Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'koji'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 64 results

  1. “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim slogu, zajedništvo i pomirenje, branim brata, jer smo vam davno poručili: napadnite jednog, napali ste sve, udarite na Danila, udarili ste na mene, jer mi znamo samo za jedno i tako će biti dok hodamo ovom zemljom – brat za brata, a ne brat protiv brata”, istakao je Ćeman Da Demokratska Crna Gora baštini ideale sloge, zajedništva, međusobnog poštovanja i uvažavanja, nedvosmisleno je potvrdila izjava poslanika te partije, muslimana iz Bijelog Polja, Dženana Kolića, koji se oštro usprotivio otimanju imovine od vjerskih zajednica. Kolić je pozvao aktuelnu vlast da povuče Predlog zakona o slobodi vjeroispovijesti, kazavši da je to Zakon koji unosi razdor i izaziva međubratsku mržnju. Bečić i Ćeman(Foto: Demokrate) U video izjavi, u kojoj je Kolić poslao poruke ljubavi i mira, a koje su probudile pozitivne emocije kod ljudi svih vjera i nacija, ne samo u Crnoj Gori, već i u cijelom regionu, oglasio se još jedan političar islamske vjeroispovijesti. Naime, ljekar iz Petnjice i potpredsjednik Demokrata, dr Albin Ćeman, u vezi sa Predlogom zakona o slobodi vjerosipovijesti, kojim aktuelna vlast u Crnoj Gori pokušava oteti vjerske objekte, obratio se svojoj braći – muslimanima, katolicima i pravoslavcima. Ćeman(Foto: Demokrate) “Poučeni nemilim istorijskim događajima i dubokim podjelama, naučili smo da na ovim prostorima gradimo mostove prijateljstva, bratske ljubavi i solidarnosti. Međusobno smo se uvijek pomagali, slagali i jedni drugima bili najčvršći oslonac, zbog nas, naših predaka i naših potomaka. Moj Bajram i vaš Božić, moj merhamet i vaše čojstvo, moja džamija i vaša crkva i katedrala, moj Muhamed, a vaš Sveti Vasilije i Sveti Tripun, za mene i moju porodicu su bile i ostale svetinje koje su nas na ovim i svim drugim prostorima sabrale, neraskidivo i trajno vezale”, kazao je on. Ćeman(Foto: Demokratska Crna Gora) Ćeman je istakao da on, Bošnjak iz Petnjice, ljekar i potpredsjednik Demokrata, neće glavu okretati, neće se praviti nijem i neće ćutati samo zato što je napadnut Hram Svetog Vladimira u Baru i Katedrala Svetog Tripuna u Kotoru, a ne njegova džamija u Petnjici. “Neću da ćutim, neću da se pravim da ništa ne vidim i ne čujem, neću da sjedim mirno i pognute glave, dok me svađaju sa mojim najboljim drugom, sa mojim komšijom, sa mojim kolegama, sa mojom braćom i prijateljima, sa mojim muslimanima, katolicima i pravoslavcima. Neću da ćutim i nijemo posmatram dok od naroda otimaju džamije i pretvaraju ih u velelepne privatne vile, hramove u hipermarkete, a katedrale u slastičare i restorane”, naveo je Ćeman. Ćeman(Foto: Demokrate) On je dodao da kao ljekar i humanista nikada nije dijelio ljude na vjere i nacije, te da kada liječi ne pita kako se neko zove, već kako mu može pomoći, a kao političar kada se bori protiv kriminalaca, ne gleda koje su vjere, već ih pobjeđuje zato što su kriminalci. “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim slogu, zajedništvo i pomirenje, branim brata, jer smo vam davno poručili: napadnite jednog, napali ste sve, udarite na Danila, udarili ste na mene, jer mi znamo samo za jedno i tako će biti dok hodamo ovom zemljom – brat za brata, a ne brat protiv brata”, istakao je Ćeman. Ćeman(Foto: Demokrate) ĆEMAN: POKAZAĆEMO VAM ŠTA ZNAČI ZAJEDNIŠTVO SVIH VJERA I NACIJA “Dođite, ako smijete, da nam otmete džamiju iz 16. vijeka u Petnjici, pa ćete osjetiti snagu svih vjera i nacija, snagu svih ljudi i svih porodica. Pokazaćemo vam šta znači zajedništvo, sloga i bratska ljubav. Branićemo je zajedno i ja i moj kolega Novica iz Berana i Štjefan iz Tuzi”, kazao je Ćeman. Bečić i Ćeman(Foto: Demokrate) Ćeman je pozvao DPS da pokuša da otme Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru, i istakao da će, u tom slučaju, svojim očima vidjeti kako pošteni i časni ljudi svih vjera i nacija iz svih krajeva i svih džamija i katedrala, brane vjerske objekte svojih komšija i prijatelja. “Usudite se da otmete katedralu Svetog Tripuna u Kotoru, pa ćete pobjeći pred snagom sloge i zajedništva Alekse, Albina, Štjefana, Dženana, Vilsona, Marije, Zdenke, kojima je dosta vašeg štetnog višedecenijskog, identitetskog i pećinskog inžinjeringa. Kada je ugrožena Zdenkina i Štjefanova svetinja, braniću je, jer će i oni braniti moju. Zato ne damo naše svetinje, jer ljubav koju nosimo sa svojih ognjišta, jača od vaše mržnje, vaših hotela, banaka i restorana. A plamen naših ognjišta svih vjera i svih nacija nikada nećete i ne možete ugasiti”, zaključio je potpredsjednik Demokrata, dr Albin Ćeman. Video koji šeruju svi: dr Albin Ćeman: Ako udarite na Ostrog izaći ćemo iz svih džamija i stati u odbranu WWW.VIJESTI.ME “Kao građanin i vjernik, kao brat i Alekse i Antona, kada branim, ne branim samo džamije, već branim ugrožene, branim principe, branim pravdu, branim i hramove, i katredale, i džamije, branim...
  2. ALARMANTNO, POČELO UBIJANJE? Ubijen Mišakov gost koji je govorio o masovnoj manipulaciji čovječanstva! WWW.NOVI-SVJETSKI-POREDAK.COM Padaju glave zbog istine? Otvoreno govorio o eliti koja vlada i...
  3. Otvorio sam novu temu, postoji stara, samo da potvrdim ono sto sam govorio o mitr. Amfilohiju i njegovom razumijevanju uzivo, jer je to i Vuk isto izjavio: Tačno je, krstio sam se u hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici ali o detaljima tog čina ne mogu da vam govorim. Sami čin je tajan, to je zavjet između mene, crkve i mog kuma“, priča u u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) 19 godišnji Vuk Adžić iz Kolašina, prva trans osoba koja se krstila u nekom od svetilišta Mitropolije crnogorsko primorske Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, koja je do sada ispoljavala izrazito negativne stavove prema LGBT populaciji. Objavljeno: 06. 11. 2019 - 15:29 Za to je dobio blagoslov Mitropolita Amfilohija, a za RSE između ostalog govori zašto mu je vjera važna u životu i koliko mu je pomogla da se suoči sa traumama od napada na pragu porodične kuće, u avgustu ove godine. "Religija je veoma važna u mom životu. U jednom periodu imao sam samo religiju uz sebe. Vjera me je održala u životu. Ono što sam i ranije govorio jeste da se nakon napada na mene ispred praga porodične kuće, sigurno osjećam samo u crkvi i da je ona neka moja sigurna luka gdje znam da mogu uvijek da dođem i da budem prihvaćen kao čovjek. Za mene je religija ljubav. Sami Mitropolit Amfilohije o kojem imam samo lijepe stvari da kažem dao mi je blagoslov da mogu da se krstim. Neizmjerno sam mu zahvalan na tome i želim da poručim da je jedno ono što o njemu izlazi u medije a sasvim drugo ono što on jeste – dobar čovjek koji ima razumijevanja", rekao je Adžić Transrodna osoba Vuk Adžić, nakon krštenja: Amfilohije je dobar čovjek, koji ima razumijevanja M.PORTALANALITIKA.ME
  4. Nisam pravoslavne vere, ali verujem u Boga. Ne pripadam ni jednoj religiji, molim se Bogu i treudim se da nikome ne cinim zlo. Pre tri nedelje mi je umro brat. Dobio je mozdani udar i poceo je sasvim polako da se oporavlja, ali onda su nam jednog jutra javili da je umro. Od onda ne mogu da nadjem ni svoj mir, ni utehu. Ne razumem zasto mu Bog nije pomogao da ostane ziv. Niko od nas u familiji nije ni 0110_hahaha ni zla osoba, trudimo se da zivimo svoj zivot kako znamo i umemo moleci se Boigu i ziveci posteno. Brat mi je bio mladji 6 godina od mene i ja se pitam zasto sam ja jos uvek ziva, kada sam i ja imala mozdani uda pre par godina, samo je bio mnogo laksi i danas nemam nikakvih posledica, a on je, jadan, morao da umre. Zasto je to moralo da se dogodi i da se cela familija baci u ocaj. Moj tata ima od tada problem sa Bogom, jer je ceo zivot govorio kako je jedino sto moli Boga da ni jedno njegovo dete ne umre pre njega, a sada se bas to desilo. Recite mi, ima li utehe za mene ili moram svaki dan da dozivljavam cepanje srca iznova, samo sto otvorim oci?
