da živ dočeka kraj svog (vrlo verovatno duplog) mandata 1968. godine, nije isključeno i da bi sama misija bila nesto drugačija (ako bi je uopste i bilo) te ne toliko ishitrena: em ne bi morao previše da se brine u svom drugom mandatu em bi imao političkog i socijalnog kapitala da profil misije, okvirne datume ili bilo šta drugo promeni bez prevelikih političkih posledica. Ovako, ubijen, zaradio je izvesnu političku auru neupitnosti (mnogo politike se nalazi iza svake tehnologije) a administracije nakon njega nisu žalile novca da bi izbegli gotovo izvesni prezir javnosti na izdajstvo ciljeva koje postavlja neko sa neupitnom aurom i zadatka koji je zapljunuo Kenedi. Koliko je u pitanju bio više marketing manje bilo šta drugo pokazuje i podatak da je “sletanje na mesec do kraja decenije” moglo i da se odgodi do kraja 1970. godine jer – želimo li da budemo precizni – decenija se završavala krajem te 1970. godine a ne sa istekom 1969. No javost je verovala da ona ističe 1969. A sa popularnim ubeđenjima političari i administracije retko ulaze u diskusije. NASA je stoga obilno (veoma obilno) finansirana ne bi li napravila džinovski korak za SAD i čovečanstvo ali (relativno) mali korak za Neila Armstronga i upitno je koliki svemirsku trku: budžet NASA-e bio je na svom vrhuncu 1966 godine i iznosio je više od 43 milijarde dolara iliti neverovatnih 4,3% federalnog budžeta a u to je vreme NASA imala više od četiti stotine hiljada direktno i gotovo isto toliko zaposlenih kod različitih podugovarača. Ali i pored praktično neograničenih finansija – projekat (program Apollo) bio je tesan. Principijelna taktika je bila tehnološki napredna (mnogo novih tehnologija) ali tehnički donekle konzervativna (obilje „failsafe“ mehanizama, jednostavan i jednoobrazan profil misije i slično). Usled zahtevnosti same misije rezultat je bio tesan, precizan i engleskim rečima rečeno tailor made za MoonShot. LEM (Lunar Excursion module) nije mogao da se iskoristi bukvalno ni za jednu jedinu funkciju osim sletanja na Mesec. Jedan film doduše – Capricorn One – prikazuje misiju na Mars sa Apollo tehnologijom. Usled činjenice da Mars ima atmosferu i gotovo šest puta veću silu teže, sletanje na Mars bi sa LEM-om bilo nemoguće; iako se nakon Apollo 13 misije tvrdilo da je sekundarna uloga LEM-a uloga “čamca za spasavanje” ukoliko dođe do problema sa komandnim modulom – podatak da je sistem za prečišćavanje vazduha bio podkapacitiran za tri osobe duboko ovu tvrdnju dovodi u pitanje, Saturn 5 je bio preveliki i preskup za bilo koju misiju na niskoj zemljinoj orbiti a previše slab za ljudske misije na Mars – prakatično neadekvatan za bilo koju drugu misiju sem single push to Moon, Komandni modul se iznimno koristio samo u tri programa: Apollo, Apollo-Sojuz misiju i kratkotrajno snabdevanje Skylab-a. Poređenja radi, sovjetski je projekat eventualnog spuštanja na mesec bio manje ambiciozan ali znatno aplikabilniji: dva astronauta, bez kompleksnih pristajanja u svemiru, EVA transfer od orbitalnog do lunarnog modula, sa letelicom Sojuz kao jezgrom projekta – mada je i sovjetski profil misije bio iz cuga pa odatle i projekat impresivne N1 rakete i gomile veoma napredne tehnologije za svoje vreme koja je u nj strpana – od KORD sistema kontrole potiska do raketnih motora sa zatvorenim ciklusom koji su na Zapadu smatrani nemogućim inžinjerskim poduhvatom. No, i pored toga što Sojuz do meseca nije stigao, on je danas jedini trajno pouzdan mehanizam dostavljanja ljudske posade u orbitu (uz kompleks Progres koji je danas jedini pouzdani mehanizam dostavljanja tereta). Poletanje misije STS-27 2. decembra 1988. godine / Foto: NASA A nakon razvoja i uspešne eksploatacije Apollo-a svemirska agencija se koncentrisala na jeftinoću i ekonomičnost. Prevashodno usled žestokog kasapljenja budžeta: već od 1967 – kada postaje jasno da će projekat Apollo uspešno ispuniti Kenedijevo obećanje – budžet se kasapi do svog istorijskog minimuma u periodu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih kada gravitira cifri između 14 i 15 milijardi. No, ni to nije kraj priče, uporedimo li finansiranje svemirske agencije pokriterijumu procenta federalnog budžeta: ona je tek sada na istorijskom minimumu, sa manje od pola procenta u poređenju sa skoro 4,5% 1966. ali i oko 0,7 do 0,8% kada je bio na istorijskom nominalnom minimumu – krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Enter Space Shuttle, naizgled sjajan koncept gotovo u potpunosti reupotrebljive (na Šatlu je reupotrebljivo bilo sve sem rezervoara – „ono narandžasto“ – za gorivo koji je snabdevao pogonsku grupu na Šatlu) letelice koja poleće kao raketa a sleće kao jedrilica i teorijski (ali samo teorijski) smanjuje cenu dostavljanja tereta u orbitu. No, zatezanje i koncentrisanje na ekonomičnost uzrokovalo posledice u vidu kompleksnog, skupog i nesigurnog celokupnog projekta te na kraju i radikalno smanjene efikasnosti. Raketni motori instalirani na Šatl su prolazili izuzetno kompleksan proces tehničke revizije nakon svakog leta, dodatnih sistema (zbog sedmočlane posade) je bilo mnogo, sedam astronauta povećavaju verovatnoću neuspeha i povećavaju rizik po misiji te, nimalo nevažno, radikalno povećavaju broj eventualnih izgubljenih života pođe li misija po zlu i tako dalje. Lansiranje 56 misije Soyuz do međunarodne svemirske stanice 6. Juna ove godine sa kosmodroma Bajkonur / Foto: NASA Nije stoga ni čudno da će Spejs Šatl u istoriju ući kao najnesigurnije svemirsko vozilo do sada dizajnirano sa bukvalno katastrofalnih 14 izgubljenih života (od ukupno 18 izgubljenih u istraživanju svemira od Gagarinovog leta na ovamo) i prevelika nada u reupotrebljive tehnologije se na kraju pokazala kao uzaludnom. Dragoceno vreme za dizajniranje efikasnijeg vozila je – izgubljeno. Ali, pre nego i mi ishitreno Space Shuttle pošaljemo na smetlište istorije – dodajmo da su mane STS-a bile i administrativne prirode: usled nedostatka novca, NASA se dala u potragu za dodatnim finansijerima i pronasla ih u vojsci čije su kerefeke i izvoljevanja gotovo duplirale velicinu letelice i smanjile njenu efikasnost. Mnogo politike i vojske, malo nauke i bedna potpora države te preveliko poverenje u „prenabudžene“ tehnologije