Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'lukač:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Bošku Obradoviću upad u zgradu RTS nije prvi takav slučaj – upadao je on sa svojim pristalicama i na tribine Peščanika, ali i u RIK nakon izbora 2016. i pravio demonstracije ispred TV Pinka. I vlast ga je upravo zato i potcenila. Samo Vučićev nesposoban i korumpirani vrh policije mogao je da ostavi ulaz u RTS neobezbeđen, odnosno bez prisustva policajaca u civilu, tokom demonstracija. Možda Dijana Hrkalović i Biljana Pop Ivković mogu da se oglašavaju u saopštenjima podrškom svom partijskom šefu, ali da rukovode iz senke policijom? Ili barem da budu njeno „zaštitno“ lice, shodno unutrašnjim intrigama u SNS-u. Setimo se kako je izgledao Bratislav Gašić pored Nebojše Stefanovića kada je „pronađen“ nazovi novinar Stefan Cvetković. Dok se oni bave time ko treba da zaštiti oca, a ko sina, druga, kuma, brata, bezbednosni štit je pao. Potcenjujući Boška i verujući da je dovoljno da samo ponavljaju „fašista, fašista“ Vučićevi su učinili ono što se poslednjih mesec dana činilo nemoguće. Primenili su silu i oživeli protest „1 od 5 miliona“. Vukli su pogrešne poteze zatečeni – samo da izvedu Boška, Đilasa i njihove iz zgrade RTS-a. Skrenuli su demonstrante direktno ka Vučiću kao najvećoj tvrđavi vlasti i počeli da hapse. Kako god da se protesti sada završe, to neće biti neuspešno čupkanje travkica raštrkanih grupica „Protiv diktature“ u Pionirskom parku. Jer, Boško je izazvao vlast da pokaže pravo – represivno lice i time promenio politički trenutak. Svima, za koje je Boško pojam fašiste zato što je pisao o LJotiću pozitivno, uzalud je objašnjavati da smo u apsolutnoj vlasti ljudi, koji su autori hiper izdavačke delatnosti „Velika Srbija“ – mnoštva knjiga i časopisa koje veličaju Vojislava Šešelja. I koji su izvesno, pomogli Šešelju da se iz haškog zatvora vrati u parlament Srbije i na TV Pink. LJudi koji 2012. nisu osvojili parlamentarnu većinu, ali su odmah počeli da je prekrajaju, pritiskom na Ivicu Dačića, pa nadole do svakog lokalnog odbornika, do kog su mogli da stignu. LJudi, koji su i 2000. bili na vlasti, kada je majka gimnazijalca – maturanta osuđenog na 30 dana zatvora u Padinjaku zbog upada u RTS, kao novinar, izveštavala o mučnom stvaranju DOS-a, za crnogorske medije. Stojeći sa trudničkim stomakom u zagušljivom hodniku kod Dragoljuba Mićunovića, dok su lideri unutra valjda raspravljali o Rajt Milsu i eseju o slobodi. A kad bi se setili da iznesu stolicu, uvek pitala koga još bole noge, i ustajala da ne bude da ona zato što je trudna, sedi sve vreme. NJen sin je danas u zatvoru, a Bog zna, da je najveći pakao za roditelje, kad imaju osećaj krivice da nisu dovoljno uradili za svoje dete. Zato, oni kojima je Obradović veći, važniji i nerešiviji problem nego ljudi koji decenijama vladaju našom sudbinom i budućnošću naše dece, kad uzvikuju „smrt fašizmu“, neka to urade bar do kraja. Jer drugi deo te parole je „sloboda narodu“. I nek poslušaju sebe kako zvuče.
  2. IZJAVE MINISTRA OBRANE DA ĆE DOBROVOLJNO OTIĆI NA VOJNU OBUKU U TRAJANJU OD 15 DANA IZAZVALE SU NEGATIVNE KOMENTARE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, POSEBNO BIVŠIH VOJNIKA I POLICAJACA, UČESNIKA RATOVA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI. PORED POMINJANJA "TETKE IZ KANADE" NA ISPRAĆAJU ILI ZAKLETVI, "ĆEBOVANJA" I "PALJENJA BICIKLA", MNOGI SE NUDE DA MU BUDU INSTRUKTORI I KOMANDIRI – MAKAR SAMO JEDAN DAN. ŠTA ZAISTA VOJNIK MOŽE DA NAUČI ZA 15 DANA I KAKO ĆE TO IZGLEDATI U PRAKSI, "VREME" JE PROVERILO KOD NEKOLIKO PENZIONISANIH VISOKIH OFICIRA PEŠADIJE KOJI SU NAJVEĆI DEO KARIJERE PROVELI U TRUPI "Ni čizme ne možeš da razgaziš za 15 dana, ovo je teško ruganje profesiji", objavio je na društvenim mrežama jedan od penzionisanih generala. Ovaj bivši komandant i operativac kroz čitavu vojnu karijeru, time je prvi put progovori o svojoj bivšoj "firmi". Konkretno – o odluci da se pozovu na vojnu obuku ljudi stariji od 30 godina koji nisu služili vojni rok ili su to uradili civilno dok nije ukinut. "Odlučim se da ne komentarišem vojna pitanja, ali ne mogu ovo a da ne komentarišem. I pored najbolje volje, ne razumem, da li stvarno ljudi misle da se postaje obučen rezervni pripadnik Vojske posle 15 dana obuke. Pa kad sam pošao u Srednju vojnu školu, period prilagođavanja je trajao 10 dana. Sugerišem da se o ovim problemima napravi ozbiljna analiza i sačini adekvatno rešenje. Mislim da ovako brzopleto rešenje nema smisla", napisao je još general. Na ovaj način izrazio je suštinu odluke koja ne doprinosi ničemu drugom osim populističkom pokušaju Ministarstva odbrane da se nečim pohvali i digne nazovi borbeni moral nacije te, naravno, doprinese pumpanju ličnog marketinga ministra Aleksandra Vulina, a time i njegovog "vrhovnog komandanta". Jer, zahvaljujući "politici Vlade Aleksandra Vučića, konačno imamo dovoljno novca da pokrenemo rezervu", kao što to Vulin tvrdi. Pitanje je zašto se te pare nisu upotrebile za poboljšanje plata, uslova života i rada profesionalnih vojnika i onih po ugovoru da masovno ne napuštaju vojsku. Ili za koncept aktivne rezerve, koji nikad nije zaživeo, nego se rasipaju na ovakve besmislice. NEMOGUĆA MISIJA Ove godine će, prema Vulinovoj najavi, 600 ljudi, među njima i on – kakvog li samožrtvovanja – proći vojnu obuku od 15 radnih dana, a sledeće godine još 15 dana podeljenih u dva termina – u maju i oktobru. Šta vojnik može da nauči za to vreme i kako će obuka izgledati u praksi, "Vreme" je proverilo kod nekoliko penzionisanih visokih oficira pešadije koji su najveći deo karijere proveli u trupi. Jedan od njih, sa ratnim iskustvom, bio je poprilično surov: čoveka možete naučiti da rukuje naoružanjem, kretanju na bojištu i da iskopa zaklon. Nekada su vojnici regrutovani u pojedine jedinice koje su bile namenjene za radove po magacinima i slično, imali obuku od mesec i 22 dana i za to vreme su mogli da nauče sve ovo. Ovi sad mogu da izvedu gađanje, što je dovoljno da sutra brane otadžbinu. Ovaj sagovornik smatra i da je, zbog iskustava ratova devedesetih, potpuno glupo služenje vojnog roka bez naoružanja zbog prigovora savesti, "jer se u ratu zna da ako ga ti ne ubiješ, ubiće on tebe bez razlike na tvoje ubeđenje". Na drugoj strani je penzionisani general, u delu karijere i nastavnik. U razgovoru za "Vreme" on podseća da je do ukidanja služenja vojnog roka osnovna pešadijska obuka za sve bila 180 sati ili 30 radnih dana, što je, kada se uračunaju vikendi, nešto više od mesec i po. Najmanje dva dana treba utrošiti samo na to da se vojnik nauči pakovanju i nošenju opreme, a svako ko je služio vojsku zna kako je izgledala nemoguća misija da one silne stvari koje po dolasku zaduži nabacane u šatorsko krilo, spakuje u vojničku kasetu. "Pa i kad se to nauči, gde je pakovanje borbenog ranca, transportne vreće, šta ide u koje od njih i u koji deo", objašnjava naš sagovornik taj početni period, uz mogućnost da se sve radi ubrzano. Radni dan u vojsci, inače, traje šest nastavnih časova prepodne i dva-tri popodne, ali u drugom delu dana sa vojnicima nisu starešine, nego samo komandiri odeljenja sa kojima ponavljaju naučeno. Sada je ta obuka umesto šestonedeljne postala dvonedeljna, što znači maksimalno 90 nastavnih časova, odnosno, upola manje. Pored toga, vojnike čeka i strojeva obuka koja, makar i ona osnovna, zahteva vreme, kao i upoznavanje sa Pravilom službe i opštevojnim propisima, bez čega se ne može. Obuka je, po strukturi, podeljena u tri dela, raspoređena u tih šest časova dnevno – vojnostručna, fizička i ono što se naziva moralna nastava. Vojnostručna, otprilike, treba da zauzme dve trećine obuke, a ona se, opet, deli na taktičku, vatrenu i strojevu. "Da bi vojnika doveo do prvog borbenog gađanja, a vatrena obuka je glavna, najteža i najzahtevnija tema, mora da nauči borbene osobine i namenu, kao i samostalno sklapanje i rasklapanje oružja. Potom slede pravila gađanja, stavovi za gađanje, lična i bezbednost ostalih", nabraja sagovornik "Vremena", general u penziji. On dodaje i da je posebna tema taktička obuka – osmatranje bojišta i kretanje po njemu (pretrčavanje, puzanje, izvlačenje ranjenika), kao i kopanje zaklona, jer nije dovoljno samo iskopati rupu u zemlji (norma za ležeći rov je 25 minuta, a za stojeći sat i 20 minuta), nego je potrebno naučiti ih kako se i gde bira zaklon. A tu je i obuka u korišćenju zaštitne maske. "Pa, kako samo ovo da se stavi u 15 dana", pita on, naglašavajući koliko je tek potrebno pripreme za takozvano pripremno gađanje na rednom broju jedan da vojnik upozna svoju pušku i njenu preciznost, kao i da starešina proceni kakav je vojnik strelac. Plus fizička obuka od četiri časa nedeljno, uz obavezne jutarnje vežbe. Sve to smestiti u dve nedelje izuzetno je teško, a neophodno je da bi vojnik to prvo gađanje izveo bezbedno. Posle te početne obuke, koja će biti duplo kraća, vojnici su se nekad slali na specijalističku, koja je opet trajala mesec i po kad je pešadija u pitanju. Kada su neki drugi rodovi u putanju, ona je bila stalna, kao na primer, kod tenkista. Kako će sad vojska uspeti da za 15 dana osposobi ljude za tenkiste ili artiljerce, pitanje je na koje nadležni iz Ministarstva odbrane nemaju odgovora, a teško i da će ga imati. Prema mišljenju penzionisanog pukovnika, takođe sagovornika "Vremena", suština ovih pozivanja na "obuku" je to što Vojsku Srbije napuštaju profesionalni vojnici, pa sada nadležni žele da ih nadomeste time što bi ove "kursiste" mogli rasporediti u rezerviste i imati brojno stanje jedinica na papiru. Zbog toga se, ukazuje on, povećava i broj vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka: oni isto primaju platu, a otvara im se mogućnost da se posle lakše zaposle u vojsci ili državnim službama. Međutim, sve se, u suštini, svodi na to da su vojsci, pored popunjavanja spiskova, oni potrebni i za banalne stvari poput čišćenja kasarnskih krugova ili držanja straže. MINISTAR I PRAVA VOJSKA: Vežbe VS VOJNO SPOSOBAN MINISTAR Što se odlaska Vulina na "obuku" tiče, kolika je to smejurija najbolje pokazuju komentari na društvenim mrežama. Jer, reč je o čoveku koji je proglašen nesposobnim za vojnu službu 1990, u vreme kad su se ratni oblaci uveliko nadvijali nad bivšom Jugoslavijom, a sada kao ministar vojni – posle upadljivog paradiranja u paravojnim uniformama, preko marševanja sa padobrancima i potom sa vojnom policijom – kreće u "žuđeno vojevanje". Iako prorežimski mediji, posebno oni na razne načine interesno povezani sa Ministarstvom odbrane i Jugoimportom SDPR, tvrde da će se obuka odvijati u dve klase godišnje – po 300 ljudi u maju i novembru – već su 5. marta objavili da je Vulin dan nakon što je na RTS obznanio da ide na obuku, obavio i uspešno prošao medicinske preglede te "postao jedan od rezervista na vežbama". Otkud Vulin na obuci u martu? Da li je ona organizovana samo za njega? Da li se samo promocije radi na 15 dana priključio klasi vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka? Gde služi, u kojem centru za obuku? Sve ovo su pitanja bez odgovora. Kako je Vulin sam rekao, oslobođen je služenja vojske jer je imao veliku dioptriju. Ta dioptrija, međutim, nije ga sprečila da postane vlasnik dozvola za najmanje pet pištolja, kao i da redovno posećuje streljane i odlazi u lov. Nedavno se, na komemoraciji ubijenom predsedniku Automoto saveza Srbije Mirku Butuliji, prisetio kako mu je obećao da će ga naučiti da lovi. "Želim da pođem od sebe i sopstvenog primera. U vojsci postoji jedno pravilo: Kaži – pa pokaži, uradi – pa naredi. Ako ja mogu da dam 15 dana svog života godišnje, zašto ne može neko drugi? Nema opravdanja da ne služite svojoj zemlji i da se ne borite za svoju zemlju", nadahnuto je ministar poručio javnosti. Te reči su izazvale lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama, posebno bivših vojnika i policajaca, učesnika ratova u bivšoj Jugoslaviji. Uz najčešće ironičnu konstataciju da se u slučaju ministra radi o dezerteru, pominjali su mu i "tetku iz Kanade" na ispraćaju ili zakletvi, "ćebovanje", "paljenje bicikla", medicinske preglede; neki su se nudili i da mu budu instruktori i komandiri – makar samo jedan dan. Režimski mediji su, takođe, najavili da će Vulin biti u obuci ravnopravan sa ostalim vojnicima. U to je prosto nemoguće poverovati, kao što će biti nemoguće i da se sa bar jednog segmenta njegove "obuke" ne pojavi televizijski snimak – eto kako je dobar i poslušan vojnik. A pošto Vulin, po funkciji, ima obezbeđenje iz bataljona Vojne policije za posebne namene "Kobre", teško je poverovati da neki od njihovih pripadnika neće biti sve vreme tamo i glumiti vojnika na obuci. Ono što tek nije moguće zamisliti jeste mogućnost da bilo koji od desetara ili vodnika Vulinu naredi "ostav" ili ga "počasti" nekim težim rečima uobičajenim u vojničkom žargonu. Kako stvari stoje, Vulinu će najviše nedostajati svakodnevna obraćanja javnosti raznim povodima, uključujući zaštitu svog ličnog "vrhovnog komandanta". Srećom po njega, tu su ipak dani vikenda, pa će tada delimično moći da nadomesti medijsku izolaciju od Pinka nadalje. Sve u svemu, Srbija će na 15 dana ostati bez ministra vojnog, a i vlada premijerke Ane Brnabić biće uskraćena za njegovo prisustvo na sednicama. No, ako se ima u vidu Vulinovo neformalno zaduženje "ministra za kvarenje odnosa sa regionom", poruka je ipak poslata svim onim koji prema tekstovima "Informera" i nastupima raznih analitičara na Pinku, "prete" Srbiji. Ta poruka glasi – čuvajte se, Srbija je dobila vojno osposobljenog ministra.
