Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ljudi'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Vožnja gradskim prevozom dovoljno je stresno iskustvo, a još kada vam se iritantni ljudi u autobusu koji svojim ponašanjem izazivaju dodatnu dozu nervoze, imate osećaj kao da se nalazite u Danteovom 9. krugu pakla. Oni misle da su sami, da je autobus samo njihov i baš ih briga za druge putnike! Foto: Shutterstock Sledećih 13 tipova su definitivno najgori i sigurno su vas bar jednom u životu iznervirali! 1. Gaziće po svima samo da sednu Iako su vrlo vitalni, oni jednostavno ne žele da stoje. Ništa im nije sveto, čak ni trudnice, stari i iznemogli ljudi ili osobe sa očiglednim povredama i potrebom za sedištem, piše Still. 2. Nosači masivnih ranaca i torbi Oni svoj planinarski ranac težak 100 kilograma nikad neće skinuti, i baš ih briga što vam konstantno izazivaju potres mozga dok se vrpolje ispred ili pored vas. 3. Dugokose i nepažljive Kada vam se znoj sliva sa lica i ne možete da dišete, jedino što vam nedostaje jeste da vas preko nosa ošine dugačak, gusti rep vaše sugrađanke. 4. Večito gladni Ne, njih ni prljave ruke koje su dodirivale odvratne šipke u gradskom prevozu neće sprečiti da grickaju, mljackaju i mrve oko sebe. Foto: Pixabay 5. Ovaj naslon je samo moj A šta reći za one koji se čitavim telom naslone na šipku, a vama ostane da se držite zubima za vetar? 6. Može još malo mesta… Iako je autobus krcat i vi visite na vratima, uvek se pojavi onaj što viče „Može li još malo napred?!“ Gde?! 7. Svež vazduh je relativan pojam Jedva ste dočekali da otvorite prozorče zagušljivog autobusa, ali vaše uživanje u svežem vazduhu trajalo je samo minut, jer se odmah neko javio sa primedbom da strašno duva! Nema veze što smo počeli da udišemo samo ugljen-dioksid. 8. Bacači smeća Da li se i vi pitate kada će naši sugrađani shvatiti da prostor između sedišta i prozora, kao i pod vozila javnog prevoza nije kanta za otpatke?! 9. Odmaranje na prvom mestu Da li se i vama nekada desilo da ste poželeli da sednete, ali ne možete da prođete od tuđih nogu sugrađanina koji se raspištoljio sve do susednog sedišta? Foto: Shutterstock 10. Sedište do prozora je ukleto Gužva u autobusu, 50 ljudi stoji, a sedišta do prozora su prazna. Za ime Boga, pomerite se do prozora!!! 11. Izađi preko mene Da ne zaboravimo i one koji misle da su providni, pa ljudi mogu da izađu kroz njih, jer je taaaaaaako teško pomeriti se da neko izađe. Oni će istrpeti i stampedo, samo da ostanu na istom mestu. 12. Sklapanje prijateljstava Dok se vi u polusnu vučete ka poslu, tu su oni sugrađani koji su spremni da vam ispričaju celu životnu priču, samo da prekrate vreme vožnje ili eventualno sklope neko novo prijateljstvo. 13. Svet se vrti oko mene Taman ste pomislili da nema nikoga ko će izaći na toj stanici, a onda, kada se autobus već spremio da krene, uštogljena gospođa je počela da viče da se sklonite sa vrata jer niste sami. Jer zašto bi ustala koji sekund pre stanice? 13 iritantnih tipova ljudi u autobusu 🚌 DDL.RS Sigurno ste se do sad susreli sa svakim od ovih tipova.
  2. Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU. Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo. "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković. Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata. "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković. Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414. S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina. Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika. Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011. Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora. Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao. SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...
  3. "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU" Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni. U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači. Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo. Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju. Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to. Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid? Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće. Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu. Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem. Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba". Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi. Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje. Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer. Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno. Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja. Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari. Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić
  4. ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj. Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi". SVI ZNAJU SVE Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji. Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka". Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog. "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive." Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu. Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni... "USTALO JE MALO I VELIKO" Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo. U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina. Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko". A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan. Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.
  5. Zar ne bi bilo bolje kad bismo samo digli Zemlju u vazduh, pa da svršimo već jednom s tim?" Tomas (29) živi na istoku Engleske i iako je njegova ideja o dizanju sveta u vazduh tek misaoni eksperiment, on je siguran u jedno - ljudi ne treba da imaju bebe i naša vrsta treba postepeno da izumre. To je filozofija po imenu anti-natalizam. I dok ideja datira još iz stare Grčke, nedavno je dobila ogroman novi podsticaj na društvenim mrežama. Na Fejsbuku i Reditu postoje na desetine anti-natalističkih grupa, neke sa hiljadama članova. Na Reditu, r/antinatalism ima skoro 35.000 članova, dok samo jedna od na desetina Fejsbuk grupa sa anti-natalističkom temom ima više od 6.000. Oni su raspršeni širom sveta i imaju raznorazne razloge za svoja uverenja. Među njima su briga za genetsko nasleđe, izbegavanje patnje dece, koncept dobrovoljnog pristanka i zabrinutost za prenaseljenost i životnu sredinu. opsirnije na donjem linku https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-49341734
  6. Erih From, nemački doktor filozofije, profesor psihologije, socijalni psiholog i psihoanalitičar, objašnjavao je egzistencijalnu potrebu čoveka da ovlada umećem ljubavi i života, i destruktivne sile u čoveku koje ga nagode da beži od slobode i svog smisla. From objašnjava da je za ljubav potrebno mnogo znanja i truda, i da se ona ne dešava slučajno, već se njome ovladava kroz umeće, koje se postiže dugim i upornim delovanjem. On o svojoj knjizi, Umeće ljubavi, govori da: ,,Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće”. Dalje, From objašnjava: „Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv. Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“
  7. U kakvim telima ce da vaskrsnu ljudi? Da li u 33 godine ili u uzrastu u kojima su preminuli? Ako je u uzrastu od 33 godine to mi je onda onako malo bez veze da mi otac i majka budu kao vrsnjaci. Ako je u godinama u kojima je covek preminuo onda ja ako dozivim 78 na primer bicu stariji od mog oca.Isto pitanje vazi i za dusu. Kada dusa napusti telo da li ona ima izgled od 12 ili 33 godine? Da li dusa uzima oblik ljudskog tela?
  8. U periodu od 2013. do 2017. godine Kosovo je godišnje u proseku napuštalo 35.000 ljudi, odlazeći uglavnom u zemlje zapadne Evrope, navodi se u izveštaju koji je pre nekoliko dana objavilo kosovsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Piše: RTK225. marta 2019. 13.57 Foto: Pixabay/Viganhajdari Ovi podaci uključuju redovnu i neregularnu migraciju, a značajan broj ljudi migrirao je tražeći azil, prenosi RTK2. Najveći trend kontinuiranog odlaska zabeležen je do 2016. godine, dok je kasnije primetan značajan pad. Najveći broj građana koji su migrirali sa Kosova tokom ovog perioda bio je u 2015. godini, kada je otišlo preko 75.000 ljudi. Dve godine kasnije emigracija je opala na oko 12.000 građana. Većina migranata u 2017. godini bili su redovni migranti, a razlozi za njihov odlazak bili su: spajanje porodice, sklapanje brakova, zapošljavanje, studiranje itd. Prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, žitelji Kosova migrirali su uglavnom u zemlje Evropske unije, ali bilo je građana koji su identifikovani kao imigranti u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Što se tiče podataka za 2018. godinu, vlasti ih još uvek nisu finalizovale, ali prema nekim parametrima koje su službenici objavili pokazalo se da je trend napuštanja Kosova opao i tokom 2018. godine. Iz ministarstva unutrašnjih poslova saopštavaju da je poznato da ima oko 3.500 građana koji su 2018. godine podneli zahtev za azil u zemljama EU. Predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda na Kosovu Bedžet Šalja kaže da je iseljavanje ljudi sa Kosova u zapadne zemlje borba za opstanak. Ocenjuje da je „Kosovo zemlja koja ne pruža osnovne uslove svojim građanima i perspektivi mladih“. „Emigracija se dešava zbog nedostatka posla. Mladi ljudi, iako završavaju studije ili stručne škole, ne mogu da nađu posao. Nepotizam se ukorenio na Kosovu, ako nemate političku podršku ne možete da nađete posao, a u odsustvu mogućnosti oni su prisiljeni da napuste zemlju i bave se poslom koji nije u skladu sa njihovim kvalifikacijama. Prisiljeni su da pobegnu zbog boljeg života“, ocenio je Šalja povodom objavljivanja izveštaja o broju ljudi koji su napustili Kosovo. https://www.danas.rs/drustvo/kosovo-napustilo-vise-od-170-000-ljudi-za-pet-godina/
  9. Neki ljudi vas ne cijene, sve dok ne odete. Kada im više ne budete davali podršku, koju su prihvatali kao dužnost, kada im više ne budete pisali prijatne sms poruke, koje su ignorisali, kada ih više ne budete sretali raširenih ruku svaki put kada pokucaju na vaša vrata usred noći i kada više ne budete čekali njihov poziv. Neki ljudi ne shvataju koliko ste ih jako voljeli, sve dok ne mogu da nađu nekog drugog ko bi ih volio isto toliko jako. Kada ne mogu da nađu nekoga ko bi volio sve ono što su i kakvi su, ko bi ih gledao bukvalno kao da su jedini, ko bi im omogućio da se osjećaju kao kod kuće - bezbjedno i zaštićeno od haosa cijelog svijeta. Neki ljudi će pokušati da zadobiju vašu pažnju tek tada kada prestanete da im je ukazujete. Kada prestanete da lajkate sve njihove postove, zovete usred dana da kaže kako ih jako volite, kada prestanete da im kupujete sitnice, koje su spomenuli u slučajnom razgovoru, i kada prestanete da ostavljate sve i žurite da im pomognete, kada im je potrebno.
