Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'moj'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi. Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine. Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin. „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu. Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi. On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić. Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.
  2. Ja cu da pocnem ovu temu licno, ali je tema otvorena naravno za sve koji imaju slicne probleme. Ja sam internet zavisnik. Samodijagnozirao sam se, ali mislim da mi ne trebaju psihijatri da bi primetio da sam zavistan od interneta. Prvo da dam malo backgrounda o meni: - Ja sam bivsi pusac, dakle pusio sam, pa ostavio. Bio sam zavisnik od cigarta uspeo sam da batalim. - Takodje sam probao kroz svoj zivot jako puno narkotika, od toga nikad zavistan nisam postao. - Takodje sam dosta alkohola pio od svojih najranijih mladalackih dana (kada kazem dosta mislim pijan svako vece naprimer), takodje nikada nisam postao zavisnih od alkohola sada vise ne pijem uopste. Kao nekom ko se sa svojim porocima nosio poprilicno dobro u proslosti meni problem internet zavisnosti prestavlja VELIKI problem. Gde ja tu nalazim na problem? Uvek kada sam hteo da batalim neku zavisnist tipa cigarete, imao sam dobar razlog za to - nisu zdrave. Isto vazi i za narkotike i alkohol. Medjutim internet je satavni deo mog zivota, koliko god pokusao da se odvojim od istog. Naprimer pobrisao sam sve socijalne mreze sem google+ koji prakticno niko ziv ne koristi, i i dalje imam problema. Manje ali imam problema. Sa druge strane socijalne mreze bi mi trebale za posao. Dakle ja sam tu u dilemi, kako RACIONALNO koristiti internet tako da nam (meni ) ne skodi u zivotu. Uzmimo naprimer ovaj forum. Meni ne prodje par sati dnevno da ne pomislim sta bi mogao da pisnem, kazem, okacim, prokomentarisem ili cisto pogledam na forumu. Na svakih sat dva.Da nema foruma bilo bi nesto drugo, twitter, youtube ... nebitno. Kako to dovesti u red? Ja racionalno znam da je to uglavnom besmisleno i da nemam puno vajdi od toga ali moj emotivni centar kao da je u svadji sa racionalnim i kao da me vuce da ipakkk izgubim vreme raspravljajuci o nekoj manje bitnoj temi u velike dubine. iz tog razloga sam pre par meseci bio sasekao sa svim "poukasima" sve kontakte a malo posle toga i obrisao sve socijalne mreze. Saveti, ideje, analize ili generalna prica o internet zavisnosti je jako dobrodosla ovde. Mozda pomognete meni, drugim internet zavisnicima a mozda roditelji (kojih ovde ima dosta) pokupe nesto sto bi moglo da im pomogne u vaspitanju njihove dece da oni ne padnu kao zrtve ove zavisnosti. eto, takoc.. to je neki uvod.
  3. АлександраВ

