Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'memoriam:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Како јављају агенције, руски космонаут Алексеј Леонов, генерал-мајор авијације ВВС и први човек који је шетао свемиром далеке 1965. године, преминуо је у Москви у 86. години. Леонов је преминуо у болници Бурденко после дуге болести и биће сахрањен на Савезном војном гробљу 15. октобра, рекла је за Тас његова секретарица Наталија Филимонова. Руски космонаут два пута је летео у свемир, а летови су трајали укупно седам дана. Током првог лета, 1965. године, ушао је у историју као први човек који је шетао свемиром, где је провео 12 минута. Леонов је заједно са пилотом брода "Васход 2" Павлом Бељајевим полетео на свемирску мисију, која је имала за циљ испробавање совјетског типа свемирског скафандра "Беркут", односно провера његове функционалности за кретање у отвореном свемиру, те манипулисање алатима и појединим прибором, неопходним за евентуалне оправке "споља". Ипак, овај први покушај умало да се трагично заврши за (тада) пуковника Леонова, зато што је дошло до надувавања одела због разлике притисака које мембране у оделу нису на најбољи начин компензовале, тако да је мало фалило да Леонов постане земљин сателит до краја времена. Онако "натечен" у оделу, једва се вратио у матични брод. Леонов је након овог подвига, био у групи која је се припремала за никада реализовано совјетско слетање на Месец. Дуго година је био руководилац Центра за обуку совјетских космонаута. Пензионисан је почетком 90-их година у чину генерал мајора авијације, а међу многим признањима која је заслужио током своје летачке каријере, истиче се то што је два пута проглашаван Херојем СССР-а. Као сећање на овог див-јунака авијације, прилажем свој осврт на руски филм из 2017. године - "Време Првих", својеврсни омаж овом пиониру освајања свемирских пространстава из времена када смо мислили да градимо неки бољи свет за све људе на њему. Ваљда нисмо окаснили... Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента. Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада... Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД. Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело. Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја. И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој... Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда. Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу.... Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати! IMDb
  2. Члан Српске академије наука и уметности Никола Хајдин, преминуо је у Београду, потврђено је РТС-у у САНУ. Хајдин је био на челу САНУ од 2003. до 2015. године. Рођен је 4. априла 1923. у Врбовском у Хрватској. Дипломирао је и докторирао на Грађевинском факултету у Београду, где је био редовни професор од 1966. године. Био је један од водећих светских стручњака у области пројектовања мостова и лучних брана. Његови мостови са косим затегама представљају светско достигнуће у изградњи мостова. Један од најпознатијих је мост на реци Висли у граду Плоцку у Пољској. Пројектовао је и лучне бране широм света. Аутор је више стотина научних радова. Веома је цењен као аутор читавог низа челичних и бетонских конструкција. Из великог опуса тих остварења издвајају се Железнички мост са косим затегама преко реке Саве у Београду (са Љ. Јевтовићем, 1979), друмски мост система греде са косим затегама преко реке Дунава у Новом Саду (1981); лучна брана "Глажње" у Македонији (1967) и велики мост са косим затегама преко реке Висле у Пољској. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године. Потпредседник САНУ био је од 1994. до 2003, а председник САНУ у три мандата - од 2003. до 2015. године. Никола Хајдин је био инострани члан неколико академија - Словеначке академије знаности и уметности, Националне академије Атине, Европске академије наука, уметности и литературе са седиштем у Паризу, Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и Европске академије наука у Лијежу, као и члан бројних стручних удружења и комитета. Године 2000. године изабран је за почасног доктора Националног техничког универзитета Атине. Академик Хајдин је дао изузетно значајан допринос у научној области која се односи на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција, и на радове из Теорије танкозидних носача. Научни опус Николе Хајдина обухвата преко 230 радова (од чега је приближно половина објављена у иностранству у најугледнијим часописима) цитираних преко 300 пута у иностранству и више стотина пута у земљи. Добитник је бројних признања и награда, међу којима су: Октобарска награда Београда (1959); Октобарска награда Новог Сада (1981); Награда АВНОЈ-а (1987); Прва награда за пројекат моста преко реке Висле у Плоцку, Пољска (1996); Орден рада са златним венцем (1979); Орден заслуга за народ са златним венцем (1987) и Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца (2011), саопштила је Српска академија наука и уметности. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3594459/preminuo-akademik-nikola-hajdin.html
  3. Легендарни кошаркаш Жарко Варајић преминуо је у 67. години након дуже болести. Некадашњи капитен златне генерације Босне преминуо је у Београду у 67. години. Са Босном је освојио три титуле шампиона државе и два купа. Босну је водио до крова Европе 1979. године, када је са 45 поена у финалу против Емерсон Варезеа донео екипи из Сарајева титулу европског шампиона. Oстаће упамћен као један од великана игре под обручима, нарочито због учинка од 45 поена у финалу Евролиге против Емерсона. Његов рекорд ни данас није оборен када је реч о клупској борби за континентални трофеј. Био је спортски директор мушких репрезентативних селекција у Kошаркашком савезу Југославије, СЦГ и Србије, заменик Савезног министра за спорт, а уз све то доби је и низ наградa попут три златне значке СОФKА Југославије, орден Немање првог реда СР Југославије, орден југословенске заставе првог реда итд. Поред тога, имао је читав низ волонтерске активности па је тако био члан Олимпијског комитета зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Затим председник Стручног савета Kошаркашког савеза Југославије од 1987. до 1992. године (златне године југословенске кошарке); Председник Програмске комисије Југословенског Олимпијског комитета од 1996. до 2000. године; Спортски директор југословенског Олимпијског тима на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године; Председник спортског савеза "Спорт за све" Србије од 2003. до 2006. године; Најнепосредније је учествовао у организацији Европског шампионата у кошарци у Београду 2005. године; Био је директор турнира ЕYОФ 2007.;Најнепосредније учествовао у организацији Европског првенства у кошарци за јуниоре у Београду 2005. године и Светског првенства за играче до 19 година у Новом Саду 2007. године; Био је директор кошаркашког турнира Универзијада Београд 2009. године исл. Рођени Никшићанин је за А репрезентацију играо 126 пута и освајао многе трофеје као што су сребро на Олимпијским играма у Монтреалу, злато на Европском првенству у Лијежу 1977, бронзу две године касније у Торину, злато на Медитеранским играма 1975, као и два злата са Балканских игара у Солуну 1974. и 1976. у Бургасу.
