Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'kod'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. U zaselak kraj Valjeva već tri godine pristižu ljudi iz čitave Srbije jer veruju da molitve seoskog sveštenika Marjana Kneževića leče i pomažu U mesto Stave kod Valjeva u poslednje tri godine na stotine ljudi svake nedelje dolaze kako bi prisustvovali službi koju u seoskoj crkvi drži sveštenik Marjan Knežević. Među vernicima i stari i mladi, i bolesni i zdravi, i krivi i pravi. Molitve iz Jevanđelja, koji drugi popovi ne koriste, kao i razgovor sa vernicima, po njihovim pričama, leče i pomažu. Proširenje crkve - Morali smo da proširimo seosku crkvu za 50 kvadrata, jer na pojedinim molitvama bude više od 700 vernika iz cele Srbije. Ti radovi će biti gotovi do proleća. Sledeći plan nam je izgradnja crkvenog doma, u kome će vernici moći da prenoće, kao u manastiru Ostrog. Zasad se snalaze tako što prenoće u nekom od dva ovdašnja domaćinstava koja se bave seoskim turizmom - priča sveštenik Marjan. Mesto Stave smešteno je ispod Medvednika. Ima prodavnicu, kafanu i tablu na kojoj piše Stave, ali to selo katastarski ne postoji. Stave su mesto gde se spajaju četiri valjevska sela, Suvodanje, Sitarice, Stanina Reka i Boboba, pa su mu seljani dali takav naziv. Za Stave se, zahvaljujući lokalnom svešteniku, čulo od Vranja do Subotice. Stave pune ljudi - Svaki dan dođe neko sa strane. Non-stop defiluju automobili iz svih krajeva Srbije. Kad je veći praznik, tada se stvaraju i velike kolone, pa naše selo izgleda kao neki velegrad. Ovoliko sveta koliko je prodefilovalo poslednjih godina nisam video za mojih 80 leta - priča za Press deda Miša, koga smo sreli u seoskoj kafani. Otac Marjan službuje u seoskoj crkvi više od 30 godina. Vernicima, kaže, pomaže i leči isključivo čitanjem molitvi. - Interesovanje ljudi je poraslo kada sam počeo u crkvi da služim Svetu tajnu jeloosvećenja, koja je jedna od sedam svetih tajni. Veruje se da se u toj svetoj tajni potapaju zaboravljeni gresi, a oni nekada mogu biti uzrok bolesti i nevolja. Ta molitva se čita samo u nekoliko pravoslavnih hramova u celom svetu. Smatra se da tu molitvu treba da služi sedam sveštenika i zbog toga je najčešće ne sprovode u hramovima, ali moje je mišljenje da to može da obavlja i jedan sveštenik, ukoliko je „čist" i spreman da svoju energiju podeli sa vernicima. Kada se pročulo za ovu molitvu, počeli su svakodnevno da dolaze ljudi iz svih krajeva Srbije. Uz to, čitaju se molitve protiv „volšebnih energija", a svedoci smo da sve više ljudi odlazi kod crnih magova i proroka. Posle čitanja molitve, ako je neko pod magijom, oseti muku, strah, desi se da poneko i vrisne ili pobegne iz crkve - priča otac Marjan, i napominje da je jedini spas molitva. Širi se glas o službi oca Marjana... Crkva uvek puna On navodi da su u protekle tri godine u crkvu dolazili oni koji su pokušali da se ubiju, parovi koji nemaju decu, bolesni... - Dolaze ljudi svih profesija. Do sada sam uspeo da izlečim galopirajući tumor, leukemiju, rak pluća, tumor na mozgu, a petoro dece je zahvaljujući molitvi posle nekoliko godina progovorilo. Ja znam da sve ovo zvuči kao naučna fantastika, ali sve je prosto i jednostavno. Ako je Bog stvorio čoveka, on može i da ga izleči. Nekome pomaže samo jedna molitva, a neko mora češće da dolazi - priča Marjan. Početno nepoverenje U većini seoskih crkava u valjevskom kraju službe se obavljaju samo nedeljom i većim praznicima, a broj vernika se tada može izbrojati na prste dve ruke. Na Stavama otac Marjan službu pred puno ljudi obavlja svaki dan, a za vreme Božićnog posta svakodnevno se obavljaju i ponoćne liturgije. - Meštani su bili malo nenaviknuti na to, jer većina njih u crkvu dolazi samo nedeljom. U početku, tokom jedne od prvih ponoćnih liturgija, dok sam čitao molitvu u crkvu je ušla policija. Neko od meštana je prijavio da su se u seoskoj crkvi okupili „sektaši" i da sprovode neki obred. Kada su uvideli o čemu se radi, policajci su brzo napustili selo. Većina meštana je teško prihvatila to što se služba vrši i subotom, pa je bilo raznih otpora, a neki od njih su me prozvali čak i subotarom. Sada su naviknuti na svakodnevne službe i problema više nema - priča otac Marjan. Zvanični crkveni krugovi nerado pričaju o tome, a otac Marjan kaže da i sami sveštenici o njemu pričaju svašta. - Neki kažu da sam vračar, neki da sam vidovit, ali ja smatram da radim ispravnu stvar. Naša sveštenička dužnost je da se molimo i da bogoslužimo, pogotovo u ovim pomalo čudnim vremenima - kaže otac Marjan. Stižu i po kiši i po snegu Ni kiša, ni sneg, ni led nisu prepreka za mnogobrojne vernike da dođu do crkve na Stavama, u kojoj smo zatekli nekoliko porodica iz Loznice, Beograda i Kraljeva. Nerado govore o razlozima zbog kojih su došli u ovo planinsko selo, ali svi tvrde da molitve sveštenika Marjana i te kako pomažu. - Da ne mislim tako, ne bih ovde došla po ovom nevremenu, a nije mi ni prvi put. Ne umem da vam objasnim kako to svešteniku polazi za rukom, ali svaki put kad napustim Stave osećam se smireno, bezbrižno, a mnogobrojni problemi koje sam imala počeli su da se rešavaju - kazala je M. T. (45), koja je sa suprugom doputovala iz Kraljeva.