nakon “dobijene” svemirske trke uzrokovali su da SAD zaglavi sa relativno neefikasnom tehnologijom, stagnira te se mora oslanjati na projekte koje treba razvijati od samog početka (iako Orion za svoju osnovu ima upravo komandni modul Apollo programa) ili na unekoliko nesigurne privatne projekte. No, delimično je odgovorna i različita organizaciona arhitektura za istraživanje svemira koje su SSSR i SAD imali: NASA je “na tržištu” bila usamljena i imala monopol na podrčju istraživanja svemira (upravo ono čime se retko koja tržišna ekonomija hvali) dok je u SSSR-u postajala žestoka konkurencija nekoliko projektnih i opitnih biroa (stoga i nekoliko uspešnih i prilagodljivih raketa, sistema, kao i – primerice – najnapredniji raketni motor koji i dan danas konkurenciju šiša za veliku marginu). Američkom svemirskom programu je glave došla, izgleda,pomalo nepromućurna strategija stavljanja svih jaja u jednu košaru (Space Shuttle) dok je Sovjetski Savez sporije i temeljnije razvijao tehnološki manje zahtevne projekte ne gubeći iz fokusa ni potrebu za nekoliko paralelnih tehnoloških demonstratora (odatle i projekat sovjetskog Space Shutle-a: Buran i pogonska grupa Energia). Fotografija sa međunarodne svemirske stanice na kojoj se sa desne strane vidi letelica Sojuz. Na međunarodnoj svemirskoj stanici u svakom trenutku je postavljena jedna letelica Soyuz za hitne evakuacije u slučaju eventualne havarije / Foto: NASA Sve to, naravno, ne znači i da je Apollo program bio beskorisni i skupi krš – veliki broj novih tehnologija je razvijen tokom ih dvanaestak godina, od kojih su one hardverske možda i nazanemarljivije (čičak traka, gorivne ćelije…) dok su najimpresivnije one koje često znaju izmaknuti popularnoj recepciji: organizacione – naprotiv. Ali jeste zaveo NASA-u na stranputicu pa cenu plaća sada. Konkretno, NASA transport jednog astronauta do međunarodne Svemirske Stanice je plaćala oko dvadeset miliona dolara dok je u funkciji bio STS program, a od kako je on ukinut, cena je porasla na neverovatnih osamdeset i pet miliona dolara. Čini se da se NASA nalazi između čekića i nakovnja: sa jedne strane zahtevi za „rezultatima“ sa druge strane administracija nevoljne da se upuste u finansiranje programa koji je ispao iz fokusa javnosti sa treće privatni preduzetnici koji svoje projekte bolje predstavljaju no što ih čine primenjivim (sa možda jednim izuzetkom) i koji su – pokazuju to najnoviji podatci o finansijama koje je kompanija SpaceX dobila od američke vojske – više nego voljni da muljaju sa armijom SAD. A države koje ekonomski rastu (čitaj: „Kina“) približavaju se galopom. Stefan ALEKSIĆ
  8. FOTO: BLIC / RAS SRBIJA - Ne vidim da je moguć napredak ni u Crkvi ni u državi gde se niko ne buni ni protiv čega -rekao je Vladika Grigorije nakon odluke Sabora SPC da napusti mesto episkopa zahumsko-hercegovačkog i preuzme Frankfurtsku eparhije i preseli se u Nemačku. On je u intervjuu za "Nedeljniku" obraložio kako je došlo do te iznenadne odluke. - Kada se, poslednjeg dana saborskog zasedanja, raspravljalo o sudbini Eparhije frankfurtske i sve Nemačke, između ostalog, postavilo se i pitanje ko bi mogao da se prihvati tog zaduženja i sedne na tamošnji episkopski tron. Budući da do rešenja, ni posle višečasovne rasprave, nismo uspeli da dođemo, vladika budimljansko-nikšićki Joanikije predložio je da ja preuzmem tu obavezu i odgovornost, obrazlažući taj svoj predlog činjenicom da u obavljanju arhijerejske dužnosti imam višedecenijsko iskustvo, ali da isto tako, zbog svojih godina, imam i dovoljno energije i entuzijazma da se posvetim novoj misiji - rekao je Vladika Grigorije "Nedeljniku". Vladičin predlog mi se učinio smislenim, dodao je on i pojasnio da je jedina njegova molba bila je ta da novog zahumsko-hercegovačkog vladiku biraju među hercegovačkim monasima koji poznaju tamošnji narod i prilike. - Predložio sam oca Dimitrija koji je istinski monah i isposnik, molitvenik i smirenouman čovek. O tome sam odavno razmišljao. Imao sam na umu da novi hercegovački vladika ne mora biti vičan biznisu i politici. Jer mnogo toga je izgrađeno, a eparhija je ekonomski stabilna i nezavisna, pa je samim tim i politički nezavisna. Novi episkop ima mogućnost da radi ono što najbolje zna - da se moli Bogu i propoveda. To je bila moja vizija - rekao je on. Vladika Grigorije je dodao i da odlazak u Nemačku doživljava kao "još jednu misiju te, u izvesnom smislu, i izazov, a sa svešću da je i jedno i drugo moguće samo uz Božju pomoć". - Veoma je važno za svakog čoveka to idenje napred, u susret novim obavezama, dužnostima, odgovornostima te izazovima koje život pred nas postavlja. Statičnost već sama po sebi nije dobra i ponekad su promene nužne kako bismo se trgli i pomerili iz životne zaparloženosti i prividne sigurnosti na koju smo navikli - rekao je on između ostalog. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/vladika-grigorije-nema-napretka-ni-u-crkvi-ni-u-drzavi-gde-se-niko-ne-buni-ni-protiv/0mc4zmz
  9. Danijela

    U grobu nema džepova

    Petar Mamonov - Dobri savjeti: 1. Ljubav nije osjećaj, to je vrlina. To je količina dobra koje činimo, bez obzira na primanje. Kad to činiš tek tako. Baki u podzemnoj, ustpiš mjesto. Ne treba prema njoj da osjećaš nešto, treba djelovati, raditi. 2. Učini nekome nešto dobro, bez koristi, ali svaki dan. Sve vrijeme budi u plusu, u pozitivi. Vidjećeš kako će ti srce oživjeti! Može se živjeti potpuno drugačije. Znaš, kao u podzemnoj na pokretnom stepeništu. Ono ide dolje, a ti treba da ideš gore, sve te vodi dolje ali ti ideš gore. Ne postoji drugi način, treba ići ka Svjetlosti. 3. Postavi sebi jedno pitanje: "Zašto živim?". Samo to, stvarno se zapitaj. Mislim da, ako nikom nije bilo dobro što sam danas živio, da mi je dan prošao uzalud. 4. Trebali bi svi mi, a ja prije svega, da naučimo sebi reći "ne". 5. Lako je reći - teško je učiniti. Teško. Ali ako se jako trudite, shvatite da jednostavno nema drugog načina života, onda uspijavate. 6. Ne oprostiti onome ko te je uvrijedio - je isto kao ljutiti se na neku stvar, na koju si se udario. Ti si kriv; ali te toliko boli da udaraš ili bacaš tu stvar na pod. Pa šta? Samo ti može ruka pomodreti ili da ona odskoči od poda i udari te po čelu! Uvreda je pakleno stanje: nigdje ne da mira. 7. Život ponekad udari, ali ti udari su ljekovi. 