  4. Преминула је звезда српске и југословенске кинематографије Душица Жегарац, саопштило је Удружење филмских глумаца Србије. Цењена уметница рођена је у Београду 1944. године. Као средњошколка случајно је запажена и ангажована за главну улогу прогоњене Јеврејке у филму Девети круг (1960), за коју је награђена на фестивалу у Пули. Жртвујући студије медицине, наставља са сличним улогама девојака које помажу партизанима Степенице храбрости (1961) и Саша (1962), те 1962. године уписује глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Након дужег раздобља без ангажмана, од 1966. године и улоге у филму Топле године гради стабилну каријеру. Зрелија, тамнокоса и привлачна, велике моћи уживљавања, тумачи главне и веће споредне улоге (све чешће карактерне) у бројним филмовима: Буђење пацова (1967) и Пошаљи човека у пола два (1967). За главну улогу у филму Опклада, из 1971. године, Здравка Рандића, у коме глуми младу супругу која напушта старијег мужа (Павле Вуисић), да би му се, увидевши да је преварена, вратила, награђена је Златном ареном у Пули. Осам година касније осваја исту награду, овога пута за епизодну улогу, за лик алкохоличарке на лечењу, у Посебном третману (1980) Горана Паскаљевића. Остварила је такође мноштво улога у домаћим ТВ серијама (Од сваког кога сам волела, Микеланђело, Боје слепила и друге). На Филмским сусретима у Нишу добила је награду „Павле Вуисић“ за животно дело. http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/461/svet-poznatih/3533441/preminula-glumica-dusica-zegarac.html
  5. Један од највећих српских и југословенских глумаца Михаило Миша Јанкетић преминуо је у Београду, саопштило је Југословенско драмско позориште (ЈДП). У раскошној богатој каријери одиграо је више од стотину улога у позоришту, највише у своом матичном театру – ЈДП-у. Огроман траг оставио је на филму, телевизији и радију, а добитник је најзначајнијих глумачких и друштвених признања – Добричиног прстена, Октобарске награде, четири Стеријине награде, Награде "Павле Вуисић" за животно дело. Прву улогу на сцени Југословенског драмског позоришта одиграо је у представи "Ричард III" 1961. Члан ансамбла ЈДП-а био је од 1962. до 1998. године. У том периоду остварио је више од шездесет улога. Последњу премијеру Миша Јанкетић је имао на седамдесетогодишњицу Југословенског драмског позоришта у представи "Краљ Бетајнове" играјући Крнеца (2018). Рођен је 24. маја 1938. године у Новом Саду, а гимназију је завршио у Београду. Студије књижевности уписао је на Филозофском факултету у Београду, али је после три године, 1958. постао студент глуме на Академији за позориште, радио, филм и телевизију. Дипломирао је 1962. године у класи професора Мате Милошевића. На сценама Југословенског драмског позоришта био је Иго у "Прљваим рукама" Ж. П. Сартра, Урош V у Смрти "Уроша V С. Стефановића", Љуба Врапче у представи "Кад су цветале тикве" Д. Михаиловића, Раскољников у "Злочину и казни" Ф. М. Достојевског, Стенли у "Трамвају званом жеља" Т. Виљамса, Хорват у Крлежином "Вучјаку", Алесандро Медичи у "Лоренцачу" Алфреда де Мисе, Војвода Мишић у "Колубарској бици" и "Ваљевској болници" Д. Ћосића, Благоје у "Путујућем позоришту Шопаловић" Љ. Симовића, Гавриловић у Стеријиним "Родољупцима" (1986) и Градоначелник у Гогољевом "Ревизору", Јеврем Прокић у "Народном посланику" и Обрад Ђорђевић у "Тако је морало бити" Б. Нушића... Добитник је годишњих награда Југословенског драмског позоришта за улоге Бориса Аненкова ("Правденици"), Бредлија ("Покопано дете"), Исуса ("Некрштен дан"), Живојина Мишића ("Колубарска битка"), Гавриловића ("Родољупци"), Мајора Божића ("Сеобе"), Градоначелника ("Ревизор"), Јеврема Прокића ("Народни посланик"). Са великим успехом играо је и на сценама других позоришта (Атеље 212, Народно позориште, Београдско драмско позориште, Српско народно позориште, Звездара театар...) Октобарска награда града Београда додељена му је за улогу Раскољинкова у представи "Злочин и казна", 1971. Стеријине награде добио је за улоге Јагоша Краља ("Клаустрофобична комедија", 1987, Звездара театар), Јеврема Прокића ("Народни посланик", 1991), Књаза Николе ("Принцеза Ксенија од Црне Горе", 1994, Црногорско народно позориште) и Чика Драгог ("Смртоносна мотористика", 2005, Атеље 212). Добитник је награда "Јоаким Вујић", "Миливоје Живановић", "Раша Плаовић", "Љубиша Јовановић", Статуете "Ћуран", "Зоранов брк", "Бранислав Нушић" за животно дело. Награда Удржења филмских глумаца за животно дело "Павле Вујисић" додељена му је 2014. Нашу најзначајнију позоришну награду, Добричин прстен, добио је 2003. године. На филму је срађивао са најзначајнијим домаћим редитељима. У филмографију Мише Јанкетића улазе остварења "Сан" Пурише Ђорђевића, "Како су се волели Ромео и Јулија" Јована Живановића, "Опатица и комесар" Гојка Шиповца, "Хороскоп" Боре Драшковића, "Убиство на свиреп и подмукао начин и из ниских побуда" Жике Митровића, "Девојка са Космаја" Драгована Јовановића, "Свадба" Радомира Шарановића, "Зимовање у Јакобсфелду" Бранка Бауера, "Светозар Марковић" Едуарда Галића, "Како сам систематски уништен од идиота" Слободана Шијана, "Почетни ударац" Дарка Бајића, "Секс – партијски непријатељ бр.1" Душана Сабоа, "Пети лептир" Милорада Милинковића... Играо је у ТВ драмама и у серијама: "Димитрије Туцовић", "Отписани", "Салаш у Малом Риту", "Непокорени град", "Сиви дом", "Вук Караџић", "Бољи живот", "Заборављени", "Срећни људи", "Породично благо", "Убице мог оца", "Жмурке"... Михаило Јанкетић се бавио педагошким радом као професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. Датум сахране и комеморације биће накнадно објављени. TANJUG
  6. Dejan Anastasijević, urednik BBC-a na srpskom, preminuo je danas posle duge i teške bolesti. Dejan Anastasijević rođen je u Beogradu 1962. godine. Radio je za više inostranih medijskih kuća, a na Radiju B92 uređivao je kultnu emisiju „Oblačić u stripu“. Takođe, bio je dugogodišnji novinar beogradskog Vremena i američkog magazina TIME i dopisnik Tanjuga iz Brisela. Izveštavao je sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i na Kosovu pa se samim tim „kvalifikovao“ da ga bivši ministar informisanja Aleksandar Vučić u „vladi narodnog jedinstva“ prozove u Skupstini Srbije uz opasku da se „takvi neće tolerisati“. View image on Twitter 158 people are talking about this Twitter Ads info and privacy U aprilu 1999. Dejan je morao da pobegne u Beč sa porodicom jer su mu pretili i njegov život je bio ugrožen. U Beograd se vratio u avgustu 2002, na vreme da pokriva pad Slobodana Miloševića i njegov odlazak u Tribunal za ratne zločine u Hagu. Oktobra 2002, Dejan je bio prvi srpski novinar koji je svedočio protiv Miloševića. U aprilu 2007. godine preživeo je pokušaj atentata. Tada je na simsu prozora njegovog stana eksplodirala bomba. Druga bomba, koja je takođe bila postavljena, nije eksplodirala. Anastasijević je tada ocenio da „u poslednje vreme svojim tekstovima nije direktno išao na neku ličnost“, već da je bio meta zbog svog celokupnog stava i rada. „Ovo je napad na profesiju i sve ljude koji slično misle“, ocenio je tada Anastasijević i dodao da policija „nije ovo shvatila kao rutinsku stvar, već je celokupnim ponašanjem pokazala da ovo doživljava kao slučaj od najvišeg prioriteta“. 17 people are talking about this Nekoliko godina posle pokušaja atentata, 2010, za list Blic je izjavio da je nakon njegovih tekstove o ratnim zločinima i činjenicu da je bio svedok pred Tribunalom u Hagu, sumnjao da je iza napada na njega stajao Vojisilav Šešelj i Jovica Stanišić. I 2018. godine osvrnuo se na taj pokušaj ubistva. Tada je rekao: „Bio sam besan danima, možda i duže od toga. A sad nisam besan, ali jesam ljut i razočaran u svoju državu zato što za deset godina i tri vlade koje su prošle, tri vlasti, taj slučaj nije rešen“. I tada je tvrdio da nema dilemu da je to bio pokušaj ubistva a ne zastrašivanje jer su mu, kako je tvrdio, tako rekli policijski tehničari koji su vršili uviđaj. „Čerčil je svojevremeno rekao da je novinarstvo najbolji posao na svetu ako ga čovek napusti na vreme. U mom slučaju ja očigledno nisam iskoristio tu priliku i, na kraju krajeva, to je jedino ono što umem da koliko-toliko dobro radim. U svim drugim stvarima u kojima sam se okušao, a okušao sam se u mnogim poslovima u mladosti, svuda je ispadala neka katastrofa. Ovo mi nekako ide i sad nemam izbora“, ispričao je prošle godine Anastasijević. Kao novinar pokrivao je sve konflikte sa područja bivše Jugoslavije. 67 people are talking about this Bio je poznat po svojim tekstovima o bezbednosnim snagama Srbije, kao i o člancima o ratnim zločinima, a tokom 2007. posebno je pisao o slučaju „Škorpiona“ i braće Bitići. Njegovi izveštaji iz 1998. godine o okrutnosti nad etničkim Albancima na Kosovu doveli su ga do kriminalne optužbe od strane Miloševićevog režima za „širenje dezinformacija i pomaganje teroristima“. 27 people are talking about this Anastasijević je bio urednik knjige o srpskoj opoziciji „Out of Time“ (IWPR, London, 2000), koja je bila burno pozdravljena. Za analitički i hrabar pristup novinarstvu, Anastasijević je dobio više novinarskih nagrada, uključujući nagradu NUNS-a, „Dušan Bogavac“ i „Staša Marinković“, kao i 2008. nagradu holandskog Oxfama Novib/PEN za zalaganje za ljudska prava i slobodu izražavanja.
