Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'modli:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Eh, da nema ZAIRA, ko zna da li bismo se setili mobilnih telefona i takozvane "opasne" elektronike u putničkim avionima, a usput i dr Aleksandra Simića, zaslužnog za epski serijal u mojoj radio emisiji pod naslovom pozajmljenim sa korica njegove knjige - "Sve što je potrebno znati o putovanju avionom". Odlučio sam da iz ovonedeljne emisije izvučem odgovor na pitanje: šta je istina u vezi sa mobilnim telefonima i prenosivim elektronskim uređajima - da li su zaista opasni po letenje? Čitajte, ako već na radiju niste odslušali intervju sa dr Simićem... Malo je pravila koja više zbunjuju putnike od onih koja se tiču upotrebe mobilnih telefona i prenosivih elektronskih uređaja u letu. Ljudi žele jednostavan odgovor u koji se sve uklapa. Nažalost, nema ga. Zavisi od spravice i kako i za šta se ona koristi. Uzmimo prvo laptopove. U teoriji, stari, slabo zaštićeni kompjuter mogao bi da emituje štetnu energiju. Međutim, glavni razlog zbog koga laptopovi treba da budu odloženi tokom poletanja i sletanja je, najpre, da se spreči da postanu projektili velike brzine u slučaju iznenadnog zaustavljanja ili udara, a zatim da se osigura da ne zakrče prolaze ako dođe do evakuacije. Zato, nakon sletanja, letačko osoblje objavljuje dozvolu za korišćenje telefona, ali ne i kompjutera. Ma koliko neznatna bila, i dalje postoji mogućnost hitne evakuacije, a pritom ne želite da se ljudi sapliću preko svojih mekbukova dok hitaju ka izlazima. Dalje, imamo tablet uređaje. Iz perspektive ometanja, teško je ozbiljno shvatiti zabranu sada kad i piloti koriste tablet u kokpitu. Onaj argument sa projektilima deluje dosta uverljivo - niko ne želi ajped koji fijuče u lice brzinom od 200 kilometara na čas, ali knjige sa tvrdim povezom isto toliko su teške, ako ne i teže: ako ćemo zabraniti tablete tokom poletanja i sletanja, zašto bi knjige bile izuzetak? Vazduhoplovne vlasti razmišljaju o tome i moguće je da u trenutku dok ovo čitate pravila za tablete postaju sve opuštenija. I najzad, ono glavno: mobilni telefoni: mogu li mobilne komunikacije zaista da ometaju opremu u kokpitu? Očekivani odgovor je da, ali isto tako i ne. Aviokompanije i vazduhoplovne vlasti su, jednostavno, neodlučne, pa rezonuju linijom manjeg otpora i kažu: bolje sprečiti nego lečiti. Elektronika aviona je konstruisana sa idejom da bude imuna na ometanje. Ovo bi trebalo da eliminiše sve loše efekte i do danas nema dokazanih slučajeva da je nečiji telefon negativno uticao na ishod leta. Svejedno, nikad se ne zna. Ako je zaštita aviona stara ili falična, na primer, šansa za nevolju postoji. Čak i ako se ne koristi aktivno, režim rada uključenog telefona odašilje nalete potencijalno štetne energije. Zato telefoni moraju da se isključe pre rulanja, kao što nalažu nikada dosadna saopštenja o bezbednosti pre poletanja. Ova politika je jasna, ali se očigledno ne sprovodi dosledno. Logična pretpostavka je da su rizici minimalni, inače bi osoblje aviokompanije pokupilo ili vizuelno pregledalo telefone, umesto što se oslanja na savest putnika. Usudiću se da nagađam, kaže Aleksandar Simić na kraju, da bar polovina telefona, bilo greškom ili zbog lenjosti njihovih vlasnika, ostaje uključena tokom leta. To je bar milion telefona dnevno samo na nebu Evrope. Ako je ovo recept za katastrofu, onda bismo do sada morali da imamo i neki dokaz! * * * Tako je ovog puta govorio Aleksandar Simić. Nemam bogznašta da dodam, osim serije vlastitih iskustava - dakle, esperimentisanja sa mobilnim telefonom u avionu na platformi, u rulanju, na poletanju i u vazduhu. Nema šta nisam činio da uznemirim avionsku elektroniku, ali je ona ostajala tvrdoglavo nema i ledeno mirna, koliko god da sam sve to radio sedeći u prvim borbenim redovima - u kokpitu, za komandama aviona! Zaključak: nema ometanja. Mada, što reče Simić, nikad se ne zna... Zna se jedino da sa deset hiljada metara baš nikog ne možete pozvati telefonom oslanjajući se na zemaljske repetitore. Gluvi ste i nemi, pa vam je đaba uključen telefon. Možete "progledati" samo uz pomoć satelitskog linka ili internet veze za putnike, ukoliko je aviokompanija bila toliko ljubazna da vam uz kupljenu kartu obezbedi i to zadovoljstvo. Link ka emisiji: http://modli.rs/zair/zair2019/Zair_2019.html
