Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'neki'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Naravno, Serafim Rouz je po nekim informacijama bio homosexualne orijentacije, veliki je podviznik bez obzirs na nenaucna lupetanja a vjerovatno i mnogi drugi jer je to bio jedini nacin da ih ne kazne u ranijim vremenima. Vjerovatno su mnogi u tom trazenju postali velike askete, u Bogu i molitvi su nasli utjehu i smirenje. Ima ih na Svetoj Gori, jer kao sto kaze jedan monah, buduci dr teologije, vjerovatno i buduci pustinjak mom najboljem prijatelju( a njegov prijatelj jos iz tinejdzerskih dana) kad vide grci monasi uglavnom niski i ne bas lijepo gradjeni rusa monaha pojedu se od ljubomore jer su rusi visoki, lijepo gradjeni, haha:-)))Svi se bore sami sa sobom:-) Na sajtu orthodoxandgay admin tog sajta je dugo godina sluzio u Crkvi, dr nauka, i njegovu pricu sam postavljao ovde, o njegovom duhovniku arhimandritu Atanasiju, vjerovatno svetitelju, i njegov odnos prema njegovoj orijentaciji i zelji da napusti sluzbu i vjenca se. Tekst pod nazivom The First duty of love is to listen: https://orthodoxandgay.com/the-first-duty-of-love-is-to-listen
  2. Neki ljudi vas ne cijene, sve dok ne odete. Kada im više ne budete davali podršku, koju su prihvatali kao dužnost, kada im više ne budete pisali prijatne sms poruke, koje su ignorisali, kada ih više ne budete sretali raširenih ruku svaki put kada pokucaju na vaša vrata usred noći i kada više ne budete čekali njihov poziv. Neki ljudi ne shvataju koliko ste ih jako voljeli, sve dok ne mogu da nađu nekog drugog ko bi ih volio isto toliko jako. Kada ne mogu da nađu nekoga ko bi volio sve ono što su i kakvi su, ko bi ih gledao bukvalno kao da su jedini, ko bi im omogućio da se osjećaju kao kod kuće - bezbjedno i zaštićeno od haosa cijelog svijeta. Neki ljudi će pokušati da zadobiju vašu pažnju tek tada kada prestanete da im je ukazujete. Kada prestanete da lajkate sve njihove postove, zovete usred dana da kaže kako ih jako volite, kada prestanete da im kupujete sitnice, koje su spomenuli u slučajnom razgovoru, i kada prestanete da ostavljate sve i žurite da im pomognete, kada im je potrebno.
  3. 1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak. Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde. Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice. Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.
  4. Gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Bio je lep jesenji dan septembra 1941. godine kada je na jednom seoskom puteljku u brdima iznad Valjeva u zapadnoj Srbiji, pred grupu vojnika istupio čovek sa šubarom i puškom u ruci. Pomno je posmatrao njihove šlemove bivše jugoslovenske vojske na kojima je bio nacrtan beli krst, i neobične značke sa prikazom Svetog Đorđa na uniformama koje su takođe bile znak kraljevskih oružanih snaga. U Srbiji je već nekoliko nedelja buktao oružani ustanak protiv nemačke okupacije i u šumama, posebno u zapadnom delu okupirane i rasparčane zemlje, kretale su se brojne gerilske grupe. Nemačke okupacione garnizone u varošicama Krupanj i Loznica napale su i uništile prethodnih dana ustaničke grupe seljaka predvođenih oficirima poražene jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljavanje u kratkom ratu aprila 1941. kada je nacistički Treći rajh ekspresno napao i uništio Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe, nakon agresije Trećeg rajha na Sovjetski savez 22. juna