Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'nam'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Upozorenje čitaocima: u ovom tekstu nema ironije, cinizma, sarkazma, ničeg duhovitog. Nikoga ne ismevam, nikome se ne rugam. Veoma sam zabrinut, toliko da nemam volje da čitaocima olakšavam čitanje, da ga učinim zabavnim. Tema je isuviše ozbiljna. Ako se nekome neki izrazi učine groteskni – preuzeti su, radi ilustracije onoga o čemu pišem. A meni nije do smešaka. Plače mi se. Tekst je prvobitno bio namenjen glasilu pravoslavne crkve. Hteo sam da pravoslavne čitaoce upozorim da ne nasedaju na deklarativno pravoslavlje poznatog autora i da slučajno ne pomisle da je hrišćanska vera spojiva sa prikrivanjem zločina. Urednik kome je tekst prosleđen se nije oglasio više od mesec dana, pa sam odlučio da članak ponudim široj publici, verovatno mnogo manje naklonjenoj hrišćanstvu od čitalaca pravoslavnog nedeljnika. Zato ću morati da eksplicitnije naglasim da mi je namera da pravoslavlje branim od pogrešnih tumačenja, a ne da ga i ja napadam zbog nesuvisle prakse jednog „pravoslavnog pisca“. Neposredan povod ovom pisanju je filmska kritika objavljena u Večernjim novostima 26. novembra 2018. pod naslovom „Duplo golo“. Autor je Božidar Zečević. Isti autor je u Novom filmografu objavio seriju tekstova na temu „Pravoslavlje i savremeni film“, u kojima je svoje gledanje na film izrazito pozicionirao kao „pravoslavno“. E, zbog toga sam zabrinut. Jer, ako u teorijskim tekstovima ima tvrdnji s kojima se možemo složiti, ili delimično složiti, ili sasvim mirno o njima sporiti, filmsko-kritički tekst, praktična primena te „pravoslavne teorije i estetike filma“ je ljudska, moralna, duhovna katastrofa pored koje čovek, kome je do pravoslavlja stalo, ne može mirno proći. Da bi čitaocima koji verovatno ne čitaju teoriju filma, pa možda ni Večernje novosti, bilo jasnije o čemu se radi, moraću često da citiram Zečevića (citati iz teorijskog teksta će biti obeleženi slovom A, filmska kritika slovom B). Ta dva teksta, uzeta zajedno (i mnogi drugi, slični tekstovi i izjave – ako ćemo pravo Zečević nije ni jedini ni najznačajniji „pravoslavac“ tog tipa), stvaraju amalgam, takvu „pravoslavnu kašu“, u stvari zločinačku zbrku, koja neupućene može da prevari i navede ih da u istim ili sličnim zločinačkim poduhvatima učestvuju mirne savesti, jer je sve to, zaboga, pod pečatom pravoslavlja. I tada se praktično delovanje pravoslavaca ni po čemu ne razlikuje od najgorih postupaka pripadnika islamističkog kalifata, koji su takođe često ukrašeni visokim i pobožnim izjavama. Nadam se da ću bar nekom mladom pravoslavcu, bar donekle, otvoriti oči, da ne bi ni slučajno učestvovao u takvoj „odbrani pravoslavlja“ koja direktno vodi u zločin. Lepo bi bilo, ako bismo često imali prilike da gledamo pravoslavne filmove koji poštuju neke principe o kojima piše Zečević. „Udaljavanje od prirode, tvarnog sveta, jest zrno istine u našoj filosofiji umetnosti, a prevazilaženje „realističnosti“, koje potiče od Plotina, suština je drugačijeg shvatanja u estetici. Između ostalog, ovo shvatanje je jedino kadro da raskrije suštinu ikone, u kojoj vidimo i emanaciju filma. To znači da verujemo da pod izvesnim uslovima i kinematograf može emanirati Boga – kroz površ koja isijava, kroz polja prosvetljenja na ekranu, sasvim podobno zračenju sa likoravni svetih ikona“. (A) „Bog jeste umetnik. Njegovo delo jeste umetnost. Svrha te umetnosti nije stvaranje fizičkog podobija niti se ona iscrpljuje u realističkom prizoru. Neobjašnjiva je prividom perspektive i transcendentalna po svom duhu jer emanira, jer u tkivu neprestano otkriva bogolike simvole… to znači da je Bog otisnut u materiji pre nego što se Njegova slika otkrije, pod uslovom jedinim i nedeljivim: da je umetnik bogonadahnut i u logos posvećen“. (A) Do sada je sve u redu, mada dosta konfuzno, ali treba dodati da umetnik ne može biti „bogonadahnut i u logos posvećen“ ako istovremeno nije i prijatelj Božiji, a to znači mnogo toga. I u tom mnogočemu najmanje je važno, mada ne i sasvim nevažno, kako manipulišemo filmskom fotografijom. Bog neće u svoj logos posvetiti ne samo zločinca i lažljivca, nego i svakoga ko nije kao svoj prihvatio Božiji način života. Dok ovo ne naglasimo svašta je moguće i pod firmom pravoslavlja mogu da se pojave prazne izjave iza kojih stoji nešto što je Bogu odvratno. Jer, nije važna forma ni izjava, ma kako lepe i uzvišene one izgledale, nego je važno to kako se izjave i forma uklapaju u celokupan život. Nema pravoslavlja à la carte, u kome sam danas pravoslavan, jer sam bio u crkvi i pričestio se, ili osvetio slavski kolač i najeo se žita, ili pisao članak o pravoslavnoj estetici filma, a sutra uzimam oružje da ubijem i opljačkam komšiju, ili ubicu i pljačkaša krijem i podržavam. Da li bi se Zečević i s ovim složio? Strašno mi je da zapišem: nisam siguran. Dok još teoretiše o filmskoj estetici Zečević piše o Tarkovskom: „Svetački likovi sećaju nas na Rubljova (1966) Tarkovskog. Oni se odjednom projavljuju iz magle vekova, ali i ispod slojeva bele i otrovne kiseline, kojim su uzalud bili zasipani. U filmu, to izbeljenje lako se pretvara u svetlost i boju neprolaznog“. (A) Dakle, autor se zalaže za svetlost i boju neprolaznosti, a protiv slojeva otrovne kiseline kojom su ta boja i ta svetlost bile zasipane. Da li mu zbog nedostatka boje (nedostatka koji valjda ukazuje na nepravoslavnost) toliko smeta film „Teret“, pa ga naziva smušenim i traljavim? „Ako je to taj „rastureni istorijski narativ na Balkanu“ koga bi ponovo trebalo povezati, sva je prilika da će takav i ostati posle ovog traljavog i smušenog filma. Ako se neka poetika krije u zamrljanoj makulaturi od fotografije i sumornom utisku koji po svaku cenu želi da stvori – onda zbogom svakoj poetici. Nema ni trunke od poetike u ovom filmu. Autor kaže da će „nacionalisti da se smore kad vide ovaj film“. Ne samo nacionalisti. Svi će da se smore kad vide ovaj film“. (B) Tako Zečević odbacuje film u kome ne vidi svetlost i boju svetaštva. Nažalost, neiskreno utemeljuje svoje odbacivanje. Da je samo to problem, on bi pljunuo i na tome se zaustavio. Ali u članku ono najvažnije tek dolazi. A to je „narativ o zločinu“. Oprostite, sledi poduži, prilično smušeno formulisan završni deo Zečevićevog teksta, ali ga moram citirati; prepričavanje bi bilo neubedljivo, čitaoci mi ne bi verovali: „Navodni srpski zločin nad nevinim Šiptarima na Kosovu, dociraju portparoli ovog filma, mada sam film to nigde ne kazuje niti pokazuje, za razliku od dokumentarca „Dubina dva“ istog autora na istu temu, jednog zbrljanog amaterskog političkog pamfleta, koji je poslužio kao predtekst za „Teret“. Otud je i „Teret“ doveden u kontekst „suočavanja sa srpskim zločinima na Kosovu“, otud podrška zapadnih i islamističkih fondacija, otud francuska veza, otud pohod po stranim festivalima sa nagradama soroševskih žirija, otud, konačno, ovacije druge Srbije ili ne-Srbije, koje bi trebalo da zagluše zlokobnu tišinu oko ovog filma. Kakvi srpski zločini na Kosovu? Gde su se i kada dogodili, osim u Račku i drugde gde je poboden false flag duboke države? O tome film „Teret“ ne kaže ništa, nijednu reč, ne donosi nijednu sliku; nema ničega osim druge strane prazne domine. Gde su se dogodili ti srpski zločini, pitam ponovo sve one koji ih uporno trpaju u ovaj kamion i mašu svojom lažnom zastavom, tog istoga dana kada se na Kosovu, po ko zna koji put, događa brutalni i svakom vidljivi napad na srpski narod“. (B) Time se članak završava. Ponovnim pitanjem gde su se to dogodili ti zločini o kojima neki uporno govore, a da nemaju šta da pokažu. Na kraj teksta se obično stavlja ono do čega nam je najviše stalo. Dakle, „kakvi srpski zločini na Kosovu?“ Autor tvrdi da nikakvih zločina nije bilo, da je sve izmišljeno, zajedno sa kamionom koji ne prevozi ništa. Film ne donosi nijednu sliku zločina i to je valjda dokaz za Zečevićevu tvrdnju. Ali kako onda sam Zečević može da napiše da je gledao dokumentarac „Dubina dva“, gde se o zločinu govori veoma dokumentovano i gde ima više nego dovoljno slika? Video je „Dubinu dva“, znači zna da postoje sasvim konkretni dokazi o zločinima, mestima, ljudima koji su umešani! Zna, ali neće da zna. Nije usamljen, pitajte danas ljude po Srbiji da li znaju za hladnjaču bačenu u Dunav, za masovnu grobnicu u Batajnici, za mnoge druge kamione i grobnice po Srbiji (samo u Batajnici je 2001. iskopano 744 tela)? Tada, prilikom iskopavanja, bilo je mnogo pisano i govoreno o zločinu. Ali, zaprepastićete se kada saznate koliko njih u Srbiji za to ne zna. „Zaboravili su“, ne interesuje ih. Među njima je i Zečević. Zna, ali neće da zna. Bolje je, pravoslavnije valjda, da svega toga prosto „nema“. „Zajednica verne braće, nošena plimom zajedničkog osećanja, jeste otisak cele vaseljene i budućnost sveta“. (A) Ovako Zečević opisuje sabornost kao suštinu pravoslavlja, a u vezi sa filmom kao „otiskom“ onog Božanskog. O da, zna on za Homjakova i druge autoritete po tom pitanju, pročitao je i nije zaboravio. Da razuverim autora i mnoge druge: suština pravoslavlja nije „sabornost“, ponajmanje bilo kakva sabornost, bilo kakvo osećanje zajedništva. Sabornost je samo jedna od posledica onog glavnog, ka čemu nas Gospod poziva. Propoved hrišćanstva, pa time i pravoslavlja, počinje rečima: pokajte se. Ali bi i to bilo nedovoljno, ako bismo se samo na pokajanju zaustavili. Pravoslavlje, to jest hrišćanstvo je način života, ili, preciznije, život sam; put, istina i život. Čak i pokajanje je samo deo toga. Pravoslavan čovek teži da bude čistog srca i neporočnih ruku (atoos hersi). Takav može u sebe da primi Gospoda. A neporočne ruke govore o delanju među ljudima. O tome šta drugima radimo. Nema poročnog, zločinačkog pravoslavlja. Svaki zločinac i onaj ko zločinca skriva i brani, sam je sebe isključio iz zajedništva s Bogom, a bez tog zajedništva je pravoslavlje prazno slovo na papiru, „duplo golo“ (ne rugam se Zečeviću, ovde je njegov izraz na svom mestu). Iz tog ugla gledano, sve što o filmu i velikim stvaraocima u svojim člancima o pravoslavnoj estetici filma piše Zečević, makar bilo i delimično tačno, ispada kao hula, kao ruganje istini, putu i životu (jer povodom jednog konkretnog filma tvrdi da nije bilo nečega čega je itekako bilo), a onda i ruganje svima onima koje pominje kao velike umetnike ili teoretičare. On ih u svojoj viziji filma (koja je valjda celovita) stapa sa sopstvenom metodologijom, a to je notorna, bezočna, zločinačka laž. Srećom, i pravi stvaraoci, kao i sam Bog, pre svega Bog, toliko su iznad Zečevićevog načina razmišljanja da ih on ne može ozbiljno uprljati. Kako će Bog odreagovati na laži o zločinima i zločinačke laži – možemo da pretpostavimo. On koji sve zna, zna šta je bilo, a čega nije bilo. A kako bi na zločinačke laži odreagovali Homjakov, Tarkovski i drugi veliki i manje veliki teolozi i reditelji koje Zečević navodi kao primere u svojoj estetici filma? Nekima zločini ne bi smetali, znamo i to, jer smo ih viđali i slušali da se bave istim i sličnim „zaboravljanjem“. Ali ipak, ne samo Bog, i ljudi