Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'koji'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. Pilot paraglajder iz Beograda Petar Lončar, član Aero-kluba „Jat“ i jedan od sportista Vazduhoplovnog saveza Srbije, postao je prvi pilot na svetu koji je leteo paraglajderom na svih sedam kontinenata, saopšteno je iz Saveza. Kako navode, Svetska vazduhoplovna federacija do sada nije zabeležila ovakav primer, a Lončar je svojim nedavnim letenjem u Australiji kompletirao i poslednji svetski kontinent: – Sa svoje 33 godine i 12 godina letačkog iskustva, Petar je uspeo da leti u čak 65 zemalja na svih 7 kontinenata. Sve je počelo sa letenjem u Evropi 2007. godine, pa je na red došla Azija 2010. i let na Himalajima u Nepalu, kao i 2013. godine let u Pakistanu na visini od oko 7.000 metara. Dalje se Petar uputio 2013. na Havaje, a Severnu Ameriku je posetio i 2017. godine kada je leteo u Kanadi. Prvi let u Južnoj Americi ostvario je 2015, kada je obišao Kolumbiju, a prošle godine je imao najveći zadatak pred sobom, a to je bio odlazak i letenje na Antarktiku, što je i realizovao. Početkom marta ove godine, otišao je u Australiju i već leteo iznad Sidneja, čime je zaokružio i svoj sedmi kontinent. – U letu / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Poslednji let u Australiji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Let iznad Antarktika bio je najteži, ističe Lončar i objašnjava da je eskpedicija posebno bila zahtevna zbog vremenskih uslova, pre svega jakih vetrova i niskih temperatura, ali i zbog nepristupačnosti terena: – Imao sam samo 10% šanse da poletim zbog uslova na Antarktiku. U periodu boravka od šest dana, bilo mi je dozvoljeno da brod napustim samo jednom dnevno u trajanju od sat vremena i da u to vreme obavim svoj zadatak letenja. To mi nije uspevalo i poslednja prilika je bila izlazak sa broda na kopno, što mi je i donelo uspeh. Vetar se smirio, magla podigla, a ja sam odmah iskoristio priliku i uspeo da napravim dva kratka leta. Takođe, Antarktik je bio najteži i zbog pripreme puta, a tu mislim na pronalazak načina kako da posetim ledeni kontinent sa nevelikim budžetom kojim sam raspolagao, ali i zbog toga što sam sve organizovao sam. – Lončar na Antarktiku / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Sletanje / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Kako navode iz Saveza, Petar je podelio i svoja iskustva o Aziji, za koju kaže da je najlepši kontinent za letenje i to pre svega zbog planinskog venca Himalaji: – Tu sam imao svoje najbolje letove u karijeri, a pored Himalaja, takođe bih izdvojio i letenje u Pakistanu na 7.000 metara, kada sam bio najbliži drugom po visini najvišem planinskom vrhu na zemlji – vrhu „K2“. – Indija, Himalaji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije
  2. Profesorka Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanka Turajlić i Borka Pavićević iz Centra za kulturnu dekontaminaciju izjavile su da podržavaju građanske proteste, ali da bi zahteve trebalo konkretizovati. Važnim pitanjem smatraju i to da li će Srbija u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država ili populistička i desničarska. Profesorka Turajlić je za N1 rekla da nije baš sigurna koliko podržava ono što je navedeno u Sprazumu sa narodom koji je ponudio Savez za Srbiju. „Šta je moj problem sa tim Sporazumom sa narodom, nije problem što s Vučićem živimo ‘Dan mrmota’, živimo ga i sa opozicijom koja nije u stanju da razmisli šta je to što nije valjalo u prethodnih 30 godina (…) Ceo Sporazum sem prve tri tačke je spisak lepih želja“, ocenila je ona. Ukoliko se zahtevi ne konkretizuju, energija protesta će se istopiti, strahuje Turajlić. „Zaista mislim da demonstranti moraju postaviti kratkoroične ostvarive ciljeve. Prvi cilj je izborni zakon. To je zadatak političara da vidimo o kom izbornom zakonu razgovarmao, ali hajde da napravimo četiri tačke… i šetaćemo iz nedelje u nedelju i štiklirati šta je ispunjeno, i onda kada se ispune svi uslovi da kažemo ‘spremni smo za izbore’. E, onda hajde da vidimo za šta glasamo (…) Nije zahtev da Vučić ode, ko je taj koji dolazi? Unapred želim da znam ko dolazi. Nemojte mi reći da dolazi Boško Obradović, razmisliću onda da li da podržim proteste“, poručila je Turajlić. Upozorila je da je u Srbiji potrebno 20 godina da se podigne narod, i da „ako ponovo uprskamo, čekaćemo novih 20 godina“. „Ovo je užasno važan momenat. Politički život ipak vode političari, ne vidi se ta ozbiljnost, svodi se na to da dođemo na vlast, pa da vidimo šta ćemo. To nas je upropastilo 5. oktobra“, podsetila je Turajlić. Ona je ocenila da u Savezu za Srbiju ne mogu da se dogovre ni oko jedne konkretne stvari, jer će to povrediti jednu, drugu, treću stranu… Turajlić je rekla i da ne vidi da je opozicija ojačala od početka protesta kada još niko od opozicionih lidera ne može da govori, jer nije sigurno kako će narod reagovati. Smatra da bi na protestima trebalo da govore novi, mladi i sveži ljudi, jer su oni budućnost zemlje, i podseća da su svi politički lideri napravljeni upravo na protestima. „Naš problem je da smislimo kako da uredimo ovu zemlju koju rasturamo od 1991, a koju je Vučić dotukao. Arheolozi sada da dođu, ne bi mogli da nađu ni krhotine sistema, on je preorao sve. I naše je pitanje kako iz toga da napravimo pristojno društvo. To mogu da rade samo nove generacije, kojima moramo da vratimo pristojnost rečnika, sistem vrednosti, šta je uvredljivo, a šta je duhovito. Skliznuli smo sa osećanjem empatije, poštovanja, stida, pristojnosti„, upozorila je Turajlić. Ona je istakla da se na prostaklukrežima, ne može odgovoriti prostaklukom. Pavićević: Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka Borka Pavićević je, gostujući na N1, podsetila da je bila učesnica protesta 1968. i da se još tada govorilo da „treba otrebiti žito od kukolja“ među onima koji protestuju. „Protest je jedan čin. Imam predlog – ukoliko se zakažu vanredni izbori, treba svi da izađemo i kažemo da nećemo! To građanski što zovemo, to je narod – ostatakcivilnog stanovništva u zemlji koja je ratovala… Pa, dobro je da smo još živi!Protest je jedna moralna i estetska kategorija koja se iscrpljuje time što se čovek buni. Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka„, upitala je Pavićević.. Režim, kako je rekla, ne može građanima uzimati ponos, osramoćivati ih i govoriti im da su glupi i lenji. „Ko si ti da možeš donositi krajnje sudove? To rađa gnev, gnev rađa bes. Ljudi su osiromašeni. Pogledajte samo koliko nam je narod propao (…) Oduzimate im to što je za njihove biografije važno (…) nužno će eksplodirati„, upozorila je Pavićević i podsetila na slučajeve predsednika opštine Grocka koji je naredio paljenje kuće novinara Milana Jovanovića i donedavnog predsednika opštine Brus kojem se sudi za seksualno uznemiravanje. „Šta očekujete s druge strane jednog dana da će biti, ako proširite teren normalnog ljudskog ponašanja. Dnevno se proizvode stvari za koje ste mislili da su nemoguće„, istakla je ona. Pavićević je saglasna sa stavom Srbijanke Turajlić da se lideri ne mogu stvarati na birokratski način, i podsetila je na „dvodnevni govor“ glumca Branislava Lečića tokom protesta kod Terazijske česme 1991. godine. Pavićević i Turajlić takođe smatraju da Evropska unija neće mešati u unutrašnje prilike u Ssrbiji, jer je jedini argument zbog kojeg je ovaj režim uopšte nastao, taj da se situacija sa Kosovom sanira, pogotovo pre izbora za Evropski parlament. Podsetile su da se cela Evropa trenutno komeša između „levog„ i „desnog„, te da je i za Srbiju veoma važno da li će u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država, ili desna i populistička.
  3. Ahtung ! Ahtung ! Nešto baš razmišljam, inspirisan temom o ženama i parama i ljubavi, o tome koje to reči žene vole da čuju od muškaraca ? Tema je naučno-istraživačkog karaktera pa vas molim da budete ozbiljni. Neka glasaju i ljudi i žene...svi. Živeli !
