Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'mediji'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Porfirije želi postati patrijarhom, ali na putu mu stoji glavni mentor: Detalji previranja u SPC-u Autor: dnevno.hr Petak, 06. prosinac 2019. u 12:31 Kako naš portal saznaje iz krugova bliskih SPC-u dok bački biskup Irinej Bulović posjećuje Rusiju, ne bi li javnosti, posebice Andrićevom vijencu u Beogradu dokazao kako uživa podršku tamošnjih crkvenih vlasti, vodu na domaćem terenu vrti prvi operativac Bulovićevih igara prijestolja, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije Perić. Kao dugogogišnji član Regulatornog tijela za elektronske medije, u kojem je bio zahvaljujuči bliskosti s Demokratskom strankom, Porfirije je stekao veze, ali i svladao medijske tehnologije. Neki iz tih medija, kako se hvale po Beogradu, svladali su i svakojaka znanja o njemu, no to se, kako navode, drži u ladicama za ‘ne daj Bože’. Nekada preko glavnog bota Željka Injca, a nekada i osobno, zagrebački mitropolit Porfirije dirigira kako da se kroz režimske tabloide provlače episkopi koji nisu po volji kruševačko-zagrebačkog klana SPC-a. Pomoću Bebe Popovića bliskog Zemunskom klanu, a preko režimskog političkog analitičara Branka Raduna, prvotno su plasirali propagandnu tezu o Nato vladikama, a onda i evolucionistima pa i naftašima raskolnicima, a radi se o svima onima koji su u SPC-u protiv Porfirija iskreirali spise navodno ruske obavještajne službe koja je samoodabrane vladike ispratila i za svakog od njih našla vezu sa službom. Tako Porfirije izvjesno vrijeme zabavlja dio srpske javnosti pričama koje bi trebale prikriti puč u Crkvi i na Pravoslavnom bogoslovnom fakultetu čiji su glavni izvođači upravo on i bački biskup Irinej. Manipulacijom srpskog patrijarha od strane dvojca Bulović-Porfirije nije došlo do sazivanja Sabora iako su ih na to obvezivala i pravila, ali i zahtjev dvadesetak vladika-biskupa. Uslijed činjenice da su uzurpirali svu vlast u SPC-u i Sinodu stavili po punu kontrolu, Irinej Bulović i Porfirije Perić izvan svake kontrole urušavaju SPC koji ove godine, da ironija bude veća, slavi 800 godina samostalnosti. Branko Radun i Željko Ignac godinama su botovi Irineja Bulovića, ali i veza za sumnjive medijske operacije. Njihov je zadatak da na primitivan način kreiraju priče o bilo kome s popisa nepodobnih biskupa uz asistenciju režimskih tabloida. Međutim, i Ignjac i Radun znaju tko je favorit vlasti u SPC-u, zna to i Irinej Bulović, koji se ozbiljno sprema za završni obračun sa svojim čedom. Snimci koji su se posljednjih dana pojavili na Twitteru, a iz kojih se moglo čuti kako mitropolit Porfirije svojim studentima kleveće svećenstvo i redovništvo na Kosovu i Metohiji, upozorenje su mitropolitu Porfiriju od duhovnog oca Irineja bačkog kako bi mogao proći ako se ‘preigra’ u igrama prijestolja. Irinej Bulović se predugo sprema za patrijarški tron da bi tek tako dopustio da ga u finišu ‘preigra’ onaj koga je obučavao tek za svoga Bebu Popovića. https://www.dnevno.hr/vijesti/regija/porfirije-zeli-postati-patrijarhom-ali-na-putu-mu-stoji-glavni-mentor-detalji-previranja-u-spc-1403653/
  2. U nekim zemljama , a sada bi smo mogli reci mnogim, se vrsi pravi genocid nad hriscanima a mediji cute o tome. Ovde cu postaviti samo jedan clanak o tome sta se desava u Nigerii. Sa druge strane sto god da se desi pripadnicima drugih religija diye se velika prasina. Voleo bih da cujem vase misljanje o tome. https://stream.org/christians-die-media-mum/?utm_source=Faebook&utm_medium=Newsfeed&utm_campaign=The+Stream&utm_term=Content&utm_content=nigeria+genocide&fbclid=IwAR2jhQcHmlW1uen0DfBarjTam5iZIJus6c8QsjdVoQG-EuWahJNI9r2xw-U