ponešto znaju. U laži su kratke noge. Pravoslavni teolozi i reditelji bi se u najvećem broju užasnuli i okrenuli kako od zločina, tako i od Zečevića. Jer, kako reče starozavetni pesnik: sa pravednim ćeš biti pravedan, sa prepodobnim ćeš biti prepodoban, a sa pokvarenjakom ćeš se pokvariti. Ili, kako kaže narod, „s kim si – takav si“. A malo kome je stalo da bude sa zločincima i apologetama zločina. „U Batajnici, na licu mesta, radilo se uhodanim ritmom, nije bilo improvizacija kao sa živima. Pred radnom grupom MUP, formiranom 2001. svedočio je policajac iz Specijalne antiterorističke jedinice Duško Nenadović: „Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, sve se polije benzinom, prekrije gumama i zapali, a nakon što izgori, posle dva-tri sata jame se poravnaju““ (Bojan Tončić: Ima leševa – ima filmova). Kao u Zečevićevom opisu filma Tarkovskog, „odjednom su se projavili“ mučenički likovi, iz magle godina, ispod slojeva, ne bele kiseline, nego benzina i pepela, jer su „uzalud bili zasipani“. Vidi li Zečević to što sam piše? Ne vidi, neće da vidi. To je nešto što on ne može da prizna, nego se upinje da zataška, pa nastavlja sipanje „bele i otrovne kiseline“. „U filmu, to izbeljenje lako se pretvara u svetlost i boju neprolaznog“. (A) Tako o Tarkovskom. Kada piše o filmu „Teret“ Zečeviću smeta „zamrljana makulatura od fotografije i sumorni utisak“. On bi možda želeo da gleda svetao film o Kosovarima-mučenicima? I time bi bio zadovoljan? O, kad bi bilo tako! Ali ne, on tvrdi da nikakvog zločina nikad nije ni bilo, pa kako onda da bude žrtava, mučenika koji izranjaju iz magle. Njegova kritika filma „Teret“ savršeno se uklapa u to kako on shvata borbu za „srpsku pravoslavnu istinu“: sve treba negirati! Zašto onda nije zadovoljan time što film ne „donosi nijednu sliku“ leševa i ubijanja? Baš time bi trebalo da bude zadovoljan: „Nema leševa – nema zločina“ (Milošević). A možda bi želeo da uživa u ubijanju Kosovara, makar na filmu, kad već, kako tvrdi, nije bilo pravog ubijanja? Daj šta daš, i filmsko ubijanje neprijatelja pruža neko zadovoljstvo, kad već nismo mogli da ga sebi priuštimo s kamom u ruci? I to bi onda trebalo da bude sabornost, „zajednica verne braće, nošena plimom zajedničkog osećanja“? Možda. Ali u ovoj „sabornoj“ verziji kojom se negira težak, strašan, državni zločin, to svakako nije „otisak cele vaseljene i budućnost sveta“. Bog će takvoj sabornosti i budućnosti kad-tad učiniti kraj. Čega je to onda otisak? Kakvog „pravoslavlja“? „Pravoslavlja“ gebelsovske vrste, gde dovoljno često ponovljena laž (da nikakvog zločina nije bilo) postaje „istina“? U kakvom je onda odnosu takva „istina“ sa putem i životom? Da i ja završim onim do čega mi je stalo. A stalo mi je da ovakvi „pravoslavci“ prestanu da zavode mlade i manje mlade Srbe na put zločina. Kud će nam duša, ako budemo išli tim putem. Zar se Zečević nikada nije zapitao u šta gura svoje čitaoce? Ili se i on nada, kao što se i ja nadam (mada ne smem da tvrdim), da će Bog naći načina da se na kraju svi pokaju i svi spasu? Kada i kako će Bog učiniti da se Zečević i njemu slični, i gori od njega, pokaju i shvate šta su to radili? Možda će ih Bog prepustiti da milijardama milijardi godina sede u paklu suočeni sa sopstvenom slikom u ogledalu? A ko se ne bi mučio gledajući toliko dugo, mada ne i beskonačno dugo, zlu u oči? Strašne su to muke, mada izgledaju manje od onih, relativno kratkotrajnih muka kojima su bile podvrgnute žrtve zločinaca, i dugotrajnijih patnji koje su trpeli i trpe ljudi koji su te žrtve voleli, njihovi rođaci i prijatelji. Ponavljam, ne znam šta će biti sa zločincima. Ali se nadam da Bog ništa nije stvorio uzalud, da neće dopustiti da išta definitivno propadne. Sem zla, koje i nije stvorio On. Nadam se, ali ne smem da tvrdim, da će se i Zečević pokajati, kad-tad, posle mnogo milijardi godina provedenih gledajući sopstveno zlo. Ne smem da tvrdim, jer bi me takvo tvrđenje izložilo 12. anatemi Petog Vaseljenskog Sabora, koja je izrečena protiv Origenove zamisli apokatastaze. Možda se bar oko toga Zečević i ja slažemo: da se ne smemo uzdati u neki automatski oproštaj. A ako se slažemo, možda će se Zečević ipak pokajati već sada, pre nego što njegova duša ode tamo kuda je vode njegovi sadašnji postupci? Time bi spasao i duše onih koje sada zavodi na put zločina. Dakle, da zaključim: nadam se da niko, ama baš niko u našem narodu neće pravoslavlje shvatiti tako kako ga shvata Zečević.
  2. Uspon populizma, nativizma i nacionalizma poslednjih godina doveo je u pitanje percepciju onoga što građani očekuju od političara. Jedni trend pobune protiv establišmenta vide kao odbacivanje centralizovane moći. Drugi sugerišu da postoji istinska glad za moralnim autoritetom koji izgleda nedostaje današnjem kapitalizmu. U ovoj drugoj grupi je i Slavoj Žižek, marksistički filozof sa Univerziteta u Ljubljani. On kritikuje privlačnost političke korektnosti, dovodi u pitanje sposobnost tržišta da prežive bez uplitanja države i osuđuje ono što vidi kao istinske motive koji stoje iza poziva na fer trgovinu kafom. Njegova poslednja knjiga „Kao lopov na svjetlu dana / Like a thief in broad daylight“ istražuje promjenu prirode društvenog progresa u onome što on naziva erom post-čovječanstva. Žižek je odgovorio na 5 pitanja Ekonomista, a onda slijedi odlomak iz njegove nove knjige. Na šta mislite kad kažete era post-čovječanstva? Koje su njene karakteristike? Ona prije svega nije samo automatizacija i robotizacija produkcionog procesa, već mnogo više rastuća uloga nauke, mašina i digitalnih medija u društvenoj kontroli i regulacijama. Detaljno praćenje našeg ponašanja i navika omogućava digitalnim mašinama da nas upoznaju, čak i na psihološkom nivou, bolje no što poznajemo sami sebe. Zato više nema potrebe da se društvena kontrola vrši na stari totalitarni način, kroz otvorenu dominaciju. Mi smo danas već izmanipulisani i regulisani kad djelujemo po slobodnoj volji, slijedeći naše vlastite želje i potrebe. No, postoji još jedna stvar koja opravdava termin post-čovječanstvo: prospekt direktne veze između našeg uma i digitalne mreže. Kada se ovo desi, gubimo onu osnovnu distancu koja nas čini ljudskim bićem, distancu između spoljašnje stvarnosti i naših unutrašnjih života u kojima možemo misliti šta hoćemo. Svojim mislima ja mogu direktno intervenisati u stvarnosti – ali onda mašina takođe zna šta ja mislim. U poslednjim godinama svog života Stephen Hawking je eksperimentisao sa tehnologijom koja mu je omogućavala da komunicira sa svijetom. Njegov mozak bio je povezan s kompjuterom tako da je mislima mogao birati riječi i sklapati rečenice, koje bi dalje bile propuštene kroz sintesajzer glasa. Fredric Jameson je primijetio da je danas mnogo lakše zamisliti kraj svijeta nego kraj kapitalizma. Ova sarkastična opservacija danas je postala realnost: izgleda da će, u nekom novom obliku, kapitalizam efektivno preživjeti kraj, ne svijeta, već ljudskog roda. Izgleda da su brexit i uspon populista pokazali da glasači žele da se zaštite od oštrih rubova globalizacije. Dakle, da se vratimo Jamesonovoj misli, da li je još uvijek lakše zamisliti kraj svijeta nego kraj dogovora o slobodnom tržištu kakvo je zamišljeno od Margaret Thacher i Ronalda Reagana? Kao fašizam, i populizam je jednostavno novi način da se zamisli kapitalizam bez tih oštrih ivica, bez društveno remetilačkih efekata. Populizam je jedan od dva današnja opijuma za narod: jedan je narod, a drugi je sam opijum. Hemija (u naučnom smislu) postaje dio nas: mnogobrojne aspekte naših života karakteriše držanje emocija pod kontrolom uz pomoć lijekova, od svakodnevnog korišćenja pilula za spavanje do antidepresiva i teških narkotika. Ne samo da nas kontrolišu nedokučive sile društva, već su i same naše emocije podvrgnute (outsourced) hemijskim stimulacijama. Ono što je ostalo od posvećenog javnog angažmana svodi se uglavnom na populističku mržnju, što nas dovodi do drugog opijuma za narod, a to je narod sam, nejasni populistički san predodređen da zamućuje naše vlastite protivrječnosti. Jacques Lacan je 1968. na protestima u Parizu rekao studentima: „Ono čemu vi kao revolucionari težite je novi gospodar. I dobićete ga“. Da li ono što nas privlači u populistima i takozvanim jakim liderima reflektuje želju za autoritetom koji liberalna demokratija nije u stanju da pruži? Da, ali na način različit od onog koji je Lacan imao na umu u njegovom pesimističnom čitanju nemira iz 1968. Za Lacana, krajnji ishod 1968. bio je slabljenje starog (direktno autoritarnog) lika gospodara i uspon novog gospodara po stručnosti, onoga što je Lacan nazivao univerzitetskim diskursom. Razmislite o tome kako se opravdavaju današnje ekonomske mjere – ne kao izraz političke volje i pozitivne društvene vizije, već kao konsekvenca neutralnog znanja: to tako mora biti urađeno, tako funkcionišu tržišta. Samo se sjetite kako su se eksperti iz Brisela ponašali za vrijeme pregovora s grčkom vladom u vrijeme eurokrize iz 2014: nema debate, ovo mora biti urađeno. Mislim da današnji populizam reaguje na činjenicu da eksperti nisu uistinu gospodari, da njihova ekspertiza ponovo ne funkcioniše. Sjetite se kako je finansijski slom iz 2008. stručnjake uhvatio nespremnim. S ovim fijaskom u pozadini, autoritarni gospodar se vraća na scenu, makar i u liku klovna. Šta god da je Trump, on svakako nije stručnjak ni za šta. Da li vi želite novog gospodara? Za divno čudo, DA, želim. Ali kakvog gospodara? Obično vidimo gospodara kao nekog ko ostvaruje dominaciju, ali postoji drugačiji, autentičniji pojam gospodara. Istinski gospodar nije onaj koji uspostavlja disciplinu i zabrane; njegova poruka nije Ne možeš niti je Moraš da…, već jedno oslobađajuće Možeš – šta? Učini nemoguće, to jest, ono što se čini nemogućim u koordinatama postojeće konstelacije. A danas, to znači nešto vrlo precizno: možeš razmišljati izvan kapitalizma i liberalne demokratije kao krajnjeg okvira naših života. Gospodar je iščezavajući posrednik koji te vraća tebi samom, koji te gura u ambis tvoje sopstvene slobode. Kad slušamo istinskog lidera otkrivamo ono šta želimo (ili, radije, ono što smo oduvijek već željeli a da toga nismo bili svjesni). Gospodar je potreban zato što nemamo direktan pristup svojoj slobodi. Da bismo dobili ovaj pristup mora neko da nas pogura izvana, zato što je naše prirodno stanje – stanje inertnog hedonizma, ono što Alain Badiou zove ljudska životinja. Osnovni paradoks je da što duže živimo kao slobodni pojedinci bez gospodara, to više bivamo neslobodni, uhvaćeni unutar postojećeg okvira mogućnosti. Zato u slobodu mora da nas pomjeri ili gurne gospodar. Zalagali ste se za okupaciju digitalne mreže, ali kako da ljudi pozovu na odgovornost velike tehno-kompanije ako je samo mali dio nas u stanju da razumije njihove algoritme? Istina, mi – većina – ne razumijemo detalje ovih algoritama, ali lako možemo razumjeti kako nas kontrolišu uz pomoć digitalne mreže. Zapravo, ne mislim ni da stručnjaci u potpunosti razumiju kako digitalna mreža zaista radi, plus oni koji eksploatišu njihovo znanje takođe ne razumiju