  7. Глумац Игор Первић преминуо је у 52. години, у свом стану, преносе београдски медији. Рођен је у Београду 29. октобра 1967. године. Са седам година добио је своју прву улогу у филму Породични оркестар. Глумио је у многим филмовима као што су „Црни бомбардер“, „Лајање на звезде“, „Буре барута“, „Сиви дом“ и познатим серијама „Рањеник“, „Вук Караџић“, а први пут се појавио на јавној сцени са само седам година. Јавности је био познат и по признању да је почео да узима дрогу и о сведочењима како се од ње одвикавао. Игор Первић се на једно време и повукао из јавности, а у последњих годину дана глумио је у серијама „Шифра Деспот“, „Ургентни центар“, „Жигосани у рекету“ и „Немањићи – рађање краљевине“. Игор Первић је био оснивач и вокал култног београдског бенда "Дух Нибор", који су чинили другари из Осме београдске...
  8. У Београду је у уторак преминуо глумац Воја Мирић, који је у златним годинама наше кинематографије остварио велики број улога. Ипак, филм "Дервиш и смрт" и улога Ахмеда Нурудина посебно су у памћење старијих гледалаца утиснули његов маркантни лик. Упркос популарности, средином осамдесетих напустио је глуму и повукао се у миран живот, далеко до светлости позорнице и филмских рефлектора. На сцену је ступио чудном игром случаја: као гимназијалац крушевачке гимназије отишао је с пријатељем на пробу нове представе градског позоришта и добио улогу - старца од осамдесет година. Убрзо се с братом преселио у Београд, уписао у "Абрашевић", а онда и на Академију: "И ту сам случајно дошао. Желео сам да студирам грађевину или архитектуру, моји су хтели да будем правник, а ја отишао на глуму". Дипломирао је у класи професора Танхофера, почео у новосадском позоришту, али је после одслуженог војног рока наставио у Београдском драмском, да би се на крају отиснуо у "слободњаке". На филму је одиграо педесетак улога (десетак главних), 1964. године освојио је Сребрну арену за филм "Службени положај" Фадила Хаџића, а десет година потом и Златну арену за "Дервиш и смрт" Здравка Велимировића. За многе је неочекивано, сувише рано, одустао од глуме. После престанка уметничке каријере показао је добре организаторске способности у Позоришту на Теразијама, а потом и као директор "Инекс филма", пишу "Новости". - Дошле су нове генерације, заиста изванредне, она из чешке школе, редитељска, која је, наравно, имала и своју генерацију глумаца. Ми смо били већ старији. А онда је дошло и до смањења посла - једноставно је објаснио у једном новинском разговору своје разлоге одласка са сцене Воја Мирић, мирни и једноставни човек који је за себе неком приликом рекао и ово: "Никада се нисам много одушевљавао, нити ме је било шта у животу могло да обесхрабрити..." Улоге Запажене улоге Мирић је остварио у остварењима "Чудна девојка", "Дани искушења", "До победе и даље", "Сретни умиру двапут", "Изданци из опаљеног грма", "Валтер брани Сарајево", "Отписани", "Врхови Зеленгоре", "У сукобу", "Двобој за јужну пругу", "Нека друга жена", "Одлазак ратника, повратак маршала"...
  9. Poznati filmski i televizijski glumac Miroljub Lešo preminuo je jutros u 73. godini života. Poznat kao bruder Pero iz serije "Salaš u malom ritu" ostaće u sećanju i po brojnim, uglavnom sporednim, ulogama na velikom platnu. Miroljub Lešo rođen je u Beogradu 27. jula 1946. godine. Debitovao je 1968. kod Radoša Novakovića u filmu “Bekstva”, potom dobija ulogu u “Kamiondžijama” četiri godine kasnije, a onda se 70-ih nižu epizode u filmovima i serijama “Dimitrije Tucović”, “So”, Bombaši, “Sutjeska”, “Kapelski kresovi”, “Doktor Mladen”, “Otpisani”, pomenuti “Salaš u Malom ritu” i mnogim drugim. Postaje sve traženiji epizodni glumac i ostvaruje uloge u ostvarenjima "Hajduk", "Snovi. život i smrt Filipa Filipovića", "Poslednji čin", "Svetozar Marković", "Miris dunja", "Mahovina na asfaltu", "Neka druga žena", "Kraj rata", "Quo vadis", "Brisani prostor", "Vuk karadžić", "Bolji život"... U poslednje dve decenije Lešo nije toliko radio ali je ipak ostvario nekoliko uloga, opet epizodnih između ostalog u sledećim delima: "Bulevar revolucije", "Vukovar jedna priča", "Paket aranžman", "Kraj dinastije Obrenović", "Ptice koej ne polete", "Gore dole", "Država mrtvih", "Vratiće se rode". Kolumnista portala Mondo Mladen Nikolić je u jednoj od svojih kolumni na lep način pisao o "onom glumcu kojeg svi znamo, a ne znamo mu ime": "Miroljub je prvi put pred kamere stao u svojoj 23. godini, glumeći jednog od robijaša u "zatvorskom" filmu Radoša Novakovića "Bekstva" (1968). Malo ko pamti ovu, po stilu i atmosferi, nesvakidašnju dramu inspirisanu istinitim bekstvom tridesetak komunističkih robijaša iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Ipak, ovaj film bio je prilika za nekoliko mladih glumaca-početnika da se predstave najširoj publici - među njima bili su Milan Gutović, Dragan Zarić i Josif Tatić. I debitant Miroljub Lešo, naravno. Posle tog prvog izleta u svet filma, usledilo je zatišje, nekoliko sezona mladi glumac je proveo u Narodnom pozorištu, tiho i gotovo neprimetno. Sve do 1972. godine, kada je Stipe Delić, tek izabran da režira preskupu epopeju o famoznoj Petoj ofanzivi na Sutjesci, video fotografiju Miroljuba Leša i odmah ga pozvao na probno snimanje. Dodeljena mu je mala ali upečatljiva uloga neustrašivog mitraljesca Bore. U "Sutjesci" Miroljub je, iako još mlad i neiskusan, ostavio snažan utisak, kako svojim markantnim izrazom, tako i svedenom i veoma ubedljivom glumačkom igrom. Te 1973. u Miroljubovoj karijeri dolazi do velikog zaokreta; najviše zahvaljujući uspešnom angažmanu u ratnom spektaklu "Sutjeska", stasiti glumac prodornog pogleda i dubokog glasa prestaje sa radom u pozorištu i potpuno se okreće glumi ispred kamera. Iste godine pojavio se i u filmu Predraga Golubovića "Bombaši", a dobio je i ulogu u hit seriji "Kamiondžije". 1975. glumio je u urbanoj drami Vlatka Gilića "Kičma", a tu su i epizodne role u serijama "Kapelski kresovi" i "Otpisani" (tumačio lik Slavka, dvostrukog agenta)....".