  3. DRŽAVA JE POKUŠALA DA PRONAĐE REŠENJE ZA VOJNE BESKUĆNIKE IZ HOTELA "BRISTOL", ALI TAKO ŠTO JE OBMANULA PENZIONERE, KAO I PRITISCIMA NA ONE KOJI SU JOŠ ZAPOSLENI, PRETNJAMA PREKOMANDOM ILI PREBACIVANJEM NA NIŽA RADNA MESTA, PA SU MNOGI PRISTALI NA DRUGI SMEŠTAJ U OKVIRU VOJNIH SAMAČKIH HOTELA Penzionisani zastavnik Dragan Stojanović nije ni sanjao da će postati medijska ličnost, a postao je, nažalost, braneći svoja prava i prava ostalih vojnih beskućnika koje su ratovi devedesetih doveli u Beograd, u bivšim republikama su ostavili stanove i "privremeno" su smešteni u vojni hotel "Bristol" u Karađorđevoj ulici. To "rešenje o privremenom smeštaju, do rešenja stambenog pitanja", kako je stajalo u odlukama nadležnih u vojnostambenim organima, traje već 28 godina i trajalo bi ko zna do kada da se nije pojavio projekat od nazovi nacionalnog značaja "Beograd na vodi", gde je "braći Arapima" praktično poklonjeno savsko priobalje, uključujući hotel "Bristol". Svima onima koji su u savskom amfiteatru imali bilo kakvu nekretninu ili makar i baraku za stanovanje, običnu udžericu, država, odnosno Grad Beograd su se odužili, dajući im stanove za koje mnogi nisu ni mogli sanjati da će ih imati umesto svojih "ćumeza", samo su vojni beskućnici ostali "kratkih rukava". I to ne zahvaljujući bahatosti gradskih vlasti, koje su ih zaobišle u dodeli stanova, nego isključivo samovolji ljudi u Ministarstvu odbrane. Jer, tadašnji gradonačelnik Siniša Mali je u leto prošle godine javno rekao da je grad za vojne beskućnike obezbedio 134 stana. Mnogi su u to i poverovali, pa su "na neviđeno" sa Ministarstvom odbrane potpisali ugovore, a onda shvatili da su dobili ili poslovne prostore koje treba dodatno preuređivati, jer, na primer, nemaju ni kuhinju ni kupatilo, ili su prebačeni u druge vojne samačke hotele, u identične sobe od petnaestak kvadrata, sa zajedničkim kupatilom i sanitarnim čvorom. Praktično, neraspodeljeno je ostalo 100 stanova, i stvarno je pitanje kome će oni pripasti. LAŽNA BRIGA I PRAZNA OBEĆANJA Stojanović je jedan od onih koji nije poverovao u lepa, ali prazna obećanja iz vrha Ministarstva odbrane, a pogotovo ona koja su dolazila od ministra Aleksandra Vulina, i počeo je kroz medije, jer je uvideo da od države i sistema nema vajde, svojevrsnu bitku za istinu o svemu što se radi vojnim beskućnicima. Nakon što je "Vreme" pre godinu dana prvo objavilo tekst o vojnim beskućnicima u "Bristolu" i opasnosti koja im se nadvila nad glavom – da ih jednog dana naprosto izbace na ulicu zbog "višeg interesa", a to je projekat "Beograd na vodi", Stojanovića i ostale su u više navrata zvali na sastanke u Ministarstvo odbrane kako bi im tobože rešili stambeno pitanje, ali sve se svodilo samo na obećanja, da bi potom prešlo u pretnje i bahatost Vulinovih saradnika. Sam Vulin je letos, direktno upitan o problemu stanara "Bristola", jer su se za to zainteresovali i ostali mediji, odgovorio sa: "Svi će biti zbrinuti, u to nemojte da sumnjate, to je stav naše vojske, mi brinemo o svojim ljudima." On je i bezbroj puta pre toga, a i posle, prilikom svake dodele ključeva stanova pripadnicima vojske, ponavljao mantru kako Ministarstvo odbrane brine o svim svojim pripadnicima, bilo da su aktivni ili penzionisani. BEZ LIFTOVA I GRAJANJA: Život u "Bristolu" Kako brine, pokazao je dopis Direkcije za usluge standarda Ministarstva odbrane od 11. februara ove godine, koji je, iako nenadležan, potpisao državni sekretar Bojan Jocić, a u kome se od stanara "Bristola" traži da se "isprazni smeštaj od lica i stvari najkasnije u roku od osam dana": "Ministarstvo odbrane preduzelo je sve mere da svim licima koja su u trenutku promene namene hotela ‘Bristol’ koristila privremeni smeštaj u ovom objektu obezbedi adekvatan smeštaj u skladu sa pozitivnim propisima", stajalo je u dopisu. Zaključkom Vlade Srbije broj 05 464-8086/2018 od 28. avgusta Ministarstvu odbrane prestalo je pravo korišćenja hotela "Bristol". Komercijalni deo hotela prestao je da radi dok stanari iz dela u kome su bili vojni beskućnici nisu iseljeni, jer im nije rešen smeštaj, ne u skladu sa "pozitivnim propisima", kako obećava Jocić, nego nikako. Koliko je od kraja avgusta, kada je komercijalni deo hotela zatvoren, Vojna ustanova "Dedinje" bila na gubitku, druga je priča, jer hotel je mogao da posluje sve vreme i zarađuje. Država je, doduše, pokušala da pronađe rešenje za vojne beskućnike iz "Bristola", ali tako što je obmanula penzionere, kao i pritiscima na one koji su još zaposleni, pretnjama prekomandom ili prebacivanjem na niža radna mesta, pa su mnogi pristali na drugi smeštaj u okviru vojnih samačkih hotela, a njih 33 dobilo je jednosobne stanove i garsonjere, u stvari poslovne prostore koje su morali adaptirati, kaže Stojanović. On dodaje da su na sastanak na kome su obećavali dodelu stanova pozivali uglavnom najstarije stanare "Bristola", verovatno znajući da neće dočekati tu obećanu podelu. BEZ PRAVA OTKUPA Šta je sa ostalim stanovima od 134 koje je dodelio grad, gde su, jer je rečeno da se radi i o dvosobnim i trosobnim, troiposobnim, da ima i većih od 100 kvadrata. Kad su u vrhu Ministarstva odbrane videli "plen", izgleda da su odlučili da ti stanovi ostanu njima, za dodelu svojim ljudima. Prvo su krili da je Ministarstvo od grada dobilo te stanove pa je ministar to priznao, ali je rekao kako ih je mnogo manje, i da je svima ponuđeno da ih biraju. Sve laž do laži, konstatuje Stojanović. On ukazuje i na bahato ponašanje sekretara Ministarstva odbrane Zorana Lazića (Vulinovog "kadra" kog vodi sa sobom sa funkcije na funkciju) na poslednjem sastanku sa vojnim beskućnicima iz "Bristola", kada je sa sobom doveo devet ljudi iz Ministarstva, predstavljenih kao "radna grupa". Lazić im je, tvrdi Stojanović, ironično rekao da je prošlo dovoljno vremena (od poslednjeg sastanka) i da se nada da su dovoljno razmišljali i shvatili kako treba da potpišu saglasnost da prihvataju novu odluku, pa će nadležni onda odlučiti šta da rade i kako da postupe: "Niko od nas 13 koji smo bili na sastanku nije potpisao. Jer je na neviđeno. Pogotovo što niko od onih koji su pre na to pristali nije bio u prilici da vidi dodeljeni im ‘stan’, u stvari poslovni prostor koji je trebalo adaptirati, a ispostavilo se i da je potpisani ugovor bio sa odredbom ‘bez prava otkupa’." BAGERIMA PROTIV BEOGRADA: Raščišćavanje za "Beograd na vodi" Penzionisani zastavnik prve klase Dragiša Milenković jedan je od onih stanara "Bristola" koji takođe nema kuda da ode, a porodica mu je tamo od 1991. godine, kada su izbegli iz Zadra, dok je on bio prebačen u Sarajevo, gde ga je zatekao rat. "U penziji sam 15 godina, a supruzi, koja radi u Vojnoj ustanovi Dedinje, nedostaje godina do penzionisanja i na nju direktor (Čedomir Kisić) stalno vrši pritisak, mobinguje je da pristanemo na rešenje stambenog pitanja koje oni nude, traži da utiče na mene. Zove je, pokazuje papir na kome piše da mora da se iseli za 20 dana iz "Bristola" iako sam ja nosilac rešenja za privremeni smeštaj, a ne ona. I onda, što je čudno, na sastanak sa radnom grupom Ministarstva odbrane 11. februara zovu i nju i mene", objašnjava Milenković. On pokazuje i rešenje vojnostambenog organa o privremenom smeštaju u "Bristolu" od 24. decembra 1993. godine, koje je potpisao general-major Mirko Marinković, a u kome pod tačkom 2 stoji: Privremeni smeštaj se odobrava do rešenja stambenog pitanja ili davanja otkaza zbog grubog kršenja kućnog reda. "Stambeno pitanje nisu mi rešili, kućni red nismo prekršili ni na najmanji način za ovih decenija, a pogotovo ne grubo, sve dažbine smo redovno plaćali", nabraja Milenković. Kako su izgledali sastanci sa Jocićem i Lazićem prepričava Radmila Radosavljević, udovica penzionisanog pukovnika Slobodana: "Oni su s nama obavljali razgovore kao da smo na pijaci. Pozvali su nas na prvi sastanak 20. septembra, nismo imali pojma zašto, i to ne sve stanare ‘Bristola’, nego samo one koji su imali rešenja o smeštaju do konačnog rešenja stambenog pitanja. Na sastanak su, međutim, došli i oni koji su imali rešenja na određeno vreme, ali i neka lica koja nisu iz ‘Bristola’. Na moje pitanje koliko je Grad Beograd dodelio stanova za rešenje našeg problema, niko nije hteo da odgovori, ali su potom ipak priznali da su to 134, ali da njihove strukture ‘nisu naročite’. Lazić se ‘pohvalio’ da nam daju bolje od onog što imamo u ‘Bristolu’. Sutradan su nas ponovo pozvali na sastanak, opet obećavali, to je bio petak, a u ponedeljak je 28 stanara ‘Bristola’ prihvatilo ponuđena rešenja, dok nas sedam nije", rekla je ona. Radmila Radosavljević kaže da je na poslednjem sastanku pitala Lazića šta je sa ostalim stanovima, a on je, smejući se, odgovorio: "Jedan ću dodeliti sebi, jedan Jociću, jedan (pukovniku) Stankoviću." "Jocić je tad prekinuo sastanak i svi su otišli", navela je ona. Pukovnik u penziji Miodrag Kuljanin, doktor nauka, jedan je od stanara "Bristola" kome je ponuđeno ono što se zove kolektivni vojni smeštaj ili, u prevodu, samački vojni hotel na Zvezdari. On je to odbio iz prostog razloga što vojni pravilnici tu mogućnost ne dozvoljavaju za penzionere, pa tako niko od te kategorije stanara "Bristola" nije prihvatio, bojeći se da ne budu izigrani po ko zna koji put. "Oni su nam na tu zamerku odgovorili da će da budu ‘velikodušni’ pa će to da odrade mimo pravilnika. Nismo pristali", ispričao je Kuljanin. Rok za iseljenje koji je Ministarstvo odbrane dalo stanarima "Bristola" istekao je u utorak, u trenutku pisanja ovog teksta, a oni su i dalje u svojim sobama, koje su sve samo ne pristojan smeštaj. Kako će vlast da ih iseli, pitanje je bez odgovora. Po zakonu, ne može policija, ni vojna ni civilna, jer za to mora da postoji sudsko rešenje, čega opet nema. Imajući u vidu sva događanja oko "Beograda na vodi", posebno slučaj "Savamala", kada su na scenu stupili batinaši sa fantomkama na glavama, u džipovima bez registracija, nije isključena ni takva mogućnost. Pa, posle nek tužilaštvo utvrđuje krivicu, a premijerka Ana Brnabić neka se, poput njenog prethodnika, "pere" rečima da su to uradili "kompletni idioti iz vrha gradske vlasti".
  4. Kada je Jelena Anasonović objavila da se upisala u registar udruženje “1od5miliona” postalo je jasno da su demonstracije protiv Vučića ušle u fazu zaleđivanja. To je bila i izlazna strategija demonstranta iz 2017. godine posle predsedničkih izbora. Nakon višemesečnih uličnih okupljanja dobili smo nekoliko grupa – Anasnović je bila u onoj Protiv diktature koja se učlanila u Savez za Srbiju Dragana Đilasa. Zaleđivanje – to znači pokušaj da se održi pokret i pobuna, ali bez određenog političkog cilja. Jelena je čuvarka vatre protesta isto kao što je to bio i sadašnji vođa libera Čedomir Jovanović tačno 20 godina ranije - 1999. Mnogo je sličnosti – i sad ljudi Savez za Srbiju zovu Savezom za promene, kako se onda zvala koalicija koju je pokušavao da napravi Zoran Đinđić. Svašta je bilo probano u vezi tog Saveza za promene – i najava da se Đinđić povlači sa čela Demokratske stranke, pa se nije povukao, i povezivanje sa dijasporom preko biznismena Majkla Đorđevića, i mnoštvo pojedinačnih skupova u gradovima Srbije. Čak je Savez za promene vodio i autobus kampanju – karavan opozicionara na putu po gradovima Srbije. Atmosfera je bila neuporedivo poraznija i očajnija, sve od radikalskog zakona o informisanju, preko NATO bombardovanja, pa do teških poplava tog leta. Sa tadašnjim čuvarima vatre stvar je bila u inatu da se okupljanja prekinu. Jovanović je bio jedini funkcioner DS, koji je nastavljao, da se pojavljuje na ulici sa nekolicinom demonstranta, u jednom trenutku neuspešno pokušavajući i da registruje i udruženje, odnosno NVO Građanski otpor. Sve je to ponovljeno godinama kasnije, nakon demonstracija 2017. posle predsedničkih izbora 2. aprila. Kada je posle dvadesetak dana masovnost opala, izdvojile su se grupe od kojih je jedna sebe opet nazivala Čuvarima vatre, nastavljajući uporna malobrojna okupljanja, sve do Vučićeve predsedničke zakletve. Na kraju više se nije znalo ima li “iventa” - okupljanja, ili nema. U čemu je problem sa održavanjem energije, odnosno vatre protesta? U zabludi da je reč o izlasku na ulici kao političkom činu. I u još jednoj zabludi da je maštovitost samog pojavljivanja na ulici dovoljna da održava ljude rešenim da se pobune. Istina je da je za masovne demonstracije protreban dubok psihološki povod, a za njihovo ojačavanje snažan pokretač. Ljudi te 1999. jesu bili uplašeni, razočarani i poraženi, ali baš zbog toga takav se pokretač nije mogao naći. Naprotiv, demonstracije 5. oktobra 2000. uspele su zato što se takav pokretač našao – izborna pobeda opozicije, odnosno Vojislava Koštunice, koju je trebalo odbraniti. Dvanest godina kasnije, kada je prosuo džak sa navodno nameštenim glasačkim listićima na stepenicama Skupštine Srbije, Vučić je Tomislavu Nikoliću omogućio pobednički zamah na predsedničkim izborima. Ali, da to treći i četvrti put ne bude pokretač i zamah, postarala se sama opozicija – njene nove ličnosti. Jer, 2016. na parlamentarnim izborima, sa naknadnim brojanjem koje su liste prešle cenzus i sa članovima Dosta je bilo Saše Radulovića, koji otvaraju i zatvaraju džakove sa listićima usred izborne komisije, raširila se sumnja i u iskrene namere opozicije. Radulovićevci su još i nastavili da podrivaju veru u opoziciju, kada su 2017. objavili da su konačno uvrdili izbornu krađu iz 2016. ali sa dokazom na primeru Mladenovca. I zasnovanim na netačnoj pretpostavci da ljudi moraju potpuno isto glasati i za lokalni parlament i za Narodnu skupštinu. Štab glavnog Vučićevog rivala Saše Jankovića, pak 2017. nije uspeo da ospori brojanje glasova na predsedničkim izborima. Konačno PSG pod Jankovićevim vođstvom zakucao je eksere u mrtvački kovčeg te priče “izborna krađa”, nedokazanim tvrdnjama o neverovatnom porastu novoupisanih birača u Beogradu 2018. pred gradske izbore. foto: BETA Ni sada demonstracije nisu pokrenuli recimo lokalni izbori u Lučanima, već nešto što se kasnije desilo – udarac u glavu Borka Stefanovića. U prvih nekoliko nedelja demonstracija, Vučić i njegova stranka bili su primetno zatečeni i prvi put od kako su na vlasti, u ozbiljnom povlačenju. Na trenutke se činilo kao da sami nisu sigurni u razmere krize i da li je počeo kraj njihove vladavine. Međutim, onda su se ohrabrili, prvo su se “zakačili” dolaskom Vladimira Putina u Beograd, a nekoliko meseci kasnije i stavom Brisela da nema balkanskog proleća i da se zvaničnici Evropske unije protive bojkotu parlamenta, prećutno i bojkotom izbora. Međutim, čine se da Vučićeve najviše ohrabrila ne toliko spoljna podrška, koliko odsustvo te podrške opoziciji. Ali, najviše od svega, to što je počeo da bledi psihološki povod da ljudi demonstriraju. Priča protesta je postavljena dosta vešto – Vučićeva vlast je predstavljena ne toliko kao diktatura mada se ta reč često koristi, već mnogo šire. Kao zloupotreba i nasilje. To su ustvari ključni pokretači. Ali, Vučić je tiho učinio ustupke – smenio je najžešće u javnosti prozivane lokalne čelnike (Grocka i Brus), RTS je malo više otvorio vrata za opoziciju, pri tome stalno obećavajući mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora. I ti ustupci, ma koliko, mali i nedovoljni, odmereni su dosta dobro – da njegovi ne pomisle da su izdani, a da javnost dobije mrvicu nekog zadovoljenja. Ono što je uz opoziciji u presudnom trenutku izostalo – to je novi pokretač. Sami vučićevci govore o tome – gotovo da su očekivali da lideri Saveza za Srbiju održe neku dramatičnu konferenciju za štampu i da javnosti predoče neki koruptivni materijal, vezan za sam vrh vlasti. I da to rade u nastavcima. Recimo, kao što je to učinio u Makedoniji Zoran Zaev, obarajući Nikolu Gruevskog. Takvog materijala nije bilo. I to se ne može nadomestiti tek idejama – kao što su one u opozicionim redovima da se recimo 9. marta u Beogradu održi protest svih gradova Srbije. Te da se na njemu konačno obrate pravi politički lideri protesta Đilas, Borko Stefanović, Vuk Jeremić, Boško Obradović i naravno braća glumci Sergej i Branislav Trifunović. Bio bi to, bez sumnje posećen miting, čak iako Branislav Trifunović odbije da se popne na kamion govornicu, ali ništa više od toga. Jer, šta se može dobiti obeležavanjem datuma kada 1991. nije smenjen Slobodan Milošević, u trenutku kada je sve još možda u životima ljudi i politici moglo da bude drugačije i manje teško i tragično. Sad, ako će preći u fazu zaleđivanja, to ne znači da protest nije uspeo. Jeste i te kako, ali kao priprema za promenu vlasti početkom 2020. kada će morati da se održe redovni parlamentarni i lokalni izbori. Redovne izbore je teško bojkotovati za razliku od vanrednih. Na opozicionoj strani scene preovlađuje raspoloženje da bi bojkot redovnih izbora, posebno i lokalnih, bio političko samoubistvo. I to je razlog, zato što su gotovo svi, u istom trenutku, dokle su još kao eho u vestima odjekivale reči Maje Kocijančić iz Brisela da je Unija za debatu, a ne za bojkot, počeli da se pozicioniraju. Boško Obradović se vratio Kosovu i vakcinama, Jeremić Vašingtonu, Đilas urbanističkom haosu, a DS naravno samoobnavljanju. Jedino je nova politička zvezda i dalje u usponu – Sergej Trifunović opasno preti da ponovi u Srbiji uspeh Donalda Trampa u Americi. Što je Sergej politički nekorektniji, što su njegovi potezi nepredvidljiviji, to mu rejting raste. Prema onome što su navodno, istraživanja već dokačila, uspeo je da udvostruči i digne procenat PSG iznad cenzusa i raste i dalje. Trifunović je idealan za širenje svoje političke popularnosti preko društvenih mreža i privlačan za mlađe birače, nije zato Vučić slučajno otvorio profil na Instagramu i krenuo u kampanju i na ovoj mreži. Dok je protest u zaleđivanju uprkos čuvarima, Trifunović jedini deluje otporan i na vatru i na led.