8. Naučite da gubite i ne žalite zbog toga. 9. Moramo znati da sve loše misli nijesu naše, od đavola su. Naše su dobre. Znači sebe treba voljeti. Ali sebe - prvobitno zamišljenog. I sve bludno, pohlepno - nije moje. I - biva lakše. Sve tuđe počinješ da tjeraš. 1o. Po mom mišljenju, svetac se razlikuje od grešnika po tome što je naučio da voli. 11. Ako smo napravili 9100 koraka od Boga i jedan korak ka Bogu, onda se krećemo. 12. Duh stvara oblike za sebe. Ne može se biti loš čovjek i dobar pisac. 13. Bez ljubavi čovjek živ umire - živi leš. Hoda, radi svoj posao, obavlja svoju dužnost, ali se guši. 14. Mi se interesujemo za to kako je u Bangladešu, kako je u Japanu nakon zemljotresa. Koji zemljotres?! Kod svakoga od nas je zemljotres unutar. Čovjek tone u rijeku. Vrišti: "Upomoć!" A kažu mu: "Znaš, u Japanu ..." 15. Ako radiš dobro i otkrivaš to pred ljudima, onda se dobro nije desilo. 16. Ispravno kažu: u grobu nema džepova. Što si sakupio u duši, sa tim ćeš i ležati! Čovjekov život je kao zrak. Čovjek ima početak i nema kraj! Razumijete, kako je interesantno! https://www.bebamur.com/blog/petar-mamonov-u-grobu-nema-dzepova-sto-si-sakupio-u-dusi-sa-tim-ces-i-lezati https://econet.ru/articles/181029-pyotr-mamonov-v-grobu-karmanov-net-chto-sobral-v-dushe-s-tem-i-budesh-lezhat
  10. Posle posrtanja i godina provedenih u zatvoru, ugostitelj iz Gradiške odlučio da pomaže nevoljnicima. Nišić svakodnevno nahrani ljude koji nemaju novac. Boro Nišić kraj svoje "Bijele lađe" BORO Nišić, tridesetpetogodišnji ugostitelj iz Gradiške, svojim pokretnm grilom, nazvanim "Bijela lađa", svakodnevno nahrani po nekoliko ljudi koji nemaju dovoljno novca da sebi obezbede ručak. Odlučio je da bude malo humaniji od drugih, jer je njegov dosadašnji životni put bio prepun iskušenja. Na vreme se, ipak, trgao, i, kako sam kaže, vratio među ljude. Posle malo manje od pet godina provedenih u banjalučkom zatvoru Tunjice, Boro se odlučio da krene novim putem. - Bio sam mlad i naivan, vezivao se za pogrešne ljude - priča Boro. - Provesti četiri godine i osam meseci sa one strane brave previše je, ali sam zato imao sasvim dovoljno vremena da o svemu razmislim, da uvidim greške i odbacim od sebe sve ono što ne valja. Mnogo sam knjiga pročitao za to vreme i doneo nepromenjivu odluku. Napustio sam bezbožni život i vratio se među ljude. Loše društvo i narkotike Boro je zamenio dobrim ljudima i običnim životnim radostima. Odlučio se da pokrene sopstveni posao. Znao je da je Gradiška, kao pogranično mesto, grad kroz koji svakodnevno prolaze hiljade ljudi, pa je pokretni gril osmislio kao jedinstvenu ideju u tom kraju. Ali brzo su se pojavila nova iskušenja. Prvih dana suočio se s nemalim brojem ljudi koji nemaju novca a gladni su. - Primetio sam da ljudi dođu i pitaju koliko koštaju ćevapi, pa se stidljivo okrenu - kaže Boro. - A ja ih vratim i ponudim im toplo jelo. Tako je to trajalo nekoliko dana, a onda sam odlučio da odštampam svojevrsnu poruku da niko ne treba da bude gladan. Bog mi je, dok sam bio na stranputici, pokazao pravi put, i shvatio sam da moram da reagujem. Ovaj humani ugostitelj objašnjava da, osim ljudi koji dođu da nešto pojedu a nemaju novca, postoje i dobri ljudi koji ostave bakšiš. - Znaju da će na taj način i oni pomoći gladnima - priča Boro, glava četvoročlane porodice. Ubrzo je otišao i korak dalje. Sedam godina mlađeg Aldina Kaurina iz Bosanske Krupe nahranio je, smestio u vlastitu kuću, obukao u pristojnu garderobu i zaposlio. Aldin je išao od nemila do nedraga, radio za dnevnicu, često bio i prevaren... Put sreće naveo ga je baš u Gradišku. Došao je do "Bijele lađe" i upoznao Boru. - Kada sam upoznao Aldina, zaprepastila me je njegova životna priča. Nesavesni roditelji odbacili su ga još kao bebu, a potom se snalazio po domovima. Došao je slučajno kod mene. Iznajmio sam mu jednu sobicu, dao nešto garderobe i našao mu posao u jednom privatnom preduzeću - kaže Boro. MIRNA SAVEST NAJVAŽNIJA BORO priznaje da je u svojoj glavi prepoznao ono glavno - greh i dobro delo. I kako kaže, nije greh imati novac, ali. Ako ga steknete na ljudski način i usput pomognete nevoljnicima, onda mirne savesti možete i da radite i da zarađujete. Očekuje da će "Bijelom lađom" konačno zaploviti u mirno more, među dobre i iskrene ljude. Prema prvim reakcijama gradiške javnosti, u jedra njegove lađe duva dobar vetar. Aldin Kaurin i Boro Nišić Aldin kaže da se oseća nestvarno i presrećno. Još ne može da veruje da su ga okružili plemeniti ljudi dobre volje: - Bio sam u beznađu, a sad mi se otvorio sasvim novi životni put. Radio sam za komad hleba po Hercegovini i Krajini, a onda sam došao ovde. Hvala Bori i njegovim prijateljima do neba. Boro veruje da će Aldin uspeti u životu. U šali kaže da će mu uskoro i ženu naći, kako bi postao "kompletan" čovek: - Aldin je celi svoj život bio gubitnik. Sada smo mu u ruke dali najjače karte, jer želimo da postane dobitnik. Već jeste, jer je dobio našu naklonost. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:710200-Ko-je-gladan-a-nema-da-plati-kod-Bore-svrati
  11. Uskoro više nećete moći da razlikujete glas čoveka i veštačke inteligencije. Google je razvio tehnologiju gde veštačka inteligencija zvuči potpuno isto kao čovek. https://google.github.io/tacotron/publications/tacotron2/index.html
  12. Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela. Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“ Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem. U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969). Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine. Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj. Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj". Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",... Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40] Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine. O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama. Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović. Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića. U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi!