  10. У суботу 16. марта увече у Београду напустила нас је велика српска књижевница, Гроздана Олујић. Била је позната по својим романима, приповеткама, бајкама, као и по својим преводима, есејима и антологијама. Гроздана Олујић рођена је 1934. године у Ердевику. Чувала је „бабушка”, Рускиња избегла од Октобарске револуције, па је рано научила руски и француски. После гимназије у Бечеју завршила је енглески језик и књижевност, а потом и магистрирала на Филолошком факултету у Београду. Још као студенткиња, у 23. години објавила је роман „Излет у небо” (1958). Рукопис је добио награду сарајевске издавачке куће „Нова просвјета”, изазвао велику пажњу и убрзо идеолошке нападе због критичког односа према социјалистичком режиму. У кратком временском периоду, током једне деценије, написала је и „Гласам за љубав” (1963, први омладински роман у српској књижевности), „Не буди заспале псе” (1964) и „Дивље семе” (1967). Шездесетих година била је млад писац у фокусу, онај који изазива контроверзне ставове и, у исто време, један од најпревођенијих (романи су преведени на око тридесет језика, објављивани на разним континентима, ушли у лектиру за студенте компаративне књижевности на америчким универзитетима). По романима су снимљени филмови „Чудна девојка” (1962) и „Гласам за љубав” (1965), од којих први спада у један од култних филмова црног таласа југословенске кинематографије. Пети роман „Преживети до сутра” (настао 1961) одлучила је да не објави, све до пред крај живота (Плаво коло Српске књижевне задруге 2017). Прошле године Српска књижевна задруга и Прометеј објавили су едицију „Сабрани романи Гроздане Олујић” којом се представља њен целокупни романескни опус. Са друге стране, идеолошке критике имале су далекосежне последице, па су место и значај списатељице углавном одређивани на фону негативне рецепције у социјалистичкој епохи: у свим важнијим књижевноисторијским прегледима друге половине 20. века дело Гроздане Олујић вредновано је као „доста превођено”, али „без особите дубине”. Данас је видљиво да њен књижевни опус има своју знатну дубину и слојевитост и да је реч о ауторки која је била провокативна и бескомпромисна у представљању скривених страна људске природе и друштва. Модерност романа огледа се не само у приповедној структури, већ и у усредсређености на актуелну стварност земље која се тада опорављала од последица рата. Позиција младог човека (а јунаци њене прозе најчешће су средњошколци, студенти, чиновници, уметници) у свим временима је слична, изјавила је списатељица у једном интервјуу: они се не мире са постојећим и у свом трагању за срећом често прекорачују моралне, друштвене, еротске норме. Чињеница је, међутим, да је таква слика стварности (било да је радња смештена у фикционалну војвођанску варошицу Караново, Београд или Њујорк) била у оштрој супротности са комунистичком идеологијом и потребом да се млади људи обликују као промотори социјалистичких вредности и изградитељи будућег друштва. Један новински текст из тог доба наводи да су њени ликови први хипици у српској књижевности, па се може рећи да је наслутила (или антиципирала) шездесетосмашке протесте у Југославији. Каријеру је почела као новинарка у „Младости” и „Младој култури” крајем педесетих година прошлог века. Познавала је Десанку Максимовић, Андрића, Васка Попу, Бранка Ћопића и многе друге. Из њених разговора са књижевницима настала је књига „Писци о себи” (1959). Много година касније из текстова објављених у овим листовима настала је збирка књижевних портрета о одрастању великих писаца и уметника „Били су деца као и ти” (2017). Волела је сликарство и дружила се са уметницима – Деса Керечки, која је илустровала многе њене књиге, била јој је блиска пријатељица, као што су били и Милић од Мачве, Оља Ивањицки, Шејка и други. У Сједињеним Америчким Државама боравила је као стипендиста International Writting programа у Ајови (1969/70), а као корисник Фулбрајтове стипендије држала је предавања студентима на Универзитету у Калифорнији и на Колумбија универзитету у Њујорку (1982–1984). Неки њени текстови су драматизовани и извођени у САД у том периоду. У овом периоду ауторка је више пута боравила у Индији и спријатељила се са познатом индијском књижевницом Амритом Притам чију је књигу превела на српски језик. Опчињена културом Далеког истока годинама је радила на „Антологији савремене индијске поезије” (1980), за коју је требало да добије награду за преводилачки рад „Милош Ђурић”, али те године није додељена. Осим тога, превела је и дела Арнолда Вескера, Сола Белоуа, Виљема Кенедија, Јукима Мишиме. Осим романескне прозе, Гроздана Олујић писала је и приповедну прозу и радио драме које су извођене на Радио Београду. Осим прича у периодици, објавила је збирку „Афричка љубичицa” (1985) из које су многе приче уврштене у антологије широм света. Једна од тих прича награђена је на конкурсу за најбољу кратку причу у Арнсбергу (Немачка). Гроздана Олујић бавила се тумачењем књижевности, па њена есејистика обухвата проблем времена у књижевном делу, текстове о Кафки, Томасу Вулфу, Марселу Прусту, студију о Вирџинији Вулф и о савременој индијској поезији; у области проучавања књижевности за децу познати су њени есеји о поетици бајке и природи фантастике у књижевности за децу. Младим читаоцима позната је као писац бајки из основношколске лектире. Бајкама се посветила у својим зрелим годинама и у овом жанру постигла велики успех у земљи и иностранству, о чему сведоче збирке „Седефна ружа и друге бајке” (1979), „Небеска река и друге бајке” (1984), „Камен који је летео” (2002), „Снежни цвет” (2004), Јастук који је памтио снове” (2007) и роман бајка „Звездане луталице” (1987). Сматра се најзначајнијим аутором бајке у савременој књижевности – збирке су преведене на више од тридесет језика широм света, а бајку „Варалица и смрт” Светска академија за уметност и културу (САД) прогласила је најбољом бајком света (1994). Године 2001. за Српску књижевну задругу сачинила је „Антологију љубавних бајки света”. Добила је и награде Политикиног забавника, Младог покољења, Змајевих дечјих игара, Златни лептир, Стара маслина. Године 2004. добила је Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије. Добитница је НИН-ове награде за роман „Гласови у ветру”. Важно је рећи да је за своје заслуге у књижевности добила витешки орден Danneborg (1977), да је била почасни члан Универзитета у Ајови, од 1970. и почасни грађанин града Осла. Последња појављивања у јавности имала је приликом доделе НИН-ове награде пре десет година. Живела је повучено, у свом стану, али волела је да чита нове књиге које су се појавиле и да о њима разговара. Када сам је последњи пут видела рекла је да много сања. Сахрана Гроздане Олујић 21. марта у Алеји заслужних грађана Сахрана књижевнице и преводиоца Гроздане Олујић биће одржана у четвртак, 21. марта, у 11.30 у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, саопштило је синоћ Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Истог дана у 10 сати биће одржана комеморација у Удружењу књижевника Србије, наводи се у саопштењу. У удружењу „Адлигат” налазе се библиотека и део личне архиве Гроздане Олујић. Поводом њене смрти, Удружење ће у Музеју српске књижевности, који је под његовим окриљем отворен, приказати посебну изложбу ретких потписаних првих и страних издања њених дела, као и део књига са посветама других великана овој књижевници, преноси Танјуг.