  5. Ljudske ličnosti individualne su kao i otisci prstiju. Temperamenti, prošlosti i vrednosti veoma se razlikuju, kao i uticaji roditelja na decu i reakcije dece na uticaje roditelja. Svaki roditelj treba da nađe vaspitni stil koji odgovara njegovoj/njenoj ličnosti i moći će fino da podešava i usklađuje taj stil, pod uslovom da znaju koji pristupi će najverovatnije da vode njihovu decu ka tome da postanu srećne i odgovorne odrasle osobe.
  6. - Prolazimo kroz dvogodišnji pakao. Sin je bio reprezentativac u tekvondou i američkom fudbalu, vanserijski talenat za harmoniku i gitaru, odličan đak, preinteligentno dete... Odjednom je počeo čudno da se ponaša. Počeo je da puši marihuanu sa društvom iz kraja i eto sada se vrtimo u krug njegove zavisnosti i agresivnosti i naše nemoći da mu pomognemo. Ovim rečima Kosana Bulatović (39) iz Kragujevca počinje svoju ispovest o problemima koje ima sa sinom pošto je upao u kandže droge. Njen sin V.B. ima svega 16 godina. Drogu konzumira, kako majka sumnja već treću godinu. Dolazio je u početku kući zamišljen, svetlucavih očiju, usporen… Kada su uradili test, on je bio pozitivan na marihuanu. Kosana je sa suprugom krenula odmah da obija pragove ordinacija psihijatra i psihologa, Centra za socijalni rad… Međutim, sve je gore i gore… - Postao je zavisnik. Priznao nam je da je koristio ekstazi, mislim da puši opijum, postaje agresivan. U kući imam šestogodišnju kćerkicu, poslednji put sam morala da ga prijavim policiji. Jednom je sve polomio po kući, čak i televizor i samopovredio se.. Prošle nedelje je uhapšen sa drogom. Trenutno je u “Lazi Lazareviću”…- priča nam Kosana, lomeći ruke, uverena da svom detetu, ipak, može da pomogne. A ona i suprug su svoj život podredili toj misiji. Suprug je otišao u inostranstvo da bi mogao da finansira dodatna lečenja, ona je sa ovdašnjim psiholozima pokušavala da prodre u srž problema. Puna je reči hvale za posvećenost doktorke Ružice iz ovdašnjeg Kliničkog centra “Kragujevac” i uopšte lekare ove ustanove… - Sa doktorkom Ružicom smo dosta vremena proveli da bi smo utvrdili korene bolesti, da li ima psihičkih poremećaja, preduslova da počne da se drogira. I ništa. Čista obest. Sada smo u fazi da mu je neophodna izolovanost, ali nemam podršku Centra za socijalni rad... Niko ne može da razume dok Vas ne snađe. Pa zar ja koja sam ga nosila u stomaku devet meseci želim mu loše i kako je mojoj duši kada moram da ga smestim u psihijatrijsku ustanovu ili prijavim policiji - priča u dahu Kosana, kako se našla u začaranom krugu administracije i teške roditeljske uloge kojoj je život namenio. Ni slutila nije da će sa bivšim suprugom po kragujevačkim ulicama vijati sa dilerima droge, da će stražariti ispred škole, dovodeći u opasnost i sebe i svoju porodicu. Ni to nije pomoglo. Kada se zatvori jedan izvor, droga se nađe na drugom mestu. - Sve je prodao iz kuće. Dukseve, čak i čarape… Mi svoje stvari krijemo. Živim sa bolesnom kćerkicom kojoj je neophodna svakodnevna terapija. Počeo je u mom prisustvu da naručuje drogu. Zavisnik je. Plašim se da je počeo da diluje, da bi zadovoljio svoju zavisnost. Ja i suprug mu ne dajemo novac, pošto otvoreno kaže zašta mu treba. U školu ne ide. Ostala nam je jedino potpuna izolacija. Stručnjaci kažu da imamo šansi još godinu dana - kaže naša sagovornica u ispovesti kojom želi da objasni i sebi i drugima kako je došla u situaciju da je nemoćna da pomogne svom detetu. U očima joj je strah. Sinovljeva verbalna agresivnost može olako da preraste i u fizičku. A tada će već biti kasno… “Moj sin je preinteligentan manipulator” - On je preinteligentan manipulator, sa tim se svi slažu. Kada mu je otac uradio test na drogu I video da je uzima, prijavio ga je za nasilje u porodici. Pred nama je jedna priča, a čim stupi u kontakt sa drugima prilagođava se situaciji da nekad niko ne bi ni pomislio da je ikada probao drogu. Umesto da odgajam genija, da se na vreme i agresivnije krenulo u njegovo lečenje, sada se vijam sa dilerima, prijavljujem ga policiji i obijam pragove bolnica - priča nam u svojoj ispovesti majka. izvor
  7. Ko po vama, od svetskih lidera zaslužuje Crkveni orden i zašto?
  8. Ahtung ! Ahtung ! Nešto baš razmišljam, inspirisan temom o ženama i parama i ljubavi, o tome koje to reči žene vole da čuju od muškaraca ? Tema je naučno-istraživačkog karaktera pa vas molim da budete ozbiljni. Neka glasaju i ljudi i žene...svi. Živeli !
  9. Proteklog vikenda otvoren je Muzej žrtvama stravičnog masovnog zločina iz Drugog svjetskog rata. U Starom Brodu, kod Višegrada, iz hladne rijeke Drine izranjaju ljudske figure čija lica odražavaju sav užas njihovog stradanja. Razgovarali smo sa Bojanom Mikulićem, umjetnikom koji je izradio ovo monumentalno djelo od preko 30 skulptura, za šta mu je bilo potrebno osam mjeseci intenzivnog rada. Najveći izazov bio je napraviti nekoliko desetina različitih izraza lica i tijela, koji bi dočarali svu strahotu koju su ovi nesrećni ljudi proživljavali u posljednjim trenucima svog života. „Pokušao sam da pretpostavim kako su se ljudi osećali u tim momentima stradanja. Pokušao sam da prođem kroz osećanja kroz koja su oni prolazili, osećanja straha, bola, nade, beznađa, patnje, smrti. Tako da sam kroz te različite likove i grimase pokušao to da dočaram. Anatomija je bila zahtevna, morao sam pokazati taj grč, a jednu ruku koja pokazuje emocije nije ništa lakše uraditi od grimase na licu. Sve je podjednako bilo zahtevno kao i lice“, priča nam Bojan. Mikulić kaže da nije znao za ovaj strašni zločin prije nego što se prijavio na poziv koji su investitori Daka Davidović i Spasoje Albijanić uputili za izradu skulptura za spomen kompleks u Starom Brodu. “Nakon što sam odabran za ovaj posao, više sam se uputio u dešavanja na ovim prostorima iz 1942. godine. Investitori su krenuli čistog srca u to i uložili toliko sredstava, energije i ljubavi. Drago mi je što sam na neki način doprineo obelodanjivanju zločina za koje se dugo nije znalo”, kaže Mikulić. Naime, više od 6 000 Srba Sarajevsko-romanijske regije u Starom Brodu i Miloševićima ubile su ustaške jedinice, predvođene Jurom Francetićem. U proljeće 1942. godine krenula je ofanziva sa namjerom da se protjera i pobije srpsko stanovništvo iz istočnog dijela BiH kako bi ostvarili svoj cilj - granicu Nezavisne Države Hrvatske na Drini. Nesrećni ljudi pokušali su da pređu rijeku Drinu i potraže spas u Srbiji. Muzej u Starom Brodu rađen je prema projektu arhitekte Novice Motike, a Bojan ističe značaj i drugih ljudi koji su učestvovali na izradi i postavljanju skulptura u rijeku Drinu, a koji su to najviše činili iz entuzijazma. „Završni deo vajarskog rada uradila je Livnica „Janković“ iz Smedereva, gde je Zoran Janković vodio celi posao. Uzeli su kalupe i odneli u svoju livnicu, gde su njihovi radnici kao i ja imali radno vreme i po 14 sati dnevno u tom periodu. To su neverovatno vredni ljudi, što je neuobičajeno u današnje vreme na ovim prostorima. Ljudi iz Gorske službe spasavanja koji su postavljali ove teške skulpture u hladnu vodu rijeke Drine su divni ljudi. To su radili iz čistog entuzijazma. Cela ekipa je radila iz čistog entuzijazma, više nego iz bilo kojeg drugog razloga.“ Sve skulpture Mikulić je izradio u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje je stalno zaposlen. “Posebno sam zahvalan upravi Pozorišta na podršci i razumevanju, imam tu atelje gde mogu slobodno da radim. Doprinosim pozorištu i ono doprinosi mom radu, u dobroj smo simbiozi.” Iako veliki umjetnik, Bojan je po prirodi skroman i kaže da nikada nije promovisao svoj rad, niti je imao ambicije da se pojavljuje u medijima, ali da bi zbog svoje djece volio da oni nekada vide trag o djelima koja je stvarao. Interesovanje javnosti za njegov rad poraslo je zbog skulptura u Starom Brodu, ali Mikulić iza sebe ima još mnogo značajnih radova. Rođen je u Novom Sadu, a slikarstvo je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Magistrirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo, a samostalne izložbe imao je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD-u. Njegove skulpture trajno su postavljene u Turskoj, SAD, Srbiji i Bosni i Hercegovini. U Banjaluci živi sa suprugom i troje djece i kaže da se tu ukorijenio i da tu planira i ostati. „Ja bih voleo da ostanem ovde. Tragično mi je kad vidim koliko divnu zemlju imamo, a koliko bežimo iz nje. Nije toliko ni ekonomski faktor uzrok tome, koliko međuljudski odnosi. Neka ogorčenost nas tera jedne od drugih. Ali ja verujem da se stvari mogu promeniti nabolje, da ćemo steći svest o tome da živimo u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Putovao sam po Rusiji, Evropi, Americi, i mogu da kažem da imamo lepše predele od Švajcarske. Švajcarci su to kultivisali, ljudska ruka je to još ulepšala, ali naša geografija je po meni mnogo lepša i raznovrsnija. Strašno je što mi zaista ne znamo da živimo u njoj, ali nadam se da će se svest o tome promeniti i da ćemo naučiti da živimo.“ Milica PLAVŠIĆ
  10. ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj. Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi". SVI ZNAJU SVE Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji. Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka". Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog. "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive." Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu. Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni... "USTALO JE MALO I VELIKO" Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo. U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina. Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko". A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan. Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.