  5. KO TEBE KAMENOM – TI NJEGA KOSOVOM. KAD JE TEŠKO – TAČI. TAKO BI SE, OTPRILIKE, MOGLA SVESTI POLITIKA VLASTI U SRBIJI, KAD GOD TREBA REŠITI NEKI UNUTRAŠNJI PROBLEM ILI ZATAŠKATI POJEDINA DOGAĐANJA. A UKOLIKO SE PROCENI DA SITUACIJA TREBA BITI "ZATEGNUTIJA", UPOTREBLJAVAJU SE TEŽI ARGUMENTI – POKRETI JEDINICA VOJSKE SRBIJE S JEDNE, ILI SPECIJALNIH POLICIJSKIH JEDINICA ROSU S DRUGE STRANE. EFEKAT JE UVEK ISTI – NULA Spektakularno medijski najavljivane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, tela u kojem sedi čak i Zagorka Dolovac, državni tužilac za čije postojanje se maltene ni ne zna, a o radu je izlišno i govoriti, ili večiti "vršilac dužnosti" direktora Kancelarije za Kosovo Marko Đurić (koliko puta je izabran u v.d. stanje na tri meseca, "mučeni" Marko verovatno ni sam ne bi znao odgovoriti), samo su deo igrokaza za javnost u Srbiji, a svakako i na Kosovu. Jer, Aleksandar Vučić i Hašim Tači kao da po nekom dogovoru povlače poteze koji idu na obostranu korist. Kad god je na Kosovu nešto "zaškripalo" na unutrašnjem planu, tu je bila Srbija da "pripomogne", bilo da se radilo o nepromišljenim (a smišljeno urađenim) postupcima državnih organa i njihovih eksponenata na severu Kosova, bilo o potezima ili izjavama nekih u političkom i javnom životu minornih Albanaca. Ali, kad mediji, bilo u Beogradu ili Prištini to "puknu" na naslovne strane i kad se o tom izjašnjavaju najviši državni zvaničnici, onda takve minornosti dobiju na značaju. A ukoliko se proceni da situacija treba biti "zategnutija", upotrebljavaju se teži argumenti – pokreti jedinica Vojske Srbije s jedne, ili specijalnih policijskih jedinica ROSU s druge strane. Efekat je uvek isti – nula. Hapšenje sekretarice pokojnog Olivera Ivanovića, navodni pokušaj hapšenja biznismena i iznenadno postavljenog na funkciju potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića (za koga je Vučić tvrdio da ga ne poznaje), samo su potvrda tog besmislenog igrokaza. Radoičića, koji je tada, gle čuda, bio u Beogradu, došla su da hapse, prema rečima predsednika Srbije i SNS čak 52 kosovska policajca, plus još četrdesetak u poslovima logistike. Svi oni koji se imalo razumeju u policijske poslove, odmah su shvatili o kakvoj predstavi za javnost se radi, pogotovo što je sve bilo praćeno TV kamerama. I dodatno, "gospodin Radoičić" je redovan u susretima sa premijerom Kosova Hašimom Tačijem, tako da ga je policija mogla privesti kad god su hteli. I za to bi bila dovoljna dvojica – ali to nije atraktivno za kamere, treba da ih bude još 50. Isti slučaj je i sa privođenjem sekretarice Olivera Ivanovića – još jedan dokaz na delu koalicije Vučić-Tači. Stvori se medijska pompa i onda nesrećna žena, koja se bez razloga našla u žiži javnosti, bude puštena. Istovremeno, MUP Srbije saopštava da je građanin Kosova M.R. saslušan na okolnosti ubistva Ivanovića i da nema indicija da je učestvovao u tome. Taj građanin je, naravno, Radoičić, koji je preko noći postao medijska zvezda "Informera", Pinka i ostalih provučićevskih medija, pa čak objavljuju i njegova saopštenja. U Radoičićevu odbranu stao je i onaj koji je rekao da ga ne poznaje – Vučić (ono "Aco, Srbine" iz Kosovske Mitrovice posle izbora, otvaranje šampanjca sa "mučenim Markom" se očigledno ne računa), tvrdnjom da su kosovski policajci hteli da ubiju Radoičića jer onda ne bi moglo da se dokaže da on nije ubio Ivanovića. "Radoičić je pristao na poligrafsko ispitivanje i prošao", obelodanio je Vučić. CRKVA NA TOČKOVIMA: Za one koji se sećaju, a zahvaljujući režimskim medijima, sećanje je kratko, ova kosovska kriza, jedna u nizu, samo je nastavak verovatno dogovorenih. Najbolji primer za to je onaj čuveni "oslikani" voz koji je krenuo iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu u januaru 2017. godine. Niko nije znao povod zašto ono što bi se moglo nazvati "crkva na točkovima" kreće dan posle pravoslavne Nove godine za Mitrovicu. I to što će voz ići bar osam sati do Mitrovice manje je bilo bitno od pitanja ko će njim putovati. Odgovor je dao "mučeni Marko" (tako ga je Vučić nazvao), objašnjavajući da će ga koristiti studenti koji iz centralne Srbije idu na fakultete Prištinskog univerziteta u Kosovsku Mitrovicu. Možda je samo zaboravio da kaže "članovi SNS". Jer, oduvek je bilo da su studenti iz unutrašnjosti dolazili u Beograd, a o onima koji su išli u suprotnom smeru bilo je drugačije mišljenje – pa je tako, recimo, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, Kragujevčanin, fakultet završio u Sremskoj Kamenici, a aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin iz Novog Sada je "putovao" da završi Pravni fakultet u Kragujevcu. Upoznaj domovinu da bi je više voleo, bilo je nekad geslo. Uglavnom, taj voz je prošao kako je prošao, "mučeni Marko" je sa svitom napustio kompoziciju već u Topčideru, a sudeći prema izveštajima TV Pink i "Informera", vlast je svesno žrtvovala novinare, šaljući ih u smrt. Pink je objavio snimak navodno postavljene protivtenkovske mine na prugu od Jarinja prema Kosovskoj Mitrovici, koja bi trebalo da podigne voz u vazduh, a time ubije i novinare u njemu. "Informer" je otišao i korak dalje – objavili su "pakleni plan Šiptara", sa sve imenom mašinovođe-kamikaze, koji je trebao da se lokomotivom zabije u voz. Da bi čitav spektakl bio zaokružen, pobrinuo se Vučić, prvo dramatičnim održavanjem konferencije za novinare (smešna slika – novinari koji su bili u vozu, a među njima i autor ovog teksta, na železničkoj stanici u Raški gledaju prenos i slušaju šta im se spremalo), a potom i sednicom Saveta za nacionalnu bezbednost. Vojska je, naravno, dignuta u povišeno stanje borbene gotovosti, a na kraju – nikom ništa. RITUALNO PALJENJE TENKOVA: Što se vojske tiče, to je postalo omiljeno sredstvo Vučića i "seiza" mu Vulina; kad god ustreba, tu je vojska da podigne "moral nacije". Pa je tako, kad je ubijen Oliver Ivanović, Vulin otišao u Rašku i naredio da se pale tenkovi, a slično je bilo i kad je uhapšen "mučeni Marko". Prave se uzbune, diže borbena gotovost, pripadnici vojske smeju... Činjenica koja se prećutkuje u državnim i paradržavnim medijima jeste da onog trenutka kad se upale motori neke ne tenkovske nego mehanizovane jedinice, NATO zna za to. Koliko god Vulin obmanjivao javnost o borbenoj moći, jednom rečenicom ga "pokopa" njegov "vrhovni komandant" kad kaže da ga odmah zovu strani ambasadori i pitaju kakvi su to pokreti jedinica iz Kragujevca za Kraljevo. To je dokaz da stranci ne samo da znaju, nego i više od toga, imaju svoje "insajdere". Uzgred, iz Kragujevca za Kraljevo nije mogla otići nikakva mehanizovana ili pešadijska jedinica koja bi mogla da krene na Kosovo, nego samo raketna baterija Protivvazdušne odbrane. Ali, eto, stranci znaju i to, toliko je Vojska Srbije, pod Vulinovom komandom, "izbušena". Hapšenje Đurića, zabrana ulaska Vučiću u kosovsko selo Banje u septembru, tenzije oko prelaza, a i sad ovo oko takse za srpsku robu, sve je očigledno deo dogovorenog marketinga i kampanje, i dila Vučića i Tačija "ti meni – ja tebi". Dodatna taksa za robu iz Srbije nije slučajno uvedena jer je i kosovska vlast u unutrašnjoj krizi i ne mogu da se dogovore u parlamentu ni oko najobičnijih stvari. Težnja za stvaranjem Oružanih snaga Kosova gubi bitku sa realnošću i onda je potrebno otvoriti "drugi front". Srbija, istovremeno, ne može da objasni zašto ne može da se formira Zajednica srpskih opština, a sve se svodi na jedno – treba naći modalitet da se ozvaniči "sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa", što se čita kao priznanje Kosova. Koalicija Vučić – Tači, ozvaničena u parlamentu Kosova jer je Ramuš Haradinaj postao premijer zahvaljujući podršci Srpske liste, tako nastavlja da deluje. Predstavnici Srpske liste, dovedeni na skup u Beograd prošle nedelje da se, kao, usprotive uvođenju dodatnih taksi, samo su to potvrdili, jer se videlo da je reč o klasičnom scenariju za domaću javnost. "Spontana" pitanja Vučiću (iako je predsednik Srbije i SNS-a "zamolio" da ne bude organizovano nego kako ko želi) prvo su postavili predsednik Srpske liste i gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić, pa onda njegov zamenik Igor Simić, usledio je potom direktor bolnice Milan Ivanović, predstavnik "studenata" Milan Savić, direktor Studentskog centra Jovo Popović, rektor Univerziteta Rade Grbić (verovatno zbog funkcije, jedini koji je realno govorio, nije bio instruisan). Posebnu pažnju zaslužuje Ivanović, koga je čak i Vučić u dva navrata opominjao da se drži teme, jer je krenuo da se "obračunava" sa medijima i novinarima. "Šta očekivati od njega, on ti je brat blizanac Sulejmana Ugljanina – dok mu ne daš funkciju, napada vlast na najgori način, čim dobije neku funkcijicu, zaćuti", objasnio je tu situaciju jedan novinar starije generacije. Farsa sa događanjima na Kosovu se, kao što se i očekivalo, završila za sedam dana, a čak ni drug Vulin nije dobio priliku da se istakne, nije smeo od svog "vrhovnog". Do sledeće prilike. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1645448
  6. DOK STAREŠINE I VOJNICI PRAVE SELFIJE SA SLIKAMA ALEKSANDRA VUČIĆA OKAČENIM PO KANTINAMA VOJNE USTANOVE "DEDINJE", VOJSKA SRBIJE SE SPREMA ZA VELIKU VEŽBU POŠTO JE IZOSTALA PARADA USLED NEDOLASKA VLADIMIRA PUTINA U BEOGRAD. MADA JE U POČETKU BILO ZAMIŠLJENO DA SE ODRŽI NA ČETIRI LOKACIJE SA NEKOLIKO HILJADA VOJNIKA I BROJNOM TEHNIKOM POSLE VELIKE VOJNE VEŽBA U HRVATSKOJ NA 11 LOKACIJA I SA 5.500 LJUDI, SRBIJA JE ODLUČILA DA "POKAŽE ZUBE" – BROJ UČESNIKA NAŠIH MANEVARA PODIGNUT JE NA 8.000, A LOKACIJA NA DESET Kad odluči da bi se dodvorio svom šefu i "vrhovnom komandantu", Aleksandar Vulin mora da pronađe način da to uradi. Ako svoju "iberlojalnost" ne može da pokaže na velika, onda će na mala vrata. Reč je o obaveznom kačenju Vučićevih fotografija u svim službenim prostorijama Ministarstva odbrane i Vojske (kancelarije, učionice, sale), a takvih je, kažu neki, bar 20.000. Ta ideja, koju je izneo prošlog leta i to u formi naredbe dostavljene svim jedinicama i pokušaja izmene Pravila službe, ipak nije naišla na odobravanje ni u javnosti, a pogotovo ne među vojskom, pa je Vulin privremeno odustao od nje, posebno nakon što se i sam Vučić izjasnio protiv toga. On je Vučićevu "molbu" da se fotografije ne kače u vojne objekte objasnio "skromnošću". "Svi oni koji to kritikuju, bez i jednog jedinog argumenta, to koriste kao napad na državu Srbiju... Zašto napadate Srbiju zbog Aleksandra Vučića? Ovde se Srbija napada. To što on želi ili ne želi je druga stvar. To što je on skroman čovek i što ne želi da dozvoljava da upravo to koristite kao napad na državu Srbiju... to je druga stvar", objasnio je prošle godine Vulin. VUČIĆ U KANTINI: Ali, kada se pažnja javnosti oko toga slegla, Vulin je pronašao drugo rešenje, da Vučić ipak "visi" – ovoga puta u objektima Vojne ustanove "Dedinje", dakle, po kantinama i restoranima i u njihovim službenim prostorijama. Starešine i vojnici bili su prilično iznenađeni kad su od početka leta bili u prilici da gledaju Vučića koji ih posmatra sa fotografija dok jedu – negde nasmešen, negde ozbiljnim pogledom (pošto fotografije nisu jednoobrazne), pa su počeli i da prave "selfije" s njima. Kada su pitali zaposlene u kantinama ko je okačio te slike, samo su rekli: "Šefovi, doneli i rekli da se stave". Na kraju se ispostavilo da je nalog za kačenje Vučićevih slika doneo direktor VU "Dedinje" Čedomir Kisić. Kisić je bivši upravnik restorana u Domu JNA. Ime mu je u javnost dospelo letos, kada se pojavila informacija kako je dao nalog da 13 konobara i kuvara poslužuje besplatno na proslavi godišnjice Vulinovog Pokreta socijalista hranu i piće dostavljenu iz Doma JNA, takođe besplatno, kako je ukazao Vojni sindikat. Kada je cela stvar "procurela", onda su pokušali da se "izvade" na način da su sindikatu dostavili ugovor sklopljen nakon proslave i izvršene usluge, a ne, kao što je uobičajeno, uoči toga. Postavljanje na direktorsko mesto Kisić je, očigledno, shvatio kao mogućnost da se "oduži" Vulinu na svaki način, ispunjavajući sve što on zatraži, pa je tako bilo i u slučaju Vučićevih fotografija. Kad ne može na zid kancelarije – može na zid kantine. A o tome kako posluje VU "Dedinje" – samo jedna ilustracija: pripadnici specijalnih jedinica, padobranci i piloti dobijaju dodatne obroke, što im sleduje zbog posebnosti zadataka koje obavljaju, a vrednost bona je, u zavisnosti od kategorije, od 600 do 800 dinara. Oni međutim, tvrde da, ono što mogu za 800 dinara uzeti u "Dedinju" realno ne vredi više od 300. Malo pakovanje mleka AD, koje u običnim trgovinama košta 38-40 dinara, u kantinama je 104 dinara, isti slučaj je i sa suhomesnatim proizvodima, objašnjava jedan od korisnika tog dodatnog obroka. A što se postavljanja Vučićevih fotografija u kantine tiče, Ministarstvo odbrane je tu "opralo ruke" i autoru ovog teksta zvanično odgovorilo: "U Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije ne postoji pisano naređenje za postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u službenim prostorijama. Za uređenje kantinskih prostorija odgovoran je direktor VU ‘Dedinje’". Ispada tako da direktor vojne ustanove, koja je u sklopu Ministarstva i koje ga imenuje, može da sve radi na svoju ruku. Biće, ipak, da je nešto drugo u pitanju. Da Kisić krši zakon postavljanjem fotografija predsednika, dovoljno je pomenuti i odredbe po kojima je vojska departizovana – a Vučić je predsednik SNS. Kisić je, dakle, naredio kačenje slika lidera jedne stranke. Samo ime "Dedinja" – Vojna ustanova, govori da se i na njih treba odnositi odredba o departizaciji. Masovno postavljanje Vučićevih slika moglo bi da ima, hipotetički gledano, i drugu dimenziju – nečiju zaradu. Ako bi se jednog dana usvojio Vulinov predlog da se one kače u sve prostorije u vojsci – šta ako bi ta nabavka bila proglašena za "poverljivu" i posao dat "poverljivom" čoveku ili firmi, od odabira autora fotografije (koja komisija bi to radila) do onih koji bi ih uramljivali? I šta bi bilo, a već kruže priče, kad bi "najpovoljnija" ponuda bila 7.500 dinara po uramljenoj fotografiji, a realna cena je 500? Gde bi otišla razlika od 7.000? A 7.000 puta, na primer, 10.000 komada – to je poprilična svota. Mada, za razliku od nevidljivih "stelt kamera" za nadzor na severu Kosova, Vučićeve fotografije bile bi vidljive. Pogotovo kad se uzme u obzir i jedna rečenica iz prošloletošnjeg Vulinovog dopisa jedinicama i ustanovama da se dostavi potreban broj fotografija i ramova Ministarstvu: "Navedenim predlogom predviđeno je da se postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u državnim organima reguliše donošenjem jedinstvenog propisa za sve državne organe, a u Vojsci Srbije izmenom tačke 86. Pravila službe..." SNAĐI SE DRUŽE: Pripadnici VS na vežbi "Vek pobednika 2018" VOJSKA U PARTIZANIMA: Postaviti pitanje o Vučićevim fotografijama Vulinu poslednjih dana nije moguće jer on je trenutno zauzet obilaskom jedinica na poligonima koje se pripremaju za veliku vežbu "Vek pobednika 2018", priređenu umesto gromoglasno najavljivane parade, jer je ruski predsednik Vladimir Putin "ispalio" Vučića i nije došao u posetu. Vulin u te obilaske vodi isključivo ekipu "Zastava filma" i ponekad RTS-a, čisto da bi izdeklamovao svoje izjave o "sposobnosti naše vojske da odgovori svakom neprijatelju", pomene, naravno, i svog "vrhovnog komandanta", a zna i da politički "zapreti" onima za koje misli da imaju nešto