  2. Moja prijateljica Natasa Ristic, koja je ovo i snimila, juče me je tek tako, na puc' prsta, prozvala: "Jutros nebo čisto plavo, potom "ižvrljano". Sad se štrafte pretvorile u oblake. Kako je Zoran Modli za mene autoritet u mnogo čemu, a apsolutni u nebeskim temama, možda bi on mogao da zna dal' su ovo regularne mlaznice ili 'onako'!" :-) E pa, posle ovako ozbiljne prozivke nemoguće je ne uozbiljiti se, a pošto sam na Natašin zidić stigao sa dan i po zakašnjenja, najpre sam morao da joj se izvinim: Draga, Nataša, oprosti što se sa zakašnjenjem uključujem u priču - počeo sam, a onda: Pretpostavljaš sigurno da neću “ogovarati” ovako lepe kondenzate što se vijore iza aviona... Ako neko želi bilo koga da otruje, pa tako i nas, važne stanovnike planete od čije neviđene srpske pameti i dominacije cvika ceo svet, sve sa Amerikom na čelu, sigurno se neće služiti providnim trikovima vidljivim sa kilometarskih daljina. Valjda će se potruditi da bojne i kakve sve već ne otrove učini nevidljivim, umesto da pravi ovoliki spektakl dok ih neštedimice posipa po gologlavim Evropljanima! Kondenzovana vlaga iz izduvnika mlaznih motora ponekad ostaje, ponekad nestaje, a ponekad je uopšte i nema. Koliko li smo puta visoko na nebu primetili trenutni bljesak sa sićušnog srebrnog aviončića na koji su zraci sunca pali pod povoljnim uglom, potom začuli daleki zvuk njegovih motora, ali traga nigde... Pojava tragova i dužina njihovog boravka na nebu zavise od trenutnog stanja (što bi meteorolozi rekli - stratifikacije) atmosfere, a to znači od odnosa između relativne vlažnosti vazduha i njegove temperature na visini leta aviona, ali i od smera prostiranja i brzine visinskih vetrova. Ako nema vetra, tragovi će neko vreme ostati nepromenjeni, a sa vetrom će se razvlačiti u maštovite mrežaste strukture, ponašajući se praktično kao (njima identični) visinski oblaci cirusi i cirkokumulusi. Kondenzat koji ostaje iza aviona identične je strukture kao i cirusni oblaci: sastoji se od sitnih kristala leda, jer na tim visinama temperature su nekoliko desetina stepeni ispod nule, pa se vodene kapljice lede trenutno. U "prosušenoj" atmosferi odgovarajuće temperature kondenzat iza aviona će opstati vrlo kratko vreme, a onda ispariti, generišući tek omanju "perjanicu" dugu svega nekoliko stotina metara ili koji kilometar. E sad, kome ovi tragovi na nebu najviše smetaju? Verujem, filmadžijama kada u eksterijeru snimaju antičke i srednjovekovne filmske spektakle. Zamislite da iznad glave kralja Artura iznenada preleti avion - ko bi ikada poverovao u istorijsku autentiku holivudskih priča? :-) Za ostale ne znam. . * * * Ova storija očekivano ima i svoj post scriptum, zahvaljujući uvek vispreno artikulisanim komentarima Kapetana Balda s naučne pozicije, naravno, a kao odgovor na večiti skepticizam pristalica verovanja da nas neko odozgo truje. Jedan od brojnih skeptika (ne navodim imena, mada ćete ih lako naći nešto niže) kaže da je "...broj preleta iznad Beograda višestruko veći od broja chemtrailsa na nebu. Zašto u istom danu pod istim uslovima neki ostavljaju celodnevne tragove, a neki ne? Znam da ne lete svi na istoj visini, ali veliki broj leti, a ne ostvljaju iste tragove. I zašto ih nije bilo kad smo mi bili deca i zurili u nebo gledajući avione, makar jedan dnevno?" - da bi se sledeći nadovezao: "Управо тако, али овима из науке ништа не пије воду од тога што кажемо. Ја лично не верујем у ово што Зоран Модли објашњава, уз сво дужно поштовање према