  11. Razvoj popularne muzike je u poslednjoj deceniji prošlog veka otvorio dno za još deset podrumskih spratova treša pa Šaban Šaulić spram nekih estradnih pojava današnjice deluje nadmoćno, kao Mocart zalutao među urođenike. Jednog običnog dana sredinom šezdesetih godina prošlog veka u Šapcu je bivši bokser Mačve Alija uveo svog bratanca, inače talentovanog fudbalera, ali i teškog pušača od desete godine života, u kafanu i naredio mu da peva. On je pustio glas: Čajorije, šukarije, ma phir urde pala mande, ma phir urde pala mande, čaje! Klinac je tako dobro imitirao Esmu Redžepovu da se pred kafanom napravila gužva – ljudi su mislili da je Esma došla u Šabac. Taj klinac se zvao Šaban Šaulić. Područje između Bijeljine, Šapca, Loznice , Zvornika i Tuzle nikada nije bilo neka definisana politička ili geografska celina. Tamo gde su se spajali Podrinje, Majevica, Semberija i Mačva ipak je postojala jedna nevidljiva ali moćna veza među običnim ljudima. Oni su, čini mi se, više nego na drugim mestima, imali sklonost ka narodnjacima. I to u rasponu od takozvanih „izvornjaka“ i ojkača preko svake vrste narodnjačkog treša, do vrhunskih poluorijentalnih šlagera. Radio Loznica i Radio Šabac su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka danonoćno isijavali te hitove, kombinujući ih sa „željama i pozdravima". Narodnjaci su već tada polako gubili svoju čednost i postajali – veliki biznis. "Dajte mi utjehu” Šaban Šaulić se krajem šezdesetih pojavio niotkud u toj šabačkoj mehani, sa osamnaest je zaprepastio i orkestar i menadžera u Beogradu svojim jedinstvenim glasom na audiciji, već posle tri dana je napravio prvi studijski snimak. Ćutljivi mladić se pokazao kao vanserijski talenat. Ono imaginarno kraljevstvo narodnjaka koje se prostire sa obe strane Drine dobilo je svog nekrunisanog princa. Mada je rođen u Šapcu, Bijeljina, odakle mu je bila majka, inače partizanka odlikovana ordenom za hrabrost, takođe je obeležila njegovo detinjstvo. Majka je bila nosilac muzičkog dara – bijeljinski komšiluk bi zaustavljao dah kada bi ona zapevala. Na prvoj ploči, snimljenoj 1969. Šaban Šaulić peva jezikom bijeljinskih sokaka - na ijekavici: Utjehu, dajte mi utjehu / za dušu slomljenu / za ranu na srcu /za ljubav nevjernu – dajte mi utjehu. To je postao hit na radio stanicama, ali se – što je još važnije – pesma odmah nametnula kafanskim pevačima. Ljudi su u kafanama uz nju dizali ruke u onom čuvenom, do pola glumljenom, a od pola smrtno ozbiljnom zanosu. Mladi Šaban se nastanjuje u Beogradu. U metropoli folka zlatno grlo će skromnog šabačkog momka od podstanarske sobice na Banovom brdu dovesti sve do porodične kuće na Dedinju. Moj Šaban Osamdesetih je Šaban Šaulić već bio kralj folka, a za moje okruženje i više od toga - jedan od apsolutnih autoriteta u narodnjačkom miljeu. Čovek sa kristalnim glasom je svojim pesmama opsluživao teški rakijski zanos momaka za šankovima bistroa u bosanskoj varošici u kojoj sam odrastao. U našim raspravama Šaban, kako su ga familijarno zvali moji školski drugovi, beše nedodirljiv. Svaki znak pitanja koji bi se nehotice pojavio nad mojim namrštenim čelom – jer ja sam stanovao u drugačijem univerzumu u kojem su se note ukrštale pinkflojdovski – bio bi doživljavan kao veleizdaja. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, odrastajući u opisanom narodnjačkom kraljevstvu, naučio sam da živim sa tuđim zanosima koje nisam delio. Katkad sam se neoprezno upuštao u situacije, u kojima su svi oko mene bili pijani, a komandu nad zvučnicima je imao predstavnik većine – neki Šabanov fan. Bilo je noći u kojima sam morao da slušam i po dvadesetak puta: „Bio sam pijanac /nekada zbog nje/ tugovao, lumpovao i sa čašom drugovao / cigani me svi poznaju, bio sam pijanac”. To je u socijalističkom raju odjekivalo kao himna svih ruralnih ispičutura. Prinudno modernizovana radnička klasa sa seljačkim korenima mogla se konačno pronaći u toj vrsti zašećerene emotivnosti – uživanje u sopstvenom bolu i samosažaljenje su ionako, prema Dvornikoviću, sačinjavaju sevdalijski temelj balkanskog čoveka. Anđeoski glas palanke Šabanovi hitovi su tokom sedamdesetih izražavali novu samosvest širokih narodnih masa. Ljudi koji su u predgrađima varoši i gradova zidali kuće, pre podne radili u fabrikama, a popodne obrađivali svoje dulume zemlje, zalazili u kafane sa kariranim stolnjacima i prepunim limenim pepeljarama i zaljubljivali se u konobarice, u Šabanovim melodijama i tekstovima pronalazili su sebe. Oni su novokomponovanu muziku doživljavali kao izraz svog emotivnog sklopa – red patetike, red prejakih osećanja, red pseudopesničkih metafora, red patnje koju je Šaban znao radosno otpevati. Nekada su to bile i kriptične poruke, mudrosti čije krajnje domete niko nije razumevao, ali su se uz špricer, pivo i ostale opijate, kroz gusti duvanski dim te reči otvarale balkanske čakre: “Jedna lasta ne čini proleće - a ni jesen jedan cvet uveli”. Jugoslovenska industrija je usisavala seosku i provincijsku omladinu u orbitu gradova. Žal za ostavljenim zavičajem, nesnalaženje u hladnim gradovima i kompleksi proistekli iz kulturnog šoka nisu nalazili svoj izraz u tadašnjoj vrhunskoj književnosti, popu ili roku. Te potrebe prepoznali su narodnjački bardovi, pretvarajući kulturološke lomove u kafansko-terapeutske rituale: “Kako si majko, kako si oče / kakvo je tamo vreme / da li se momci u selu žene /pitali neko za mene?” Ovaj motiv koji se pojavio 1974. ponavlja u podvarijantama u raznim Šabanovim pesmama, kao što je “S namerom pođoh u veliki grad” iz 1989. U svakom slučaju, tekstovi narodnjaka su bili čista poezija za one koji nikada ne čitaju poeziju. Šaban se urbanizovao, zemlja ruralizovala Afirmacija seoske osećajnosti, njegova apoteoza, Šabanu je donela i neupitnu naklonost socijalističkih seljaka: Ti motiku uzmi od majke /a ja ću od oca plug / jer to nam je, sejo mila / najveći dug (1975). Ali skoro istovremeno Šaban upotrebljava vokabular koji nije do kraja kompatibilan sa konstruisanom agrarnom idilom. U njegovim pesmama se pojavljuju i aristokratske ukrasne biljke poput narcisa (“Uvenuće narcis beli / što ga tebi htedoh dati”). Urbanizacija jugoslovenskog sela napreduje. Početkom osamdesetih Šaban Šaulić već sam piše svoje melodije. U njegove pesme ulaze konkretne žene kao što je Gordana (1976) ili Snežana (Sneg je opet Snežana, 1981). Upravo ova poslednja balada ima stišan, profinjen izraz i nagoveštava Šabana koji će za života u najboljim momentima postati živi klasik starogradske muzike čije se pesme izvode u najfinijim restoranima uz akustičnu pratnju. Šaban Šaulić je bio i vrstan interpretator sevdaha, mada taj deo njegovog umetničkog angažmana u očima njegovih fanova nije bio u prvom planu. Devedesete su donele redukovanje tržišta i raspad zemlje, ali Šaban, za razliku od nekih drugih estradnih kolega, nije otvoreno učestvovao u stvaranju navijačkih tabora. Mocart među urođenicima Turbofolk i njegovi “trubaduri etničkog čišćenja” su pokazali da mi, koji smo smatrali da je svet koji je Šaban predstavljao, svet koji će biti prevaziđen, nismo bili u pravu. Razvoj popularne muzike je u poslednjoj deceniji prošlog veka otvorio dno za još deset podrumskih spratova treša pa Šaban Šaulić spram nekih estradnih pojava današnjice izgleda kao Mocart zalutao među urođenike. Osim toga, mladi ljudi u novom milenijumu žive po temeljnom postmodernom postulatu – sve može. Danas je to koncert Adel, a sutra žurka na kojoj svi horski pevaju Šabanove pesme. U tome nema nikakve protivrečnosti, u tome se više ne sudaraju oprečni životni koncepti kao u mojoj mladosti. Šaban Šaulić je bio čovek izuzetnih glasovnih mogućnosti, a bio je obdaren i apsolutnim sluhom. To se naprosto – čulo. To sam odavno morao da priznam i ja, čovek koji sigurno nije spadao u njegove najvatrenije fanove. Kada bi neki njegov hit zapevao prosečno obdareni kafanski pevač morao bi spuštati tonalitet, a ponekad bi se jedva iskobeljao iz ukrasnih “trilera”, koji su kod Šabana zvučali lako i – elegantno. Rekao bih da je on bio vrhunski pevač – uprkos žanru koji je opsluživao. Zbogom Šabane Naposletku, vreme je da priznam da Šabanova interpretacija pesme Žal spade u moje omiljene numere: Kad me put nanese opet u njen grad znam da neću biti kao nekad mlad Ali evo sad se kunem bar još jednom dok ne umrem njene usne poljubiću ja Srce moje deli se na pre i posle nje na mlade godine i Žal što ostade. Tako je to, Šaban je obišao svet, od Australije do Skandinavije, a bizarni slučaj ga je doveo i na zadnje gostovanje u Nemačku, a potom i na nemački auto-put, gde će umreti. Pola veka je Kralj sa perikom, pa onda bez nje, bio nezaobilazni zvučni ukras nekih lepih trenutaka u životima svakoga od nas. Teško je zamisliti svet naših ljudi, ma gde da su, od Vranja do Helsinkija, od Bijeljine do Bostona, bez njegovog bistrog glasa. Uteha je da youtube ništa ne zaboravlja pa će digitalno konzervisan Šabanov glas u elektronskoj večnosti ostati dostupan svima. Dragoslav DEDOVIĆ, DW.COM Oprema (delimična): POUKE.org
  12. Његове књиге су преведене на више светских језика, укључујући и српски. Образовање из области књижевности и богословских наука стицао је у Бристолу, Оксфорду и Кембриџу. Био је каноник Англиканске Цркве, у којој је обављао високе дужности, нарочито као саветник двoјице кантерберијских надбискупа (за евангелизацију). Свештеничку службу је вршио у Оксфорду (Rector of St. Aldate's Church Oxford). Такође је радио као професор новозаветне теологије, евангелизације (мисиологије) и апологетике на више високошколских установа у Британији, САД и Канади. Био је члан званичне међународне теолошке комисије за развој односа са Православном Црквом. Професор Грин је написао преко 50 књига и један је од најистакнутијих теолога данашњице. Не треба заборавити утицај професора Грина, за време његовог оксфордског периода, на обраћење професора др Алистера Мекграта из неомарксистичког погледа на свет у хришћанску веру. Мекграт је данас један од водећих англиканских апологета и догматичара. Професор Грин је такође признати патролог, а у том својству је својевремено проучавао и актуелног Митрополита диоклијског Цариградске патријаршије, Високопреосвећеног Калиста Вера. Професор Грин је један од оснивача реномираног Центра за апологетске студије у Оксфорду. Професор Грин је био чест гост наше Цркве и у више наврата је држао предавања на Богословском факултету. Бог да му души опрости.