protiv Srbije. Vučić je letos s ponosom najavljivao paradu i učešće čak 100 tenkova, kao i raznih drugih borbenih sredstava, ali onda mu je neko razuman iz vojske izgleda, ipak, skrenuo pažnju na neizvedivost te ideje. Jer, kolona od 100 tenkova – to nije viđeno ni u bivšoj JNA, koja je imala ogromne poligone, poput Slunjskih brda ili Krivolaka. Kolona od 100 tenkova nije samo 100 tih oklopnjaka, tu su i sva prateća vozila, kamioni-radionice, cisterne, kompletna pozadina… A ideja onih koji su mu "punili uši" bila je da se parada održi na aerodromu Batajnica. Tih 100 tenkova treba dopremiti do Batajnice i tamo smestiti, što znači ne samo uništavanje puteva kojima bi oni dolazili, čak i ako se prevoze železnicom, nego i samog batajničkog aerodroma, betonskih i travnatih površina na njemu, uključujući prilaze pisti. O ceni takvog "poduhvata" da se ni ne govori. Još jedna "sitnica" – Vojska Srbije nema 100 tenkovskih posada, što je i sam Vučić nevoljno morao da prizna. Ima 220 tenkova M-84 koje nema ko da vozi, a da podiže rezerviste da bi nadomestili taj broj do 100 posada, komplikovan je posao, jer te ljude, koji praktično od 1999. nisu ušli u tenk, treba dodatno obučavati, posebno kad je parada u pitanju, jer ona ima svoja pravila i sve mora biti "pod konac". Problem je i na koga od tih rezervista računati, jer mnogi su već prestareli, a dosta ih je otišlo u inostranstvo. Interesantno je da su čak i penzionisane starešine dobile poziv preko svojih udruženja da učestvuju na "paradi"11. novembra, u mimohodu veterana i trebalo je da desetak dana ranije dođu u Beograd iz svih krajeva Srbije radi priprema. U pozivu je stajalo da su im smeštaj i hrana obezbeđeni. Onda se, zbog komplikovanosti poduhvata, ali i zato što Putin ne dolazi, odustalo od parade i Vučić je odlučio da bude "velika vojna vežba". "Pitali smo se da li da pravimo paradu. Zašto bismo? Mislim da ćemo organizovati veliku vežbu, da proverimo za šta je sposobna vojska, da to ima smisla, a ne da bude lakirovka. Ne da izvedemo narod, ofarbamo tenkove i provozamo ih centralnim ulicama", rekao je Vučić u septembru. I od tada su režimski mediji i prorežimski tabloidi počeli da pišu o velikoj vežbi, koja će se održati na četiri lokacije i u njoj će biti nekoliko hiljada vojnika sa brojnom tehnikom. Zatim je, prvih dana oktobra, u Hrvatskoj počela velika vežba svih jedinica "Velebit 18 – združena snaga", na 11 lokacija sa 5.500 učesnika, pa je Srbija odlučila da "pokaže zube" – broj učesnika je podignut na 8.000, a lokacija na 10. Ljudi su zato danima na terenima, od okoline Vršca, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zvorničkog jezera, preko Pasuljanskih livada do Pešterske visoravni – da se pokaže svim susednim državama da Srbija ima vojnu snagu. U kakvim uslovima borave ti ljudi, pokazuju i fotografije koje objavljuju, nekad je na nivou "partizanskih". Ono što je svakako dobro u čitavoj vežbi je što će piloti aviona moći da povećaju broj časova naleta, a planirano je da poleti svih osam remontovanih lovaca MiG-29, istina ne modernizovanih na nivo 4+, kako je bilo najavljivano, nego samo sa produženim resursima. Broj učesnika je zvanično potvrdio načelnik Generalštaba general-potpukovnik Milan Mojsilović. On je rekao da će na vežbi od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8.000 pripadnika i 645 borbenih sistema i da je "po obimu i sadržaju umnogome veća u odnosu na vežbe koje izvode zemlje u regionu. Učestvovaće 100 tenkova, 100 oklopnih vozila, 100 artiljerijskih i raketnih sistema, što zemaljskih što PVO, učestvovaće i Rečna flotila i drugi kapaciteti", kaže Mojsilović. Otkud 100 tenkova, kad je i sam Vučić priznao da u vojsci nema 100 posada, nije objasnio. Mojsilović je dodao i da je u toku uvođenje u naoružanje većeg broja borbenih sistema, poput oklopnog transportera "Lazar 3", samohodne haubice NORA, oklopnog vozila "Miloš", novih čamaca, pešadijskog i streljačkog naoružanja i zaštitne balističke opreme. Oni koji prate sistem odbrane zapitaće se otkud sad "uvođenje u naoružanje" sredstava poput "Lazara" i NORE, kad je pre godinu dana tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković rekao da su uvedeni, a mesecima pre toga je Vulin ponavljao kako će biti uvedeni u naoružanje "do kraja godine". Prođe godina, ali "Lazar" i NORA se još ne uvedoše. Na svim prikazima koji su bili, posade tog oklopnjaka i haubice činili su ljudi iz Jugoimporta SDPR, koji ih je proizveo, a ne vojnici, jer ta sredstva zvanično nisu prošla opitovanje u Tehničko-opitnom centru vojske, pa samim tim nisu zvanično u upotrebi. Zato niko odgovoran ne bi smeo dati naredbu da pripadnici vojske rukuju sa njima i uđu im u kabine. Sadašnji v.d. pomoćnika ministra odbrane Nenad Miloradović, koji je došao iz Jugoimporta na tu funkciju pokušava, međutim, da na svaki način "progura" ta sredstva u upotrebu u vojsci, pa čak i lično komanduje prikazima i vežbama na poligonu u Nikincima, želeći "zadiviti" državno rukovodstvo. To "divljenje" mu kod oficira baš i ne prolazi. Prema podacima Vojnog sindikata Srbije, i ovom vežbom će komandovati Baćo, kako je Miloradovićev nadimak. Sindikat pita, s obzirom da je ministar Vulin najavio da će biti utrošene 103 tone ubojnih sredstava, ko će to "šenlučenje Baće i Vulina da plati", jer će vežba koštati više od 100 miliona dinara. "Ono što je definitivno van svih pravila i propisa je utrošak minskoeksplozivnih sredstava i municije. Ono što sebi kao pitanje ovih dana postavljaju komandanti i komandiri vojnih jedinica je kako će ta količina MES i municije da se opravda kroz dnevnike gađanja! Kako izvesni Baćo, tvorac komande ‘puške pucajte’ i samozvani vojni komandant voli da kaže: Hoću da ‘gruva’ da vidi ‘preCednik’. Ovde je sve podređeno političkom vrhu, da ‘vide’, da se ‘oduševe’, a vežba i njena svrha – koga to još zanima. Ima tu još. Prema scenaristi vežbe, izvesnom Baći, svaki minut treba da bude pokriven dejstvom oružja i oruđa! No, opet se mučeni komandiri i komandanti pitaju – kada bi im došla materijalnofinansijska kontrola i pregledala dnevnike gađanja, mogla bi sa pravom da pita ‘šta ste vi radili i gde ste utrošili municiju’?", upozorio je Vojni sindikat Srbije. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639278
  7. Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje stanova za pripadnike službi bezbednosti na proleće 2018. njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za "izvlačenje”, a on se nalazi u svim priručnicima za zamagljivanje očiju javnosti - "udri ciframa". Sada više nije reč o 1578 stanova u prvoj fazi, nego o 8086. A to što nije zakopan nijedan temelj za zgrade za onih prvih 1578 - nema veze Za one koji su zaboravili i mlađe, malo podsećanje: U leto 2000., Slo­bodan Milošević je preko inženjera Milutina Mrkonjića, tada direktora zako­nom neutemeljene Direkcije za obnovu zemlje od NATO bombardovanja, pokre­nuo projekat izgradnje "10.000 stanova za mlade bračne parove i zaposlene u držav­nim službama". Uslovi više nego povolj­ni - 700 nemačkih maraka (700 evra) po kvadratu sa učešćem od 30 odsto i rokom otplate od 20 godina, godišnja kamata pet odsto. Rovarili su u leto 2000. buldožeri u mnogim gradovima Srbije, a u jednoj hali beogradskog Sajma čak su naprav­ljeni štandovi za potpisivanje ugovora za buduće korisnike. I od svega je ispa­lo - baš ništa. Krajem 2017. predsednik Srbije Alek­sandar Vučić oživljava tu ideju - stano­vi za pripadnike službi bezbednosti za manje od 500 evra po kvadratu, a u Beo­gradu ne više od 550. Ista situacija, ulo­ge malo promenjene - umesto "inženjera Mrke" sad je Zorana Mihajlović. Umesto Mirka Marjanovića premijerka Ana Bmabić i neizbežni Aleksandar Vulin, nekad seiz Mire Marković a sada Vučićev. OREZIVANJE U DECEMBRU U decembru 2017., aktuelni predsednik Srbije je pokrenuo propagandnu kampa­nju sa ciljem da kupi naklonost pripad­nika bezbednosnih struktura. On sam, kao i Mihajlovićeva i Vulin najavljivali su početak gradnje tih 'jeftinih stanova' za mart, april pa onda leto 2018. Inače, na čelu komisije koja bi trebalo da ruko­vodi izgradnjom stanova je Brnabićeva, koja se nije oglašavala, svesna da nju niko ništa i ne pita, kao ni Marjanovića u vreme Miloševića. A kako gradnja tih stanova nikako da počne. Zorana Mihajlović je, iznenađena što se neko još seća tih obe­ćanja, pokušala da krivicu, onako neoba­vezno, svali na sebe, kao: "Eto ja sam kri­va nismo usvojili 'leks specijalis' po kome to treba da se radi". No, ni kada je Skup­ština Srbije usvojila 'leks specijalis', sta­novi nisu počeli da se grade, pa su se poja­vila nova objašnjenja. Vrhunac su dose­gla u junu, kada je i sam Vučić priznao da sve ne ide onako kako je predviđeno, ali je obećao da će sve to da se reši i da će izgradnja početi na leto u Vranju i Nišu, a u Beogradu do kraja godine. Zatim se, iznenada u avgustu, Ana Brnabić setila da je na čelu komisije za izgradnju tih stanova, pa je održa­la njenu sednicu. Jedino novo jeste da će stanovi u Beogradu biti na području opštine Zemun, od hotela ‘Jugoslavija' do Ugrinovaca i Busija. Potom je počet­kom oktobra kabinet ministarke Mihaj­lović precizirao da će izgradnja stano­va započeti "u narednih nekoliko sed­mica", a to je sredinom meseca nagovestio i sam Vućić kada su u pitanju Niš i Vranje. Ko još počinje radove u novem­bru, kad građevinska sezona staje zbog niskih temperatura? "Možeš obrezivati vinograd ili voćke u decembru umesto u februaru, ali onda gledaj šta će da ti rodi", plastično je tu najavu opisao jedan vlasnik beogradske građevinske firme. UDRI CIFRAMA Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje sta­nova na proleće 2018., njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za ‘izvla­čenje', a on se nalazi u svim priručnici­ma za zamagljivanje očiju javnosti - ‘udri ciframa'. U onom štoj e Vućić izgovorio na konferenciji za novinare posle sastan­ka Komisije za izgradnju stanova za pri­padnike snaga bezbednosti niko ne bi mogao da razluči o čemu je reč. Od toli­ko brojki izostala je glavna - koliko će koštati kvadrat tih ‘jeftinih' stanova u Beogradu i Novom Sadu? I zato su bila ograničena novinarska pitanja jer bi ga, ko zna, neko i priupitao šta je sa njegovim obećanjem iz maja 2014. - da će biti sta­nova po ceni koja ne bi prelazila 380 evra po kvadratu. Ali, kako bi se sitna neostva­rena obećanja prekrila krupnim, Vućićevi marketinški stručnjaci su smislili novu obmanu - nije više reč o 1578 stanova u prvoj fazi nego o 8086. A to što nije zako­pan nijedan temelj zgrada za tih prvih 1578 - nema veze, važno je da se priča kako će ih biti 8086 do sredine 2020., i da će gradnja početi do maja 2020. Posebna priča su kriterijumi za dodelu stanova - ko će biti u Komisiji, šta će sve biti bodovano i na koji način? To niko ne zna, uključujući premijerku Bma­bić. Izgleda da je to shvatio i Vučić, pa je umesto ranije predviđenih 400 stanova za 'bezbednjake' (sad je to prošireno i zatvorskim čuvarima), taj broj povećao na 1000. A kako će u praksi biti, autoru ovog teksta ilustruje pripadnik MUP-a koji sledeće godine stiče osnove da ide u penziju, jer puni 53 godine života: "Ja radim u MUP-u, sve vreme kao ovlašte­no službeno lice, supruga isto. Nikad od Službe nisam dobio stan - živeo sam u roditeljskom. Sad namerno u penziju neću ići a ne mogu me silom poslati dok ne dobijem taj jeftini stan i ne počnem da ga otplaćujem." Vučić je slavodobitno saopštio da će stanovi za pripadnike službi bezbedno­sti u Beogradu biti na ‘izuzetnoj lokaci­ji’ - takozvanoj lakat krivini u Zemunu. Za one koji ne znaju (omiljena poštapalica predsednika SNS i dela Srbije) - to je deo uz dve frekventne saobraćajnice, a prvo naselje pored zove se "Majmunjak". Ovde, inače, treba imati u vidu da je kra­jem devedesetih tadašnji direktor ZIPS (u prevodu, poslovni prostor Zemuna) Tomislav Nikolić doneo rešenje kojim se investitoru dozvoljava da podigne zgra­du na rubu placa gde će proći tangentni magistralni saobraćajni prsten: ljudi koji su tu kupili stanove imaju na pola metra od balkona zaštitnu ogradu saobraćajni­ce magistrale Novosadski autoput - Borča. Isto će imati i pripadnici snaga bez­bednosti koji će tamo kupiti ‘jeftine' sta­nove. Jer kako je Vućić priznao, većina ljudi iz snaga bezbednosti želi stan u Beogradu: džaba 480 predviđenih stanova u Vranju, kad niko neće želeti da ih kupi. Ili u Leskovcu, svejedno. Čuvari raspadnutih kasarni Vojna imovina - kome će se rasprodavati i na osnovu kojih kriterijuma, posebno je pitanje Kada se ministarka Mihajlović, a i premijerka Brnabić, koja je na čelu te Komisi­je, setila da treba da ispune obećanja javno data, počela je potraga za lokacijama. Pa su došle do Zemuna i poljoprivrednog zemljišta uz "lakat krivinu". Zašto nisu odredili za gradnju placeve koji su u vlasništvu Ministarstva odbrane u toj beo­gradskoj opštini, a i te kako se mogu iskoristiti - pitanje je na koje nema odgo­vora. Recimo, plac od šest ari u Ulici Petra Kočića, u centru Zemuna, livada koja sada propada, a nalazi se u Master planu za prodaju: tu bi moglo da se napravi oko sto stanova. Ili parking prostor u Ulici Miloša Bandića, neiskoriščen (bar 100 stanova), ili kasama u raspadanju u zemunskom parku (nekoliko stotina stano­va). Ali, to se očigledno čuva za nekog kome će se dati budzašto. Postoje i razni placevi i površine u opštini Voždovac (Banjički vis), ima ih i na Novom Beogradu. Posebna je priča, kad je o MUP-u reč, bivša kasama u Volginoj ulici na vrhu Zvezdare, a lokacija je izuzetna. Trenutno - propada. Strogo dirigovana pitanja Kako manipulisati medijima i novinarskim pitanjima, to je tema na kojoj su Vućić i njegovi saradnici "doktorirali" Nakon što je, posle sastanka posvećenog izgradnji jeftinih stanova za pripadni­ke snaga bezbednosti, Vućić imao poduži uvod, ničim izazvana, oglasila se i Ana Brnabić. Niko je od novinara, a verovatno ni od njenih saradnika, nije razumeo kada je govorila o "naučno-tehnološkim parkovima" bez ikakve veze sa temom. Uglavnom, posle njenog izlaganja na red su došla strogo dirigovana novinarska pitanja. Za razliku od prethodnih slučajeva, kad je na konferencijama predsednik Srbije govorio "Ajde prvo pitanja na temu sastanka", to je ovog puta izosta­lo - očigledno ne slučajno. I rečeno je da ima vremena za samo tri pitanja, pa je, naravno, prvo mikrofon dobio novinar TV Pink u, gle slučaja, košulji pink boje, koji ga je pitao o "izdajnicima" iz opozicije i slične stvari tri-četiri pitanja u jed­nom. Potom se "istakla" novinarka Studija B na istu temu - Đilas, Šolak i osta­li izdajnici, a onda je došao red i na treće pitanje. Glavna urednica "Jedinstva" koje zvanično izlazi u Prištini a u stvari je beogradski list, pitala je Vučića prvo o Kosovskim snagama bezbednosti, a onda i ključnu stvar - ima li država para da iz budžeta plati sve te jeftine stanove za vojsku i policiju - 8086 u prvoj fazi, plus 1,1 milijardu evra za zdravstvene ustanove. Za razliku od “iznenadnih" pitanja privatnih medijskih kuća Pink i Studio B, na koje je imao spremne odgovore "iz rukava", na ovo pitanje glavne urednice držav­nog medija ostao je bez unapred sročenih podataka, pa se pozvao na ono što pali kod Srba - vojni budžet i nova naoružanja, koja, navodno, treba da budu uvede­na u upotrebu. A to je. naravno, vojna tajna. Davor LUKAČ, VREME, 1450 https://www.vreme.com/account/login.php?url=%2Fcms%2Fview.php%3Fid%3D1633508 Sa dozvolom autora teksta: Oprema-postavljač teme.