  3. Šta jeste, a šta nije istraživačko novinarstvo Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana, je prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije Ilustracija: Đorđe Matić Istraživačko novinarstvo se obično objašnjava poređenjem sa izveštačkim. Izveštačko je brzo, kada treba što pre preneti građanima šta se juče, danas ili malopre dogodilo. U takvim okolnostima, ono nema izbora nego da izveštava o površini događaja, onome što je očigledno ili lako i brzo dostupno i – proverljivo. Jer, iako je brzo, izveštačko novinarstvo ima jednaku odgovornost prema tačnosti kao i istraživačko i trebalo bi da je tako i u Srbiji. Ova je situacija puna izazova, a prvi je – kompletnost izveštavanja. Dobar primer su izbori. Na parlamentarnim izborima 2012. godine, mediji nisu imali izbora nego da prenesu nalaze međunarodnih i domaćih posmatrača kako su bili fer i po zakonima. U Zaječaru, na primer, iako je došlo do incidenta kada je lider „Pokreta radnika i seljaka“ Saša Mirković upao tokom noći u prostorije izborne komisije, rezultati izbora verifikovani su kao validni i život je nastavio da teče sa novom lokalnom vlašću. To je izveštačko novinarstvo, odnosno njegov najčešći domet i za to ga ne treba kriviti, takve su okolnosti. Potom bi, međutim, sa radom trebalo da počnu i istraživački novinari. Nakon mnogo meseci istraživanja, ceđenja dokumenata iz državnih institucija, razumevanja izbornih zakona i uloga institucija sistema, te raznih načina na koje se stiče nezakonita i nepravedna prednost na izborima, CINS je 2016. godine objavio kako su sve veće stranke tokom tri godine u kampanjama prikrivale nezakonito finansiranje aktivnosti, a na primeru Zaječara pokazao kako je SNS prednjačila, sakrivši 2013. godine više od hiljadu noćenja njenih aktivista u lokalnom hotelu i još po nešto. Povezane priče Etika u istraživačkom novinarstvu Finansiranje istraživačkog novinarstva i migracija u civilni sektor Put do evropskog Pulicera Naravno, to je samo jedan grad u Srbiji, pa se da pretpostaviti kako je stvar funkcionisala svuda, ali ne i – tvrditi. Tvrditi se može samo ono što se dokaže. Istraživačko novinarstvo zahvata činjenice i njihov značaj duboko i široko i na kraju sve svoje glavne tvrdnje i – dokazuje. A dokaz čini razliku između kratkotrajne buke u medijima i – krivične prijave i zakonskih kazni, nekad i zatvorskih. Ili bi bar tako trebalo da bude, ako bi institucije radile svoj posao, umesto da glume ukras na putu ka Evropskoj uniji (EU), a zapravo se trude da se ne zamere vlastima. Kada dokaza nema, to je u pravnom smislu kao da se događaj nije ni odigrao. Kada ih ima i kada se objave, zakonska obaveza državnih institucija je da reaguju, a ako to ne rade, onda su oni pred mogućim sankcijama i novinari su bar otkrili da sistem ne radi, ako ništa drugo. Više od toga, bez policijske ili tužilačke legitimacije, resursa i ingerencija, ne može se ni učiniti novinarstvom. Trebalo bi da je to dovoljno. Postoji mnogo definicija istraživačkog novinarstva, ali većina sadrži tri glavna elementa: Istraživačko novinarstvo se bavi važnim temama. Istraživačko novinarstvo otkriva nepoznate činjenice koje gotovo uvek neko moćan nastoji da sakrije. Istraživački novinari do svojih saznanja i dokaza dolaze samostalno. Prvi element definicije istraživačkog novinarstva je, na prvi pogled, dosta jasan – ako ćete nešto raditi šest meseci, koliko prosečno traje istraživanje u CINS-u, bolje da je to važno, inače smo potrošili mnogo vremena i energije ni na šta. Ali, kako odlučiti šta je važno? Da li je, na primer, važno to što je ubijena pevačica „Granda“ Jelena Marjanović? Mediji su očigledno smatrali da jeste. Bacili su se na tu temu sa svom surovošću, neprofesionalnošću i energijom koju su imali, takmičeći se ko će imati više novih vesti, bez obzira što je brzo postalo očigledno da ni policija ne zna šta se dogodilo, a kamo li radnici tabloida. U 2016. godini Blic je imao više od 30 spominjanja ovog slučaja na naslovnoj strani, Kurir više od 70, a Alo i Informer po više od 90. Zvuči surovo, ali profesionalno gledano – ta tema nije važna na način koji bi opravdao istraživanje. Odnosno, važna je njenoj rodbini, poznanicima, tužilaštvu i policiji. Nikome drugom na ovom svetu, na žalost, život neće biti bitno bolji ili gori zato što je nesrećna žena srela nasilnu smrt ili zato što se o tome nešto više ili manje zna. Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći. Pseudo-istraživačko novinarstvo se pretvara, liči na pravo istraživačko, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako. Za novinare bi trebalo da budu važne teme koje bitno utiču na živote velikog broja građana. Dakle, to je važno. Pored toga, važno je i da se izveštava o problemima najnezaštićenijih grupa u jednom društvu, jer novinari ne zastupaju interese samo većinskih grupa građana, nego svih građana. Dakle, nije sve što je zanimljivo i – važno. Često je slučaj i da nešto veoma dosadno – jeste važno. Kao ekonomija, složena pitanja pridruživanja Srbije EU ili sitne manjkavosti brojnih zakona. Sve to ima posledice po sve, ili skoro sve građane Srbije, ali ljudi prosto nemaju znanja, snage i interesovanja da se bave time. Posao istraživačkih novinara je zato, sve češće, i da nekako učine takve teme zanimljivijima. Drugi element definicije bi takođe trebalo da bude neupitan – o poznatim stvarima nije neophodno izveštavati, zar ne? Ne baš uvek. Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne. Prva zato što, ako su znali, a nisu objavili, onda i nisu baš neki novinari. Druga zato što nije tačna – to što njihov krug poznanika ogovara ne predstavlja nikakvo „znanje“, a još manje opšte društveno znanje. Treća zato što kolege iz „Insajdera“, kao ni drugi odgovorni novinari, ne objavljuju stvari koje ne mogu da dokažu, ili bar potvrde iz više nezavisnih izvora. Dokazati nešto je teško i policiji i tužilaštvu i kada zaista žele da nešto istraže, a novinarima – izuzetno teško jer nemaju prava i ingerencije represivnog aparata države. Kad već država nije uradila svoj posao sama, morala bi to da uradi jednom kada istraživački novinari otvore temu. To se, na žalost, dešava izuzetno retko. Ali jedno je sigurno – ono što „svi znaju“ i ono što je dokazano nisu iste stvari. Zato se istraživački novinari ponekad bave dokazivanjem više ili manje poznatih anomalija u društvu. Tako informišu građane, ali i nastoje da nateraju institucije da urade nešto. Institucije bi, recimo, mogle da dobiju podatke sa bankovnih računa firmi mlađeg brata Aleksandra Vučića, Andreja, kao i njemu bliskih osoba. Za njega „se priča“ da se na nelegalan način, koristeći političku moć svog brata, strašno obogatio. To bi, naravno, bilo veoma, veoma loše, pošto to znači da je ovo zemlja političara na vlasti, a ne njenih građana, jer ovi prvi imaju dozvolu za nelegalno bogaćenje, što automatski znači i da se to dogodilo na račun građana Srbije. Građani do kojih dođu ovakve priče se opravdano pitaju – zašto o tome mediji ćute? Infografika: Andrija Ćeranić Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka. Istraživački novinari su samo novinari i ima ih malo. Rade fantastičan posao u Srbiji, ali neke stvari mora da uradi država. CINS i ostali mogu samo do dokaza koji su dostupni zakonitim putem, a taj je put sve uži i zavojitiji u poslednjih nekoliko godina. Naravno, kada se istraži nešto nepoznato, to ima posebnu korist po društvo. CINS je, na primer, otkrio i godinama istraživao poslove Branislava Švonje, kojeg je vlada Vojvodine postavila za vršioca direktora Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima. Njegove i njemu bliske firme su varale preduzeća, ustanove i druge organizacije godinama i jedino što se o tome moglo saznati, ako baš vas direktno ne prevare, bilo je iz upornih, detaljnih i dokazanih priča na veb sajtu CINS-a. Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje. Konkretni postupci državnih organa na osnovu pisanja medija toliko su retki da smo se u martu 2017. našli u istinskom šoku. Prosto nismo mogli da poverujemo da je Branislav Švonja – uhapšen. Jer, njega je nedugo pre hapšenja, iako su svi sve o njemu mogli da pročitaju na našem sajtu, pokrajinska vlada postavila za odgovornu funkciju. Ali ipak je uhapšen i naša istraživanja su tome sigurno doprinela. Treći element definicije je već manje jasan „nenovinarima“. Naime, jedno je kopati za dokazima mesecima, a drugo kada vas politički ili poslovni protivnik moćne osobe pozove i dostavi vam neka dokumenta. Ne bi istraživački novinari odbili ta dokumenta, naprotiv. Ali bi to za njih bio tek početak dugog puta do potpuno dokazane priče, sagledane sa svih strana i nezavisne potvrde dokumenata, kao i njihovog konteksta. Da se ne bi dogodilo da su to samo neka dokumenta, ili lažna, ili da je dokazani problem samo manji deo mnogo kompleksnije priče. Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje. Brzi mediji će često samo pozvati osobu o kojoj su dokumenta u potrazi za reakcijom i objaviti to sutra sa minimalnim kontekstom. To nije novinarstvo, nego senzacionalizam i brzi mediji u razvijenim demokratijama to nikada ne bi učinili, bar ne oni profesionalni, a u većini razvijenih demokratija, ne bi ni tabloidi, osim ako nisu spremni na ogromne sudske odštete. Pseudo-istraživačko novinarstvo Istraživačko novinarstvo u Srbiji ima mnogo problema. Najveći su svakako ovi: Nema ga dovoljno; Nije mu dozvoljen pristup u medije koje prati najviše građana (televizije sa nacionalnom frekvencijom); Pro-vladini mediji ga satanizuju; Nema dovoljne i adekvatne zaštite novinara, pa ni istraživačkih; Tržište reklama nije ravnopravno i slobodno. Ali, u tekstu koji nastoji da pomogne onima koji nisu profesionalni novinari da raspoznaju kredibilno istraživačko novinarstvo, najvažnije bi bilo istaći problem pseudo-istraživačkog novinarstva. Ono se pretvara, liči na pravo istraživačko novinarstvo, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako. Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana je, naravno, prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije. I to su, doduše građani, ali oni imaju moć – legalnu ili nelegalnu – i mediji bi trebalo da nastoje da zloupotrebu te moći izlože javnosti bez obzira na lična politička i druga opredeljenja samih kolega, a posebno ne za – novac i usluge. Ako neki odluče da izlažu javnosti samo zloupotrebe jednog kraja političkog spektra, mogu da napišu tehnički izvanrednu istraživačku priču, ali su prekršili jedno od osnovnih načela – nepristrasnost. Upravo u tome je i glavni problem sa pseudo-novinarstvom – uvek ga se može uhvatiti u nepoštovanju standarda profesije, ali građani nisu, niti treba da budu, stručnjaci za medijsku etiku i pravila našeg posla. To bi profesija, pod uslovom da za to ima podršku države i bar nezavisno sudstvo, morala da reši sama. Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka. Dobar primer za pseudo-istraživačko novinarstvo je pitanje koje su u presedničkoj kampanji pokrenuli novinari „Centra za istraživanje korupcije“ (CIK): odakle kandidatu Saši Jankoviću „skupoceni ‘audi A6’ kojim se vozi po Srbiji“. To pitanje izgleda kao sasvim legitimno – trebalo bi da znamo koliko kandidati troše u kampanji i odakle im te pare. Zato je CINS i istraživao finansiranje političkih kampanja. Ali, pitanje samo o Jankovićevom automobilu nije bilo legitimno zbog nepoštovanja jednog neobično važnog novinarskog standarda, takozvanog – adekvatnog konteksta. Naime, ostavimo po strani činjenicu da Jankovićev štab nije odgovorio na njihovo pitanje o tom automobilu, kao i to da je automobil na besplatno korišćenje dao običan građanin Srbije, što se kasnije saznalo (trebalo je da odgovore odmah na to pitanje). Ako se bavite finansiranjem kampanje, bavite se svim akterima, počevši od onih koji su potrošili najviše novca. Za to ne treba biti stručan, to bi svaki amater smislio. Dakle, prizovimo profesionalne standarde u pomoć, stavimo činjenice u adekvatan kontekst, istražimo “audi A6” kojim se vozi Saša Janković, ali i troškove kampanje svih predsedničkih kandidata, pa da prvo vidimo šta je tu bilo