tehničke detalje. Mislite li da je Steve Bannon, kada je angažovao kompaniju Cambridge Analytica, razumio algoritamske detalje njihovog rada? Ili uzmimo ekologiju: da bismo razumjeli globalno otopljavanje i ozonske rupe potrebna nam je nauka koju većina nas ne razumije, ali bez obzira na to mi možemo da se borimo protiv izgleda ekološke katastrofe. Tu naravno postoje rizici manipulacije, ali mi ih moramo prihvatiti. Moramo napustiti naivno vjerovanje u spontanu mudrost ljudi kao vodilju našeg djelovanja. To je paradoks našeg doba: naši dnevni životi regulisani su naučnim znanjem i opasnostima ovakvog regulisanja (često nevidljivim) možemo se suprotstaviti jedino drugačijim znanjem, a ne new age mudrostima i zdravim razumom. Odlomak iz nove knjige U jednom hotelu u Skoplju u Makedoniji, gdje sam nedavno odsjeo, moja saputnica je upitala da li je u sobi dozvoljeno pušenje i odgovor koji je dobila od recepcionara bio je jedinstven: „Naravno da nije, to je zabranjeno zakonom. Ali imate pepeljare u sobi, dakle to nije nikakav problem“. Kontradikcija (između pušenja i dozvole) se očigledno podrazumijevala i kao takva je bila odbačena, tretirana kao nepostojeća, to jest poruka je bila: „Pušenje je zabranjeno a evo kako ćete to zaobići“. Kad smo ušli u sobu čekalo nas je još jedno iznenađenje: pepeljara sa znakom zabrane pušenja. Možda je ovaj događaj najbolja metafora za naš današnji ideološki okvir. Sjećam se sličnog incidenta od prije 40 godina za vrijeme služenja vojnog roka. Jednog jutra prvi čas je bio o međunarodnom vojnom zakonu. Između ostalih pravila, oficir-predavač pomenuo je da je zabranjeno pucati u padobrance dok su još u vazduhu, to jest prije nego što se prizemlje. Kako se zgodno namjestilo, isti oficir nas je na narednom času obučavao gađanju iz puške, objašnjavajući nam kako pucati u padobrance u vazduhu (kako, dok ciljate, morate u obzir uzeti brzinu spuštanja, snagu i smijer vjetra, itd). Kada ga je jedan od vojnika upitao o protivrječnosti s lekcijom koju smo učili samo sat ranije (zabrana pucanja u padobrance u vazduhu), oficir se brecnuo i uz ciničan smijeh rekao: „Kako možeš biti tako glup? Zar ne razumiješ kako je to u stvarnom životu?“ Ono što je aktuelno danas je da su ovakve disonantnosti otvoreno prihvaćene i zato irelevantne, kao u našem primjeru s pepeljarama sa znakom zabranjenog pušenja. Sjetite se debate o torturi – zar nije stav američkih vlasti bio nešto kao: „Tortura zatvorenika je zabranjena i zato evo kako se izvodi simulirano davljenje (waterboarding)“. Paradoks je sljedeći: danas u određenom smislu ima manje prevare nego u tradicionalnom funkcionisanju ideologije. Niko nas ne laže. Da bismo ovo razumijeli moramo da znamo da se ovdje ne radi o tome da smo nekada uzimali pravila i zabrane veoma ozbiljno, a danas ih otvoreno kršimo. Ono što se promijenilo su pravila koja regulišu pojavnost, to jest ono što može proći u javnom prostoru. Hajde da uporedimo seksualne živote dva američka predsjednika, Kennedyja i Trumpa. Kao što znamo, Kennedy je imao brojne afere, ali su štampa i televizija to potpuno ignorisali, dok Trumpov svaki (stari i novi) korak biva praćen od strane medija – da ne pominjemo da on takođe javno govori na opsceni način koji kod Kennedyja ne bi mogli ni zamisliti. Jaz koji razdvaja dostojanstvo javnog prostora od njegovog opscenog dna biva sve više transponiran u javni prostor, sa nepouzdanim posljedicama: nedoslijednost i kršenja javnih pravila su otvoreno prihvaćena, ili u najmanju ruku ingorisana, a istovremeno svi postajemo otvoreno svjesni postojanja tih nedoslijednosti. Copyright © 2018 by Slavoj Zizek The Economist, 08.10.2018. Preveo Vladan Kosorić Peščanik.net, 19.12.2018.
  3. Zvučalo je kao vapaj kad je u jednom intervjuu akademik Ljuba Simović rekao: „Kad samo pomislim na šta bi Srbija ličila da smo više čitali.“ Nije da se nije čitalo, ali oni koji su to radili više ne stanuju ovde. Njihova mesta su zauzeli oni koji ne čitaju, ali govore. Ili počnu da čitaju pod stare dane. Akademik Simović i čita i piše čitav svoj, hvala Bogu, dugi vek. Zakoračio je u devetu deceniju, a utiske sabira i prebira u svakodnevnim šetnjama Dunavskim kejom. „Ranije sam obavezno išao oko sedam kilometara, danas dva-tri, ali, ipak, svaki dan.“ Kontinuitet je bio i odlika njegovog stvaralaštva, a konzistentnost odlika javnog istupanja i promišljanja. Iza vas je i dug život i plodna karijera. Šta je naravoučenije ljudskog iskustva i vašeg lično? - Mislim da najviše istine možemo naći u onoj našoj poslovici koja kaže: „Čovek se uči dok je živ, pa opet lud umre.“ Naslov jedne od vaših poslednjih knjiga „Žabe u redu pred potkivačnicom“ prosto navodi na pitanje - zašto tako lako podižemo noge, za šta ćemo to biti potkivani i potkovani, za koje drumove i na koje adrese ćemo se uputiti? - Kad sam, koristeći se onom poznatom narodnom poslovicom, koja kaže „Videla žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu“ napravio tu metaforu, imao sam u vidu ambicije i pretenzije onih koji „ne znaju šta sve ne znaju“ i koji se upravo zbog toga „što ne znaju šta ne znaju“ ponašaju kao da znaju sve. Nema te visoke državne dužnosti koju oni neće prihvatiti, ni problema pred kojim će ustuknuti. Džaba će ih stručnjaci upozoravati da su njihove ideje i planovi nerealni i neostvarljivi, oni ću uprkos svim argumentima insistirati da prokopaju kanal od Dunava do Egejskog mora... Da ne pominjem Beograd na vodi. Kad bi danas ona dvojica vaših ratnika iz drame „Čudo u Šarganu“ banula u ovu našu današnju krčmu, šta bi zatekli i čemu bi se čudili? - Čudili bi se, sigurno, mnogo čemu, ali najviše bi se začudili kad bi videli ko je postavljen za ministra odbrane. Negde ste rekli kako ste se „trovali gorčinom istorije“. Kako ste se lečili i da li je sadašnjost manje toksična? - Dok sam učio osnovnu školu, zemlja je bila u jednom od najvećih ratova. U Užicu su bila dva okupatorska garnizona: nemački i bugarski. Tenkovi, topovi, patrole, policijski čas, bombardovanja (1941, nemačkih „štuka“, 1944. savezničkih „spitfajera“), eksplozija u trezorima Narodne banke, u kojima smo se krili od bombardovanja, a koju sam, sa majkom i bratom, izbegao pukim slučajem, bežanije u okolna sela, vešala, smotre, komemoracije i mitinzi na Žitnoj pijaci, smenjivanje raznih vojski, partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca, poljske straže, hapšenja, streljanja, to je bila svakodnevica učenika osnovne škole. U gradu nije bilo struje, nije bilo petrolejki, nije bilo gasa, nije bilo čak ni sveća. U kućama su gorele neke svetiljke kao iz doba neolita: u kutiju od imalina stavljano je malo loja, u to je, kao fitilj, umočena pamučna krpica, i toj krpici je prineto palidrvce. Pri toj svetlosti smo učili i pisali domaće zadatke. To je bila moja najneposrednija stvarnost i moje najličnije iskustvo. I nije bilo ništa prirodnije nego da, posle svega toga, napišem knjige kao što su „Šlemovi“, „Vidik na dve vode“, „Istočnice“, „Igla i konac“. Pa i dramu „Putujuće pozorište Šopalović“. I dobar deo knjige „Užice sa vranama“. Da li je sadašnjost, pitate me, manje toksična? Zemlja u kojoj sam se rodio, Jugoslavija, raspala se 1941. godine. I raspala se još jednom, ovoga puta definitivno, u ratovima devedesetih. Tokom Drugog svetskog rata nadali smo se oslobođenju, čvrsto smo verovali u slobodu. A čemu da se nadamo i u šta da verujemo danas? Je l’ ima čemu? - Duhovi dezintegracije još nisu završili svoj posao. Mladi se iseljavaju, masovno i, bojim se, nepovratno. Tokom devedestih, Ivica Dačić ih je otpisao izjavom - “najbolji su ostali”. Tokom istorije, mi smo imali svakakve vladare, ali nikad na čelu države nismo imali čoveka o čijoj kupljenoj diplomi bruji cela zemlja; čoveka koji je izjavio da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija; koji bi, odlazeći na inauguraciju novog pape, izjavio da ide na njegovu beatifikaciju; i koji bi, i posle isteka mandata, ostao da živi u predsedničkoj rezidenciji! S kojim pravom i po kom zakonu? S pravom onih koji smatraju da su iznad zakona! Ili je to, kako čitam iz vašeg lista, rezultat predizborne pogodbe između starog i novog predsednika? Ako je to tačno, današnja Srbija ne bi bila ništa drugo no, kako bi rekao Njegoš, „besudna zemlja“. Na šta vama liči poziv na dijalog o Kosovu? Ako biste se upustili u taj dijalog, šta biste poručili? - Pre nego što bih išta poručio, imao bih nešto da pitam. Naši političari na sva usta grme: „Nikad nećemo priznati Kosovo!“ i „Kosovo je Srbija!“ Nekoliko puta sam ponavljao jedno jednostavno pitanje: Ako bi vam SAD ili Evropska unija, ili bilo ko, vratili Kosovo, kako biste ga integrisali u Srbiju? Da li je ta integracija, posle svega što se desilo, moguća? Da li bi ona otvorila neki novi Pandorin krčag, mnogo opasniji od onog koji je otvoren tokom devedesetih godina? Pominjete taj predsednikov poziv na dijalog. Dijalog s kim? Dijalog s onim ko sa javnošću komunicira isključivo preko svojih brojnih i beskrajnih monologa, tokom kojih niko ne može da dođe do reči? Ili dijalog sa onima koji ne znaju ništa pametnije nego da na Kosovo pošalju onaj ilustrovani voz, koji je svoje putovanje neslavno završio na granici sa “našom južnom pokrajinom”? Bojim se da će, bez obzira na naše dijaloge, i onaj minimum, dogovoren u Briselu, Zajednica srpskih opština, biti sabotiran. Ova vlast se diči uspesima. Osećate li boljitak? - Kakav je boljitak moguć u državi koja nema ozbiljne institucije? Ili, još gore, ako su sve institucije samo jedan čovek? Naš premijer se nedavno krunisao za predsednika Republike. Ali je i dalje, sudeći po onome šta radi i kako se ponaša, zadržao kompetencije premijera. Očito je da je vladu Ane Brnabić sastavio Vučić. On se sad stavlja i na čelo naprednjačke liste za izbore u Beogradu! Bilo ko sa te liste da bude izabran za gradonačelnika, stvarna vlast će biti u Vučićevim rukama. U ovoj zemlji ništa nije moguće bez njegovog znanja i pristanka. A kakvog su kvaliteta njegovi potezi vidi se i po onom brzopletom povlačenju celokupnog osoblja naše ambasade u Skoplju, kao da ćemo sa Skopljem u rat. I vidi se po onoj odluci da niko od naših funkcionera dva meseca ne kroči na tle Francuske, što bi trebalo da bude odmazda za odluku francuskog suda da nam ne izruči Haradinaja. Uveren da u Francuskoj, kao i u Srbiji, sudije presude donose po nalogu političara, Vučić zbog odluka francuskog suda „kažnjava“ francusku vladu i državu! O njegovom shvatanju odnosa vlasti i sudstva govori i njegovo nezadovoljstvo presudom Apelacionog suda, kojom se Miroslav Mišković oslobađa optužbe. Apelacioni sud nije presudio onako kako je on očekivao i planirao. Kad sve ovo imamo u vidu, ne možemo a da se ne zapitamo šta on zaista zna o rušenju koje se one noći dogodilo u Savamali. Njegovom shvatanju vlasti odgovara i njegov stil, koji se u punom sjaju pokazao nedavno, prilikom otvaranja japanske fabrike u Šapcu. Kao i u onom razgovoru sa učenicima iz Rijeke. Pitate me o uspesima kojima se „diči vlast“. Vučić, koji se, kako sam naglašava, četiri puta rukovao sa Trampom, svoj govor je održao pred praznom salom Generalne skupštine UN. Odavno slušamo o smrti poezije, ali se ona i dalje piše. Koji bi vam argument bio ako biste i kada biste mladim ljudima preporučili da pišu pesme? - O položaju poezije govori i to što smo tek sad, na kraju razgovora, došli do nje. Ja nikome ne mogu preporučiti da pesme piše, ali bih svakome preporučio da pesme čita. Naravno, ne bilo koje pesme. Sto puta sam do sad izjavio, ali mi dozvolite da ponovim i sto prvi put: „Znajući šta od poezije dobijam ja, koji je čitam, znam šta gube oni koji je ne čitaju!“ A onima koji su odlučili da pesme pišu preporučio bih da pre svega pročitaju onaj neprijatni tekst Vitolda Gombroviča „protiv pesnika“. To će ih na vreme zaštiti od mnogih zabluda. Ranko PIVLJANIN foto: V. Živojinović