  10. 1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak. Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde. Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice. Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.
  11. JESSY

    Zemlja kao nijedna druga

    FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina. Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam. BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.
  12. Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik. - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena. Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima? - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno. Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova? - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta. O čemu to govori? - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi. U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara? - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj. Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka? - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije. Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči? - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju. Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu? - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks. Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza. - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!". Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu? - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari. Izvor
  13. Danas, na praznik Preobraženje, vernici pokloniće se i senima časnog vladike u Beočinu. Dr Jovan Janjić opisao žitije ovog svetitelja u novoj knjizi. Episkop Varnava / Crkva i manastir u Beočinu / Foto privatna arhiva IMA ljudi kroz čiju se sudbinu iščitava čitavo jedno vreme. Prilike u kojima se živelo. Kako se u tom vremenu opstajalo. Ko je to vreme preživeo, a ko mu je podlegao. Ko je doživeo da mu, i posle tog vremena, zaiskre sveće za dostojno služenje veri i kada je to bilo pitanje života i smrti. Na praznik Svetog Preobraženja, danas, u crkvi manastira Beočin, mnogi vernici, kao i prethodnih godina, pokloniće se senima episkopa Varnave (Nastića), jednog od najvećih stradalnika Srpske pravoslavne crkve u vreme posle Drugog svetskog rata, kome je dr Jovan Janjić posvetio tek objavljenu knjigu “Svetonosac u mraku - sveti ispovednik Varnava”. Reč je o naučnoj studiji ovog, najtiražnijeg hrišćanskog pisca, u kojoj se iščitava sudbina vladike Varnave, a svaki podatak ovde je potkrepljen arhivskim dokumentima i živim svedočenjima. Na pripovedan način, čistim narodnim jezikom - kojim, inače, Janjić i piše, ispričano je žitije ovog svetitelja. I to je do sada najpotpunija priča o ovom svetom čoveku, koji je kao dečak, a povratnik iz Amerike, od vladike Nikolaja Velimirovića zatražio blagoslov da se zamonaši i školuje na Bogoslovskom fakultetu. Sudbina vladike Varnave je paradigma odnosa komunističke države prema Crkvi - kaže, za “Novosti”, dr Jovan Janjić. - Ovaj sveti čovek toliko je bio nepoželjan i progonjen od jugoslovenskog komunističkog režima da je i njegovo pominjanje ili pozivanje na njegove besede bilo ugušivano. Tako je on ostao nedovoljno poznat u srpskoj javnosti. Za mene lično, bio je to dovoljan motiv da se posvetim njegovoj sudbini. Dr Janjić kaže da je vladika Varnava bio nepoželjan zato što je u svojim propovedima, po uspostavljanju komunističkog režima, pozivao narod da ostane u veri. Nije se, kaže Janjić, suprotstavljao državi, ali je država u njemu prepoznala neprijatelja. Pretila je opasnost od dela najumnijih crkvenih velikodostojnika, koji su poštovali državu, ali su sasvim izričito upućivali u pogubnost bezbožništva i odustajanje od pravoslavlja zarad privilegija, nekakvog internacionalizma, tobože epohe budućnosti. Zato je episkop Varnava dužnost episkopa obavljao samo malo više od četiri meseca. Onda je uhapšen i osuđen na jedanaest godina strogog zatvora s prinudnim radom. Uz to, i s tri godine lišavanja građanskih prava. Tako se nova komunistička vlast obračunavala s najumnijim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, posle Drugog rata. - Život vladike Varnave u svakom pogledu je bio hrišćanski, ne samo zato što je živeo po Božjim zapovestima, već i što je taj njegov život bio prava golgota, od stradanja do vaskrsenja - upućuje Janjić na sudbinu episkopa. Dr Jovan Janjić Dr Jovan Janjić je i prvi koji je uočio bitnu činjenicu da se upravo na Veliki petak (1951) desila kulminacija stradanja vladike Varnave, ali i drugih zatvorenika (rimokatoličkih i muslimanskih sveštenika), kada je njih četrdesetak prebacivano iz KP Zenica u zatvor u Sremskoj Mitrovici. - Vagon u kome su bili ovi zatvorenici ostavljen je na otvorenoj pruzi u selu Slakovci kod Vinkovaca - zabeležio je u svojoj knjizi naš sagovornik, a za “Novosti” preneo detalje: - U Slakovcima, dok je poslednji vagon kompozicije iz Zenice prelazio prugu, ovde je na njega “slučajno” naleteo teretni voz. Preživela su jedanaestorica zatvorenika, a među njima i episkop Varnava. Gotovo smrvljen, potpuno prelomljenih nogu. Uspeo je vladika da preživi ovaj “udes”, i do kraja je, teško povređen, uz izbegavanje adekvatne medicinske nege, izdržao izrečenu zatvorsku kaznu. Ipak je prerano otišao iz života, u pedeset i prvoj godini. Smrt je nastupila posle popodnevnog ručka, a pre toga je bio kod zubara u Novom Sadu. Osetio je najpre da mu se grče ruke i noge. Pomoći nije bilo. - U takvim slučajevima dokazi se, naravno, ne ostavljaju, ali je neporeciva sumnja da je vladika Varnava otrovan - kaže dr Janjić. - I smrt i sahrana vladike Varnave bile su sasvim u saglasju sa ovom sumnjom. Sve okovano tišinom. I, dugo posle toga. Tek posle njegovog Velikog petka i njegove Velike subote, koja je trajala četiri decenije, doživeo je - vaskrsnuće. Za vreme patrijarha Pavla proglašen je za svetitelja. Tako, danas, ne samo Beočin nego i cela sremska eparhija obeležavaju ime i svetost vladike Varnave. Narod, tako, doživljava duhovno preobraženje. Mnogi dolaze da se pred njegovim grobom pomole, krste i venčavaju. Janjić za to ima i objašnjenje, koje je u svojoj knjizi pretočio u snažnu poruku: - Molitvena sabranja dešavaju se pred grobom episkopa koji je, služeći veri, izabrao golgotu umesto podaništva. Sveća u najgušćem mraku. ODBIO PAVELIĆA EPISKOP Varnava rođen je 1914. u Geriju, u državi Indijani u Americi. Posle Velikog rata vratio se sa roditeljima u njihovo rodno Sarajevo. Otac ga je, posle završene srednje škole, odveo u Ohrid kod vladike Nikolaja (Velimirovića) po blagoslov da upiše teologiju u Beogradu i da se istovremeno zamonaši. Završio je teologiju, zamonašio se, i vratio u Sarajevo. Kao obrazovan mladi čovek iz Srpske pravoslavne crkve, bio je poštovan od svih konfesija. U to vreme Pavelić, u svojoj NDH, formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu i poziva mladog jeromonaha Varnavu da bude episkop te crkve. Odbio je. Nije ni slutio da će mu nove komunističke vlasti naknadno ispostaviti račune. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:744740-Episkop-Varnava-stradalnik-i-svetac
  14. Emergency Podcast: Trump’s Chance To Reshape The Supreme Court MAY 18, 2018, AT 10:25 AM Humans Are Dumb At Figuring Out How Smart Animals Are And that has major implications for what rights we think they’re owed. By Maggie Koerth-Baker Filed under Animals Nim Chimpsky, a chimpanzee who was trained in American Sign Language in the 1970s, makes a gesture interpreted as the sign for “drink.” JERRY MOSEY / AP If an animal is smart enough, should we treat it like a human? An abstract question, but one that found its way into a courtroom recently. A case bidding for consideration by the New York State Court of Appeals sought to extend the legal concept of habeas corpus — which allows a person to petition a court for freedom from unlawful imprisonment — to cover two privately-owned chimpanzees. The case for giving the chimps a human right like freedom from unlawful incarceration is based on their similarity to humans — they can think, feel and plan, argue the people bringing the case on behalf of the chimpanzees, so shouldn’t they have some guarantees of liberty? The court declined to hear the case, but one judge did say that some highly intelligent animals probably should be treated more like people and less like property. It’s just one judge, but you hear this kind of thing a lot from animal rights activists. The Nonhuman Rights Project, the nonprofit behind the habeas corpus lawsuit, has a stated goal of securing increased, human-like rights for great apes, elephants, dolphins and whales — highly intelligent, charismatic mammals. So, does a chimpanzee deserve more rights than, say, a pigeon? The logic that leads to “yes” is clear enough, but putting it into practice would be tough, scientists say. Because when it comes to measuring intelligence, we’re actually a little dumb. One of the problems: Animals don’t stack up the way you’d expect. “[Pigeons have] knocked our socks off in our own lab and other people’s labs in terms of what they can do,” said Edward Wasserman, a professor of experimental psychology at the University