  11. Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat - nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke. Vasilijeva fotografija iz tog perioda
  12. Mogu da kažem da sam srećan čovek, imam porodicu, zdrav sam, radim posao koji volim… Međutim, da nije bilo knjiga uz koje sam pronašao unutrašnji mir, verovatno se sada ne bih ovako osećao. Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način. Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad. – Fokusiran sam na završavanje master rada na temu “Upravljanje bankarskim rizicima”, očekujem da to završim ove jeseni. Potrebna mi je novija literatura kako bih mogao da napišem rad i zaista bih bio zahvalan ukoliko bi neko mogao da mi pomogne. Teško je jer ova tema mi nije bliska u praksi, moj posao podrazumeva nešto potpuno drugo – iskreno će popularni Arsa. Ljubav prema čitanju spoznao je sasvim slučajno u 21. godini i od tada koristi svaki slobodan trenutak da pročita neko novo delo. – Nemam baš vremena za čitanje u poslednje vreme, ali nedavno sam pročitao “Monah Kalist” autora Milivoja Jovanovića. Preporučio bih je svima koji žele da pronađu svoj mir. Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način. Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad. Ne krije Arsa da su u momentu kada je odlučio da u petoj deceniji života upiše fakultet, tj. Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, mnogi sumnjičavo vrteli glavom. – Porodica mi je govorila da nisam normalan. Danas, nakon što je studije završio u roku i kada je na korak do master diplome, supruga i deca ponosno govore o njemu. Iako nema mnogo slobodnog vremena, Arsa, kako kaže, uspeva da pomogne supruzi oko kućnih poslova, da pročita pokoju knjigu, ali i da uživa u duhovnoj, crkvenoj muzici koja je njegova oaza mira. – Ono što se u mom životu događa predstavlja više od sna. A svoju nesvakidašnju životnu priču planira da prenese na papir, te nakon što zvanično postane master ekonomista, pisanje romana biće njegova preokupacija. Možda će jednog dana Arsina knjiga izazvati isti onaj osećaj kod nekog čitaoca kao što je kod njega probudila prva knjiga koju je pročitao. Da ga deca nadmaše Premda njegovi blizanci (22) nisu još upisali fakultete, on ne gubi nadu da će se to dogoditi i da će ga nadmašiti. – Ćerka i sin su završili Kožarsku školu i zasad nisu zainteresovani za studije uprkos mojim naporima da im objasnim lepotu učenja i čitanja. Sin trenutno radi preko omladinske u “Gradskoj čistoći” i kada je uvideo težinu posla, obećao mi je da će upisati fakultet – iskren je Arsa. Fotografija i – ruža Pažnja javnosti za ovog pasioniranog ljubitelja knjiga, vrednog radnika i marljivog studenta odjeknula je pre dve godine, kada je spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović objavila fotografiju sa Arsom na društvenoj mreži Instagrami pohvalila njegov trud da završi studije ekonomije. Danas, poznata spisateljica Arsu smatra svojim drugom i zove ga njenim herojem. Na promociji Mirjanine knjige u martu ove godine, Arsa joj je doneo ružu, kao mali znak zahvalnosti za svu podršku koju mu je pružila, što je posebno dirnulo Mojsilovićevu. Poruka Vladete Jerotića Arsa je posebno poštovanje gajio prema akademiku Vladeti Jerotiću. – Čistio sam oko Hrama Svetog Save kad se pojavio. Zaustavio sam ga i rekao mu da obožavam njegov lik i delo, a on mi je kazao: “Nema potrebe da obožavam njega, obožava se Bog”. Nisam znao šta da mu odgovorim, ali sam razumeo poruku. izvor
  13. ovog leta , moj apsolutni favorit je na žalost , sada ne mogu da ga jedem.... posne sladolede (tj.vodene) ne volim, iako oni možda bolje osvežavaju... da li vi jedete posne sladolede...?
  14. Zar ne bi bilo bolje kad bismo samo digli Zemlju u vazduh, pa da svršimo već jednom s tim?" Tomas (29) živi na istoku Engleske i iako je njegova ideja o dizanju sveta u vazduh tek misaoni eksperiment, on je siguran u jedno - ljudi ne treba da imaju bebe i naša vrsta treba postepeno da izumre. To je filozofija po imenu anti-natalizam. I dok ideja datira još iz stare Grčke, nedavno je dobila ogroman novi podsticaj na društvenim mrežama. Na Fejsbuku i Reditu postoje na desetine anti-natalističkih grupa, neke sa hiljadama članova. Na Reditu, r/antinatalism ima skoro 35.000 članova, dok samo jedna od na desetina Fejsbuk grupa sa anti-natalističkom temom ima više od 6.000. Oni su raspršeni širom sveta i imaju raznorazne razloge za svoja uverenja. Među njima su briga za genetsko nasleđe, izbegavanje patnje dece, koncept dobrovoljnog pristanka i zabrinutost za prenaseljenost i životnu sredinu. opsirnije na donjem linku https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-49341734
  15. Kompletna arhiva časopisa s kojim su mnoge generacije odrastale - Politikinog zabavnika - postavljena je online! I to - skroz besplatno!!! http://politikin-zabavnik.rs/public/magazini Novi brojevi objavljuju se s mesec dana zakašnjenja. Аrhiva od 1939. pa do sadašnjih najnovijih brojeva (s mesec dana zakašnjenja)! Pravi poklon za svu decu, i one malo starije koji se tako još uvek osećaju (makar to skrivali i u dubini duše). Čestitamo redakciji na ovom potezu!!! Čitaćemo se!!!
  16. Umjetničkih i pop kulturnih asocijacija na New York je mnoštvo. To je grad čiju su umjetničku scenu i kulturni identitet oblikovali Billie Holiday i Charlie Parker, Woodie Allen i Martin Scorsese, Andy Warhol i Roy Lichtenstein, Vladimir Nabokov i Paul Auster, Anne Sexton i Sylvia Plath, Arthur Miller i Elia Kazan, Joni Mitchell i Patty Smith, Velvet underground i Ramones, Lady Gaga i Lana Del Rey, Bitnici i pop art, Broadway i Marvel comics, doo wop i CBGB, Studio 54 i hip hop… Lista je impresivna i beskonačna. Ali New York je također asocijacija na jedan strip koji s ovim gradom nema ama baš ništa. Osim činjenice da se radnja stripa dešava baš u New Yorku. Riječ je, naravno, o Alan Fordu. Druga asocijacija na ovaj strip, puno jača u odnosu na onu njujoršku, jeste Jugoslavija. Zašto Jugoslavija, pita se prosječan neupućenik u strip kulturu. Pa zato jer je socijalistička Jugoslavija zemlja u kojoj je Alan Ford dosegnuo svoje zvjezdane vrhunce. U Jugoslaviji je ovaj strip bio popularniji nego u rodnoj mu Italiji. Zašto je neki pop kulturni proizvod poput Alan Forda tako moćno zaživio baš u SFRJ? Ili zašto je, recimo, film Valter brani Sarajevo bio toliko popularan u Kini? Pitanja su to koja godinama i decenijama intrigiraju. Za odgovor na prvo pitanje, tri su važna imena: Magnus, Bunker i Brixy. O njima nešto kasnije. Monty Python prije Monty Pythona Alan Ford bio je važan dio odrastanja i tinejdžerske kulture u Jugoslaviji, neka vrsta generacijskog trademarka. U tom kontekstu zanimljivo je uspoređivati ondašnjeg jugoslovenskog tinejdžera i njegovog ovovremenog vršnjaka, milenijalca, pripadnika Z generacije, kakogod. Prvi, osim Alan Forda, kupuje na obližnjem kiosku stripove iz Lunov Magnus strip edicije, Zlatne serije i drugih tadašnjih izdanja, oduševljavajući se pustolovinama Zagora, Mister Noa, Dylan Doga… Drugog više zanimaju stripovske ekranizacije na Torrentu ili Netflixu. Prvi čita Alan Forda u roto izdanju zagrebačkog Vijesnika, drugi kao digitalizirani proizvod u pdf formatu. Ova dva tinejdžera imaju i različite kulturne preferencije i prakse. Prvi kupuje lp ploče u Jugotonu, zaražen je punk-rock estetikom i mašta da ima vlastiti bend. Drugi se koristi Youtube prečicom kako bi svoje muzičke ideje i afinitete predstavio svekolikom onlajn pučanstvu. Prvom je Alan Ford nezamjenjiv dio odrastanja i razbibrige, drugom zanimljiv arheološki ostatak jednog izgubljenog vremena. Samo, bilo bi pogrešno Alan Forda isključivo vezati za tinejdžersku kulturu. Zapravo, Alan Ford je više bio strip za odrasle koji je savršeno probijao generacijsku barijeru prema dole, nametnuvši se kao vrhunsko transgeneracijsko stripovsko štivo. Alan Ford parodira široku paletu stvarnih i fikcionalnih likova, od Robina Hooda i Jamesa Bonda do raznih likova iz hladno-ratovske i drugih historijskih epoha. Parodira sâmo društvo, sâmu povijest. S tim u vezi, neizbježne su poetičke analogije Alan Forda i Monty Pythona. Alan Frod je bio strip