  4. Nemačka vlada usvojila je novi zakon o useljavanju stručne radne snage, kojim su ublaženi kriterijumi i podjednostavljene procedure za zapošljavanje u toj zemlji za radnike koji dolaze iz trećih zemalja, odnosno koji nisu ni nemački državljani ni državljani EU. Novi zakon (Fachkräfteeinwanderungsgesetz) koji će omogućiti radnicima iz zemalja kao što su Srbija ili Bosna i Hecegovina da pronađu posao u najjačoj evropskoj ekonomiji, donosi nekoliko značajnih promena. 1. Svi su kvalifikovani radnici FOTO : SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA Kako je navedeno na sajtu nemačke vlade, jedna od najznačajnih promena je to što će se prema novom zakonu izraz "kvalifikovani radnik" koristiti i za radnike sa visokom stručnom spremom (fakultetskom diplomom) i za radnike sa nižim stručnim kvalifikacijama, što će ovim drugima olakšati put do posla. 2. Traženje posla i u Nemačkoj Bitna promena je i to što će radnici u buduće moći da uđu Nemačku i pre nego što nađu posao, kao što je to do sada bio slučaj sa visokoobrazovanom radnom snagom. Kako navodi "Velt", novi zakon omogućava radnicima koji mogu da dokažu da imaju sredstava da se izdržavaju šest meseci (odnosno da ne budu na teretu nemačke države) i osnovno znanje nemačkog da dobiju boravišnu dozvolu. Posao bi trebalo da pronađu tokom tih šest meseci da bi im boravišna dozvola bila produžena. 3. Priznavanje diploma Bitan deo zakona je i "utvrđivanje ekvivalentnosti kvalifikacija". Priznavanje stranih diploma do sada je bio težak proces, koji je često bio teško ostvariv iz matične zemlje radnika. Novi zakon to menja odredbom koja definiše da u određenim okolnostima, radik može stručnu spremu stečenu u zemlji iz koje dolazi da dokaže nakon dolaska u Nemačku. PROČITAJTE I... NEMAČKA USVOJILA NOVI ZAKON Uvedene bitne promene, koje će važiti i za RADNIKE IZ SRBIJE To znači da kvalifikovani stranci mogu da uđu u zemlju, možda čak i počnu da rade, dok traje postupak priznavanja njihovih diploma i kvalifikacija. Radnici će moći da se prijave za stalni boravak ukoliko četiri godine konstantno imaju boravišnu dozvolu, rade i plaćaju penzioni sistem najmanje 48 meseci. Ukoliko su profesionalne kvalifikacije stekli u Nemačkoj, taj period je skraćen na tri godine. U zanimanjima u kojima postoji ozbiljan nedostatak kvalifikovane radne snage, kao što je IT ili usluge nege, ako je posao prihvaćen, čak nije ni potrebno dokazivanje kvalifikacija, piše "Euroaktiv". 4. Neće biti potrebno dokazivati da Nemac nije želeo taj posao Značajna razlika u odnosu na dosadašnji zakon je to što nemački poslodavci više neće morati da dokazuju da za mesto ponuđeno radniku imigrantu nije bilo moguće pronaći odgovarajućeg kandidata iz Nemačke ili EU. Ako radnik ima potrebnu kvalifikaciju i ugovor o radu, može da dobije posao bez obzira na poreklo drugih kandidata. F OTO: V.K. / RAS SRBIJA Takođe, radnu vizu mogu da dobiju i radnici čija zanimanja na spadaju u grupu traženih u Nemačkoj. 5. Olakšavanje procedura Kao bitna promena u zakonu, na sajtu se navodi da se ovim zakonom olakšava ostanak radnika u Nemačkoj u cilju doškolovavanja i priznavanja stručnih i profesionalnih kvalifikacija. 6. Radna dozvola iako je odbijen azil Što se tiče potražilaca azila, zakon predviđa privremenu dozvolu boravka i rada u trajanju od dve godine - takozvani "Beschäftigungsduldung". To znači da ako potražilac azila ima posao, dve godine ne sme biti proteran iz Nemačke. Ovo se odnosi na osobe kojima je azil odbijen, koje najmanje godinu dana imaju takozvani duldung, koji najmanje 18 meseci imaju regularan posao preko kojeg plaćaju porez i doprinose, i rade najmanje 35 sati nedeljno, navodi "Dojče vele". 7. Kada zakon stupa na snagu? Zakon stupa na snagu od 1. januara 2020. godine do kada će važiti postojeći zakon o zapošljavanju radnika iz inostranstva. Prethodno, zakon treba da prođe Bundestag. Nemačkoj nedostaje 1,2 miliona radnika, prema podacima nemačkog Instituta za istraživanje tržišta rada. https://www.blic.rs/vesti/svet/sedam-kljucnih-stvari-u-novom-zakonu-koji-srbima-otvara-vrata-za-rad-u-nemackoj/f17rsk3?ref=pushpushgo
  5. Ako ste se nekada zapitali zašto određene osobe jednostavno i lako privlače društvo, ali i ljubav u svoj život, nauka sada ima odgovor na to. Ravnodušnost je mnogim ljudima najveći afrodizijak. Antropolog Helen Fišer objašnjava da često, kada nas određena osoba ne simpatiše, mi počinjemo da osećamo duboku povezanost sa njom. "Umesto da je ignorišemo, ne razmišljamo o njoj ili se jednostavno dostojanstveno povučemo, postajemo opsednuti željom da je osvojimo, da joj se dodvorimo i približimo", objašnjava Fišer. Prema njenim rečima, kada želimo da osvojimo pažnju osobe koja je ravnodušna prema nama, receptori za nagrađivanje u mozgu bujaju. "U mozgu se u tom trenutku aktivira deo za nagrađivanje i vi osećate veliku energiju, snažan fokus, intenzivnu motivaciju i spremni ste da reskirate sve kako biste osvojili tu osobu, jer je doživljavate kao životnu nagradu. Opsednuti ste osvajanjem srca ravnodušne osobe", ističe Fišer. Ona podseća da to ne znači da ćemo biti srećni kada je osvojimo, jer mi više ne razmišljamo o suštini, nego samo o formi - kako da zauzmemo neosvojivu tvrđavu. "Potpuno smo zaslepljeni i tek kada prođe određeno vreme u stanju smo da vidimo koliko smo se uzaludno trudili", zaključije ona. https://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2018&mm=06&dd=10&nav_id=1402573
  6. Beograđanka Biljana F, mama devetogodišnjeg dečaka sa autizmom, pokrenula je svojevrsni projekat: zamolila je roditelje dece iz odeljenja njenog sina da napišu svoje utiske posle više od dve zajedničke godine, odnosno na koji način se na školovanje i odrastanje njihove dece odrazilo to što u razredu imaju druga sa autizmom. Odgovori su je oduševili. - Došla sam na ovu ideju nakon što sam pročitala članak o devojčici sa autizmom u Vrbasu, koju je učiteljica snimala, dok ju je drugi učitelj držao. Pomislila sam kako je to veoma daleko od našeg školskog iskustva, a posebno su me povredili komentari, koje su čitaoci ostavljali na sajtu. Iz njih se vidi da je mnogo ljudi protiv inkluzije - priča Biljana čiji sin ide u Osnovnu školu "Ujedinjene nacije" u Beogradu. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Ipak, shodno njenom ličnom iskustvu, pozitivne odgovore je i očekivala ali su je ipak dirnuli. - Vidim kakav odnos deca imaju prema mom Stefanu, a to polazi iz kuće, i empatija i vaspitanje. Ima dece koja su manje zainteresovana za druženje sa njim, ali važno je da ni kod koga ne postoji otpor - kaže Biljana. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Aleksa ima dobre utiske "Voli da ga golica, a on da se smeje" "Mi često pričamo sa Lenom o odnosu sa svim drugarima. U vezi sa Stefijem je sve najlepše. Voli kada može da priča sa njim, a naročito da ga golica, a on da se smeje. Jednom ju je i poljubio :)", glasio je odgovor jedne mame. "Oni prihvataju da je dečak drug kao i svaki drugi. Prvenstveno ga razumeju i tretiraju ga kao što bi bilo kog drugog. On nije manje vredan i ne zaslužuje manje poštovanje od nekog ko nema autizam", još jedan je komentar roditelja. Jedna mama je rekla kako njen sin Vasilije ne odvaja Stefana od druge dece, jer i ima sestru sa cerebralnom paralizom. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan sa bratom Mihailom "Vasilije zna koliko je bitna socijalizacija dece sa posebnim potrebama, i zna da se ta deca ne razlikuju od drugih, osim po izazovima koji im predstoje." "Marija mi je prenela da je mnogo sretna kad pomogne Stefanu kad on nešto ne razume i voli da mu pravi društvo, da ne bude sam. Kaže da ih ponekad ometa u radu, ali njoj to ne smeta", rekla je mama ove devojčice. Za školu koju pohađaju njeni sinovi, Biljana ima samo reči hvale, i kaže da stalno podseća sebe koliko sreće imaju. Kada je Stefan pošao u prvi razred, učiteljica joj je ponudila da se sama obrati drugim roditeljima i objasni da će u razredu imati dete sa autizmom. - Ispričala sam im kakve bi mogle biti prepreke u komunikaciji, i na kakve probleme mogu da naiđu, kako da ih reše. Nakon tog razgovora, učiteljica nikada nije izdvajala Stefana u odnosu na drugu decu, i nikada se nije desilo ništa ružno. Čak se jednom dogodilo da je Stefan, kada se naljutio na asistenta, uštinuo devojčicu koja se samo našla u blizini. Ja sam pozvala roditelje da im to kažem, a ispostavilo se da im devojčica to nije ni rekla, za nju to nije bilo značajno - priča ova majka. Roditelji su od početka imali dobar pristup Ona kaže i da je odmah po polasku u prvi razred bilo očigledno da su roditelji razgovarali sa decom o Stefanu, jer su mu deca prilazila upravo na onakav način koji je Biljana opisala kao poželjan. Roditeljima, kao i učiteljici, Stefanova mama zahvalna je na trudu koji su uložili. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan na hipoterapiji - Učiteljica je sjajna, a Stefan joj je prvo dete sa teškoćama sa kojim je ikad radila, U početku je i sama priznala da je uplašena, ali sada nema ni govora o tome. Svakako mi je bila važna njena iskrenost i to što se ona trudi i razmišlja kako da pristupi situaciji - priča Biljana, dodajući i da za psihologa škole ima samo reči hvale. "Redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno" Kako će Stefanovo školovanje funkcionisati od petog razreda, kada bude imao više profesora i učionica, Biljana kaže da to još ne mogu da prognoziraju. - Mi nismo zacrtali da on mora da završi redovnu školu, uvek postoji opcija specijalizovane škole, ako za to bude potrebe. Sada, u prva tri razreda, najvažnija socijalizacija, a taj kontakt sa decom koja ga prihvataju ne može ništa da zameni - kaže ona, dodajući da je zaista redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno. Neki roditelji se stide bolesnog deteta O tome kakva su inače njihova iskustva sa Stefanom i kako ljudi reaguju na njega, Biljana kaže da ona pre svega zavise od stava koji zauzmu roditelji tog deteta. - Ima roditelja koji se osećaju posramljeno i imaju potrebu da opravdaju svoje dete. Mi nikada nismo polazili iz te perspektive. Stefan ume neobično da se oglasi, ili u parku da samo stoji, umesto da se ljulja, ali predrasude su da su deca sa autizmom agresivna i bučna. Nisu ništa više od druge dece - objašnjava naša sagovornica. FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nije svako adekvatan roditelj" Na pitanje kako komentariše česte navode da roditelji neke dece sa autizmom insistiraju da im dete pohađa redovnu školu, iako nije spremno za to, a time remeti i drugu decu, sagovornica "Blica" kaže sledeće: "Uvek ima roditelja koji ne sagledavaju situaciju realno, i među njima ima i onih čija deca imaju autizam. Ali to nema veze sa tim da dete ima teškoće, već da je neko neadekvatan roditelj". Imajući u vidu da Stefan lepo funkcioniše sa decomu školi, pitali smo Biljana kako se slaže sa mlađim bratom. - Igranje uvek inicira mlađi Mihailo, koji je sada pošao u prvi razred, imajući u vidu da deca sa autizmom ne pokazuju inicijativu za kontaktom. Braća imaju lep i topao odnos, i Mihailo se mnogo trudi oko brata - zaključuje ona. Mama i tata kao asistenti On još dodaje da su na listi čekanja za personalnog asistenta, da su ostvarili sva prava, ali je lista predugačka. - Privatne asistente plaćamo mi, ali oni nikada da se ustale, pa ponekad tu ulogu preuzmemo moj suprug ili ja - priča nam ova majka. Stefan ima i druge brojne redovne aktivnosti. - Kod logopeda ide dva, tri puta nedeljno, i to plaćamo privatno, jer kod državnog nema dovoljno termina. Jednom ili dva puta mesečno, koliko bi moglo kod državnog, besmisleno je retko, jer je Stefanu potreban konstantan rad - priča nam Biljana. Uz to, Stefan ide i na redovne kontrole kod neuropsihijatra i psihologa, kao i na hipoterapiju, terapiju sa konjima, koja se, kaže, pokazala veoma korisna. извор
  7. Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg. Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“. Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića. „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“. Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći. Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha. S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH. Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi… Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta. Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović. Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA. Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA. U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može. Početak drugog puča Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića. Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva. Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista. Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara. Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč: Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao: “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi. Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992. Zaključak Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide. Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/
  8. "JA MISLIM DA SE OPŠTA CENTRALIZACIJA SPROVODI IZ DVA RAZLOGA: PRVI DA BISTE IMALI POTPUNU KONTROLU I RAZVILI SISTEMSKU KORUPCIJU KROZ KAPILARNE GLASOVE, A DRUGI JE ŠTO JE VUČIĆ SVESTAN DA U NAJVEĆEM BROJU LOKALNIH SAMOUPRAVA SEDE NEKOMPETENTNI I NESTRUČNI LJUDI I, POŠTO SU TAKVI, ONI SU OPASNI. ZATO ŠTO SU OPASNI, ONDA TREBA DA SE RUKOVODI NJIMA IZ CENTRALE I DA SE TROŠENJE NOVCA OGRANIČI SAMO NA UZAK KRUG LJUDI KOJI SEDE OKO VUČIĆA NA MINISTARSKIM POZICIJAMA. TO IMA VEZE I S TIM DA VAM JE JEDAN ČOVEK KANDIDAT I ZA PREDSEDNIKA DRŽAVE, I ZA PREMIJERA, I ZA GRADONAČELNIKA I ZA PREDSEDNIKA OPŠTINE. SVUDA LISTA NOSI IME ALEKSANDRA VUČIĆA, A POŠTO ON SEDI GORE I ON ODREĐUJE GDE ĆE PARE DA SE POTROŠE, ONDA JE I SISTEM TAKO FORMATIRAN" Bio je profesionalni fudbaler koji je devedesetih dogurao do Prve lige. Manje od pola sezone trenirao je u Obiliću, sa kojim je trebalo da potpiše ugovor godinu dana pre nego što će tim Željka Ražnatovića Arkana postati prvak države. Kad je posle jedne utakmice video krvavu svlačionicu u kojoj je zverski pretučen igrač koji je promašio penal, pobegao je glavom bez obzira. Potom je igrao za Univerzitetski fudbalski klub "Studentski grad", za "stan i hranu", kako sam kaže, dok nije završio Pravni fakultet u Beogradu. Zatim je radio u prosveti, pa u gradskoj upravi, bio narodni poslanik od 2012. do 2014. Poslednje četiri godine Nebojša Zelenović je gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji u kojem Srpska napredna stranka (SNS) nije na vlasti. Još samo dve opštine nisu pod kontrolom SNS-a: Paraćin i Čajetina. Nebojša Zelenović je pozvan da 6. novembra u Strazburu pred Komitetom za monitoring Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti govori o političkim pritiscima SNS-a na lokalne vlasti u Srbiji. Zelenovićev tim tvrdi da je skupio podatke o 113 osoba iz 48 lokalnih samouprava koji su bili uhapšeni posle izbora 2012. i 2016. Od tog broja njih 34 su bili gradonačelnici i predsednici opština. "To je ono o čemu ću ja govoriti u Strazburu", kaže Nebojša Zelenović za "Vreme" i dodaje: "Jer, moja je ideja da tamo predstavim kako izgleda tehnologija vlasti Srpske napredne stranke danas u Srbiji i da izvestimo o tom političkom kriminalu. Na poslednjem sastanku Komiteta za monitoring koji nije slučajno održan u Istanbulu, predsednik opštine Paraćin Saša Paunović otvorio je tu temu. Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, i ja podržali smo njegov izveštaj. Pošto je to sad otišlo na mnogo više telo, Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope, sada je trenutak da potpuno rasvetlimo situaciju u Srbiji. Mislim da je za narod u Srbiji važno da zna da smo mi, samom činjenicom što sam ja pozvan tamo, uvršteni u red država kao što su Turska, gde se vrši pritisak na političke protivnike, ili Moldavija, gde se takvi protivnici ubijaju. Zabrinjavajući je podatak da smo mi u takvom društvu. I ja ću svoje gostovanje u Strazburu potkrepiti ozbiljnim dokazima." "VREME": Koji su to dokazi? NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Mi imamo spisak svih 113 ljudi, kao što imamo spisak i ta 34 gradonačelnika i predsednika opština koji su lišene slobode, kao i činjenicu da ne postoji nijedna osuđujuća presuda protiv bivših predsednika opština i gradonačelnika. Postoje samo tri pravosnažne presude, sve ostalo je potpuno nejasno, nedovršeno, bez ikakvih rezultata. Izuzetno je važno da pokušam da objasnim kakav se politički kriminal sprovodi u Srbiji. Ja ću tamo govoriti o političkom kriminalu koji se dešava pre, za vreme i posle izbora. Iza svake od tih pojedinačnih situacija postoji jedan politički projekat koji je u sebe uvrstio: marginalne portale, novinare i medije pod uticajem SNS-a koji svojim izveštavanjem kriminalizuju određenu osobu ili organizaciju; nakon toga postupaju organi u institucijama koje su zloupotrebljene bilo da je to policija ili tužilaštvo, onda se neko lišava slobode i posle dođe ili do promene u odborničkoj većini u lokalnoj samoupravi ili se pripremi situacija za vanredne izbore. Mi ćemo, među ostalim, priložiti izjave predsednika opštine Novi Beograd Nenada Milenkovića, koji je šest meseci bio u pritvoru, pa Miloša Simonovića, gradonačelnika Niša, koji je više od mesec dana bio u pritvoru, a da se ništa posle toga nije desilo. Jednostavno, to je trebalo da posluži u nekakve političke svrhe koje treba da dovedu da sutra SNS bude na vlasti u toj lokalnoj zajednici. Da li su ljudi o kojima govorite pokrenuli tužbe zbog neosnovanog lišavanja slobode? Svako je na svoj način reagovao. U izveštaju piše šta se desilo sa nekima od njih. U deset slučajeva promenili su stranu i učlanili se u SNS. Sve će to biti u izveštaju. Pod kojom sumnjom su te osobe hapšene? Uglavnom je u pitanju kriminalizacija: neko je optužen da je pokraden nekakav novac, da je oštetio grad ili državu i, naravno, pošto je takav, taj ne sme da se bavi javnom funkcijom. Ja nemam ništa protiv da svaki organ u državi radi svoj posao, to je sasvim legitimno. Ali, evo vam slučaj kroz koji sam ja skoro prošao: nije redovno postupanje policije da vam dođu policajci iz Novog Sada i da se bave time gde ste servisirali automobile ili gde se i na koji način sakuplja smeće. Da to bude tema kojom se bave visokorangirani policajci? Mi smo u Šapcu šest nedelja imali policajce koji su dolazili iz Novog Sada, kasnije iz Beograda, koji vam uđu u zgradu i zauzmu gradsku upravu da uopšte ne možete da funkcionišete kao administrativni sistem. A sve je to unapred najavljeno na lokalnom portalu Embargo, da će doći ti i ti, da ispitaju to i to, a onda se posle tri dana pojave ti koji su već najavljeni. Koja je to policijska služba? Ja uopšte ne znam po čijem nalogu oni postupaju. Samo sam ih jednom video, posle toga me više niko ništa nije pitao niti konsultovao. Ja nemam nikakav problem da svaka državna služba radi svoj posao, ali imam problem kada se, umesto redovnog postupka, dogodi ozbiljan politički projekat. Prvo je najavljeno da će se nešto desiti, onda se priča da je, navodno, pokraden ili oštećen budžet za 5.000.000 evra. Pa onda narodni poslanici SNS-a najave da ću ja biti uhapšen, svakog trenutka, evo samo što nisam, a onda posle toga dođe policija koja nema nikakav nalog tužilaštva. Ja ga nisam video, ne znam po čijem nalogu postupaju. Pa dobro, kako su onda ušli? Što ste ih pustili ako nemaju nikakav nalog? Znate kako, ja ne mogu da kažem: "Mi ćemo vama zabraniti da uđete." Oni kažu: "Mi nismo dužni da vama pokazujemo bilo šta." Ja onda konsultujem pravnike u gradskoj upravi, ne mogu da njima stanem na vrata i ne dozvolim ulaz. Ali, bilo bi lepo da bar budemo informisani. Do sada nismo imali takvu situaciju. Koliko dugo su se policajci zadržali? Bili su pet i po nedelja. Od sredine avgusta do početka septembra, onda su otišli, pa su se vratili, bili su tu cele prošle nedelje. Sad ih nema, možda će se pojaviti sledeće sedmice. I vi ne znate šta je svrha te istrage? Ništa ne znam. Osim što znam da oni saslušavaju službenike, činovnike, načelnike odeljenja gradske uprave. To će takođe biti u izveštaju u Strazburu. Imaćemo izjave ljudi koji su ispitivani. Šta su ih pitali? Kažu im: "Ništa se vi ne bojte, to je politika. Vi to ne razumete. Samo kažite ko vam je rekao da uradite to što ste radili." Oni kažu: "Ne znam ni šta sam uradio, gde sam pogrešio." Sad su svi pod ozbiljnim pritiskom i strahom da nisu nešto pogrešili, a ne znaju