of Iowa. “Pigeons can blow the doors off monkeys in some tasks.” Experts who study animal intelligence across species say we can’t rank animals by their smarts — scientists don’t even try anymore — which means there’s no objective way to determine which animals would deserve more human-like rights. A little more than 100 years ago, scientists started to amass the data necessary to prove that animals had real, independent minds. But everyone still assumed that you could, with the right set of tests, line animals up in a great chain of relative intelligence. Chimpanzees somewhere near the top. Earthworms somewhere near the bottom. Offer respect accordingly. For most of the 20th century, Wasserman told me, the field of comparative psychology was dedicated to building the blueprints for this ladder. Researchers developed various tests meant to be the universal test of animal intelligence … and then were disappointed when they invariably proved less universal than hoped. “Learning sets” are a great example of this. First developed by Harry Harlow — the psychologist probably best known for traumatizing baby monkeyswith surrogate mothers made of wire — learning sets were, essentially, a test of how well a subject could learn to learn. Scientists might give an animal the choice of two doors to open, one of which had food hidden behind it. Then they’d do the same test, over and over, always with the food behind the same door. The animals t that figured out the game fastest were deemed to learn the best. Humans did better at this than chimps, Wasserman said, and chimps did better than rhesus monkeys, which did better than bush babies (a tiny primate native to Africa). It looked like some kind of cross-species hierarchy of IQ was emerging out of the data. “But then people studied blue jays and I’ll be damned if the blue jays didn’t look better than half the mammals tested,” he said. By 1969, scientists began to abandon the idea that organizing animal intelligence into a hierarchy even made sense. “I don’t know any comparative psychologist who even likes the word ‘smart’ or ‘intelligent’ in talking about animals,” said Kristin Andrews, a philosophy professor and cognitive scientist at York University who studies animal minds and ethics. “They just aren’t helpful.” Scientists know animals are capable of demonstrating an array of cognitive skills, and there are some skills that some animals are better at than others. But the problem is that a hierarchy assumes all animals (including humans) evolved for the same environment. And that just isn’t true. Animals are smart in the ways they need to be smart, Andrews said. And because environment and needs differ by animal, trying to rank them is futile. If a polar bear has different skills than an octopus, does that mean one is smarter than other — or does it just mean the ocean is different from an iceberg? Instead, comparative psychologists now use a range of tests to understand different kinds of abilities. And, on some of these tests, animals do better than people. Birds and mice, for instance, both do better than people on tests of how quickly an individual can navigate a maze and remember the locations of objects, said Louis Matzel, a psychology professor at Rutgers. That doesn’t mean those mice are smarter than men. It just means that’s a skill their species had more need of. Another barrier to sorting through the whole animal kingdom’s brainpower: There are a ton of animals. Some animals have been put through whole batteries of tests, while others have scarcely been studied, Wasserman said. Dolphins really are phenomenally intelligent, he told me, able to switch quickly between skills and demonstrate a range of abilities. But, he said, we don’t have enough data to know whether this ability is rare. “We’ve been studying task-switching in pigeons, and they’re pretty good, too,” he said. All of this complicates the idea of tying animal rights to intelligence. At the very least, it means you can’t decide to bestow personhood on only someanimals. There’s no scientifically valid way to determine should be in or out of the club. Meanwhile, Andrews said, the legal side of the animal rights world isn’t really having discussions about the ladder of intelligence — or lack thereof — with the scientists who study the way animals think. As a result, there’s a risk of creating a new legal framework built on pseudoscience. She’d like research to build legal and ethical structures around how animal brains work, addressing the different needs and behaviors of different species. For instance, she said, we already know that pigs need to be challenged and entertained when they’re held in captivity. If that doesn’t happen, they get stressed out. And that’s something even the meat industry is interested in because stressed-out pigs don’t taste as good. Wasserman echoed that perspective. It’s useless to extend human rights to animals, he told me, because that’s inevitably going to be based on a hierarchy model of intelligence. Instead, we should be giving animals animal rights — starting with the right to a wild habitat. The biggest threat to any species is habitat destruction, he said. So he suggested we start there, and give each species the right to its native place to live, instead of trying to attach human rights to something that is not human. “How about we accord other species the respect they deserve?” Wasserman said. Maggie Koerth-Baker is a senior science writer for FiveThirtyEight.
  15. Sistem za dostavljanje astronauta do niske zemljine orbite “Orion” već nekoliko godina se toliko sporo razvija da bi se komotno moglo reći da stagnira. Najnovija informacija je da prvi let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine uprkos gromoglasnim najavama iz NASA-e da je let sa posadom 2021. “interni cilj”. Uzme li se u obzir da “prvi let sa posadom” ne znači i početak redovnog korišćenja te da on samo najavljuje verovatno višegodišnje testiranje izgleda da će Sjedinjene Američke Države još dugo vremena ostati zavisne od letelice dizajnirane pre šezdesetak godina, letelice direktnih konkurenata – ruskog Sojuza. "Prvi Orionov let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine" / Foto: NASA No, kanimo li odgovoriti na pitanje zašto država koja najviše ulaže u istraživanje svemira, koja ima još uvek najveći broj ljudi poslatih u svemir te koja planira da trajno ostane lider u ovoj sferi – zašto i kako je ona dopustila da em nema svoje vozilo za plasiranje ljudske posade do orbite em za transport ljudstva do Međunarodne Svemirske Stanice zavisi ili od jedne malene neprijateljski raspoložene države ili od ćudljivih, sumnjivih i jos uvek udaljenih projekata privatnih investitora? Skok u istoriju baca svetlo upravo na ovakav razvoj događaja: vratimo se stoga na ishitreno (danas se to vidi) obećanje Džona Kenedija dato naciji 1961. godine: “ (…) Biramo da do kraja decenije pošaljemo čoveka na mesec i bezbedno ga sa njega vratimo (…)”. Testiranje letelice Orion / Foto: NASA Kontekst u kojem je izgovorena donekle opravdava ishitrenost. Jer u prvoj polovini šezdesetih Sovjetski savez ozbiljno vodi u svemirskoj trci: prvi su poslali veštacki satelit koji je dostigao orbitu (a to je vrlo verovatno i jedna od dve i tehnički i tehnološki najzahtevnije komponente istraživanja svemira – što je i dalo za pravo Welch Daily Newsu da stavi prepoznatljivi naslov koji bi osam godina kasnije najradije zaboravili: “Russians win the space race”), prvi su u orbitu poslali živo biće (doduše sa tragičnim ishodom – ali to je i bio profil misije), prvi su poslali čoveka u orbitu i bezbedno ga vratili, prva dogotrajna misija u svemiru (i sa njom prva svemirska mučnina Germana Titova), prva žena u svemiru (doduše, to i nije bilo tehnički uspeh ali jeste emancipatorski, posebno imamo li u vidu da je se prva astronautkinja u svemiru nasla tek 1983.) prva misija ka Mesecu, prva “impact” misija, prvo kontrolisano sletanje na Mesec satelita bez posade, prva kompleksna orjentacija u svemiru, prva “svemirska šetnja”, prva sonda na drugoj planeti i slično. Za vreme dok su sovjetske rakete bile toliko uspešne da je isti dizajn i dan danas jedini uspešni dizajn za dostizanje orbitalnih brzina dovoljne nosivosti za ljudsku posadu – američke su rakete pucale kao kokice a prvi uspesi su bili tek malko kilavi i svakako iznuđeni – obzirom da, primerice, Alan Šepard na svom letu nije dostigao orbitalnu brzinu već je samo dostigao visinu koju su zahtevali međunarodni standardi za “dolazak do svemira” (100 kilometara visine). Stoga je Sjedinjenim Američkim državama politički potreban uspeh, pa se Kenedi latio podizanja uloga “diskurzivnom manipulacijom” te ciljem svemirske trke najednom i u tom trenutku neočekivano proglasio Mesec. Neočekivano ali ne i bez političkog rezona: “kraj decenije” je – čak i pod pretpostavkom da je osvojio drugi mandat – bio van jurisdikcije tog predsednika. I zaista: bilo je jednostavno i – kako bi se to na engleskom veoma precizno reklo “straight forward” – Mesec, čovek, pre isteka decenije. Više marketing no ozbiljna potreba, ovaj je zahtev formatirao i ceo profil misije Apollo. Lansiranje misije Apollo 11 – 