  2. Danas se navršava tačno godinu dana od kako se vojni avion Super galeb G-4 srušiona području sela Slatina kod Šapca tokom izvođenjа redovne borbene letаčke obuke. U udesu su tada stradala dva pilota – potpukovnik Nenad Ćulibrk iz Komande RV i PVO i kapetan Dejan Pandurović iz 252. školsko-trenažne avijacijske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade. Nakon udesa, prijatelji i kolege pokojnih pilota osnovali su „Fondaciju Dejan Pandurović“ uz saglasnost porodice Pandurović. Kako navode u svom osnivačkom aktu, fondacija definiše nekoliko ciljeva: – Negovanje sećanja na lik i delo pilota kapetana avijacije Vojske Srbije Dejana Pandurovića; – Pružanje pomoći i podrške članovima njegove uže i šire porodice i članovima porodica poginulih ili teško povređenih pilota, letača i ostalih pripadnika Vojske Srbije u vazduhoplovnim i drugim nesrećama, u skladu sa mogućnostima; – Podizanje nivoa bezbednosne kulture u svim segmentima sistema bezbednosti letenja, kao i promocija prediktivnih i proaktivnih mera za unapređenje bezbednosti letenja u srpskom vazduhoplovstvu; – Ostvarivanje saradnje sa obrazovnim institucijama u zemlji i inostranstvu na svim nivoima obrazovanja; – Promovisanje pozitivnih vrednosti i sportskog duha kod dece i omladine; – Promovisanje amaterskog sporta; – Ostvarivanje saradnje sa drugim organima i organizacijama u zemlji i inostranstvu sličnog interesovanja kao Fondacija. Fondacija će raditi na unapređenju svesti o bezbednosti letenja u srpskom vazduhoplovstvu / Foto: Fondacija „Dejan Pandurović“ Takođe, oni ističu i nekoliko različitih aktivnosti kroz koje fondacija planira da ostvaruje svoje ciljeve: – Prikupljanjem donacija, novčanih i drugih sredstava; – Obeležavanjem godišnjice od vazduhoplovnog udesa pilota kapetana avijacije Vojske Srbije Dejana Pandurovića na prikladan način u skladu sa odlukom Upravnog odbora; – Organizacijom aktivnosti “Memorijal Dejan Pandurović “; – Organizacijom seminara iz oblasti bezbednosti letenja; – Objavljivanjem knjiga i drugih publikacija sa temama koje se odnose na negovanje tradicije srpskog vazduhoplovstva, u skladu sa pozitivnim vrednostima koje promoviše Fondacija; – Saradnjom sa naučnim institucijama, univerzitetima i školama u zemlji i inostranstvu; – Saradnjom sa stručnim udruženjima i drugim organizacijama u zemlji i inostranstvu koje se bave sličnom delatnošću kao Fondacija. Potpukovnik Nenаd Đure Ćulibrk rođen je 30. avgusta 1968. godine u Virovitici. Obаvljаo je dužnost referentа u Odseku zа vаzduhoplovnu podršku Odeljenjа zа operаtivne poslove Komаnde RV i PVO. Nа službi u Vojsci Srbije je od 20. jula 1991.godine. Tokom vojničke kаrijere obаvljаo je niz dužnosti i više putа je nаgrаđivаn i pohvаljivаn. Potpukovnik Ćulibrk bio je nаstаvnik i instruktor letenjа, nosilаc je Zlаtnog letаčkog znаkа. Ćulibrk je bio oženjen i imа dvoje dece, saopštilo je Ministarstvo odbrane. Dejan Pandurović, kapetan avijacije srpskog ratnog vazduhoplovstva, rođen je 15. aprila 1978. godine u Vrbasu. Septembra 1993. godine upisuje Vojnu gimnaziju u Beogradu koju uspešno pohađa kao učenik 5. vazduhoplovnog odeljenja 23. klase. Nakon selektivnog letenja na avionu Utva 75 1997. godine, postaje student 54. klase Vojne akademije u Beogradu na smeru avijacija. Kao diplomirani oficir, usmerenja – pilot aviona, 2001. godine stupa na prvu dužnost u 239. lbae u Podgorici. Nakon završenog kursa nastavnika letenja prekomandovan je na aerodrom Kovin u 251. lbae gde školuje mnoge generacije mlađih pilota. U „Kurjacima sa Ušća“ dobija zvanje starijeg nastavnika letenja na avionu Super Galeb G-4. Poznato je i da se Pandurović jednom katapultirao – u padu vojnog aviona 24. oktobra 2000. godine. Tada je bio kadet na obuci i leteo je sa majorom Asimom Pandžićem u naselju Rakića Kuće kod Podgorice, kada je Super Galebu G4 otkazao motor.
  3. Милан Ракић

    Udes aviona An-2 kod Jagodine [FOTO]

    Antonov 2 firme „STS Avijacija“ bazirane na Lisičjem Jarku juče je imao vanaerodromsko sletanje kod sela Novo Lanište blizu Jagodine, javio je prvi Telegraf. Kako Tango Six saznaje i kako se jasno vidi na fotografiji koja je objavljena na Fejsbuk stranici jagodinskog portala „Infocentrala“ u pitanju je An-2 YU-BRK. „STS Avijacija“ registrovani je operater, odnosno pružalac komercijalnih usluga iz vazduha od kojih im je avio-tretiranje primarna aktivnost.
  4. Vrlo interesantno i zanimljivo! Makar meni!
  5. U poslednjih 20 godina na Islandu je drastično smanjeno konzumiranje alkohola, droga i cigareta kod mladih, nakon što su uvedene sistemske mere brige. U anketama iz 1998. čak 42 odsto 15-godišnjaka i 16-godišnjaka iz ove zemlje odgovorilo je da u prethodnog meseca bar jednom bili pijani. Koliko su delotvorne bile mere vlade najbolje pokazuje činjenica da je u 2016. taj procenat spao na samo 5 odsto. Broj korisnika marihuane ovog uzrasta smanjio se sa 17 na 7 odsto, a broj pušača sa 23 na samo 3. Kako im je to uspelo? Sve je počelo kad je Inga Dora Sigfusdotir, istraživač sa Univerziteta na Islandu, saznala za aktivnosti američkog profesora psihologije Harvija Milkmana. Milkman je, naime, početkom devedesetih u svojoj doktorskoj disertaciji došao do zaključka da je odavanje porocima kod mladih posledica pokušaja da se izbore sa stresom. Nakon objavljivanja pomenute doktorske disertacije, profesora je angažovao Nacionalni institut za bolesti zavisnosti od droga u SAD, da kao jedan od istraživača pomogne u sistemskom rešavanju problema zavisnosti dobijanjem odgovora na sledeća pitanja: Zašto mladi počinju sa upotrebom droga? Zašto nastavljaju da da ih koriste? Kada mladi dolaze do stadijuma da postaju zavisni od droga? Kada prestaju da koriste droge? Kada se ponovo vraćaju drogama?