поменутом." Kapetan Baldo: "Zašto se vama kada dišete nekada vidi para iz usta, a nekada ne? Mislim, čovek je lepo objasnio u gornjem tekstu da od odnosa relativne vlažnosti i temperature zavisi da li će doći do efekta kondenzacije vlage iz vazduha, ali vi to jednostavno nećete da čitate, nego uporno postavljate isto pitanje. Iz istog razloga nam nekada izlazi para na usta, magle se stakla na prozorima i šoferšajbnama, pojavljuje se magla itd itd, a nekada NE. Tragove aviona gledam od kad sam se rodio i stvarno ne znam od kuda vam ta priča da ih nije bilo. Možda su zaista izgledali malo drugačije u smislu potencijala za grupisanje sa ostalima, ali su i motori tada bili drugačiji. Danas dominiraju dvostrujni turbo motori sa velikim procentom vrućeg vazduha u odnosu na sagorelo gorivo koje u sebi sadrži više vlage nego klasičan turbo mlazni motor. To je jedan od mogućih razloga zbog čega se danas tragovi na kraju pretvore u ciruse na velikim visinama. Ponavljam, mi možemo da diskutujemo da li ove hiljade aviona, emitujući u svakoj sekundi produkte sagorevanja u zemljinu atmosferu, utiču na klimatske promene, ali da vam neko puni nekakve boce i zaprašuje vas sa 10.000 metara je budalaština: zamislite da vi probate da zaprašujete vaše breskve u dvorištu sa 10.000 metara visine. Razmislite kakvu kontrolu zapravo imate nad tim gde će taj prah otići... Ja zaista ne mogu da shvatim zašto ljudi jednostavno ne uključuju svoje mozgove i zaista ne procesiraju ispravno sve podatke koji su im nesumnjivo danas, u 21. veku, lako dostupni. Ali, tako to ide kada preovlada religija. Onda sve, pa čak i nauka, postane stvar verovanja ili neverovanja, što je naravno suludo. U boga se veruje, a nauka raspolaže eksperimentima kao dokazom. Probajte da se namirišete ispod miške dezodoransom sa rastojanja od 10.000 metara. Jasno vam je da nećete imati kontrolu gde to završava. Zato to radite sa 10-20 centimetara, zar ne? Otuda je budalaština pomisliti da bi neko sa visine od 10.000 metara ciljano mogao da zaprašuje bilo koga, a da ne zapraši i sam sebe - osim ako ne ide ulicama sa gas-maskom, a ja takve nigde nisam video. Ili su se genetski modifikovali, tako da njima taj prah ne smeta? Da li shvatate koliko je to besmisleno?"
  3. Šetnja unazad: privatne iskrice iz dvehiljadeosamnaeste Nisam hroničar velikih događaja. U mom malom životu svaki događaj, pa i ne bio veliki, veliki je. Ovih nekoliko su iz moje ovogodišnje beležnice. Ima ih još i svi su mi podjednako važni, ali nije fer da time previše zamaram ljude čiji se životi kreću u drugačijim koordinatama. Zato se nadam da ću sad i ja ponešto iz vaših beležnica pročitati na, jel' te, vašim zidićima... ZAIR na Radio Laguni Prvih dana marta iskreno sam se zahvalio prijateljima iz stvarnog i sajber života na dobrim željama zbog događaja nevažnog za sudbinu sveta, ali zato meni bitnog: preseljenja ZAIRA na katkad mirne, katkad uzburkane talase Radio Lagune. Nisam selebriti s hordom obožavalaca, tek tipski (mada prilično trajući) radio prezenter koga zanimaju teme bliske maloj, ali važnoj grupi slušalaca. To su oni koji vole dobro upakovan zvuk i pomalo esejistički pristup multidisciplinarnim temama tzv. treće i četvrte industrijske revolucije. Dolazak na Radio Lagunu nije bio moja zasluga. Bio je posledica iskazanih simpatija ove male radijske porodice i lakog lobiranja Darka Mitrovića. Bio sam srećan što je ZAIR, posle dvomesečne pauze koliko je proteklo od časa kada sam ga povukao sa Beograda 202, ponovo dobio priliku da se oglašava na FM nebu glavnog grada. Ipak su ka Beogradu uprti pogledi bar polovine Srbije, a nešto od toga i živi u njemu. Tango na šesti stepen Moj prijatelj Petar i portal Tango Six trebalo bi da su tu negde oko jubilarnog rođendana. Za proteklih deset godina T6 je prošao kroz uzbudljiv morfing - od bloga, preko blog-portala, sve do mega-portala. Posledica svega što je sada mega jeste da je njegov