o čemu se radi. Pored toga, saslušavani su privrednici koji su nešto radili za gradsku upravu i rečeno im je da kažu da su tenderi namešteni. Samo da preciziramo. Vi hoćete da kažete da ti policajci ili inspektori, kad sednu da razgovaraju bilo sa službenikom grada ili privrednikom, otvoreno im saopšte: "Reci da si to uradio na nelegalan način." Tako je. "Priznaj da je tender namešten!" To mu kažu? To mu kažu, tim rečima. Ti ljudi su neverovatno izloženi pritisku. Nije normalno da policijski službenik bilo kome kaže to što sam sad ja vama rekao. Ne kažem da su svi takvi, ali je očigledno da postoji politički nalog, jer ni oni sami ne kriju da je to politika. Zamislite da vam policijski službenik kaže: "Nemojte ništa da se brinete, to je politika." Kakva je to politika? Čija je to politika? Ja to ne razumem, ali dobro znam, ne samo da smo blokirani jer ne možemo da radimo, da šaljemo izveštaje, obavljamo plaćanja, izdajemo građevinske dozvole, pošto nam saslušavaju načelnike službi, nego su i ljudi preplašeni. Svako nelegalno postupanje svakog organa koji je ovde došao da ispituje biće prijavljeno i potkrepljeno izjavama ljudi koji su tome bili izloženi. Da se razumemo, imali smo mi i ranije pritisaka, ali nikad nisu bili tako intenzivni kao u poslednja dva meseca. Hoćete da kažete da Državna revizorska institucija (DRI) nije tako postupala kad je vršila reviziju poslovanja grada Šapca? DRI je utvrdila da postoje neke neusaglašenosti u poslovanju grada koje u zbiru iznose oko 5.000.000 evra, i onda vam izađu naprednjaci koji su unapred najavili da ćemo mi da vidimo šta će da nam se desi kad dođe revizija. To što je DRI utvrdila u gradu Šapcu ne razlikuje se od poslovanja u bilo kom drugom gradu, opštini ili u ministarstvu, ali je samo protiv mene podneta krivična prijava. Za koji period se odnosio izveštaj DRI? To je bio izveštaj za 2015. i 2016. Činjenica je, a to piše i u izveštaju revizije, da ne postoji nikakva šteta po budžet grada Šapca. A onda sam ja procesuiran u okolnostima u kojima je trebalo da se prikaže da sam ukrao nekakve pare. Pošto niko u gradu, uključujući i mene, nije ukrao nikakve pare i ne postoji šteta po budžet, sudija je donela oslobađajuću presudu. Onda je sve što je bilo pripremljeno za mene, nekakva atmosfera linča, čime je trebalo da se brzo završi sa mnom, to je preneto na tu sudiju Biljanu Mraović koja je donela presudu. Ne mogu da vam objasnim kroz šta je sve ta žena prošla. Na kraju krajeva, ona je izvestila Visoki savet sudstva, Društvo sudija Srbije je reagovalo i tražilo da se zaustavi linč koji su ovde u gradu sproveli SNS i njeni funkcioneri. A kakve su konkretno te nepravilnosti? U načinu knjiženja određenih troškova, rashoda, evidencije računa i slično. Ali nema štete po budžet? Nema nikakve štete. Tako rade lokalne samouprave manje-više svuda po Srbiji. Mi smo u međuvremenu najveći deo primedbi revizora ispravili, što je i DRI potvrdila. Kakvim su još pritiscima izložene lokalne samouprave u Srbiji? Vi imate stranačke komesare SNS-a koji su zaduženi za određene regione u Srbiji. Tako je za naš region zadužen neki Malović, koji je, inače, bivši taksista, sada zaposlen u Air Serbia. Čak ni ovdašnji naprednjaci ne kriju da im je on šef i da on komanduje tužiocima, policiji... Ima li on ikakvu funkciju u Šapcu? On nije predsednik lokalnog odbora SNS-a? Nije on ništa. Nema on zvaničnu funkciju. On vam je vlast umesto vlasti za šabački kraj. On je nezvanični staralac Gradskog odbora SNS-a. Pošto oni nisu sposobni da se sami staraju o sebi, onda imaju šefa. Taj šef vodi računa da sud presuđuje kako on misli da je važno, da tužilac i policija rade ono što im se kaže. On je taksista iz Šapca? Ne, on je taksista iz Beograda, sa beogradskog aerodroma, koji je sad postao izvršni direktor Air Serbia. Baš me interesuje kakvu je školu on završio da sa automobila pređe na avione. To bih voleo da znam. A vi sad imate situaciju da predsednik Osnovnog suda u Šapcu deli flajere na štandu SNS-a pred izbore 2016. To vam je Srbija danas i to će biti dokumentovano u Strazburu. To nije normalno. To je jasna poruka svim sudijama i svima u pravosuđu da moraju da slušaju. Mi imamo 1100 zaposlenih u bolnici u Šapcu koji dobijaju platu iz budžeta Republike Srbije i imaju obavezu da sa članovima svojih porodica budu sigurni, to jest kapilarni, glasovi. Znači, oni imaju zadatak da glasaju za SNS. Odskora i direktora biblioteke u Šapcu postavlja ministar kulture. Ja to nisam ni znao, do sad je to uvek postavljano u gradu, pošto je to gradska biblioteka. Sad je i to centralizovano. Ja mislim da se opšta centralizacija sprovodi iz dva razloga: prvi da biste imali potpunu kontrolu i razvili sistemsku korupciju kroz kapilarne glasove, a drugi je što je Vučić svestan da u najvećem broju lokalnih samouprava sede nekompetentni i nestručni ljudi i, pošto su takvi, oni su opasni. Zato što su opasni, onda treba da se rukovodi njima iz centrale i da se trošenje novca ograniči samo na uzak krug ljudi koji sede oko Vučića na ministarskim pozicijama. Samo oni mogu da potroše novac. To ima veze i s tim da vam je jedan čovek kandidat i za predsednika države, i za premijera, i za gradonačelnika i za predsednika opštine. Svuda lista nosi ime Aleksandra Vučića, a pošto on sedi gore i on određuje gde će pare da se potroše, onda je i sistem tako formatiran. Kako izgledaju lokalni izbori u Šapcu? Kad su 2015. bili izbori za mesnu zajednicu Majur, pazite, to su građanski izbori, vi tu ne smete ni da pomenete bilo kakvu stranačku organizaciju, a oni su doveli Acu Lukasa dan ranije. Gde god treba da se dobiju izbori, Aca Lukas peva i on nema problem da kaže da je SNS platila koncert i da SNS časti meštane Majura njegovim koncertom da sutra na izborima glasaju za SNS. On to otvoreno kaže? Da, on to kaže na bini, u mikrofon, i krene da peva. On poziva: "Dođite sutra na izbore da glasate, treba da pobedimo..." Znate, to tako funkcioniše. Tad sam prvi put shvatio kako izgledaju izbori kad dođu Zelja i neki Kristijan iz Smedereva. To su neke veličine, ja nikad pre nisam znao za te ljude. Znam kako Kristijan izgleda, ne znam kako Zelja izgleda, ali sam posle video u novinama. Majur je veliko selo od 5000 birača, predgrađe Šapca, i tamo gde su oni znali da građani neće glasati za SNS postavili su crne džipove na krajevima ulica i ljudima uopšte nisu dali da izađu iz kuća tog dana. Od 5000 ljudi jedva da je na izbore izašlo 1000. Oni su stvorili gužvu gde su glasači prolazili kroz špalir nabildovanih, tetoviranih ljudi koji vam kažu za koga da glasate, i čik nemojte glasati! Ljudi uopšte nisu hteli da učestvuju u tome. Ja sam bio tamo do ponoći, kad se završilo brojanje glasova, a onda im se Vučić obratio preko mobilnog telefona, čestitao im pobedu u Šapcu... To je bila državna stvar, da li će se pobediti na izborima u Majuru! Onda su došli lokalni izbori 2016. i Vučić je izgubio. A je li opet bilo tih zelja i kristijana? Pa, nije bilo, zato što čovek nije stigao da bude na sto mesta u isto vreme. Bio je taj Kristijan, otkud znam. Ali kad se raširi front, oni ne mogu da stignu na sva mesta i nije bilo mogućnosti da se izvrše takvi pritisci. Mi smo 2016. imali relativno poštene izbore. Da zanemarimo medije, što niko od nas nije mogao bilo šta da kaže u medijima, a kamoli da se pojavi na RTS-u. Kako je izgledalo posle izbora? Svi smo mi znali da jedan broj odbornika trpi pritiske, da ih ucenjuju, ali niko od njih nije hteo o tome da priča. I mi smo gledali da nas to ne ometa, da grad i dalje funkcioniše jer smo imali mnogo važnih stvari da uradimo. Međutim, nakon što smo formirali Savez za Srbiju i pošto je Saša Paunović uspeo da ove pritiske stavi na dnevni red Komiteta za monitoring, i kad sam ja dobio poziv za ovaj kongres Saveta Evrope, onda smo ponovo počeli da razgovaramo sa tim ljudima. Ovog puta su rekli: "U redu, hoću da kažem sad. Hoću da kažem kroz šta sam prošao." Tad izađe jedan odbornik, oficir u penziji, koji kaže da mu je u dvorištu bio Veselin Šljivančanin i rekao mu da treba da pređe u SNS. Da će od toga njemu biti bolje, njegovoj porodici, svima, i da tako treba da se uradi. Čovek je rekao: "Neću." On je to napisao u izjavi. Ta će izjava biti prevedena na engleski i biće deo materijala koji ću predstaviti u Strazburu. To je strašno – on je osuđeni ratni zločinac koji ide u kampanju za SNS. To čak nije ni kampanja, to je pritisak, to je krivično delo. Imamo i slučaj odbornika kojem je prećeno da će ostati bez posla u državnoj instituciji ako ne pređe u SNS. Iznenadiće se ljudi koliko je visokopozicioniranih državnih funkcionera u to uključeno, a to su sve krivična dela. To je politički kriminal o kojem ću pričati. Za sada imamo petnaest izjava iz Šapca, a prikupljamo izjave svakog odbornika širom Srbije koji je bio primoravan da promeni izbornu volju građana. Hoćete li da kažete imena tih odbornika i državnih funkcionera? Hoću, posle Strazbura ću sve da kažem. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1635670
  9. Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prilikom gostovanja na televiziji Pink 24. oktobra izjavio da je Srbija dobila, kako je rekao ‘’i 10-ti po redu MiG-29’’ to se ipak dogodilo tek danas. Na vojni aerodrom Batajnica danas je oko 11:30 sleteo teški transportni avion An-124-100 registracije RA-82010 iz sastava ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga kojim je dopremljen šesti lovac MiG-29 koji je bio predmet ruske donacije Srbiji a koji je u Rusiji više od godinu dana bio na generalnom remontu. Avion 9.13 18201 na remontu u 121. remontnom zavodu u Kubinki. / Foto: Jevgenij Gordejev U pitanju je jednosed u verziji 9.13 koji je nosio ruski evidencijski broj 04 plavi, registraciju RF-93709 a dobio je naš ev. broj 18201. Proizveden je jula 1989. ima fabrički broj 2960727445, prethodno je remontovan 2010. i zbog isteka resursa 2017. je morao na opštu opravku. U Srbiju je stigao 2. oktobra 2017. ali je nakon tri dana vraćen u 121. remonti zavod u Kubinku. U Srbiju je podsetimo transportovan da bi se u vezi njegove primopredaje obavile pravne i carinske procedure. To će biti treći 9.13 u inventaru RV i PVO a za sada nije poznato da li je stigao na istom standardu kao dorađeni avioni (nivo približan verziji SD) ili će se tek pristupiti njegovoj doradi.