varijanta skeča i parodije, Monty Python prije Monty Pythona. Svaka epizoda ovog stripa, koju potpisuje dvojac Magnus & Bunker, doima se kao dobro osmišljen skeč, kao montipajtonovska društvena parodija. A tu je i jedna zanimljiva podudarnost - prvi broj Alan Forda i prva epizoda Letećeg cirkusa Montyja Pythona pojavili su se iste, 1969. godine, što će reći prije ravno 50 godina, s tim da je Alan Ford koji mjesec stariji. Vatromet likova Likove u Alan Fordu čini skupina diletanata s društvenog ruba i šarolikih karaktera kojima se namjestilo da postanu tajni agenti. Oni djeluju u okrilju tajne organizacije poznate kao Grupa TNT. Nerijetko doživljavaju james-bondovske avanture, ali daleko od bilo kakvog glamura. Smokinzi, kazina, kokteli, lijepe žene i bijesni automobili ne postoje u njihovom svijetu. Osim možda u snovima naslovnog lika (vidjeti epizodu: Žalosna priča o mladom bogatašu). Broj 1 je vođa ove tajne družine, nešto kao M iz serijala o James Bondu. Neobično je živahan paralitik slonovskog pamćenja. Niko ne zna koliko ima godina. Pretpostavlja se da je Metuzalem njegov mlađi brat. Tu su i jarani mu iz prošlosti, Homer, Julije Cezar i Karlo Veliki, svi odreda dobro mlađi od njega. Nepopravljivo je autoritaran i još nepopravljivije škrt. Ima nekonvencionalne metode zavođenja discipline - koristi drveni štap kao pedagoško sredstvo da ošine po tintari svakog ko se usprotivi njegovom autoritetu. Najčešća žrtva njegove štap-pedagogije je impulsivni Bob Rock. Autor je mudrosti iz naslova teksta. Bob Rock je tajni agent malog rasta i velikog nosa, karikaturalni hobit u odijelu Sherlock Holmesa. Arthur Conan Doyle teško da je mogao i zamisliti da će njegov najpoznatiji fikcionalni lik reinkarnirati kao nosati cinik u jednoj komičnoj stripovskoj travestiji. Lik Boba Rocka ujedno je i autoironični portret Roberta Raviole Magnusa, najzaslužnijeg za vizualni identitet ovog stripa. Njegov karakter obojen je ciničnim grimasama i zajedljivim verbalnim žaokama. Otrovno duhovit i sarkastičan, Bob je možda i najsmiješniji lik ove stripovske franšize. Brzog je jezika i vulkanskog temperamenta. Lako se usplahiri i plane. Laki je malo nervozan, rekao bi Milutin Topalović. Tu je i Sir Oliver, uglađeni engleski plemić a zapravo sitni prevarant i probisvijet. Otmjeni hohštapler s monoklom i cilindrom, kombinacija uglađenog snoba i seoske varalice. Džeparoš svjetske klase i ljepljivih prstiju kojima temeljito prazni ženske torbice i tuđe džepove. Policija nikako da mu dohaka. Halo Bing, kako brat, rečenica je koja se urezala u kolektivnu memoriju Alan Ford fanova štokavskog imaginarija. Jeremija je stripovsko oličenje hipohondra, moliereovski komičan i trajno nesretan što nema vlastitu apoteku. Najbolji mu je ahbab unutar grupe TNT Debeli Šef, lijeni menadžer glavnog štaba grupe - oronule i propuhu izložene legendarne cvjećarnice u njujorškoj Petoj aveniji. Obojica su razvili strast prema spavanju i dokolici. A tek Grunf. Njemački veteran s iskustvom oba svjetska rata i izumitelj s letačkim iskustvom. Nacistička prošlost povremeno oživi u njegovoj gestikulaciji. Pa bi kolege iz grupe TNT nerijetko pozdravljao visoko uzdignutom rukom, mjereći valjda neke imaginarne kukuruze u Bavarskoj. Njegovi su izumi legendarni a slogani još legendarniji, najčešće ispisani na majici: Bolje izdati knjigu nego prijatelja, Bolje herojski ustuknuti nego kukavički pobijediti, Bolje ispasti budala nego iz vlaka, Prvo hopni, pa reci skoč… Alana Forda, prostodušnog i naivnog naslovnog junaka, lijepo je nacrtao Miljenko Jergović, portretirajući ga i stavljajući u kulturno-povijesni i vremenski kontekst: “Alan Ford lijep je i mlad, po zanimanju reklamni crtač i kopirajter. Plavokos, u crnim uskim hlačama i dolčevitki, prototip je studenta egzistencijalista s kraja šezdesetih, iz onoga posljednjeg idealističkog doba Europe, kada su se mladići odlučivali na samoubojstvo iz filozofskih razloga.” Jergović je jednim potezom oslikao Alana i cijelu jednu epohu, pokazujući i ovdje da vješto barata perom i sociološko-literarnim figurama. Manje je poznata činjenica da je kao vizualni predložak za lik Alana Forda uzet Peter O'Toole, u to vrijeme poznati irski glumac. Tu je i čitava paleta sporednih likova, a od glavnih negativaca u stripu najznamenitiji je legendarni Superhik. Ranije spomenutu montipajtonovsku uvrnutost savršeno utjelovljuje baš Superhik. On je super-zlikovac kojemu vino daje posebne super-moći - alkoholni zadah kojim obara s nogu. Doslovno. Superhik je pijani Robin Hood, iščašena verzija notingemskog borca za socijalnu pravdu koji krade siromašnima da bi dao bogatima. Superhik je očita parodija i na Supermana, još jednog stripovskog junaka koji je kasnije zaživio na malim i velikim ekranima. Kritika društva Osim stripovske komike koja je stavljena u prvi plan, Alan Ford je u podtekstu lucidan i vispren društveni komentar. Tadašnji svijet polariziran je na dva suprotstavljena ideološka bloka. Vrhunac je hladnoratovske epohe i to je širi društveni kontekst unutar kojeg nastaje ovaj strip. Uži društveni kontekst je tadašnja Italija u kojoj cvjetaju mafija i korupcija. Svi likovi u stripu nose pečat vremena i prostora unutar kojeg su nastali, mada se alanfordovski društveni apsurdi prepoznaju i u današnjim balkanskim društvima. Alan Ford je kritika kapitalističkog društva, socijalne neosjetljivosti, klasnog raslojavanja. Urnebesna je epizoda Pas za milijun dolara u kojoj se dio radnje dešava na plaži, podjeljenoj na dva dijela: plaža za bogate i plaža za siromašne. Skoro da bi se moglo reći: dvije plaže pod jednim krovom. Plaža je u ovoj epizodi odijeljena zidom, što je vjerovatna aluzija na Berlinski zid. Alan Ford je gorka metafora, i ne samo metafora, rodJačkog kapitalizma i tipa socijalne osjetljivosti kakva je zaživjela u većini balkanskih državica nakon kraha Jugoslavije. Alan Ford je i kritika svake autoritarnosti, u stripu najviše izražena kroz lik Broja 1. Veliki trojac Ovaj strip krase i poseban mu šarm daju jezik i neverbalna komunikacija, odnosno duhoviti dijalozi i crtež na granici karikaturalnosti. Jezik i crtež u stripu predstavljaju dva zasebna narativna elementa, istovremeno funkcionirajući kao duhovita cjelina. Glavni krivci za oba rečena elementa su Roberto Raviola i Luciano Secchi, očevi i idejni tvorci Alan Forda. Raviola i Secchi puno su poznatiji kao kreativni dvojac Magnus & Bunker. Grotesknim crtanjem likova i vizualnim porukama i metaforama, kroz mimiku, gestikulaciju i grimasu, Magnus daje poseban vizualni ton Alan Fordu, dok je Max Bunker zadužen za stripovsku leksiku i stilistiku, odnosno dijalog i jezičke dosjetke u kojima dominiraju crni humor, ironija i sarkazam. Udruživanjem ove dvije kreativne energije nastao je jedan inteligentan i duhovit pop kulturni proizvod. Magnus & Bunker zajedno potpisuju prvih 75 epizoda ovog stripa. Kasnije, kada je pukla suradnja između ove dvojice, i kvaliteta Alan Forda osjetno je pala. Za pozitivnu recepciju Alan Forda u Jugoslaviji iznimno je zaslužan kreativan prijevod Nenada Brixyja, zagrebačkog pisca i novinara. Povremena Bunkerova kreativna posrtanja Brixy je pretvarao u sjajne jezičke minijature i dosjetke, prilagođene ovdašnjem čitatelju. Pa je u tom smislu on barem jednako zaslužan za dobar prijem Alan Forda u Jugoslaviji. Brixyjev jezik zaživio je u svakodnevnom govoru, popularizirajući jezik zagrebačkog asfalta kroz AF likove. Magnus, Bunker i Brixy veliki su trojac alanfordovske komike i estetike. Vratimo se opet dvojici tinejdžera s početka teksta. Bilo bi zanimljivo čuti razgovor ova dva tinejdžera i generacijska primjerka kako razmjenjuju iskustva negdje u vremenskoj čekaonici. Teško da bi u prvih pola sata jedan drugog razumjeli. Kasnije bi našli zajednički jezik i radoznalo jedan drugog propitivali o svom vremenu, pitajući se između ostalog kako su Bob Rock, Grunf i ostali antijunaci preživjeli milenijske mijene, o(p)stajući na policama balkanskih trafika ili pohranjeni u world wide web memoriju. Možda bi im upravo Grunf mogao dati odgovor na to pitanje: Tko vrijedi leti, tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi.
