Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'nacista'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. BIO JE PILOT, MARŠAL RAJHA, MORFINISTA, ŽENSKAROŠ, PLJAČKAO JE UMETNIČKA DELA. BIO JE JEDNA OD IKONA NACISTIČKE NEMAČKE. SEBE JE SMATRAO NEVINIM I ČASNIM ČOVEKOM. NA VRHUNCU MOĆI, HERMANU GERINGU SU U BERLIN DONOSILI NIKŠIĆKO PIVO KOJE JE VEOMA VOLEO. TO NIJE BIO NJEGOV JEDINI KONTAKT SA NAŠIM PROSTORIMA Kralj Aleksandar I Karađorđević ubijen je 9. oktobra u Marseju. Na njegovoj sahrani 18. oktobra 1934. u Beogradu vladu Nemačke zastupao je maršal Herman Gering, posle Adolfa Hitlera drugi čovek nemačkog Rajha. Prisustvo Geringa nije predstavljalo iznenađenje. Nešto pre toga, nemačka privredna delegacija je u Beogradu ugovorila sijaset poslova pre svega iz oblasti rudarstva, kupovala je rudu za vojnu industriju. Kralj je pre kobnog odlaska u zvaničnu posetu Francuskoj izjavio da ide u prijateljsku zemlju, ali da on nikada neće "...sudelovati u jednoj koaliciji koja će rešavati probleme srednje Evrope ako u njoj ne bude i Nemačka." Ja ne verujem da je Hitlerova Nemačka stajala iza atentata iako se ta teza provlači u nekim tumačenjima. Kraljevo ubistvo jeste naručio Musolini preko Anta Pavelića, ali u to vreme nemački firer i italijanski duče nisu bili u dobrim odnosima. IKONA OD SEDEFA: Postoji fotografija sa sahrane koju je objavila nemačka štampa, na kojoj Gering stoji pored francuskog maršala Filipa Petena. Obojica su u maršalskim uniformama, a Nemac nosi crnu traku žalosti na desnom rukavu. Možda razgovaraju o svojim iskustvima iz Prvog svetskog rata, u kome su učestvovali na suprotnim stranama. Na Jutjubu se može videti desetominutni film o sahrani Aleksandra I Karađorđevića. Gering zastaje pred ikonom od sedefa i mrmlja nešto o tome kako je fascinantna. Ikona prikazuje tajnu večeru po uzoru na slavnu sliku Leonarda da Vinčija, izrađena je početkom XX veka, a bila je svadbeni poklon jerusalimskog patrijarha Damjana kralju Aleksandru i kraljici Mariji 1924. godine. Debeli nemački maršal je nije zaboravio. Odmah posle kapitulacije Jugoslavije aprila 1941. poslao je specijalne komandose da je pronađu i proslede njemu u Berlin. Visila je na zidu jednog od njegovih dvoraca sve do 1947. godine, kada ju je Udba pronašla i vratila. Tito i Ranković su je pogledali u kabinetu Krcuna Penezića i odlučili da se vrati na Oplenac, zadužbinu kralja Petra I. Tu se nalazi i danas. Geringu se u našim krajevima nije svidela samo ikona od sedefa. U junu 1935. godine bio je na odmoru u Kraljevini Jugoslaviji, posetio Dubrovnik i Cetinje gde ga je primio ban Zetske banovine Mujo Sočica. Poslužili su ga njeguškim pršutom, sirom, crmničkim vinom i nikšićkim pivom. Pivo mu se mnogo svidelo. Tokom Drugog svetskog rata zahtevao je da mu ga redovno šalju u Berlin. ĐAVOLOV GENERAL: Dvadesetjednogodišnji Gering jedva je dočekao početak Prvog svetskog rata 1914. Patriota željan slave učestvovao je od samog početka u prvim borbenim redovima, ali mu je rovovsko ratovanje brzo dosadilo, mladi oficir nije voleo da leži u blatu i očajno loše se hrani, bez mogućnosti da se istakne. Čuo je da traže ljude za novostvoreno ratno vazduhoplovstvo. Bez dozvole je napustio svoju jedinicu da bi se prijavio da bude pilot. To je moglo da ga košta ne samo vojničke karijere nego i života, ako bi se protumačilo kao dezerterstvo. Nije mario za to, hteo je da se proslavi. Prvo su ga uzeli za izviđača. Sa tadašnjim aparatima fotografisanje iz visine bilo je veoma komplikovano. Mladi Gering se ludački naginjao kačeći se samo za noge da bi napravio najbolje slike. Ubrzo je prebačen na pilotsku obuku, dodeljen jedinici najslavnijeg ratnog pilota Prvog svetskog rata Manfreda fon Rihthofena, poznatog kao Crveni baron. Iz nebrojenih filmova nam je poznat njegov crveni, trokrilni avion. Gering se takmičio sa njim i sa svojim tri godina mlađim drugom Ernstom Udetom ko će da obori