  4. "OVO ŠTO SE DEŠAVALO U POSLEDNJIH ŠEST MESECI POSLEDICA JE TROGODIŠNJEG SUKOBA GDE STE NA JEDNOJ STRANI IMALI MALI, VEĆ PREŽALJENI AERODROM NIŠ SA LOKALNIM INSTITUCIJAMA I LOKALNOM POLITIKOM, A NA DRUGOJ SVU SILU DRŽAVNE ADMINISTRACIJE I POLITIKE OGLEDANU U MINISTARSTVU SAOBRAĆAJA I MINISTARKI MIHAJLOVIĆ, DA BI KASNIJE BILA UVUČENA I VLADA, PA I STRANKA. ZAŠTO JE SVE URAĐENO NA OVAJ NAČIN, PITANJE JE ZA MINISTARSTVO. ZAŠTO BAŠ POSLE POTPISIVANJA UGOVORA SA VANSIJEM? ZAŠTO SE UOPŠTE OTVARALA OVA TEMA KADA JE JASNO BILO DA ĆE PROBLEM S KOSOVOM I METOHIJOM KULMINIRATI? NARAVNO, NIKAKVE DIREKTNE VEZE NEMA IZMEĐU AERODROMA NIŠ I PROBLEMA SA KOSOVOM I METOHIJOM. REČ JE O TAJMINGU, U TAKVOJ SITUACIJI SE SPOREDNE KRIZNE SITUACIJE KAO ŠTO JE AERODROM REŠAVAJU PO ‘HITNOM POSTUPKU’" Devetog avgusta ove godine direktor niškog Aerodroma "Konstantin Veliki" Vladica Đurđanović dao je ostavku na tu poziciju. Ovime je završena jedna priča u životu niškog aerodroma – priča nesvakidašnje uspešna, ne samo za prostor Srbije: Đurđanović je sa saradnicima ovaj aerodrom, koji je bio klinički mrtav – za celu 2014. godinu imao je oko 1300 putnika – za tri godine doveo na iznad 330.000 putnika, privukavši pritom kompanije poput Vizera, Rajanera, Turkiš kargo, Svis i Germanije. Recept je bio prilično jednostavan: ukinuti su svi non-core poslovi aerodroma, takse su smanjene na tri evra po putniku i za relativno kratko vreme aerodrom je od klasične "propale priče" umirućeg preduzeća došao do rezultata koji su bili za nevericu. A u međuvremenu su počela podmetanja noge od strane matičnog Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture (MGSI), da bi sve kulminiralo nakon što je država Srbija potpisala koncesioni ugovor za beogradski Aerodrom "Nikola Tesla" sa francuskom kompanijom Vansi: Zatraženo je od Grada Niša da vlasništvo nad niškim aerodromom prebaci na državu, a iz MGSI javnost je saznala da je država "ispregovarala" koncesioni ugovor na takav način da ograničava sve aerodrome u radijusu od 230 kilometara od Beograda na milion putnika godišnje, sve dok Aerodrom "Nikola Tesla" ne dostigne 12 miliona: milion – brojka koju bi dotadašnjim tempom rasta niški aerodrom izvesno dostigao brže nego što je bilo predviđano. Gradske vlasti u Nišu mesecima nakon ovog naloga države nisu zakazivale gradsku skupštinu u kojoj bi bilo glasano o ovom predlogu, a dve nedelje pre nego što je niška Skupština odlučila da pokloni državi Aerodrom "Konstantin Veliki" (22. juna), Gradsko veće Niša predložilo je Gradskoj skupštini da smeni direktora Đurđanovića. Ova smena nikada nije stigla na dnevni red Skupštine Niša, iako je mogla odmah, na istu onu sednicu na kojoj su odbornici poklonili aerodrom. Đurđanović je ostavku podneo 9. avgusta. U intervjuu koji je rađen mejlom, prvo pitanje za sada već bivšeg direktora Aerodroma "Konstantin Veliki" bilo je: zašto je smenjen, odnosno zašto je podneo ostavku ne čekajući odluku Skupštine grada? VLADICA ĐURĐANOVIĆ: Iracionalna je odluka da se menja najuspešniji poslovni model u vazduhoplovnoj industriji u našem regionu, model koji je u nekim segmentima i ispred svetskih trendova, i da se organizacijom poslovanja vraća 10 ili 15 godina unazad. Nije toliko bitan postupak preuzimanja aerodroma, koliko namera i razlog. Od nas je traženo da promenimo poslovni model, prvo od Regionalne razvojne agencije Jug, tačnije Bojana Avramovića koji je i spakovao celu priču, zatim i od mene. Vazduhoplovna industrija i ceo taj biznis su se u poslednjih 15 godina drastično promenili, ali u našem ministarstvu sede ljudi koji žive u veselim ‘80-im i rado se sećaju JAT-a. Kada know-how dolazi od stranaca, u ovom slučaju od Francuza, onda je to više nego prihvatljivo, ali kada se to desi u Srbiji i još u Nišu – e, to se onda ne prašta. Kako inače objasniti da se, na primer, parkinzi na beogradskom aerodromu predaju aerodromu na upravljanje, jer je to taj savremeni model upravljanja aerodromom koji Vansi uvodi, a u Nišu se ti isti parkinzi uzimaju aerodromu i vraćaju gradu – eto to su prve najavljene epohalne mere koje novi vlasnik preduzima. Da bi stvar bila jasnija, apsolutno je nebitno koja politička opcija je na vlasti u Beogradu, u sektoru vazduhoplovstva se vrte jedni te isti ljudi koji su 30 godina razvijali vazdušni saobraćaj na dva međunarodna aerodroma u Srbiji. Rezultat u Beogradu znamo, a maksimalni rezultat koji su postigli u Nišu je 35.500 putnika 2006. godine. Aerodrom u Nišu je sve vreme bio u vlasništvu lokalne samouprave, ali su realno "stručnjaci" iz državnih vazduhoplovnih struktura vodili sve, baš kao što će se nadalje i dešavati. Ovo što se dešavalo oko Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu u poslednjih šest meseci je posledica trogodišnjeg sukoba gde ste na jednoj strani imali mali, već prežaljeni Aerodrom Niš sa lokalnim institucijama i lokalnom politikom, a na drugoj svu silu državne administracije i politike ogledanu u Ministarstvu saobraćaja i ministarki Mihajlović, da bi kasnije bila uvučena i Vlada, pa i stranka. Zašto je sve urađeno na ovaj način, pitanje je za Ministarstvo. Zašto baš posle potpisivanja ugovora sa Vansijem? Zašto se uopšte otvarala ova tema kada je jasno bilo da će problem s Kosmetom kulminirati? Naravno, nikakve direktne veze nema između Aerodroma Niš i problema sa Kosmetom. Reč je o tajmingu, u takvoj situaciji se sporedne krizne situacije kao što je Aerodrom rešavaju po "hitnom postupku". Ministarstvo je imalo prostor da pokrene radikalne mere i igra na politiku svršenog čina, jer je taj problem za državu potpuno nebitan u odnosu na problem sa kojim treba da se suoči. Sve su to pitanja na koja ni ja nemam odgovore, osim da je ovaj tajming iskorišćen za ono što Ministarstvo nije uspevalo da uradi nekoliko godina unazad. "VREME": Na šta tačno mislite? Sve je počelo 2014. kada je Aerodrom Niš ostao bez redovnog vazdušnog saobraćaja posle katastrofalnih projekata subvencionisanja, tačnije plaćanja avio-kompanijama da lete iz Niša. Javno preduzeće je nagomilalo milion evra dugova, četiri plate nisu isplaćene zaposlenima, a mesečni gubici su dostizali 100.000 evra. JP Aerodrom Niš se bavio gradskim prevozom – bukvalno je posedovao autobuse – trgovinom, ugostiteljstvom, špedicijom i u svim sektorima je proizvodio gubitke. Tada država nije imala rešenje za problem u Nišu, Er Srbija nije bila zainteresovana da i pored subvencija države uspostavi saobraćaj i sa drugog međunarodnog aerodroma, niko se nije ni zabrinuo zbog toga, jer tako i treba da bude. Taj odnos Ministarstva saobraćaja išao je dotle da se Aerodrom Niš ne pominje ni u jednom bilateralnom sporazumu između države Srbije i trećih zemalja (Rusija, Turska...). Jednostavno, za Ministarstvo on nije postojao i bio je balast, jer nisu znali šta da rade s njim. Svake godine je na različite načine Grad Niš dotirao poslovanje, jer nijedna vlast nije imala hrabrosti da prizna poraz i zatvori preduzeće: ako smo realni, aerodrom čiji je istorijski rekord 35.000 putnika i ne treba da postoji. Tadašnji gradonačelnik dr Zoran Perišić i direktor Regionalne razvojne agencije Jug Bojan Avramović pokrenuli su projekat restrukturiranja preduzeća i pokretanja vazdušnog saobraćaja. Na moju sreću ili nesreću, tadašnje rukovodstvo Aerodroma Niš je na svaki način bojkotovalo mere koje su usvojene, za šta su imali i podršku Ministarstva. Njihovom smenom, a mojim imenovanjem krajem 2014. godine, krenulo se u realizaciju planova i programa koji su bili finansijski podržani i oročeni na tri godine. Rezultati trogodišnjeg projekta su očigledni i nije moje da ih komentarišem. Nekoliko dana pre održavanja takozvane "aerodromske" sednice Skupštine Grada Niša, Gradsko veće je predložilo moju smenu, koja je u svim medijima objavljena kao definitivna, i to je bio još jedan vid pritiska. Inače, zašto se nije moja smena našla na toj ili sledećoj sednici? Predlog o mojoj smeni donesen je na sednici Gradskog veća 8. juna, a ja sam ostavku dao 9. avgusta. U međuvremenu su održane dve ili tri sednice Skupštine Niša i taj predlog se nije našao na dnevnom redu. Ja sam do prihvatanja ostavke i imenovanja vršioca dužnosti direktora bio direktor u punom mandatu, iako je vest bila da sam smenjen. Formalni razlog pokretanja smene je toliko banalan da neću ni da ga pominjem. Kada mi je postalo jasno da rukovodstvo Grada nema hrabrosti da me smeni na Skupštini, iako je dalo takav predlog, kada je nekoliko dana pre moje ostavke smenjen Bojan Avramović sa stranačke funkcije i kada je ostalo da ja, kao direktor preduzeća, tehnički sprovedem proceduru prenosa osnivačkog udela na državu u APR-u, odlučio sam da prekinem agoniju, jer ja to svejedno nikad ne bih potpisao, a bojkotovati potpisivanje je neozbiljno. Ono što sada sledi jeste demontiranje sistema koji je napravljen na aerodromu, tako da je već najavljeno "vraćanje" aerodromskog parkinga i drumskog carinskog terminala na upravljanje Gradu Nišu. Na taj način će aerodrom biti uskraćen za prihode koji su ostvarivani u tim delatnostima, i to je ono što su ministarka Zorana Mihajlović i njen "ekspert" za vazdušni saobraćaj, pomoćnik ministarke Zoran Ilić, zagovarali poslednje tri godine, pokušavajući da dokažu neodrživost niškog modela sa taksama od tri evra. Ali, o njima ću kasnije. Uglavnom, odmah po uskraćivanju prihoda od pratećih usluga, aerodrom će morati da se subvencioniše, a subvencije su same po sebi problematične, jer su direktna državna pomoć i spadaju pod udar zakona. Bukvalno seku zdravu nogu da bi dokazali da je neko invalid, i u tome ja neću da učestvujem. Ukoliko ne bude državnih subvencija, što je vrlo moguće, jedina alternativa biće povećanje aerodromskih taksi što je takođe bio jedan od zahteva Ministarstva u prošlosti. To će direktno negativno uticati na obim saobraćaja i razvoj mreže u Nišu. I na kraju, hoće li oni koji su na sve načine pokušavali da zaustave razvoj aerodroma u Nišu, taj aerodrom razviti? Hoće, baš kao što su to radili prethodnih 30 godina u Nišu, ili prethodne četiri godine na Moravi ili Ponikvama. Tu je u pravu predsednik Vučić, nemaju bussines case u Ministarstvu, nisu ga imali ni za Niš, niti ga imaju za bilo šta drugo. Analizirajući finansijske izveštaje Aerodroma u proteklih nekoliko godina, vidi se da je Aerodrom u Nišu imao prevashodno pomoć Aerodroma Beograd