  10. Prijatelj koji ima "kućicu slobodicu" u vidu vikendice za odmor nedaleko od Beograda, načinio je mali, rekao bih skoro sociološki eksperiment. Slučajno, ali s povodom. Na krivini koja vodi ka njegovom placu počeli su da osviću popijeni pivski "kenovi", plastike u kojima su se pre toga bućkale fante i koka-kole, zamašne kese pune uredno svezanog kućnog đubreta, pa čak i upotrebljene pelene (ili bar nešto što je ličilo na njih). Lepo mesto, prošarano zelenilom i zaštićeno proređenim bagremarom. Ispostavilo se da je baš zgodna usputna deponija za komšije koje ne bi da se s vlastitim đubretom natežu do prvog sertifikovanog kontejnera dvesta metara niže. U napadu entuzijazma, prijatelj bi navlačio rukavice, pa s džambo-kesom u jednoj, onom drugom rukom skupljao otpatke i, kao kakav bizarni svetski putnik-klošar, s prepunom kesom na leđima odlazio do od države ozvaničenog kontejnetra dvesta metara niže. Pre neki dan ga je, onako strpljivog, ljutnula ta ljudska lenjost i njoj prirođen bezobrazluk, pa je na povećoj tabli iskaligrafisao ljubaznu poruku: "AKO SI STOKA, SLOBODNO NASTAVI DA BACAŠ ĐUBRE OVDE GDE MU NIJE MESTO". Računao je da će ljudi, imajući realnu sliku o sebi po kojoj nisu četvoronožni preživari s dugim repom, pokajnički ustuknuti pred ovom "ponudom" i sa svojim otpadom produžiti do od države ozvaničenog kontejnera dvesta metrara niže. Ali nisu. Sutradan je gomila otpada u šipražju ispod njegove kuće veličanstveno porasla, dostigavši bezmalo epske dimenzije, jedino je tabla s natpisom "AKO SI STOKA, SLOBODNO NASTAVI DA BACAŠ ĐUBRE OVDE GDE MU NIJE MESTO" završila na dnu od države ozvaničenog kontejnera dvesta metara niže. Vrlo zanimljivo, ljudi su samo zbog inata pristali da budu ono što im je na tabli predloženo... Da li je inat je ono što nam daje nadljudsku snagu i čini da se očas pretvorimo u vola ili nešto drugo, a rogato? Ako jeste, treba ga s ljubalju negovati, Uvek naiđe neko ko ume da to kreativno iskoristi. Jedan je baš naišao i koristi li, koristi. Zoran MODLI, FB
  11. Savršenom nezainteresiranošću svi su hrvatski mediji, ali i državna vlast, diplomacija, ukupna javnost, ispratili ono što se zadnjih tjedana i mjeseci zbiva na Kosovu i oko njega, a što bi se, ukratko, moglo svesti na postupno uvođenje i afirmiranje ideje o “povijesnom razgraničenju” Srba i Albanaca, što bi zatim, protokom vremena i svojevrsnim metastaziranjem ideje dovelo i do daljnjih razgraničenja te do podjele Makedonije i Bosne i Hercegovine, i do dovođenja Srbije na sedamdesetak kilometara od Zagreba. Za sve to bi, naravno, neophodan bio i još jedan rat, kojim bi se provela nova preseljenja stanovništva, te “logična zaokruživanja” teritorija, nakon čega bi, vjeruju promotori ideja o razgraničenju, nastupio vječni mir, budući da narodi više ne bi bilo međusobno izmiješani. Ideju o “povijesnom razgraničenju” promovirali su tokom ljeta pojedini srpski političari i novinari, širili su je beogradski tabloidi, nešto o svemu natuknuli su Vučić i Dačić, a onda je stvar buknula nakon što je njemačka kancelarka Merkel izjavila da promjena granica u Europi ne može biti. U tom je trenutku predsjednik Srbije žestoko napao protivnike ideje – koju prethodno i nije jasno obrazložio i cjelovito iznio – pa je među njima imenovao praktično sve čelnike nejake srpske opozicije, te im pridodao još jednog čovjeka koji nema ama baš nikakve političke moći, nije član nijedne stranke, niti je, prema vlastitim riječima, ikada izašao na izbore: igumana manastira Visoki Dečani Savu Janjića. I sve je to loše i zloslutno, tako da čovjek u svemu tome nema čemu dobrom da se nada, ali u tom sam trenutku bio malo ponosan. Ovaj zemaljski pakao, ova govnjiva povijest našeg propadanja, a sve s ciljem “povijesnog razgraničenja” i konačnog uklanjanja manjine s očiju većine, započeli su, barem što se mene tiče, 1. kolovoza 1984, kada sam se našao u Sjevernoj kasarni u Kninu, da bih u sljedećih četrnaest mjeseci tu i na Lastovu odslužio vojni rok, ali se, mnogo važnije od toga, i upoznao među kakvim sve ljudima zapravo živim. Izluđivanje koje je tada nastupilo, ispunjeno iracionalnim procedurama, svakodnevnim ispiranjem mozga, poništavanjem svake empatije i svakog morala – jer tamo gdje započinje fraza, tamo gdje započinje ceremonijal, moralna pravila prestaju da važe – nije se, tako danas osjećam, nimalo razlikovalo od onoga što će se događati u ratu. Recimo, na osnovu tih kninskih i lastovskih iskustava lako sam kasnije mogao shvatiti i kako se, kojim putem, postaje ratni zločinac. Ono, međutim, što me je najtemeljitije dojmilo, a možda i preobrazilo, bila je samoća. Bio sam okružen stotinama jednako obučenih, podšišanih i obrijanih vršnjaka, a svejedno sam bio savršeno sam. U toj samoći, koja je bila modelski projektirana i koja je, valjda, nosivi osjećaj u svakoj totalitarnoj zajednici, od lošeg braka i silom uspostavljene obitelji do garnizona i države, postojao je samo jedan izuzetak. Kada bi se odvijao neki naročito sulud ceremonijal – recimo, stupanje po kasarnskom krugu, praćeno neartikuliranim urlicima kapetana G. – bilo je samo potrebno da pogledom ulovim lice tog jednoga mog supatnika, pa da shvatim kako je sa mnom i s mojim mislima sve u redu. Samo je nama dvojici sve ovo bilo nenormalno i neprihvatljivo, ostali su se već pretvorili u ono što je totalitarni um zamislio za njih. Naravno, taj čije sam lice morao vidjeti, imao je vrlo slične životne i kulturne interese. Trebinjac rodom iz Dubrovnika, dijete iz miješanog braka, majke Hrvatice i oca Srbina, iz neke vrlo fine obitelji, čitao je iste knjige, slušao sličnu glazbu i živio pod onim istim staklenim zvonom koji ga je posvuda, osim, možda, u kasarni JNA u Kninu, štitilo od sveopćeg divljaštva. I još jedna stvar bila nam je zajednička: obojica smo već tada, kao osamnaestogodišnjaci, savršeno dobro znali čime se u životu želimo baviti. Uostalom, to je i bio razlog da se na tom mjestu osjećamo tako loše, ali i da budemo tako loš i kvaran materijal za ono što je totalitarni um planirao s nama. Iako smo se u posljednih skoro trideset i pet godina samo jednom sreli – slučajno, u prolazu, na Sajmu knjiga u Beogradu – taj dječak iz Trebinja, s granice među svjetovima, koji je u sebi samom vrlo skladno u život ponio tu granicu, pa su mu po prirodi stvari neprihvatljiva “povijesna razgraničenja”, među dojmljivijim je, te samim tim i važnijim ljudima u mom životu. Ako je prijateljstvo nešto što je u čovjekovom srcu i glavi, i ako prijateljstvo ne ovisi o frekvenciji susretanja ili bilo kakvim materijalnim posljedicama koje bi proistekle iz takvog odnosa među ljudima, tada je on moj prijatelj. O ideji razgraničenja on govori u beogradskom Vremenu od 30. kolovoza 2018: “Ovo je retrogradan model koji je u skladu s politikom etničkog čišćenja u ratovima bivše Jugoslavije devedesetih godina, pa nije ni čudo da je aktivnu podršku politici podele, koju svaki na svoj način podržavaju i tumače g. Vučić i g. Tači dao i jedan od ideologa ideje etničkog čišćenja na prostorima bivše Jugoslavije g. Vojislav Šešelj.” Iguman Sava, čije je svjetovno ime Dragan, govori jasno, precizno i konzistentno, kao da se obraća onoj amorfnoj, temeljito obezljuđenoj i obespamećenoj masi u kninskoj kasarni. Tamo gdje bi mogao zamućivati stvari, on ih dodatno bistri, uporno dokazujući kako smisao nije u tome da se ljudi i narodi međusobno razdvajaju, nego je smisao da im se omogući, ili da ih se nauči, da žive jedni među drugima. Kako i priliči dobrom redovniku, ali i obrazovanom čovjeku, iguman Sava precizno razlikuje i luči različite razine stvarnosti, pa ceremonijal, svejedno koji i čiji, nikad ne miješa s moralnim imperativima. Kada govori, on dosljedno govori i o Srbima, i o Albancima. Iza toga, naravno, stoji istinska intelektualna superiornost, ali i ono iskustvo granice što ga je ponio iz rodnoga grada i iz grada svoga odrastanja i mladosti. Međutim, svijest o Drugome, o dvoma, troma, četveroma, o raznovrsnosti, kompleksnosti i unutarnjoj disharmoniji svega onog što je obuhvaćeno pojmom ljudskosti, tiče se duhovne superiornosti igumana Save. Samo bi to mogao biti razlog zbog kojeg bi Vučić za neprijatelja mogao izabrati i imenovati takvoga čovjeka. Ali pred tim je razlogom i on unaprijed poražen. Smisao “povijesnog razgraničenja” nije, vjerojatno, na Kosovu, nego je širi, tiče se drugih zemalja bivše Jugoslavije, a onda i Europe. Ali u razgraničenju Srba i Albanaca stvari bi mogle izgledati samo ovako: sjever nekadašnje Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo, s Kosovskom Mitrovicom i tamošnjim rudnikom, te s nekoliko manjih okolnih mjesta, pripao bi Srbiji, koja bi se zauzvrat odrekla Preševske doline i Bujanovca, gdje živi albanska većina. Srbija bi se ovim strateški, da ne kažemo materijalno, okoristila, ali bi veći dio srpske manjine ostao južno od crte razgraničenja, gdje bi završili i svi srpskopravoslavni manastiri i kulturnohistorijski spomenici na Kosovu. Ljudi bi, lako je pretpostaviti, bili potjerani ili u “spontano” organiziranoj albanskoj kampanji etničkog čišćenja ili u redarstvenoj akciji, ali svakako u dogovoru Prištine i Beograda. Iguman Sava, međutim, to neće. I kaže da se ne plaši prijetnji ni iz Beograda, ni iz Prištine. O redovničkom načelu kaže: “Najveća opasnost za nas je duhovna smrt, koja po našem verovanju nastupa kada pravimo kompromis sa savešću i istinom, tojest u našem odnosu prema Bogu. Za nas monahe, i mene lično, ova aktivnost nema nikakve veze sa politikom.” Miljenko Jergović 04. 09. 2018. https://www.jergovic.com/sumnjivo-lice/povijesna-razgranicenja-naroda-vode-u-nestanak-narode-koji-se-razgranicuju/
  12. Kako Tango Six saznaje, juče je sa vojnog aerodroma Batajnica, nakon skoro 10 meseci od pristizanja u Srbiju, poleteo prvi lovački avion MiG-29 koji je doniran od strane Ruske Federacije. Kako saznajemo reč je jednosedu 9.12A evidencijskog broja 18151. Podsetimo, u periodu od 2. do 4. oktobra prošle godine Srbiji je iz Rusije isporučeno 6 lovaca MiG-29 od kojih je jedan (jednosed 9.13) zbog isteka resursa odmah vraćen na generalni remont u ruski 121. remontni zavod iz Kubinke. Tako je 20. oktobra piltikom manifestacije ‘’Sloboda-2017’’ prikazano 5 aviona i to jedan jednosed 9.12A, dva jednoseda 9.13 i dva dvoseda 9.51A. Radovi na „ruskim“ MiG-ovima na Batajnici / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Odmah nakon završetka ovog događaja na doniranim ruskim avionima su u hangaru aerodroma Batajnica započeli radovi koji su obuhvatali sve neophodne preglede i radnje kako bi se utvrdilo njihovo tehničko stanje radi daljeg produžetka životnog veka a ujedno je i rađeno na dovođenju ovih aviona na nivo postojećih srpskih aviona koji su u periodu od 2007. do 2011. u velikoj meri dovedeni na standard MiG-29SD. Treba napomenuti i da šesti donirani avion još uvek nije stigao sa remonta u Rusiji. U međuvremenu srpska lovačka avijacija je i dalje u teškoj situaciji. Od tri dostupna MiG-a 29 koja uključuju jedan dvosed, na dva aviona (jednosed i dvosed) su u majuistekli resursi ali su oni i pored toga nastavili da lete. Četvrti MiG-29 u inventaru Vojske Srbije nije leteo još od 2010. godine. Takođe, leteo je i samo jedan dvosedi MiG-21 koji je dorađen kako bi mogao da bude naoružan raketama vazduh-vazduh i tako čak bio korišćen i u dežurstvima pare lovaca u okviru sistema PVO. Preostala dva dvoseda MiG-21 koja su poslednjih godina bila aktivna nisu skoro primećena u letu.