više neprijateljskih aviona. Odlikovan je najvišim nemačkim ordenom "Pur le merit", pred čijim nosiocem su i generali morali da salutiraju. Fon Rihtofen je poginuo aprila 1918. a Gering postavljen na njegovo mesto komandanta. Kada je pod Hitlerom postao glavnokomandujući ratnog vazduhoplovstva Gering je Udeta naimenovao za svog zamenika, ali su se na početku Drugog svetskog rata posvađali. Gering je bio morfinista, Udet alkoholičar i ženskaroš. U novembru 1941. izvršio je samoubistvo i svojom krvlju na zidu napisao "Debeli, ti si me izdao!" O tome je Udetov vršnjak Karl Cukmajer, koji nije podnosio Hitlera i sklonio se od rata u Ameriku, napisao dramu Đavolov general. Taj komad je izvelo i Jugoslovensko dramsko pozorište. JURIŠNI ODRED: Herman Gering je teško podneo nemački poraz u Prvom svetskom ratu. Nije hteo da se pomiri sa činjenicom da se uzalud borio, smatrao je da je pozadina izdala front. Zbog toga je utočište potražio u novoosnovanoj "Nacional-socijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji" (NSDAP), čiji je vođa od 1921. godine postao austrijski moler, rezervni kaplar iz Prvog svetskog rata Adolf Hitler. Hitler se obradovao uglednom oficiru, nosiocu najvišeg ordena, poverio mu da organizuje paravojnu organizaciju pod imenom Jurišni odred (na nemačkom Sturmabteilung – SA). Nestrpljiv, nezadovoljan razvojem političke situacije u Bavarskoj i celoj Nemačkoj, Hitler je zajedno sa generalom Erihom Ludendorfom, koji je za vreme Prvog svetskog rata bio komandant pozadine, 8. i 9. novembra 1923. izveo oružani puč koji je nazvao "nacionalnom revolucijom" i objavio da je smenio bavarsku vladu u Minhenu i nemačku vladu u Berlinu. Najavio je "marš na Berlin" po ugledu na Musolinijev "marš na Rim". Došlo je do pucnjave između pučista i organa reda, koji su raspolagali mitraljezima i jednim topom. Poginulo je četiri policajca, trinaest pučista i jedan slučajni prolaznik. Hitler je pobegao, ali je ubrzo uhvaćen i osuđen na zatvor u kome je uživao mnoge udobnosti i napisao svoje delo Moja borba (Mein Kampf). Ludendorf je pred sudom oslobođen "s obzirom na njegove ratne zasluge". Gering se u vreme puča nalazio u Austriji, poručio da će se vratiti da bi se i njemu sudilo, ali Hitler je naredio da ostane gde je jer je pokretu bio potreban na slobodi. JUŽNI TIROL: Crnogorski zet, italijanski kralj Viktor Emanuel, posle marša fašista na Rim imenovao je 1922. godine Benita Musolinija za predsednika vlade. U tom pogledu, Duče je bio Hitlerov uzor. Međutim, kada je Hitler 1933. došao na vlast, dvojica diktatora su se posvađala oko Austrije. Hitler je hteo da "vrati" svoju rodnu zemlju u Rajh, a Musolini je garantovao njen suverenitet. Austrijski diktator Engelbert Dolfus bio je blizak Dučeu, pa ga je ilegalni ogranak Hitlerove NSDAP 25. juna 1934. ubio u Austriji. Kao odgovor, Musolini je poslao četiri divizije na granicu sa Nemačkom u Južni Tirol. Hitler se tada još nije osećao dovoljno jakim, porekao je da je organizator atentata i povukao se. Italijanska provincija Alto Adiđe – Južni Tirol – ostala je problem narednih godina. Pre Prvog svetskog rata Italija je bila članica saveza za Austrougarskom i Nemačkom, na početku svetskog klanja se neko vreme držala neutralno. Odlučila se na koju će stranu tek 23. juna 1915. i objavila rat Austrougarskoj. Kao nagradu je 1919. kada su pobedničke sile povlačile mnoge nove, često čudne granice, dobila deo istorijske austrijske regije Tirol, južno od Brenerskog prevoja na Alpima. Upravo taj region je tradicionalno bio ustanički. Više od jednog stoleća ranije pobunio se istovremeno protiv Italije, Francuske i Bavarske, koja je u to vreme bila posebna kraljevina unutar nemačkog saveza. Vođa ustanka bio je Andreas Hofer (1767–1810), koji je posle poraza pogubljen, ali je postao legendarna ličnost. Tako je predeo sa većinom koja je kao maternji jezik govorila nemački, a sebe smatrala Austrijancima, dospela