osnivač Petar Vojinović prvo ime na spisku ljudi čiji telefon naše medijske kuće okrenu kad god se dogodi nešto važno ili dramatično u svetu avijacije. Pretprošle godine desilo se nešto važno: T6 portal je organizovao prvi Vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope SEAS (Sout European Aviation Summit), impozantan skup predstavnika avio-kompanija, aerodroma i uopšte avio-privrednika ex-YU regije. Ovog marta održan je i drugi, u beogradskoj Crown Plazi. Ako mene, kao jednog od učesnika ovog drugog Samita pitate, spektakularno je što je naš najreferentniji vazduhoplovni portal Tango Six, nakon onog inauguralnog SEAS-a iz 2016, sazreo do te mere da je svojim autoritetom uspeo da zainteresuje sva bitna imena avio-industrije oko tema bitnih za dalji razvoj civilnog letenja na nebu jugoistočne Evrope i na taj način posadio Beograd u centar mete! Proleće je počelo s jednom, a jesen se završila s drugom, do tada još neviđenom Tango Six konferencijom. Bila je to Konferencija o bezbednosti aerodroma ASCE (Airport Security Convention and Exibitio), pod budnim sponzorskim okom Aerodroma Nikola Tesla. I ova je trajala dva dana, i ova je okupila 550 domaćih i inostranih delegata. E pa, za tako nešto, čak i posle deset godina, stvarno treba imati... sad bih rekao koje visuljke, ali ću biti fin i reći: petlju. Knjiga uoči ponoći Za one koji ponekad uživaju u istoriografiji, dogodilo se posthumno izdanje knjige "Tvorci vazduhoplovstva kraljevine Jugoslavije" Čedomira Janića. Za neupućene: da njega nije bilo, ne bi bilo ni one staklene pečurke na aerodromu "Nikola Tesla" u kojoj je Muzej avijacije. Nažalost, ne i njegov osnivač, Čeda Janić, nesumnjiva legenda avijacije i čovek koji je opevavao našu vazduhoplovnu istoriju na svim medijima i kroz desetine publikacija - od feljtona i novinskih članaka, pa do bukleta i blistavih monografija. Sada mi opevavamo njega, a knjigu o kojoj govorim Čeda je želeo, ali ne i stopostotno uspeo da završi pre no što je otkucala ponoć njegovog života na 14. spratu solitera u Gramšijevoj ulici - uzgred, tačno prekoputa zgrade starog "Ikarusa", zgrade na koju su se nameračili i, takođe ove godine, do temelja srušuli "neimari novog doba"! Tačku na "i" stavio je njegov prijatelj i saradnik Ognjan Petrović. Završio je knjigu. Osamnaesta beogradska opština Niš Bila je ovo BRAKE NEWS iz juna meseca: „Konstantin Veliki“ predat državi na upravljanje. Preneti objekti, zemljište i osnivačka prava. Kraj citata. O, kakav radostan dan, ptice su pevale aleluja. Mi, naivni, mislili da će aerodrom ostati Nišlijama, c-c-c, kakav obrt. Jasno je da aerodrom ostaje usidren u Nišu, nećemo ga valjda seliti u Beograd, govore političke siledžije kao i obično. Gle, a mi mislili da će ga, kao nekada Egipćani Abu Simbel, seliti kamen po kamen, svetiljku po svetiljku i avion po avion na LYBE. Hvala na besplatnoj utehi. Uteha bez naknade za aerodrom bez naknade. I, dok Nišlije zapomažu zbog oduzimanja aerodroma protiv njihove volje, preostala dva (nepreuzeta) aerodroma, Kraljevo i Ponikve, na kolenima mole državu da ih preuzme. Uzgred, u Niš avioni sleću. U Kraljevu i Ponikvama nema nijednog. Jedni će reći: dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane, drugi - svako se češe tamo gde ga svrbi, a treći: tamo gde svrbi, solidarnosti nema. A što bi je i bilo? - reći će četvrti. Mada ostaje pitanje o kakvoj solidarnosti govorimo? Solidarnosti sa Nišom kome je išlo dobro, ili solidarnost sa Krajevom i Užicem kojima nikada nije ni krenulo? Verujte mi da ni sam nisam više siguran. Bugi-vugi za disk-džokeja Verujem da će svaki disk-džokej reći da se di-džejem postaje samopregornim slušanjem muzike i učenjem na iskustvu i vlastitim greškama. Za razliku od (mrzim to, ali moram da izgovorim) “mog vremena”, danas je profesija disk-džokeja uveliko u nomenklaturi priznatih zanimanja. Pa kad je već priznata kao zanimanje, zašto ne bi postojala i