  13. Svima nam se, tokom života, dešava da napuštamo određene ljude i odnose, situacije i okolnosti u kojima smo se našli. Neretko se desi da, tek kada se na to odvažimo, shvatimo da bi za nas bilo zdravije i konstruktivnije da smo otišli ranije. Ili kad vidimo nekoga kako se muči u odnosu za koji znamo da nije dobar za nju ili njega, pa nam nije jasno zašto ta osoba ne izlazi iz takvog odnosa ili situacije. Ovde po sredi može biti nekoliko faktora, kao što je to obično slučaj kad je reč o ljudskom ponašanju. Ovom temom sam se, iz ličnih razloga, aktivno bavila mesecima unazad, baš pre, usred i nakon odlaska iz situacija i odnosa koje sam procenjivala kao štetne za sebe. Zato pišem, što bi se reklo, „iz glave”, ali i „iz stomaka”, vodeći se svojim poznavanjem psihologije, ali bez osvrtanja na reference koje bi nam mogle ponuditi naučno uporište za ovu temu. To može biti predmet nekog drugog teksta. Ovaj je, dakle, iz glave i iskustva.
  14. Piše: Alan Crosby, priredila Asja Hafner Svake sedmice sveštenik Maksim Melinti može se naći u crkvi Djevice Marije u moldavskom selu Gidigici. Jedna od sedmica krajem juna nije se razlikovala osim što je Melinti bio ispred, a ne iza oltara. Melintija je degradirala u položaj posmatrača Pravoslavna crkva Moldavije koja mu je do daljnjeg zabranila da drži propovijedi, počevši od 21. juna, zbog navoda da je “promovisao i ohrabrivao manjine vezano za njihovo seksualno opredjeljenje i tako doprinosio razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji.” Postoji samo jedan problem: on nije ništa učinio. “U meni su mnogi našli čovjeka koji će ih razumjeti i odnositi se prema njima s poštovanjem. Ja nikome ne sudim, ja samo pomažem ljudima da dopru do Hrista”, rekao je Melinti na konferenciji za štampu održanoj 26. juna. Maksim Melinti sa socijalno ugroženim grupama “Na nesreću, nije postojala poštena, transparentna i javna prosudba crkve. Dokument ukaza potpisan je u mom odsustvu. Odjeknulo je u medijima koji su od mene tražili komentare, ali bilo je prvi put da sam čuo za to. Optužbe koje su mi predstavljene nisu bile jasne, koje kanone sam prekršio. Nije mi bilo dozvoljeno da raspravljam. Članovi naše zajednice nisu konsultovani”, dodao je. Bez obzira, Melinti je rekao da se izvinjava za situaciju i tražio oprost od crkve. Crkveni zvaničnici nisu momentalno komentarisali to da li će Melintijeva kazna biti ukinuta. Pravoslavna crkva je duboko ukorijenjena u Moldaviji gdje se procjenjuje da je 95 procenata od 3,6 miliona stanovnika ove zemlje, članova crkve. Crkva i njeni sljedbenici odavno su protiv širenja prava za lezbejke, gejeve, biseksualce i transrodne (LGBT) osobe. ‘Nije predsjednik gejeva’ U maju su religijski trvdolinijaši u glavnom gradu Čisinau pokušali da onemoguće okupljanje zbog podrške LGBT zajednici, ali ih je odbila policija koja je bacila suzavac. Učesnike u maršu podrške čuvala je policija jer je slično okupljanje prošle godine – koje je kritikovao predsjednik Igor Dodon izjavom da “nikada nije obećao da će biti predsjednik gejeva” – zadržala policija kako bi spriječila sukob s kontrademonstrantima, vjernicima. Melinti je često javno govorio protiv uključivanja crkve u politiku, a svoje poruke je intenzivirao u maju kada je crkva i proruski orijentisani Dodon organizovao dešavanja i festivale za podršku tradicionalne porodice i protiv istospolnih brakova. Iako tvrdi da nije govorio ništa kako bi podržao prava LGBT zajednice, izgleda da je Melinti konačno prekoračio crtu u očima crkve zato što je prihvatio počast koju mu je u maju odala grupa Genderdoc-M, posvećena promociji LGBT zajednici u Moldaviji. Melintijeve “aktivnosti imale su za cilj da uznemire i potkopaju dobri poredak crkve” iako su ponovljene akcije promoviranja i ohrabrivanja seksialnih manjina doprinosile razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji”, stajalo je u obavještenju crkve. Bio je uključen u “podršku sodomitske manjine i promociju netradicionalnog ponašanja a time i nečuvenog grijeha sto sve doprinosi klevetanju ugleda Pravoslavne crkve u Moldaviji kao i samog klera. Iz navedenih razloga zabranjuje se propovjedanje na crkvenim službama i pravo da se daju blagoslovi i da se nosi krst na prsima počevši od 21. juna 2018. godine dok ne bude izneseno cjelovito javno pokajanje”, dodaje se u obavještenju. Jedan od vjernika drži krst dok učestvuje u protestima protiv LGBT aktivista, Čisinau. Čak i prije trenutnog neslaganja, Melinti je bio poznat kao progresivan u konzervativnoj moldavskoj pravoslavnoj crkvi. Prenosio je svoje propovijedi uživo preko Facebooka. Redovno je posjećivao kaznionice da bi vršio crkvenu službu i radio konsultacije sa zatvorenicima. Njegova crkva imala je namještene sobe za majke koje su tu mogle ostaviti svoju djecu kako ne bi propuštale Božiju službu. “Da je apostol Petar živeo u 21. vijeku, sigurno bi koristio Facebook da prenese svoje poruke vjernicima. Ne vidim problem u tome, pogotovo kako se stvari mijenjaju i modernizuju. Zašto sve druge religijske konfesije koriste prednosti interneta, a mi ne? Moja svrha je da ove ljude približim religiji”, Melinti je rekao u jednom intervjuu koji dao u aprilu. Ti napori su donijeli valove podrške borbenom svešteniku. Skoro 400 ljudi iz njegove parohije potpisalo je peticiju u kojoj od crkvenih vođa traže da ponište odluku. “Otac Maksim je uvijek pokušavao da uradi nešto dobro i za stanovnike sela i za sve hrišćane koji su mu došli. Nadamo se da će ova odluka biti otkazana”, rekla je Olga Bendersči, vjernica iz Gidigicija za informativni web portal Publika. (prema izvještavanju Moldavskog servisa, RFE/RL) izvor
  15. Mene zanima npr. vise od 'pobjede' hriscanskih vrijednosti nad drugim, to da nadjemo opsti sadrzalac zajednicki u hriscanskoj ideji, kulturni,eticki, prihvatljiv svima, da etiku izdvojimo i nadjemo joj opsti nazivnik ne zadiruci u to da li potice iz biblije ili ne i da li postoji mimo biblije ili ne, i da onda radimo zajedno na onome sta je bolje, opste dobro. to sam pokusavala da kazem na temi o abortusu npr.
  16. Foto: Public domain / Wikipedia Američki Vrhovni sud stao je na stranu pekara iz Kolorada, Džeka Filipsa, koji je - iz svojih verskih razloga - odbio da napravi svadbenu tortu paru homoseksualaca. Sudsko veće je saopštilo da je Komisija za građanska prava Kolorada prekršila odredbu Ustava o zaštiti verskih sloboda time što je optužila Filipsa, prenosi Rojters. Komisija je prethodno saopštila da je Filips, odbijanjem porudžbine gej para Dejvida Malinsa i Čarlija Krega 2012. godine, prekršio zakon Kolorada o borbi protiv diskriminacije, koji zabranjuje preduzećima da odbiju uslugu na osnovu verske pripadnosti, seksualne orijentacije ili bračnog statusa. Prilikom glasanja o odluci sudskog veća u korist Filipsa, sedam članova je bilo za, dok su dva bila protiv, napominje britanska agencija. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/verska-uverenja-vrhovni-sud-sad-stao-na-stranu-pekara-koji-je-odbio-da-pravi-tortu/w61l02b
  17. Oficir rečnih jedinica Jevrem Radovanović i pilot Goran Topalović su oficiri koji su učestvovali u mirovnim misijama od Indijskog okeana i voda Somalije, do Obale Slonovače i Bliskog istoka. Tamo su se susretali sa piratima, pobunjenicima, regularnim vojskama, Hezbolahom i brojnim opasnostima koje ove misije sa sobom nose. Naša ekipa razgovarala je sa dvojicom pripadnika Vojske Srbije u Centru za mirovne operacije u Beogradu, jednom od samo dva u svetu koji imaju tri sertifikata UN za obuku "mirovnjaka". Oni su nam ispričali kako se hvataju pirati, kako se jedan od njih našao između dve neprijateljske strane u Obali Slonovače, zatim o razgovoru sa Libancima koji su otkrili da oni i Srbi, imaju zajedničkog neprijatelja, i kako su Španci reagovali kada su im srpski vojnici, u šali, saopštili da će pucati za Božić. Kapetan korvete Jevrem Radovanović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Kapetan korvete Jevrem Radovanović trenutno radi u Odeljenju za obuku Centra za mirovne operacije pri Vojsci Srbije kao referent za pripremu i realizaciju kurseva i seminara. - Dobio sam priliku da radim ono za šta sam se školovao, za četiri i po meseca oplovio sam 24 hiljade nautičkih milja, što je impresivno za svakog pomorca. Ljubav prema pozivu me je motivisala da se prijavim – kaže nam naš sagovornik. Radovanović je bio stacioniran na brodu holandske Kraljevske mornarice HNLMS "Johan De Vit" koji je bio komandni brod misije "Atalanta". - Iako postoji više brodova, upravo sa ovog se vršilo komandovanje čitavom operacijom. U toku misije, boravio sam u šest država, a uglavnom sam plovio Indijskim okeanom – kaže Radovanović, prisećajući se svog prvog odlaska kada se ukrcao na Kritu, preplovio Suecki kanal, a zatim u Džibutiju, primio dužnost. Misija Atalanta Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Radovanović priča da je tada bio uzbuđen, veoma motivisan i što je najvažnije, dobro pripremljen. Mandat misije "Atalanta" je zaštita brodova koji prevoze humanitarnu pomoć, najčešće