  13. Преминуо је професор Мајкл Грин, истакнути хришћански патролог, мисиолог, као и светски афирмисан предавач и плодан писац. Његове књиге су преведене на више светских језика, укључујући и српски. Образовање из области књижевности и богословских наука стицао је у Бристолу, Оксфорду и Кембриџу. Био је каноник Англиканске Цркве, у којој је обављао високе дужности, нарочито као саветник двoјице кантерберијских надбискупа (за евангелизацију). Свештеничку службу је вршио у Оксфорду (Rector of St. Aldate's Church Oxford). Такође је радио као професор новозаветне теологије, евангелизације (мисиологије) и апологетике на више високошколских установа у Британији, САД и Канади. Био је члан званичне међународне теолошке комисије за развој односа са Православном Црквом. Професор Грин је написао преко 50 књига и један је од најистакнутијих теолога данашњице. Не треба заборавити утицај професора Грина, за време његовог оксфордског периода, на обраћење професора др Алистера Мекграта из неомарксистичког погледа на свет у хришћанску веру. Мекграт је данас један од водећих англиканских апологета и догматичара. Професор Грин је такође признати патролог, а у том својству је својевремено проучавао и актуелног Митрополита диоклијског Цариградске патријаршије, Високопреосвећеног Калиста Вера. Професор Грин је један од оснивача реномираног Центра за апологетске студије у Оксфорду. Професор Грин је био чест гост наше Цркве и у више наврата је држао предавања на Богословском факултету. Бог да му души опрости. View full Странице
  14. Јуче, 29. јануара 2019. године, овај свет је напустио легенда војне психологије, пуковник, проф. др Петар Костић! Завршио је Војну академију. Седам година је био командир пешадијског вода и чете. За то време ванредно је студирао психологију, дипломирао и магистрирао на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на Филозофском факултету у Сарајеву. Био је војни психолог и професор на Војној академији у Београду, и професор психометрије на Филозофском факултету у Нишу. Био је начелник психолошке службе Генералштаба ВС. Радио је у Институту за стратегијска истраживања. Пуковник је у резерви. Објавио је више од 300 стручних и научних радова и написао више књига из области војне психологије и психометрије. Аутор је књиге "Психолошка анатомија Голог отока". О методама психичког и физичког мучења заточеника на Голом отоку говори и књижевник, академик Драгослав Михаиловић БИО ЈЕ ПРОФЕСОР ГЕНЕРАЦИЈАМА ПИЛОТА И ПАДОБРАНАЦА! Падобрански скок је обавио, јер је то била његова жеља! Господ нека га усели у рајска насеља.
  15. Редитељ Душан Макавејев преминуо је јутрос у Београду, у 87. години живота. Славни редитељ је рођен је 13. октобра 1932. у Београду. Дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду. Један је од оснивача филмског црног таласа, филмова којима је критиковао труло друштво, како комунистичко, тако и капиталистичко – Парада (1962), Човек није тица, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (1967), Невиност без заштите (1968), Недостаје ми Соња Хени (1972), Sweet Movie (1973), Горила се купа у подне (1993)... Био је уредник многих новина и часописа – Студент, Књижевне новине, Данас. Бавио се и писањем за многе часописе. Имао је запажену улогу у студентским демонстрацијама 1968. године. Добитник је великог броја домаћих и страних признања: Октобарска награда Београда, „Сребрни медвед“ у Берлину, „Сребрна арена“ у Пули, „Луис Буњуел“ у Кану, „Сребрни Хјуго“ у Чикагу, „Златно доба“ Белгијске краљевске кинотеке, „Филмска легенда“ коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу. У септембру прошле године промовисан је у почасног доктора на Ректорату уметности у Београду, заједно са Миодрагом Табачким. Свечана сала Југословенске кинотеке зваће се „Макавејев“ Југослав Пантелић, директор Југословенске кинотеке рекао је да ће се свечана сала те институције звати „Макавејев". „Напустио нас је велики Душан Макавејев, али на срећу његова дела и домети остају вечни“, рекао је Пантелић за Танјуг. "Пре само неколико дана Управни одбор Југословенске кинотеке донео је одлуку на мој предлог да Свечана сала Југословенске кинотеке понесе име ‘Макавејев‘. Било је планирано да се то догоди на овогодишњем Фесту пред пројекцију филма Случај Макавејев редитеља Горана Радовановића који је и сам члан Југословенске кинотеке", навео је Пантелић. Напоменуо је да и поред тога што је најава целокупног програма 47. Феста, чији је уметнички директор, најављена за 28. фебруар, крши правила и открива да је овогодишњи победник за изузетан допринос филмској уметности, управо Душан Макавејев. „Душан Макавејев је један од најцењенијих аутора своје генерације и без обзира на његов одлазак, он ће кроз своја дела наставити да утиче на све љубитеље филма и будуће генерације", истакао је Пантелић. Директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић напомиње да је Макавејев био уметник због кога је југословенски, српски филм добио свој идентитет у свету. "Стваралац огромног утицаја, редитељ чији филмови се данас виде као део светске баштине, човек који је пленио својом оригиналношћу и визијом. Једноставно, један од највећих филмских ствараоца које је ова земља имала", поручио је Јевтић. Професор и сценариста Небојша Ромчевић сматра да је Макавејев био очекивано несхваћен у времену у којем је стварао. „Отишао је један од наважнијих филмских мислилаца југословенске кинематографије чије време тек треба да дође", рекао је Ромчевић. ТАНЈУГ
  16. Глумац Миодраг Радовановић (1929) преминуо је у Београду после краће, тешке болести, саопштило је Удружење драмских уметника Србије. Радовановић је био познат по надимку Мргуд, а остварио је 154 улоге у позоришту, филму и телевизијским форматима. Публика ће Миодрага Радовановића највише памтити по улози Шицера у телевизијској серији "Салаш у малом риту". Био је Спиридон у "Боју на Косову", Командант Либек у "Балкан експресу"... Публика га памти и по улози у телевизијској серији "Вратиће се роде". Основну школу је завршио у Чачку, а гимназију у Краљеву. Из Краљева, Миодраг је отишао за Београд, где је студирао славистику и агрономију. Завршио је Позоришну академију, касније преименовану у Факултет драмских уметности у Београду, у класи проф. Мате Милошевића. Први ангажман у позоришту је добио још као студент 1952. у Југословенском драмском позоришту у Београду, где је дочекао пензију. Са супругом Радмилом Велицки Радовановић има сина Растка (58). Миодраг и Радмила били су у браку од 1959. године. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић упутио je телеграм саучешћа поводом смрти Миодрага Радовановића. "У име Министарства културе и информисања и у своје лично име изражавам дубоко саучешће породици, пријатељима и бројним поштоваоцима великог драмског уметника Миодрага Радовановића Мргуда. Миодраг Радовановић Мргуд био је од оних глумачких бардова чија су појава и нарочито беспрекорна дикција оличавали високу културу драмске игре, у споју са непосредношћу блиском широком аудиторијуму. Театар, филм и телевизија остају без Мргудовог глумачког господства. Упркос надимку Мргуд, памтићемо га по ведром и насмешеном лику који је пленио", навео је Вукосављевић. TANJUG