zakonito, a šta ne – i na kraju da sve to uporedimo. Tek tako će građani dobiti adekvatniju sliku o tome da li su izbori bili legalni i ravnopravni. Dakle, eto selektivnog novinarstva na delu, sa prekršenim standardima koje građani ne moraju prepoznati. Dok je primer „audija A6“ naivan, gotovo očajnički, mnogo ozbiljniji i ilustrativniji je feljton novinarke „Politike“, Jelene Popadić – „Putevi američkog novca u Srbiji“. Ova je tema takođe naizgled potpuno legitimna, uticaj jedne od super-sila u maloj, siromašnoj balkanskoj zemlji ne može biti ni mali ni nevažan. Posebno ako dolazi putem skrivenih finansija. Povrh svega, u zemlji teoretičara zavere, koju su SAD bombardovale ogrnute u NATO plašt, u kojoj ljudi masovno govore o HAARP sistemu, opasnim vakcinama i sličnim budalaštinama kao o odavno ustanovljenim činjenicama o tajnim mehanizmima kontrole nad nama i štete koja nam se nanosi, ovakav naslov jednostavno mora da izazove pažnju. Naizgled je sve super u tom feljtonu. Izvor podataka o isplatama raznim nevladinim organizacijama u Srbiji je upravo američki „Fondacija centar“, koji se u tekstu navodi kao „jedna od najažurnijih baza podataka“ o donacijama američkih fondacija prema ostatku sveta. Feljton navodi donaciju po donaciju, kao i za šta je novac „dobijen“. Pa, u čemu je tu problem? Problema je neverovatno mnogo. Prvi je onaj najosnovniji – tačnost. Za druge organizacije ne znamo, ali za CINS možemo da kažemo da je donacija NED-a koja je pominjana, bila veća nego što je objavljeno, pošto registar beleži novac koji je isplaćen, a bila je ostala još jedna, manja, tranša te donacije. Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne. Pa kako je došlo do ove greške, kakvu CINS sebi nikada ne bi dopustio, a kamo li oprostio? Vrlo jednostavno – takve se stvari događaju kada imate – samo jedan izvor. Jedan-jedini. To znači da Jelena Popadić i njeni urednici nisu poštovali ni najosnovniji standard novinarstva, koji je zapravo odavno prevaziđen – „drugu stranu“ u priči. Nisu nas ni pozvali, rado bismo im rekli za sve naše donacije, i tako se na kraju svake fiskalne godine kompletan finansijski izveštaj poslovanja CINS-a, sa svim podacima, dostavlja APR-u. Još značajnije, ispod svakog istraživačkog teksta jasno je naznačeno na koji način je finansiran – naziv projekta i podaci o donatoru. Ovo “otkriće” je, dakle, bilo javna stvar, dostupna na našem sajtu. Da li je sve to važno za građane? Bilo bi važno ako naše priče ne bi bile tačne ili važne građanima i ako bi se ispostavilo da nismo sami došli do njih, odnosno ako bi radili za neku interesnu grupu. Time se feljton nije bavio. Samo je uperio prst u CINS i rekao: oni primaju američki novac. A sada – konktekst. Da pređemo preko netačnosti i kršenja najosnovnijih standarda u novinarstvu, pa da vidimo zašto je kontekst važan. Kontekst činjenicama daje značenje. Kontekst i ništa drugo. Ako vam neko ubije psa, nije dobar čovek, ali ako ga je pas umalo ubio, onda ste vi loša osoba, ili bar loš vlasnik psa. Ako je čovek bockao psa nožem, onda je on zlikovac, i tako dalje. U ovom slučaju, konteksta nema. Da je Jelena Popadić pozvala CINS, objasnili bismo joj, ako to već i sama ne zna, da se novac ne „dobija“, nego osvaja na konkursima, dobrim projektima koji daju adekvatnu vrednost za novac, da se za svaki dolar odgovara, da se donatori ne mešaju u uređivačku politiku i dali bi joj podatke o svemu što je zanima. To je naša politika – potpuna otvorenost i transparentnost. Naravno, bili bi jako zainteresovani da čujemo i o raspodeli novca, a posebno vlasništva u „Politici“, ali to je druga priča. Ovde je važno da se taj novac ne deli tek tako, da kada se raspodeli na ljude daje prosečne ili ispod prosečne honorare, jer dovoljno novca nemamo ni da zaposlimo ljude za stalno. Istraživačko novinarstvo je skupo. Rekli bi joj i da smo novac osvojili na konkursu za projekte za vladavinu prava. Da možda nema previše vladavine prava u Srbiji? Da li nam to možda nije potrebno? Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja (ubistva pevačice Jelene Marjanović) je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći. Glavno pitanje je – zašto sugerišete da radimo u američkom interesu? Imamo mi i većih donacija od EU u koju hrlimo kao država. Da ne radimo i u njihovom interesu? To nisu isti interesi. Da li su i oni pogrešni i štetni po Srbiju? Zatim, šta ćemo s novcem koji smo osvojili na konkursima Ministarstva kulture i informisanja? Čiji je to interes? Na koji mi to način, pišući o korupciji i kriminalu u Srbiji, zastupamo interese Amerike i zašto je izdvojen samo američki novac? Da ne govori to nešto o interesima novinarke i njenih urednika? Na kraju krajeva, ako pretpostavljaju da mi mora da radimo za SAD ako njihov novac trošimo, da li oni smatraju za normalno da rade u interesu onog ko ih finansira, umesto u interesu građana? Pošto mi tako ne mislimo i ne dozvoljavamo (niti nam to iko traži) da se utiče na našu uređivačku politiku. E, kada to bude dokazala, koleginica Popadić će imati priču. Samo, to prosto nije tačno. Još veće pitanje je – da li je to sav, ili bar veliki deo američkog novca u Srbiji? Pošto su to „putevi američkog novca u Srbiji“, tako glasi naslov feljtona. Ne samo da nije, nego je beznačajni delić državnog novca SAD koji se posle rušenja Slobodana Miloševića slio ovamo i još uvek sliva, iako će ga Donald Tramp, izgleda, značajno smanjiti. Ko je uzeo taj novac? Vlada Srbije. Da li ga i dalje uzima? Da. Da li je „Politika“ odlučila da proveri kako je taj novac Vlada potrošila i na šta? Nije. Da li su službenici Vlade proglašeni stranim plaćenicima, ili bar sumnjivim konzumentima američkog novca? Nisu. A potrošili su stotinama puta veći novac, što je moralo, dobro ili loše, uticati na milione naših građana. Ukratko, u ovom pseudo-istraživačkom, pa čak i pseudo novinarskom feljtonu došlo je do ozbiljnog obmanjivanja građana Srbije, predstavljenog kao istraživačko novinarstvo, što je nanelo štetu časnom imenu istraživačkog novinarstva koje naše kolege na svojim vizit-kartama plaćaju skupo, pitajte samo Brankicu Stanković. Istraživačko novinarstvo to ne može biti ako se ne pridržava osnovnih standarda profesije kao i svako drugo profesionalno i kredibilno novinarstvo. Ono otkriva važne i nepoznate činjenice do kojih novinari dolaze sopstvenim radom. Ono dokazuje činjenice tako da dokazi mogu da stoje i na sudu. Ako bilo šta od ovoga nije ispunjeno, to nije istraživačko novinarstvo, a možda ni novinarstvo uopšte. Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. IZVOR: CENZOLOVKA
  4. DRUšTVO | 22.11.2016 11:50 > 22.11 13:03 Bojan Perkov: Da li Srbija uvodi cenzuru na internetu? Predstavnik Šer fondacije (Share) Bojan Perkov oštro je danas kritikovao Predlog strategije intelektualne svojine, jer on predvidja mogućnost da država uklanja nepodobne sajtove bez prethodne sudske odluke, što je, prema njegovim rečima, pokušaj uvodjenja cenzure interneta u Srbiji. "Ukratko, korišćenje tekstualnih, slikovnih ili video citata u kontekstu i za potrebe kritičke analize, iznošenja ličnog stava, informisanja zajednice ili šire javnosti, edukovanja pojedinih ciljnih grupa, i tome slično, činilo bi osnovu za delovanje. Sajtovi nezavisnih medija, biblioteka, nastavnih onlajn programa, blogera, i tako dalje, svi bi se mogli naći na udaru administrativnih odluka o 'uklanjanju'", rekao je Perkov za portal Autonomija (www.autonomija.info). Prema njegovim rečima, stvaranje baze koja bi sadržavala podatke o aktivnostima na internetu sa ličnim podacima korisnika bi potpuno obesmislilo privatnost gradjana i obeshrabrilo bilo koga da se upusti u postavljanje ili preuzimanje sadržaja sa interneta, iz straha da će biti stavljen u bazu "sumnjivih lica", koju predvidja Predlog strategije. "U takvoj atmosferi ne možete da imate poverenje u svog internetskog provajdera i druge aktere koji vam pružaju različite