hranu, u luke u Somaliji. Drugi zadatak je bilo sprečavanje napada pirata na brodove i treći zadatak posmatranje ilegalnih ribarskih aktivnosti, a kasnije je dodat i zadatak da se pruža podrška drugim EU misijama i međunarodnim organizacijama radi ojačavanja i izgradnje pomorskih bezbednosnih snaga. - Tokom mog mandata imali smo prijavljena četiri napada pirata. Intervenisao je i brod na kome sam bio, dva i po dana smo bili u poteri za piratima. Na kraju ih je uhvatio australijski brod koji je bio brži – kaže Radovanović. Naš sagovornik je govorio i o tome sa kakvim se sve opasnostima susretao. Više o tome pogledajte na sledećem snimku: Prelazak ekvatora prvi put i neobična pomorska tradicija Radovanovic nam je ispričao i jednu od najvećih anegdota iz svoje misije. Naime, pomorci imaju običaj, pri prelasku ekvatora koji je izuzetno neobičan i interesantan. Oni koji prvi put prelaze ekvator naterani su da ispunjavaju čitav niz neprijatnih i bizarnih zadaka, kako bi zaslužili dozvolu od Neptuna da isti pređu. - To je jedan običaj među pomorcima. Nije prijatan osećaj, ali je nešto što se svakako pamti čitav život. Toj pomorskoj tradiciji bili su izloženi i komandant broda i njegov zamenik, i još oko trista drugih oficira koji su plovili – kaže Radovanović. Naš sagovornik kaže da je tokom misije bilo i lepih i teških trenutaka, ali da je to jedno neverovatno iskustvo koje se ne može steći ni na koji drugi način. Borba protiv pirata Radovanović priča i o prijemu vojnog vrha Somalije na brodu, a na kojem je služio, a posebno se osvrnuo na borbu protiv pirata. On nam je objasnio da je taj vid kriminala u velikoj meri suzbijen. - Borba protiv pirata u velikoj meri zavisi od obaveštajnog rada. Ne možete eliminisati piratstvo u potpunosti. Somalija ima jednu od najdužih obala u Africi. Pirati pod okriljem noći izađu na okean i nije ih moguće uvek primetiti, niti pokriti toliki prostor, pa ih fizički sprečiti – kaže Radovanović. O tome kako izgledaju okršaji sa piratima, možete pogledati na priloženom video-snimku: Radovanović kaže da brodovi kao zaštitu od pirata koriste privatno obezbeđenje, ograde, vodene topove ili ih čak vojska matičnih zemalja štiti. - Međutim, oni koji se bave piratstvom su uglavnom najsiromašniji sloj stanovništva, a pravi kriminalci su zapravo, njihovi nalogodavci – zaključuje Jovanović. Jedan pokret rukom umalo napravio rat Potpukovnik Goran Toplaović služio je u Obali Slonovače kao vojni posmatrač. Radio je na terenu, nenaoružan, prikupljajući informacije od značaja za realizaciju zadataka misije i živeo među lokalnim stanovništvom. On obezbeđuje poštovanje mirovnog sporazuma jer da bi misija uopšte bila uspostavljena, mora postojati mirovni sporazum koji je potpisan kao posledica rešavanja oružanog sukoba. - Kada se nađete u jednoj drugoj sredini, ona vas menja i vrši uticaj na vas. Vrlo često vi niste ni svesni te promene i ne možete sami da je registrujete. Da li će nam to biti najlepše ili najgore mesto, to je samo stvar naše percepcije i samo od nas zavisi – priča Topalović. Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Topalović nam je ispričao kako je imao ozbiljan bezbednosni problem, nastao samo zbog jednog pokreta rukom. To je bilo dovoljno da se nađe između dve vatre. Tako je dospeo na nišan dveju sukobljenih strana, na mostu koji je razdvajao vladine snage i pobunjenike u Obali Slonovače. Više o tome pogledajte na snimku ispod: Misija u Libanu Misija u Libanu ove godine obeležava 40 godina. Ustanovljena je još 1978. Vojska Srbije je započela učešće u toj misiji sa štabnim oficirima još 2010. Topalović je bio 2012. kao stariji nacionalni predstavnik. - Imao sam tu čast da sam odlukom nadležnih organa namenski poslat tamo kako bih prihvatio prvu jedinicu vojske Srbije koja će se angažovati van naših granica nakon formiranja nove države. Mi smo imali jedan prekid misija tokom 90ih, onda smo počeli lagano sa individualnim angažovanjem od 2002. godine da bi se tek 2012. stekli uslovi da angažujemo jedinicu. Ja sam, pored tog što sam bio štabni oficir zadužen za obuku u sektoru Istok (u komandi sektora) i stariji nacionalni predstavnik koji je imao za zadatak da izvrši prihvat jedinice i glavne opreme. To je u to vreme bio veliki izazov, nešto što je trebalo uraditi na političkom nivou i ugovoriti memorandum sa Ujedinjenim nacijama, sa Kraljevinom Španijom, i sve to operacionalizovati. To znači izvršiti transport, transfer kamiona, džipova, naoružanja, iz Srbije prugom, morem, prihvatiti to u Bejrutu. Tamo imate 5 različitih slojeva službi koje brinu o bezbednosti luke. Jedna je zadružena za carinu, jedna za obezbeđenje, prihvat brodova itd. Onda izvesti taj konvoj od Bejruta do juga Libana, taj konvoj je bio negde 33 vozila, i onda stići u sektor Istok. To je za mene i dalje jedno od naupečatljivijih iskustava, biti u jednoj takvoj situaciji je velika odgovornost, ali i veliki osećaj zadovoljstva kad se nešto tako veliko uspešno uradi - kaže Toplaović. Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambi Potpukovnik nam otkriva i sa kakvim se sve opasnostima suočavao: - Bilo ih je dosta. Jedna od najozbiljnijih jeste ubistvo šefa državne bezbednosti u to vreme. Desilo se u samom Bejrutu, što je izazvalo probleme i na jugu Libana, i to se prenelo... Takođe, imali smo par puta situaciju da su pripadnici Hezbolaha raketama gađali na Izrael. Izrael je uzvraćao, tako da je dosta bilo tih incidenata sa kojima ljudi tamo žive već generacijama, a to su sve stvari koje su nove za nas i onda mi to drugačije percipiramo od njih. Libanci i Srbi prijatelji Toplaović je podelio sa nama priču koju je čuo od lokalaca, a koja ga je fascinirala, gde su mu rekli da su Srbi i Libanci prijatelji. Šta spaja ova dva naroda, možete pogledati na sledećem snimku: Pucanje za Božić Jedinica Vojske Srbije kao i štabni oficiri bili su vezani za španski kontigent, ali u svakodnevnoj komunikaciji sa mnogo drugih, preko 38 nacija koje su učestvovale u mirovnoj misiji, samo u Libanu. - Imali smo odlične odnose sa svima njima, sa Špancima imamo dosta toga zajedničkog, posebno taj južnjački temperament - kaže Topalović, a onda nam je ispričao i kako su se pripadnici naše vojske našalili sa Špancima, najavljujući im da će pucati za Božić. Kako je to izgledalo, pogledajte ovde: Topalović sa pripadnicima Hezbolaha Topalović nam je pričao i o susretu sa pripadnicima zvaničnih vlasti u Libanu, ali i sa pripadnicima Hezbolaha, među kojima ima i pravoslavaca, kao i Druza, ali i drugih pripadnika različitih religija. Prema njegovim rečima, Srbi su uvek i svugde dobro prihvaćeni, zbog svoje empatije i pristupa ljudima. - Španci imaju taj kolonijalni stav. Oni prilaze noseći naočare na licu, puška je u rukama i drži se ispred. Mi, Srbi, imamo drugačiji pristup. Prilazimo prijateljski sa poštovanjem, skinemo naočare, puška je okačena o rame i na leđima. Zato nas svi cene i poštuju - kaže Jovanović. Naučite da cenite ono što imate Na naše pitanje šta ga je motivisalo da ode u mirovnu misiju, Topalović kaže: - Motiviše me da upoznajem druge kulture. Neka mistika ima tamo. Upoznavanje različitih običaja otvara nam vidike, mi svi živimo u jednoj državi, imamo jednu vojsku. Kada odete u mirovnu misiju imate priliku da se uporedite, da uporedite vašu vojsku sa drugom vojskom ali i da uporedite vašu državu sa drugom državom. Onda naučite da cenite šta su vaše generacije ostavile vama, ali i pokupite korisno od drugih što možete da primenite u svom kontekstu. Topalović zaključuje da se u drugoj, dalekoj sredini nauči kako razumeti nečije shvatanje vremena. - Shvatite da neke nacije razmišljaju vekovima, neke u decenijama, neke od danas do večeras. Kad naučite da shvatate kako ljudi prilaze rešavanju nekog problema, onda shvatite da se u stvari većina konflikata zasniva, upravo, na različitim percepcijama - zaključio je Topalović.
  18. Američki astronaut Alan Bin, četvrti čovek koji je hodao po Mesecu, umro u 87. godini u Hjustonu, posle kraće bolesti. Bin je bio pilot lunarnog modela "Apola 12", druge posade koja se spustila na Mesec, 1969. godine. Bin kao komandant Skajlaba 3 u svemirskoj šetnji, 1973. godine Posle toga je Bin 1973. bio komandant posade američke prve svemirske stanice "Skajlab". "Alan Bin je jednom rekao: 'Imao sam najlepši život na svetu'", saopštio je administrator NASA Džim Brajdenstajn, preneo je Rojters. Bin je rođen 15. marta 1932. godine. Proveo je 1.671 sat i 45 minuta u svemiru, od čega 10 sati i 26 minuta na Mesecu i u Zemljinoj orbiti. Bin je dao otkaz u NASA 1981. godine i posvetio se slikarstvu. Njegove slike uglavnom predstavljaju ono što je doživeo kao astronaut. Naslikao je brojne mesečeve pejzaže i dočarao na platnu kosmičke avanture njega i njegovih kolega iz vremena Apolo misija. "Čak i kad bih živeo 185 godina, ne bih ostao bez inspiracije na tu temu", rekao je jednom prilikom Bin. Škotlanđanin poreklom, na Mesec je poneo i komadić tartana klana MekBin, čiji je potomak. Bio je pilot, vazduhoplovni inženjer i astronaut.