te godine, u Srbiji su se pojavili i naoružani odredi Komunističke partije, kao još jedan element ustanka. Slepa vera u vođu SSSR-a Josifa Staljina i nepobedivu, kako se verovalo, sovjetsku Crvenu armiju, kod komunista su stvorili uverenje da će rat između Hitlera i Staljina biti ubrzo okončan totalnim nemačkim porazom, i da će se u sklopu rata ubrzo u ovdašnje krajeve spustiti grupe sovjetskih padobranaca koji će predvoditi lokalne odrede u pobedi protiv okupatora. Bar su tako govorile svakodnevne glasine koje su kolale među partizanskim odredima kao deo partijske propagande. Širok osmeh na licu čoveka sa šubarom i puškom kada je, slušajući jezik kojim su mu se vojnici obratili pitanjem ko je i odakle mu oružje, prepoznao da pred njim stoje naoružani i uniformisani Rusi došao je iz potvrde te vere u sovjetske padobrance. Odložio je pušku na zemlju i krenuo da se grli sa vojnicima koji su ga ćutke posmatrali. „Rusi, Rusi", ponavljao je na srpskom, neprestano se smejući. Jedan od vojnika mu je skinuo šubaru da vidi kakav se znak nalazi nevešto prišiven u gustom krznu i kada se ukazala crvena petokraka, ogorčeno je pljunuo na kapu i bacio je u prašinu. Gerilac se zapanjio reakcijom, da bi još veći šok nastupio kada su Rusi krenuli da ga udaraju kundacima pušaka. U neverici i sa grčem na licu bio je i dok su ga vezivali za obližnje drvo, kada su podigli puške i ubili ga plotunom. Sve fotografije: Aleksej Timofejev, izdanje "Crveni i beli" /Fond Vojni muzej Beograd Biće to prvi hici koje će u Drugom svetskom ratu ispaliti jedna od najčudnijih i danas najmanje poznatih formacija koja je delovala na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije – Ruski zaštitni korpus RZK. Ono što zlosrećni srpski partizan nije znao bilo je to da su Nemci krajem avgusta 1941. godine, suočeni sa razmerama srpskog ustanka i u nedostatku sopstvenih jedinica, formirali Russisches Schutzkorps Serbien, posebnu borbenu grupu za borbu protiv lokalnih ustanika, najpre partizana. Nacisti su se pouzdali u raspoloženje ljudi koji su se uglavnom dobrovoljno prijavili za službu u Korpusu. Reč je bila o „belim Rusima", poklonicima ruske monarhije uništene u ogromnoj boljševičkoj revoluciji koja je trajala u Carevini Rusiji od 1917. do 1923. godine. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. Ovi ljudi, gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima iz crnomorske luke Odesa od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Preko Konstatinopolja (današnji Istanbul) uspeli su da 1924. napokon nađu sigurno utočište u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca čiji kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ih je dočekao širom raširenih ruku, obezbedivši im bratsko utočište i konačan mir nakon duge patnje. Bili su to uglavnom obrazovani ljudi, profesori, činovnici, arhitekte, lekari, nešto oficira i vojnika i sveštenika. Prema kasnijem popisu iz 1937. godine, bilo ih je blizu trideset hiljada. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. U Beogradu su ubrzo po dolasku osnovali svoju Rusku zagraničnu crkvu, koju su smatrali jedinom pravom ruskom crkvom i na prvom skupu u Topčideru izabrali i sopstvenog patrijarha. Kralj Aleksandar je deo ovih ljudi uključio u sastav vojske Kraljevine SHS, odnosno, kasnije Kraljevine Jugoslavije, i to kao posebne ruske formacije. Sve ih je prožimala duboka čežnja za ostavljenom domovinom, vera u skori pobednički povratak i fanatična mržnja prema ideji koja im je uništila živote – komunizmu. „Zahvalјujući svestranoj podršci srpske vladajuće elite emigranti su do 1941. godine stekli u Jugoslaviji značajan nivo prava i sloboda. Život ruske emigracije u Kralјevini Jugoslaviji bio je zapažen kao i njen doprinos razvoju nauke, umetnosti i prosvete u Srbiji. U pretežno agrarnoj zemlјi koju je prethodno teško pogodio razoran Prvi svetski rat, relativno dobro školovani i obučeni ruski emigranti uspeli su da zauzmu određene društvene položaje. Prema podacima iz popisa ruskih emigranata sprovedenog u maju i junu 1941. u budućoj Nedićevoj Srbiji, a bez Rusa koji su se u međuvremenu odlučili da prihvate jugoslovensko ili neko drugo državlјanstvo, živelo je oko 20 hilјada ruskih emigranata", piše u delu „Crveni i beli" istoričar Aleksej Timofejev. Ova knjiga je do sada jedina u kojoj je detaljno objašnjeno delovanje Ruskog zaštitnog korpusa u Srbiji. Timofejev je autor i obimne TV serije „Ruski korpus" u kojoj je uspeo da kroz višegodišnji rad snimi izjave i sećanja desetine još uvek živih pripadnika RZK rasutih po svim kontinentima, kao izuzetno vredno istorijsko svedočanstvo. Iako daje potpuno novo gledište na jedan deo rata koji je buktao u Srbiji od 1941. do 1944. godine, ovu seriju nije otkupila za prikazivanje nijedna domaća TV produkcija. Svih pet jednočasovnih epizoda su, ipak, emitovane u Rusiji na nekoliko tamošnjih TV stanica pre dve godine. Prva borbena dejstva RZK započinje borbama protiv partizana u Zapadnoj Srbiji, posebno u okolini rudnika Stolice u okolini Loznice za čiji neometan rad u sklopu ratne privrede Trećeg rajha su bili zaduženi. U obračun sa jugoslovenskim i srpskim komunistima „beli Rusi" nisu krenuli isključivo zbog loših uspomena iz matične Rusije: već tokom leta 1941. izvršeno je nekoliko ubistava bivših ili aktivnih oficira Rusa u Srbiji, čak i njihovih porodica, od strane članova KPJ. Mržnja prema ovim ljudima koju su gajili boljševici u SSSR preneta je partijskim kanalima na „drugove" u Srbiji. Suočeni sa ubistvima ali i u nerealnoj veri da će služeći Nemcima biti u prilici da se vrate u Rusiju i tamo na bojnom polju namire stare račune sa boljševicima, „beli Rusi" iz Srbije rešili su da se organizuju i stave na raspolaganje nemačkim okupatorima zemlje koja im je prethodno pružila puno gostoprimstvo. Ovaj momenat će sve do danas ostati kao gorka uspomena u srpskim sećanjima na ruske emigrante. Ipak, osnivanje naoružane ruske formacije nije išlo lako: iako je general-major nekadašnje carske ruske armije Skorodumov dobio saglasnost nemačke vojne komande u Srbiji za formiranje odvojenog ruskog korpusa, njegov govor na prvom postrojavanju ljudstva na stadionu na Banjici, danas na mestu stadiona FK Rad, i nemačka reakcija, pokazali su da se suštinski motivi jednih i drugih poprilično razlikuju. Dok su ih Nemci videli isključivo kao snagu koja će biti zadužena da održava okupacioni red samo u Srbiji, Rusi su naivno smatrali da je to samo početak njihove ultimativne misije - povratka kući. "Uz Božju pomoć, sa opštim jedinstvom, ispunićemo svoju dužnost prema porobljenoj otadžbini. Povešću vas u Rusiju", rekao je Skorodumov i već dva dana kasnije Nemci su ga zbog tih reči uhapsili. Formiranje korpusa nastavilo se pod komandom drugog ruskog emigranta, Štejfona. Prema navodima iz knjige Timofejeva, RZK je bio uglavnom drugoklasan ratni „materijal". Korpus su sačinjavali stariji ljudi, veterani građanskog