  13. Tomislav Janko Šagi Bunić - pokoncilski teolog i mislilac 21. stoljeća - dijalog drugog puta nema, dokumentarni film. Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela. Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“ Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem. U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969). Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine. Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj. Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj". Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",... Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40] Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine. O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama. Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović. Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića. U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi! View full Странице
  14. "U državi se vodi kampanja za natalitet i rađanje trećeg deteta, a porodilje, koje spadaju u osetljive grupe, su na nižim nivoima prinuđene da se bore sa birokratijom, mesecima prepisuju i dopisuju, umesto da budu blažene i da se posvete odgoju deteta", priča za “Blic” Leskovčanka Jelena Dodić Ivanović, ogorčena zbog neredovnog primanja naknada za porodiljsko bolovanje. Foto: M. Ivanović / RAS Srbija"Umesto da uživamo u roditeljstvu, borimo se sa birokratijom": Majka Jelena sa bebom Ova majka dve devojčice, od devet meseci i od četiri godine, magistar je farmacije zaposlena u Apoteci Leskovac, zbog čijih službenika je tri i po meseca bila bez dinara tokom trudničkog bolovanja. Sa kašnjenjem isplata od mesec i po dana nastavilo se i kada je otvorila porodiljsko bolovanje. Nažalost, ovo je problem skoro svake mlade majke u Srbiji, a ne samo Jelene iz Leskovca. - Kada sam protestovala tokom trudnoće, objašnjavali su mi da je službenica računovodstva, koja se razume u materiju, na odmoru, a da drugi to ne znaju da rade. Sada kada je po rešenju Sekretarijata za dečiju zaštitu određen fiksni iznos i kada ne treba velika filozofija i znanje, nego da se brojke prepišu samo iz prethodnog meseca, opet ima problema, sasvim nepotrebno. To što službenik neće ili ne zna da popuni formulare, ne oslobađa ga odgovornosti, kao ni direktora Apoteke, kome sam se više puta žalila – priča mlada majka. Naknadu za trudničko i porodiljsko bolovanje plaća poslodavac, ali država je refundira u roku od sedam dana po podnetom zahtevu, tako da firmu ne košta ni dinar. U jednom od dopisa Draganu Stamenkoviću, direktoru Apoteke Leskovac, čiji račun nije blokiran iako je finansijska situacija veoma teška u toj gradskoj ustanovi, Ivanovićeva je pisala: - Ovako sam u jako nezavidnom položaju, takođe i moja porodica, da na svaka dva ili tri meseca dobijam isplatu, a opomene i utuženja za moja dugovanja prema državi i banci ne kasne. Na ovaj dopis Jelena nije dobila odgovor. Njen suprug Milan je istovremeno pisao ministarki bez portfelja Slavici Đukić Dejanović, zaduženoj za demografiju. -Raduje me vaša aktivnost za povećanje nataliteta u ovoj našoj napaćenoj zemlji, ali za početak bi bilo najbolje da kontrolišete samovolju direktora, vlasnika i ostalih samozvanih gazdi u isplati porodiljskog odsustva i ostalih naknada trudnicama i porodiljama. Naime, ja i supruga imamo dvoje dece, supruga je trenutno na porodiljskom odsustvu sa drugim detetom, ali naknadu za porodiljsko odsustvo nije primila od decembra meseca 2016. godine, pod obrazloženjem da je to komplikovano i da nema ko da izvrši obračun predmetne naknade. S tim u vezi, samo da Vam napomenem, nije potrebno da izmisljate nove zakone kako bi poboljšali populacionu politiku, već da naterate ove gore navedene samozvance da poštuju postojeće zakone - pisao je Jelenin suprug, ali mu odgovor nije stigao. U međuvremenu, Jelena je pokušala da preko suda naplati zapostale naknade, ali je sud odgovorio da je to nemoguće jer rešenje o isplati nije i izvršno. Ovaj slučaj nije izolovan. Trudnice i porodilje u Leskovcu, a i u ostatku Srbije, uglavnom se sreću sa istim problemom, iako ustanove i preduzeća njihova bolovanja ne koštaju ni dinar. Prosto, neodgovorni i nezainteresovani direktori, vlasnici preduzeća i računođe postaju jači od zakona i države kojoj su, bar načelno, deca, trudnice i porodilje na prvom mestu. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/muke-porodilja-i-trudnica-u-srbiji-platu-ne-dobijam-jer-je-sluzbenica-na-odmoru-i/cp9kvqh
  15. Frontmen grupe Architects, Sem Karter, prekinuo je koncert kada je primetio da je jedan muškarac iz publike napastvovao devojku koju je publika na rukama nosila do bine. – Neću pokazati na tebe, ali video sam da si uhvatio djevojku za grudi. To nije tvoje telo, zgađen sam, ovde nema mesta za takve stvari – povikao je Karter sa bine. On je više puta ponovio da niko nema prava da napastvuje druge i da neće dozvoliti tako nešto na svom koncertu. – Ako nameravaš ponovo to da uradiš, odlazi odavde i ne vraćaj se. Hajde da učinimo ovo bezbednim mestom za sve – nastavio je pevač dok mu je publika oduševljeno aplaudirala. Društvene mreže komentarišu ovaj potez pevača kao sjajnu poruku koja bi trebalo da dođe od svih koji imaju moć da se njihova reč daleko čuje. Izvor: Headliner линк
  16. Eccl 8:11 Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo. Велика је љубав Божја и божје стрпљење. То видим у своме животу а и у животу других људи. И уместо да та стрпљивост и љубав која нам се показује сваког часа у нама изаове покајње маше срце остаје равнодушно или чак наствља да умножава грехе баш као што и псалмиста каже: Ps 10:6 U srcu svom kaže: Neću posrnuti; zlo neće doći nikad. То је правило не само када посматрамо себе већ и свет око нас и оно што се догађа у свету. Можемо чинити шта хоћемо и као појединци и као народ и као држава и Бог неће реаговати ѕнамо да кажемо, али није тако. Eccl 8:11 Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.