pod vlast Musolinija, ali je na istu teritoriju apetit imao i Hitler. Hitler je jačao, Italija slabila zbog ratova u Africi, Musolini je prihvatio da Nemačka anektira Austriju i pretvori je u svoju provinciju Ostmark, tako su se pojmovi Austrija i Tirol izbrisali. Jedan od praunuka Andreasa Hofera učestvovao je u otporu protiv Hitlera u toku rata i stradao. Musolini je 1943. Geringu poklonio oltar crkve južnotirolskog grada Štercinga koji potiče iz 1456. godine i smatra se jednim od vrhunskih dela italijanske gotike. Posle rata su ga Amerikanci zaplenili i posle mnogih peripetija, jer se pojavila i tvrdnja da je grad Štercing to remek-delo dobrovoljno poklonilo Geringu, tek se 1959. vratio u mesto nastanka. ERHARD MILH: Za vreme Drugog svetskog rata Herman Gering je bio glavnokomandujući nemačkog ratnog vazduhoplovstva, ali se više interesovao za lov i pljačku umetničkih dela širom Evrope. Uz to bio je morfijumski zavisnik, tako da je morao da se osloni na saradnike. Jedan od njih bio je Erhard Milh, čiji je otac Anton, vojni apotekar, bio Jevrejin. Da bi mogao da napravi karijeru u nacističkoj Nemačkoj, dokumenti su uz Geringovu pomoć prerađeni, lažno je utvrđeno da potiče iz neverstva njegove majke Klare sa jednim arijevcem. Gering je jednom prilikom izjavio: "Ko je Jevrejin odlučujem ja." Kao i Gering i Udet i Milh je učesnik Prvog svetskog rata od samog početka, od 1915. prvo izviđač, kasnije pilot. Posle rata se odlično snašao, učestvovao 1926. u osnivanju aviokompanije Lufthanza, bio jedan od njenih prvih direktora. Osim što je pored pilotskog ratnog iskustva pokazao i velike organizacione sposobnosti, Gering ga je nagovorio da se učlani u nacističku partiju, postavio ga na mesto državnog sekretara, obezbedio mu sve više i više vojne činove, poverio mu izgradnju Hitlerovog ratnog vazduhoplovstva, a malo po malo, pogotovu posle Udetovog samoubistva, praktično je taj polu-Jevrejin pod zaštitom Geringa komandovao ratnim vazduhoplovstvom. Naređenje za bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. formalno je izdao Gering, ali ga je pripremio Milh. Za nekoliko dana povukao je 600 aviona iz Francuske, Sicilije i Afrike i priključio ih grupi od 500 aviona koji su već bili u bazama u okruženju. Cilj mu je bio i da pomogne Italijanima koji su se zaglavili u Grčkoj. Ne samo da je razradio strategiju, nego je i lično leteo iznad Beograda. Komandant VIII korpusa ratnog vazduhoplovstva general Volfram fon Rihthofen (nije bio u srodstvu sa čuvenim Crvenim baronom), besno je zapisao: "...Moram u svom vagonu da čekam Milha, najzad sa zakašnjenjem stiže na pozni obrok, savetovao sam mu da odleti za Prilep i da prenoći kod nas u Bitolju." Milh je 30. juna 1935. odlikovan Ordenom Svetog Save prve klase. Nisam našao povod, podsećam da je taj orden uspostavio kralj Milan Obrenović 1882. i sve do 1945. bio je državni orden Srbije, potom Jugoslavije, a od 1945. postao je odlikovanje koje dodeljuje Srpska pravoslavna crkva. Milh je izbrisan sa spiska nosilaca ordena, ali nisam našao odluku da je zvanično povučena. Posle rata je na posebnom procesu pred američkim vojnim tribunalom 17. aprila 1947. osuđen na doživotnu robiju, ali je već 1954. pomilovan i pušten iz zatvora iako su ga smatrali suodgovornim i za smrtonosne eksperimente nad jevrejskim zatvorenicima u koncentracionom logoru Dahau, koji su za cilj imali da se pronađe način za spasavanje oborenih pilota koji bi pali u hladno more i gotovo promrzli. Milhova odgovornost za to nije dokazana, ali je proglašen krivim za zloupotrebu prinudnih radnika u Hitlerovoj vojnoj industriji. KRAJ RATA: Kako je najkasnije 1945. postalo jasno da je Nemačka ponovo izgubila rat, mnogi nacisti, sa Adolfom Hitlerom, Jozefom Gebelsom i Hajnrihom Himlerom na čelu, izvršili su samoubistvo. Morfinista Gering je sebe smatrao nevinim ili u najmanju ruku da će se pobednici ponašati "viteški" prema poraženim "vojskovođama". Gering se sklonio iz Berlina koji je neprestano bombardovan u svoju kuću u Oberzalcbergu u Bavarskoj, blizu Hitlerove bavarske rezidencije. Javili su mu da je Hitler odlučio da ostane u svom bunkeru u Berlinu. Gering mu 23. aprila 1945. šalje telegram: "Moj fireru, da li se slažete da posle vaše odluke da ostanete u Berlinu na osnovu zakona od 29. 