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu / Foto: NASA No, da je Kenedi imao tu sreću da živ dočeka kraj svog (vrlo verovatno duplog) mandata 1968. godine, nije isključeno i da bi sama misija bila nesto drugačija (ako bi je uopste i bilo) te ne toliko ishitrena: em ne bi morao previše da se brine u svom drugom mandatu em bi imao političkog i socijalnog kapitala da profil misije, okvirne datume ili bilo šta drugo promeni bez prevelikih političkih posledica. Ovako, ubijen, zaradio je izvesnu političku auru neupitnosti (mnogo politike se nalazi iza svake tehnologije) a administracije nakon njega nisu žalile novca da bi izbegli gotovo izvesni prezir javnosti na izdajstvo ciljeva koje postavlja neko sa neupitnom aurom i zadatka koji je zapljunuo Kenedi. Koliko je u pitanju bio više marketing manje bilo šta drugo pokazuje i podatak da je “sletanje na mesec do kraja decenije” moglo i da se odgodi do kraja 1970. godine jer – želimo li da budemo precizni – decenija se završavala krajem te 1970. godine a ne sa istekom 1969. No javost je verovala da ona ističe 1969. A sa popularnim ubeđenjima političari i administracije retko ulaze u diskusije. NASA je stoga obilno (veoma obilno) finansirana ne bi li napravila džinovski korak za SAD i čovečanstvo ali (relativno) mali korak za Neila Armstronga i upitno je koliki svemirsku trku: budžet NASA-e bio je na svom vrhuncu 1966 godine i iznosio je više od 43 milijarde dolara iliti neverovatnih 4,3% federalnog budžeta a u to je vreme NASA imala više od četiti stotine hiljada direktno i gotovo isto toliko zaposlenih kod različitih podugovarača. Ali i pored praktično neograničenih finansija – projekat (program Apollo) bio je tesan. Principijelna taktika je bila tehnološki napredna (mnogo novih tehnologija) ali tehnički donekle konzervativna (obilje „failsafe“ mehanizama, jednostavan i jednoobrazan profil misije i slično). Usled zahtevnosti same misije rezultat je bio tesan, precizan i engleskim rečima rečeno tailor made za MoonShot. LEM (Lunar Excursion module) nije mogao da se iskoristi bukvalno ni za jednu jedinu funkciju osim sletanja na Mesec. Jedan film doduše – Capricorn One – prikazuje misiju na Mars sa Apollo tehnologijom. Usled činjenice da Mars ima atmosferu i gotovo šest puta veću silu teže, sletanje na Mars bi sa LEM-om bilo nemoguće; iako se nakon Apollo 13 misije tvrdilo da je sekundarna uloga LEM-a uloga “čamca za spasavanje” ukoliko dođe do problema sa komandnim modulom – podatak da je sistem za prečišćavanje vazduha bio podkapacitiran za tri osobe duboko ovu tvrdnju dovodi u pitanje, Saturn 5 je bio preveliki i preskup za bilo koju misiju na niskoj zemljinoj orbiti a previše slab za ljudske misije na Mars – prakatično neadekvatan za bilo koju drugu misiju sem single push to Moon, Komandni modul se iznimno koristio samo u tri programa: Apollo, Apollo-Sojuz misiju i kratkotrajno snabdevanje Skylab-a. Poređenja radi, sovjetski je projekat eventualnog spuštanja na mesec bio manje ambiciozan ali znatno aplikabilniji: dva astronauta, bez kompleksnih pristajanja u svemiru, EVA transfer od orbitalnog do lunarnog modula, sa letelicom Sojuz kao jezgrom projekta – mada je i sovjetski profil misije bio iz cuga pa odatle i projekat impresivne N1 rakete i gomile veoma napredne tehnologije za svoje vreme koja je u nj strpana – od KORD sistema kontrole potiska do raketnih motora sa zatvorenim ciklusom koji su na Zapadu smatrani nemogućim inžinjerskim poduhvatom. No, i pored toga što Sojuz do meseca nije stigao, on je danas jedini trajno pouzdan mehanizam dostavljanja ljudske posade u orbitu (uz kompleks Progres koji je danas jedini pouzdani mehanizam dostavljanja tereta). Poletanje misije STS-27 2. decembra 1988. godine / Foto: NASA A nakon razvoja i uspešne eksploatacije Apollo-a svemirska agencija se koncentrisala na jeftinoću i ekonomičnost. Prevashodno usled žestokog kasapljenja budžeta: već od 1967 – kada postaje jasno da će projekat Apollo uspešno ispuniti Kenedijevo obećanje – budžet se kasapi do svog istorijskog minimuma u periodu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih kada gravitira cifri između 14 i 15 milijardi. No, ni to nije kraj priče, uporedimo li finansiranje svemirske agencije pokriterijumu procenta federalnog budžeta: ona je tek sada na istorijskom minimumu, sa manje od pola procenta u poređenju sa skoro 4,5% 1966. ali i oko 0,7 do 0,8% kada je bio na istorijskom nominalnom minimumu – krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Enter Space Shuttle, naizgled sjajan koncept gotovo u potpunosti reupotrebljive (na Šatlu je reupotrebljivo bilo sve sem rezervoara – „ono narandžasto“ – za gorivo koji je snabdevao pogonsku grupu na Šatlu) letelice koja poleće kao raketa a sleće kao jedrilica i teorijski (ali samo teorijski) smanjuje cenu dostavljanja tereta u orbitu. No, zatezanje i koncentrisanje na ekonomičnost uzrokovalo posledice u vidu kompleksnog, skupog i nesigurnog celokupnog projekta te na kraju i radikalno smanjene efikasnosti. Raketni motori instalirani na Šatl su prolazili izuzetno kompleksan proces tehničke revizije nakon svakog leta, dodatnih sistema (zbog sedmočlane posade) je bilo mnogo, sedam astronauta povećavaju verovatnoću neuspeha i povećavaju rizik po misiji te, nimalo nevažno, radikalno povećavaju broj eventualnih izgubljenih života pođe li misija po zlu i tako dalje. Lansiranje 56 misije Soyuz do međunarodne svemirske stanice 6. Juna ove godine sa kosmodroma Bajkonur / Foto: NASA Nije stoga ni čudno da će Spejs Šatl u istoriju ući kao najnesigurnije svemirsko vozilo do sada dizajnirano sa bukvalno katastrofalnih 14 izgubljenih života (od ukupno 18 izgubljenih u istraživanju svemira od Gagarinovog leta na ovamo) i prevelika nada u reupotrebljive tehnologije se na kraju pokazala kao uzaludnom. Dragoceno vreme za dizajniranje efikasnijeg vozila je – izgubljeno. Ali, pre nego i mi ishitreno Space Shuttle pošaljemo na smetlište istorije – dodajmo da su mane STS-a bile i administrativne prirode: usled nedostatka novca, NASA se dala u potragu za dodatnim finansijerima i pronasla ih u vojsci čije su kerefeke i izvoljevanja gotovo duplirale velicinu letelice i smanjile njenu efikasnost. Mnogo politike i vojske, malo nauke i bedna potpora države te preveliko poverenje u „prenabudžene“ tehnologije nakon “dobijene” svemirske trke uzrokovali su da SAD zaglavi sa relativno neefikasnom tehnologijom, stagnira te se mora oslanjati na projekte koje treba razvijati od samog početka (iako Orion za svoju osnovu ima upravo komandni modul Apollo programa) ili na unekoliko nesigurne privatne projekte. No, delimično je odgovorna i različita organizaciona arhitektura za istraživanje svemira koje su SSSR i SAD imali: NASA je “na tržištu” bila usamljena i imala monopol na podrčju istraživanja svemira (upravo ono čime se retko koja tržišna ekonomija hvali) dok je u SSSR-u postajala žestoka konkurencija nekoliko projektnih i opitnih biroa (stoga i nekoliko uspešnih i prilagodljivih raketa, sistema, kao i – primerice – najnapredniji raketni motor koji i dan danas konkurenciju šiša za veliku marginu). Američkom svemirskom programu je glave došla, izgleda,pomalo nepromućurna strategija stavljanja svih jaja u jednu košaru (Space Shuttle) dok je Sovjetski Savez sporije i temeljnije razvijao tehnološki manje zahtevne projekte ne gubeći iz fokusa ni potrebu za nekoliko paralelnih tehnoloških demonstratora (odatle i projekat sovjetskog Space Shutle-a: Buran i pogonska grupa Energia). Fotografija sa međunarodne svemirske stanice na kojoj se sa desne strane vidi letelica Sojuz. Na međunarodnoj svemirskoj stanici u svakom trenutku je postavljena jedna letelica Soyuz za hitne evakuacije u slučaju eventualne havarije / Foto: NASA Sve to, naravno, ne znači i da je Apollo program bio beskorisni i skupi krš – veliki broj novih tehnologija je razvijen tokom ih dvanaestak godina, od kojih su one hardverske možda i nazanemarljivije (čičak traka, gorivne ćelije…) dok su najimpresivnije one koje često znaju izmaknuti popularnoj recepciji: organizacione – naprotiv. Ali jeste zaveo NASA-u na stranputicu pa cenu plaća sada. Konkretno, NASA transport jednog astronauta do međunarodne Svemirske Stanice je plaćala oko dvadeset miliona dolara dok je u funkciji bio STS program, a od kako je on ukinut, cena je porasla na neverovatnih osamdeset i pet miliona dolara. Čini se da se NASA nalazi između čekića i nakovnja: sa jedne strane zahtevi za „rezultatima“ sa druge strane administracija nevoljne da se upuste u finansiranje programa koji je ispao iz fokusa javnosti sa treće privatni preduzetnici koji svoje projekte bolje predstavljaju no što ih čine primenjivim (sa možda jednim izuzetkom) i koji su – pokazuju to najnoviji podatci o finansijama koje je kompanija SpaceX dobila od američke vojske – više nego voljni da muljaju sa armijom SAD. A države koje ekonomski rastu (čitaj: „Kina“) približavaju se galopom. Stefan ALEKSIĆ
  16. Ranije sam pokušavao na svoj način da se organizujem, više pokretan nužnošću nego jasnim planom, a onda sam naišao na ovakve klipove i članke i još neke, poput bullet journal. Tema je o svemu što pomaže da se dan iskoristi na što produktivniji način, da se suzbije prokrastinacija i nekontrolisana potrošnja.