  17. Danijela

    Nema revolucije dok su frižideri puni

    “Artan Lili” predstavili su se publici početkom 2013. godine pjesmom “Džoni”, a prvi album objavili su tako što je publika imala priliku da čuje pjesmu po pjesmu Foto: facebook Autor: Marija Vasić Noise pop bend “Artan Lili” riješio je da svoje fanove obraduju još jednim novim singlom prije nego što pred kraj godine zvanično izađe i novi studijski album. “Artan Lili” predstavili su se publici početkom 2013. godine pjesmom “Džoni”, a prvi album objavili su tako što je publika imala priliku da čuje pjesmu po pjesmu. Ovaj četvoročlani sastav koji čine Bojan Slačala - bas i vokal, Romana Slačala - vokal i daire, Marko Ajković - bubanj, Dragan Knežević - gitara, svojim angažovanim rok pjesmama skreće pažnju na aktuelne društvene siruacije, pa i najnoviji singl- numera “Salonac” donosi jednu vruću priču. O novoj pjesmi, albumu, ali i aktuelnoj političkoj i društvenoj situaciji za “Vijesti” priča Bojan Slačala, frontmen i basista grupe. Objavili ste novi singl sa spotom. Kakve su prve reakcije na numeru “Salonac”? Očekivano različite. Ali ja to volim da dirnem tamo gdje se kao ne smije. Na kraju, sve se svede na Kojin stih “Da li umeš da razumeš”. Pjesma se bavi vrućom temom, ali je i prilično aktuelna ako se pogleda trenutna situacija u Srbiji nakon izbora. Šta vas je inspirisalo da napišete numeru "Salonac"? Pjesma je davno napisana, snimljena je u septembru prošle godine i zbog komplikovanih produkcionih zahvata, (mislim na audio i video) tek je sad izbačena kao singl-spot, što je i neki normalni tajming kada je grupa “Artan Lili” u pitanju. To što je ona davno napisana, svakako ne ovim posljednjim povodom, govori o tome koliko je tema pjesme vanvremenska, a njena poruka univerzalna… Pjesma govori o studentu koji pokušava da izazove revoluciju dok je gladnog stomaka. Šta se desi kad se studenti zasite? Vidite, nema revolucije dok su frižideri puni. Danas realno nije tren za nju, jer još nema dovoljno gnijeva i gladi. Ja sam na ulici svaki dan, 25 godina koliko sam u Beogradu. Šetam, urlam, osluškujem, mjerim to stanje kad god su protesti. Tiče me se, jer to je mladost mog naroda. Ja volim pobunu protiv nepravde, volim taj inspirativni ulični naboj. Prezirem teror manjine nad većinom. Naravno, uvijek su mi smetali neki detalji u svemu tome. Npr. kao u ovoj pjesmi - To što je neko sad mlad i pri kraju studiranja, a nije doživio studentske proteste, to mora da je strašan hendikep. Najglasniji su često i najgori. Takvi pojedinci se ponašaju kao generali bez rata i obično su vrlo agresivni u nastavku karijere. Koliko oni žale zbog toga, toliko ja žalim njih. Jer takav promašaj ostavlja traumu za cijeli život. Takav salonac, kad odraste postaje glavni kamen spoticanja svih budućih revolucija, ostario, zaboravljen predstavnik srednje generacije, što je gro glasačkog tijela u cijelom svijetu. A kad razočarenje obuzme taj najveći dio glasačke populacije koja mora biti garant očuvanja stabilnosti u jednoj normalnoj državi, dešava se apatija u kojoj najbolje rastu diktatori. Danas uglavnom sve “revolucije” traju koliko i Facebook statusi, pa su ljudi hrabri jedino da kritikuju po društvenim mrežama. Smatrate li to što masa ne izlazi na ulice lijenošću ili nedostatkom hrabrosti? Kao što rekoh malopre, dok se ne zapali taj gro glasačke mase, nema ništa. Jabuka pada sa drveta tek kad je zrela. Revolucija često, što su u jednoj svojoj pjesmi rekli “Orthodox Celtsi” “pojela svoju djecu”. Da li se mladi možda zbog toga plaše da budu njeni direktni pokretači? Mladi se ne plaše ali trenutno nemaju koga da pokrenu. Tu je problem - vrijeme koje je potrebno za to, a vrijeme ide i život prolazi. U tome je sva naša tragedija, Kako vi zamišljate revoluciju i šta bi ona trebala da donese? To je ciklična društvena pojava nalik kruženju vode u prirodi. Ima svoje zakonitosti pojavljivanja. Kao Halejeva kometa, svakih nekoliko desetina godina. Ta nepredvidivost i anarhičnost tih trenutaka su odlike koje me najviše i provociraju. Utopistički bi bilo razmišljati o bilo kakvim benefitima od same revolucije, to se nikad neće desiti, zato se ljudi uglavnom i razočaraju jer očekuju nešto od same revolucije, a ne shvataju da je sve u njihovim rukama. A lijenjost je jedna od najvećih mana. I grupa “Artan Lili” ima društveno angažovane pjesme, a da li je to dovoljno za revoluciju? Naravno da nije. Mi smo samo rokenrol bend. Ako Lenon, Džeger ili Hendriks nisu uspjeli da zaustave rat u Vijetnamu, zašto bi od nas bilo ko šta očekivao? Vidite li sebe kao nekoga ko bi i na ulici mogao da pokrene revoluciju? Ne bih sebe uzimao za tako ozbiljnog igrača. Moja uloga je uloga kritičara, strogo umjetnička. Dosta je bendova koji kroz svoje pjesme šalju društveno angaživane poruke, međutim izostaje reakcija naroda. Može li se kroz muziku mijenjati svijest ljudi ili se sve ipak završava samo na pjevušenju? Uticati se može, mijenjati ne! Ne možete sad svu odgovornost prebaciti (u ovom slučaju) na rokenrol. To nije realno. Do kraja godine izlazi i vaš novi album “New Deal”. Većinu će ove dvije riječi asocirati na uspješne reforme kapitalističkog sistema u prvoj polovini prošlog vijeka u Americi. Kakve će nam promjene donijeti ovaj vaš album? Mi smo tu da održimo vatru misli u savremenom rokenrolu. Zabava sa sadržajem i porukom. Nadamo se da će svaka iduća pjesma biti povod za novo