6. 1941. ja preuzmem celokupno rukovođenje Rajhom?" Hitler je prvo besneo, pa rekao: "Znam da je Gering lenj. Dozvolio je da se uruši ratno vazduhoplovstvo. Korumpiran je. Mnogo godina je morfinista. Znam ja to odavno..." U međuvremenu, po Geringovom naređenju opremljen je laki avion sa kojim je uobražavao da može da odleti na sastanak sa američkim generalom Dvajtom Ajzenhauerom ili čak sa premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom i predsednikom SAD Herijem Trumanom. Pripremio je pisma u kojima im nudi sastanak, ali Hitler mu šalje telegram u kome mu zabranjuje bilo kakav korak u tom pravcu, a firerov šef kabineta Martin Borman, koji je pred kraj preuzeo sve komandne konce, smatrao je Geringov čin veleizdajom i naredio da esesovske jedinice pod komandom pukovnika Bernharda Franka opkole njegovu vilu. Engleski avioni su bombardovali celi okrug, Gering je sa ženom i kćerkom uspeo da pobegne u veliki bunker ugrađen u planinu, esesovci su to dozvolili, ali su ga odvojili od svih ostalih, ni sa kim nije smeo da razgovara. Nešto kasnije, Frank je došao do zaključka da Hitler i Borman više nemaju nikakvu moć i složio se da se porodica Gering u pratnji esesovaca prebaci u mesto Mauterndorf u Austriji. Uprkos kapitulaciji, Gering se još uvek nadao da će sa Ajzenhauerom moći da pregovara "kao maršal sa maršalom" i o tome obavestio admirala Karla Denica, koga je Hitler postavio za svog naslednika. Admiral ga nije udostojio odgovora. Gering nije imao pojma da se SAD, SSSR, Velika Britanija i Francuska dogovaraju o suđenju glavnim nacističkim ratnim zločincima jer ga je američki general vazduhoplovstva Karl A. Spac pozvao u svoj štab na doručak sa šampanjcem. Kada je to čuo, Ajzenhauer je naredio da se Gering tretira kao ratni zarobljenik. Skinute su mu epolete, oduzeto ordenje, maršalski štap, oduzet prsten sa velikim dijamantom, dva kofera sa lekovima. Počela su saslušavanja. Četiri meseca su ga držali u jednom hotelu u banji Mondorf, gde su bili smešteni i drugi visoki zvaničnici Hitlerove Nemačke. Dobijali su američku vojničku hranu. Kada su Geringa u septembru 1945. otpremili u zatvor u Nirnbergu, smršao je četrdeset kilograma. SMRT U NIRNBERGU: Procesi protiv nacističkih ratnih zločinaca u Nirnbergu počeli su 20. novembra 1945. Optužen je 21 vodeći nacista. Gering je bio prvooptuženi. Izjavio je da ne priznaje nadležnost suda. Presudom objavljenom 30. septembra 1946. osuđen je na smrt vešanjem. Sutradan se obratio sudu sa zahtevom da ga streljaju jer je "celog života bio vojnik i spreman je da umre od metka drugog vojnika". Molba je odbačena. Vešanje je zakazano za 16. oktobar u dva sata posle ponoći. Iako osuđenicima to nije saopšteno, nekako su za to saznali u predvečerje pre izvršenja. Posle temeljnog pretresa ćelije, Geringa su u 20.30 posetili vojni lekar dr Pfliker i potporučnik Mek Linden. Obukao je pidžamu i legao. Jedan američki vojnik ga je celo vreme posmatrao kroz špijunku na vratima. Oko jedanaest je primetio da se Gering trza kao da se guši i obavestio komandanta straže, koji je dojurio, otvorio ćeliju i konstatovao smrt, što je lekar malo kasnije potvrdio. Pod ćebetom su nađena tri pisma. Jedno dugačko kao proklamacija upućena nemačkom narodu, američke vlasti ga nikad nisu objavile; drugo kratko ljubavno supruzi Emi koja je bila gumica; treće komandantu zatvora pukovniku Endrusu. Saopštio mu je da je imao tri kapsule cijankalija: prvu je ostavio među svojom odećom sa namerom da je nađu, drugu je uvek imao kod sebe, čak i u sudnici, a treća je bila