  17. Драги пријатељи, желео бих да вам препоручим текст Саше Кнежевића, полихистора и полиглоте из Љубљане, који даје један интересантан осврт, а везан је за нашу тему око теорије еволуције и Шестоднева. Написан је независно од наше расправе, али како није продукт талибанске свести, него добро фундиран, препоручујем га вашој пажњи. SAŠA KNEŽEVIĆ: DINOSAURI I LJUDI – JESU LI ONI ŽIVELI U ISTO DOBA? ... viđene su ogromne aždaje, visoke 30 koraka (okolo 10 m.) i široke u telu 10 pedalja (okolo 2,5 m.). Na prednjem delu, uz glavu, imaju dve kratke noge sa po tri kandže kao u tigra, sa očima većim nego hleb za četri dinara (pane da quattro denari) koje jako sijaju. Čeljusti su dovoljno široke da progutaju čoveka, zubi su veliki i oštri a njihov izgled toliko grozan da ni čovek ni nijedna vrsta životinje ne može da im priđe od užasa. Druge su manje, dugačke osam, šest koraka. Ovim načinom ih love; preko dana zbog vrućine one vrebaju u pećinama odakle noćima kreću u potragu za hranom i sve što sretnu i uhvate, bilo tigra, vuka ili drugo, prožderu; posle se odvuku ka nekom jezeru, izvoru vode ili reke da piju. Svojim kretanjem uzduž obale i zbog svoje velike težine otisci koje ostavljaju su duboki, kao kada bi se vukao težak tram po pesku. Oni čiji posao je da ih love izviđaju put kojim se najčešće kreću te zabadaju u zemlju nekoliko komada drveta sa oštrim gvozdenim šiljcima koje zatrpavaju peskom tako da se ovi ne vide. Kada se životinje kreću ka mestima gde obično love, ovim instrumentima bivaju ranjavane i ubrzo ubijane. Vrane, čim osete da su umrle, počinju da graču; ovo bude kao znak lovcima da krenu na to mesto. Prvo im deru kožuru, starajući se najpre da izvade žuč koji je mnogo cenjen u medicini. U slučaju ujeda besnog psa koristi se mala količina ovog, pomešana sa vinom. Takođe se koristi za ubrzanje porođaja, nakon pojave ženskih trudova. Mala količina istog može odmah da ukloni čir, bubuljicu i druge plikove na telu; jako je delotvoran i za druge bolesti. Meso ove životinje skupo se prodaje, jer se misli da ima bolji ukus nego ostala mesa i svi ga cene kao specijalitet ... [1] Marko Polo je opisivao t-reksa? Ovako u svojoj knjizi uspomena čuveni srednjevekovni trgovac i putnik, Venecijanac Marko Polo opisuje neobične životinje koje su živele u Kini dokud je doputovao kao mladić sa svojim ocem i stricem, bogatim trgovcima, i gde je postao izaslanik Kublaj kana. Uz opise izrade papira, koji u Evropi nisu poznavali, pominjanja kinskih dinastija koje su „preživele“ (nasuprot vladajućim ubeđenjima) biblijski potop, što ne bi smelo „u teoriji“ da se dogodi, sačinjava svakako i pominjanje ovih bića jedan uži izbor najzanimljivijih tema koje je mogao Polo iz daleke Azije da prenese u Italiju. Međutim, nama govore da to mora da je neka greška, jer zmajevi i aždaje su bića iz mitologije. Sveti Đorđe, kako čitamo u njegovom žitiju, nije ubio kopljem pravu aždaju, već duhovnu, imaginarnu aždaju ili „đavola“. Pronađena lubanja dinosaura (gore) i Zmajski most u Ljubljani (dole)[2] https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI IKA KAMENOVI Reč dinosaur je novijeg datuma. Ovu reč skovao je britanski biolog Richard Owen u 19. veku. Na grčkom ova nova reč označava strašnog, groznog (deinos) gmizavca (sauros). Pošto se u to doba kao požar širila ideja evolucije (t.j. preko majmuna nastao je čovek), a bili su nađeni brojni fosili ovih ogromnih reptila, pojavilo se ubeđenje da je ovde reč o nepoznatim čoveku bićima živećim na Zemlji pre pojave ljudi. Međutim, drevne civilizacije kako ćemo videti kasnije, za ove životinje imale su drugačije nazive. Ove beštije njima su bile poznate kao zmajevi ili aždaje. Gotovo sve drevne kulture sadrže neobična svedočanstva o tim bićima u vidu raznih artefakata: crteži, skulpture i druga svedočanstva,[3] što se nikako ne uklapa u novu teoriju o nastanku života. Među danas poznatijim artefaktima su i kamenovi Ika, pronađeni u grobnicama u Peruju, izrađeni pre 1.500 A.D. Nekoliko decenija nakon što si ti kamenovi pronađeni naučnici će shvatiti da strašni reptili nisu vukli rep po zemlji - držali su ga u vazduhu - kao i da su određene vrste ovih reptila imale izduženiji vrat nego što se mislilo – sve to bilo je pravilno izobraženo na ovim kamenim gravurama. [4] NOVIJA OTKRIĆA U martu 2005. godine paleontolog M. Schweitzer sa svojim timom pronašla je unutar nožne kosti tiranosaura meka tkiva (vidi sliku). Bukvalno netaknuti pronađeni su krvni sudovi, matrica kosti, vezno tkivo i krvna zrnca.[5] Kosti nisu bile do kraja fosilizovane i ležale su u jurskim formacijama ili slojevima, Hell Creek u Montani (SAD). To je zaprepastilo naučni tim budući da proteini jako brzo degadiraju i u najboljnim uslovima ne mogu da se održe dugo. Istraživanja rađena na mumijama u Egiptu pokazala su da izvorne molekule biomaterije mogu najduže da se očuvaju oko 10.000 godina. METODE DATACIJE Uvek je postajao problem kako pronaći način za određivanje starosti. Prebrojati godove drveta i zaključiti koliko je ono staro je jedno, a oceniti starost neke skale ili kosti nešto sasvim drugo. Tu se koriste u glavnom radiodatacijske metode koje određuju starost na osnovi vremena poluraspada radioaktivnih elemenata koji se nalaze u probama ili uzorcima ispitivanog tla ili organske tvari. U skalama prebrojavaju se npr. elementi roditelj i potomci (uran- 234 i torij-230) a u živim organizmima npr. izotopi ugljika C-14. C-14 nastaje u atmosferi, apsorbiraju ga u procesu fotosinteze biljke. C-14 kasnije dopire do kostiju živih bića koji jedu biljke (ili meso životinja koje se hrane biljkama). Vreme poluraspada C-14 (u današnjim uslovima) iznosi okolo 7.530 godina. Ovo znači da ako je u početku bilo u kostima npr. 1.000 atoma C-14, kroz 7.530 godina zbog radijacije u kostima ostaće tačno samo još pola početnog broja atoma (roditelja) ili 500.[6] A kroz 15.060 godina ili duplo više, samo još 250 zbog zakonomernosti radioaktivnog raspada. Zbog same specifičnosti izbrojavanja ovih atoma u laboratoriju, uz određenu pretpostavku njihovog početnog stanja u atmosferi u prošlosti, maksimalna starost koja se može odrediti ovom metodom iznosi oko 55.000 (atomskih) godina. Ali pošto je većina fosila zapravo mineral ili kamen, C-14 metoda ovde nije upotrebljiva. U tim slučajevima starost fosila određuje se na osnovi starosti kamenog tla u kojima su ti fosili pronađeni. Ne mali broj puta dešava se i suprotno – da se starost kamenih naslaga određuje na osnovi tipičnih iskopina ili fosila koje te naslage ili slojevi sadrže. Dakle, geolozi vole da odrede starost sloja po tipičnim fosilnim ostacima u tim slojevima, a biolozi vole da izmere starost fosila na osnovi tipičnih slojeva u kojima su oni bili iskopani. Ovde je reč o začaranom krugu - circulus in probando. Ali pronalazak živog, nefosiliziranog tkiva dinasaura u Montani podstakao je naučni tim da ovaj put utvrdi starost ovih kostiju metodom C-14. Merenja svih probi uradio je centar za radiodataciju Univerzitata u Džordžiji (The Center for Applied Isotope Studies at the University of Georgia). Ljudi iz ovog centra nisu znali čije kosti su se podvrgavale ispitivanju da bi se na taj način osigurala što veća nepristrasnost.