  17. U septembru jedne godinu na Odeljenju za onkologiju univerzitetske bolnice u Riju (gradu u Grčkoj, na severu Peloponeza) vladala je velika pomutnja. Mali Dimitrije je hitno tražio sveštenika bolnice. Hteo je da se što pre pričesti. Imao je 13 godina. Poslednju godina i po je proveo u ovoj klinici. Mala glavobolja ga dovela tamo. Lekari su dijagnostikovali rak mozga. Njegovo poreklo je bilo iz Fjerija u Albaniji. Njegovi roditelji su bili nekršteni. Živeli su dosta godina u Patri (gradu u Grčkoj). Ubrzo nakon smeštaja u bolnicu, poželeo je da se krsti. Čuo je za Hrista i želeo je da postane njegovo "dete". Kršten je "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha", naravno nakon katihizisa (veronauke). Svi u klinicu su ga veoma voleli. Rak je veoma uznapredovao i lišio ga vida. Nije više uopšte video ništa i nikoga. Ali je sve to podnosio sa velikim i zadivljujućim trpljenjem. Nije se žalio. Govorio je da ga Bog mnogo voli. Molio se i tražio od roditelja da i oni to čine. Oni koji bi ga posećivali shvatali bi da postoji nešto posebno u ovom detetu. Stalno je govorio o Bogu. Bio je uvek ljubazan i veseo. Lice mu je sijalo. Hteo je da se često pričešćuje Svetim Darovima. Često, kada bi njegova majka bila u nekoj drugoj prostoriji, bi je vikao: "Mama, dođi brzo. Dolazi dedica sa Hristom. Penje se uz stepenice. Dođi da me pripremiš". I tako je uvek i bilo. Sveštenik bi dolazio i nalazio Dimitrija kako sedi na krevetu otvorenih usta, pobožno se krsteći. Iako nije znao kada će tačno doći sveštenik sa Svetim Darovima, sa darom prozorljivosti ga je video da dolazi, iako je dvoje zatvorenih vrata razdvajalo njegovu sobu od hodnika odakle je dolazio sveštenik. Ovo je potvrđivala i pobožna gospođa Marija Galiacatu koja ga je dobrovoljno negovala. "Gospođo Merija, želim nešto da vam kažem ", rekao joj je jednog dana. "Kada dolazi dedica sa Hristom, vidim ga da se penje stepeništem u pratnji dva visoka, lepa momka u sasvim beloj odeći koji se naginju prema Svetom Putiru raširenih ruku da bi ga štitili".
  18. Danijela

    Leptir koji je čuvao duh grada

    Na današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta Di-džej Čupko, Lepa Brena, Vlada Perović i Neša Leptir u klubu "Duga" / Foto Arhiva "Novosti" NA današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta. Beogradski šmeker, tokom svog kratkog ali plodonosnog života, uvek je zračio optimizmom i širio ljubav i smeh, a prezirao negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Karijeru je počeo kao pevač i vođa “Poslednje igre leptira”, a debi album “Napokon ploča” iz 1982. sa hitovima “Vrati se” i “Nataša” doneo im je veliku popularnost, pa su iste godine održali 15 rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. PIL je do raspada 1989. objavio još četiri albuma sa hitovima “Sličuge”, “Srce od meda”, “Dečko ajde oladi”, “Grudi moje balkanske”, “Umiru jeleni”, “Taksi”, “Ruska čokolada”... Za jedini solo album “Niko nema što Piton imade”, parodiju “novokomponovane muzike”, Neša je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević Piton. Tokom 1989. otkriveni su mu rak testisa u kasnom stadijumu i metastaze na mozgu. Uprkos operaciji, Neša Leptir je preminuo 12. februara 1990. Imao je samo 30 godina. Samo 20 minuta pre nego što je umro, na pitanje svoga brata Željka kako mu je, odgovorio je: “Ne mogu baš da igram fudbal.” Njegova poslednja pesma “Modra bajka” posthumno je objavljena na istoimenoj kompilaciji hitova PIL. - Neša je imao ogromnu energiju - seća se svog prijatelja i kolege Mićko Ljubičić. - Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno. Iz njega su kuljali vanscenski šarm i duhovitost, bio je vrhunski profesionalac, koji je znao da oseti i najtananiju vibraciju publike. Neke pesme su mu bile lagane i lepršave, druge ozbiljne i duboke, ali uvek iskrene i emotivne, sa onom njegovom žicom pomerenosti i duhom, zbog čega su ljudi toliko voleli Nešu. Bio je jedna potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstrovertnom. http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:711241-PRE-28-GODINA-UMRO-BEOGRADSKI-SMEKER-Leptir-koji-je-cuvao-duh-grada
  19. Pod ciničnim izgovorom „humanitarne intervencije“, u večernjim satima 24. marta 1999, 18 zemalja članica NATO (jedino se Grčka uzdržala od učešća) napalo je Saveznu republiku Jugoslaviju. Tako je, na kraju XX veka, točak sudbine ponovo doveo nemačke, italijanske, turske, francuske, britanske i američke avione na nebo Srbije i Crne Gore. Ovaj put, arhineprijatelji i nekada veliki saveznici su dolazili ruku pod ruku kao agresori, uz pridružene vazduhoplovne kontigente Belgije, Kanade, Danske, Holandije, Norveške, Portugala i Španije. Nemar, nedostatak novca i izolacija tokom devedesetih godina prošlog veka doveli su lovačke snage RV i PVO u očajan položaj. Jedini avioni teoretski sposobni da se suprostave NATO armadi od preko 1.000 vazduhoplova iz 59 baza širom 12 zemalja bili su 14 MiGova 29 rane verzije 9-12B (L-18) i par dvoseda NL-18 varijante 9-51 iz 127.lae ‘Vitezovi’. Nabavljeni 1987, što zbog nedostatka rezervnih delova što zbog činjenice da su još 1996. bili zreli za remont, jedva da su bili u letnom stanju. Njihovi piloti bili su ozbiljno hendikepirani, sa naletom od svega par desetina sati u prethodnim godinama. Priterane uza zid, u predvečerje rata majušne snage raštrkane su širom zemlje: dva L-18 sa četiri pilota nalazila su se u Nišu, jedan L-18 sa dva pilota u Podgorici, dva L-18 sa četiri pilota na Ponikvama, četiri L-18 i jedan NL-18 sa 11 pilota na Batajnici. Četiri L-18 i jedan NL-18 na Batajnici nisu ni bili u letnom stanju. L-18 iz 127. lae „Vitezovi“ sa četiri rakete vazduh-vazduh R-60 i dve R-27 na pilonima pod krilima u armirano-betonskom skloništu na Batajnici. Foto: Darko Perišić Prvi sukobi sa NATO pokazali su ono čega su se mnogi u RV i PVO plašili i na šta su upozoravali. Suočeni sa taktički, tehnnološki i brojčano nadmoćnim neprijateljem, sa lošim sistemom navođenja i otkazima najvažnijih sistema u kritičnim trenucima, piloti 127. lae mogli su da se uzdaju samo u svoju hrabrost i sreću. Kao da to sve nije bilo dovoljno, sopstvene protivavionske jedinice su se pokazale podjednako opasnim kao i neprijateljski lovci. Pet ‘vitezova’ je poletelo između 19.50 i 20.40 kako bi se suprostavili prvim borbenim grupama od oko 100 neprijateljskih aviona. Dva su se digla iz Niša. Major Iljo Arizanov je oboren južno-jugoistočno od Prištine – verovatno vatrom sa zemlje od ‘prijateljske’ baterije SA-6. Katapultirao se iznad oblasti pod kontrolom albanskih terorista i probio do aerodroma Slatina dva dana kasnije. L-18 majora Dragana Ilića je pogođen radarski navođenom raketom AIM-120 u nos, ali je uspeo da normalno sleti na niški aerodrom. Od dva aviona koja su uzletela sa Batajnice u sred vazdušnog napada, major Nebojša Nikolić je izbegao dve rakete AIM-120 da bi se katapultirao nakon što ga je pogodila treća kod sela Knićanin, dok je major Nebojša Kulačin po izbegavanju jedne rakete sleteo na aerodrom Surčin. Peti L-18, koji se uzdigao sa Ponikvi, je oboren raketom zemlja-vazduh SA-6 na prilazu niškom aerodromu, major Predrag Milutinović se katapultirao u blizini Male Reke na Jastrepcu. Na svakom od ovih aviona došlo je do otkaza bilo uređaja za indikaciju radarske ozračenosti SPO-15 ili radara S-29. L-18 ev.br. 18113 rula prema pisti tokom aeromitinga na Batajnici 15. juna 1997. Ovaj avion, fabričkog broja 2960525142, je uveden na stanje RV i PVO 24. aprila 1988 / Foto: Aleksandar Radić Ujutro 26. marta, major Slobodan Perić i kapetan I klase Zoran Radosavljević zajedno su se uputili sa Novog Beograda na komandno mesto 127.lae smešteno između Stare i Nove Pazove. Kada je trebalo odmeniti dežurni par, dobrovoljno su se javili da zauzmu mesta u kabinama, Perić kao vođa u L-18 ev.br. 18114 i Radosavljević u ulozi pratioca u ev.br. 18113. Bilo je 16.45 kada su dobili naređenje za poletanje – činjenica da su ga primili preko Radosavljevićevog mobilnog telefona najbolje opisuje sa čime su se suočavali piloti 127.lae! Dva ‘viteza’ su uzletela osam minuta kasnije i vođa je brzo ustanovio da mu radar ne radi. Po dolasku nad Zrenjanin u brišućem letu, naređeno im je da zauzmu kurs jug-jugozapad i kad su bili desno od sela Koševac, javljeno im je da je neprijatelj nad Valjevom. Držeći se zadatog kursa, po preletu Save kod Šapca, par se popeo kroz oblake i ubrzo se našao na visini od 7.000 m. Oficir za navođenje ih je obavestio da su neprijateljski avioni na jedan sat, na daljini od 60 km i da se udaljavaju. Vođa ga je upozorio da će postojećim kursom