viđenje na nekom od naših sljedećih koncerata. Dosadašnje objavljene pjesme možete preslušati preko naše Bandcamp strane: https://artanlili.bandcamp.com/ Na koncertima svirate i neke pjesme koje će se naći na novom albumu. Na koju od njih publika najbolje reaguje? U tom smislu je sigurno najzanimljivija pesma Jutro koja je i sljedeći singl koji ovim putem najavljujem. Nekoliko puta ste svirali u Crnoj Gori. Kakva je crnogorska publika i hoćemo li skoro uživati uživo uz vaše pjesme? Tačnije samo jednom smo svirali i to u Kotoru. Vjerujem da je crnogorska publika željna našeg zvuka, jer nam se fanovi stalno javljaju i postavljaju isto pitanje. Naravno, samo ozbiljni organizatori takvih koncerata nas dijele od toga. Njih, na žalost, ima jako malo. Na Balkanu nikad dosta cenzure Vaše pjesme svjedoče o vremenu u kojem trenutno svi živimo, u tekstovima ste prilično oštri. Imate li problem zbog direktnosti sa muzičkim urednicima? Ima li onih koji se plaše da emituju neku vašu pjesmu? Naravno da ima, cenzure na Balkanu nikad dosta, kao i onih koji se plaše za svoju platu i tako sami sebi uvijek daju autogol. To svakako ne utiče na naš rad. Prosto smo navikli na rad u nekom zapećku. To je naša odluka i naš zalog da bi se bavili ovim privilegovanim poslom. Volim i Lenona i Džegera Član ste i benda "Stuttgart Online". Kada biste morali da birate između ta dva benda, na čiji tas bi vaga prevagnula? “Sofijin izbor”, sećate se tog filma? Nikada ne bih mogao izabrati, jednako su mi dragi i Lenon i Džeger. http://www.vijesti.me/caffe/nema-revolucije-dok-su-frizideri-puni-936927
  18. Nedavno je u opštini Temerin u selu Bački Jarak osveštan spomenik podignut podunavskim Švabama, koji su tu postradali krajem Drugog svetskog rata. Svečanosti osveštavanja je prisustvovao najviši državni vrh Republike Srbije kao i predstavnici ambasade Nemačke u Srbiji. Ovo je prvi takav spomenik podignut Folksdojčerima nakon Drugog svetskog rata, mada su istu sudbinu preživeli i u Poljskoj i Češkoj tamo im niko nije podigao spomenik. Folksdojčeri iz Bačke su bili poznati kao najodanije pristalice Trećeg rajha. Sedma SS dobrovoljačka divizija poznata pod imenom „Princ Eugen“ je bila sastavljena najvećim delom od podunavskih Švaba. U dobrovoljcima ove divizije prednjačili su bački Nemci koji su već početkom rata dali 16.527 vojnika. SS Princ Eugen divizija je ostala upamćena po zverstvima nad civilnim stanovništvom širom okupirane Jugoslavije i tako stekla reputaciju najozloglašenije nemačke jedinice. U tom istom Temerinu, pre Drugog svetskog rata su živeli i Jevreji koji su masovno deportovani u koncentracione logore ili pobijeni tokom zloglasne Racije. Jevrejsko groblje i sinagoga su po dolasku fašista u Temerin razoreni i do dan danas se ne zna ni gde su bili. Tokom perioda komunističke vlasti, zbog ideologije bratstva i jedinstva o stradanju Jevreja se nije govorilo, to je bila tabu tema. U to vreme Temerin je pretežno bio naseljen Mađarima, da bi se tek krajem 1990., zbog dolaska velikog broja srpskih izbeglica stuktura sela promenila. Današnji stanovnici Temerina malo znaju i o stradanju svojih sunarodnika Srba, koji su tokom Racije streljani i bacani po led na Savi i Dunavu, a za Jevreje niko ni ne zna da su nekad živeli u Temerinu. Zbog revizionističke politike i očigledne nepravde koja se ovakvom politikom nanosi svim žrtvama nacizma i fašizma, našim čitaocima prenosimo potresnu priču o stradanju temerinskih Jevreja kojima niko nije podigao spomenik u ovoj opštini: Stavite i meni žutu traku – priča o stradanju temerinskih Jevreja STRATIŠTE NA LAZAREVOJ NJIVI: Ksenija, zvali su je Nena, volela je da bude kod teče i tetke u Temerinu, a njena majka Nadežda, rođena Paščan, koja je pre Drugog svetskog rata živela u Novom Sadu, nije imala ništa protiv da se deca druže. Teča, Oskar Šosberger, bogati trgovac iz Temerina, bio je oženjen Nadeždinom sestrom Ravicom, Srpkinjom, koja je pred venčanje primila jevrejsku veru. Imali su sina Tomislava – Tomija, koji je tada, isto kao i Nena, imao šest godina. Tako se Nena, septembra meseca 1941. godine, našla u Temerinu, baš kada su mađarski okupatori rešili da isteraju sve Jevreje iz mesta. U koloni po jedan morali su da napuste Temerin. Nebo se naoblačilo, počela je da pada kiša, a proterani Jevreji nisu znali kuda da se krenu. Fašisti su ih prebacili preko Dunava u Srem, a odatle je svako krenuo u pravcu koji je izabrao. Neki su smatrali da je to samo trenutni hir mađarskih fašista, dojučerašnjih komšija, i vratili su se u Temerin, ne znajući da su fašisti već isplanirali “Raciju”. Racija je počela januara 1942. godine, u kojoj su odvedeni u Žabalj i streljani svi temerinski Jevreji koji su se tog dana zatekli u mestu. Mađarski fašisti su imali spiskove Jevreja i kad se približilo vreme za raciju, poslali su pisma Jevrejima, koji su se našli van Temerina, da se hitno vrate kući. Na smišljenu prevaru odazvalo se troje Jevreja i zajedno sa ostalim Jevrejima odvedeni su u Žabalj. U Raciji je širom ravne Vojvodine ubijeno hiljade Jevreja, Cigana i “nelojalnih” Srba. Oskar Šosberger se nije vratio u Temerin, krenuo je dalje. Nekoliko jevrejskih porodica je bežalo zajedno. Prešli su reku Savu i našli se u selu Zasavica, nedaleko od Šapca. Kroz Zasavicu je vodio put spasa za mnoge Jevreje, iako se ona nalazila pod protektoratom ustaša i nemačkih fašista. Progonjeni su zastajali