i Grada Niša, a veoma malo države, a sada ga je država preuzela. Zbog čega je država preuzela niški aerodrom? Da raščistimo sa tom "pomoći" države i državnih firmi. Aerodrom "Nikola Tesla" je nesebično pomagao, ali u prenosu znanja i obukama zaposlenih, i to je za nas bilo neprocenjivo vredno. Oprema koju smo dobijali na uslugu uglavnom je u potpunosti knjigovodstveno amortizovana, stara i po 30 i 40 godina, i niko nikad od toga nije pravio preveliku dramu jer je "Nikola Tesla" akcionarsko društvo i normalno je da ne poklanja novu opremu ili opremu koja je u upotrebi, a i zašto bi. Ceo cirkus je nastao zbog neodgovornih izjava ministarke Mihajlović, koja je iz samo njoj znanih razloga bukvalno rasipala milione evra nekakve imaginarne pomoći, na opšte zaprepašćenje svih nas. Vrhunac ovakvog ponašanja bila je prošlogodišnja donacija rendgena za kargo pošiljke, koji je predstavljen javnosti u prisustvu gomile zvaničnika. Objavljena vrednost donacije je 400.000 evra, koliko i koštaju ta dva nova uređaja, ali kao i obično, dobili smo uređaje koje Direktorat civilnog vazduhoplovstva nije hteo da sertifikuje za upotrebu, jer su u potpunosti amortizovani, i zapisnički ih je stavio van upotrebe. Realno, vrednost doniranih uređaja je manja nego autfit Zorane Mihajlović toga dana. Jedina finansijska podrška dolazila je iz budžeta Grada Niša, i to čak ne možemo da tretiramo kao pomoć jer se radi o unapred planiranoj finansijskoj podršci restrukturiranju i konsolidaciji preduzeća u skladu sa usvojenim studijama i planovima. Dakle, ništa se u Nišu nije desilo slučajno i stihijski, projekat Aerodrom "Konstantin Veliki" je planiran, osmišljen i sproveden u delo, što je i rezultiralo ekstremnim rastom u svim segmentima poslovanja, tolikim da smo imali neverovatne organizacione probleme. Zamislite da vam u Beogradu skoči broj putnika sa 5 miliona na 15 miliona u jednoj godini – e to se nama desilo tri puta vezano, sa istom infrastrukturom, opremom i brojem zaposlenih. Evo, Er Srbija je promenila tarife i Aerodrom Beograd naplaćuje samo deo takozvanih loukost usluga, pa su već vidljivi problemi i gužve. U Nišu od samog početka radimo po mnogo težim kriterijumima Rajanera i Vizera, i upravo ti rezultati su i izazvali reakciju Ministarstva, a to krenulo još od 2016. godine. Niš je bio ogledalo njihovog neuspeha u Kraljevu i Užicu. Pa, oni su četiri ili pet puta najavljivali otvaranje "Morave" u poslednje četiri godine, da bi se na kraju ispostavilo da u Ministarstvu nemaju ideju, niti znaju šta da rade sa tim aerodromima. Kako biste opisali saradnju Aerodroma "Konstantin Veliki" sa Gradom i Ministarstvom pre i posle potpisivanja koncesionog ugovora Vansija i Aerodroma Beograd? Meni deluje da je prva polovina 2018. prošla u konstantnom ometanju rada niškog aerodroma od strane Ministarstva, uz stalno spinovanje i plasiranje lažnih informacija. Već sam nekoliko puta pomenuo da ovo što se desilo u poslednjih šest meseci jeste u stvari kontinuitet ponašanja Zorane Mihajlović i pomoćnika Zorana Ilića, ovoga puta pred očima javnosti. Čak mislim da je potpisivanje ugovora sa Vansijem zloupotrebljeno i iskorišćeno kao povod za podizanje problema na državni nivo, uključivanje i stranke i Vlade pa i predsednika države. Nikakav problem mi nismo imali ni sa DCV, SMATSA, Aerodromom "Nikola Tesla", sve te institucije su pomagale u delokrugu za koje su nadležni. Prvi problemi na relaciji Ministarstvo – Aerodrom "Konstantin Veliki" nastali su nakon naše reakcije posle prvih neodgovornih izjava Zorane Mihajlović, kada je ničim izazvana izjavila medijima u Nišu 2016. godine da je država, tačnije ona, pomogla Aerodrom u Nišu sa tri ili četiri miliona evra. To je nastavila da radi i dalje, i došla je do najnovijih neverovatnih devet miliona evra od prošle nedelje. I to je meni neshvatljivo, jer osim Grada Niša, niko ni jedan dinar nije uplatio. Prvi pokušaj pritiska Ministarstva na poslovanje Aerodroma Niš je "Mišljenje" nekakve ad hoc komisije koju je formiralo Ministarstvo, iz januara 2017. godine, za koju niko nije znao ni da postoji niti šta radi. Tim mišljenjem je osporeno naše poslovanje u potpunosti i imalo je nalogodavni karakter, tačnije naređeno je da Regionalna razvojna agencija Jug izradi nove ekonomske studije i predloži nove, više cene aerodromskih usluga. Da podsetim, to su one iste ekonomske studije i elaborati iz 2014. i 2015. godine, kojim je projektovana cena aerodromskih usluga na tri evra po putniku. To isto su pokušali i februara 2018. godine, ali ovog puta su formirali komisiju i tražili da bude uključeno i rukovodstvo Aerodroma i Grada Niša (ali nikako Regionalna razvojna agencija Jug), kako bi se formirale nove cene aerodromskih usluga koje će ta komisija da odredi, a Aerodrom "Konstantin Veliki" da primeni. Naravno, i ovaj zahtev kao i prethodni je glatko odbijen, jer jednostavno, apsolutno su protivzakoniti. Poseban problem su predstavljali stalni zahtevi za dostavu komercijalnih ugovora koje smo sklopili sa avio-kompanijama, ali i kargo agentima (špedicija u vazdušnom saobraćaju) za kargo saobraćaj, pa i za komercijalni prostor free shop u ovom slučaju. Ugovori sa avio-kompanijama nisu tajni, ali imaju klauzule o poverljivosti, i bez saglasnosti obe strane nije moguće objaviti ih – samo inspekcijski i istražni organi mogu da ih dobiju i to se odnosi i na aerodrom i na avio-kompaniju. Ministarstvo nigde u svetu, ili barem onom civilizovanom, nije ni inspekcija, ni istraga, ni sud, pa je i naše odbijanje tog zahteva prihvaćeno sa "oduševljenjem". Da ne bih preterano dužio, mislim da je ovo dovoljno činjenica koje nedvosmisleno pokazuju kontinuitet ponašanja odgovornih u Ministarstvu, tako da nismo bili iznenađeni onim što je usledilo. Jednostavno, niko u Nišu nije želeo da uđe u rizik sporova sa avio-kompanijama zbog povećanja cena aerodromskih usluga, niti da ispunjava želje i za to faktički još i da odgovara. Da li to znači, ako budu povećane cene aerodromskih usluga, da će sada država kao vlasnik da odgovara, to jest da plaća penale avio-kompanijama? Naravno da nikom nije padalo na pamet da menja nešto što je najzad profunkcionisalo. Reagovali smo na najmanji rizik. Ne znam da li možete da shvatite važnost tog aerodroma za Niš, to nisu pista i zgrada, to je za nas nešto mnogo više, 30 godina je bio frustracija i za građane i za političare. Naravno da će biti sporova, pa i sudskih, ako Aerodrom jednostrano podigne cene usluga. Nisam siguran da će avio-kompanije dozvoliti izmenu ugovornih uslova na svoju štetu i svaka intervencija po tom pitanju može izazvati posledice, pa na kraju i penale. Pa država je izgubila spor oko privatizacije Srbijaturista u Nišu, jer je raskinula privatizaciju i isplatila sedam miliona evra štete Srbi Iliću. On je tu firmu kupio za nešto više od milion evra. Koga je briga i je li neko odgovarao? Da li ste trpeli pritiske u obavljanju posla direktora Aerodroma od početka 2018. do ostavke – od koga, ako jeste? Nije bilo direktnih pritisaka iz Ministarstva, jer sam prekinuo sve kontakte sa Ministarstvom. Po donošenju Zaključka Vlade, tačnije preporuke o ustupanju aerodroma državi bez naknade, svu komunikaciju sam preusmerio na Grad Niš jer pitanje vlasništva nije pitanje za menadžment aerodroma, nego za osnivača. Bilo je indirektnih pritisaka na samo preduzeće: problem radnika na određeno i saglasnosti države za produžavanje tih ugovora i ugovora za stalno koji nikad nisu odobreni, pokazuju samo koliko su pojedini ljudi nemoćni i iracionalni kad su spali na to da se svete radnicima koji nisu ni za šta krivi, i na taj način pokušavaju da dokažu da je rukovodstvo aerodroma "nesposobno". I dan-danas dobar deo zaposlenih strepi za svoju egzistenciju. Jedini direktan pritisak je došao iz Grada, kada je budžetska inspekcija Grada Niša utvrdila da je od 2015. protivzakonito isplaćivana visoka zarada zaposlenima, i to je osnov po kome je Gradsko veće pokrenulo postupak moje smene. Možete da zamislite kako je to smešno izgledalo, da je neto prosečna zarada od 28.000 dinara, bez naknada, višestruko protivzakonito uvećana? Odgovor na pitanje – kolika treba da bude ta zakonska zarada – niko nije znao da nam dâ. Problem Ministarstva je to što nisu mogli da prihvate da postoji kapacitet u Nišu da se ovako nešto uradi, osporavali su paušalno sve – i naše procene rasta broja putnika, i naše finansijske projekcije, i očekivali su da će se Aerodrom raspasti onog trenutka kad prestane program pomoći Grada Niša. Žestoko su se upinjali da to dokažu, i u tom dokazivanju su išli do banalnosti, ali, na njihovu žalost, nismo ih mi demantovali, demantovao ih je život, rezultat – bez ikakve pomoći, Aerodrom Niš je u 2018. godini nastavio da radi, da izmiruje sve obaveze, bez kredita ili bilo kakvih drugih prihoda koji nisu poslovni. Kako objašnjavate da Aerodrom ipak nije "pao" odmah, već je sednica Skupštine Grada odlagana nekoliko meseci, da bi bila održana dan pred istek tri meseca od poslednjeg zasedanja, 22. juna (nakon čega bi bilo moguće raspuštanje Skupštine Grada)? Mnogi to vezuju za proteste kojih je bilo u to vreme, ali verujte mi, nije to bilo odlučujuće. Za vlast su takvi protesti neprijatnost, ali sigurno ne odlučujući faktor. Vodila se i unutarstranačka rasprava, jer je sve tako iznenada urađeno i spinovano da je u određenom trenutku sve bilo potpuno nejasno. O tome ne mogu da govorim, jer nisam bio na takvoj stranačkoj poziciji da bih u tome učestvovao, pa bi bilo nekorektno sa moje strane da prenosim glasine. Ali, koliko god to bilo nepopularno reći, protesti nisu bili odlučujući faktor za odlaganje donošenja odluka – uticaj da, ali ne odlučujući. Da li je rukovodstvo Aerodroma (zajedno sa vama lično) bilo umešano na neki način u organizovanju ili na bilo kakav način povezano sa ovim protestima, s obzirom da su vam se ciljevi poklapali – da Aerodrom ostane u vlasništvu Grada Niša? Pa to je teza iza koje stoji centrala SNS-a u Beogradu. S tim što je za "povezanost sa protestima" direktno optužen Bojan Avramović, direktor Regionalne razvojne agencije Jug i doskora stranački funkcioner u Nišu – poverenik opštinskog odbora Pantelej – koji je, kako sam već pomenuo, smenjen sa te funkcije nekoliko dana pre moje ostavke. Bez obzira na lični stav Bojana Avramovića i moj, a koji se nije slagao sa stavom Ministarstva, a kasnije i celog državnog i stranačkog vrha, mi nismo imali mehanizme kojim bismo pokrenuli proteste, sve i da smo hteli. Ja se, evo, prvi put oglašavam, a Bojan se nijednom nije oglasio, čak ni kada su ga smenili. Od nas čak nije ni traženo u stranci da javno podržimo odluku stranačkog vrha, i ne mogu da kažem da se naši lični stavovi nisu poštovali i da je po tom pitanju bilo ko vršio pritisak na nas. S druge strane, ni mi nismo dolivali ulje na vatru, niti smo želeli da učestvujemo u budalaštini koja je potpuno nepotrebno napravljena. Da stvar bude gora, prvi zahtev za smenu Bojana Avramovića upućen je odbornicima Skupštine Grada Niša na sednici u martu ove godine, usred aerodromske krize, i to od strane jedne organizacije koja je članica