visoka škola za takvo zanimanje, a ne samo sezonski kursevi po “rok akademijama”? Ako je neko pomislio da ću se i ja pridružiti horu malicioznih komentatora egzotične ideje o osnivanja Fakulteta za disk-džokeje, istih onih koji već godinama, kao fol, zatvaraju prozor automobila dok voze pokraj Megatrenda, e da im neko slučajno ne bi ubacio diplomu kroz prozor (mada žarko priželjkuju da im se dogodi baš to!) - varate se. Hrabrost je ponekad posledica ludosti, ponekad posledica zdravog rasuđivanja, a ponekad srećnih okolnosti. Zato ću radije sačekati prve diplome, umesto da adhoc seciram utiske. Ni profesija disk-džokeja više nije za sprdanje, a danas od svega možete načiniti nauku. Samo ako umete. Pa, da vidimo. Animacija kao zanimacija Beograd, varošica poznata po novogodišnjim ukrasima s doživotnom garancijom, patriotskim tunelima, trijumfalnim kapijama i lavirintima koji zakrčuju ionako uska šetališta, ume da se bavi i smislenim stvarima: 16. i 17. novembra bio je domaćin druge CGA konferencije u zgodnom ambijentu Muzeja jugoslovenske kinoteke. CGA Belgrade (akronim za Computer Graphics and Arts) je svim kreativcima željnim posla i novih saznanja približio rad na vizuelnim efektima i animaciji s one strane ekrana. Lista govornika je bila jaka, sa globalnim zvezdama Majkom Simorom i Viktorom Perezom na čelu. Konferencije poput ove važne su jer postoje zanimanja za koja ljudi ne znaju, a zanimljiva su koliko i zabavna. Kada se kaže 3D, ljudi uglavnom pomisle da je samo reč o animaciji, modelovanju ili digitalnim efektima. Ali digitalni umetnik nije osoba koja klikće mišem i kojoj softver pruža rešenje. Softver je alatka kao bilo koja druga. Bitni su ljudski faktor i kreativnost. Jedan od učesnika konferencije, Josip Modli, kaže: "Animacija je animacija na bilo čemu, modeling je modeling. 'Regrutovali' smo dosta vajara, oduševljeni su kada otkriju modelovanje. Storibord artisti su kod nas uvek bili sporedna stvar, dok su u našem poslu, pogotovo animaciji, glavni: oni postavljaju režiju, kadrove... To su u svetu veoma cenjena zanimanja, odmah do reditelja. Mogli bismo da popunimo podeblju knjigu samo sa spiskom zanimanja u našem poslu! Sve što može da se uradi u Holivudu, može i kod nas. Uostalom, baš zbog tih naših ljudi u stranim postprodukcijama mi najčešće ostajemo poslednji u sali i gledamo odjavnu špicu i kad svi odu, do samog kraja... Odgledajte svaki film do kraja, pa će vam biti jasno gde smo, jer sve je više 'vićeva' među postprodukcijskim timovima." Prvi i poslednji potez u partiji šaha Bila je ovo godina predodređena i za dve godišnjice u životu jednog čoveka: jubileja koji se proslavlja, a to je 50 godina od prve emisije borca za pop na radiju i rok uživo Nikole Karaklajića, "Veče uz radio" - i događaja koji obeležavamo smrknutih lica: 10 godina od definitivnog rastanka sa Nikolom. Moram priznati, svih onih prethodnih godina činilo mi se da je besmrtan i da je šah, njegova najveća ljubav, ponajviše zaslužan za to. Nažalost, razuverila me je njegova smrt tačno mesec dana nakon našeg poslednjeg susreta, 16. decembra 2008, kada se srušio pred vratima svog stana u Đurićevoj broj 6. Nikola Karaklajić, za sve nas na čije živote je uticao, čovek za sva vremena.
  4. Prijatelj koji ima "kućicu slobodicu" u vidu vikendice za odmor nedaleko od Beograda, načinio je mali, rekao bih skoro sociološki eksperiment. Slučajno, ali s povodom. Na krivini koja vodi ka njegovom placu počeli su da osviću popijeni pivski "kenovi", plastike u kojima su se pre toga bućkale fante i koka-kole, zamašne kese pune uredno svezanog kućnog đubreta, pa čak i upotrebljene pelene (ili bar nešto što je ličilo na njih). Lepo mesto, prošarano zelenilom i zaštićeno proređenim bagremarom. Ispostavilo se da je baš zgodna usputna deponija za komšije koje ne bi da se s vlastitim đubretom natežu do prvog sertifikovanog kontejnera dvesta metara niže. U napadu entuzijazma, prijatelj