  17. Jedan od najpoznatijih hrvatskih glumaca Ivo Gregurević preminuo je u 67. godini, javlja HRT. Kako prenosi "Jutarnji list", Gregurević je pronađen mratv u sredu u večernjim satima u svom stanu, ali zasad nema informacija o uzrocima smrti. Ivo Gregurević rođen je u Donjoj Mahali (Orašje), 7. oktobra 1952. godine. Po završetku srednje škole upisuje Akademiju dramskih umetnosti u Zagrebu. Na filmu je debitovao 1977. ("Ne naginji se van", B. Žižića) glavnom ulogom provincijalca na radu u Nemačkoj. Iste godine snima kultni film Antuna Vrdoljaka "Mećava" u kojemu igra lik Ivana. Odlično je glumio grube i "narodske tipove" poput otmičara u "Osuđenima" (1978.) Z. Tadića, konduktera u "Kraljevoj završnici" (1987.) Ž. Tomića i istražitelja u "Životu sa stricem" (1988.) K. Papića. U "Velom mistu", igranoj seriji snimanoj od 1979.-1981., koju je režirao Joakim Marušić prema scenariju Miljenka Smoje, Gregurević je veliku popularnost stekao igrajući ulogu Netjaka. Godine 1986. postao je član ansambla Drame HNK u Zagrebu. Film "Čaruga", koji je zacementirao njegov status u samom glumačkom vrhu, snimio je 1991. godine. U njemu je, uz glavnu ulogu, zaigrao i ženski lik snaše. Tokom 80-ih i 90-ih ostvario je niz izuzetno zapaženih velikih uloga na filmu. U pozorištu je igrao u dramama Šekspira, Čehova, Gogolja, Krleže, Držića, Smoje… Radio je na filmovima i serijama s Rajkom Grlićem, Brankom Šmitom, Antunom Vrdoljakom, Lukasom Nolom. Nagradu Hrvatskog društva dramskih umetnika osvojio je 1998. za film Šokica i 2006. za ulogu u filmu i istoimenoj seriji Duga mračna noć. Dobitnik je i najprestižnije nagrade Vladimir Nazor. 1995. godine u Orašju je pokrenuo festival Dani hrvatskog filma. Ivo Gregurević iza sebe ima više od 90 filmova, 19 televizijskih serija te 30-tak pozorišnih predstava. VL, JL
  18. Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у KBC "Звездара". Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"... Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда. РТС
  19. Глумац Божидар Боле Стошић преминуо је јуче у болници у Београду у 82. години, после дуге и тешке болести, речено је Танјугу у Позоришту на Теразијама. Каријеру дугу више од пола века почео је као Боле из бурета у дечјој емисији "Хиљаду зашто", а последњи пут на сцени је заиграо у мјузиклу "Фантом из опере" у свом Позоришту на Теразијама. Најшира публика га памти по улогама у телевизијским серијалима "Породично благо" и "Срећни људи", али и по сјајној роли у мјузиклу "Неки то воле вруће" у Позоришту на Теразијама. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић упутио је саучешће породици, пријатељима и колегама преминулог уметника. "Више од пола века играо је у свим медијима, од позоришта и филма до телевизије. Играо је и драмске улоге, али је остао најпрепознатљивији по комичним ликовима изразитог набоја, у темпераментним варијацијама овдашњег менталитета", навео је Вукосављевић. Он је додао да ће одлазак Болета Стошића оставити трајну празнину у културном животу Србије, али ће његов "раскошни артизам остати уметнички подстицај новим генерацијама глумаца". Место и време сахране биће накнадно саопштени.
  20. Познати српски глумац Предраг Ејдус преминуо је синоћ после дуже болести у 72. години. Првак Драме Народног позоришта у Београду и некадашњи управник Предраг Ејдус рођен је 24. јула 1947. године у Београду. Завршио је 14. београдску гимназију, а глуму дипломирао 1972. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Био је и председник Удружења драмских уметника Србије од 1985. до 1989. године. Од 2000. био је ванредни професор глуме на Академији лепих уметности у Београду. Одиграо је око 200 драмских улога и снимио више од 50 филмова, учествовао је у 50 телевизијских драма и 30 телевизијских серија, остварио преко 200 улога у радио-драмама снимљеним за Радио Београд. У његове антологијске позоришне улоге убрајају се ликови: Осипа Мандељштама, Јоакима Вујића, кнеза Мишкина, Франца Кафке, Наполеона, Бориса Годунова, Исака Бабеља, Порфирија Петровича, Кир Јање, Лазе Дунђерског... Играо је у представама "Фауст 1 и 2", "Кир Јањи", "Глембајевима", "Млетачком трговцу", "Супермаркету", "Скупу". Представа "Кир Јања", у којој је глумио насловну улогу, прославила је 2017. године четврт века извођења. Посебан куриозитет везан је за представу Радослава Павловића "Шовинистичка фарса" у режији Егона Савина у којој је улогу Бернарда Драха одиграо 1.800 пута. Предраг Ејдус је после дипломирања, постао члан Народног позоришта у Београду. Ту је провео пуне две деценије, а онда је током 1993. године одлучио да пређе у Југословенско драмско позориште. Међутим, после 13 година, поново се враћа у Национални театар у којем је, у периоду од 23. децембра 2007. до 11. марта 2009. обављао и функцију управника. Ејдус је добитник и великог броја награда, укључујући и "Добричин прстен" – највеће признање која се у Србији додељује позоришним глумцима и глумицама за животно дело, односно целокупно позоришно глумачко остварење. Ове године добио је две награде за животно дело – Стеријину награду за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе и Награду за животно дело "Златни ћуран". Иза себе је оставио супругу и двоје деце. Датум и место сахране биће накнадно саопштени. Бог нека му души опрости.
  21. У Сарајеву је у суботу у 90-ој години преминуо академик Иван ШТРАУС, један од највећих архитеката на нашим просторима. Рођен је у селу Кремна на Златибору 1928. године; одрастао у Бањој Луци. Архитектуру студирао у Загребу и Сарајеву. Био је члан Академије наука и уметности БиХ (АНУБиХ)-од 1984. године и Српске академије наука и уметности (САНУ)-од 2012. године. Иза себе је оставио неколико десетина сакралних, привредних, културних и стамбених објеката у земљи и иностранству, а немерљив је и његов допринос изучавању архитектонских решења на територији БиХ и читаве бивше нам земље изложен у низ значајних монографија и енциклопедијских дела. Лауреат је више од тридесет домаћих и међународних конкурса. Најпознатији Штраусови радови су свакако зграда Електропривреде БиХ у Сарајеву, сарајевски "Холидеј Ин", пословна зграда УНИС (популарни "Момо и Узеир") у Сарајеву, жупна црква и самостан Светог Анте на Петрићевцу у Бања Луци, жупна црква у Зовику код Брчког, и свакако Штраусово најпознатије дело, Музеј југословенског ваздухопловства (која је зграда од 2013. године проглашена за споменик културе) на београдском аеродрому "Никола Тесла". Господ нека му души опрости и усели је у рајско насеље!