preći granicu, ali nije dobio odgovor. Uskoro je Radosavljević upozorio Perića da na svom SPO-15 ima indikaciju da su u radarskom zahvatu sa desne strane, pa je vođa naredio manevar ‘makaze’ i nakon 30 do 40 sekundi par se vratio na pređašnji kurs. Odmah potom oficir za navođenje ih je upozorio da izgleda da se neprijatelj vraća pravo ka njima. Dok su pokušavali da na nebu uoče protivnika, vođa je video četiri traga na paralelnom kursu, na 10 do 15 km udesno, i kad su tragovi nestali shvatio je da su to rakete vazduh-vazduh. Viknuo je pratiocu da beži i pošao u spuštajući zaokret sa nekih 6 do 7 G, dok je Radosavljević odgovorio da beži u oblake. Nakon što je izbegao prvu raketu AIM-120, druga je Perićev L-18 pogodila u desnu stranu trupa. Katapultirao se i prizemljio u ataru sela Donja Trnova u Republici Srpskoj. Prihvatili su ga lokalni Srbi i vratili kući u roku od nekoliko sati. Njegov pratilac nije bio te sreće: raketa AIM-120 je pogodila L-18 ev.br. 18113 u blizini kabine u 17.12, na visini od 7.800 m i usmrtila ga na mestu. Avion se raspao i Zoran Radosavljević je pao u zaseok Žuge, sa delimično otvorenim padobranom. Meštani su našli njegovo telo i prebacili ga u Srbiju; 34-godišnji pilot posmrtno je unapređen u čin majora i odlikovan Medaljom za hrabrost. Kasnije se pokazalo da u trenutku kada su dva MiGa podignuta ni jedan avion NATO nije bio u vazdušnom prostoru Srbije i da ih je oficir za navođenje poslao direktno na dežurnu paru koja je patrolirala nad Bosnom i Hercegovinom! Obojicu je oborio pilot F-15C serijskog broja USAF 86-01556 kapetan (Captain) Džef Hvang iz 493. lovačkog skvadrona (Fighter Squadron) 48. lovačkog puka (Fighter Wing). U kabini L-18. Levo od merdevina vidi se zafarbano mesto gde su ranije bile ucrtane poslednje tri cifre ev.br.RV i PVO / Foto: Darko Perišić U narednim nedeljama, sa L-18 su izvršena još četiri borbena leta. Poslednji je završio pogibijom potpukovnika Milenka Pavlovića, komandanta 204.lap, kod Petnice 4. maja. Svega četiri L-18 i jedan NL-18 su dočekala kraj rata 10. juna: šest L-18 je oboreno, jedan je izgubljen u udesu, tri L-18 i jedan NL-18 su uništeni na zemlji. Zoran Radosavljević je rođen 26. februara 1965. u Prištini. Njegov otac je bio pešadijski podoficir JNA i familija se često selila i pre dolaska u Beograd 1977. živela je u Skoplju i Kruševcu. Po završetku osnovne škole, 1979. upisao je vazduhoplovnu gimnaziju ‘Maršal Tito’ u Mostaru. U 36. klasu VVA stupio je 1983. Po selekciji za lovce, diplomirao je 1987. kao peti u rangu. Te godine, po prvi put u istoriji RV i PVO, svih 11 diplomiranih pilota supersoničnih lovaca raspoređeni su u 128. lae batajničkog 204. lap, opremljenu sa L-17 i NL-16 (MiG 21UM). Tokom 1990. rasformirana je 128. lae a njen sastav preveden u 126. lae. Po izbijanju građanskog rata u leto 1991, aktivno je učestvovao u borbenim operacijama nad Hrvatskom i kasnije nad Bosnom i Hercegovinom. Kao jedan od najperspektivnijih pilota eskadrile, 1992. je završio preobuku na L-18 i kao najmlađi pilot na tipu u RV i PVO prešao u 127. lae. Poručnik Zoran Radosavljević (sedi u sredini) pored L-17 ev.br.17228 iz 126.lae tokom aeromitinga na Batajnici 20. maja 1990. MiG 21bis ev.br.17228 je uništen na aerodromu Batajnica dejstvom NATO-a u proleće 1999 / Foto: Danijel Šunter Energičan mladi čovek, sa širokim vidicima i interesovanjima, Zoran Radosavljević je izlazio iz strogih vojnih okvira. Ubrzo po okončanju VVA, počeo je da se bavi svojom drugom životnom strašću – jedrenjem – i kao kvalifikovani skiper 1992. osnovao je jedriličarski klub ‘Polaris’. Tokom 1996. upisao je magistarske studije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu i juna 1998. magistrirao na temu satelitske navigacije. Četiri meseca kasnije otpočeo je sa studijama engleskog jezika na Višoj vojnoj školi u Beogradu, istovremeno pripremajući doktorat. Zbog toga skoro da nije leteo tokom 1998. Na dužnost na aerodromu Batajnica javio se 23. marta 1999, iako pre toga duže od šest meseci nije seo u avion. Piloti 127. lae: majori Slobodan Tešanović i Ljubomir Đorđević, i kapetani I klase Radosavljević i Milovan Đorđević / Foto: porodica Radosavljević Danas porodica, prijatelji i kolege ne odustaju od čuvanja žive uspomene na hrabrog pilota i jedriličara. Glavna ulica u Batajnici nazvana je po njemu. Svakog 2. decembra, među pripadnicima 204. vazduhoplovne brigade, koju čine sve jedinice na aerodromu Batajnica, biraju se najbolji za odeljenje koje nosi njegovo ime. Saobraćajni fakultet uveo je njemu u čast nagradu za najboljeg diplomca na Odseku za vazdušni saobraćaj i transport. Konačno, svake godine održava se memorijalna, ‘Zokijeva regata’, okupljajući kako iskusne skipere u klasama Kruzer i Mikro, tako i najmlađe takmičare u kategoriji Optimist. Priložene fotografije dobijene su od porodice Zorana Radosavljevića, Danijela Šuntera (L-17 ev.br.17228), Darka Perišića (Batajnica 1993.) i Aleksandra Radića (L-18 ev.br.18113). Odlomak iz knjige „Zaboravljeni album“. Petar VOJINOVIĆ
  20. Pilot paraglajder iz Beograda Petar Lončar, član Aero-kluba „Jat“ i jedan od sportista Vazduhoplovnog saveza Srbije, postao je prvi pilot na svetu koji je leteo paraglajderom na svih sedam kontinenata, saopšteno je iz Saveza. Kako navode, Svetska vazduhoplovna federacija do sada nije zabeležila ovakav primer, a Lončar je svojim nedavnim letenjem u Australiji kompletirao i poslednji svetski kontinent: – Sa svoje 33 godine i 12 godina letačkog iskustva, Petar je uspeo da leti u čak 65 zemalja na svih 7 kontinenata. Sve je počelo sa letenjem u Evropi 2007. godine, pa je na red došla Azija 2010. i let na Himalajima u Nepalu, kao i 2013. godine let u Pakistanu na visini od oko 7.000 metara. Dalje se Petar uputio 2013. na Havaje, a Severnu Ameriku je posetio i 2017. godine kada je leteo u Kanadi. Prvi let u Južnoj Americi ostvario je 2015, kada je obišao Kolumbiju, a prošle godine je imao najveći zadatak pred sobom, a to je bio odlazak i letenje na Antarktiku, što je i realizovao. Početkom marta ove godine, otišao je u Australiju i već leteo iznad Sidneja, čime je zaokružio i svoj sedmi kontinent. – U letu / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Poslednji let u Australiji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Let iznad Antarktika bio je najteži, ističe Lončar i objašnjava da je eskpedicija posebno bila zahtevna zbog vremenskih uslova, pre svega jakih vetrova i niskih temperatura, ali i zbog nepristupačnosti terena: – Imao sam samo 10% šanse da poletim zbog uslova na Antarktiku. U periodu boravka od šest dana, bilo mi je dozvoljeno da brod napustim samo jednom dnevno u trajanju od sat vremena i da u to vreme obavim svoj zadatak letenja. To mi nije uspevalo i poslednja prilika je bila izlazak sa broda na kopno, što mi je i donelo uspeh. Vetar se smirio, magla podigla, a ja sam odmah iskoristio priliku i uspeo da napravim dva kratka leta. Takođe, Antarktik je bio najteži i zbog pripreme puta, a tu mislim na pronalazak načina kako da posetim ledeni kontinent sa nevelikim budžetom kojim sam raspolagao, ali i zbog toga što sam sve organizovao sam. – Lončar na Antarktiku / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Sletanje / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Kako navode iz Saveza, Petar je podelio i svoja iskustva o Aziji, za koju kaže da je najlepši kontinent za letenje i to pre svega zbog planinskog venca Himalaji: – Tu sam imao svoje najbolje letove u karijeri, a pored Himalaja, takođe bih izdvojio i letenje u Pakistanu na 7.000 metara, kada sam bio najbliži drugom po visini najvišem planinskom vrhu na zemlji – vrhu „K2“. – Indija, Himalaji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije
  21. Profesorka Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanka Turajlić i Borka Pavićević iz Centra za kulturnu dekontaminaciju izjavile su da podržavaju građanske proteste, ali da bi zahteve trebalo konkretizovati. Važnim pitanjem smatraju i to da li će Srbija u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država ili populistička i desničarska. Profesorka Turajlić je za N1 rekla da nije baš sigurna koliko podržava ono što je navedeno u Sprazumu sa narodom koji je ponudio Savez za Srbiju. „Šta je moj problem sa tim Sporazumom sa narodom, nije problem što s Vučićem živimo ‘Dan mrmota’, živimo ga i sa opozicijom koja nije u stanju da razmisli šta je to što nije valjalo u prethodnih 30 godina (…) Ceo Sporazum sem prve tri tačke je spisak lepih želja“, ocenila je ona. Ukoliko se zahtevi ne konkretizuju, energija protesta će se istopiti, strahuje Turajlić. „Zaista mislim da demonstranti moraju postaviti kratkoroične ostvarive ciljeve. Prvi cilj je izborni zakon. To je zadatak političara da vidimo o kom izbornom zakonu razgovarmao, ali hajde da napravimo četiri tačke… i šetaćemo iz nedelje u nedelju i štiklirati šta je ispunjeno, i onda kada se ispune svi uslovi da kažemo ‘spremni smo za izbore’. E, onda hajde da vidimo za šta glasamo (…) Nije zahtev da Vučić ode, ko je taj koji dolazi? Unapred želim da znam ko dolazi. Nemojte mi reći da dolazi Boško Obradović, razmisliću onda da li da podržim proteste“, poručila je Turajlić. Upozorila je da je u Srbiji potrebno 20 godina da se podigne narod, i da „ako ponovo uprskamo, čekaćemo novih 20 godina“. „Ovo je užasno važan momenat. Politički život ipak vode političari, ne vidi se ta ozbiljnost, svodi se na to da dođemo na vlast, pa da vidimo šta ćemo. To nas je upropastilo 5. oktobra“, podsetila je Turajlić. Ona je ocenila da u Savezu za Srbiju ne mogu da se dogovre ni oko jedne konkretne stvari, jer će to povrediti jednu, drugu, treću stranu… Turajlić je rekla i da ne vidi da je opozicija ojačala od početka protesta kada još niko od opozicionih lidera ne može da govori, jer nije sigurno kako će narod reagovati. Smatra da bi na protestima trebalo da govore novi, mladi i sveži ljudi, jer su oni budućnost zemlje, i podseća da su svi politički lideri napravljeni upravo na protestima. „Naš problem je da smislimo kako da uredimo ovu zemlju koju rasturamo od 1991, a koju je Vučić dotukao. Arheolozi sada da dođu, ne bi mogli da nađu ni krhotine sistema, on je preorao sve. I naše je pitanje kako iz toga da napravimo pristojno društvo. To mogu da rade samo nove generacije, kojima moramo da vratimo pristojnost rečnika, sistem vrednosti, šta je uvredljivo, a šta je duhovito. Skliznuli smo sa osećanjem empatije, poštovanja, stida, pristojnosti„, upozorila je Turajlić. Ona je istakla da se na prostaklukrežima, ne može odgovoriti prostaklukom. Pavićević: Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka Borka Pavićević je, gostujući na N1, podsetila da je bila učesnica protesta 1968. i da se još tada govorilo da „treba otrebiti žito od kukolja“ među onima koji protestuju. „Protest je jedan čin. Imam predlog – ukoliko se zakažu vanredni izbori, treba svi da izađemo i kažemo da nećemo! To građanski što zovemo, to je narod – ostatakcivilnog stanovništva u zemlji koja je ratovala… Pa, dobro je da smo još živi!Protest je jedna moralna i estetska kategorija koja se iscrpljuje time što se čovek buni. Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka„, upitala je Pavićević.. Režim, kako je rekla, ne može građanima uzimati ponos, osramoćivati ih i govoriti im da su glupi i lenji. „Ko si ti da možeš donositi krajnje sudove? To rađa gnev, gnev rađa bes. Ljudi su osiromašeni. Pogledajte samo koliko nam je narod propao (…) Oduzimate im to što je za njihove biografije važno (…) nužno će eksplodirati„, upozorila je Pavićević i podsetila na slučajeve predsednika opštine Grocka koji je naredio paljenje kuće novinara Milana Jovanovića i donedavnog predsednika opštine Brus kojem se sudi za seksualno uznemiravanje. „Šta očekujete s druge strane jednog dana da će biti, ako proširite teren normalnog ljudskog ponašanja. Dnevno se proizvode stvari za koje ste mislili da su nemoguće„, istakla je ona. Pavićević je saglasna sa stavom Srbijanke Turajlić da se lideri ne mogu stvarati na birokratski način, i podsetila je na „dvodnevni govor“ glumca Branislava Lečića tokom protesta kod Terazijske česme 1991. godine. Pavićević i Turajlić takođe smatraju da Evropska unija neće mešati u unutrašnje prilike u Ssrbiji, jer je jedini argument zbog kojeg je ovaj režim uopšte nastao, taj da se situacija sa Kosovom sanira, pogotovo pre izbora za Evropski parlament. Podsetile su da se cela Evropa trenutno komeša između „levog„ i „desnog„, te da je i za Srbiju veoma važno da li će u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država, ili desna i populistička.
  22. Nemačka vlada usvojila je novi zakon o useljavanju stručne radne snage, kojim su ublaženi kriterijumi i podjednostavljene procedure za zapošljavanje u toj zemlji za radnike koji dolaze iz trećih zemalja, odnosno koji nisu ni nemački državljani ni državljani EU. Novi zakon (Fachkräfteeinwanderungsgesetz) koji će omogućiti radnicima iz zemalja kao što su Srbija ili Bosna i Hecegovina da pronađu posao u najjačoj evropskoj ekonomiji, donosi nekoliko značajnih promena. 1. Svi su kvalifikovani radnici FOTO : SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA Kako je navedeno na sajtu nemačke vlade, jedna od najznačajnih promena je to što će se prema novom zakonu izraz "kvalifikovani radnik" koristiti i za radnike sa visokom stručnom spremom (fakultetskom diplomom) i za radnike sa nižim stručnim kvalifikacijama, što će ovim drugima olakšati put do posla. 2. Traženje posla i u Nemačkoj Bitna promena je i to što će radnici u buduće moći da uđu Nemačku i pre nego što nađu posao, kao što je to do sada bio slučaj sa visokoobrazovanom radnom snagom. Kako navodi "Velt", novi zakon omogućava radnicima koji mogu da dokažu da imaju sredstava da se izdržavaju šest meseci (odnosno da ne budu na teretu nemačke države) i osnovno znanje nemačkog da dobiju boravišnu dozvolu. Posao bi trebalo da pronađu tokom tih šest meseci da bi im boravišna dozvola bila produžena. 3. Priznavanje diploma Bitan deo zakona je i "utvrđivanje ekvivalentnosti kvalifikacija". Priznavanje stranih diploma do sada je bio težak proces, koji je često bio teško ostvariv iz matične zemlje radnika. Novi zakon to menja odredbom koja definiše da u određenim okolnostima, radik može stručnu spremu stečenu u zemlji iz koje dolazi da dokaže nakon dolaska u Nemačku. PROČITAJTE I... NEMAČKA USVOJILA NOVI ZAKON Uvedene bitne promene, koje će važiti i za RADNIKE IZ SRBIJE To znači da kvalifikovani stranci mogu da uđu u zemlju, možda čak i počnu da rade, dok traje postupak priznavanja njihovih diploma i kvalifikacija. Radnici će moći da se prijave za stalni boravak ukoliko četiri godine konstantno imaju boravišnu dozvolu, rade i plaćaju penzioni sistem najmanje 48 meseci. Ukoliko su profesionalne kvalifikacije stekli u Nemačkoj, taj period je skraćen na tri godine. U zanimanjima u kojima postoji ozbiljan nedostatak kvalifikovane radne snage, kao što je IT ili usluge nege, ako je posao prihvaćen, čak nije ni potrebno dokazivanje kvalifikacija, piše "Euroaktiv". 4. Neće biti potrebno dokazivati da Nemac nije želeo taj posao Značajna razlika u odnosu na dosadašnji zakon je to što nemački poslodavci više neće morati da dokazuju da za mesto ponuđeno radniku imigrantu nije bilo moguće pronaći odgovarajućeg kandidata iz Nemačke ili EU. Ako radnik ima potrebnu kvalifikaciju i ugovor o radu, može da dobije posao bez obzira na poreklo drugih kandidata. F OTO: V.K. / RAS SRBIJA Takođe, radnu vizu mogu da dobiju i radnici čija zanimanja na spadaju u grupu traženih u Nemačkoj. 5. Olakšavanje procedura Kao bitna promena u zakonu, na sajtu se navodi da se ovim zakonom olakšava ostanak radnika u Nemačkoj u cilju doškolovavanja i priznavanja stručnih i profesionalnih kvalifikacija. 6. Radna dozvola iako je odbijen azil Što se tiče potražilaca azila, zakon predviđa privremenu dozvolu boravka i rada u trajanju od dve godine - takozvani "Beschäftigungsduldung". To znači da ako potražilac azila ima posao, dve godine ne sme biti proteran iz Nemačke. Ovo se odnosi na osobe kojima je azil odbijen, koje najmanje godinu dana imaju takozvani duldung, koji najmanje 18 meseci imaju regularan posao preko kojeg plaćaju porez i doprinose, i rade najmanje 35 sati nedeljno, navodi "Dojče vele". 7. Kada zakon stupa na snagu? Zakon stupa na snagu od 1. januara 2020. godine do kada će važiti postojeći zakon o zapošljavanju radnika iz inostranstva. Prethodno, zakon treba da prođe Bundestag. Nemačkoj nedostaje 1,2 miliona radnika, prema podacima nemačkog Instituta za istraživanje tržišta rada. https://www.blic.rs/vesti/svet/sedam-kljucnih-stvari-u-novom-zakonu-koji-srbima-otvara-vrata-za-rad-u-nemackoj/f17rsk3?ref=pushpushgo