  8. PRED NOVIM NAČELNIKOM GENERALŠTABA VOJSKE SRBIJE GENERALOM MILANOM MOJSILOVIĆEM JE DILEMA – DA LI ĆE BITI NA FUNKCIJI KAO POSLUŠNIK DO PENZIJE I TAKO "UPRSKATI" SVU DOSADAŠNJU KARIJERU O KOJOJ SE OGROMAN BROJ OFICIRA I PODOFICIRA IZJAŠNJAVALO VRLO POZITIVNO ILI ĆE BITI ONAJ POSLEDNJI KOJI ĆE, KAD IZLAZI, "UGASITI SVETLO" U VOJSCI. TEST PROBA ZA TO BIĆE POMINJANJE ILI IZOSTAVLJANJE U PRVIM OBRAĆANJIMA "VRHOVNOG KOMANDANTA", FUNKCIJE KOJA NE POSTOJI U USTAVU I ZAKONIMA Promene u Vojsci – to je oduvek bila redovna stvar, ali ne i u Srbiji gde se medijskom artiljerijom za sve mora da "izbombarduje" javnost. Takođe, to je i uvek zahvalna tema kada se njome želi nešto drugo zataškati, a najnoviji slučaj je pogibija dva radnika na gradilištu "Beograda" na vodi", projekta do kome je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću jako stalo. Onog trenutka kad su mediji u petak objavili tu vest, prvo kao udarnu, a potom je skrajnuli, očekivalo se da će se tokom popodneva i večeri desiti nešto što će biti "top-tema", a u takvoj situaciji, šta će bolje proći od promena u vojnom vrhu? Eto povoda za razglabanje "analitičarima", "sintetičarima" i sličnim na programima televizija i "profesionalnim davačima izjava" štampanim medijima. Da je tako, prosto govori činjenica da su u subotu ujutro samo tri dnevne novine na naslovnoj strani imale vest da su stradala dva radnika. Ostale su to smatrale za nebitno, a nijedna od njih nije, pogotovo one u žargonu nazivane "mrtvozorničke" – jer odlaze u porodice stradalih, prate sahranu i pišu "srceparajuće" šablonske tekstove u kojima dominiraju reči muk, jecaj, jauk, bol, krik, neverica, tuga do neba, kamen proplakao i slično – nisu našle za shodno da, osim jedne i to samo prvog dana, bilo šta od toga objave. Uglavnom, na odgovor Vučića povodom smrti radnika na gradilištu "Beograda na vodi" nije se dugo čekalo: oko 15.30 časova u petak stigao je poziv redakcijama da se hitno akredituju za sastanak u Starom Generalštabu koji će predsednik Srbije u 19.00 imati sa ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom i "predstavnicima vojnog vrha sa kojima će razgovarati o kadrovskim i drugim promenama u Vojsci Srbije", a nakon toga će "obavestiti javnost o odlukama sa sastanka i promenama u Vojsci". KLADIONICA I ČEKAONICA: U medijima bliskim vlasti odmah su se pojavile informacije da će biti razrešen dužnosti načelnik Generalštaba Ljubiša Diković i da će biti još raznih kadrovskih promena, pa su novinari u Stari Generalštab u Ulici kneza Miloša došli kao u svojevrsnu kladionicu, sa pitanjem ko će i gde biti pomeren. Nemalo iznenađenje čekalo ih je u toj takozvanoj Staroj ratnoj sali Generalštaba, gde je bio čitav vojni vrh, uključujući direktore vojnih službi bezbednosti, pomoćnike ministra i ostale ljude koji su u vrhu vojske i Ministarstva odbrane. I skoro svi od njih su se, u onolikoj meri u kojoj su smeli da komuniciraju s novinarima i sami pitali šta se dešava kad se takve stvari rade u petak popodne. Niko od njih nije, takođe, znao šta će biti sa njihovom funkcijom, da li će biti smenjeni, penzionisani, ostati ili možda biti unapređeni. Dilema je donekle razrešena kada su se snimatelji i foto-reporteri vratili sa snimanja početka sastanka – Vučić sedi na čelu stola, a sa desne strane Diković, komandant Kopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović, komandant Komande za obuku general-potpukovnik Đokica Petrović i komandant RViPVO brigadni general Duško Žarković; ostali čelni ljudi vojske bili su u Ratnoj sali sa novinarima, što je prilično neuobičajeno jer ipak pripadaju vojnom vrhu. S Vučićeve leve strane sedeli su ministar Vulin, Milan Mojsilović (i to u uniformi), Vučićev šef kabineta Ivica Kojić i šef Vulinovog kabineta brigadni general Sreten Radović. Za one koji poznaju situaciju u sistemu odbrane i međusobne odnose i rivalitet, sve je bilo jasno – Vučić je i pored Vulinovog zalaganja za drugog kandidata, koga je nesebično promovisao, doneo odluku da novi načelnik Generalštaba bude Mojsilović. Novi načelnik gen.štaba: Milan Mojsilović Kako se to moglo videti – pa vrlo jasno, jer Mojsilović se kao pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane (što je funkcija na kojoj je do sada bio) pojavljivao bez uniforme, kao civil. Očigledno je kako mu je naređeno da, zbog kasnijeg slikanja, obuče uniformu. Mojsilović je, inače, na funkciju pomoćnika ministra odbrane proletos izabran na javnom konkursu, na pet godina. Iako vojno lice i aktivni general, on se, za razliku od ministra i državnih sekretara, poput penzionisanog generala Aleksandra Živkovića, nikad nije pojavio u "dimničarskoj parauniformi" koju obožava Vulin, na sve javne skupove je dolazio u civilu, verovatno poštujući pravilo službe. Bez namere da se ulazi u priču zašto je Diković, prema Vučićevom objašnjenju, iznenada "ponudio" ostavku iako mu je predsednik Srbije, koristeći svoja ustavna i zakonska ovlašćenja, nedavno produžio mandat za "do dve godine" (Diković je u maju morao da, po sili zakona, ide u penziju), jasno je da je Vučić čekao "pravi trenutak" kad njegov krizni menadžment proceni da treba medijski anulirati neki loš događaj. PITOMAC, NIŠANDŽIJA: Ko je Milan Mojsilović, koji je istovremeno sa ukazom o postavljenju na mesto unapređen u čin general-potpukovnika, iz zvaničnog saopštenja Ministarstva odbrane praktično je nemoguće saznati. Osim podataka o završenom višem vojnom obrazovanju stoji samo da je Generalštabno usavršavanje završio 2006, da je od 2007. godine obavljao dužnost zamenika komandanta Združene operativne komande, od 2011. bio je na dužnosti komandanta Kopnene vojske, a od januara 2013. nalazio se na dužnosti šefa Vojnog predstavništva u Misiji Republike Srbije pri NATO. U čin brigadnog generala unapređen je 2009, a u general-majora 2011. Ono što je čudno i ukazuje na "miniranje" Mojsilovića jeste i šturi podatak iz saopštenja da je "učestvovao u ratnim dejstvima tokom NATO agresije na SRJ i u operacijama u Kopnenoj zoni bezbednosti". Tu su još i podaci iz medija da je rođen u avgustu 1967. u Kosovskoj Mitrovici i da je 1991. završio Vojnu akademiju Ono što nije navedeno jeste njegov profesionalni put, koji je više nego impresivan i trebalo bi da bude školski primer napredovanja oficira, u isto vreme i ratnika i nekog ko je sticao i široko obrazovanje, krug poznanstava i zanimanja za različite oblasti života. Mojsilović je – to je ono što se ne zna i što "Vreme" prvo objavljuje – posle završene srednje škole, 1986. otišao na služenje vojnog roka u Školu rezervnih oficira tenkista u Banjaluci. Tad je, pri kraju roka, odlučio da konkuriše za Vojnu akademiju, a preporuku i ocenu za prijem napisao mu je tadašnji komandir Dragan Kolundžija, potonji general Vojske Srbije. "Mentorstvo" i prijateljstvo Kolundžije (danas penzioner, koji se ne meša u politička zbivanja i vojnu kombinatoriku) sa Mojsilovićem ostalo je i kasnije i uvek ga je uzimao za svog saradnika i operativca jer je znao da se može pouzdati u čoveka koji trezveno sagledava situaciju. Nije također objavljeno ni da je Mojsilović imao, kao pitomac četvrte godine Vojne akademije (smer tenkista) i borbeno iskustvo pre otpočinjanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Kada su početkom maja stanovnici Širokog Brijega i okoline blokirali kolonu tenkova tadašnjeg 10. oklopnog bataljona iz Mostara, koji je bio na putu ka Dalmaciji, posle nekoliko dana "natezanja" naređeno je Kolundžiji da sa Manjače uzme pitomce-tenkiste završne godine Vojne akademije i da krene u deblokadu kolone. Kolundžija je sa pitomcima odmah izbio na Kupres, tu su ostali da prenoće i da se sutradan u borbenom poretku spuste prema Hercegovini. Međutim, te noći su "iznenada" vlasti Hrvatske i BiH donele odluku da ipak propuste kolonu iz Mostara: nišandžija u jednom od tenkova bio je pitomac četvrte godine Mojsilović. Posle završene Vojne akademije, Mojsilović ostaje na Manjači kao perspektivan kadar, tu ga zatiče i rat u BiH i on prvih meseci učestvuje i u stvaranju Vojske Republike Srpske i operacijama njenih tenkista. Onda odlazi u Srbiju, gde biva raspoređen u 1. oklopnu brigadu u Beogradu, da bi ga uoči NATO bombardovanja prekomandovali u Uroševac, u 243. motorizovanu brigadu, gde je prvo bio načelnik operativnog odseka, potom i načelnik štaba, a na kraju je postao i "zastupnik komandanta" (vojna birokratska formulacija kad komandanta negde prekomanduju, a ne imenuju novog). Kada je posle NATO bombardovanja rasformirana 243. motorizovana brigada, Mojsilović biva postavljen za komandanta 15. oklopne brigade, izmeštene iz Prištine u Prokuplje, pa sa te funkcije biva poslat u Školu nacionalne odbrane. Po završetku te škole poslat je za načelnika Operativnog odeljenja tadašnjih Operativnih snaga, na čijem čelu je opet Kolundžija, koji mu je bio i pretpostavljeni u Prištinskom korpusu. Sledi pobuna Albanaca na jugu Srbije, i Mojsilović je tu opet glavni operativac, posebno kad je vojska ulazila u Kopnenu zonu bezbednosti. Novinari koji su tad bili tamo sećaju se da je uvek bio bez činova i oznaka, ali stalno neposredno u borbenom zahvatu, rukovodeći jedinicama koje su ulazile u KZB. Po završetku tih operacija odlazi u Generalštab, gde biva postavljen za zamenika komandanta i komandanta Združene operativne komande, a potom i dolazi na čelo Kopnene vojske. Dolaskom Vučića na mesto ministra odbrane, Mojsilovićeva klasična vojna karijera biva zaustavljena – on je praktično smenjen i degradiran postavljenjem na mesto šefa Misije Vojske Srbije pri NATO. Ipak, u vojnoj diplomatiji je stekao više nego dragoceno iskustvo, a o Mojsilovićevom mandatu u Briselu svi imaju najbolje mišljenje. Po povratku u Srbiju 2016. (U NATO je zvanično kao nagrada, a u stvari po kazni, poslat general avijacije Predrag Bandić da se zataška pad helikoptera u martu 2015) na Mojsilovića se opet računa, da li zbog toga što su u vlasti shvatili da se radi o sposobnom oficiru ili nečem drugom, ne može se pouzdano znati. Činjenica je da je jedino za njegovo mesto pomoćnika ministra odbrane raspisan konkurs u januaru ove godine i da je on u junu izabran. Mogućnost da Mojsilović postane načelnik Generalštaba, takozvani patriotski mediji, uključujući paradržavne tabloide bliske vlasti, posebno Vulinu, komentarisali su aluzijama da je NATO-čovek i da će to biti dokaz da se Srbija približava Alijansi. Samim izborom na funkciju to je preko noći prestalo, a Vulin ga je istog tog trenutka pohvalio i rekao da je on pravo rešenje. Ta "sitnica" možda govori sama po sebi. TEST PROBA: A ko su ljudi koji su izabrani na druge funkcije u Vojsci i šta čeka Mojsilovića? Prvo, on će morati da prekine sadašnje stanje gde najveći deo uprava Generalštaba nema načelnike. Na nedavnom ispraćaju srpskih mirovnjaka u Centralnoafričku Republiku, pukovnik koji je predao raport Vulinu, Željko Tramošljika, imao je funkciju "lice koje zastupa zamenika načelnika Združene operativne komande Generalštaba Vojske Srbije". Ključni deo vojske, koji treba da reaguje, nema ni načelnika ni zamenika! Dalje: Uprava za operativne poslove nema načelnika, kao ni Uprava za planiranje i razvoj, Uprava za telekomunikacije i informatiku, za obuku i doktrinu… Ono što bi Mojsilović morao da uradi svakako jeste da izdejstvuje da, ukoliko želi da bude stvarni načelnik Generalštaba, odmah popuni sva upražnjena mesta i da ima svoj Kolegijum od ljudi koji će nositi odgovornost, a ne samo prisustvovati sastancima. Pred Mojsilovićem je sad velika i lična dilema – da li će biti na funkciji kao poslušnik do penzije, "lakej" Vučića (ili će, što je još gore, slušati naređanje nenadležnog ministra odbrane Vulina, što je radio njegov prethodnik) i tako "uprskati" svu dosadašnju karijeru (svi podređeni oficiri i podoficiri su se o njemu izjašnjavali vrlo pozitivno), ili će biti onaj poslednji koji će, kad izlazi, "ugasiti svetlo" u vojsci. Test ili "lakmus" proba za to biće jednostavna; ukoliko u prvom ili drugom obraćanju bude pominjao "vrhovnog komandanta", funkciju koja ne postoji u Ustavu i zakonima, to je pokazatelj da se ide u ovu drugu opciju. Dobitnici i gubitnici Kadrovske promene koje su obavljene u vojsci mogu predstavljati dosta, a ne moraju ništa, ali je očigledno da je kombinatorika bila "navrat-nanos". Posle godinu i po, Vojska je dobila zamenika načelnika Generalštaba, a na tu funkciju, u isto vreme i značajnu i formalnu, postavljen je bivši direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA) brigadni general Petar Cvetković, sad unapređen u general-majora. Funkciju je pre toga, pričaju upućeni iz vojske, odbio general-potpukovnik Milosav Simović, smatrajući da mu je ona premala, jer je želeo da bude načelnik Generalštaba. Za Cvetkovića, vojnog policajca, mnogi su izražavali skepsu i kad je postavljen za direktora VBA, smatrajući da se neće snaći na toj funkciji (stara netrpeljivost policajaca i kontraobaveštajaca), međutim, on je "isplivao". Cvetkovićevo formalno unapređenje je, kažu ljudi iz tih krugova, samo otvaranje prostora da bi Vučić na čelo VBA doveo svog čoveka – Đuru Jovanića, nekadašnjeg ađutanta iz vremena dok je bio ministar odbrane i čoveka od poverenja. Jovanić je 2012, kada je postao Vučićev ađutant, bio major, da bi već 2016, za samo četiri godine, vanredno unapređen u čin pukovnika. Bilo je čak i kombinatorike da Jovanić ode za vojnog atašea u Ujedinjene Arapske Emirate, ali su se tu isprečile neke formalnosti, pa je na to mesto otišao Vučićev nekadašnji telohranitelj, potpukovnik Vladimir Tokalić. Dobitnika u novoj kadrovskoj kombinatorici Vojske i Ministarstva odbrane ima više, poput na primer načelnika Vojne akademije pukovnika Momčila Talijana, koji je postao general i komandant Specijalne brigade (iz koje je, inače i ponikao). Da će komandant Specijalne brigade brigadni general Zoran Veličković biti smenjen, znalo se već pre nekoliko meseci, kada je Vučić u više navrata kritikovao (ne imenujući jedinicu) sposobnost "jedne od ključnih brigada Vojske Srbije". Neki ljudi su zasluženo došli na funkcije koje su već obavljali u v.d. statusu i dobili unapređenje iz pukovnika u generala, poput direktora VOA Zorana Stojkovića. Unapređenje su dobili i mnogi pukovnici koji su se nalazili na generalskim mestima, poput komandanata brigada ili načelnika raznih uprava, što je samo pokazatelj da je Vučiću neko skrenuo pažnju na to. U čin generala je, napokon, posle 16 godina u pukovničkom, unapređen Vladeta Baltić, sadašnji načelnik štaba Kopnene vojske. Radi se o iskusnom i perspektivnom oficiru, sa zavidnim ratnim iskustvom, koje je, kada su tenkovske jedinice u pitanju, neprocenjivo. Baltić je pukovnik postao 2002. godine, kao komandant 252. oklopne brigade iz Kraljeva, jedinice koja je krajem marta 1999. uspela da se kompletna na teretnim vagonima preveze na Kosovo, uz neviđena lukavstva i maskiranje i da je NATO ne locira. Zbog pogibije vojnika, nastale greškom podoficira, Baltić je 2003. smenjen sa mesta komandanta brigade i zaustavljeno mu je napredovanje. Najgore je u toj kombinatorici prošao dosadašnji načelnik uprave za odbrambene tehnologije general-major Bojan Zrnić, koji je degradiran na mesto načelnika Vojne akademije, na čijem čelu je do sada bio pukovnik Talijan. Zrnić važi za čoveka od struke, koji je uspeo da izdejstvuje mnoge stvari za vojsku, ali mu se zamera što nije dovoljno "kooperativan" u saradnji sa nadređenim – vršiocem dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenadom, što automatski znači i sa Vulinom. Zrnić je, kažu, više poverenja imao u Vojnotehnički institut nego u Jugoimport SDPR. Na Zrnićevo mesto je došao dosadašnji rektor Univerziteta odbrane general-major Mladen Vuruna, koji jeste završio Tehničku vojnu akademiju, ali se najveći deo karijere bavio drugim poslovima u vojsci. VREME