  22. У петак, 23. марта 2018. године, у Јагодини је у 85-ој години преминула Јованка Остојић Рођена је 4. марта 1934. године у Грабовици, под Дурмитором, у породици Јањић, од оца Драгића и мајке Стане. Као професор српског језика и књижевности радила је у школама Бачком Добром Пољу, а од 1960. као учитељица у Основној школи "Светозар Марковић" у Рековцу, Рабеновцу, Беочићу... Након трагичне смрти сина Горана, на Кошарама, у одбрани Завета, и Мајке Србије почиње да пише поезију. Из бола, у бол, јаук кроз стих и победу речи над муком, издаје трилогију Згажени цвет, Горан и Бог се сагне да убере цвет. У част сина Горана, на манифестацији "Балкански скок пријатељства" која се одржава се у Лисичјем Јарку, од 1994. године, изводи падобрански скок први пут у 80-тој години живота и у 83 години, по други пут, падобраном са 3000 метара висине. Сви медији су тада пренели њену изјаву којом подсећа да не осећа страх и да је званични рекордер Европе, због висинског стуба и својих година. Једна је од оснивача Извиђачког одреда "Горан Остојић" у Рековцу, а од оснивања је била и члан Књижевног клуба Левчана "Стефан Првовенчани" од његовог оснивања. Добитник је више награда и признања на песничким конкурсима и учесник песничких манифестација широм Србије. Од бројних награда и признања издваја се највеће признања Општине Рековац. Спасовданска награда која се додељује поводом славе Општине и два највећа признања Клуба: Повеља ККЛ Левчана "Стефан Првовенчани" за допринос ширењу културе на подручју МЗ Опарић и Општине Рековац и Повеља "Лепосава Мијушковић" која се додељује од 2017. године за женско стваралаштво. Јованка ће бити сахрањена данас, 25. марта 2018. године у Јагодини. Нека јој је вечна слава и Бог да јој души опрости.
  23. Честер Бенингтон, фронтмен бенда „Линкин парк“ извршио је самоубиство, јавља сајт ТМЗ. Певач је пронађен обешен у свом стану у Лос Анђелесу. Бенингтон се неколико пута током живота борио са зависношћу од алкохола и дроге. Вест о смрти Честера Бенингтона стиже на годишњицу рођења певачевог пријатеља Криса Конела из групе „Саундгарден“, који је прошлог маја такође извршио самоубиство вешањем. Конел би данас навршио 53 године. Фронтмен групе „Линкин парк“ говорио је у прошлости о томе да је размишљао о самоубиству због тога што је као дечак злостављан од стране старијег мушкарца. Амерички певач оставио је иза себе шесторо деце које је добио у два брака и једној вези. Четрдесетједногодишњи Бенингтон светску славу стекао је као члан групе „Линкин парк“. Група је основана 1996. године, али јој се, као певач, Честер Бенингтон придружује три године касније. „Линкин парк“ требало је да крене на светску турнеју крајем месеца како би на концертима представила шести студијски албум One More Light, објављен у мају. РТС
  24. У 90. гoдини живoтa дaнaс je у Зaгрeбу прeминуo Слaвкo Гoлдштајн, публицист, урeдник и нaклaдник. Гoлдштајн, кojи je рoђeн 22. кoлoвoзa 1928. у Сaрajeву, 1942. гoдинe сe зajeднo с мajкoм Лeoм и млaђим брaтoм Дaниeлoм придружиo jугoслaвeнскoм пaртизaнскoм пoкрeту, a крaj Другoг свjeтскoг рaтa дoчeкao je у чину пoручникa. Нaкoн зaвршeткa рaтa судjeлoвao je у бoрби зa успoстaвљaњe Изрaeлa, a у Jугoслaвиjу сe врaтиo тoкoм 1950-их, кaдa je нa Филoзoфскoм фaкултeту у Зaгрeбу уписao књижeвнoст и филoзoфиjу. Убрзo сe oкушao у нoвинaрству, a oстaт ћe упaмћeн кao oснивaч рeдaкциje и урeдник Вjeсникa у сриjeду. Биo je и глaвни урeдник издaвaчкe кућe Ствaрнoст и чaсoписa Eрaсмус, a утeмeљитeљ je и нaклaдa Либeр и Нoви Либeр. Слaвкo Гoлдстeин jeдaн je oд oснивaчa ХСЛС-a, првe хрвaтскe пoлитичкe стрaнкe нa чиjeм чeлу je биo дo вeљaчe 1990. гoдинe. Биo je прeдсjeдник Жидoвскe oпћинe у Зaгрeбу, жидoвскe вjeрскe зajeдницe Бeт Исрaeл и Kултурнoг друштвa Mирoслaв Шaлoм Фрeибeргeр, a oбнaшao je и дужнoст прeдсjeдникa Сaвjeтa Спoмeн-пoдручja Jaсeнoвaц. Гoлдстeин je урeдиo вишe oд 150 књигa, писao сцeнaриje зa филмoвe ‘Сигнaли нaд грaдoм’ (1960.) Живoрaдa Mитрoвићa, ‘Прoмeтej с oтoкa Вишeвицe’(1964.) Вaтрoслaвa Mимицe, ‘Чeтврти супутник’ (1967.) Брaнкa Бaуeрa и ‘Aкциja Стaдиoн’ (1977.) Душaнa Вукoтићa; кoaутoр je књигe ‘Хoлoкaуст у Зaгрeбу’ (2001.), aутoр вишeструкo нaгрaђивaнe ‘1941. – гoдинe кoja сe врaћa’ (2007.). Пoсљeдњих гoдину дaнa живoтa пoсвeтиo je истрaживaњу пoвиjeсти лoгoрскoг кoмплeксa Гoспић-Jaдoвнo-Пaг у кojeм je у љeтo 1941. убиjeн њeгoв oтaц Ивo. Нoвoсти су њeгoву пoсљeдњу књигу ‘Jaсeнoвaц – трaгикa, митoмaниja, истинa’, кoja je у прoљeћe 2016. изaшлa у издaњу Фрaктурe, oбjaвилe у диjeлoвимa. Биo je тo њeгoв oдгoвoр нa свeприсутни пoвиjeсни рeвизиoнизaм кojи сe oчитуje у нeгирaњe нaрaви устaшкoг лoгoрa у Jaсeнoвцу. ‘Хрвaтски oбрaз oд устaшкoг je срaмoћeњa спaсиo сaм хрвaтски нaрoд, aктивним и пaсивним oтпoрoм устaшкoj држaви и њeним нeхрвaтским тутoримa. Kao дjeчaк, три сaм гoдинe aктивнo судjeлoвao у тoм oтпoру и убрajaм тo мeђу нajбoљe гoдинe мoг дугoг живoтa. Пoбиjeдили смo, aли нaжaлoст нисмo знaли бити дoбри пoбjeдници. Meђу првим сaм бившим пaртизaнимa кojи je пoрeд нaших рaтних зaслугa признao и нaшe пoслиjeрaтнe гриjeхe. O тoмe сaм гoвoриo у jaвним иступимa, нoвинским члaнцимa и интeрвjуимa, у књигaмa кoje сaм писao сaм и joш вишe у сурaдњи с мojим синoм прoф. Ивoм Гoлдстeинoм. To ми дaje мoрaлну снaгу дa слиjeдим Спинoзину мaксиму дa je ‘истинa цjeлинa’ и дa тo зaхтиjeвaм и oд aутoрa кojи oчиглeднoм нeистинoм вриjeђajу мoj пиjeтeт прeмa мojим ближњимa нeстaлимa у Хoлoкaусту и прeмa милиjунимa нeдужних кojи су нeстaли с њимa’, нaписao je Гoлдстeин у свojoj пoсљeдњoj књизи, уз пoруку дa je ‘зaслиjeпљeни нaциoнaлизaм oбичнo нajвeћи штeтoчинa влaститoj држaви и нaрoду’. Гoлдстeин je биo интeлeктуaлни и мoрaлни вeликaн кojи сe дo пoсљeдњeг дaхa бoриo прoтив oних кojи хрвaтскo друштвo жeлe пoрoбити нaзaдњaчким идeoлoгиjaмa. Биo je jeдинствeнa личнoст чиjи oдлaзaк прeдстaвљa нeнaдoкнaдив губитaк.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...