  6. Biskup Jasmin Milić govori o tome je li Crkva tamo gdje su dvoje ili troje?
  7. Danijela

    Tačka „pucanja” kod svakog drugačija

    Neko reaguje na prvi znak nezadovoljstva, a neko čeka da „dotakne dno” pre nego što prizna sebi da je potrebno nešto menjati. (Фото Пиксабеј) Kako promeniti stvari kojima smo nezadovoljni? Da li je proleće koje je stiglo idealno doba godine za promene koje već dugo planiramo da izvedemo u svom životu? Odgovore na ova pitanja daje Jovana Trbojević, psiholog i psihoterapeut, koja podseća da „iako stalno pričamo o promeni, često nam nedostaje inicijative da je zaista i sprovedemo”. Jovana Trbojević (Foto Lična arhiva) – Teoretišemo o promeni... Zamišljamo je... Na taj način ubeđujemo sebe da smo stvari i pokrenuli, jer, ako razmišljamo o promeni to je kao da smo načinili i korak ka njoj. Ipak, da bismo nešto mogli da promenimo u svom životu, prvi korak je prihvatanje svoje odgovornosti za ono čime nismo zadovoljni. Tek tada ćemo moći da se pokrenemo i nastavimo put u pravcu u kojem želimo– objašnjava naša sagovornica. Istina je da sa prolećnim danima počinjemo da se budimo i uviđamo da postoji nešto što možemo u svom životu da uradimo drugačije. 1. Kada nešto treba da menjamo? Tačka „pucanja” je za svaku osobu drugačija. Neko reaguje na prvi znak nezadovoljstva, a neko čeka da „dotakne dno” pre nego što prizna sebi da je potrebno nešto menjati. Uglavnom nam telo da onaj najglasniji signal da treba zastati i proceniti gde se nalazimo i zašto nam se iznova dešavaju neke situacije i reakcije na njih. Psihosomatske bolesti nas odvedu kod lekara koji u većini slučajeva preporuči promenu načina života i ishrane, ali i potrebu da promenimo način razmišljanja. Kada telo zakaže, tada smo spremniji da radimo na sebi. Strah nam bude glavni motivator. Samo, problem kod ove vrste motivacije za promenu jeste što je kratkog daha. Čim se telo oporavi, osnova koja je ležala iza oslabljenog tela se zaboravi i nastavi se po starom. Utopijski gledano, vreme za promenu je kada osetimo prve znake nezadovoljstva koje nije rezultat jednog neuspeha ili problema, već predstavlja ustaljeni mehanizam po kojem obrađujemo životne situacije i sami sebe. Prepoznavanjem šablona po kojem delujemo i živimo, otvaramo put promeni. 2. Da li više energije i mentalne snage iziskuje promena ili pristajanje na nepromenljivost– održavanje „status kvo” situacije? Iako većina klijenata pravilno zaključuje da je rad na sebi izuzetno zahtevan i naporan „status kvo” zapravo crpi više energije. Promena boli, ali bez te vrste bola ne možemo napredovati. Ali, to je prijatan bol jer vodi ka većem zadovoljstvu, ka ispunjenijem životu i prihvatanju samog sebe. Stajanje u mestu zapravo više troši čoveka nego kretanje. To je kao varenje hrane: ako se ne krećemo, slabije varimo i imamo osećaj težine u telu. Isto je i sa mentalnim „varenjem”. Ako ne radimo na proradi osećanja, konflikta, onda nećemo biti u mogućnosti da ih svarimo, imaćemo težinu koju ne možemo da rešimo „ranisanom“. 3. Da li kada odlučimo da nešto menjamo to radimo postepeno, polako ili radikalno – šta savetujete kao psiholog? Postoji jedan ustaljeni oblik promene koji većina nas koristi kada osetimo da smo udarili u zid i gubimo kontrolu nad svojim životom, a nismo spremni da to proradimo na psihološkom planu. Menjaju se frizura, okruženje, boja sobe, odeće... Menjamo neki spoljašnji deo sebe, jer se plašimo rada iznutra. To su privremena, brza rešenja, vremenski efikasna, ali dugotrajno nekorisna. Tempo promene može biti drastičan ili postepen i zavisi od situacije, osobe, kapaciteta, sistema podrške. Bitno je da psiholog promenu „proradi“ sa klijentom, pruži mu podršku u primeni, osnaži ga i pripremi za posledice koje će promena izazvati u njemu, ali i odnosima koje ima. 4. Koje su najčešće pogreške u promenama: da li kada krenemo, pa se vratimo „na staro” ili kada „guramo” u promenu iako vidimo da ne idemo u pravom smeru? Oscilacije u sprovođenju promene postoje, jer ako smo 30 godina funkcionisali na jedan način, teško je preko noći primeniti drugi sistem razmišljanja i ponašanja. Potrebno je vreme da uvide usvojimo i osetimo kao svoje. Ne postoji trenutak gde možemo reći da smo se u potpunosti promenili, da smo savršena verzija sebe. Naša osećanja i reakcije na ljude uvek će biti na testu. Nekad imamo više kapaciteta da se izborimo sa izazovima, nekad ne, ali to ne znači da smo se vratili na stari put, već jednostavno treba da se podsetimo da to možemo drugačije – da se setimo da postoji opcija i levo i desno. 5. Kada sam psihoterapeut savetuje da se promene ostave za neko drugo vreme? Postoje situacije kada se sa klijentom radi neka tema i dođe do zaključka da on nije trenutno spreman da tu situaciju obradi, da mu treba još vremena... To se onda stavlja „na policu” tema koje treba razraditi, ne potiskuje se i ne zaboravlja. Ljudi potraže pomoć jer imaju neki gorući problem, ali se tokom vremena ispostavi da postoje i drugi problemi sa kojim se valja suočiti. Nakon što se razreši goruća tema, klijent završi terapiju, ali se nakon nekog vremena vrati da proradi i drugu temu. 6. Kada su promene na poslu, u porodici, partnerskom odnosu neophodne? Kada uočimo da ponavljamo iste šablone u različitim odnosima, a koji dovode do toga da se osećamo neadekvatno, nezadovoljno, usamljeno. Kada osetimo da smo stalno „ranjeni” u odnosima. 