    Gde je sad moj Beograd

    Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola. Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja". Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem. Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat... I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti. Nekadašnji bioskop Balkan Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju". Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije. Dorćol Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo. U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju. Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi. Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst. Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago. Park kod Palasa Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad. Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku. Vladimir Skočajić Извор
  4. Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi. Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru. Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije. Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!" Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti. Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!” Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu. Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom... Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda. Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju. Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile. "Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!" U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant. Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu: "Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!" Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!? Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka. Na kraju nisam mogao da gledam gluposti. Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih. Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu. A komšiluk? Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. "Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?” Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji! I dođe taj dan… Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne... Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.” Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!" U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je. Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.” Pogledom smo sve rekli jedan drugom. Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana. Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima. I gle čuda!! Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav. Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!? Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?! Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih. Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa. Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.” Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu. "Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo. Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam. “Dođi odmah!” Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima. Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat. Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama. Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja. Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš... I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo. Da se vratim na priču. Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru. Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja. Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu. Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice. Pitaju me : ”Šta radiš ovde?” Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio. "Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?" "Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu." "Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu? Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje. Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji. Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile. Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni. Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo. Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice. Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu. Da li je i Srbija!? Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana. Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji. Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju. Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude. Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje. Tako je počeo moj rat 99-e... https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594
  5. http://www.novipocetak.com/svijet/prica-doktorice-iz-porodilista-znate-doktorice-moj-muz-radi-ne-pije-svaki-dan-imamo-hljeba-i-ponesto-skuhamo-lijepo-zivim-ne-zalim-se/?fbclid=IwAR3Vh2PyK2GzWUdvE8gVp_WyWGR3wRXg86MoiOZOylhrjdQOgBmRJTvSBpw Priča zbog koje će vam poteći suze… Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se… Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca, a beba je baš mala.” “Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi. “Melisa”, kaže jedva čujno. “Odakle si?”, nastavljam sa pitanjima. “Odavde“, kaže, “tu sam se udala“. “Dobro Melisa, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam. “Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuvamo. Lijepo živim, ne žalim se”, priča. Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu. “Melisa, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam. “Samo sestru, doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Melisa našao sam ti muža. I doveo ga. Idi, dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala“, kaže. “I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim. “Dobar je“, prozbori i nastavlja da šuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost, ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni. Babica mi donosi njene analize krvi… Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija. “Znate, nastavlja, ovo je djevojčica. Zvaću je Amina. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.” “Napni se, Melisa”, kažem i gledam u babicu. Svi šutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli… Hajde Melisa, najjače što možeš, napni. Melisa sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa. “Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je, grli, ljubi i plače od sreće. “Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška, doktorka?“, pita. “Evo samo malo, Melisa, izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Melise. “Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”. “Jeste Melisa, lijepa…“ Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun. “Melsia, jesi li gladna, žedna?” “Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Melisaa ima osmijeh. Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek. “Ja sam Melisin muž. Da li je Melisa dobro?” “Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocjepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Sretan je. “Molim vas, dajte ovo Melisi”, reče i pruža malu kutiju plazme i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra… Eto krenulo mi, imam da radim,…” Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže. “Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. okovi, napolitanke, plazme, čokolade… “Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Melisa, vidi kako si mršava, a mi debele”. Namještam osmijeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pritom ni jednog trenutka nisu uvrijedile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Melisa dolazi da se zahvali… “Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“ “Neka Melisa, uživaj. Nije to ništa.” “Hvala , hvala…” A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Melisi jednu ružu… Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti je stvarno potrebno da budeš sretan? Zaista ne znam
  6. Malo tko je znao riječima tako vjerodostojno i tako inspirativno oslikati ljubav između muškarca i žene kao Meša Selimović. Odlomak iz romana “Tvrđava” je vjerojatno jedan od najpoznatijih u povijesti naše književnosti, kada je riječ o ovom uzvišenom osjećanju... Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije. Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje. Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.
  7. sandras