ispred boljih kuća, nadajući se da će ih domaćini primiti. Ispred kuće Mile i Lazara Ljubičića zastao je Oskar sa porodicom i Nenom, koja je sve vreme bila sa njima. Mila i Lazar gledali su pridošlice, razmišljajući šta da rade. “Možda bismo mogli da im pomognemo?”, pitala je Mila, stežući Lazarevu ruku. Lazar je izašao na drum i ostavio otvorenu kapiju. “Polako, jedno po jedno, dok niko ne gleda, uđite u kuću”, rekao je Lazar tiho, obraćajući se Oskaru. Uskoro su se svi našli u jednoj sobi, koju Ljubičići nisu često koristili. Mila im je odmah donela hranu, da se malo prihvate, i ćebad da se utople. Nisu samo Ljubičići sakrivali Jevreje, sakrivali su ih i drugi seljaci. Ali, i fašisti su saznali da se u selu nalaze neke jevrejske porodice. Naredili su žandarmima da popišu sve Jevreje u Zasavici. Žandarmi su ih popisivali i odmah delili i žute trake koje su morali da stave oko ruke, kako bi im stalno bili na oku. Tako su stigli i do kuće Ljubičića. “To su moji rođaci”, odgovorio je Lazar na pitanje koga ima u kući. “To su Jevreji!”, bili su uporni žandari, koji su radili po naređenju nemačko-ustaških vlasti. “Moraju da stave ove trake oko ruke”. “Ako nekome morate da stavite žutu traku na ruku, stavite meni”, i Lazar je bio uporan da to ne dozvoli. Oskar Šosbereger se mašio za novčanik, pun para, da potplati žandare da ih ostave na miru. Lazar, koji je bio odbornik i prijatelj sa predsednikom opštine, nije dozvolio da se žandarmima da i jedna para. Žandari su napustili Lazarevu kuću neobavljena posla, a Šosberegerovi su do daljeg ostali pod Lazarevom zaštitom. Jednog oktobarskog dana iz Šapca, pod pratnjom ustaša i Nemaca, stigla je velika grupa ljudi. Odvedeni su na Lazarevu njivu, koja se nalazila odmah pored reke Save, i naređeno im je da iskopaju rov dugačak oko 150 metara. Oko osamstotina Jevreja, iz takozvanog Kladovskog transporta, izbeglih iz Austrije, Nemačke i Čehoslovačke kopalo je sebi grob, a da to do poslednjeg momenta nisu znali. “Ovu njivu više niko neće orati”, rekao je Lazar potresen, kada je čuo za zločin koji se odigrao na njegovoj njivi. U međuvremenu je Nadežda saznala gde se nalaze Šosbergerovi i odmah je krenula u Zasavicu. Pre nego što je pošla na put, Nadežda je obezbedila lažna dokumenta za Tomija. Rešila je da spase bar Tomija, ako ne može da pomogne zetu Oskaru i sestri Ravici. Oskaru je bilo jasno da ne sme duže ostati u Zasavici. Njegova logika je bila da je bolje da se nalazi iza leđa poteri, nego da stalno beži ispred njih. Nekoliko Jevreja, koji su se sklonili u Zasavicu već je bilo streljano sa Jevrejima dovedenim iz Šapca. Oskar je imao neku tečnost s kojom se sa lakoćom brisalo mastilo u dokumentima. U legitimaciju je upisao ime Obrad Šljivić i rešio da sa porodicom pređe u Šabac. Tek tada je Nadežda predložila da Tomi pođe sa njom, Šosbergerovi nisu imali vremena da se predomišljaju, složili su se, ubeđeni da će Tomi biti u sigurnim rukama, a i da će oni lakše izmicati poterama. Bio je novembar mesec 1941. kada se Oskar zahvalio Mili i Lazaru na gostoprimstvu. Ljubičići nisu hteli da uzmu ni jednu paru za troškove koje su imali zbog boravka Šosberegerovih. Šosberegerovi su otišli za Šabac, a Nadežda je sa dvoje dece krenula u Novi Sad. Na putu do Novog Sada Nadežda je sa decom morala da prođe nekoliko kontrola. Pošto je dobro upoznala porodicu Ljubičić, znala je kako da objasni da su joj deca bila u poseti kod rođaka i da ih vodi kući u Novi Sad. Lažna dokumenta za Tomija su uspešno prošla sve kontrole, ali se Nadežda plašila komšiluka u Novom Sadu. Setila se salaša na Čeneju i tamo je smestila Tomija, gde je živ i zdrav dočekao kraj rata. Oskar i Ravica su uspeli da izbegnu sve potere za Jevrejima, i oni su preživeli rat. Nikada nisu zaboravili humane ljude iz Zasavice, koji su reskirali svoje živote da bi spasle jednu jevrejsku porodicu. (Milosava – Mila i Lazar Ljubičić, Nadežda Paščan proglašeni su 1994. godine za Pravednike među narodima.) Patriot http://patriot.rs/u-temerinu-nema-spomenika-jevrejima-ali-ima-folksdojcerima/?lang=lat
  19. Preko puta manastirske crkve, na levoj obali Tumanske reke, desetak kilometara od Golupca nalazi se gostionica manastira Tumane. Smeštena je u nekadašnjoj vodenici koja je posle Drugog svetskog rata osposobljena za dobijanje električne energije, uz pomoć potoka koji je pokretao vodenični točak. Budući da je gostoprimstvo jedno od osnovnih načela svih pravoslavnih naroda, a posebno monaških zajednica i naših manastira, bratstvo manastira Tumane želelo je da se njihovi gosti ne opterećuju novcem i plaćanjem, već da im boravak probudi radost i utehu. Zbog toga u gostoprimnici ne postoje cene, već ljudi prema svojoj želji za hranu ili piće mogu ostaviti dobrovoljni prilog, koji služi za obnovu manastira. Jela su uvek u skladu sa crkvenim pravilom, te se u dane posta služi isključivo posna hrana, a može se uvek pojesti kuvano jelo, pastrmka iz manastirskog ribnjaka, hrana koja se u manastiru služi toga dana i jednostavni slatkiši poput pita i kolača spremljeni po starim monaškim receptima, pišu Priče sa dušom. Tu su i proizvodi sa manastirske ekonomije: vina i rakije, domaći sir i kajmak, domaći sokovi i drugi proizvodi vrednih monaških ruku. U kuhinji kuvaju dva profesionalna kuvara koji se nesebično trude da posetioci osete svu lepotu domaćinskog gostoprimstva. Iguman ovog manastira otac Dimitrije kaže da je vodenicu