7. Kako ćemo znati da li je promena bila uspešna ili nije? Promena zahteva pre svega prepoznavanje načina na koji smo ranije tumačili događaje, koji značaj i smisao smo im pridavali i kako je to doprinosilo da se osećamo nezadovoljno. Prepoznavanje omogućava da kada se nađemo u istoj situaciji reagujemo drugačije, osvestimo svoje stare strategije i iz svoje „kutije alata“ izvučemo neki novi. Tada se može reći da je promena bila uspešna. 8. U kom životnom dobu su promene lakše, a kada su teže? Da li je starijoj osobi, na primer, teže da se menja i da li samo zbog zrelih godina treba da odustane? Hronološki uzrast ne igra značajnu ulogu u promeni. U pitanju je, pre svega, unutrašnja zrelost. Postoje ljude koji u poznijim godinama lakše prihvataju promene nego mladi ljudi od kojih se očekuje da budu prilagodljivi nastupajući društvenim, a samim tim i ličnim promenama. Za svaku uzrasnu dob postoje određeni razvojni zadaci i krize koje moraju da prođu. To su životne prekretnice koje zahtevaju promene i razvoj. Njihova težina zavisi od spremnosti osobe da ih sprovede. Promena nije uzrasno uslovljena, samim tim, odustajanja od ličnog razvoja nema. 9. Da li postoji neka „skala težine” promena? Šta je najteže promeniti – sebe, partnera, roditelje, dete, posao, prijatelje, mesto prebivališta? Svaka promena je važna. Ne postoji mala promena, jer iskorak iz poznatog zahteva veliku hrabrost, zato se svaka promena hvali. Promene u vidu preseljenja, promene partnera i posla su promene u vidu bežanja ukoliko se ne proradi razlog zašto nešto nije funkcionisalo ranije. Jer, ako promenimo partnera, a da nismo proradili šta je to što nam je otežavalo odnos, uskočićemo u odnos koji će biti potpuno isti, samo će ime osobe biti drugačije. Promena ide iznutra, jer jedino što zaista možemo da promenimo jesmo mi sami. Ostalo je van naše kontrole. 10. Zašto se ljudi teško odlučuju za promene? Nepromenljivost daje određenu vrstu sigurnosti. Sistem koji godinama koristimo nam je poznat, reakcije su nam poznate, osećanja i očekivanja od ljudi su poznati. Samim tim, nismo izloženi riziku. U svom balonu nezadovoljstva mi znamo kako da živimo, ono što je van balona daje previše mogućnosti čiji ishodi su nepoznati. Promena nas izvodi iz zone sigurnosti, traži od nas da rukovodimo svojim životom, što je nekad zastrašujuće. Tada nam niko drugi, do nas samih, nije kriv što živimo na način koji nas ne ispunjava. http://www.politika.rs/sr/clanak/402117/Tacka-pucanja-kod-svakog-drugacija
  8. JESSY

    Tačka „pucanja” kod svakog drugačija

    Neko reaguje na prvi znak nezadovoljstva, a neko čeka da „dotakne dno” pre nego što prizna sebi da je potrebno nešto menjati Kako promeniti stvari kojima smo nezadovoljni? Da li je proleće koje je stiglo idealno doba godine za promene koje već dugo planiramo da izvedemo u svom životu? Odgovore na ova pitanja daje Jovana Trbojević, psiholog i psihoterapeut, koja podseća da „iako stalno pričamo o promeni, često nam nedostaje inicijative da je zaista i sprovedemo”. – Teoretišemo o promeni... Zamišljamo je... Na taj način ubeđujemo sebe da smo stvari i pokrenuli, jer, ako razmišljamo o promeni to je kao da smo načinili i korak ka njoj. Ipak, da bismo nešto mogli da promenimo u svom životu, prvi korak je prihvatanje svoje odgovornosti za ono čime nismo zadovoljni. Tek tada ćemo moći da se pokrenemo i nastavimo put u pravcu u kojem želimo– objašnjava naša sagovornica. Istina je da sa prolećnim danima počinjemo da se budimo i uviđamo da postoji nešto što možemo u svom životu da uradimo drugačije. 1. Kada nešto treba da menjamo? Tačka „pucanja” je za svaku osobu drugačija. Neko reaguje na prvi znak nezadovoljstva, a neko čeka da „dotakne dno” pre nego što prizna sebi da je potrebno nešto menjati. Uglavnom nam telo da onaj najglasniji signal da treba zastati i proceniti gde se nalazimo i zašto nam se iznova dešavaju neke situacije i reakcije na njih. Psihosomatske bolesti nas odvedu kod lekara koji u većini slučajeva preporuči promenu načina života i ishrane, ali i potrebu da promenimo način razmišljanja. Kada telo zakaže, tada smo spremniji da radimo na sebi. Strah nam bude glavni motivator. Samo, problem kod ove vrste motivacije za promenu jeste što je kratkog daha. Čim se telo oporavi, osnova koja je ležala iza oslabljenog tela se zaboravi i nastavi se po starom. Utopijski gledano, vreme za promenu je kada osetimo prve znake nezadovoljstva koje nije rezultat jednog neuspeha ili problema, već predstavlja ustaljeni mehanizam po kojem obrađujemo životne situacije i sami sebe. Prepoznavanjem šablona po kojem delujemo i živimo, otvaramo put promeni.