Inicijative "Ne damo niški aerodrom". Čak su se i pamfleti delili i pokrenuta je "široka društvena akcija" na portalu "Južne vesti", koje su na dnevnom nivou objavljivale negativne tekstove o njemu. Mislim da je više nego očigledno da neke saradnje nije moglo da bude bez obzira na ciljeve. Kad pročitam ovo što sam napisao, izgleda kao vrlo šizofrena situacija, ali to su činjenice, sve ostalo je špekulacija. Da li ste bili – i ako jeste, da li ste još uvek – član SNS-a? Posle svega što mi se desilo, najlakše bi mi bilo da kažem da nisam bio član SNS-a, jer zbog neke volšebne administrativne greške moja pristupnica nije proknjižena i mene nema u bazi članstva. Drugu pristupnicu nisam nikad potpisao i to znaju u stranci. I sa takvim statusom, bio sam član Opštinskog odbora Pantelej i Gradskog odbora Niš i predsednik saveta za saobraćaj. Danas, kada zavrću ruku stranačkim funkcionerima da napišu jedan tvit ili objavu podrške predsedniku stranke, i kada od stotina i hiljada direktora u javnom sektoru na prste možete da izbrojite one koji razumeju situaciju u kojoj se kao društvo nalazimo, uveren sam da bi velika većina njih, da je na mom mestu, negirala članstvo u SNS-u. Bez obzira na administraciju, ja jesam bio direktor i smatram se članom SNS-a. Rezultat na Aerodromu "Konstantin Veliki" je rezultat SNS-a, jer smo svi koji smo učestvovali tada bili stranački funkcioneri. Verovatno smo loši članovi, svojeglavi i neposlušni i ko zna sve kakvi, ali nemamo problem da kažemo svoj stav i da ga branimo kad je to potrebno i da snosimo posledice zbog toga. Za razliku od onih koji su zdušno podržavali odluku Vlade o Aerodromu Niš, meni nije problem da kažem da je Vučić u pravu za Kosovo i da mu treba dati svu moguću podršku, ali i da je u krivu za niški aerodrom, i nek mu je bog u pomoći sa kakvim ljudima je u tako veliku bitku krenuo. Mislim da je i njemu to odavno jasno. Mnogo je puta pominjan sukob dve struje SNS-a u Nišu: možete li da opišete uticaj vrha SNS-a na rad Aerodroma u poslednjih osam meseci – od Aleksandra Vučića, Zorane Mihajlović, Darka Glišića, pa do gradonačelnika Darka Bulatovića, i drugih, ako ih nisam pomenuo? SNS u Nišu bije glas o tri ili četiri "struje", ako mislite na frakcije, ali realno – to nije baš tako. Ja bih rekao da u Nišu nema nijedne frakcije jer to podrazumeva organizovanu grupu ljudi u okviru jedne organizacije, stranke u ovom slučaju, koja pokušava da ostvari neki svoj zajednički interes. Nažalost, ne postoji zajednički, čak ni frakcijski interes – postoje samo lični interesi i u toj situaciji ne možete ni frakciju da imate, jer se na dnevnom nivou, zavisno od trenutnog interesa, prave nove frakcije, i tako ukrug, više puta. S tim što interes ne mora da znači materiju ili trenutnu korist, to je evoluiralo na mnogo različitih nivoa. I to nije izmišljotina niškog SNS-a, manje-više tako je u svim strankama. Aerodrom Niš nikad do sada nije bio predmet bilo kakvih stranačkih rasprava. Stranački gledano, mi smo bili u Opštinskom odboru Pantelej, jer je Bojan Avramović bio poverenik tog odbora, a ja član. Taj odbor nije imao frakcije, bio je potpuno jedinstven i jedini je u Srbiji poboljšao rezultat na prethodnim predsedničkim izborima u odnosu na parlamentarne izbore 2016. godine. Jednostavno, niko od nas se nije mešao u probleme stranke u gradu, niti je bilo ko od nas bio učesnik u bilo kakvim stranačkim prepucavanjima. Takav opštinski odbor je u svakom slučaju bio velika podrška Aerodromu Niš, ali i drugim javnim preduzećima koja su bila u sistemu. Ne želim da procenjujem namere vrha stranke, ali rezultat njihovog delovanja je demontiranje dokazano najbolje stranačke infrastrukture u Nišu sa najboljim rezultatima. Kada sve ovo imate u vidu, onda vam je jasno da nikakvog sukoba u Nišu u vezi sa Aerodromom nikad nije bilo, naprotiv, do početka krize Aerodrom je bio perjanica niškog SNS-a. A kako i ne bi, kada se ovde mesecima utvrđuje ko je kome zapalio auto, ko je zaboravio pokojnike u hodniku i ko je od gradskih i opštinskih funkcionera uhapšen. U takvoj situaciji ono što smo mi radili u stranci i na aerodromu nijednog trenutka nije bilo sporno. Imate li procenu koliku je štetu Aerodromu nanela ministarka Mihajlović svojim neutemeljenim izjavama o tome da Aerodrom nije bezbedan za putnike? Kakve su bile reakcije kompanija koje lete sa Aerodroma na ove izjave? Sama izjava i način na koji je data i gomila ličnih uvreda koja je tom prilikom iznesena, govore ponajviše o ministarki Mihajlović, a ne o nama. Tada se jedini put Aerodrom Niš oglasio i demantovao jer je gospođa prevršila svaku meru. Da bi čitaocima bilo jasno, vazduhoplovna vlast u ovoj državi je Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV), nezavisno regulatorno telo koje je umreženo u evropsku i svetsku organizaciju. Ministarstvo po zakonu nema nadležnosti kontrole subjekata u vazdušnom saobraćaju. Ali pored DCV, svaka avio-kompanija ima svoje redovne i vanredne kontrole bezbednosti aerodroma na kojima lete. Iz iskustva vam govorim da su najteže kontrole Svis, jer je to zajednička služba Lufthansa grupe, ali i ogromna referenca za Aerodrom Niš. U takvoj situaciji, kada avio-kompanije odlično znaju situaciju na aerodromu, i kada je kod svih Aerodrom Niš u grupi top performance airports, i to u nemogućim uslovima u kojima radimo, onda ovakva izjava Zorane Mihajlović može da izazove čuđenje i podsmeh kod avio-kompanija, a ne štetu. U svakom slučaju, nije nam bilo potrebno tako nešto, a ponajmanje da DCV demantuje ministarku, ali to je samo jedan od gomile gafova koji su se u to vreme dešavali. Kakva je budućnost Aerodroma, sada, nakon preuzimanja države, a kakva bi bila da je Aerodrom nastavio da se razvija kao do sada? Lično bih voleo da nisam u pravu i da sam pogrešio u proceni namera Ministarstva, ali se bojim da sve ovo nije urađeno da bi država uložila neke velike novce u Aerodrom, jer za to nam sve ovo nije ni bilo potrebno. Kakva god bila sudbina Aerodroma Niš, sada je to odgovornost države. Da nije do svega ovoga došlo, verovatno bi Turkiš erlajns već poleteo iz Niša za Istanbul, sa Eurovingsom se unazad dve godine pregovaralo, dok bi Rajan i Viz pokrenuli još po koju liniju. Rast bi išao upravo po planu na oko 450.000 putnika ove godine. Sada država treba da pokaže da je bolja od nas, lestvica je visoko podignuta. VREME, 1442 Radmilo MARKOVIĆ
  5. Kad su nam Amerikanci doneli Mesec: Kako su astronauti dočekani u Beogradu 1969. godine Samo tri meseca nakon što su izgovorene reči "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo", tačno na 25. godišnjicu oslobođenja, u Beograd su doputovali članovi posade Apola 11, Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins, prvi ljudi koji su sleteli na Mesec. Poseta se odigrala na predlog vlade SAD u oktobru 1969. godine, a Beograd je odabran kao jedna od 22 destinacije koje će astronauti obići i na poklon doneti kamen sa Meseca. Inače, ovo parče zemljinog satelita, kako se procenjuje, danas vredi oko 400.000 evra. Astronauti dočekani kao rok zvezde Tog 18. oktobra istorijske 1969. Armstrong, Oldrin i Kolins u Beograd su, sa svojim suprugama, stigli predsedničkim avionom prvog čoveka Amerike Ričarda Niksona. "Nikada ljudi na Zemlji nisu bili tako ujedinjeni kao u želji da uspe vaš poduhvat", bile su reči kojima ih je dočekala delegacija Vlade SFRJ. Beogradski aerodrom bio je krcat kolonama ljudi koji su uz cveće i glasne ovacije pozdravljali astronaute, dok je ostatak zemlje, preko malih ekrana, sa uzbuđenjem pratio dolazak ljudi koji su ostavili svoje otiske na Mesecu. Trojac je smešten u hotelu Jugoslavija, a nakon što su se osvežili od puta, bili su spremni za narod koji ih je čekao na ulicama prestonice kako bi im odala počast i iskazala dobrodošlicu herojima planete. Vozeći se u kabrioletu, trojica astronauta pozdravljali su okupljene koji su stajali u čak 20 redova i klicali njihova imena kao da pozdravljaju rok zvezde. Srca ljudi bila su puna. Svako od prisutnih znao je da upravo učestvuje u pisanju stranica istorije. Gosti su potom imali prijem kod Josipa Broza Tita sa kojim su ručali u Belom dvoru. Armstrong, Oldrin i Kolins uručili su Brozu repliku plakete sa porukom koju su ostavili na Mesecu i uzorak tla sa zemljinog satelita, takozvani Mesečev kamen. Zauzvrat, maršal ih je odlikovao Ordenom Jugoslovenske zvezde sa lentom, najvišim jugoslovenskim odlikovanjem koje se moglo dodeliti stranim državljanima koji nisu šefovi država. Sutradan, astronauti su, u direktnom TV prenosu, položili venac na grob Neznanog junaka na Avali, a sam predsednik SAD Ričard Nikson bio je impresioniran načinom na koji su heroji dočekani. Nikson je izrazio zahvalnost Titu u ime cele američke nacije. Drug Tito je rekao Tokom razgovora sa trojicom astronauta, Tito je izneo svoje mišljenje o značaju koji osvajanja kosmosa ima za čitav ljudski rod. "Ja ne volim osvajače na zemlji, ali u vasioni, osvajanje novih nebeskih tela to je druga stvar, to visoko cenim i želim najveće uspehe u tom pogledu. Ja mislim da nije, nikada do sada, čovečanstvo i svet sa tolikom pažnjom, brigom i interesom posmatrao da li će jedan poduhvat uspeti. Razume se da pitanje osvajanja vasione, drugih planeta i tako dalje, je zajednička stvar koju bi trebalo da sve one zemlje koje imaju mogućnosti da se u tom pravcu orijentišu, da zajednički idu ka daljem pronalaženju mogućnosti čoveka sa Zemlje da vidi kakve sve susede ima", rekao je Josip Broz i nazdravio gostima i njihovim suprugama. ... https://www.011info.com/bilo-jednom-u-beogradu/kad-su-nam-amerikanci-doneli-mesec-kako-su-astronauti-docekani-u-beogradu-1969-godine