  23. Ako ste se nekada zapitali zašto određene osobe jednostavno i lako privlače društvo, ali i ljubav u svoj život, nauka sada ima odgovor na to. Ravnodušnost je mnogim ljudima najveći afrodizijak. Antropolog Helen Fišer objašnjava da često, kada nas određena osoba ne simpatiše, mi počinjemo da osećamo duboku povezanost sa njom. "Umesto da je ignorišemo, ne razmišljamo o njoj ili se jednostavno dostojanstveno povučemo, postajemo opsednuti željom da je osvojimo, da joj se dodvorimo i približimo", objašnjava Fišer. Prema njenim rečima, kada želimo da osvojimo pažnju osobe koja je ravnodušna prema nama, receptori za nagrađivanje u mozgu bujaju. "U mozgu se u tom trenutku aktivira deo za nagrađivanje i vi osećate veliku energiju, snažan fokus, intenzivnu motivaciju i spremni ste da reskirate sve kako biste osvojili tu osobu, jer je doživljavate kao životnu nagradu. Opsednuti ste osvajanjem srca ravnodušne osobe", ističe Fišer. Ona podseća da to ne znači da ćemo biti srećni kada je osvojimo, jer mi više ne razmišljamo o suštini, nego samo o formi - kako da zauzmemo neosvojivu tvrđavu. "Potpuno smo zaslepljeni i tek kada prođe određeno vreme u stanju smo da vidimo koliko smo se uzaludno trudili", zaključije ona. https://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2018&mm=06&dd=10&nav_id=1402573
  24. Beograđanka Biljana F, mama devetogodišnjeg dečaka sa autizmom, pokrenula je svojevrsni projekat: zamolila je roditelje dece iz odeljenja njenog sina da napišu svoje utiske posle više od dve zajedničke godine, odnosno na koji način se na školovanje i odrastanje njihove dece odrazilo to što u razredu imaju druga sa autizmom. Odgovori su je oduševili. - Došla sam na ovu ideju nakon što sam pročitala članak o devojčici sa autizmom u Vrbasu, koju je učiteljica snimala, dok ju je drugi učitelj držao. Pomislila sam kako je to veoma daleko od našeg školskog iskustva, a posebno su me povredili komentari, koje su čitaoci ostavljali na sajtu. Iz njih se vidi da je mnogo ljudi protiv inkluzije - priča Biljana čiji sin ide u Osnovnu školu "Ujedinjene nacije" u Beogradu. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Ipak, shodno njenom ličnom iskustvu, pozitivne odgovore je i očekivala ali su je ipak dirnuli. - Vidim kakav odnos deca imaju prema mom Stefanu, a to polazi iz kuće, i empatija i vaspitanje. Ima dece koja su manje zainteresovana za druženje sa njim, ali važno je da ni kod koga ne postoji otpor - kaže Biljana. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Aleksa ima dobre utiske "Voli da ga golica, a on da se smeje" "Mi često pričamo sa Lenom o odnosu sa svim drugarima. U vezi sa Stefijem je sve najlepše. Voli kada može da priča sa njim, a naročito da ga golica, a on da se smeje. Jednom ju je i poljubio :)", glasio je odgovor jedne mame. "Oni prihvataju da je dečak drug kao i svaki drugi. Prvenstveno ga razumeju i tretiraju ga kao što bi bilo kog drugog. On nije manje vredan i ne zaslužuje manje poštovanje od nekog ko nema autizam", još jedan je komentar roditelja. Jedna mama je rekla kako njen sin Vasilije ne odvaja Stefana od druge dece, jer i ima sestru sa cerebralnom paralizom. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan sa bratom Mihailom "Vasilije zna koliko je bitna socijalizacija dece sa posebnim potrebama, i zna da se ta deca ne razlikuju od drugih, osim po izazovima koji im predstoje." "Marija mi je prenela da je mnogo sretna kad pomogne Stefanu kad on nešto ne razume i voli da mu pravi društvo, da ne bude sam. Kaže da ih ponekad ometa u radu, ali njoj to ne smeta", rekla je mama ove devojčice. Za školu koju pohađaju njeni sinovi, Biljana ima samo reči hvale, i kaže da stalno podseća sebe koliko sreće imaju. Kada je Stefan pošao u prvi razred, učiteljica joj je ponudila da se sama obrati drugim roditeljima i objasni da će u razredu imati dete sa autizmom. - Ispričala sam im kakve bi mogle biti prepreke u komunikaciji, i na kakve probleme mogu da naiđu, kako da ih reše. Nakon tog razgovora, učiteljica nikada nije izdvajala Stefana u odnosu na drugu decu, i nikada se nije desilo ništa ružno. Čak se jednom dogodilo da je Stefan, kada se naljutio na asistenta, uštinuo devojčicu koja se samo našla u blizini. Ja sam pozvala roditelje da im to kažem, a ispostavilo se da im devojčica to nije ni rekla, za nju to nije bilo značajno - priča ova majka. Roditelji su od početka imali dobar pristup Ona kaže i da je odmah po polasku u prvi razred bilo očigledno da su roditelji razgovarali sa decom o Stefanu, jer su mu deca prilazila upravo na onakav način koji je Biljana opisala kao poželjan. Roditeljima, kao i učiteljici, Stefanova mama zahvalna je na trudu koji su uložili. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan na hipoterapiji - Učiteljica je sjajna, a Stefan joj je prvo dete sa teškoćama sa kojim je ikad radila, U početku je i sama priznala da je uplašena, ali sada nema ni govora o tome. Svakako mi je bila važna njena iskrenost i to što se ona trudi i razmišlja kako da pristupi situaciji - priča Biljana, dodajući i da za psihologa škole ima samo reči hvale. "Redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno" Kako će Stefanovo školovanje funkcionisati od petog razreda, kada bude imao više profesora i učionica, Biljana kaže da to još ne mogu da prognoziraju. - Mi nismo zacrtali da on mora da završi redovnu školu, uvek postoji opcija specijalizovane škole, ako za to bude potrebe. Sada, u prva tri razreda, najvažnija socijalizacija, a taj kontakt sa decom koja ga prihvataju ne može ništa da zameni - kaže ona, dodajući da je zaista redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno. Neki roditelji se stide bolesnog deteta O tome kakva su inače njihova iskustva sa Stefanom i kako ljudi reaguju na njega, Biljana kaže da ona pre svega zavise od stava koji zauzmu roditelji tog deteta. - Ima roditelja koji se osećaju posramljeno i imaju potrebu da opravdaju svoje dete. Mi nikada nismo polazili iz te perspektive. Stefan ume neobično da se oglasi, ili u parku da samo stoji, umesto da se ljulja, ali predrasude su da su deca sa autizmom agresivna i bučna. Nisu ništa više od druge dece - objašnjava naša sagovornica. FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nije svako adekvatan roditelj" Na pitanje kako komentariše česte navode da roditelji neke dece sa autizmom insistiraju da im dete pohađa redovnu školu, iako nije spremno za to, a time remeti i drugu decu, sagovornica "Blica" kaže sledeće: "Uvek ima roditelja koji ne sagledavaju situaciju realno, i među njima ima i onih čija deca imaju autizam. Ali to nema veze sa tim da dete ima teškoće, već da je neko neadekvatan roditelj". Imajući u vidu da Stefan lepo funkcioniše sa decomu školi, pitali smo Biljana kako se slaže sa mlađim bratom. - Igranje uvek inicira mlađi Mihailo, koji je sada pošao u prvi razred, imajući u vidu da deca sa autizmom ne pokazuju inicijativu za kontaktom. Braća imaju lep i topao odnos, i Mihailo se mnogo trudi oko brata - zaključuje ona. Mama i tata kao asistenti On još dodaje da su na listi čekanja za personalnog asistenta, da su ostvarili sva prava, ali je lista predugačka. - Privatne asistente plaćamo mi, ali oni nikada da se ustale, pa ponekad tu ulogu preuzmemo moj suprug ili ja - priča nam ova majka. Stefan ima i druge brojne redovne aktivnosti. - Kod logopeda ide dva, tri puta nedeljno, i to plaćamo privatno, jer kod državnog nema dovoljno termina. Jednom ili dva puta mesečno, koliko bi moglo kod državnog, besmisleno je retko, jer je Stefanu potreban konstantan rad - priča nam Biljana. Uz to, Stefan ide i na redovne kontrole kod neuropsihijatra i psihologa, kao i na hipoterapiju, terapiju sa konjima, koja se, kaže, pokazala veoma korisna. извор
  25. Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg. Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“. Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića. „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“. Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći. Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha. S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH. Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi… Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta. Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović. Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA. Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA. U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može. Početak drugog puča Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića. Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva. Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista. Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara. Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč: Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao: “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi. Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992. Zaključak Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide. Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...