  9. Heroj, kukavica ili samo srećnik, to je pitanje koje se i danas postavlja, kada se spomene ime bivšeg američkog pilota Skota O Grejdija koji je oboren 2. juna 1995. godine raketnim sistemom ” Kub” i koji je posle pada lovca F -16C na teren Republike Srpske, proveo šest dana skrivajući se od potere pre nego što su ga spasli pripadnici MEUSOC i AFSOC. Naime, krajem maja 1995. godine NATO avioni imali su zadatak da sprovedu odluku o zabrani letova (engl. Deny flight) na vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine, na osnovu ranije donete odluke Ujedinjenih nacija. Tokom sprovođenja misije oni su povremeno dejstvovali i po objektima i jedinicama Vojske Republike Srpske. Zbog toga je komandant Glavnog štaba VRS naredio komandantu V i PVO VRS da dejstvuje po avijaciji NATO. Snage srpske PVO već su bile duže vreme u zasedama na širem području Banja Luke i Bosanske krajine, gde su pratili povremene letove muslimanskih ili hrvatskih helikoptera, ali i motreći i na aktivnost vazdušnih snaga NATO na nebu BiH. Tokom operacije, NATO lovci F -16C leteli su na visini od 26.000 stopa. Lovci su patrolirali bez upotrebe uređaja za elektronsko ometanje AN/ALQ-131 nad područjem Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac. Položaji srpskih protivvazdušnih jedinica su im bili poznati od ranije, tako da nisu očekivali značajnije probleme tokom misije. Međutim, u skladu sa naređenjem 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB, bila je u zasedi na položajima između Sanskog Mosta i Ključa. NATO avioni nisu ulazili u zonu dejstva raketnih sistema ” kub”. Komanda V i PVO VRS organizovala je premeštanje jedne baterije KUB, južnije, u Bravsko Polje iznad koga su redovno leteli avioni NATO. Tokom noći između 29. i 30. maja, baterija je izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac, i tako napravila zasedu za dolazeće avione. Puna tri dana baterija je pratila letove avijacije NATO po podacima talasa obaveštavanja bez uključivanja zračenja sopstvenih radarskih sistema, sve do popodnevnih časova 2. maja. Tog popodneva dva američka lovca F-16C približili su se na 20 km od vatrenog položaja baterije. Par lovaca koji su tog popodneva 2.maja leteli činili su piloti: kapetan Skot V. O`Grejdi ( pozivno kodno ime Basher 56) i kapetan Robert G. Rajt (kodno ime Basher 57). O Grejdi i Rajt su delovali u sklopu 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka, iz baze Aviano. Inače Grejdiju je to bio 47 put da leti u zonu borbenog delovanja. Tog dana od svih ostalih pripadnika 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka bili su jedini za zadatku. Leteli su na visini od 26.000 stopa i nekoliko puta su nadleteli područje Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac. Nisu pokazivali nervozu i bili su bezbriži. Sve se činilo da je to još jedan sasvim rutinski zadatak i da im se ništa ne može dogoditi jer su im bile poznate ranije pozicije raketnih sistema VRS koji su raspolagali sa baterijama SA-6. Međutim, ono što im je bilo nepoznato jeste da je u najvećoj tajnosti 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac. Posada baterije na sistemu ” kub” po primećivanju letelica odmah je uključila osmatrački, a po zahvatu vođe para i nišanski radar. U tom trenutku avioni su se udaljili iza planine Srnetica. Pošto gađanje nije bilo moguće zračenje je isključeno posle 3-4 sekunde. Isti par aviona se nakon petnaestak minuta ponovo približio zoni dejstva baterije. Posluga je u međuvremenu promenila frekvenciju nišanskog radara i kada je cilj bio udaljen 22 kilometra uključila je antenu osmatračkog radara. Na 20 kilometara otkriven je i drugi avion. Tada je uključen i nišanski radar. Zahvat je izvršen je na 18 km. Gađanje je izvršeno sa dve rakete. Prva je lansirana kada je cilj bio na 17 km od vatrenog položaja, a druga tri sekunde kasnije. Pogodak i uništenje cilja bilo je na daljini 15 km i visini 5,5 km. Posle eksplozije bojeve glave prve rakete cilj se prepolovio na dva dela, a druga raketa je pogodila jedan od delova aviona. Ostaci aviona su pali na dve lokacije udaljene oko 1,5 km u oblasti Vaganca. Pilot je uspeo da se katapultira i padobranom spusti na udaljenju oko 6 km od olupine aviona. Baterija je odmah isključila sredstva prešla u marševski poredak, udaljila se i maskirala. U toku noći je baterija je premeštena sa mesta gde se maskirala na novu lokaciju udaljenu oko 100 km od mesta delovanja. Nišanski radar je ukupno zračio 26 sekundi. O Grejdijeva agonija posle obranja F-16C Kapetan Bob Rajt koji je bio u drugom F-16C video je kako je eksplozija rakete presekla avion na dva dela i kako je kopkit u kome se nalazio O Grejdi neoštećen nestao u oblaku, dok je drugi deo letelice pretvoren u vatrenu loptu, ali dalje više ništa nije znao. Rajt je ustaljenom rutinom odmah markirao poziciju na kojoj je avion srušen i to javio bazi, ali nije bio siguran da li se Skot O Grejdi katapultirao iz pogođenog aviona. Međutim, O Grejdi prvo šokiran eksplozijom rakete i time da su nos letelice i kabina ostali u jednom komadu uspeo je da povuče ručicu katapultirajućeg sedišta ” tu lepu zlanu ručku” kako je kasnije izjavio. Iako ošamućen i opečenog vrata prilikom katapultiranja O Grejdi je uspeo da iskoči iz aviona i počne da se spusti. O Grejdi je padobranom preleteo put i uspeo da se prizemlji na slabo naseljenom terenu u rejonu prevoja Vaganac između Petrovačkog