bi navlačio rukavice, pa s džambo-kesom u jednoj, onom drugom rukom skupljao otpatke i, kao kakav bizarni svetski putnik-klošar, s prepunom kesom na leđima odlazio do od države ozvaničenog kontejnetra dvesta metara niže. Pre neki dan ga je, onako strpljivog, ljutnula ta ljudska lenjost i njoj prirođen bezobrazluk, pa je na povećoj tabli iskaligrafisao ljubaznu poruku: "AKO SI STOKA, SLOBODNO NASTAVI DA BACAŠ ĐUBRE OVDE GDE MU NIJE MESTO". Računao je da će ljudi, imajući realnu sliku o sebi po kojoj nisu četvoronožni preživari s dugim repom, pokajnički ustuknuti pred ovom "ponudom" i sa svojim otpadom produžiti do od države ozvaničenog kontejnera dvesta metrara niže. Ali nisu. Sutradan je gomila otpada u šipražju ispod njegove kuće veličanstveno porasla, dostigavši bezmalo epske dimenzije, jedino je tabla s natpisom "AKO SI STOKA, SLOBODNO NASTAVI DA BACAŠ ĐUBRE OVDE GDE MU NIJE MESTO" završila na dnu od države ozvaničenog kontejnera dvesta metara niže. Vrlo zanimljivo, ljudi su samo zbog inata pristali da budu ono što im je na tabli predloženo... Da li je inat je ono što nam daje nadljudsku snagu i čini da se očas pretvorimo u vola ili nešto drugo, a rogato? Ako jeste, treba ga s ljubalju negovati, Uvek naiđe neko ko ume da to kreativno iskoristi. Jedan je baš naišao i koristi li, koristi. Zoran MODLI, FB
  5. Svi o fudbalu, pa ću i ja, iako nikada nije bio razlog mog postojanja na ovom svetu. Igralište za mali fudbal poznato među redovnim posetiocima peronskih tribina kao "Glavna železnička stanica" preseljeno je iz centra grada na lokalni teren "Topčiderca". Kao pripomoć mu je dodeljen i nedovršeni teren FK "Prokop", do sada rezervisan za drugoligaške vozove i vozove prigradske lige okićene poletnim grafitima navijača. Postoji mali problem: "Topčiderac" je tesan, pa na teren može da stane samo jedan gol, tako da su oba tima svih 90 minuta na istoj polovini terena. I od goreg ima gore: "Prokopovo" igralište nema čak ni čučavac, akamoli svlačionice i tuševe za umorne igrače. Moram reći da je ideja o ukidanju GŽS u centru grada u suprotnosti sa željama Međunarodne federacije staničnih navijača. Jer svoja igrališta su zadržali, pa ih još pretvorili u velelepne železničke stadione (nabrajam napamet) London, Pariz, Strasbur, Rim, Minhen, Beč, Njujork, Vankuver - pazi, bogati, i Zagreb! - Cirih, Ženeva, Keln, Nirnberg... Dal' i Istanbul, šta mislite? Onaj ko kaže, "pa šta to mene brine?", sigurno nikad nije ni čuo za šine! London ima dva glavna železnička stadiona u srcu sitija: Kings Cross i St. Pancrass, kojima su britanski navijači oduševljeni. Nalaze se na najvećim saobraćajnim čvorištima, gde se nacionalne linije ukrštaju sa linijama drugoligaškog metroa. Pariz čak ima više takvih stadiona, sa pokrivenim železničkim tribinama u centru grada. Saobraćajno čvorište ispod Severne stanice je podvig podzemne gradnje, sa deset nivoa ispod zemlje povezanih ispod starog jezgra Pariza. Strasbur (grad u kojem se 8. juna obesio Entoni Burdejn) primer je stanice na kojoj je stara zgrada oslonac. Na nju je dodata staklena konstrukcija koja je pokrila i povezala sve koloseke. Fantastična destruktivna ideja o gašenju večnog olimpijskog ložišta u centru Beograda i pripaljivanju tek dve sirote vatrice, prokopske i topčiderske, na obzorju moći snalaženja svakog došljaka i odšljaka, daje šansu gotivnijim sportovima u kojima smo, naravno, uspešniji - plivanju i vaterpolu. Za razliku od GŽS, oni imaju sponzora. To je STR za prodaju kupaćih gaća i vlažnih stanova "Beograd na vodi". Šinski fanovi će se ionako snaći, pa "trojkom" u špicu stići do tribine "Topčiderca" ili peške dogegati do "Prokopovog" sever stajanja. Čujem da će ipak vratiti staru, dobru i ulepšanu GŽS na dnu Nemanjine ulice, ali samo pod uslovom da osvojimo Svetsko fudbalsko prvenstvo. Uostalom, to i planiramo. Neka nam je "Ruski voz" u pomoći. Skretničaru Kolarove, sledeći šut je tvoj.