usluge na Internetu. Pokretanje bilo kakvog biznisa sa onlajn sadržajem bi takodje značilo ulazak u 'rizične vode', što sputava inovacije i razvoj digitalnih biznis modela zbog pravne nesigurnosti", kazao je Perkov. Predlog strategije za period od 2016. do 2020. godine je podnelo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a nacrt je trenutno na javnoj raspravi, do 22. novembra. Predlogom je predvidjeno je neutralisanje "spornih" sajtova, bez razlikovanja vrste i namene sadržaja koji se osporava, zatim blokiranje i zaplena domena sajtovima koji krše prava intelektualne svojine, dok će se ujedno obavljati i prikupljanje obaveštajnih podataka o uplatama od platformi za plaćanje preko interneta, kao i provajdera usluga za onlajn oglašavanje. Autor Predloga stegije nije poznat, a autorstvo je pripisano radnoj grupi nepoznatog sastava, koju je osnovalo Koordinaciono telo za efikasnu zaštitu prava intelektualne svojine. ЛИНК
  5. Знам да наши медији обично лупају глупости, али овај овај текст из Опозиционара делује врло занимљиво. Поготову јер знам да су људи намерно стављали статус "Вучићу педеру" да би видели реакцију и стварно им је избрисан уз обавештење ФБ администрације; некада за пар сати, некада за неколико дана. Чак је и Предраг Стојадиновић написао текст о томе. OBAVEŠTENJE! Pričali smo sa Facebook podrškom! Ovo je ZABRANJENO da se kaže za Vučića! oktobar 18, 2016 Svedoci smo toga da Fejsbuk sve češće uklanja sadržaj koji je kritičan prema Premijeru Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci. Istovremeno svedoci smo da američke FB stranice veoma kritično pričaju i o Donaldu Trampu i o Hilari Klinton, tako da nam se čini da je ova zabrana lokalizovana za Srbiju. Upravo smo završili razgovor sa predstavnikom Fejsbuka po pitanju nedavne cenzure fotografije koju su nam poslali čitaoci iz Slovačke. Naime, zabranjeno je bilo kakvo vređanje i pominjanje karaktera gospodina Vučića. ZABRANJENO je reći „Vučiću pederu“. ZABRANJENO je reći „Vučiću ti si loš čovek“ (DA ZAISTA SU NAM TO REKLI) ZABRANJENO je reći bilo šta loše o Vučićevom karakteru. Nema veze ako su radnici u pelenama. Nema veze helikopter. Nebitne su njegove izjave o muslimanima. Nebitno je noćno rušenje kuća pod fantomkama. Sve je to iz konteksta kako on voli da kaže. Problem je što je kontekst zao. Istovremeno Facebook ne cenzuriše slični sadržaj koji je usmeren protiv karaktera Hilari Klinton, Donalda Trampa, Teda Kruza i drugih javnih ličnosti Američke politike. Zbog čega je Srbija izuzetak? Rečeno nam je da je dozvoljeno da se iskaže neslaganje sa određenom politikom dotične osobe. Dozvoljavaju reči „pokvarena Hilari“ – stvar koju ne bi dozvolili da se kaže za Vučića Donald Tramp je ksenofob – stvar koju Fejsbuk ne dozvoljava da kažete za Vučića Lažov i nikogović – zamislite da to neko kaže za Vučića!? Bio bi cenzurisan.
  6. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. САВРЕМЕНИ МЕДИЈИ И ТРЖИШТЕ Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. С друге стране, оглашивача ће бити ако медиј има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека тема важна за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. У том смислу, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. С друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да критички посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. НЕУТРАЛНОСТ МЕДИЈА Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3,16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. ЦРКВА У МЕДИЈИМА Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. ПРЕНОСИ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? ТЕЛЕЕВАНГЕЛИЗАЦИЈА??? Постоји, с друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. С друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. Презвитер Оливер Суботић Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“. Извор: Човек и технологија

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...