[7] Nedugo zatim tim naučnika pronaćiće u istim slojevima – ne zaboravimo da su oni važili za stare oko 150-200 miliona godina - ostatke apatosaura, triceratopa, alosaura, hardosaura itd. Probe sa ovim bićima odredile njihovu starost. Vidi tabelu. Rezultati C-14 testova na kostima dinosaurusa[8] Ovi podaci odjeknuli su kao nuklearna eksplozija. Em što su tkiva bila još „živa“, em što je njihova starost bila neprihvatljiva. Jurski slojevi stari preko 100 miliona (atomskih) godina – a to je vreme kad su zmajevi navodno izumrli[9] - sadžre kosti stare oko 30.000 hiljada (atomskih) godina! Ovo na prvi pogled vodi u zaključak ne samo da su ljudi i dinosauri ipak živeli zajedno nego da i cela teorija o evoluciji i njenim milijardama godina gubi jako bitno tlo pod nogama, jer su za evoluciju kao preduslov potrebne milijarde godine. Dalje, rezultati dobijeni jednom i drugom radiodatacijskom metodom bili su toliko različiti da ovde teško može biti govora da je ova omaška proizvod loše međusobne „kalibracije“ ovih dvaju metoda, jer su još uvek neraspadnuta i živa tkiva nagoveštavala da i jedan i drugi sat ili metoda – jedna koja se koristi za određivanje starosti kamenih slojeva, a druga živih tkiva ili C-14 – ne rade ispravno.[10] Ovo je diglo toliko prašine, kada se „afera“ pročula, da niko iz zvaničnog „establišmenta“ nije hteo ove podatke da objavljuje a kamoli da ih tumači. Samo postojanje ovih „dokaza“ bila je opasna jeres.[11] Nafta i ugalj su organskog porekla. Njima se takođe pripisuju bajkovite starosti, više nekoliko stotina milijona godina. Kako ugalj tako i nafta sadrži velike količine ugljika C-14. A to je velika anomalija, jer bi – ako su nafta i ugalj doista toliko stari, a vreme poluraspada izotopa C-14 utvrđeno na oko 7.500 godina – ovaj bi morao davno iz njih da nestane. Na slici naslage uglja Wyodak u Wyomingu C-14 u fosilnim gorivima pokušali su objasniti: a.) da se on tu našao zbog kontaminacije od drugih slojeva, i b.) da se C-14 pojavio kao posledica U-raspada ili kao sporedni proizvod radioaktivnog raspada izotopa uranijuma. U Wyomingu naslage uglja dostižu i po 90 metara. Slično je i u podzemnim kopovima. C-14 nalazi se gotovo jednoobrazno upakovan u ovim naslagama. Da se C-14 ušuljao u sve jedno zrno uglja i kontaminirao ga, o čemu u očaju spekulišu ovi istražitelji, to ne bi moglo da se desi slučajno, stihijski, već bi za to morao da postoji neki razlog ili pravilo. Ideja je bila, da je taj C-14 morala da dotura neka bakterija, međutim ona nikada nije bila pronađena.[12] Zato je kao spas došla teorija da je C-14 zapravo elemenat „potomak“ koji je posledica radioaktivnog raspada izotopa uranijuma (U-raspad). Ali tu je problem još veći, jer onda ti rudnici ne bi bili rudnici uglja već urana, jer bi za svaki atom ugljika morali pronalaziti od dva do devetdesetdevet atoma urana, dok bi se u samim rudnicima uranijuma nalazile velike količine C-14. Ава Зоран тврди је пронашао у неком апокрифу како је Марко Поло срео на свом путу матријарху Вере Брежњеве Ali vratimo se ponovo na naša živa tkiva dinosaura. Nedavno je kao obećani i dugo očekivani spas prohujao naučni referat objavljen u Lifescience.[13] Ako već nije pošlo za rukom da se pobije C-14 u uglju i nafti, dokazujući da fosilna goriva uopšte nisu stara (a ako nisu stara onda su mlada, onda je i Zemlja mlada), pojavila se nada da će ovog puta sreća po naučnike biti veća. Jer ova živa tkiva u bićima moraju da budu stara milione godina, jer su i dinosauri živeli pre više desetina miliona godina. Ovaj put ovo čudo moralo je da se pojasni – gvožde! Gvožđe u krvi dinosaura! Eureka! Železo u krvi dinosaura je zapravo očuvalo tkivo od korupcije! Urađeni su bili testovi. Krvne sudove noja natopili su u tekućini koja je sadržavala ogromno železa. Ona je bila specialno napravljena od crvenih krvnih zrnaca. Ideja zasniva se na tom da gvožđe svojim slobodnim radikalima privlači proteine i ćelije membrana vezajući ih u čvorove. Ovo deluje kao formaldehid ili vrsta alkohola koji se koristi za čuvanje organskih obrazaca. Meka tkiva ovako natopljena i „konzervisana“ neobičnim preparatom – privilegij koji bi nekako morale da si priušte sve ove kosti pronađene u poroznim pešćanim naslagama – trule su u laboratoriju za dve godine. Dobro ste čuli (pročitali) – dve godine! Posle dve godine od njih nije ostalo ništa. One su se raspale. Ali ovaj dvogodišnji eksperiment nekritički, sa velikim oduševljenjem, prihvaćen je kao dokaz – kao dokaz koji objašnjava 100 miliona godina (100.000.000 ili 0.00002%) neraspadnutosti ovih tkiva. Međutim, na vama je da sami procenite, da li je bajka ovaj trik sa nojevom krvlju ili to da je sv. Đorđe ubio aždaju! Saša Knežević, Ljubljana, 29.12. 2016 [1] The Travels of Marco Polo, 1948, Book 2, Chapter XL, pg. 185-186. [2] Kult svetog Georgija brzo se proširio i na Zapad. Sv. Georgije postao je zaštitnik nekoliko zemalja (Engleska) i gradova (Barcelona, Ljubljana). [3] Uzmimo životinje kineskog horoskopa/kalendara: pacov, bivol, tigar, mačka, ZMAJ, zmija, konj, koza, majmun, petao, pas i vepar! Na slikama niže sa leve strane odozgo isklesan je reljef dinosaura u Angkor Wat-u, Kambodža (1.186 A.D.), sa desne je platno iz Nazca, Paru (700 A.D.), niže je tapiserija iz Chateau de Blois, Francuska (1.500 A.D.). [4] The message from science: https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI [5] http://godinanutshell.com/2015/05/05/dinosaur-soft-tissue-understanding-why-dinosaurs-are-young/ [6] Jedan od neutrona izotopa ugljika C-14 raspada na proton i elektron (i elektron antineutrino). U sledećem koraku C-14 raspada u stabilan izotop azota-14 (azot-14 je elemenat »potomak«). [7] https://www.youtube.com/watch?v=zvWdWbLcJvQ – Video koji pokazuje testiranje uzoraka. [8] http://www.ancient-origins.net/news-evolution-human-origins/humans-walk-earth-dinosaurs-triceratops-horn-dated-33500-020159#ixzz3oi45b0qH [9] Jurski period trajao je od 200 do 145 miliona atomskih godina u prošlosti. Zmajevi se vode kao izumrli pre 66 mio. godina. [10] Rekli smo naime da živa tkiva ne mogu da se odžre duže od 10.000 godina. Zašto i jedna i druga metoda »prebacuju« krije se u energiji nulte tačke ENT (ili ZPE »Zero point Energy«). Ona je u prošlosti bila mnogo manja, radi čega su atomski satovi mnogo brže »kucali« a vremena radioaktivnog poluraspada bila mnogo kraća. (O ovom govori jedan drugi članak). Ako bi se ovi atomski satovi korigovali sa ENT, orbitalno vreme koje bi dobili za ove kosti odgovaralo bi starosti svega 5215 +/- 5 godina ili 3020 +/- 5 g. B.C. To bi ujedno odgovaralo rokovima za raspad organskog materijala. [11] Profesor Mark Armitage otvorio je diskusiju sa svojim studentima o ovoj temi i bio lišen svoje katedre na Kalifornijskom univerzitetu. Sa druge strane Centar za radiodataciju koji je uradio ove testove odbio je da za sumu od 20.000 dolara ponovi testiranje ne dajući za to nikakvo obrazloženje. [12] Bakterije su kao kec iz rukava uvek kada se nema rešenja. I u slučaju živih tkiva. Postojala je ideja da ova živa tkiva zapravo nisu živa, već da su ona proizvod nekakvih bakterija. Međutim, bakterije ne mogu da proizvode proteine. [13] http://www.livescience.com/41537-t-rex-soft-tissue.html?li_source=LI&li_medium=most-popular