  6. Ispričah li već kako me često me pitaju šta mislim o belim tragovima iza aviona? Kao što su mnogi sigurni da je Zemlja ravna odavde do Kosova, a možda i do kraja sveta, da je osvajanje Meseca holivudski lažnjak i da je vakcinacija opasna za svu decu stariju od nula dana, tako su ubeđeni da baš nas, Srbe, truju sa tih visina ispuštajući otrovnu hemiju. Ja obično kažem: “Aha, u pravu ste. Mi piloti imamo na desnoj strani instrumentalne table jedno crveno dugme na kojem piše Chemtrails, pa ga povremeno pritisnemo.” Poput homeopatskih placebo-lažnjaka koji vas privremeno ubede u ozdravljenje (a onda, naravno, umrete od bolesti kojoj mislite da ste doakali), ljudi će se potrovati samo buljeći u tragove aviona na nebu. Masovna histerija je dokazano delotvorna. Histerija je ta koja ubija sve živo. Mrtve ionako ne možeš ubiti jer su se blagovremeno potrudili da postanu pokojni. Ako sam vam ono gore već ispričao, sigurno vam nisam rekao da sam pilot postajao lagano i mukotrpno. Najteže mi je bilo da na početku karijere pojedinim militantnim paličarima dokažem da nisam “cirkusant” koji je zalutao međ ‘tiće bez mane i straha. Kada sam savladao tu prvu prepreku, sve je bilo lakše. Treba da znate da je većina iskusnih pilota onog vremena nosila na svojim leđima breme vojničkog drila, pa je imala problem da iznebuha prihvati ovakve sumnjivce koji dolaze niotkuda – ili, još gore, sa radija. Obožavao sam posao instruktora letenja. Jatova Pilotska akademija u Vršcu bila je vrlo kosmopolitsko mesto u koje su se, paralelno sa Jatovim klasama, slivali kandidati za pilote iz Angole, Turske, Libije, Indije, momci i s njima poneka devojka koje su tamošnje nacionalne kompanije (pokatkad i vlade tih država) slale na obuku u ovu institucija sa visokim rejtingom. Bio sam ponosan što sam njen deo. Jatova Pilotska akademija bila je istovremeno i odskočna daska za konačni prelazak u tzv. “veliki” JAT, čitaj: na velike putničke avione. U tom transferu, moje kolege i ja izabrali smo “boing 727”, tadašnju zvezdu Jatove flote, prelepi tromotorac sa 160 putničkih sedišta, prostranom putničkom i pilotskom kabinom (rekord smo postavili na jednom letnjem letu iz Tivta kada se u kokpit naguralo ukupno 12 persona! – ali, molim vas, nikome ni reči o tome :-) ). Nismo se pokajali. Lično sam proveo najlepše trenutke baš na tom avionu i, kao što svaki pilot koji više ne leti često sanja trenutke provedene na nebu, u moj san najčešće dolazi taj lepi, beli avion. Boing 727. Posebno me fascinira to što se u snena jutra budim (ili bar otvorim jedno oko) uvek u isto vreme: u trenutku kada digitalni časovnik kraj mog kreveta pokazuje da je sedam sati i dvadesetsedam minuta. Čudno? Kako da nije, kad na displeju čitav minut svetli: 7:27 Zoran MODLI, FB
  7. Sećate li se druga Raje iz filma "Tito i ja"? Verujte da u najnovijem ZAIRU (za neupućene: "Zakon akcije i reakcije", a evo i linka - http://www.modli.rs/zair/zair2017/Zair_2017.html) ima mnogo važnijih i životnijih tema, no ipak stavljam naglasak na "početak pre početka" emisije i onaj deo priče koji se odnosi na druga Gaju, čoveka koji je nekada davno vodio pionire na pohode "Po Titovom rodnom kraju". U filmu Gorana Markovića to je imaginarni lik po imenu "drug Raja", a u stvarnom životu... Ali, bolje da krenem od početka, od Kulina Bana i mog prvog razreda osnovne. Prvi razred protekao je u vidu ružnog sna. Sećam se samo dvorišta zemunske osnovne škole u ono vreme znane kao “Majka Jugovića” i mučnog iskustva kad me je zbog neke moje male bestidnosti školska spremačica na velikom odmoru naružila pred gomilom zabezeknute dece. Nisam više smeo da joj pogledam u oči. Laknulo mi je kada sam sledeće godine osvanuo u školi koja se tada zvala “Goce Delčev”. U osvit demokratije, kada su svi nesrpski narodni heroji infiltrirani u nazive domaćih ustanova proglašeni personama non grata, Goce Delčev je postao Majka Jugovića, a nekadašnja Majka Jugovića Srednja tehnička škola bez imena. Dobro mi je išlo u “Goce Delčevu”. Toliko dobro da sam kao najbolji đak u šestom razredu odabran da sa još pedesetak isto takvih štrebera iz isto toliko drugih škola odem na