sakrivena u kutijici sa kremom za kožu. Zaista je tu i nađena. Devetorica nacista osuđena na smrt obešena su jedan za drugim. Geringovi posmrtni ostaci su zajedno sa ostalim leševima otpremljeni u krematorijum. Po jedan američki, sovjetski, engleski i francuski oficir proverili su njihov identitet. Spaljeni su, pepeo stavljen u istu posudu, a jedno vojno lice, čije ime nikada nije saopšteno, odnelo ju je džipom i prosulo u jarak pored nekog druma. Padala je kiša. Gering je u zatvoru govorio da će ga se nemački narod kroz pedeset godina sećati kao velikog čoveka i dizati mu spomenike. To se, naravno, nije ostvarilo. Današnja Nemačka se odriče zločina nacističkog režima. Svaka njihova eventualna pohvala goni se kao krivično delo po službenoj dužnosti. Ivan IVANJI, VREME
  2. Gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Bio je lep jesenji dan septembra 1941. godine kada je na jednom seoskom puteljku u brdima iznad Valjeva u zapadnoj Srbiji, pred grupu vojnika istupio čovek sa šubarom i puškom u ruci. Pomno je posmatrao njihove šlemove bivše jugoslovenske vojske na kojima je bio nacrtan beli krst, i neobične značke sa prikazom Svetog Đorđa na uniformama koje su takođe bile znak kraljevskih oružanih snaga. U Srbiji je već nekoliko nedelja buktao oružani ustanak protiv nemačke okupacije i u šumama, posebno u zapadnom delu okupirane i rasparčane zemlje, kretale su se brojne gerilske grupe. Nemačke okupacione garnizone u varošicama Krupanj i Loznica napale su i uništile prethodnih dana ustaničke grupe seljaka predvođenih oficirima poražene jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljavanje u kratkom ratu aprila 1941. kada je nacistički Treći rajh ekspresno napao i uništio Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe, nakon agresije Trećeg rajha na Sovjetski savez 22. juna te godine, u Srbiji su se pojavili i naoružani odredi Komunističke partije, kao još jedan element ustanka. Slepa vera u vođu SSSR-a Josifa Staljina i nepobedivu, kako se verovalo, sovjetsku Crvenu armiju, kod komunista su stvorili uverenje da će rat između Hitlera i Staljina biti ubrzo okončan totalnim nemačkim porazom, i da će se u sklopu rata ubrzo u ovdašnje krajeve spustiti grupe sovjetskih padobranaca koji će predvoditi lokalne odrede u pobedi protiv okupatora. Bar su tako govorile svakodnevne glasine koje su kolale među partizanskim odredima kao deo partijske propagande. Širok osmeh na licu čoveka sa šubarom i puškom kada je, slušajući jezik kojim su mu se vojnici obratili pitanjem ko je i odakle mu oružje, prepoznao da pred njim stoje naoružani i uniformisani Rusi došao je iz potvrde te vere u sovjetske padobrance. Odložio je pušku na zemlju i krenuo da se grli sa vojnicima koji su ga ćutke posmatrali. „Rusi, Rusi", ponavljao je na srpskom, neprestano se smejući. Jedan od vojnika mu je skinuo šubaru da vidi kakav se znak nalazi nevešto prišiven u gustom krznu i kada se ukazala crvena petokraka, ogorčeno je pljunuo na kapu i bacio je u prašinu. Gerilac se zapanjio reakcijom, da bi još veći šok nastupio kada su Rusi krenuli da ga udaraju kundacima pušaka. U neverici i sa grčem na licu bio je i dok su ga vezivali za obližnje drvo, kada su podigli puške i ubili ga plotunom. Sve fotografije: Aleksej Timofejev, izdanje "Crveni i beli" /Fond Vojni muzej Beograd Biće to prvi hici koje će u Drugom svetskom ratu ispaliti jedna od najčudnijih i danas najmanje poznatih formacija koja je delovala na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije – Ruski zaštitni korpus RZK. Ono što zlosrećni srpski partizan nije znao bilo je to da su Nemci krajem avgusta 1941. godine, suočeni sa razmerama srpskog ustanka i u nedostatku sopstvenih jedinica, formirali Russisches Schutzkorps Serbien, posebnu borbenu grupu za borbu protiv lokalnih ustanika, najpre partizana. Nacisti su se pouzdali u raspoloženje ljudi koji su se uglavnom dobrovoljno prijavili za službu u Korpusu. Reč je bila o „belim Rusima", poklonicima ruske monarhije uništene u ogromnoj boljševičkoj revoluciji koja je trajala u Carevini Rusiji od 1917. do 1923. godine. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. Ovi ljudi, gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima iz crnomorske luke Odesa od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Preko Konstatinopolja (današnji Istanbul) uspeli su da 1924. napokon nađu sigurno utočište u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca čiji kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ih je dočekao širom raširenih ruku, obezbedivši im bratsko utočište i konačan mir nakon duge patnje. Bili su to uglavnom obrazovani ljudi, profesori, činovnici, arhitekte, lekari, nešto oficira i vojnika i sveštenika. Prema kasnijem popisu iz 1937. godine, bilo ih je blizu trideset hiljada. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. U Beogradu su ubrzo po dolasku osnovali svoju Rusku zagraničnu crkvu, koju su smatrali jedinom pravom ruskom crkvom i na prvom skupu u Topčideru izabrali i sopstvenog patrijarha. Kralj Aleksandar je deo ovih ljudi uključio u sastav vojske Kraljevine SHS, odnosno, kasnije Kraljevine Jugoslavije, i to kao posebne ruske formacije. Sve ih je prožimala duboka čežnja za ostavljenom domovinom, vera u skori pobednički povratak i fanatična mržnja prema ideji koja im je uništila živote – komunizmu. „Zahvalјujući svestranoj podršci srpske vladajuće elite emigranti su do 1941. godine stekli u Jugoslaviji značajan nivo prava i sloboda. Život ruske emigracije u Kralјevini Jugoslaviji bio je zapažen kao i njen doprinos razvoju nauke, umetnosti i prosvete u Srbiji. U pretežno agrarnoj zemlјi koju je prethodno teško pogodio razoran Prvi svetski rat, relativno dobro školovani i obučeni ruski emigranti uspeli su da zauzmu određene društvene položaje. Prema podacima iz popisa ruskih emigranata sprovedenog u maju i junu 1941. u budućoj Nedićevoj Srbiji, a bez Rusa koji su se u međuvremenu odlučili da prihvate jugoslovensko ili neko drugo državlјanstvo, živelo je oko 20 hilјada ruskih emigranata", piše u delu „Crveni i beli" istoričar Aleksej Timofejev. Ova knjiga je do sada jedina u kojoj je detaljno objašnjeno delovanje Ruskog zaštitnog korpusa u Srbiji. Timofejev je autor i obimne TV serije „Ruski korpus" u kojoj je uspeo da kroz višegodišnji rad snimi izjave i sećanja desetine još uvek živih pripadnika RZK rasutih po svim kontinentima, kao izuzetno vredno istorijsko svedočanstvo. Iako daje potpuno novo gledište na jedan deo rata koji je buktao u Srbiji od 1941. do 1944. godine, ovu seriju nije otkupila za prikazivanje nijedna domaća TV produkcija. Svih pet jednočasovnih epizoda su, ipak, emitovane u Rusiji na nekoliko tamošnjih TV stanica pre dve godine. Prva borbena dejstva RZK započinje borbama protiv partizana u Zapadnoj Srbiji, posebno u okolini rudnika Stolice u okolini Loznice za čiji neometan rad u sklopu ratne privrede Trećeg rajha su bili zaduženi. U obračun sa jugoslovenskim i srpskim komunistima „beli Rusi" nisu krenuli isključivo zbog loših uspomena iz matične Rusije: već tokom leta 1941. izvršeno je nekoliko ubistava bivših ili aktivnih oficira Rusa u Srbiji, čak i njihovih porodica, od strane članova KPJ. Mržnja prema ovim ljudima koju su gajili boljševici u SSSR preneta je partijskim kanalima na „drugove" u Srbiji. Suočeni sa ubistvima ali i u nerealnoj veri da će služeći Nemcima biti u prilici da se vrate u Rusiju i tamo na bojnom polju namire stare račune sa boljševicima, „beli Rusi" iz Srbije rešili su da se organizuju i stave na raspolaganje nemačkim okupatorima zemlje koja im je prethodno pružila puno gostoprimstvo. Ovaj momenat će sve do danas ostati kao gorka uspomena u srpskim sećanjima na ruske emigrante. Ipak, osnivanje naoružane ruske formacije nije išlo lako: iako je general-major nekadašnje carske ruske armije