    MOJ SUSRET SA MANASTIROM LEPAVINA

    MOJ SUSRET SA MANASTIROM LEPAVINA Uz sjećanje na moju pokojnu baku Stanu, djetinjstvo i miris tamjana u bakinoj kući najintenzivniji doživljaj pravoslavne mistike je za mene susret sa manastirom Lepavina. Moj prvi odlazak tamo bio je sada već daleke 2007. godine. Tadašnji susret sa manastirom nije iščeznuo iz mojih sjećanja, kao niti umilni liturgijski glas upokojenog igumana ove svetinje, arhimandrita Gavrila. Upravo taj prvi susret ulaska u lepavinsku Crkvu ostao je duboko zapisan u mojoj duši. Kroz godine puno sam lutala i još uvijek lutam tražeći sebe i svoj put. Nekako uvijek s radošću i čežnjom vraćam se Lepavini koja je moj duhovni dom. Moje utočište. Moj bijeg od realnosti i stvarnosti i moj prelazak u neku drugu stvarnost. Tako je bilo i prošle subote, poželjeh susresti se sa Svetinjom i monasima koji su mi unatoč susretima sa mnogim monasima ostali nekako jedinstveni, neponovljivi i unikatni. Neka mi svi drugi oproste, ali ipak lepavinski monasi su mi nekako najdraži. Kako ne bi i bili, jer otac Teofan se toliko puno trudio oko mene u mojim počecima koračanja kroz duhovnost. Prenosio je na mene svoju ljubav prema pravoslavlju kroz nešto nama zajedničko, kroz ljubav prema knjigama. Knjige su moja druga realnost. Ili moj bijeg od tuge života, uglavnom ka radosti. Krenula sam ranom zorom vlakom iz Zagreba, putem promatrala, susretala cvjetove suncokrete. To je moj najdraži cvijet. Sjećam se kako je moja kćer prije par godina tražila od susjede Marice da nam da sjeme, rekavši joj: "moja mama voli Suncokrete". To je istina, jer oni unose neku Svjetlost i radost u moje biće, tako veliki uvijek su nasmijani. Stigla sam jednim komfornim vlakom do Lepavine. Putem su mi stale i povezle me dvije žene iz Čakovca, tako je pisalo na registarskim tablicama njihovog automobila. Odmah mi se učinio njihov naglasak interesantnim, drugačijim, ali tek kad je jedna od njih pozdravila psa po ruskom "privet", shvatila sam da su Ruskinje. S onom razgovorljivijom sam tijekom dana razgovarala na ruskom, pohvalila me. Ta pohvala mi bude draga. Ruski jezik je moja velika, velika ljubav. Tako je bila simpatična. Rekla je da je jednako njena "rodina", i Rusija i Hrvatska. Tako je ispravno. Zapalila sam sveće za sve one koji su mi u srcu. Počela je Sveta Liturgija, tračak Neba na Zemlji. Koje blaženstvo, pogled mi leti s ikone Bogorodice Lepavinske do Bogorodice Iverske koju moja kćer nekako čudesno oduvijek voli. Čovjek ne može, a da ne bude sretan. Pričestili smo se i poklonili ikonama. Uslijedilo je kratko druženje i kava. Potom molitva za nas i naše bližnje, za zdravlje. To je ono najpotrebnije svakom biću, a sve ostalo nekako bude. Trebalo je i ručati, malo sam okasnila. Čekali su mene. Sramota. Takve stvari nisu meni baš uobičajene, ali dobro, mogu nekad i ja malo zakazati. Poslije ručka ispovijedao me otac Vasilije. Nije da se često ispovijedam u Lepavini, svega nekoliko puta za ovih deset godina i nekako pred Svetinjom Majke Božje uvijek pred lice Božje izađe ono najskrivenije, najmračnije u mojoj duši, mojem biću. Trenutno je to odgoj kćeri, stalno pitanje lebdi nad glavom, gdje sam i zašto sam toliko pogriješila. Cijelu sebe sam dala tom djetetu. Rekao je otac Marko pred Liturgiju: "to što Vam je ona iznadprosječna u školi, to Vam ništa ne znači. Takvi najlošije prođu". Znam ja to i sama, zato je želim izvesti na put. Suprotstavlja mi se. Meni najviše. Ima osjećaj da je želim kontrolirati, a to nikako ne želim. Samo je želim usmjeriti, a ona misli da je odrasla, da sve bolje zna od mene. Kaže Otac na ispovijedi, ne smijete joj govoriti u gnjevu. Pa ja nikad niti nisam gnjevna. Ona jeste. Tražite priliku da joj govorite. Trudim se. Zaista se trudim. Biram riječi kojima joj se obraćam. Nekad je to naporno, zamorno. Nema mi druge, no da je predam na milost Božju. Vapijem Ti Bogorodice, sačuvaj moje dijete od sveg zla ovog palog svijeta. To mi je jedina istinska ovozemaljska želja, sve ostale su tako, usputne i manje bitne. Biti majka je meni najvažnije. Sve jasnije vidim svoje životne promašaje. U pauzi uočila sam jednog brata na grobu oca Gavrila. Velik čovjek tjelesnom pojavom, a tako malen, povijen uz krst oca Gavrila. U tom trenutku i sama sam odlučila otići do groba našeg dragog Oca Gavrila. Nikad nisam odlazila iz manastira bez njegovog blagoslova. Cjelivah i sama krst na grobu Oca Gavrila uz želju da me se sjeti i na Nebu. O, kako smo mi često glupi i ograničeni. Ja prva. Koliko sam putovala i koliko duhovnika susrela, a kao tele sam ja hodala okolo. Sad kad razmišljam, da li sam trebala neku dublju poruku uzeti za sebe, ne znam. Sigurno sam i tu promašila. Otišla sam sa ocem Teofanom i sestrama u okolini da kupimo lubenice, paradajz i još poneko povrće, kod ljudi koji su u posljednjem nesretnom ratu mijenjali kuću. Došli su iz Rume koja je meni tako tužna. Lijepa im je kuća ovdje, ali oni pate za svojim domom. To je tako normalna i prirodna pojava. Svi volimo svoj dom. Otac Teofan je u nekom razgovoru usput rekao da on ne zna kako bi živio tamo gdje su samo Srbi. Tako ga volim, volim ga zbog te njegove ortodoxie, zbog toga što nije nacionalan, jeste, ali to mu nije primarno. Primaran mu je Hristos i zato je on meni tako velik. Vratili smo se u manastir i pojeli kremšnite. Neki su pili i kavu, ja nisam, iako bi htjela. Uslijedio je Akatist Počajevskoj ikoni Majke Božje. Nadam se i Njenom Pokrovu u odgoju moje kćeri i pronalasku mojeg puta: Puta, Istine i Života. Kasnije popodne vratih se kući. Sretna. August, 2017. godine
  8. Ana B.

    Bozija volja za moj zivot

    Kako usaglasiti svoje ja i Boziju volju, sta je ono sto je najbolje za mene, kako da znam koja je Bozija volja za moj zivot? Da li mi je ono sto trazim od Boga na korist? Neka su od pitanja Neko od forumasa je rekao neka bude volja Bozija, nije mi ni potrebno da znam, al ako ja znam sta hocu i to trazim od Boga onda nisam pasivni posmatrac vec usaglasavam svoju volju sa Bozijom uz puno padova i borbe...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...