tradicionalni pohod “Po Titovom rodnom kraju”, dakle Zagorju, potom u Belom dvoru vidim Tita uživo, pa mu čak u ime pionira Srbije i govor održim, e da bih se nakon toga među svoje u školi vratio ovenčan neviđenom slavom. Razume se, i peticama zacementiranim do kraja osmog razreda! Ne verujete? Čemu onda služe ove fotografije koje su nam pre samo 57 godina razdelili ljubazni fotoreporteri "Borbe"? Predvodnik pomenutog pohoda bio je drug Gaja. U filmu Gorana Markovića “Tito i ja” zove se drug Raja. Drug Gaja, to jest Radomir Gajić, legendarni vaspitač, pedagog i upravnik Doma pionira Beograda i Pionirskog grada u Košutnjaku tokom druge polovine prošlog veka, ispraćen je na onaj svet s poštovanjem svih koji su ga znali. Drug Raja u Goranovom filmu se obesio. Zoran MODLI FB
  8. “Pešadinci umiru bedni i izmučeni, a avijatičari, kad ginu, ginu sveže izbrijani i siti,” izgovara ratni dopisnik Erni Pajl u sceni filma “Priča o pešadincu”, elaborirajući jedan od aspekata drugog svetskog rata dok sa mladim Robertom Mičamom čuči u blatnjavom rovu. Nažalost, letenje je uvek bilo rezervisano za gospodu, valjda zato što je, kao i tenis, foto-safari ili studije na Oksfordu, bilo skupo i šik. Prestižni individualni sport, od braće Rajt naovamo. Uostalom i nebo Engleske (Bitka za Britaniju) branila su aristokratska deca, uz tu i tamo poneku ekadrilu sastavljenu od prebega iz istočne Evrope. Posle se letenje demokratizovalo, ali samo za putnike. Skupo je ako ćete vi lično u ovoj profesionalnoj koridi da hvatate bika (jes, avion!) za rogove poluvolana. Ali čim ga osedlate i ukrotite, pred vama može da se otvori i privlačna, pa često i isplativa karijera. Zvonko Djurić, moj davnašnji poznanik iz doba kad je bio službenik kontrole letenja na vršačkom aerodromu, a ja instruktor u Jatovoj Pilotskoj školi, sada je malo u Vršcu, malo u Beogradu, a najviše na Novom Zelandu. Nedavno je prokomentarisao atraktivnu fotografiju kokpita Boinga 727, onog od onomad, analognog i lepo popunjenog "satovima", kako to mnogi vole da kažu: "... E ovo je bio kokpit, ovo je bila avijacija, bajo, kad su cajgeri bili u upotrebi, a ne ovi današnji smešni kokpiti sa TV ekranima i džojsticima koji više liče na video editing room nego na pilotsku kabinu. 'Bem ti avion bez poluvolana!" Ne citiram slučajno ovu sočnu Zvonkovu opasku. Bogami, s jedne strane je u pravu - nema "opipljivog" letenja u sterilnim uslovima, bez ijednog izazova. Danas dečaci od 13 godina poznaju komandne panele "boinga" i "erbasa" bolje nego saobraćajni pilot na početku preobuke za tip zahvaljujući Microsoftovom X simulatoru letenja. Bez problema će dovesti A380 od Toronta do Londona i uspešno sleteti na "central line" piste aerodroma Heathrow. Znači li to da mogu odmah da se zaposle u British Airwaysu? O, ne. Dug je put od video igre do rasnog letača. O istrajnosti na putu do cilja, obrazovanju i debelom iskustvu da ne govorim. Doduše, sa nekadašnjim "cajgerima" nije bilo lažnog privida koji naturščicima pruža iluziju da sve znaju, jer lagano napredovanje u avijaciji nije samo instant obuka na "zero hour" simulatorima, već dug i temeljan proces vaspitavanja budućih profesionalaca. A to je već kvalitet na kvadrat. Zato su tehno-kokpiti savremenih kruzera čest usklik u Fejsbuk sevdalinkama i, poput priča o ženskim posadama, izazivaju oprečne komentare. Džojstik ili poluvolan, električni provodnik ili čelična sajla, metal ili plastika, lepota ili elementarna funkcionalnost, dileme su samo u komentarima korisnika. Konstruktori su sa njima odavno raskrstili i ne odstupaju od zacrtanih puteva. Ipak, Ameri se sa svojim pragmatičnim duhom nikada olako ne odlučuju na konceptualni skok u nepoznato. Nastupaju s debelom rezervom prema svemu, pa tako i s delimičnim poverenjem u revolucionarni "fly-by-wire" sistem. Uostalom, nikada nisu sagradili ni putnički avion brži od zvuka, pustili su Evropu da se zaleti i probija zvučne zidove (a sa njima i limite rentabilnosti, sve do potpunog "konkordovog" prizemljenja). Stoga, ako nebom ikada budu leteli putnički aviona bez pilota, poslednji koji će to biti biće Boingovi... Zoran MODLI, FB
×
×
  • Create New...