  6. https://www.intermagazin.rs/stravicna-analiza-antonica-cinjenice-u-koje-necete-verovati-ko-nam-je-ovo-spremio/ ... ... Zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja, a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Die Presse je objavio, a srpski mediji su preneli, da „Beč pregovara sa Beogradom o sabirnom centru za migrante koje EU neće”. Naime, reč je o uspostavljanju „kampova za proterivanje osoba koje budu dobile negativan odgovor na zahtev za dobijanje azila, a koje su došle preko balkanske rute”. Ta lica trebalo bi da budu privremeno „parkirana” u nekoj, za migrante „manje atraktivnoj zemlji”. Projekat, kako ističe „Prese”, bar kada je reč o zemljama EU, direktno podržavaju Danska i Holandija. Problem je u tome što je: samo 2015. godine kroz Srbiju prošlo više od 600.000 muslimanskih migranata (ovde), a posle toga još desetine hiljada (naše vlasti ne objavljuju podatke); što su bliskoistočni i ostali migranti, od svih evropskih zemalja, baš u Srbiji prvi put registrovani; to znači, prema Sporazumu o readmisiji koji je Srbija sklopila sa EU (2007), da se migranti koji ne dobiju azil u bilo kojoj zemlji EU vraćaju u „sigurnu” zemlju u kojoj su registrovani; u ovom slučaju, to je jedino Srbija. Ne verujete? Mislite da je reč o „opozicionom spinovanju”? Najpre je UNHCR u izveštaju od 21. avgusta 2015. godine proglasilo Makedoniju „nesigurnom trećom zemljom” u koju se, dakle, ne mogu vraćati izbeglice koje su dospele u EU. A prethodno je i Grčka, odlukom Evropskog suda za ljudska prava, proglašena „nesigurnom zemljom”. Otuda za države EU ne postoji mogućnost deportacija migranata ni u Grčku, niti u Makedoniju. Srbija je, s druge strane, zaključila 2007. godine sa EU Sporazum o readmisiji (ovde). U njemu stoji (čl. 3) da će „Srbija prihvatiti, na zahtev države članice (EU) bilo kog državljanina treće zemlje koji ne ispunjava uslove za boravak na teritoriji države članice (EU), ukoliko je na osnovu podnetih prima facie dokaza moguće verodostojno pretpostaviti da je u pitanju lice koje je u vreme ulaska posedovalo važeću dozvolu boravka izdatu od strane Srbije”. Trebalo bi znati da nijedna zemlja na izbegličkoj ruti nije registrovala migrante pre Srbije. Upravo smo mi svimmigrantima nudili da izaberu koji će od dva papira da potpišu: „za tranzit, ili za azil”. Ogromna većina potpisala je „za tranzit”. To, međutim, znači da se oni koji budu odbijeni u Nemačkoj ili Švedskoj automatski vraćaju u Srbiju. Čak i ako migranti nemaju srpski papir, „prima facie dokaz (iz Sporazuma o readmisiji) eufemizam je za neoborivu pravnu fikciju prema kojoj pretpostavka mogućnosti postojanja činjenice formalno figurira kao dokaz”. Prošli su kroz Srbiju koja je jedina izdavala papire – dakle, imaju srpske papire! Naravno da EU birokratija ove stvari ozbiljno shvata. Portparolka Evropske komisije Nataša Berto izjavila je još 2015. da će EU po osnovu Sporazuma o readmisiji vratiti u Srbiju sve imigrante koji ne budu dobili utočište u zemljama EU. Isto je potvrdio i komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks: Nemačka će neželjene migrante da vrati Mađarskoj, a ova onda Srbiji. U praksi to znači da, kao u slučaju jedne iračke porodice koju je Nemačka odbila, Srbija postaje konačno odredište deportacije (ukoliko imigrant ne želi povratak u zemlju porekla). „Nemačka dakle, kao nekakva turistička agencija, nudi teritoriju Srbije za naseljavanje migranata sa Bliskog istoka”. S druge pak strane, Momir Stojanović, svojevremeni predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, još 2015. nagovestio je imperativ izgradnje smeštaja za 400.000 „migranata” na teritoriji Srbije. I Aleksandar Vučić je tada migrantima poručio: „Uvek ste dobrodošli u našu zemlju. Oni koji se odluče da ostanu, dobrodošli su i mi sa tim nemamo problem”. Pet dana docnije, tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti otkrila je i moguće lokacije za naseljavanje bliskoistočnih izbeglica u Srbiji. „Njima bi se mogla ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti”, rekla je ona. Na to se nadovezala poslanica Ljiljana Malušić (SNS), član skupštinskih odbora za spoljne poslove i za ljudska i manjinska prava koja je izjavila da je u Srbiji „na desetine hiljada kuća prazno“ i da je „humano“ po tim kućama rasporediti migrante. Srpsko društvo demografski ubrzano propada. Svake godine Srbija, zbog negativnog prirodnog priraštaja, gubi oko 35.000 stanovnika (toliko više umre nego što se rodi). Takođe, Srbiju svake godine napusti oko 15.000 ljudi. Srbija je u poslednjih 10 godina izgubila 500.000 stanovnika, a do 2050. godine, po nekim demografskim projekcijama, naša zemlja će imati dva miliona duša manje. I baš kako je primetila Poverenica, u Srbiji je 1600 sela prazno, a u selima gde još ima ratara najuspešnije napreduju – groblja. I upravo tu treba naseliti Arape? Srbiju, inače, Brisel i Berlin guraju u ćošak koji se zove Zapadni Balkan, „mala Jugoslavija”, kao u bescarinsku zonu u kojoj, kad predamo Kosovo, treba da počnemo da gradimo puteve za Albaniju i da mirno čekamo da nam se evrobirokratija smiluje i pozove nas u EU. A Vučićev Srbin-glasač, baš kao kakav Kunta-Kinte koji se prodaje za češalj i ogledalce, nekako i dalje veruje da će Srbija, posle svega, biti ravnopravan član EU i da će, odmah po prijemu, upravo on imati 3.000 evra platu? No, ne mogu a da se ne zapitam – da li i taj siroti, srpski, evro-entuzijasta može da poveruje da će Srbiju kao deponiju bliskoistočnih migranata Berlin ili Pariz ikada primiti u EU? I baš me zanima šta će na to kaže naš kompradorski šljam koji već godinama raspreda priču o tome kako je Srbija „najbolje mesto za provod” mladih Nemaca i Britanaca – misleći pritom na jeftin smeštaj, jeftino piće i jeftine srpske devojke, čiji vrhunac, valjda, treba da bude „Beograd na vodi”. Upravo ovih dana je izmeštena železnička stanica iz centra Beograda, kako bi se napravio prostor za nove luksuzne stanove, nove hajklas hotele, marinu za privatne jahte i najveći tržni centar na Balkanu. Kao glavne mušterije očekuju se arapski šeici i drugi orijentalni biznismeni, koji će se, kako zamišlja SNS elita, razbaškariti na desnoj obali Save. I sad, zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja („fukara“), a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju – kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Ne, to je tipična država „poluperiferije” koja služi kao spremište „rezervne radne snage” potrebne za povremene periode ekonomskog buma u centru evropskog trans-nacionalnog kapitalizma. A mi i naši budući sustanari – Arapi – trebalo bi da imamo funkciju upravo te nemačke „rezervne radne snage”. Tako se još jednom pokazuje da gubitak suverenosti ne može biti „na parče”. Narod koji zbog obećavanja boljeg standarda pristane na gubitak makar dela suverenosti, ubrzo dobija kolonijalnu upravu koja je ravnodušna ne samo prema njegovom sve lošijem standardu nego i prema zameni tog istog „desuverenizovanog” naroda nekim drugim narodom. I bez obzira na to gde, koliki i kakvi budu „migrantski kampovi za readmisiju” u Srbiji, oni ostaju pokazatelj statusa naše zemlje. Za nas nema „evropskog” puta. Ima samo puta u sve dublju EU koloniju.
  7. Poznata beogradska kafana "Čuburska lipa" na Vračaru srušena je juče, a na njenom mestu ostala je samo gomila šuta. Sugrađani su uz tužne komentare delili fotografije srušenog objekta na društvenim mrežama. "Srušili su moje omiljeno mesto gde sam naučio šta je prava kafana, ništa neće ostati za nama, pozdrav Čuburskoj lipi", napisao je jedan od korisnika Tvitera ispod fotografije šuta koji je iza nje sada ostao. Ova kafana nosila je naziv po drvetu lipe koje je bilo staro preko 90 godina. Kako komentarišu sugrađani na društvenim mrežama, u ovom delu Vračara izgrađene su tri-četiri zgrade na mestu gde su se nalazile manje kuće. Čuvena "Čuburska lipa" dugo im je prskosila. Podsetimo, slična sudbina krajem prošle godine zadesila je i restoran "Mihajlovac" na Banovom brdu, na kojem će uskoro nići osmospratnica.
  8. „Spremamo ti metak”, „Lagana smrt svim komunističko-levičarskim srbima”, „J... ti sve živo i mrtvo ološu raspali”, “…ko te napravi tako retardiranog i raspalog, a ipak dovoljno „empatičnog” za sve doznake koje ti uredno kaplju!”. Ovo su samo neke od pretnji i uvreda koje su upućene Milošu Ćiriću, beogradskom aktivisti za ljudska prava i saradniku Fakulteta za studije medija The New School Univerziteta u Njujorku, nakon što je list „Danas” objavio njegov autorski tekst „Oprosti nam, Fatima”. Tekst je objavljen u rubrici „Lični stavovi“ u sredu 22. novembra 2017. godine, nekoliko sati pred izricanje presude Ratku Mladiću. Miloš Ćirić je od tada izložen neprestanim pretnjama i uvredama zbog teksta u kom je pisao o najmlađoj žrtvi srebreničkog genocida, bebi rođenoj u Potočarima kojoj je majka dala ime Fatima tek 2012. godine kada su identifikovane njene kosti. Ćirić za Insajder kaže da ga za sada niko nije kontaktirao povodom pretnji smrću koje su mu upućene i da to „ni ne očekuje.” Kako je rekao, on nije tema, već bi to morale biti činjenice do kojih je sud došao u procesu protiv Mladića i presuda u kojoj je on osuđen za genocid u Srebrenici i po još devet drugih tačaka optužnice. „Ovo se ne dešava prvi put i ja sam na tu vrstu uvreda i pretnji navikao. Naravno, u tome nisam usamljen, ovakve i mnogo gore pretnje primaju mnogo istaknutiji učesnici našeg javnog života koji mnogo duže i mnogo hrabrije od mene govore, pišu i rade na iste ili slične teme”, rekao je Čirić. On je istakao da već godinama javno govori, predaje i objavljuje uglavnom o “odgovornosti srpskih političkih, vojnih, intelektualnih i medijskih elita za podršku Miloševićevoj nacionalističkoj ideologiji koja je dovela do ratnih zločina i genocida, o odgovornosti Srbije za agresorske ratove protiv drugih jugoslovenskih republika, kao i za omogućavanje (para)vojnim i (para)policijskim formacijama da slobodno vrše masovna kršenja ljudskih prava i ratne zločine u ratovima koje smo vodili”. “O Miloševićevim političkim naslednicima kojih je prepun naš politički, kulturni i medijski prostor, a koji danas održavaju njegovu ideologiju u životu, takođe govorim kad god mogu. Na kraju krajeva, ti isti ljudi, politički nastali na ratovima i zločinima, i danas vode našu državu”, kaže Čirić. Kako je naveo, upravo zbog toga mu ovakve pretnje nisu strane. “Međutim, ne bih voleo da oni koji mi prete uspeju u onome u čemu su naumili – da skrenu pažnju sa teme, a to nisam ja, ni pretnje meni, već presuda Ratku Mladiću, sve stravične činjenice dokazane u tom procesu i njen značaj za žrtve genocida i njihove porodice, ali i za sve oštećene u ratovima koje je Srbija vodila u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Moji tekstovi se često koriste od strane negatora i relativizatora srpskih ratnih zločina kojih ima na svim stranama srpskog političkog spektra za pravljenje ovakve nepodnošljive buke, a oni se kreću od anonimnih komentatora na internetu pa sve do najužeg kruga savetnika bivšeg predsednika republike Borisa Tadića”, ističe Miloš Ćirić. Diskusija sa savetnicom za medije Borisa Tadića Osim pretnji koje su mu uputili brojni korisnici društvenih mreža, juče je na deo njegovog teksta „Oprosti nam, Fatima“ koji se odnosi na podršku države skrivanju Ratka Mladića i tvrdnje da su dvojica gardista u Topčideru ubijena u vreme dok je ministar odbrane bio Boris Tadić jer su u vojnom objektu Karaš videli Mladića, reagovala Marina Komad, savetnica za medije Tadićeve Socijaldemokratske stranke. Ona je u autorskom tekstu na blogu na sajtu „Nedeljnika“ istakla da je Ćirić „bez ijednog dokaza optužio određene političare za ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.“ Savetnica za medije Borisa Tadića je ocenila i da autor teksta nije „relevantan”, i optužila brojne domaće i regionalne medije koji su tekst preneli da su „od nečega što liči na stranicu dnevnika nekog građanina nepoznatog široj javnosti, napravili tekst gebelovske snage.” U odgovoru na njen blog, Miloš Ćirić je pozvao kolege novinare da ga slobodno citiraju i da obrate pažnju, ako ništa drugo, ono na „relativizaciju srebreničkog genocida koji bivši predsednik Tadić i njegova savetnica Komad i posle presude Ratku Mladiću i dalje zovu ‘zločin’.” „Uloga Borisa Tadića u relativizaciji srebreničkog genocida i normalizaciji njegovih podržavaoca i izvršitelja je ogromna, ali mi je ipak malo čudno da se on, podmetanjem teksta svoje bliske saradnice Komad, ovako javno razotkriva", napisao je Ćirić.