Skorodumov dobio saglasnost nemačke vojne komande u Srbiji za formiranje odvojenog ruskog korpusa, njegov govor na prvom postrojavanju ljudstva na stadionu na Banjici, danas na mestu stadiona FK Rad, i nemačka reakcija, pokazali su da se suštinski motivi jednih i drugih poprilično razlikuju. Dok su ih Nemci videli isključivo kao snagu koja će biti zadužena da održava okupacioni red samo u Srbiji, Rusi su naivno smatrali da je to samo početak njihove ultimativne misije - povratka kući. "Uz Božju pomoć, sa opštim jedinstvom, ispunićemo svoju dužnost prema porobljenoj otadžbini. Povešću vas u Rusiju", rekao je Skorodumov i već dva dana kasnije Nemci su ga zbog tih reči uhapsili. Formiranje korpusa nastavilo se pod komandom drugog ruskog emigranta, Štejfona. Prema navodima iz knjige Timofejeva, RZK je bio uglavnom drugoklasan ratni „materijal". Korpus su sačinjavali stariji ljudi, veterani građanskog rata, ili slabo obučeni mladići, oni koji su u Srbiju došli kao deca. Najbolji ruski kadar je sluzio u nemačkoj HIPO (Pomoćna policija)i to u okviru dobrovoljačkog policijskog puka „Serbia" (kasnije nazvan „Varjag"). RZK je obezbeđivao rudnike, pruge, tunele i mostove, kao i neometanu plovidbu Đerdapom nemačkih teretnih barži. Glavna naredba koju su dobili od Vermahta glasila je da rad svih privrednih kapaciteta u okupiranoj Srbiji za potrebe Trećeg rajha i tamošnje ratne industrije mora da se odvija neometano. Kako iskopavanje rude tako i njen transport za Rajh. RZK takođe dobija i zadatak da delimicno čuva granicu Srbije prema ustaškoj državi NDH oko reke Drine u zapadnom delu zemlje, kao i istočnu granicu prema Bugarskoj i italijanskoj okupacionoj zoni na Kosovu. Bili su smešteni kod rudnika Stolice, Bor i Trepča, kao i uz sve pruge koje su povezivale jug i sever zemlje. Jedini izuzetak kada je u toj fazi rata RZK učestvovao u većoj operaciji ticao se napada na monarhističke snage pod komandom predratnog oficira Keserovića na planini Kopaonik u jesen 1942. godine: Rusi su ovde držali zatvorenim jedan pravac odstupanja kao deo velikog obruča oko srpskih gerilaca. Iako nije zabeleženo da su učestvovali neposredno u masakrima seljaka i zarobljenih četnika, operacija „Kopaonik" ostala je zapamćena kao jedna od vojnih akcija sa velikim civilnim žrtvama koje su poubijali pripadnici 7. SS „Princ Eugen" divizije, domaći Nemci iz Banata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove ratne drame od pre dvadeset godina im je na teritoriji Srbije pokazao u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. U knjizi Timofejeva navodi se da su, prema podacima posleratne Državne komisije za utvrđivanje zločina, uglavnom anonimni pripadnici RZK terećeni za predavanje Nemcima zarobljenih partizana ili za učešće u pretresima sela kao pomoćno vojno pojačanje. Timofejev takođe tvrdi da pripadnici Korpusa nisu učestvovali u poternim operacijama i da nisu vodili aktivnu obaveštajnu obradu okoline, kao i da nema naznaka da su počinili neke zločine. Iako se od novembra 1942. i zvanično nalaze u sastavu nemačke vojske Vermaht u Srbiji, njihova jedinica formalno nije bila svrstana u red ratnih zločinačkih grupa. Za razliku od pripadnika RZK, oni Rusi koji su bili u sastavu HIPO, mlađi i borbeniji ljudi jesu činili ratne zločine, s obzirom na to kakav je krvavi trag ostavila Pomoćna policija u Srbiji, posebno tokom suzbijanja ustanka, ali i kasnije. Nažalost, memoara Rusa koji su bili u HIPO nema dok su sačuvani dokumenti veoma šturi i ne ostavljaju mogućnost da se pojedinačno, po naciji, zaključi ko je tačno i šta radio kao Pomoćni nacistički policajac. Godina 1944. donosi značajne promene u toku rata u Srbiji, pa tako i u angažmanu RZK. Tokom aprila te godine, sa početkom opšte mobilizacije monarhističkih snaga na koju je pozvao general Draža Mihailović, RZK dobija naredbu da svoju pasivnu ulogu obezbeđenja saobraćajnica i rudnika izmeni u korist aktivnije