nagrizao zub vremena i neiskorišćenosti i da je dolaskom monaškog bratstva s jeseni 2014. godine počela obnova. Nakon uređenja crkve, konaka i porte, počelo se razmišljati na koji način najadekvatnije obnoviti nekadašnju vodenicu i prostor oko nje, koji je bio zarastao u korov i šiblje. Unutrašnjost vodenice bila je u izuzetno lošem stanju, a dotrajao krov pretio je svakoga trenutka da se sruši. Dobro procenivši situaciju, uz blagoslov nadležnog episkopa vladike braničevskog Ignjatija bratstvo se latilo velikog posla – kaže otac Dimitrije. Kako se broj gostiju uvećavao, a bratstvo nije stizalo da ugosti sve ljude, osmišljena je funkcija gostoprimnice, po uzoru na drevnu monašku i manastirsku praksu gostoljublja. Manastir Tumane je kao i većina srednjovekovnih manastira imao svoju gostoprimnicu, pa čak i gostionicu u Golupcu. - Ideja bratstva koja je naišla na izuzetan prijem kod naroda, sastojala se i do danas se sastoji u tome da posetilac može da se okrepi hranom i pićem u jednom duhovnom ambijentu, uz divan pogled na manastirsku crkvu, koji nas u svakom trenutku vraća kroz vekove i oživljava drevno predanje o Milošu Obiliću i njegovom susretu sa Svetim Zosimom. Tumanski svetitelji i drevno predanje postaju sastavni deo i njihovih života i porodica, te se svetinji sa radošću vraćaju – priča otac Dimitrije. U manastirskoj gostoprimnici obično rade prijatelji manastira, imajući želju da svojim boravkom u svetinji budu i od praktične koristi i pomoći. Kao i sam manastir, gostoprimnica je otvorena od 7 do 20 časova. Nije potrebno rezervisati mesta, osim za velike grupe, i svi su uvek dobro došli. Na insistiranje mnogih koji se krštavaju i venčavaju u manastiru može se prirediti i ručak, uz poštovanje poretka manastirskog života, ne remeteći mir svetinje. Posetioci manastira, prema Dimitrijevim rečima na prvom mestu su vernici i hodočasnici, turisti i mnogi drugi ljudi dobre volje, koji žele da sebi priušte sticanje duhovnog blaga i u naše vreme preko potrebnog boravka u nedirnutoj prirodi. - Tu su srednjovekovna svetinja sa moštima dvojice svetitelja i čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, kao i mini-zoo vrt i pastrmski ribnjak. Nadasve najlepša i najznačajnija svetinja i prirodno zaštićeno dobro jeste isposnica Svetog Zosima nekoliko stotina metara od manastira, u gustoj bukovoj šumi. Zbog mnogobrojnih čudesnih isceljenja koja su se u njoj dogodila, molitvama Svetog Zosima, narod ovu svetinju naziva Đerdapskim Ostrogom -završio je iguman i pozvao sve da navrate do manastira. (Priče sa dušom/Nenad Blagojević) kurir
  20. Nekadašnji episkop raško-prizrenski, Artemije Radosavljević, moraće u maju ponovo da iznosi svoju odbranu pred Višim sudom u Beogradu, zbog propusta suda da snimi tok glavnog pretresa u sredu 8. marta. Nastavak suđenja na kojem će Aretemije ponovo izlagati odbranu zakazan je za 18. maj, a današnje suđenje Artemiju i ostalim optuženima za oštećenje Eparhije raško-prizrenske, je pored propusta sa snimanjem moralo da se odloži i zbog zahteva za izuzeće predsednika sudskog veća Bojana Mišića. Odluku o zahtevu za izuzeće koji je podneo advokat Nikola Tomašević, branilac prvooptuženog Predraga Subotičkog, doneće predsednik Višeg suda u Beogradu. Prema obrazloženju suda, suđenje u sredu nije snimano, jer IT služba Višeg suda nije primila pismeni zahtev predsednika sudskog veća za snimanje pretresa, niti je bila obaveštena o datumu i mestu održavanja suđenja za koje je postojala potreba tonskog snimanja. "U ovoj situaciji, izvođenje dokaza saslušanjem optuženog koji je izneo odbranu dana 8. marta će se ponoviti na narednom glavnom pretresu koji je zakazan za 18. maj", naveli su u Višem sudu za Tanjug. Inače, na suđenju u sredu Artemije je detaljno izneo svoju odbranu, dok je za danas bilo planirano da mu pitanja postavlja tužilaštvo. On je u svojoj odbrani rekao da su navodi optužnice, kojom se tereti da je davao naloge za isplatu radova preduzeću Rade Neimar a koji nisu bili završeni ili nisu uopšte izvršeni, "bazirani na klevetama i neistinama", te da je njegov progon usledio kada je 2009. tadašnjem potpredsedniku SAD Džozefu Bajdenu zabranio da poseti eparhiju. Istraga u ovom slučaju pokrenuta je još 2009. godine. Optužnica je podizana u dva navrata. Pored bivšeg episkopa optužen je i njegov nekadašnji lični sekretar Dejan Simeon Vilovski kome se sudi u odsustvu, odgovorno lice iz preduzeća Rade Neimar, Predrag Subotički i Jelena Šubarević. Oni se terete se za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu. Optužnica koja je spojenu od dva optužna akta iz 2010. i 2015. godine, tereti ih da su izvršili zloupotrebe u vezi sa obračunom troškova za građevinske radove, te da je firmi Rade Neimar isplaćeno znatno više od stvarne vrednosti radova, dok neki naplaćeni radovi nisu ni izvedeni. Isplate iz blagajne Eparhije raško-prizrenske, prema optužnici, su obavljane bez prethodne potrebne saglasnosti nadležnih crkvenih organa. Simeonu Vilovskom se sudi u odsustvu jer se nalazi u Grčkoj. On je u toj zemlji bio uhapšen početkom marta 2010. godine po poternici koju je za njim raspisala Srbija. Međutim, Vrhovni sud Grčke odbio je da Vilovskog izruči Srbiji pošto je zauzeo stav da nisu ispunjeni uslovi za njegovu ekstradiciju. http://mondo.rs/a989492/Info/Drustvo/Episkop-Artemije-mora-ponovo-da-iznosi-odbranu-jer-nije-bilo-snimanja.html
×
×
  • Create New...