  18. Da je savremeno doba odavno izgubilo osećaj za ljudskost i dobročinstvo jasno je svima. Ipak, pojedini ljudi ne prestaju da nas svakodnevno ubeđuju u suprotno. Ovoga puta izdvajamo nekolicinu koja se istakla svojim velikim delima i vratila veru u ljude. Neki su to, na žalost, platili životom i više nisu sa nama, drugi su bili na ivici smrti kako bi pomogli onima u nevolji, neki su bukvalno dali deo sebe, a neki prosto svaki dan žive tako što nesebično pomažu. Ovo su istinski heroji. Srđan Aleksić Mladi Trebinjac život je izgubio u 27 godini, kada ga je u centru rodnog grada napala grupa rezervista, njegovih sugrađana, dok je branio druga Alena Glavovića. Srđan je na gradskoj pijaci uspeo da odbrani prijatelja, ali su ga četvorica rezervista Vojske RS kundacima pretukli, zbog čega je šest dana bio u komi, a nakon toga i preminuo. Jedan od ubica Srđana Aleksića poginuo je na ratištu, a ostala trojica osuđena su na po dve godine i četiri meseca zatvora. Herojski čin Srđana Aleksića postao je poznat daleko van granica Bosne i Hercegovine. Dejan Lazarević Vatrogasac Dejan Lazarević svojom herojskom smrću postao je simbol junaštva i požrtvovanosti usred jedne od najvećih prirodnih nepogoda koje su pogodile Srbiju. Njega je 2014. godine odnela bujica dok je, držeći se za sajlu, uz pomoć svog kolege pokušavao da pomogne Ljubiši Jovićeviću, radniku livnice u Topoli, da siđe s drveta. Ljubiša je ujutro biciklom pošao na posao, ali ga je kod mosta u Žabarima odnela voda, i on se spasao tako što se popeo na drvo. Telo hrabrog vatrogasca pronađeno je narednog dana. Nenad Milovanović Nenad Milovanović Paške iz Svilajnca uspeo je da spase desetine ljudi tokom prve noći poplava koje su Srbiju pogodile 2014. godine. Kako je kasnije pričao, ovaj radnik komunalnog preduzeća oka nije sklopio 72 sata, dok je bio za volanom mašine kojom se probijao kroz vodu. Okružen haosom, suzama i jaucima nemoćnih komšija, Paške je od potencijalne smrti izbavio oko 50 ljudi. Marijana Milosavljević Marijana Milosavljević oduševila je javnost kada se u medijima pojavila priča o njenom velikom humanom delu. Ona je 2014. godine donirala bureg prijateljici Ivani Janković, a kako je rekla u intervjuu za "Blic ženu" to je za nju bila "potpuno normalna stvar". Pričajući o Ivani dodala je da je ona sve što njena malenkost nije i obratno, te da su se kao takve njih dve i pronašle. "Učinila bih sve što mogu da je ne izgubim" istakla je Marijana tada. Renato Grbić Heroj sa Dunava spasao je čak 30 ljudi od pokušaja samoubistva skokom sa Pančevačkog mosta. Renato je kao četvrta generacija alasa u porodici odrastao na Adi Huji, koja mu je obeležila život. Najupečatljivija situacija koja ga je zadesila bila je osećaj kada je znao da spasava osobu koja je pre nego što se bacila u reku počinila dvostruko ubistvo. Međutim, ni to ga nije sprečilo da i tada, kao i mnogo puta pre i posle toga, priskoči u pomoć. Miodrag Rajković i Milan Vidojević Fotografija vatrogasca Miodraga Rajkovića kojem se uhvatio led na trepavicama nakon celodnevnog spasavanja zavejanih ljudi na auto-putu ka Nišu izazvala je ogromnu podršku na društvenim mrežama početkom ove godine. Prema njegovim rečima, on je zajedno sa kolegom Milanom Vidojevićem "samo radio svoj posao" kada je iz snega i leda vadio povređene u lančanom sudaru koji se na ovoj deonici desio, a u kojem je učestvovalo oko 30 vozila. Milorad Jurković - Stolar Mile Milorad Jurković, poznat i kao Stolar Mile, svima je vratio veru u ljude i dobročinstvo praveći stolice za hranjenje beba i poklanjajući ih širom Srbije. Humanitarac iz Rakovca kod Beočina, već dve i po godine posvetio je ovoj akciji, a skoro se odlučio i na novi poduhvat - da svakom bračnom paru koji se uzme pre nego što napune 22 godine pokloni skoro sve što im je potrebno kada na svet dolazi prinova. Do sada je poklonio više od 1.000 dečjih stolica. Marina Adamović Pedesettrogodišnja Marina iz Niša u invalidskim kolicima već godinama sakuplja novac za bolesne. U centru rodnog grada njeno lice je svima poznato, jer ona od ranog jutra do kasnog popodneva strpljivo čeka svoje sugrađane da obrate pažnju kome je tog dana pomoć neophodna. Priloge je do sada skupila za više desetina ljudi. Jovan Simić Svi se sećaju dečka iz kraja koji je pokrenuo humanitarnu aukciju kolekcionarskih fudbalskih dresova i tako sakupio 80.000 evra za lečenje devojčice Nađe Novaković, koju tada nije ni poznavao. Svojim neverovatnim akcijama jedan običan student podigao je celu Srbiju na noge, i to u više navrata. Organizovanjem Sportskih bazara sakupio je sredstva za obnovu škole za decu sa posebnim potrebama "Radivoj Popović" u Zemunu, kao i za završetak kliničkog odeljenja za decu obolelu od raka u Nišu. Jovan je sada pak odlučio da opet pokaže da ljudskog u ljudima i te kako ima, te započeo novu misiju, "Zajedno za život", u kojoj će nastaviti da pomaže deci. Arno Gujon Francuz Arno Gujon već dvanaest godina provodi sa Srbima na Kosovu kao glavni humanitarac organizacije "Solidarnost za Kosovo", pomažući stanovnicima u srpskim enklavama. Rođen je u Grenoblu, a prvi dodir sa našim narodom imao je u Zvorniku u Republici Srpskoj, gde je upoznao buduću suprugu sa kojom danas živi u Beogradu. Na Kosovo je prvi put došao krajem 2004. godine kada je sa bratom i dvojicom prijatelja dovezao prvi kamion sa humanitarnom pomoći. Samo tokom prošle godine njegova fondacija u poljoprivredne projekte, školstvo i zdravstvo uložila je 650.000 evra, a ukupna vrednost pomoći od 2004. do danas je preko četiri miliona evra. Hido Muratović Hido Muratović iz Novog Pazara dugi niz godina obilazi sela Pešterske visoravni, Golije i Rogozne i pronalazi ljude na koje ne misli rodbina ni društvo, kao i siromašne kojima je pomoć neophodna. Sve je počelo tako što je Muratović obilazio ova mesta da bi kupovao stare ćilime, koje je potom preptodavao. Shvativši da u tim selima žive ljudi bez struje i sirotinja koja jedva preživljava, počeo je da tamošnje porodice obilazi sa paketima hrane i garderobe. Na pijaci gde njegov otac prodaje zeleniš mušterije neretko ostavljaju novac ne pitajući kome će ga Hido nameniti, jer mu veruju. Stevan Sinđelić Pripadnik Žandarmerije Stevan Sinđelić preminuo je nakon što je hicem pogođen u glavu u blizini prelaza Merdare. On je s kolegama obezbeđivao mesto uviđaja posle incidenta sa šumokradicama koji se dogodio dan pre i u kojem je jedan Albanac ranjen u nogu. Šumokradice su se vratile kako bi uzele oružje koje su za sobom ostavile. U razmeni vatre, Stevan je pogođen u glavu, na rođendan majke.
  19. Tema jasna iz naslova, pozeljan clancic sa slikom, ali moze i bilo sta drugo sto dokumentuje podvig nekog ljuda.
  20. http://rs.n1info.com/a290872/Svet/Svet/SZO-Pola-miliona-ljudi-zarazeno-kolerom-u-Jemenu.html SZO: Pola miliona ljudi zaraženo kolerom u Jemenu Svetska zdravstvena organizacija (SZO) saopštila je da je broj mogućih slučajeva kolere u ratom pogođenom Jemenu dostigao 500.000, a bar 1.975 osoba umrlo je od kako je ta bolest počela da se širi u aprilu. Ukupan broj slučajeva opao je od jula, ali i dalje ima dnevno 5.000 zaraženih kolerom koja se širi zbog loših higijenskih i sanitarnih uslova, kao i poremećaja u snabdevanju vodom, preneo je BBC. Više od 14 miliona ljudi nema pristup čistoj vodi i sanitarijama u Jemenu, a sakupljanje otpada u velikim gradovima je obustavljeno.Kolera je akutna infekcija izazvana unošenjem hrane ili vode zaražene bakterijom vibrio cholera. Većina inficiranih imaće blage ili nikakve simptome, ali u nekim slučajevima oboleli može da umre u roku od nekoliko sati ako se ne leči. Više od četvrtine umrlih i 41 odsto inficiranih su deca, navela je Kancelarija UN za koordinaciju humanitarnih poslova.