i Bravskog polja. Kako je on naveo u svom svedočenju prilikom prizemljenja uočio je neke ljude koji su mahnito jurili ka njemu. Jedino što mu je preostalo bilo je da paodbran baci u grmlje, a onda se on sam uvuče i namaže lice blatom, uši prekrije zelenim pilotskim rukavicama i umiri se skoro do mrtvila. Iako su vojnici VRS pretraživali čitav teren bez korišćenja službenih pasa, O Grejdija nisu uspeli da pronađu. Često su prolazili i na metar od O Grejdija, ali ga otkrili nisu. O Grejdi sa sobom nije poneo paket za preživljavanje, koji se nalazio uz pilotsko sedište koji je sadržavao: pribor za prvu pomoć, 8 paketića vode po 1,13 decilitara svaki, pištaljku, kompas, signalno ogledalo, crvene rakete za obeležavanje pozicije i baterije za radio. Poneo je samo ono što je imao u prsluku na sebi, a to je bio prenosni radio uređaj PRC -112, težine 0,8 kg koji je mogao da radi sedam sati bez prestanka, maskirne boje za lice, pištolj kalibra 9 mm, plastičnu mapu Bosne i Hercegovine dimenzija 915×1525 mm sa napisanim uputstvima za pronalaženje hrane u divljini. O Grejdi je uspeo odmah posle prvog dana odlučio da promeni položaj skrivanja. Noću je odlučio da se pomeri 3 kilometra dalje u šumi koja je bila gusta, sa dosta grmlja i stena što mu je omogućilo da se lakše sakrije i izbegne potere. U noj je O Grejdi proveo naredne dane krećući se u radijusu od dva kilometra od mesta pada. Kako je vreme bilo kišno sa veoma niskom oblačnošću O Grejdi nije uspeo da uspostavi nikakav kontakt sa američkim avionima, koji nisu leteli zbog loših meteo uslova nad tim područjem. Inače O Grejdi je zbog straha da bude demaskiran retko uključivao radio PRC -112, a kodni poziv Bašer -56 retko je emitovao pozove za pomoć. Zanimljivo je inače da američki avioni možda zbog lošeg vremena ili straha od srpske PVO nisu puno nadletali samu tačku gde je O Grejdi iskočio. Tek 6 dana od iskakanja 8. juna O Grejdijev glas prepoznao je kolega iz 555. eskadrile kapetan Tomas Henford. Prve reči su bile ” I m alive, help”. Da bi proverio zaista da se radi o O Grejdi, Henford ga je upitao nekoliko pitanja sa kojim je želeo da se uveri da li je to zaista on, jer se javilo pitanje verodostojnosti signala. Naime komanda eskadrile i Operativni centar u Napulju verovali su da je O Grejdi uhvaćen i da je u pitanju klopka. Henford ga je pitao gde je, kako i kada leteo u USAF. Posle dobijanja potvrdnih odgovora on je svojim F-16 nastavio na nadleće zonu gde se O Grejdi nalazio, ali je bio prinuđen da izvrši dopunu goriva i da se ponovo vrati i kruži oko pozicije gde se O Gredi nalazio. Kada su izvršene detaljne provere WMA (AW-533) iz Avijana poslala je odmah jedan F-18 sa kojim je upravljao kapetan Dejvid Elhart koji je u niskom brišućem leteo nadleteo mesto gde se oboreni pilot nalazio sa zadatkom da mu da informaciju da je otpočela akcija spasavanja. Odmah zatim na nebu se pojavio i drugi hornet kojim je upravljao kapetan Vilom Tomas koji se obratio O Grejdio njegovim nadimkom ” Zulu”. O Grejdi mu je dao odmah sve potrebne podatke i F-18 je odmah napustio markiranu zonu. Počinje akcija spasavanja O Grejdija Zadatak spasavanja O Grejdiju poverena je Marinskom korpusu a ne specijalnim timovima za izvlačenje, koji su bazirani na Siciliji. Pošto su prikupljene sve potrebne informacije, akcija spasavanja predata je MEUSOC. Pukovnik Martin Berndt, komandant 24. Marine Expeditionary Unit na nosaču helikoptera ” USS Kearsage” na Jadranu dao je naređenje za pokret. On je inače pre toga dobio direktno iz Vašingtona naređenje da se krene odmah u akciju spasavanja koristeći pri tome sve raspoložive jedinice. Na nosaču helikoptera ” USS Kearsage” tog istog 8. juna u tri časa ujutro po lokalnom vremenu data je uzbuna za 50 marinaca uključujući tu i 10 helikopterskih posada. Formirana je Udrana grupa 24th MEU koju su činila 2 borbena helikoptera AH-1W Super Cobra, 2 transportna helikoptera CH 53 Super Stalion, 2 aviona AV8B Harrier, kojima su pridodata i 2 aviona EA-6B Prowler i 2 aviona F-18 C/D Hornet koji su imali zadatak lovačke zaštite borbene grupe. Ovoj grupi pridodata su i dva F-111A namenjeni za elektronsko ometanje i dva A-10 Warthog. Za slučaj nužde sastavljen je identičan pomoćni sastav koji je stavljen u stanje pripravnosti. Cela operacija sastavljena je bila od 40 letelica kojima je upravljao AWACS koji je leteo nad Mađarskom. Kada se u vazduh podigao deo grupe TRAP sastavljena od dva helikoptera AH-1W Super Cobra i dva helikoptera CH-53 Super Stalion, koji su prvo kružili nad Jadranom čekajući dolazak ostalih članova grupe, koji su poletali sa nosača aviona, i iz baze Avijano. Kada se grupa prikupila AWACS je dao naređenje za pokret i aktiviranje akcije spasavanja O Grejdija. Borbena grupa prvo je nadletela ostrva i krenuli dalje u unutrašnjost srećni da ne moraju da lete noću. Najveći problem tokom leta bio je veliki broj bandera za struju i telefon, pa i dalekovodi koji su ometali niski let. Veliki problem predstavljala je i magla koja se pojavljivala u kotlinama ovog područja, takođe niska oblačnost je omogućila da borbena grupa leti u oblacima, pa time nije bilo ni delovanja srpske PVO. AWACS je borbenu grupo detaljno vodio od tačke do tačke. Kada su bili na 17 kilometara od mesta gde se O Grejdi nalazio dva borbena helikoptera AH-1W krenula su napred ispred dva CH -53 kako bi obezbedili spštanje borbene grupe. Za to vreme avioni F-18 