  9. "Najveći problem koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš Talambasanje frazom "Rado ide Srbin u vojnike" ponovo je, posle više od dve i po decenije, dobilo na zamahu. Protagonisti su, ako se izuzmu oni koji su napustili ovaj svet, praktično isti – i kad se vidi ko aktuelizuje temu ponovnog uvođenja služenja obaveznog vojnog roka za muškarce i kako je paradržavni mediji zdušno prenose i "razrađuju". Radi se, to je izvesno, o novoj marketinškoj kampanji vlasti, još jednom zamajavanju i "zamazivanju očiju" narodu uoči krupnih stvari koje će se dešavati oko Kosova. A što se taj trenutak više približava, pokreću se bombastičnije i "narodougodnije" teme, poput one o jakoj srpskoj vojsci. Reči i pojmovi Srbin, vojnik, borba, nezavisnost, otpor zavojevaču, vojnička čizma, opanak, patriotizam, hrabrost, pobednik, balkanski ratovi, Prvi svetski rat, tradicija i slične, sve češće se nalaze ne samo u prilozima elektronskih medija nego i na naslovnim stranama novina. To je svojevrsna medijska "artiljerijska priprema", zdušno podržana od državnih organa koju je počeo da nesebično "telali" još pre godinu dana ministar odbrane Aleksandar Vulin; on, navodno zbog slabog vida, nije služio vojsku u ono vreme kad je trebao i kad se rat nazirao, ali mu to ne smeta da redovno posećuje vojnu streljanu. Vulin je išao dotle da je najavljivao čak i obaveznu obuku žena, što je protivzakonito, jer Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi nedvosmisleno kaže da žene ne podležu regrutnoj i obavezi služenja vojnog roka. VREME ZAPLETA, RASPLETA I KONFUZIJE: Srbija je obavezno služenje vojnog roka "suspendovala" u januaru 2011. godine, jer se krenulo u koncept profesionalizacije vojske i "aktivne rezerve". Sa profesionalizacijom se uspelo, dok aktivna rezerva nikad nije zaživela, a da niko nije pružio odgovor zašto. Od planiranih nekoliko hiljada, samo je 26 ljudi potpisalo sa vojskom ugovor o aktivnoj rezervi. Profesionalizacija je dobro išla do pre nekoliko godina, dok vojnici po ugovoru, ali i podoficiri i oficiri, nisu počeli da napuštaju vojsku. Osnovni razlog – loš materijalni status, uključujući i smanjenje dnevnica na bednih 150 dinara za, na primer, boravak u Kopnenoj zoni bezbednosti prema Kosovu, ali i niz drugih stvari poput sistema napredovanja, komandovanja i slično. Prema podacima Vojnog sindikata, vojsku dnevno napusti pet ljudi, što je alarmantna cifra, na koju vlast ne reaguje, a taj trend pokušava zataškati "patriotskim" izjavama o jakoj vojsci, brizi za sve njene pripadnike, o novom naoružanju, uniformama i tehnici. Ono što svi u sistemu odbrane znaju jeste da većina starešina (osim načelnika Generalštaba i sličnih, koji su po upravnim i nadzornim odborima odbrambene industrije i za to primaju nadoknadu) jedva čeka zakonsku mogućnost za penzionisanje da bi počeli da rade u raznim firmama. Kad jedan major u najboljoj radnoj dobi, sa 20 godina staža, poput Dragana Gligića, da otkaz i krene da radi kao vozač kamiona, kad portparol Ministarstva ode u stranu kompaniju, kad relativno mlad pilot iskoristi zakonsku mogućnost i penzioniše se, očigledno je da stvari nisu baš onakve kakvim ih Vulin i njegov lični "vrhovni komandant" predstavljaju u javnosti. "Toliko nam dobro ide da mi je neprijatno", izjavio je u januaru 2015. tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić govoreći o fiskalnoj politici zemlje. A dva meseca pre toga smanjene su penzije i plate u javnom sektoru, uključujući i vojsku. Smanjene su i dnevnice i nadoknade, što se u budžetu porodice vojnog lica i te kako osetilo. I onda ovog leta dolazi priča o obaveznom služenju vojnog roka, koju Vučić obelodanjuje na aerodromu Batajnica na, gle čuda, pitanje novinarke RTS-a, a ne Pinka, Studija B ili Tanjuga koji su zaduženi za "spontana" pitanja. I Vučić odgovara da se "razmatra" da li će biti od 2020. ili 2021. i da je pitanje da li će biti tri ili šest meseci, što će zavisiti od procene ministarstava odbrane i finansija, koliko će novca moći da se izdvoji. I sada tu dolazi do "raspleta" ili "zapleta", zavisi kako ko gleda. Dok su prorežimski mediji odmah počeli sa "buđenjem svesti" naroda bombastičnim naslovima i televizijskim prilozima o obaveznom vojnom roku i jačanju srpske vojske, našli su se i neki "zločesti", koji su zapitali koliko će to koštati i ima li para u budžetu za tu avanturu. Naime, i ukidanje vojnog roka je poprilično koštalo državu. Ti "zločesti" su iz arhive izvukli i Vučićevu rečenicu iz januara 2017, dok je bio premijer, gde on kaže da neće biti vraćanja obaveze služenja vojnog roka: "Izvinjavam se ljudima u Srbiji što moram da kažem nešto što je odgovorno. Prvo mislim da je dobro da imamo profesionalnu vojsku, kakvu imamo, mislim da je dobro da uložimo više u tu armiju. A znate, ti koji govore o tome treba da ponude i novac." Odmah je i tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević, zar treba sumnjati, "apsolutno podržao" svog partijskog i šefa u Vladi, objašnjavajući poslanicima da bi to državu koštalo oko 600 miliona evra. "Toliki novac bi bio potreban da bi se opremile spavaonice, kupile uniforme, čizme, maske, obezbedila hrana za vojnike, ali i novac za plate podoficira i oficira", rekao je Đorđević. Međutim, prošle je sedmice usledilo zamešateljstvo. Naime, novinari su u Zrenjaninu upitali Vučića o tih 600 miliona evra, odakle će ih država namaći, a on je, negirajući tu cifru, posprdno Đorđevića nazivao "genijem". Kako je čitava stvar dobila publicitet u javnosti koji može da šteti rejtingu, pogotovo uoči kosovskog raspleta, Vučić je dan kasnije, naprečac, smislio posetu Gerontološkom centru na Bežanijskoj kosi, ustanovi koja je u Đorđevićevom resoru, pojavljuje se zajedno s njim i čekajući da se "izjavi" o vojnom roku i tako "ispegla stvar". Elem, predsednik Srbije je tako objasnio da je Đorđević govorio o troškovima jednogodišnjeg vojnog roka, ako bi se služio 12 meseci, a ako je šest meseci, onda bio 300 miliona evra, dok bi tromesečni bio 90–100 miliona. I za sva razmimoilaženja na koja je javnost reagovala, optužio je, a koga bi drugog, "tajkune Šolaka i Đilasa i njihovu televiziju". DNEVNOPOLITIČKI EKSPERIMENTI: A šta o tome kažu oni koji su upućeni? "Problem nije od juče", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš. "Začet je kad je profesionalizacija prebrzo i kuso izvedena. Međutim, umesto da se stvari popravljaju, usledilo je ovih šest godina naprednjačke vlasti tokom kojih je pokazana nedopustiva indolencija prema Vojsci. Za šest godina nisu bili u stanju da postave bar jednog sposobnog ministra odbrane. Promenili su ih šest, među njima je bio i Vučić. A Vučić danas kao predsednik čak ne zna ni ko mu je ministar odbrane. Morali su da mu organizuju specijalni igrokaz u Gerontološkom centru da bi prekrio gaf kada je prozvao nenadležnog Đorđevića, a ponizio Vulina jer ni posle godinu dana nije zapazio da ministar više nije Đorđević nego Vulin. To pokazuje koliko Vučić poznaje situaciju u Vojsci. Na stranu što tvrdi kako je za jedan dan sam izračunao koliko košta uvođenje vojnog roka, a za tu računicu je prethodno Ministarstvu odbrane dao šest meseci. Naravno da je u svojoj računici pokazao nedopustiv diletantizam, linearno se poigravajući sa brojkama, a radi se o ljudima i o državi", rekao je Ponoš za "Vreme". Prema njegovom mišljenju, istom metodom kojom su šest godina neuspešno tražili uspešnog ministra odbrane, "sad bi da eksperimentišu sa služenjem vojske, pa dok ne ‘ubodu’". "Mogli bi za početak da probaju da bolje plate ove ljude koji su sada profesionalci u Vojsci. Možda to upali. A možda manje i košta nego vraćanje služenja vojnog roka po računici Đorđevića, pardon Vulina, ili ipak Vučića", smatra Ponoš. On je upozorio da je problem ogroman i postoji rizik da vlast pristupi njegovom rešavanju "na sebi svojstven, nekompetentan način, pa da standardno dobre stvari učini lošim, a loše još gorim". "Tačno je da postoji ogroman problem u ovako neprofesionalno profesionalizovanoj Vojsci Srbije. Najveći problem, koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka, jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Drugi, ne manje opasan problem je činjenica da, jednostavno rečeno, problem generisanja ratne vojske uopšte nije rešen i ne rešava se. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", ukazao je Ponoš. Penzionisani general Petar Radojčić, bivši načelnik Uprave za ljudske resurse Generalštaba, kaže za "Vreme" da u državi postoji strateška dezorijentacija po tom pitanju koja se nazire iz nerealnog prikaza stanja u sistemu odbrane, "ali i ničim izazvane promene stava ‘vrhovnog komandanta’, koji je najavio izradu studije o modalitetima i mogućnostima vraćanja obaveze služenja vojnog roka, samo godinu i po dana nakon (pr)ocene da redovno služenje vojnog roka nije realno i da je dobro da imamo profesionalnu vojsku. Ne možemo zanemariti činjenicu da se ‘glasno razmišlja’ a da pritom nije jasno zašto se nagoveštava vraćanje obaveze služenja vojnog roka. Javnost treba da zna koje novonastale okolnosti navode na odustajanje od uspostavljenog koncepta kada se, neretko, ističe da odziv za dobrovoljno služenje vojnog roka zadovoljava potrebe Vojske Srbije. Ako je tako, čemu primoravanje regruta koji to ne žele? Čemu najava izmene načina popune vojske pre adekvatne i aktuelne procene bezbednosnih izazova, rizika i pretnji po bezbednost zemlje?" Radojčić je upozorio da složenim sistemom odbrane očigledno rukovode ljudi okrenuti pre svega "vrhovnom komandantu", a ne resorima koje vode, i zato se efekti politike odbrane svode na "eksperimente", zavisnije od dnevnopolitičkih okolnosti, raspoloženja jednog čoveka i njegovog odnosa sa pojedincima nego od uticajnih činilaca. "U celokupnoj ovoj situaciji, začuđuje odnos onih pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije koji su do 2012. godine bili angažovani u sprovođenju transformacije VS i stvaranju moderne, skladno dimenzionisane armije, sposobne da odgovori izazovima sve tri misije. Danas su nevidljivi i neprepoznatljivi, rekao bih nedostojni pozicija na kojima su", konstatovao je Radojčić. IMAGINARIJUM SRBIJA: Ali, čak i ako se zanemari sve ovo što je do sada rečeno, postavlja se niz pitanja. Šta se promenilo u bezbednosnim izazovima i pretnjama za Srbiju? Imaju li s tim veze Vulinove izjave o podizanju borbene gotovosti jedinica na granici prema Kosovu, na primer u januaru, posle ubistva Olivera Ivanovića? I na kraju, čak i da se nekim čudom nađe potreban novac – a to je nekih 80 miliona evra u "predfazi" – kako bi taj proces obaveznog služenja vojske tekao, ko bi bio upućivan, koliko bi se mladića odazvalo i ko bi ih obučavao? Većina kasarni je napuštena, nama ni spavaonica, pa bi logično bilo da oni koji donose odluke procene šta je svrsishodnije, da li obnoviti te prostorije ili da vojnici služe u svom mestu i po podne ili uveče idu kući na spavanje. A obnova košta, pogotovo što je većina kasarni ruinirana. Ili, na primer, kako vojnicima, ako putuju svaki dan, platiti putne troškove odlaska i dolaska "u vojsku"? Vojska Srbije ima više centara za obuku – tri osnovna u Somboru, Valjevu i Leskovcu, kao i još četiri specijalistička, i oni bi mogli da zaprime sve kontingente, imaju relativno dosta kapaciteta i uz mala ulaganja u infrastrukturu imali bi mogućnosti za smeštaj regruta. Ali šta je sa obukom? Gde će se izvoditi, kako i sa kojim kadrom? Trenutno se po jednoj klasi u te centre uputi maksimalno 500 regruta na dobrovoljno služenje vojnog roka. Godišnje ima četiri klase, što je onda maksimalno 2000 vojnika. Samo Vojni okrug Beograd, na čijem čelu je nekad bio Radojčić, godišnje je upućivao na služenje vojnog roka 12.000–15.000 regruta. Taj broj, što se Beograda tiče je i povećan, i logično je pitanje kako obući i nahraniti toliki broj ljudi, gde pronaći starešine koje će ih obučavati, podoficire i oficire? Već pomenuti major Gligić kaže da obuka u vojsci trenutno ne postoji, osim kad se za potrebe televizije ili neke strane delegacije napravi prikaz, pa se dovedu vojnici sa svih strana i ono ispravne tehnike što se može namaći. Aktivni oficiri ne smeju da javno govore za medije, ali se od njih može čuti puno zanimljivih stvari, koje samo potvrđuju da je uvođenje obaveznog roka nemoguća misija. "Pitajte ljude iz logistike, oni se ježe od same pomisli da se te najave realizuju", kaže jedan "večiti potpukovnik", objašnjavajući da trošak po regrutu nije samo uniforma i "kašika". Pratećih troškova je tu mnogo, čak i u pešadiji, koja je "najjeftiniji" rod. Vučić je napokon priznao da nema posada ni za 100 tenkova, koliko je najavio da želi "izvesti na ulice" na paradi 11. novembra. Vojska Srbije ima 220 tenkova M-84, čije održavanje predstavlja problem, a pogotovo i to što nema posada, o čemu je "Vreme" pisalo pre više od godinu dana. A u režimskim medijima od 2016. traje priča kako ćemo dobiti 30 ruskih modernizovanih tenkova T-72 i kako će to pojačati ionako jaku "oklopnu silu" Srbije. I onda ih, kao i Vulina, Vučić "patosira" izjavom kako nema ni 100 posada za tenkove. Naravno da nema, kad se zna da je osnovna obuka vojnika za tenkistu u nekadašnjoj JNA trajala pet meseci i 22 dana. A potom su sledili kursevi i stalne vežbe sve do kraja vojnog roka, jer tenk nije neki razdrndani kamion TAM 5000, popularni vojnički "dajc". Napraviti tenkistu od budućeg regruta na šestomesečnom, a pogotovo tromesečnom služenju vojnog roka, nemoguća je misija. I obuka za pešadiju je trajala skoro šest meseci, a pitanje je, kad bi se uveo obavezni vojni rok, ko bi je od podoficira izvodio, jer su i oni, kao profesionalni vojnici, prošli podoficirske kurseve u trajanju od tri-četiri meseca. A nekad se u srednju vojnu školu kopnene vojske, gde su se školovali podoficiri, išlo četiri godine. Vučić je prošle nedelje priznao i još nešto što je vojska prethodno demantovala – da nema dovoljno pilota za lovac MiG-29. Čak je i priznao da odaje vojnu tajnu. Reagujući na to, jedan bivši pilot je konstatovao da im je napokon došlo u glavu da pilot lovca ne može biti neko podoban koji "to voli", pa da sa kupljenom diplomom nekog privatnog fakulteta završi tromesečni kurs u vojsci. Tako da, kada se sve sabere, povratak obaveznog služenja je bio samo propagandni trik do početka novih sezona rijalitija "Parovi" i "Zadruga" u – da parafraziramo vlasnika Pinka Željka Mitrovića – imaginarijumu Srbija. Nije vojska za svakoga I pored zalaganja za služenje vojske, niko od aktuelnih predstavnika vlasti to nije pokazao na delu, da recimo svoje sinove ili ćerke uputi na dobrovoljno služenje vojnog roka. Vučić ima sina od 21 godinu, koji je uredno, sa četiri telohranitelja, došao da proprati let dva remontovana MiG-29 na batajnički aerodrom. Dačićev sin je takođe punoletan, a ima još ministara, pomoćnika, državnih sekretara, direktora javnih preduzeća, drugih funkcionera čija deca bi mogla da to urade. Pitanje je, međutim, i da se uvede obavezno služenje, koliko bi njih otišlo u vojsku, a koliko bi se pozvalo na prigovor savesti ili zdravstvenu nesposobnost. A koliko bi, sve i da idu na služenje, iskoristilo roditeljske veze da ne ide negde na teren, na primer na granicu s Kosovom. Istini za volju, nije bolje bilo ni ranije, kad su neki političari samo formalno služili vojni rok, dok je bio obavezan. Na primer, Vuk Jeremić je zvanično služio vojsku u Jakovu, a svaki dan je bio na Andrićevom vencu kao savetnik Borisa Tadića. Ili tadašnji funkcioner DS-a, a danas Tadićeve stranke Nenad Konstantinović, koji je javno objavio da ide u vojsku, a svaki dan je bio na sednicama Skupštine. Izuzetak, barem javni, bio je sin načelnika Generalštaba Dikovića koji je dobrovoljno otišao na služenje vojske u Valjevo i otac mu bio na zakletvi. Ispostavilo se kasnije da je to dobrovoljno bilo pod moranje, jer je, zahvaljujući "nečijim" vezama, a bilo je to pred kraj vlasti DS-a, zaposlen u Vojnoobaveštajnoj agenciji bez odslužene vojske na dobrovoljnoj osnovi, što je bio obavezan uslov, pa je to naknadno uradio, da se ispuni i ta formalnost, i onda je prešao u Ministarstvo spoljnih poslova. Švedski standard Obavezno služenje vojnog roka ne postoji u zemljama u okruženju Srbije, sve su profesionalizovale svoje armije, kao ni u većini država EU, ali ga zato ima u nekima od kojih se to ne bi očekivalo, jer su vojno neutralne, poput Švajcarske i Austrije. Švedska, Danska, Norveška, Finska, Estonija zemlje su u kojima je vojni rok obavezan. Obavezan je i u Grčkoj, na Kipru, u Turskoj, Izraelu, što ne čudi jer stalno imaju potencijalne konflikte na svojim granicama. Vojni rok u Rusiji je, podrazumevano, obavezan. Mogućnost ponovne obaveze razmatra se u Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj, a priče o tome su, nakon što se počelo pominjati u Srbiji, krenule i u njenom najvećem takmacu, Hrvatskoj. Ljudi iz Vojske Srbije koji prate tu problematiku ističu da bi za Srbiju, u uslovima kad aktivna rezerva nije uspela, a profesionalci sve više odlaze, bilo najbolje primeniti švedski model – ne podležu vojnoj obavezi svi mladići, nego samo određen broj onih za koje nadležni procene da su "poželjni" za vojsku. I onda oni idu na obuku, budu posle u rezervnom sastavu, ali imaju i sve privilegije države zbog tog statusa. VREME | BR 1443