  19. Хаха, нека је против Бјелорусије...па макар било и трагикомично... Bjelorusija je jedina zemlja u Europi koja još uvijek izvršava smrtnu kaznu, a način kako se to vrši u ovoj "posljednjoj europskoj diktaturi", kako je često nazivaju, izaziva zgražanje organizacija za zaštitu ljudskih prava. Osuđenike na smrtnu kaznu pogubljuje se metkom u glavu. Od 1991. na taj je način smaknuto više od 300 ljudi. Amnesty International broji dvojicu pogubljenih prošle godine , a vjeruje se da najmanje šestorica sada čekaju smrt. (Prema bjeloruskim zakonima, žene ne mogu biti osuđene na smrt.) Osuđene na smrt drže u jednoj od ćelija u podrumu zatvora koji se nalazi u djelomično razrušenoj zgradi dvorca iz 19. stoljeća u središtu Minska. Tamo na njima vrše "psihološki pritisak" i često koriste "mučenje i drugi okrutan, nehuman i ponižavajući tretman", kako stoji u izvještaju iz 2016. lokalne skupine za ljudska prava Viasna. Cijeli postupak je zavijen tajnom jer aktivisti i novinari vrlo rijetko dobivaju pristup osuđenicima. Zatvorenici ne smiju leći ili sjesti na svoje krevete izvan vremena koje je predviđeno za spavanje, te većinu svojih posljednjih dana provode hodajući po ćeliji. Čak se često ne poštuje ni njhovo pravo da šalju i primaju pisma. "Uvjeti su zapanjujući - ophode se prema njima kao da su već mrtvi", kazala je za BBC aktivistica Amnesty Internationala Aisha Jung. Gennady Yakovitsky živio je u gradu Vileyka, oko 100 kilometara udaljenog od Minska, kad je optužen za ubojstvo svoje 35-godišnje partnerice u njihovom stanu nakon dva dana alkoholiziranja s prijateljima u srpnju 2015. Navodno su se posvađali, on ju je udario šakom nekoliko puta i zatim su otišli svatko u svoju sobu. Yakovitsky je zaspao, a kada se probudio našao ju je mrtvu, sa slomljenom čeljusti i djelomično golu. Obukao ju je u odjeću na kojoj je opazio nepoznate mrlje krvi, te pozvao policiju. Nakon tri dana je uhićen. Aktivisti govore kako je tijekom ispitivanja bio podvrdnut psihološkom pritisku, a ljudi koji su bili u stanu u vrijeme događaja davali su kontradiktorna svjedočenja. Jedan od svjedoka ček se pijan pojavio na sudu, a kasnije su rekli da se ničeg ne mogu sjetiti. Njegova kći tvrdi da nije bilo nikakvih dokaza, ali su ga svejedno osudili na smrt, pri čemu je "glavni dokaz" bila činjenica da je Yakovitsky već bio osuđen na smrt zbog ubojstva 1989., ali mu je ta kazna bila pretvorena u 15-godišnju zatvorsku kaznu. Stoga su ga u siječnju 2016. osudili na smrtnu kaznu, iako je nijekao ubojstvo. Tijekom deset mjeseci bio je zatvoren u ćeliji bez sunčevog svjetla, a umjesto svjetlo bilo je neprestano upaljeno čak i dok je spavao. U strogoj izloaciji, bio mu je zabranjen svaki izlazak na otvoreno. Osim odvjetnika, smjeli su ga posjetiti samo članovi najuže obitelji, i to jednom mjesečno. Na dan pogubljenja zatvorenicima javni tužitelj kaže da je odbijena njihova molba za predsjedničkim oprostom. Zatim im povezom zastru oči i odvedu ih u posebnu sobu u koju može ući samo tužitelj. Osuđenike tamo prisile da kleknu i upucaju ih u glavu. Cijela procedura traje oko dvije minute. Rodbinu pogubljenih obavijeste tek nakon nekoliko tjedana, pa čak i mjeseci. U nekim slučajevima, obitelj pogubljenog dozna za smrt tek kada dobiju poštom kutiju s osobnim predmetima ubijenog. Obitelj nikada ne dobije tijelo pogubljenog, a mjesto na kojem se nalaze posmrtni ostaci ostaje državna tajna, iako to predstavlja očito kršenje ljudskih prava i zatvorenika i njegove obitelji. Posebni izvjestitelj UN-a Miklós Haraszti kazao je 2017. da takva praksa predstavlja torturu. Bjelorusi su se na referendumu 1996. izjasnili protiv ukidanja smrtne kazne, i to čak 80% njih, ali tom rezultatu referenduma izvan Bjelorusije malo tko vjeruje, kao i rezultatima ostalih glasanja u zemlji gdje je Aleksandar Lukašenko na vlasti neprestano od 1994. godine. Gennady Yakovitsky se putem odvjetnika žalio na presudu i ukazivao da suđenje nije bilo pravedno, te da uopće nije uzeta u obzir krv neutvrđenog porijekla, pronađena ispod noktiju žrtve. Svejedno, pogubljen je u studenom 2016., s 49 godina. Mjesec dana nakon smaknuća njegova je obitelj primila pismo s potvrdom da je kazna izvršena. Njegova kći Alexandra nije dobila ništa od njegovih osobnih stvari i nije mogla vidjeti ni njegovo tijelo. Alexandra se sada aktivno bavi kampanjom protiv smrtne kazne u Bjelorusiji, javlja BBC. https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/jezive-tajne-posljednje-europske-diktature-jedina-su-zemlja-starog-kontinenta-koja-izvrsava-smrtnu-kaznu-a-nacin-na-koji-to-rade-ledi-krv-u-zilama/7365192/
  20. Australijski naučnik Dejvid Gudal eutanaziran je juče u 104. godini u klinici u Švajcarskoj. Preminuo je mirno u 12:30 po podne u Bazelu, a u trenucima kada su mu lekari ubrizgavali smrtonosnu dozu lekova, Gudal je bio okružen svojom porodicom. Vremešni naučnik je sve vreme pokazivao neverovatno veliku želju da konačno „ode s ovog sveta“. A dok je njegova porodica popunjavala formulare, on ih je sve vreme požurivao i prigovarao. – Šta čekamo? Hoćemo li više krenuti? – rekao im je. Njegove poslednje reči opisao je doktor Filip Nitške. Pre ubrizgavanja smrtonosne injekcije, lekar je Gudalu postavio četiri pitanja. Pitao ga je kako se zove, datum rođenja, zašto je došao u kliniku i čemu se nada nakon smrti. Poslednji odgovor zapanjio je sve. – Samo se nadam da će mi srce stati – rekao je. Nakon ubrizgavanja injekcije svi su čekali da naučnik utone u večni san, ali očigledno je i ta procedura bila previše za ekscentričnog naučnika. – Koliko sve ovo traje?! – pitao je. To su ujedno bile i poslednje Gudalove reči, a nekoliko trenutaka kasnije je umro. Lekar kaže da nikada ništa slično nije ni čuo tokom svoje karijere. – Gospodin je očigledno bio nestrpljiv – rekao je doktor. link
  21. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  22. Da ne brinete, redov Rajan je spasen. Ali, kako spasiti poslednji ostatak legendarne fabrike aviona? Senka smrti ponovo se nadnela nad jedini preostali dokaz postojanja prve srpske fabrike aviona "Ikarus" - njenu upravnu zgradu. Osam decenija stara lepotica, na nebranjenom graničnom prelazu između Zemuna i Novog Beograda, u bloku 9A, bije poslednju bitku. Lokalni David bije boj protiv globalnog Golijata, stvarni spomenik prošlosti bije bitku protiv instant simbola današnjice. Pa nešto mislim: moraju li investitori uvek i svuda s ledenim mirom da naplaćuju danak u betonu i parkinzima? Predahnu li ponekad malo u osvajačkom galopu? Svestan sam da je Sen Tropez, primera radi, bio beznačajno ribarsko seoce sve dok se na njegovoj obali Brižit Bardo nije svukla pred paparacima. Danas je to prenaseljeni luna park. I Igalo, rodno mesto moje majke, bilo je seoce na pola sata hoda od Hercegnovog. Danas se pitam kako ne potone u ustajalo bokokotorsko more pod težinom hotela, solitera, banja, odmarališta, tržnih centara i betoniranih molova? Odgovor se krije u magičnim rečima koje mnoga vrata otvaraju, ali pritom ruše i artefakte prošlosti: tamo turizam, ovde urbanizam. I tamo i ovde, nove nastambe stešnjene su jedna uz drugu. Ako želite, možete i veš da prostirete između balkona, kao da ste se zaglavili u srednjovekovnim uličicama. Kakvi to turizmi i urbanizmi prete da s lica zemlje zbrišu najstariju građevinu Novog Beograda, nastalu u vremenu kada se stotine hektara močvarnog zemljišta nisu zvale Novi Beograd i kada oko nje nije bilo ničega osim "Ikarusovih" hala i avionskih pista? Već jednom je uzburkala javnost, pretprošle godine, kada se na noge digao misleći svet, svestan da preostalo zrnce poznate istorije vredi više od instant projekta (ne)poznatog investitora. A gle, tačno prekoputa, u soliteru u Gramšijevoj ulici, živeo je i Čeda Janić, pilot, istoričar i osnivač Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva. Posmatrao je iz svog stana na 14. spratu zgradu "Ikarusa" na istoku i ostatke hangara starog zemunskog aerodroma na zapadu, tamo negde iza Airport Citija. Mislim da i danas njegov duh lebdi nad ovim prostorom, nekada neprikosnovenim carstvom srpske avijacije. Dečiji centar, koji koristi enterijere negdašnjeg "Ikarusa", dobio je nalog od vlasnika zgrade da se iseli za tri meseca, jer će zgradu rušiti. Zaposleni s nevericom čitaju da zgrada nema nikakvu zaštitu - ni kulturnu, ni istorijsku, još od decembra 2015. Znači da je investitor, čim je prestala građanska graja iz oktobra te godine, sačekao da u nastalom zatišju dobije na vremenu. Dobio ga je, pa će sad na istom mestu podići poslovno-stambeni objekat s podzemnim garažama, a navodno sačuvati reljef frontalne fasade. U dopisu stoji da ima čak i dozvolu Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika (!?), što je, blago rečeno, neshvatljivo. O značaju zgrade kojoj se omča ponovo obavija oko vrata, ali i o građanskoj inicijativi iz 2015, možete da se podsetite na Jutjub linku https://www.youtube.com/watch?v=jX_o1IquTmQ. S druge strane, ja sam priredio album fotografija da nas, od sada pa zanavek, podsećaju na godine, a evo i povode koji prethode rušenju ovog istorijskog spomenika. Ako je Zavod za zaštitu spomenika kulture ravnodušan prema sudbini upravne zgrade prve srpske fabrike aviona, za očekivati je da nije ravnodušan i Muzej vazduhoplovstva. A ako je i on, slobodno me onda pitajte zašto nisam iznenađen... Parafraziram reči Veljka Zajca, jednog od stanara bloka 9a (imate ga u video-priči): "Tu su pravili avione koji su branili Beograd. A danas, danas niko ne može da odbrani poslednji dokaz tog vremena." Zoran Modli https://www.facebook.com/zoran.modli/posts/10212053402720836
  23. Danijela

    Leptir koji je čuvao duh grada

    Na današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta Di-džej Čupko, Lepa Brena, Vlada Perović i Neša Leptir u klubu "Duga" / Foto Arhiva "Novosti" NA današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta. Beogradski šmeker, tokom svog kratkog ali plodonosnog života, uvek je zračio optimizmom i širio ljubav i smeh, a prezirao negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Karijeru je počeo kao pevač i vođa “Poslednje igre leptira”, a debi album “Napokon ploča” iz 1982. sa hitovima “Vrati se” i “Nataša” doneo im je veliku popularnost, pa su iste godine održali 15 rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. PIL je do raspada 1989. objavio još četiri albuma sa hitovima “Sličuge”, “Srce od meda”, “Dečko ajde oladi”, “Grudi moje balkanske”, “Umiru jeleni”, “Taksi”, “Ruska čokolada”... Za jedini solo album “Niko nema što Piton imade”, parodiju “novokomponovane muzike”, Neša je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević Piton. Tokom 1989. otkriveni su mu rak testisa u kasnom stadijumu i metastaze na mozgu. Uprkos operaciji, Neša Leptir je preminuo 12. februara 1990. Imao je samo 30 godina. Samo 20 minuta pre nego što je umro, na pitanje svoga brata Željka kako mu je, odgovorio je: “Ne mogu baš da igram fudbal.” Njegova poslednja pesma “Modra bajka” posthumno je objavljena na istoimenoj kompilaciji hitova PIL. - Neša je imao ogromnu energiju - seća se svog prijatelja i kolege Mićko Ljubičić. - Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno. Iz njega su kuljali vanscenski šarm i duhovitost, bio je vrhunski profesionalac, koji je znao da oseti i najtananiju vibraciju publike. Neke pesme su mu bile lagane i lepršave, druge ozbiljne i duboke, ali uvek iskrene i emotivne, sa onom njegovom žicom pomerenosti i duhom, zbog čega su ljudi toliko voleli Nešu. Bio je jedna potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstrovertnom. http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:711241-PRE-28-GODINA-UMRO-BEOGRADSKI-SMEKER-Leptir-koji-je-cuvao-duh-grada
×
×
  • Create New...