borbe u nekoliko operacija usmerenih protiv „četnika": kod Valjeva, Moštanice i Bariča, sela u okolini Beograda, kao i kod Obrenovca, preduzimaju akcije u kojima od neprijateljske vatre gine više članova RZK. Ipak, ulazak sovjetske Crvene armije na teritoriju Srbije doneće ne samo pravo borbeno iskušenje za Korpus već će simbolično označiti i konačan kraj ruskog građanskog rata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali da budu upućeni na Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove stare ratne drame od pre dvadeset godina na teritoriji Srbije pokazao im je u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. Mada su u prvom borbenom susretu kod Prahova na Dunavu uspeli da na prepad poraze jednu pešadijsku sovjetsku jedinicu, već u narednim satima morali su da spas nađu u bezglavom begu pred nailaskom tenkova T34. Ruska tragedija i bratoubilački rat dobiće rasplet kod Čačka sredinom oktobra te godine. Veče pred bitku, ušančeni jedni naspram drugih, „crveni" i „beli" Rusi su proveli dobacujući preko rovova: dok su ih crvenoarmejci pozivali na predaju, njihovi sunarodnici u uniformama na kojima je stajao nacistički orao na grudima tonuli su u tmurne misli, suočeni sa vrhunskom sovjetskom borbenom tehnikom za koju nisu prethodno verovali da ju je bilo moguće napraviti u boljševičkoj državi. Jutro je donelo konačnu potvrdu tih misli: čitava četa RZK bila je i bukvalno satrta vatrom čuvenih raketnih bacača „Kaćuša". U jurišu sovjetske pešadije koji je usledio nije bilo zarobljenika. Ideološka mržnja koju su sunarodnici osećali jedni prema drugima nije dopuštala pošteđene živote. Tokom ratne aktivnosti RZK je na svom vrhuncu u proleće 1944. brojao 11.197 aktivnih boraca dok je ukupno kroz čitav rat imao 17.090 pripadnika. Od tog broja, jedna petina njih, 3.400, stradala je u borbama dok je čak 1.057 izvršilo samoubistvo u nekoj od faza rata. Ratni put završavaju u Austriji predajom britanskim snagama. Do Austrije su prošli težak borbeni put kroz Bosnu u zimu 1944/45. gde su ih napadali ne samo jugoslovenski partizani i bosanski četnici već i dojučerašnji nominalni saveznici, hrvatske ustaše. Prema kasnijim tvrdnjama preživelih Rusa, u komplikovanom odnosu u čitavom jugoslovenskom ratu iako je NDH bila saveznik Trećeg rajha u čijoj su službi bili, RZK-ovci su prema ustašama osećali iskrenu mržnju zbog njihovog antipravoslavnog zločinačkog delovanja u kome su ubili stotine hiljada „braće po veri", Srba iz Hrvatske i Bosne. Gnev prema ustašama osetili su prvi put kada su kao granične snage Nedićeve Srbije posmatrali pokolj srpskih zbegova u Bosni od ruku ustaške „Crne Legije" preko reke Drine 1942. godine. Deo preživelih RZK je uspeo da spasi iz reke i prevede ih na bezbedno u Srbiju, ali su ostale zapamćene strašne scene ustaškog pokolja. Dodatnu frustriranost izazvalo je to što po nemačkoj naredbi nisu smeli da pucaju na ustaše iako su im bili laka meta. Kao emigranti „nesovjetskog" porekla izbegli su izručivanje Crvenoj armiji koje bi značilo sigurnu smrt za najveći deo pripadnika Korpusa. Po okončanju internacije u britanskim logorima za ratne zarobljenike posle rata najveći deo njih je nastavio život u SAD, Venecueli i Nemačkoj mada su se raspršili po celom svetu. Jednom kada je rat prošao i život se nastavio, bili su dosledni u čuvanju međusobnih veza. Njihovo udruženje traje i danas mada originalnih članova ima sve manje. Ostali su vatreni antikomunisti: iako su tokom ratova 1990-ih javno zastupali srpsku stranu, ipak su bezrezervno kritikovali Slobodana Miloševića kao komunistu. Doduše, sa velikom ogorčenošću su u svojim glasilima pratili i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Po dolasku Putina na čelo Rusije počeli su da ga hvale i sa tim su nastavili do danas. Takođe, 2014. sa velikom radošću su podržali povratak Krima Rusiji. U ovom trenutku ih ima manje od deset živih.
×
×
  • Креирај ново...