  10. NAVODNO JE ŠEST HAUBICA NORA U UPOTREBI U VOJSCI SRBIJE, KAO I ŠEST BORBENIH OKLOPNIH TOČKAŠA "LAZAR". ALI PREMA ONOM ŠTO SE VIDELO U NIKINCIMA, OČIGLEDNO JE DA SU JOŠ U VLASNIŠTVU SDPR-A, JER POSADE NISU ČINILA VOJNICI, VEĆ ZAPOSLENI U TOM JAVNOM PREDUZEĆU. ZAŠTO JE TAKO, RAZLOG JE VRLO PROST – NORA I "LAZAR" NISU DOBILI VERIFIKACIJU TEHNIČKOG OPITNOG CENTRA, PA NIKO U VOJSCI NIJE SMEO DA POTPIŠE NAREDBU DA SE TA SREDSTVA UPOTREBE. MADA SU FORMALNO STIGLI KAO DONACIJA, MINISTARSTVO ODBRANE JE U ZAMENU POKLONILO SDPR-U KASARNU "JAKUB KUBUROVIĆ" U ZEMUNU Da postoje lakirovke – jedno je ono što piše u izveštajima, a realnost je nešto sasvim drugo – uverio se 29. jula na vojnom poligonu u Nikincima i predsednik Srbije Aleksandar Vučić na iznenadnoj proveri borbene gotovosti Specijalne brigade i "pokaznoj vežbi gađanja iz streljačkog naoružanja". Naime, u drugom delu vežbe, kada je nakon dejstva pripadnika Specijalne brigade došao na red prikaz nazovinovog naoružanja koje razvija Jugoimport SDPR, ta lakirovka pokazala se u svom punom sjaju: u Nikincima nije bilo nijednog novog oružja i oruđa, mada je zvanično saopšteno da će biti prikazan deo od 40 sistema koji se uvode, već nalaze u vojsci ili su u fazi razvoja u okviru projekta ‘1500’ plus koji su na konstruktorskim, internim i završnim ispitivanjima u Tehničkom opitnom centru (TOC)". Krenimo redom. SRELI SE OGANJ, NORA I LAZAR: Bilo je predviđeno da sve otpočne dejstvom modernizovanog, navodno digitalizovanog višecevnog bacača raketa M-77 "Oganj". To se nije desilo – sistem je zatajio. "Videli ste i da ono što smo automatizovali i modernizovali ponekad ume da zakoči", objasnio je posle Vučić. Predsednik Srbije i ostali prisutni zvaničnici – a posebno vršilac dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović – ni tada niti bilo kada nisi objasnili zašto se umesto već proizvedenog višecevnog bacača raketa "Morava", koji je pokazao dobre karakteristike, išlo u novi projekat modernizacije starog "Ognja".... Pored "Ognja", na poligonu u Nikincima stajale su i četiri haubice NORA spremne za dejstvo. Pošto su bile tik uz šator predviđen za medije, neki novinari su pitali hoće li biti jaka buka od detonacija i dobili su odgovor da one uopšte neće dejstvovati, nego su samo tu da "upotpune" prikaz. Šest haubica NORA je, navodno, u upotrebi u Vojsci Srbije, kao i šest borbenih oklopnih točkaša "Lazar". Ali prema onom što se videlo u Nikincima, očigledno je da su još u vlasništvu SDPR-a, jer posade nisu činila vojnici, već zaposleni u tom javnom preduzeću. Zašto je tako, razlog je vrlo prost – kako NORA i "Lazar" nisu dobili verifikaciju TOC niti prošli njihove testove, niko u Vojsci nije smeo da potpiše naredbu da se ta sredstva upotrebe, čak ni kada su formalno stigla kao donacija. Inače, Ministarstvo odbrane je, u zamenu za tih "besplatnih" šest NORA, SDPR-u poklonilo kasarnu "Jakub Kuburović" u Zemunu koja je bila na Master planu prodaje viška vojne imovine, ali zbog nerealno visoke cene nije bilo zainteresovanih kupaca A da i prikazani "Lazari" nisu u upotrebi u vojsci, dokaz je i to što se na sedištima unutra još uvek nalazi najlon i vidi se da su nekorišćeni... Problem s "Lazarom", premijerno prikazanim u januaru 2009. – dakle, pre skoro 10 godina – jeste što on i dalje pokazuje brojne nedostatke. Ipak, SDPR ga uporno pokušava "uvaliti" vojsci i zaobići TOC. Prema tvrdnjama iskusnih pripadnika vojske, to oklopno vozilo sa mitraljezom na kupoli kojim se upravlja iznutra (DUBS – daljinski upravljana borbena stanica) isključivo odgovara mirovnim misijama. U realnoj borbi, "Lazar" je idealna pokretna meta, konstatuju oni. Najveći nedostatak "Lazara" i najopasniji za vojnike u njemu svakako je nedostatak hvatača čaura i usisnika barutnih gasova. To su dve stvari bez kojih je nemoguće dejstvovati iz zatvorenog i skučenog prostora, a imali su ih i stari oklopni transporteri JNA M-80 i borbena vozila pešadije. Zašto ih nema u "Lazaru" skoro deceniju od konstrukcije – pitanje je na koje nema odgovora. Upravo ovaj problem predstavljao je i jedan od vrhunaca lakirovke u Nikincima. Naime, rukovodeći prikazom, Miloradović je svom ministru Vulinu i njegovom "vrhovnom komandantu" Vučiću mrtav-hladan objašnjavao kad je iz vozila dejstvovano automatskom puškom na mete udaljene svega dva metra da je "Lazar" opremljen usisnikom barutnih gasova i hvatačima čaura... Posle završetka vežbe, autor ovog teksta uspeo je da se "provuče" do vozila iz kog je pucano i da fotografiše unutrašnjost – jasno se vide čaure po podu, što je znak da nema hvatača. Šta to znači u borbi kad, recimo, po tri ili četiri vojnika pucaju sa svake strane, kakve su sve putanje vrelih čaura i kakve povrede mogu naneti vojnicima, suvišno je govoriti; to dobro zna svako kome je ispaljena čaura upala za vrat ili ga udarila u lice. Divlji "Lazari" NA DELU: Gađanje iz turele Lazar; posle vatre strelaca sa automatskim puškama U spirali laži koja se servira javnosti neprimećeno prođe i kršenje zakona, poput onog o bezbednosti saobraćaja, što je bio slučaj u odlasku i povratku "Lazara" u Nikince. Sve to je saobraćajna policija morala da toleriše iz prostog razloga što je tamo bio i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović. Propisi iz oblasti bezbednosti saobraćaja kažu, a to su mnogi građani na svojoj koži osetili od 5. jula, da na drum može da izađe samo registrovano vozilo, koje je prošlo tehnički pregled i, ako su rađene neke prepravke, ima potrebne sertifikate Agencije za bezbednost saobraćaja. A "Lazar" nema sertifikate TOC, nije registrovan niti je prošao bilo čiji tehnički pregled, a nema na sebi nijednu oznaku Vojske Srbije (bilo vojnu registraciju ili evidencioni broj, kakav imaju tenkovi ili transporteri). I takva neispitana vozila "jezde" auto-putem od Beograda do Rume, bez pratnje bilo civilne bilo vojne policije, što je potencijalna opasnost po ostale učesnike u saobraćaju. I vojni tenkovi i transporteri, kad se prevoze na vežbe, idu tamo na posebnim vučnim vozovima, tzv. labudicama. Za "Lazare", očigledno, po nečijem naređenju, propisi ne važe. Na pitanje šta zakon kaže o tome, jedan bivši oficir saobraćajne policije je taj slučaj uporedio sa pokušajem da neko od onih čudnih vozila koje od raznih delova i vozila "sklepaju" sakupljači sekundarnih sirovina, pripadnici romske nacionalne zajednice, i da njime pokušaju da voze auto-putem. Policija bi ih odmah zaustavila, jer realno ugrožavaju bezbednost saobraćaja, a uz to nemaju ni obavezno osiguranje. Da li "Lazari" imaju osiguranje i ko će nadoknaditi štetu ako je nekom nanesu, pitanje je bez odgovora. A i ko je taj policajac koji bi se, na primer, usudio da ih zaustavi na naplatnoj rampi u Šimanovcima (gde stalno dežuraju) i zatraži dokumenta o tehničkom pregledu, sertifikate i dokaz o plaćenom osiguranju. Oni su im, naprotiv, omogućili podignutu rampu da slobodno prođu, po nečijem naređenju. (foto: rade prelić / tanjug) A SADA NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE: Na "prikazu" je ponovo pokazano i dejstvo takozvanih "modularnih pušaka" sa izmenjivim cevima, različitog kalibra i dužine. To je još jedan projekat koji silom pokušava da se "uturi" Zastavi oružju da ga proizvodi, pa je čak i dat nalog da se do kraja 2017. mora krenuti u njihovu proizvodnju, jer da će od ispunjenja tog zahteva zavisiti opstanak rukovodstva kompanije... Uglavnom, majstori iz Zastave i SDPR-a (ne vojnici) na prikazu su se opet ispromašivali, isto kao i u novembru prošle godine. Naime, optički nišani se moraju "naštelavati" svaki put kad dođe do slučajnog pada puške ili kad se jednom skinu zbog transporta. U ovom konkretnom slučaju, menjan je kalibar i cevi različitih dužina, što je neminovno dovelo do potpune nepreciznosti optike. Zbog toga su umesto meta i stavljeni baloni u koje se gađa, jer su oni osetljivi i pucaju i kad metak prođe blizu njih. Bez obzira na te mane, Vučić je javno novinarima pohvalio pušku i strelce, mada je i sam priznao da su to puškari, a ne vojnici. Zauzvrat, predsednik Srbije je imao zamerke na pripadnike Specijalne brigade: objasnio je da su u lošoj kondiciji i da su se "zadihali" dok su trčali, pa su zato prve mete ispromašivali. Ne čudi zbog čega je Vučić izabrao da napravi iznenadnu proveru Specijalne brigade – proletos je u dva navrata javno izneo zamerke na "jednu od ključnih brigada vojske", čiji pripadnici ne mogu da prođu minimalne fizičke testove, pa kad je najavljena kontrola, pola ih je otišlo na bolovanje ili na poštedu. Iako nije imenovao Specijalnu brigadu, ubrzo su procurile informacije da se radi baš o toj jedinici. U Nikincima je tad prikazano i dejstvo PSARS (protivavionski samohodni artiljerijsko raketni sistem), što je u stvari protivavionski top "Bofors" 40 milimetara koji je JNA imala, samo postavljen na šasiju Jugoimportovog oklopljenog kamiona "Miloš" – još jednog projekta koji se pokušava prodati Vojsci Srbije. U razvoj PSARS-a se, kako je objašnjeno, ušlo pored ostalog i zbog dejstva po bespilotnim letelicama, jer je Srbija bila uglavnom nemoćna po pitanju njihovog obaranja. Ovo oruđe je u Nikincima gađalo ciljeve na zemlji pošto je za ciljeve u vazduhu nemoćno bez radara "Žirafa" koji ih navodi na metu. U kakvom su stanju ti radari, nije poznato. Vučić je ipak indirektno priznao pričajući kako je jedno stanje na papiru a drugo realnost kada je iznenada obišao jedan radar koji tada nije bio ispravan. Rekao je i da će to ponovo uraditi za desetak dana. VEŽITE SE, POLEĆEMO: Posle vežbe sledilo je tipično Vučićevo obraćanje novinarima u kome je tražio od prisutnih oficira da potvrde sve što bi izjavio, što su oni i uradili klimanjem glavom. "Krajem oktobra, početkom novembra, biće najmanje osam ili devet aviona MiG-29 u vazduhu nad Srbijom. Prvi put posle mnogo, mnogo godina, moći ćemo to da vidimo, a mislim da nikada nismo imali ‘dvadesetdevetke’, posebno 4+ generacije, u tom broju na nebu iznad naše zemlje, a da budu srpski, lovački i bombarderski avioni", rekao je tada Vučić. A samo nešto ranije – 10. juna, tokom posete Vojnoj gimnaziji – Vučić je najavio: "Do juče nismo imali niti jednu ispravnu letelicu, mislim pritom na lovačke avione. Početkom sledeće godine imaćemo 14 najmodernijih MiG-ova četvrte generacije. Novih šest helikoptera stiže iz Erbasa, kupili smo dva Mi-17 od Rusa, a kupujemo ih još i borbenih i transportnih. Dakle, imaćemo ozbiljne helikopterske i ozbiljne lovačke jedinice, a imaćemo i 10 ispravnih ‘Orlova’ za bombarderske zadatke. Ima i iznenađenja, o kojima neću još da govorim", poručio je on tada. Naravno, njegove reči je, sedam dana kasnije, potvrdio ko drugi nego ministar Vulin, hvaleći se u intervjuu Tanjugu da će "svih 14 aviona MiG 29, do kraja ove godine ili najdalje početkom sledeće biti u letnom stanju i čuvaće naše nebo". Da odoli tom izazovu da se pohvali, nije uspela ni premijerka Ana Brnabić, koja je na obeležavanju godišnjice Vlade pričala o jačanju naše avijacije. Otkud Srbiji do kraja godine 14 MiG-29 i to remontovanih i modernizovanih kad ih ima samo 10 i svi su na remontu, nisu ni pokušali da objasne. To su umesto njih uradili prorežimski tabloidi pišući da će Srbija od Belorusije dobiti četiri MiG-29 na poklon. A pošto se i ti avioni moraju remontovati i modernizovati, svakom ko se imalo razume u problematiku jasno je da, čak i kad bi sutra stigli, posao ne bi mogao da se uradi do kraja godine. "Nije MiG-29 ‘jugo’ ili ‘stojadin’ pa da možeš napraviti generalku u svakoj seoskoj garaži, a o modernizaciji da se i ne govori", slikovito je objasnio jedan pilot. Primera radi, od oktobra prošle godine, kada je stiglo šest MiG-29 iz Rusije, pa se odmah počelo s remontom, do danas je završen samo jedan, a i taj je posle probnog leta na Batajnici prizemljen, jer treba još toga na njemu da se uradi. Ministarstvo odbrane je i taj jedan jedini let iskoristilo u propagandne svrhe, saopštavajući da je poleteo prvi remontovani MiG-29. Kada će ostali, ne zna se, ali Vučić planira da to bude na dan kad ruski predsednik Vladimir Putin dođe u novembru u Beograd, na obeležavanje 100 godina od kraja Prvog svetskog rata. Koliko će tad MiG-ova leteti nad Beogradom, veliko je pitanje, jer u avijaciji važe stroga pravila i bezbednosni kriterijumi. Ali ko će se do tada setiti obećanja, prvo o 14, pa onda spuštanja broja MiG-ova na "osam-devet"? Makar letela i samo dva, režimski mediji će to proglasiti za veliki uspeh, tvrdeći kako imamo sigurno nebo, koje sad "sami čuvamo", kao da nam ga je do sada čuvao neko drugi, a bilo je trenutaka kad nismo imali nijedan ispravan ni MiG-21, a kamoli MiG-29, samo se o tome ćutalo. U kom smeru će sve ići, najavljuje i potvrđuje i Vulinova izjava na obeležavanju dana RV i PVO na aerodromu Batajnica, 2. avgusta (na koju nisu pozvani mediji, što se kod Vulina inače retko desi, ali ovaj put verovatno da ne bi postavljali nezgodna pitanja): "Nebo nad Srbijom je slobodno i mi ćemo svoje nebo sami čuvati. Zahvaljujući velikom razumevanju vrhovnog komandanta Vojske Srbije i velikom ulaganju koje čitava Srbija preduzima kada je naše vazduhoplovstvo u pitanju, možemo da kažemo da se izjednačavamo u tehnološkom smislu i sa drugim, daleko naprednijim i bogatijim armijama. Mi nećemo kao neke druge zemlje iznajmljivati zaštitu svog neba, nećemo nikome plaćati da čuva naše nebo. Vojska Srbije, naše vazduhoplovstvo i avijacija su u stanju već sada da čuvaju naše nebo i da za to ne tražimo pomoć ni od koga." Svaki komentar na ove rečenice bio bi suvišan. NISU SE PROSLAVILI: Strelci u Nikincima SEĆATE LI SE ALEKSANDRA: Vučić je u Nikincima dao još jednu od najava u kojima nema ništa konkretno, već je klasično zamajavanje javnosti, kao i pripadnika vojske: "Radićemo na novim sistemima, posebno na vođenim raketama i, takođe, pregovaramo sa Francuskom i nekim drugim zapadnim zemljama za dodatno oružje koje može da ide na PASARS, a da li su to ‘Mistrali’ ili neko drugo oružje ili oruđe, o tome ćemo voditi dodatne pregovore. Razgovarali smo sa pojedinim zemljama o nabavci naoružanih bespilotnih letelica – to je ono u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla, ali ćemo i dalje ulagati u našu pamet, u naše inženjere, jer želimo da i sami budemo proizvođači i ‘Pegaza" i "Vrapca", ali ćemo nabaviti nešto sofisticiranije i ozbiljnije od oruđa i oružja bespilotnog, baš kao što smo u Trsteniku uspeli da razvijemo malog ‘Miloša’ za podršku našim pešadijskim jedinicama." Bespilotne letetelice su vrlo skupe – jedna košta otprilike kao remontovani avion-lovac četvrte ++ generacije, što je poprilično skupo i teško je poverovati da Srbija ima novca za to. S druge strane, u svakoj zemlji bi se postavilo pitanje odgovornosti za započete, a nikad završene projekte, zbog novca koji je na njih utrošen. U Srbiji to nije slučaj, pa niko ne pominje šta je sa projektom vođene rakete "Alas", koja se za potrebe Arapa razvija od 2012. do 2013. godine (u vreme kad je ministar odbrane bio Vučić) i gde se kraj rada ni ne nazire. Ako Arapi raskinu ugovor, štetu snosi Srbija i njen budžet će biti lakši za najmanje 30 miliona dolara. Kao što o "Alasu" više niko ne govori, i projekti "Pegaza", "Stršljena", "Vrapca" takođe su pali u zaborav, a posebna priča je haubica "Aleksandar", promovisana u proleće prošle godine na sajmu naoružanja "Partner 2017". Udvoričko ime, kozmetički modifikovana i našminkana NORA bila je samo predstava za medije. Otada, o tom "projektu" ni reči, čak ni u novinama koje – verovatno iz isplativih razloga – neumereno hvale sve što dođe iz SDPR-a. Slična priča je i sa izvozom NORA u Abu Dabi, što je još početkom 2017. pompezno najavljivao Miloradović. Šta se desilo? Jedna NORA otišla je na opitovanje u pustinju, Miloradović i Vulin (koji je za tu priliku promovisao parauniformu i čizme boje peska, umesto dotadašnje dimnjačarske) prisustvovali su prvom opaljenju granate na poligonu, Ministarstvo odbrane je saopštilo, a mediji to preneli kao veliki uspeh i "gotovu stvar", previđajući da su ispitivanja nekog oružja i oruđa dug i komplikovan proces. Otada, za NORA i UAE više niko nije čuo, niti zna šta se dešava. Verovatno se neće ni čuti, kao ni za mnoge druge navodne "poslove veka", koji su tako predstavljeni u medijima, a potom ih prekrio zaborav... Na primer, rakete "Šumadija". One su, zavisno od medija, prikazivane kao "čudo" i "budućnost srpske namenske industrije" jer imaju domet od čak 300–320 kilometara. Oni koji su to hvalili prevideli su samo jednu "sitnicu" – gde je ta raketa isprobana, osim u kompjuterskoj simulaciji, na kom poligonu? I – koja će vojska kupiti raketu a da nije testirana u praksi? U promašene projekte svakako se svrstava projekat protivoklopne rakete "Bumbar", čiji razvoj traje od devedesetih i nikako da se završi, a poseban slučaj je školski avion "Lasta 95", koji je, prema tvrdnjama nadležnih, uključujući i Dikovića, krajem prošle godine zvanično uveden u naoružanje. Prema tvrdnjama više izvora iz Vojske, "Lasta" ipak još nije zvanično prošla sve testove (pogotovo nakon otkaza upravljačkog sklopa, što je u septembru 2012. dovelo do pada letelice i pogibije jednog opitnog pilota, a drugi je povređen). Da je to tako, svedoči i naizgled sitni detalj da piloti na "Lastama" u Batajnici nose narandžaste kombinezone, što je znak da pripadaju vazduhoplovnom opitnom centru, a ne 252. školsko-trenažnoj avijacijskoj eskadrili. Zvanično, kadeti Vojne akademije, budući piloti, tako mogu, ako se pridržavaju pravila, da lete samo na školskim avionima "Utva 75". Dvema letelicama tog tipa resurs je produžen do kraja ove godine, a šta će posle biti – ne zna se. Jel tako, Ljubiša U ISTOM STROJU: Lj. Diković i A. Vučić sa uskršnjim jajima Jedna od neistina koje je Vučić izgovorio, a oficiri klimanjem glave potvrdili jeste da su bivše vlasti "po nalogu Amerikanaca" uništile pored protivavionskih raketa "Strela 2M" i protivoklopne raketne bacače "Zolja". To nije tačno – em se "zolje" i dalje nalaze u upotrebi, em njihovo uništenje niko nije zahtevao. "Jel vi razumete da smo mi uništili svoje ‘Strele’, uništili svoje ‘Zolje’, a sad ih vraćamo u resurse? Jel vi razumete da mi nismo imali čime da gađamo neprijateljske tenkove? Uništili smo zato što su nam to rekli Amerikanci. Jel tako? Evo ovde su oficiri, jel tako bilo", rekao je Vučić novinarima. Kad je od oficira dobio klimanje glavom kao potvrdan odgovor, sam je konstatovao: "Jeste." Zatim je nastavio: "‘Šilo’ (protivavionska raketa), 10 godina nam vojnici nisu gađali ‘Šilom’, jel tako, Ljubiša", obratio se Vučić Dikoviću, a ovaj je odgovorio: "Nisu." Što se tiče "Strela 2M", istina je da je tada državna zajednica Srbije i Crne Gore sama ponudila Amerikancima da uništi te rakete, jer su posle 11. septembra 2001. SAD krenule u "Rat protiv terorizma", a ti projektili su "smrt" za helikoptere. Avionima ne mogu naškoditi, pošto im je maksimalni domet 4,5 kilometara. Zbog opasnosti da, na raznorazne načine, te rakete dođu do terorista, Amerikanci su tražili od svih država da ih unište i još su plaćali za to. Sam Diković je još načelnik Generalštaba, iako je u maju morao, po sili zakona, da ide u penziju. Iz nekih razloga, Vučić ga je ostavio na čelu vojske, na šta ima pravo po zakonu, ali nikad nije javno objavljeno da je to učinio i potpisao dekret kojim mu produžava službu za još dve godine. Drugi problem je što Vojska Srbije već skoro godinu i po nema zamenika načelnika Generalštaba, niti je u naznakama kad će ga dobiti. To je nepojmljivo, ali u Srbiji je sve moguća. Da li se radi o nekim zakulisnim igrama u samoj vojsci, podmetanju nogu i sujetama, ili je u pitanju neka partijska kombinatorika, teško je razlučiti. foto: tanja valič / tanjug https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1617243