  9. Kako su 1. novembra prenele podgoričke ’’Vijesti’’, Crna Gora će sledeće godine za svoju vojsku nabaviti višenamenske helikoptere. Bell 412EPI će biti prvi crnogorski vojni srednji višenamenski helikopteri / Foto: Hawker Pacific, Bell Helicopter Ova informacija dobijena je iz Ministarstva odbrane koje je saopštilo da se kupovina nalazi u planu javnih nabavki za 2017. godinu i da se potpisivanje ugovora očekuje početkom 2018. Samo dva dana pre ove vesti crnogorski ministar odbrane Predrag Bošković rekao je na državnoj televiziji da će vazdušni prostor Crne Gore kontrolisati Grčka i Italija i da je u vezi sa tim u toku potpisivanje sporazuma s ove dve članice NATO-a. Kako Tango Six saznaje, grčki avioni F-16 prvu misiju probe brzine reakcije za potrebe patroliranja iznad Crne Gore obavili su 17. oktobra. Bošković je rekao da Crnu Goru kontrola neba neće ništa koštati i da će postojeći raspoloživi helikopteri štititi vazdušni prostor na nižim visinama. Ministar je dodao i da po osnovu članstva, godišnje obaveze Crne Gore prema Alijansi iznose 475 hiljada evra što je kako je rekao, jefitniji sistem za državu. Skupština Crne Gore je nekoliko dana pre ove izjave usvojila niz sporazuma koji proizilaze iz članstva države u NATO. Kada je reč o kupovini novih helikoptera, planom javnih nabavki predviđeno je izdvajanje 29,9 miliona evra i to za tri višenamneska helikoptera a iz Ministarstva odbrane je ’’Vijestima’’ potvrđeno da će se nabaviti američki helikopteri Bell 412EPI. U toku je preciziranje detalja ugovora čije se zaključivanje očekuje početkom naredne godine. Helikopteri se nabavljaju kao deo plana za opremanje i modernizaciju vojske a projektovana sredstva za ovu namenu iznose oko 110 miliona evra. Proritet će do 2025. pored helikoptera, imati nabavka radara za nadzor vazdušnog prostora, oklopnih vozila, transportnih sredstava kao i različite vrste opreme neophodne za unapređenje sposobnosti vojnih jedinica. ’’Vijesti’’ dalje navode da je delegacija Ministartsva odbrane na čijem čelu je bio ministar Bošković, boravila sredinom jula na jednom od vodećih svetskih vazduhoplovnih sajmova ’’Le Burže’’ gde je imala kontakte i sastanke sa predstavnicima kompanija koje se bave proizvodnjom i prodajom helikoptera, radara i bespilotnih letelica. Iz resora ministra odbrane podgoričkom listu je saopšteno da je nakon prikupljanja ponuda od kompanija koje su ispunjavale zahteve propisane tehničkim specifikacijama, Vazduhoplovstvo Vojske Crne Gore, analizirajući sve tehničke aspekte ponuda, predložilo Ministarstvu da se nabave helikopteri američke firme Bell Helicopter koja je deo kompanije Textron. Po dostupnim infromacijama druga dva kandidata koja su ušla u uži izbor za novi crnogorski srednji višenamenski helikopter, bili su H145M kompanije Airbus Helicopters i Leonardo AW139LUH. Interesantno da se Crna Gora odlučila za nabavku civilne, komercijalne varijante helikoptera Bell 412 koja međutim za cenu od svega oko 10 miliona evra može mnogo toga da ponudi. To je veoma rasprostranjena, pouzdana i proverena letelica koja po podacima proizvođača ima dosta duge resurse i čiji su troškovi održavanja vrlo povoljni. Odabir ovog tipa helikoptera je razumljiv ako se zna da crnogorska policija već dugo jedan AB-412EP kao i jedan helikopter koji pripada istoj familiji – AB-212. Crnogorska vojska od osamostaljenja Crne Gore 3. juna 2006. godine nije imala operativne srednje helikoptere. Iako je od Vojske Srbije i Crne Gore nasledila 5 transportnih Mi-8T koji su uvršteni u sastav Vazduhoplovstva, oni nikada nisu poleteli sa crnogorskim oznakama. Pregovori oko njihovog remonta i produženja životnog veka, koji su počeli 2007. godine, nisu uspešno završeni jer država nije imala finansijskih sredstava za taj posao. Na kraju je vlada Crne Gore odlučila da, za svega 61.000 dolara po letelici, proda 4 helikoptera Kirgistanu. Planovi za aktiviranje petog helikoptera koji je ostao na aerodromu Golubovci definitivno su nestali oktobra 2010. godine kada su Srbiji predata dva motora TV2-117A. Usled nedostatka adekvatnog vojnog helikoptera koji bi bio sposoban da, između ostalog, bude upotrebljen za gašenje požara, Crnog Gori su u teškim situacijama borbe protiv vatrenih stihija pomagali stranci, između ostalog i Rusija i to sa helikopterom Ka-32 i avionom Il-76. Nakon analiza ovih akcija rodila se ideja da se za RV Crne Gore nabave 4 helikoptera Mi-171Š a za Ministarstvo unutrašniih poslova po jedan helikopter Ka-32 i avion Be-200. Međutim ova namera je ubrzo propala zbog nemogćnosti obezbeđenja finansijskih sredstava dobijanjem kredita kod stranih banaka. Vremenom se, usled drastične promene političkih prilika, odustalo od nabavke vazduhoplova iz Rusije te su započeta razmatranja kao i pregovori o nabavci letelica sa zapada. Tako je u jednom trenutku postojao plan kupovine dva francuska transportna helikopter H215 Super Puma ali se njihova cena nabavke kao i troškovi korišćenja, nisu uklapala u crnogorski budžet. Živojin BANKOVIĆ
  10. Koliko su nove generacije dece zaboravile na prirodu? Hodanje po konopcu, logorska vatra, planinarenje - ali ne u virtuelnom, već u stvarnom svetu... Foto: RAS Srbija Kućica na drvetu oduvek je bila san svih generacija dece. Beg od odraslih, sloboda i igra u krošnji. Današnje generacije, čini se, skoro pa da preko aplikacija dizajniraju te kućice na drvetu, a iz svoje sobe ne izlaze. Čitav svet im je tu. Mada, kad se posmatraju u igri, deluju kao i sva deca pre njih. Vladislav Mandić, jedan od osnivača „Avanturija letnjeg kampa“ na Kopaoniku, ski-instruktor i diplomirani teolog, kaže da deca nisu toliko troma i neaktivna kako se često čuje u medijima, ali da i te kako žude za prirodom. - Statistika sa upisa u prvi osnovne pokazuje da su manje fizički aktivni. Porast deformiteta je očigledan, ravna stopala, deformacija kičme. I sasvim je očigledno zašto su manje aktivna i u tom smislu možemo da krivimo razvoj tehnologije. Ali mi ne možemo ni da zamislimo kako će i svest da raste zajedno s njima. Na nama je da ih malo vratimo na Tarzane i Robinzone, inače će živeti samo u glavama i potpunom Matriksu - kaže Mandić. Foto: RAS Srbija Kao generacija koja je odrastala osamdesetih na Novom Beogradu, već tada uz konzole i igrice, on kaže da se pojam „idem napolje“ sada promenio. - Kao deca mi smo provodili mnogo sati napolju, osećali smo se bezbedno. Nije postojala mogućnost da neko ukrade dete, da dete nestane, kao što se to dešava danas. I da ne bude opšte mesto, ali roditelji jesu prezaposleni i često nemaju vremena za to sportsko, avanturističko podizanje dece, ali ipak imaju svest da je to njihovoj deci potrebno. Zato smo mi došli na ideju da napravimo kamp u prirodi i da deca budu aktivna od ujutru do uveče. Da se veru po drveću, da se penju po stenama, da lete kroz vazduh, sve što može da im bude interesantno i da im ponude igrice, ali ne u virtuelnom svetu, već u realnom - kaže Mandić.
  11. Hteo sam ovu temu da otvorim , nadam se da cu dobiti što više odgovora i različitih perspektiva , a ovde ću napisati par misli koje su meni prolazile kroz glavu pa neka služe kao provokacija jer iza ovoga definitivno stoji namera sa smislom. Pre svega , rekao bih da je moderan čovek dosta drugačiji po svojim prioritetima i po svojim potrebama baš o čemu je tako dobro govorio Grizzly Adams. Ukratko , reklo bi se kako su životni vek i komfor naglo skočili , a smrtnost se na jedan prividan način odužila , a oni koji stradaju se generalno sklanjaju od naših pogleda , bilo da su u pitanju bolnice , mentalne ustanove , starački domovi , zatvori , pogrebna preduzeća (koliko bi se samo čoveku promenio pogled na život kada bi svoje mrtve morao sam da zakopava , kako god to zvučalo ?) , postavlja mi se pitanje koliko zapravo ljudi razmišlja o centralnoj temi Hrišćanstva koje je Vaskrsenje ? Išao bih korak dalje na ono što ciljam i postavio bih pitanje da li je modernom čoveku koga ne zanima Hrišćanstvo zapravo Vaskrsenje nešto što bi ga privuklo ka Pravoslavnoj veri ? I da li je to uopšte potrebno kao početni korak ? Nekako mi se čini da je važnije ono što Hristos može ponuditi čoveku dok je ovde , a što cilja na problematike i uskraćenosti sa kojima se moderan čovek danas suočava , pa da krenem po stavkama : Ljubav , deficit u modernim odnosima , suficit u odnosu sa Bogom ako je taj odnos lične prirode , što je suština pravoslavlja i pravoslavne mistike. Usamljenost bi bio problem ne tako lako rešiv jer čovek koji je sa Bogom opet ima potrebe za druim ljudskim bićem , ali mu sama Hrišćanska vertikala širi kapacitete za zajednicu i ljubav , a to je nešto što ljudi danas gube i imaju sve manje i manje. Onda ide prirodan sled povećanja psihopatologije i mentalnih bolesti , loši odnosi sa roditeljima , disfunkcionalni emotivni obrazci , otuđenost , egoizam i hedonizam (kao surogat za blagodat i usamljenost) koji sami po sebi produbljuju patologiju i deluju destruktivno na čoveka. Izgubljen osećaj za svetinju , i potreba za mistikom koja nije logička kontemplacija , sholastika i pozitivistički pristup znanju i spoznaji ... Čini mi se da pravoslavna duhovna vertikala barem po onome što sam mogao da vidim nudi rešenja na sve ove probleme. Šta vi ljudi mislite ? Zašto bi iz perspektive modernog sekularnog čoveka Hristos bio potreban ? I na koji način ga treba predstavljati, propovedati i reklamirati ?
  12. Roditelji devojčice kojoj su školski drugovi umalo otrovali i koja je samo pukim slučajem prošla bez težih posledica zgroženi su izjavom ministra prosvete koji je ovaj događaj okarakterisao kao "dečje glupiranje". Da je time samo umanjio značaj incidenta koji je mogao imao mnogo teži ishod, smatraju svi sa kojima smo danas razgovarali. Foto: privatna arhiva / Privatna arhivaPantelići, roditelji devojčice kojoj su drugovi sipali otrov u flašicu vode Devojčica D. P, učenica osmog razreda OŠ "Žikica Jovanović Španac" u Zavlaci kod Krupnja, pre 20 dana popila je vodu u koju su joj četiri druga sipala preparat za lečenje krupne stoke. Pantelići kažu da su i dalje zabrinuti za zdravlje devojčice koja se iz flašica napila vode u kojoj je razmućena kesica čiji sadržaj se, inače, rastvara u 50 litara vode i namenjen je marvi teškoj čitavu tonu. Umesto reči podrške devojčici i osude onih koji su na ovaj način poigrali sa nečijim životom, od ministra prosvete Mladena Šarčevića čuli su potpuno drugačije tumačenje događaja.
×
×
  • Create New...