  21. Ljudi koji su napravili mozaik za Hram Svetog Save: Gospod je odlučio počnemo od Srbije Ekskluzivna reportaža iz radionice Nikolaja Muhina. Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on 0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+ Na samom kraju će Nikolaj Muhin pitati nas, nekolicinu novinara za koje je prvi put otvorena moskovska radionica gde se stvara 1.230 kvadratnih metara mozaika za kupolu Svetosavskog hrama na Vračaru. Njemu je veoma važno da zna, jer, reći će: "Kakogod, prvi utisak je uvek najvažniji. Evo, bili ste, videli. Kakav je taj vaš prvi utisak?" Novinari nisu navikli da odgovaraju, pa se malo snebivaju, ćute. Čuje se ženski uzdah. Muhin pokušava da pretoči taj odgovor u reči, interesuje se, znači li to "uh ti!", što bi rekli na srpskom "iju!". Smeh. Elokventniji kolega stiže u pomoć, kaže: "Grandiozno!" Muhin objašnjava da ne pokušava da nam se dodvori: "Mi se zaista brinemo i shvatamo značaj svega ovog. Jer vi ćete preneti svoje viđenje u Beograd, u Srbiju, ljudi će to čitati. Želeli bismo da to bude istinito i pozitivno. Shvatam da ste slobodni novinari, ali..." Pa se pitam, kako bih ja mogao istinito da opišem taj svoj utisak, a da zvuči bar malo razumljivo? Mogao bih da kažem da mi je iz nekih razloga iz sećanja isplivao davno pročitani roman o životu Mikelanđela Agonija i ekstaza, i da sam pomislio da nikada ranije nisam bio ni blizu mesta gde se rađa velika monumentalna umetnost, gde se nastavlja istorija umetnosti. Da me zapravo čudi da toga još ima u našem veku. Ili to da sam se prisetio šta je odgovorio Tarkovski, upitan na prijemnom ispitu zašto želi da studira režiju. Rekao je da svaki put kada pogleda neko izvanredno filmsko ostvarenje, zavidi što nije učestvovao u radu na njemu. Upravo sam to osetio. Zavist. Želju da odmotam život unazad, pronađem iole slikarskog talenta u sebi pa završim najbolje ruske likovne škole i zaslužim mesto u Muhinovom kolektivu, u ovoj radionici. Da kuckam čekićem, stružem, klešem, rezbarim, iscrtavam linije flomasterom, prebrojavam komadiće stakla, vežem kecelju... Ako ništa drugo -- da uzmem metlu i počistim. Tu neku "belu zavist" oseća i Nikolaj Muhin, slikar i ikonopisac, član Ruske akademije umetnosti, čovek koji je ukrasio freskama 19.000 kvadratnih metara najvećeg hrama u Rusiji, pa kaže u šali: "Pomalo mi nije pravo što će u Srbiji, a ne u Rusiji, biti takva jedina na svetu kupola. I to je vaš hram. Zovu ga svepravoslavni, ali svejedno je vaš, srpski. I biće najlepši. Svi su mislili da će taj mozaik ostati samo fantazija. A mi smo radili. Od podizanja male spomen-crkve na Vračaru prošlo je 120 godina. Iz godine u godinu hram očekuje mozaik. I ništa se nije dešavalo. Ali prošle godine je Bog uslišio molitve srpskog naroda i rad je započeo." Ideju o najvećem mozaiku u pravoslavnom hramu Muhin je čuo još 1994. godine prilikom prve posete Srbiji od protoneimara hrama Vojislava Milovanovića. "Pogledali smo se tada, osmehnuli jedan drugom. I vidite, prošle su samo 23 godine. A zar je to mnogo kada govorimo o istorijskim dimenzijama", primećuje on. Muhinov projekat za dekorisanje Hrama Svetog Save pobedio je na konkursu raspisanom 2014. godine. Po nalogu predsednika Rusije od jula 2015. za glavnog koordinatora ruskog učešća u izradi mozaika imenovana je Ruska federalna agencija za pitanja Zajednice nezavisnih država, sunarodnika u inostranstvu i međunarodnu humanističku saradnju ("Rossotrudničestvo"), a kao odgovor na apel ove agencije rukovodstvo kompanije "Gazprom njeft" donelo je odluku o izdvajanju četiri miliona evra za finansiranje radova na mozaiku koji će ukrasiti centralnu kupolu Hrama. Ugovor o donaciji potpisan je u avgustu 2016. "Ali mi smo počeli rad još u februaru te godine", ističe Muhin. "Inače bismo i dan-danas crtali kartone, skice. I ništa od ovog ne bi bilo", kaže on, pokazujući nam osmometarske figure od komadića smalte, kobaltnog raznobojnog stakla -- materijala rimskih mozaika koji postoje već dva milenijuma, a da nisu izgubili lepotu i sjaj. Prvi, centralni deo mozaika će već u aprilu biti dopremljen u Beograd. A svi radovi na kupoli biće završeni do kraja ove godine, obećava autor i rukovodilac projekta. Biće to tradicionalna za period 12-13. veka kompozicija Vaznesenja Gospodnjeg sa Spasiteljem u Njegovoj nebeskoj slavi i Bogomajkom, arhanđelima i apostolima koji pred Njim stoje, i četiri anđela oko Hrista koji kompoziciono obrazuju krst. Crvena boja i zlato na krilima anđela simbolizuju praznik Vaskrsenja Gospodnjeg. Praznični tropari oko Hrista stvaraju smisaoni "prsten-oblak", koji se rastvara u treperenju zlatne pozadine. "To zlato je tavorska svetlost, zlato je dominanta hrama. Svetlost preobraženja. Predstava Vaznesenja u kupoli je jedna od ranijih tradicija. Kasnije su počeli da oslikavaju Hrista Svedržitelja. A mi smo želeli da se vratimo izvornom dekorisanju pravoslavnih hramova", govori Muhin. Pre početka svih radova Nikolaj Muhin i njegov koautor akademik Jevgenij Maksimov obišli su sve velike hramove koji su čuveni po mozaicima u vizantijskom stilu. "Posetili smo Veneciju, Siciliju, Monreale, Katedralu u Ćefalu, Kapelu Palatina, i, naravno, Konstantinopolj, da bismo shvatili i upustili se u taj poduhvat sa određenim znanjima. Jer kao turista vidite nešto na jedan način, a kada pokušavate da shvatite strukturu, onda, kao što smo mi radili, u Veneciji u decembru sa ovolikim dvogledima dva sata izučavate kompoziciju Vaznesenja. Plastiku, stilistiku smo preuzeli od najboljih ostvarenja 12. veka da bismo shvatili kako se crta figura velika osam metara. U Veneciji su figure upola manje. I kupola je upola niža, na visini od 30 metara. Neko će reći, uzmi i precrtaj, ali to se ne da precrtati", kaže slikar. Umetnici našeg vremena do sada nisu imali ovako grandiozan zadatak stvaranja tematskog mozaika na ogromnoj zakrivljenoj površini kupole. A i trenutno na svetu ne postoji druga ovakva radionica za izradu mozaika. Opremljena je specijalnim metalnim postoljima na koja se postavljaju kompozicije pomoću građevinskih skela u više nivoa. Na skelama se može naći sve što je neophodno za testerisanje, rezanje i klesanje smalte, spravljanje smese za njeno pričvršćivanje. Tu su stolovi za suvo postavljanje, specijalna skladišta za čuvanje i druge neophodne pomoćne prostorije važne za organizaciju procesa rada. Na projektu je angažovano oko 100 diplomaca Ruske akademije umetnosti, Katedre za monumentalno slikarstvo, uglavnom bivši studenti profesora Jevgenija Maksimova koji predaje već 40 godina. To su sve stručnjaci visokog nivoa, ali to još ne znači da su i previše samostalni, kaže Muhin. "Muhin i Maksimov im svakoga dana 'kljucaju mozak'. Pratimo rad čak i kada nismo prisutni. Postoje kamere. Otvorim telefon, pogledam: aha, ponovo radi njih petoro umesto 20. Alo! (Smeh) Šalu na stranu, svi su majstori svog zanata, ali s obzirom na ozbiljnost i važnost čitavog poduhvata, proveravamo sve milion puta. Dugo se bira svaki kamenčić. Ovde imamo i specijalno osvetljenje, da bismo shvatili kako će to izgledati kada bude tamo gore, na Vračaru, na visini od 65 metara", govori umetnik. "Kažem vam ponovo, pomalo zavidim kada pomislim da će ovakav neponovljivi u svetu mozaik imati Srbija. A zašto ne Rusija? Očigledno je Gospod tako odlučio, da počnemo od Srbije." http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ljudi-koji-su-napravili-mozaik-za-hram-svetog-save-gospod-je-odlucio-pocnemo-od-srbije/
  22. Evo jedne teme koja mi se čini može biti zanimljiva s obzirom na razne forumaše koji imaju internacionalno iskustvo. Postoji već tema "svakodnevni život forumaša u drugima zemljama" i tamo se generalno diskutuje o samoj zemlji, kulturi, običajima, ljudima i svakodnevnom životu ali tema je naglašena na ljude koji žive u nekoj konkretnoj stranoj zemlji. Na ovoj temi bi volio da pišemo o iskustvima forumaša sa raznim narodima koje ne mora biti ostvareno u samoj zemlji odakle narod potiče već može i bilo gdje ali da je vrijeme provedeno s pripadnicima nekon naroda dovoljno vremenski da može da se upozna mentalitet i ponašanje. Da proširimo mogućnosti diskutovanja, može se prenijeti i svjedočanstvo neke druge osobe bitno je da sadrži dovoljno detalja da može da se formira slika ponašanja ljudi u okviru grupe naroda. Evo da počnem prvi, slijedi: JERMENI

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...