Hornet, AV-8B, EF-111 i A-10 su nadeltali širu zonu i bili u pripravnosti da reaguju ako bude potrebno. Piloti helikoptera AH-1W kada su bili na 9 km od zone počeli su da pozivaju O Grejdija da se javi. Bili su presrećni kada su čuli odzivni glas ” bolt/ this is Basher 56″. Usledila su dva kratka pitanja i provera njegovih ličnih podataka. Na 5 km od zone ponovo su stupili u kontakt sa O Grejdijem. On ih je navio jer ih je čeo, ali nije video zbog magle i niske oblačnosti. Zbog toga su mu rekli da ispali crvenu signalnu raketu. Pošto su helikopteri bili iznad magle videli su crvenu raketu. Znali su gde se O Grejdi nalazi. Kobre su odmah obavestile o pronalasku pilote dva CH 53 koji su se usmerili ka lokaciji koja im je data. Kada su se našli tačno iznad zone gde se nalazio O Grejdi krenula je akcija spuštanja. Posle spuštanja koje je moglo biti katastrofalno za jedna helikopter koji je zakačio neku ogradu sa bodljikavom žicom iskočilo je 20 marinaca. Za to oba aviona AV8B su nadletali zonu sletanja. O Grejdi se iznenada pojavio istrčavši iz šume sa pištoljem u ruci, dotrčao do helikoptera i ukrcao se u njega. Odmah zatim u helikopter su se ukrcali marinci. Akcija od momenta sletanja do kurcavanja O Grejdija i poletanja trajala je osam i po minuta. Po ulasku u helikopter O Grejdi je predao svoj pištolj stavio kacigu na glavu, a zatim pod uticajem stresa popio flašu vode i pojeo četiri obroka piletine iz MRE ( Meal Ready to Eat). Za to vreme dežurni AWACS iznad Mađarske je naredio da borbena grupa skrene 230 stepeni i usmeri se ka Jadranu. Međutim tu svim problemima nije bio kraj. Umesto mirnog leta usledila je opasnost jer se magla digla na helikopteri koji su leteli na samo 300 stopa su se omgli videti. Početni deo puta prošao je bez incidenata, osim što su često kada su leteli na 50 stopa porali preskakati dalekovode. Međutim, njih je čekalo iznenađenje kada je izenanda pored jednog od helikoptera proleltela protivavionska raketa ispaljena iz lansera SA-7, koja se nije aktivirala, jer su helikopteri leteli na maloj visini. Tad je usledila puščana paljba iz svog raspoloživog oružja, pa i PVO topova kalibra 20 mm na borbenu grupu. Međutim vatra je bila kratkotrajna pošto su uspeli da prelete planisnki greben kada su ugledali malo jezero, a onda za par minuta već su bili na otvorenom moru. Helikopteri CH-53 supustili su se na noasač helikoptera poprilično izbušeni puščanom vatrom, ali neoštećeni, odmah do njih spustili su se AV-8B. Sa ovim činom operacija spasavanja pilota kapetana Skoto O Grejdija je završena. Gorka medijska pilula O Grejdi je sa nosača helikoptera prebačen u Avijano gde je dočekan kao heroj. Međutim sve lovorike slave upropastio je sam, jer je na jednoj od konferencija za novinare čak i zaplakao. Da stvar bude gore po njega, pred američkim medijima kroz suze je izjavio da on nije bio nikakav heroj, već preplašeni zec koji je pokušao samo da preživi. Ovu njegovu izjavu američki mediji dočekali su na nož čak su neki prizivali da se general Paton vrati iz mrtvih i išutira O Grejdija. Neki mediji su tvrdili da zvanična informacija o spasavanju nije istinita i puna nelogičnosti: Kako je oboren kod Mrkonjić Grada, a spasen kod Bosanskog Petrovca?, ako se krio u šumi kako je peške prešao neopažen destine kilometara?, kako je od silne patnje održavao kondiciju, ako je jeo bube i pio samo kišnicu?. Mediji su tvrdili da je neverovatno da američke snage nisu izvršile po srpskim PVO nijedno dejstvo, posebno po radarima tokom spasavanja koji su verovatno primetli takav intenzitet naleta. O Grejdija je primio po povratku u SAD lično tada američki predsednik Bil Klinton. Sam O Grejdi je posle nekoliko godina napustio američku vojsku, a o svom obaranju i akciji spasavanja napisao je čak dve knjige. Njegovo obaranje je čak ekranizovano filmom i dokumentarcem. Dok je O Grejdi ubirao pomalo gorku medijsku slavu, borbena posluga baterije koja je oborila prvi američki avion na Balkanu je ostala u senci anonimnosti, jer u opštem ludilu, ali i decenijama kasnije nikoga nije interesovala činjenica da su u našoj vojsci postojali veoma sposobni i uvežbani pojedinci i jedinice, školovani i obučavani za odbranu SFRJ koji su dokazali svoje sposobnosti protiv tada najmoćnije i najsposobnije vazduhoplovne sile!? Obaranje američkog aviona i pilota O Grejdija od strane raketnog sistema “KUB” imalo je snažan odraz na proceduru američkog vazduhoplovstva u vazdušnim operacijama koje su sledile. Avioni nisu ulazili u zonu dejstva bez podrške avijacije za neutralisanje PVO. Uvedeni su bili striktni donji limiti visine za letove nad srpskom teritorijom. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/06/01/obaranje-skot-o-grejdija-kod-bosanskog-petrovca-da-li-je-pilot-f-16-heroj-kukavica-ili-samo-srecnik/
  10. Danijela

    Srušio se vojni avion kod Kovačice

    Vojni avion “super galeb “srušio se kod Kovačice, u blizini Pančeva, nezvanično saznaje N1. U avionu su bili pilot i kopilot koji su se katapultirali, a jedan od njih je poginuo. Piloti su, rečeno je za N1, bili na redovnoj letačkoj obuci. "Bio sam kod kuće kada se začuo prestanak rada motora aviona i video da su se dva pilota katapultirala. Na licu mesta se može videti i krater", izjavio je D. B. iz Kovačice za "Blic". Hitan pomoć je na licu mesta, a sa VMA su upućeni helikopteri u pravcu Kovačice. http://rs.n1info.com/a378856/Vesti/Srusio-se-vojni-avion-kod-Kovacice.html