rata, ili slabo obučeni mladići, oni koji su u Srbiju došli kao deca. Najbolji ruski kadar je sluzio u nemačkoj HIPO (Pomoćna policija)i to u okviru dobrovoljačkog policijskog puka „Serbia" (kasnije nazvan „Varjag"). RZK je obezbeđivao rudnike, pruge, tunele i mostove, kao i neometanu plovidbu Đerdapom nemačkih teretnih barži. Glavna naredba koju su dobili od Vermahta glasila je da rad svih privrednih kapaciteta u okupiranoj Srbiji za potrebe Trećeg rajha i tamošnje ratne industrije mora da se odvija neometano. Kako iskopavanje rude tako i njen transport za Rajh. RZK takođe dobija i zadatak da delimicno čuva granicu Srbije prema ustaškoj državi NDH oko reke Drine u zapadnom delu zemlje, kao i istočnu granicu prema Bugarskoj i italijanskoj okupacionoj zoni na Kosovu. Bili su smešteni kod rudnika Stolice, Bor i Trepča, kao i uz sve pruge koje su povezivale jug i sever zemlje. Jedini izuzetak kada je u toj fazi rata RZK učestvovao u većoj operaciji ticao se napada na monarhističke snage pod komandom predratnog oficira Keserovića na planini Kopaonik u jesen 1942. godine: Rusi su ovde držali zatvorenim jedan pravac odstupanja kao deo velikog obruča oko srpskih gerilaca. Iako nije zabeleženo da su učestvovali neposredno u masakrima seljaka i zarobljenih četnika, operacija „Kopaonik" ostala je zapamćena kao jedna od vojnih akcija sa velikim civilnim žrtvama koje su poubijali pripadnici 7. SS „Princ Eugen" divizije, domaći Nemci iz Banata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove ratne drame od pre dvadeset godina im je na teritoriji Srbije pokazao u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. U knjizi Timofejeva navodi se da su, prema podacima posleratne Državne komisije za utvrđivanje zločina, uglavnom anonimni pripadnici RZK terećeni za predavanje Nemcima zarobljenih partizana ili za učešće u pretresima sela kao pomoćno vojno pojačanje. Timofejev takođe tvrdi da pripadnici Korpusa nisu učestvovali u poternim operacijama i da nisu vodili aktivnu obaveštajnu obradu okoline, kao i da nema naznaka da su počinili neke zločine. Iako se od novembra 1942. i zvanično nalaze u sastavu nemačke vojske Vermaht u Srbiji, njihova jedinica formalno nije bila svrstana u red ratnih zločinačkih grupa. Za razliku od pripadnika RZK, oni Rusi koji su bili u sastavu HIPO, mlađi i borbeniji ljudi jesu činili ratne zločine, s obzirom na to kakav je krvavi trag ostavila Pomoćna policija u Srbiji, posebno tokom suzbijanja ustanka, ali i kasnije. Nažalost, memoara Rusa koji su bili u HIPO nema dok su sačuvani dokumenti veoma šturi i ne ostavljaju mogućnost da se pojedinačno, po naciji, zaključi ko je tačno i šta radio kao Pomoćni nacistički policajac. Godina 1944. donosi značajne promene u toku rata u Srbiji, pa tako i u angažmanu RZK. Tokom aprila te godine, sa početkom opšte mobilizacije monarhističkih snaga na koju je pozvao general Draža Mihailović, RZK dobija naredbu da svoju pasivnu ulogu obezbeđenja saobraćajnica i rudnika izmeni u korist aktivnije borbe u nekoliko operacija usmerenih protiv „četnika": kod Valjeva, Moštanice i Bariča, sela u okolini Beograda, kao i kod Obrenovca, preduzimaju akcije u kojima od neprijateljske vatre gine više članova RZK. Ipak, ulazak sovjetske Crvene armije na teritoriju Srbije doneće ne samo pravo borbeno iskušenje za Korpus već će simbolično označiti i konačan kraj ruskog građanskog rata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali da budu upućeni na Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove stare ratne drame od pre dvadeset godina na teritoriji Srbije pokazao im je u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. Mada su u prvom borbenom susretu kod Prahova na Dunavu uspeli da na prepad poraze jednu pešadijsku sovjetsku jedinicu, već u narednim satima morali su da spas nađu u bezglavom begu pred nailaskom tenkova T34. Ruska tragedija i bratoubilački rat dobiće rasplet kod Čačka sredinom oktobra te godine. Veče pred bitku, ušančeni jedni naspram drugih, „crveni" i „beli" Rusi su proveli dobacujući preko rovova: dok su ih crvenoarmejci pozivali na predaju, njihovi sunarodnici u uniformama na kojima je stajao nacistički orao na grudima tonuli su u tmurne misli, suočeni sa vrhunskom sovjetskom borbenom tehnikom za koju nisu prethodno verovali da ju je bilo moguće napraviti u boljševičkoj državi. Jutro je donelo konačnu potvrdu tih misli: čitava četa RZK bila je i bukvalno satrta vatrom čuvenih raketnih bacača „Kaćuša". U jurišu sovjetske pešadije koji je usledio nije bilo zarobljenika. Ideološka mržnja koju su sunarodnici osećali jedni prema drugima nije dopuštala pošteđene živote. Tokom ratne aktivnosti RZK je na svom vrhuncu u proleće 1944. brojao 11.197 aktivnih boraca dok je ukupno kroz čitav rat imao 17.090 pripadnika. Od tog broja, jedna petina njih, 3.400, stradala je u borbama dok je čak 1.057 izvršilo samoubistvo u nekoj od faza rata. Ratni put završavaju u Austriji predajom britanskim snagama. Do Austrije su prošli težak borbeni put kroz Bosnu u zimu 1944/45. gde su ih napadali ne samo jugoslovenski partizani i bosanski četnici već i dojučerašnji nominalni saveznici, hrvatske ustaše. Prema kasnijim tvrdnjama preživelih Rusa, u komplikovanom odnosu u čitavom jugoslovenskom ratu iako je NDH bila saveznik Trećeg rajha u čijoj su službi bili, RZK-ovci su prema ustašama osećali iskrenu mržnju zbog njihovog antipravoslavnog zločinačkog delovanja u kome su ubili stotine hiljada „braće po veri", Srba iz Hrvatske i Bosne. Gnev prema ustašama osetili su prvi put kada su kao granične snage Nedićeve Srbije posmatrali pokolj srpskih zbegova u Bosni od ruku ustaške „Crne Legije" preko reke Drine 1942. godine. Deo preživelih RZK je uspeo da spasi iz reke i prevede ih na bezbedno u Srbiju, ali su ostale zapamćene strašne scene ustaškog pokolja. Dodatnu frustriranost izazvalo je to što po nemačkoj naredbi nisu smeli da pucaju na ustaše iako su im bili laka meta. Kao emigranti „nesovjetskog" porekla izbegli su izručivanje Crvenoj armiji koje bi značilo sigurnu smrt za najveći deo pripadnika Korpusa. Po okončanju internacije u britanskim logorima za ratne zarobljenike posle rata najveći deo njih je nastavio život u SAD, Venecueli i Nemačkoj mada su se raspršili po celom svetu. Jednom kada je rat prošao i život se nastavio, bili su dosledni u čuvanju međusobnih veza. Njihovo udruženje traje i danas mada originalnih članova ima sve manje. Ostali su vatreni antikomunisti: iako su tokom ratova 1990-ih javno zastupali srpsku stranu, ipak su bezrezervno kritikovali Slobodana Miloševića kao komunistu. Doduše, sa velikom ogorčenošću su u svojim glasilima pratili i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Po dolasku Putina na čelo Rusije počeli su da ga hvale i sa tim su nastavili do danas. Takođe, 2014. sa velikom radošću su podržali povratak Krima Rusiji. U ovom trenutku ih ima manje od deset živih.
×
×
  • Креирај ново...