  11. U SLUČAJU "KONJIČKE KASARNE" U ZEMUNU, GRAĐEVINSKA DIREKCIJA JE MINISTARSTVU ODBRANE DALA OKO 9,2 MILIONA EVRA I NI KVADRAT STAMBENOG PROSTORA. TAMO SE GRADI 1.700 STANOVA – UKUPNO 200.000 KVADRATNIH METARA – A KVADRAT JE 1.620 EVRA I LAKO JE IZRAČUNATI DA ĆE KUPCI NA RAČUN DIREKCIJE DATI VIŠE OD 320 MILIONA EVRA "Kad u političkom marketingu hoćeš nešto da slažeš, a iskoristio si sve male, sitne laži, kreni sa nekom krupnom, jer u nju će lakše poverovati, a teže će neko da se usudi da je proverava", rekao je pre nekoliko godina jedan od poznavalaca političkog marketingu Srbiji, koga – ništa neobično – nema u gostovanjima jutarnjih programa televizija, bilo "ovih" ili "onih". Ništa nije bolje za ilustraciju i potvrdu njegove tvrdnje od situacije sa takozvanim jeftinim stanovima za pripadnike "službi bezbednosti", promovisanih od decembra prošle godine, a čija je gradnja najavljivana za "mart", pa potom za "april", da bi potom bila odgođena za "kraj avgusta" ili "početak septembra", plus što se sada priznaje kako se ne zna kad će to biti u Beogradu. Zvaničnici ipak govore – "do kraja godine". VULIN VS. MIHAJLOVIĆ: Sva ova "dramaturgija" Vučićevog PR počela je u maju 2014. najavom izgradnje jeftinih stanova čija bi cena bila čak četiri puta manja od najjeftinijih stanova koje je tada gradila država. To bi, prema tadašnjim cenama iz naselja "Stepa Stepanović", iznosilo oko 380 evra po kvadratu. Naravno, ovo obećanje je zaboravljeno, bilo je mnogo sličnih od tada, ali je kad se država suočila sa naglim odlaskom profesionalnih pripadnika vojske iz njenih redova, pronađen "spasonosni lek" – biće stanova, po 500 evra po kvadratu, kako je pompezno saopštavao u decembru 2017. ministar odbrane (i Vučićev "prvi posilni") Aleksandar Vulin, uz "sasluženje" ministarke saobraćaja i građevine (i nesuđene premijerke) Zorane Mihajlović. Da li slučajno ili namerno, tek dva ostala funkcionera čiji službenici bi trebalo da dobiju stanove – ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović i direktor BIA Bratislav Gašić o tome su ćutali, nisu se hvalili. Vučić je posle prvog sastanka famozne, nikad definisane komisije za stanove, 11. decembra izjavio da na proleće počinje gradnja jeftinih stanova, za maksimalno 550 evra po kvadratu u Beogradu, a u ostalim gradovima Srbije za 470-490 evra. Međutim, nikada do kraja nije objasnio sve detalje tog projekta i "poduhvata". Zauzvrat, nastupilo je takmičenje između Vulina i Zorane Mihajlović u najavama ko će pre da precizira rok početka radova. To što su se u svim nastupima zaklinjali da je Srbija pravna država i da će takvom da je naprave, a da za takvu gradnju do marta nije mogao da se obezbedi nijedan dokument, palo je u drugi plan. Vulin, naravno, nije propuštao da tokom zime najavi svakom prilikom, pa bila to i obična dodela ključeva stanova pripadnicima Vojske, kako će zahvaljujući Vučiću na proleće početi masovna stanogradnja: "Trajalo je dugo, i baš zato što traje tako dugo, a pripadnici Vojske Srbije i bezbednosnog sektora uopšte zaslužuju da se o njima brine više i da se njihovo stambeno pitanje rešava u što kraćem roku, mi smo pokrenuli projekat po naređenju vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića o masovnoj stambenoj izgradnji. Tako će buduće generacije mnogo češće rešavati stambena pitanja." Međutim, prošao je mart, potom i april, ništa od početka gradnje tih stanova nije bilo, a onda su novinari u maju, uzgred, upitali Zoranu Mihajlović šta se dešava. Iznenađena da se neko još seća tih obećanja iz decembra, ministarka je pokušala da krivicu, onako neobavezno, svali na sebe, kao – eto ja sam kriva, nismo usvojili "leks specijalis" po kome to treba da se radi. Tog trenutka svi koji su verovali da je nešto stvarno urađeno kako bi se ti stanovi počeli graditi, shvatili su da se radi o još jednom marketinškom triku i da se samo čeka trenutak da se on "zaseni" nekim novim. Vulin se, začudo, više nije oglašavao po tom pitanju, niti se pozivao na "odluku vrhovnog komandanta". ŠTA JE IZNERVIRALO VUČIĆA: Vlada je potom predložila, a Skupština usvojila "leks specijalis" i onda se Vulinov "vrhovni komandant" pojavio 4. juna na gradilištu stambenog naselja "Zemunske kapije", na mestu bivše Konjičke kasarne, da obiđe takozvani ogledni stan za pripadnike službi bezbednosti, i pozvao ih sve da dođu i da ga obiđu. Oni koji su išli kažu da ispred stoji tabla sa natpisom "uzorni stan". Taj događaj propratilo je dosta medija, a oni državni ili paradržavni nisu ni posumnjali (jer tako im je indirektno sugerisano) da će ti stanovi biti na mestu koje su obišli, preko puta Kriminalističko-policijske akademije i još se usput oduševljavali kako će "bezbednjaci" za jeftine pare kupiti stanove na tako dobrom mestu, za ratu od samo 119 evra mesečno. Uzalud su bila uveravanja kolega koji znaju o čemu se radi da je taj stan tu samo obmana. Uglavnom, Vučić i Mihajlovićeva su tad sve lepo ispričali, pohvalili budući projekat, Vulin je aplaudirao, ali jedna stvar je u svemu ostala nedorečena – gde će biti budući stanovi u Beogradu? O tome ni danas nema ni slova, osim što se nagađa da bi to trebalo biti u nekom polju u Ovči ili negde na rubu Makiša. "Stvaraće se naselje na ledini, izolovano, samo sa decom vojnika i policajaca", kaže jedan od onih koji želi da uhvati "zadnji voz" pred penziju za taj stan. On dodaje i da su, u vreme Tita, kad su se gradili novobeogradski blokovi, nadležni vodili računa da stanove u njima dobijaju ljudi iz raznih slojeva društva kako bi se deca socijalizovala. Šta će biti sa tim novim zgradama kada se i ako izgrade, kako će stanovi biti podeljeni, to je drugo pitanje, jer tu ima mnogo nedoumica, a osnovna je, na primer, Beograd – 400 stanova za pripadnike službi bezbednosti, kojih je u glavnom gradu najmanje 20.000. "Leks specijalis" koji je parlament usvojio ostavio je da se to rešava podzakonskim aktima. Na osnovu čega će biti formirane komisije, koji će biti kriterijumi za raspodelu između službi, šta će se sve bodovati, pitanja su bez odgovora. U prevodu – niko ne zna kako će se tih 400 stanova raspodeljivati, da li proporcionalno na osnovu broja zaposlenih (MUP 44.000, Vojska 36.000, BIA oko 2.000) ili po nekoj drugoj formuli, ko će formirati komisije – Vlada ili službe, koji će osnovni pravilnik biti uzet, kome će moći da se upućuju žalbe... Posebno pitanje je i da li će, recimo, pripadnik Vojske Srbije koji dobije prekomandu moći da je odbije, obrazlažući to činjenicom da je kupio stan na kredit i da ne želi da se odriče porodice. Odgovora, takođe, nema ni na pitanje da li su lokalne samouprave u gradovima u kojima je Vučić najavio izgradnju stanova za pripadnike snaga bezbednosti (Niš, Vranje, Novi Sad, Kragujevac…) donele propise i potrebne građevinske i druge dozvole kojima bi omogućili da gradnja počne "krajem avgusta". Sve u svemu, dok je Vučić hvalio "ogledno-uzorni stan" u "Zemunskim kapijama", iznenadilo ga je novinarsko pitanje zašto se vojna imovina daje budzašto, a da vojska od tog nema nikakve koristi. Računica je bila jednostavna – Ministarstvo odbrane je svojevremeno dalo Građevinskoj direkciji Srbije kasarnu "4. jul" na Voždovcu, na čijem mestu je niklo naselje "Stepa Stepanović". Od više od 4.500 stanova, Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane dobili su 1.500, koje su podelili svojim pripadnicima, što je izazvalo sve pozitivne reakcije među njima. U slučaju "Konjičke kasarne" u Zemunu, Građevinska direkcija je Ministarstvu odbrane dala oko 9,2 miliona evra i ni jedan kvadrat stambenog prostora. Tamo se gradi 1.700 stanova, ukupno 200.000 kvadratnih metara, a kvadrat je 1.620 evra i lako je izračunati da ce kupci na račun Direkcije dati više od 320 miliona evra. Vučića je iznerviralo i pitanje zašto Vojska poklanja svoju imovinu – 1,5 kilometar odatle, prema centru Zemuna, na jednom od najlepših mesta u tom delu, odakle se pruža pogled na čitav Beograd. Reč je o kasarni "Jakub Kuburović" na površini od nekoliko hektara, koju je Ministarstvo odbrane poklonilo "Jugoimportu SDPR" u zamenu za šest haubica NORA (ova oruđa nisu ispitana u Vojno-opitnom centru). U tom delu Zemuna kvadrat novogradnje košta 2.000 evra, a Jugoimport ima svoju firmu koja se, igrom slučaja, bavi i građevinom. I kad im je zemljište došlo u posed, nemaju obavezu da bilo kome polažu račune šta će s njim da rade i u koje namene da ga koriste. "Uzorni" stan Pošto je Vučić pozvao sve pripadnike službi bezbednosti da dođu u "ogledni stan", preimenovan u "uzorni", trebalo je i otići tamo da se potencijalni kupac uveri šta se sve nudi. Ljubazni mladić koji vas dočekuje odmah objašnjava kako je sve "domaći prvoklasni" materijal, objašnjava tehničke karakteristike "sendvič blok zida", pločica, "šestokomorne PVC stolarije", masivnih blindiranih vrata i slično. Na pitanje gde će stan biti, u kom delu Beograda, kao i kad će moći da se useli, kad da se potpiše ugovor, on sleže ramenima – to mu nisu rekli niti objasnili. Stan je, mora se priznati, lepo osmišljen, radi se o 67 kvadrata, sa dve spavaće sobe, kupatilom, toaletom, kuhinjom, trpezarijom i dnevnim boravkom, kao i balkonom, ne velikim, ali ipak većim nego što nude privatni investitori. "Ovde imate ovo, možete da ugradite ovo, možete ovde ono", kao navijen nabraja "prezenter", a na pitanje gde je ventilacioni odvod u kuhinji koju je hvalio, nije mogao da odgovori. Tu je verovatno negde, kaže, pa dodaje: "Možda su ovi u ovom oglednom stanu zaboravili da naprave, ali biće sigurno." To što će biti, očigledno je manje važno od hvaljenja ulaznih vrata, "aluminijumskih", kao i vrata u međuprostoru ulaza, "kvalitetnih" poštanskih sandučića i "izuzetnog lifta". Kad zainteresovani kupac pogleda stan, na odlasku je obaveza "prezentera" da mu zatraži ime i službu za koju radi. Uz izvinjenje kaže da je to propis i da mu je tako naređeno. Upitan ko je on da legitimiše i ima li ingerencije ovlašćenog službenog lica, kaže da nema, ali da mu je dužnost da upiše svakog ko je došao, zbog evidencije. Izmišljeno ime, tvrdnja da radim u službi koja ne sme da se pomene, bili su dovoljni da on napiše u svesku jednog od mnogih Jovanovića i Petrovića koji su došli da vide "uzorni stan".
  12. Izvesno se pre godinu dana znalo da će Ana Brnabić biti Vučićev izbor za premijera Srbije, kao što se sada skoro izvesno zna da Irena Vujović neće biti gradonačelnica Beograda. Za Brnabić se procenjivalo da će biti kratkoročan potez – unapred žrtvovana figura, kako bi se u narednih šest meseci dogodili vanrendni parlamentarni izbori. Ali, niti su se ti izbori dogodili, niti je rejting Srpske napredne stranke opao. Procene da desni birači SNS neće oprostiti partiji osobu kojoj su odrednice - gej, ateista, USAID, Ist-vest bridž - pokazale su se potpuno pogrešnim. Jer, Brnabić kao “nestranačka ličnost” doživljena je kao neko koga je stranka profesionalno unajmila, bez ikakve političke težine. Slično premijerku doživljavaju i kolege iz vlade – kao nekog pomoćnika ministra ili državnog sekretara, koji igrom slučaja predsedava skupom, ako je skup sednica Vlade, ili neki drugi događaj. Ipak, Brnabić ispoljava sitne znake sopstvene važnosti, kao što je blago kašnjenje kod Vučića, na koje se drugi ne usuđuju, čak to izbegava da radi i Ivica Dačić. Doduše, trebalo bi videti svojim očima ledenu smirenost Zorane Mihajlović i Rasima Ljajića, potpunu ignoraciju od strane Jadranke Joksimović, i hiperaktivnost Nenada Popovića, kada su u istoj prostoriji sa premijerkom, kako bi se stekao pravi uvid o zlosutnoj atmosferi u vrhu vlasti. Sa Brnabićevom kao premijerkom, Vučić je postigao tri važna politička cilja. Prvi je da je zarotirao celu političku scenu, imajući u vidu da kontroliše njen lavovski deo, ka liberalno-prozapadnom polu. Rotaciju su analitičari nazvali kontinuitetom, mada je to sve samo ne kontinuitet, to je rez u odnosu na situaciju do maja 2017. Do tada su tandem bili konzervativni predsednik Tomislav Nikolić i nešto liberalniji premijer Vučić. Od tada je Vučić ušao u ulogu konzervativnijeg faktora, dok je liberalni pol potpuno zaoštren sa Anom Brnabić. U tom pravcu niko u Srbiji ne bi mogao da ode dalje, čak i da neka NVO poput Inicijative mladih za ljudska prava, dođe na vlast. Drugo, oslabio je udarce opozicije. Jer, opozicioni napadi na Brnabićevu su udaranje u prazno. Opozicija bi mogla efektnije da nastupa protiv vlasti da je premijer Nikola Selaković, Nebojša Stefanović ili Miloš Vučević iz Novog Sada, odnosno bilo koji izvorni ili preleteli naprednjak. I treće, Vučić je pokazao da politički prostor osvaja višedimenzionalno, odnosno da ima za svaku bitnu funkciju više ličnosti. Kao što mu je recimo, sada šef diplomatije Ivica Dačić, tako bi to mogao biti i Čedomir Jovanović. U oba slučaja prethodna kompromitacija je nebitna, kao što nije važno to ni što Jovanović samo mucanjem može da odgovori na pitanje “ako smo izgubili Kosovo 1999. što nam traže da to potpišemo 2019.”. Uostalom, Jovanović zamuckuje u spomen na Zorana Đinđića, jer pre ulaska u politiku nije mucao, svakako ne toliko izraženo. Sad, zašto se Vučić verovatno neće odlučiti za Irenu Vujović, budući da bi to bio gest koji bi obradovao SNS. Kad se kaže da “stranka voli Irenu” obično se misli na vrh, ali ovde je u pitanju baza. Na skupovima SNS u beogradskoj kampanji pojava predsednice opštine Savski venac izazivala je iskrene aplauze i skandiranja, kakve ni približno nije dobijao niko od beogradskih funkcionera. Kad je reč o opoziciji, izborom Vujovićeve, Vučić bi postigao donekle isti efekat kao i sa Brnabić, neutralisao bi napade opozicije. Kako bi izgledali Đilasovi nastupi protiv Irene Vujović – morao bi stalno da pazi da ne pređe neku liniju političke nekorektnosti, a to je već osujećujuće. Pomoćnik gradonačelnice mogao bi da bude Andreja Mladenović, bivši DSS, koji je praktično obavljao tu funkciju, dok je Siniša Mali bio pod baražnom vatrom medija i pritiskom afera. Stranka bi možda bila zadovoljnija i imala bi veći motiv da se bori u Beogradu. Ali, Mladenović, navodno ne stoji uopšte dobro, jer nije ispunio očekivanja. I logika je potpuno drugačija od očekivane koja glasi da je Beograd načet aferama i da bi na prvoj sledećoj mogla da se razvije ozbiljna politička kriza. Naprotiv, izgleda da se procenjuje suprotno. Antivladin potencijal prestonice je dosadašnjim aferama pričilno istrošen, a Beograd je oduvek bio liberalniji, i njegovi stanovnici spremniji da podnesu dogovore sa Kosovom i evrointregracijsku agendu. Zato ništa neće smetati da operativac Goran Vesić bude gradonačelnik i da se odmerava sa Đilasom. U tom kontekstu, u odnosu na gradsku vlast, i premijerska i predsednička će izgledati državotvornije. A naprednjaci kojima se Vesić iskonski ne sviđa, i koji bi želeli da njihova stranka ima lepo lice Irene Vujović, moraće ponovo da pobeđuju Đilasa da bi došli do tog cilja.
  13. Srbija nikad nije bila veća sila od koje svi u potaji zaziru u regionu i šire, ako je po naslovnim stranama Draganovih novina i po Vulinovim izjavama. Zašto Draganovim? Ne samo zato što je on pre Amerikanaca izmislio fejk njuz, probivši se u beogradsko novinarstvo izmišljenom pričom o devojci koja je prodata u seksualno roblje, iako je u Grčku otišla da bere narandže. Već i zato što je on te fejk njuz odmah pravio onako na srpski način. A to znači da je sa političarima u tekstovima uvek na ličnom imenu. To jest sa političarima sa kojima „sarađuje“. Dok je radio za Velimira Ilića – „Velja zgazio jelena kapitalca na putu za planinu Jelicu“ – imao je procenu da ako se udruže pokojni Vladan (Batić) i Vuk (Obradović), Sloba pada kao ništa. Kad je Sloba konačno pao, jedini je „imao“ priču da je bivši predsednik setno gledao kroz prozor, dok je Marija razbijala tanjire, a Mira plakala u sobi na spratu. Sada nas naslovne strane Draganovih novina obaveštaju šta radi CIA i koliku vojnu silu Srbija ima, sa Rusima naravno. I koliko će tačno Srba da brani Kosovo. A kada su svojevremeno Dragana u Beogradu digli oni koji su skupljali momke za Erdut, tada je bio srećan da im objasni da to što mu piše u ličnoj karti kao mesto rođenja – Most, nije Mostar u Hercegovini. Nego da je to grad u Češkoj Republici, tako da on nije za slanje u taj centar za obuku u Erdutu. Posle je naravno Dragan usavršavao i svoj patriotizam, a od fejk njuz prešao je na fejk njuzpejpers. I odavno ne zove političare samo imenom, već one za koje mu je to u interesu opisuje nadimcima i pridevima od pragnija do žuti. A šta je radio Vulin u vreme kad je bilo važno da li si rođen u Mostu ili u Mostaru? Pazio na ideološka skretanja pa se formalno povukao iz vlasti ne odobravajući ratnu koaliciju JUL i radikala. Ali, nikada nije objasnio da li je možda sedeo u Mirinom propagandnom štabu kada je tamo smišljeno da treba izvoditi civile na mostove i to slikati za televiziju – kako se prkosni Srbi ne boje da ih na mostu pogodi NATO bomba. Talibanska je tehnika da se mogući vojni cilj zakloni civilima i decom. Posle su nam pogodili most na Moravi kod Varvarina i stvarno ubili civile i dete. A kad sada u Draganovim novinama pročitaju Vulinove izjave o tome kako je Tači puzao pred srpskom vojskom, šta mislite da pomisle Srbi na Kosovu? Verujem da misle isto ono što su mislili i pre 30 i pre 20 godina, i pre i posle Dragana i Vulina. A to je da treba da imaju spremne spakovane dokumente i pare tako da mogu lako da ih dohvate ako budu morali iznenada da izađu iz kuće pod topovskom paljbom. Ili pak, da im pare i dokumenti ne trebaju jer misle da imaju previše godina da ne bi bili spremni da izađu Bogu na istinu. I da je sva politika Srbije bila i ostala da se izazove na narod velika sila, da izginu najbolji i da ostanu Dragani i Vulini kao kontinuitet negativne selekcije.
×
×
  • Create New...