  11. Nesvakidašnji oglas jedne porodice‚ da žele besplatno da ustupe na korišćenje kuću i veliko imanje u Maloj Ivanči kod Sopota nekome ko bi ga obrađivao, privukao je veliku pažnju na društvenim mrežama. Prijave im stižu već nekoliko dana, a među njima ima i onih koje su ih ostavljale u čudu. Porodica Vukčević koja živi u Maloj Ivanči, selu u opštini Sopot, od centra Beograda udaljenom oko 30 kilometara, odlučila se da na društvenim mrežama oglasi "ponudu koja se ne odbija". "Na samo 30 kilometara od Beograda, u zaseoku sela Mala Ivanča, naša porodica daje na korišćenje tri hektara plodne zemlje, sa kućom (kupatilo, struja, voda, televizor, telefon), vajatom, štalom za stoku, kokošinjcem, košnicama... Na imanju se pored zemlje (jedan deo pripremljen za baštu) nalazi majdan, potok i bagremova šuma i dosta stabala oraha. Želimo da sarađujemo sa ok, pozitivnim, poštenim i normalnim ljudima koji vole prirodu i koji imaju želju da se bave organskom poljoprivredom. Jedini uslov je da od svega što se proizvede na imanju polovina pripada vlasnicima", naveo je stariji sin iz porodice Vukčević u objavi na Fejsbuku. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Kuća na oko 30 kilometara od Beograda potpuno je sređena za život U istom oglasu, on navodi i da porodica nudi i pomoć vlasnika novim stanarima. "Sa naše strane, možemo obezbediti plasman svih proizvoda sa farme, dolazak volontera koji bi pomagali u poljskim poslovima, dolazak organizovanih grupa ljubitelja prirode i organske hrane. Takođe možemo pomoći u formiranju zasada povrća, formiranju stada i slično, kao i obezbediti određene alate za rad. Imanje je okruženo šumom i zemlja nikada nije tretirana nikakvom hemijom. Ukoliko vam je želja da se bavite organskom proizvodnjom, volite prirodu i taj način života, a usput želite da obezbedite stalne i sigurne prihode, kontaktirajte nas... Dobrodošli su svi vredni ljudi, sa malom prednošću porodice, kao i stranaci (Rusi ili Evropljani)", dodaje se u Vukčevićevoj objavi. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Imanje je okruženo šumom, tu su i potok, majdan... "Blic" je kontaktirao mladića koji je postavio neobičnu objavu, a on nam je otkrio motive za ovakav oglas. - Ne želimo da prodamo zemlju jer smatramo da je to resurs budućnosti, a takođe nekoliko porodica, uglavnom naših prijatelja, želi da se snabdeva zdravom i proverenom organskom hranom, pa smo došli na ideju da oformimo organik klub. Sa druge strane, moji roditelji su u bašti na ovom imanju proizvodili mnogo šta, uglavnom za naše potrebe, a višak uglavnom delili i poklanjali ljudima. Kako su ušli u neke godine kada više ne mogu da rade, odlučili smo se da sve to podignemo na jedan ozbiljniji nivo, tako da tražimo partnere, ljude koji vole prirodu, organsku poljoprivredu, koji bi mogli da se ozbiljnije posvete svemu tome. Mi sa svoje strane finasiramo sve što je potrebno za proizvodnju, đubre, seme, alate, frezu, gorivo, finasiramo podizanje zasada i formiranje stada. Zauzvrat, sav višak proizvoda deli se pola-pola, što je uslov sa naše strane kao vlasnika i finasijera. Tako ljudi mogu da predvide svoja primanja i zavise od sebe i svog rada - objašnjava Vukčević. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Vajat u blizini porodične kuće Kome će ova porodica poveriti imanje, zavisi od više uslova, ali najbitnije je da ljudi budu pošteni i radni. Sa druge strane, pored ozbiljnih prijava, za ovih nekoliko dana stizale su im i pozivi koji su ih ostavljali u čudu. - Nećete verovati koliko ima negativnih ljudi u Srbiji i kakve sve pozive i ponude dobijamo. Javio nam se čovek koji želi da pobegne od žene sa ljubavnicom, pa mu treba kuća. Odmah je naglasio da ne može da radi, ali da može da pokosi malo ispred kuće. Neki imaju ideje da im ovo bude samo vikendica, pa su preispitivali i tu opciju, a neki traže fiksnu platu. Sva sreća pa ima i normalnih ljudi, koji razumeju ceo smisao ovoga, tako da se nadam da ćemo uskoro napraviti selekciju i naći prave ljude. Nadamo se da ćemo privući prave partnere koji su na drugom nivou svesti, pa neće sve ovo gledati samo kroz profit, već kao način života - zaključuje Vukčević. Ovaj mladić i njegov brat, kaže on, nisu u mogućnosti da se bave ovim poslom. Mlađi je sportista, a stariji vodi drugi porodični posao, dok su roditelji ostarili te ne mogu više da se bave poljoprivredom. Vukčevići na kraju ističu i da im je velika želja da ova ideja zaživi jer smatraju da je organska hrana i zdrav život budućnost Srbije. https://www.blic.rs/vesti/beograd/porodica-nudi-besplatno-kucu-i-imanje-kod-beograda-uz-jedan-uslov-ali-nisu-ocekivali/gbgs3vt
  12. Ključ

    Koja je normalna mera materijalizma kod zene?

    Koja je normalna mera materijalizma kod zene? Ako je nezgodno ovako, nek bude i podela na zenu vernik i zenu ateist, mada tek onda ima da nastupi buckurish... Mislim da nema bas toliko velike razlike, ali i to je teza pa demantujte....
  13. Posle posrtanja i godina provedenih u zatvoru, ugostitelj iz Gradiške odlučio da pomaže nevoljnicima. Nišić svakodnevno nahrani ljude koji nemaju novac. Boro Nišić kraj svoje "Bijele lađe" BORO Nišić, tridesetpetogodišnji ugostitelj iz Gradiške, svojim pokretnm grilom, nazvanim "Bijela lađa", svakodnevno nahrani po nekoliko ljudi koji nemaju dovoljno novca da sebi obezbede ručak. Odlučio je da bude malo humaniji od drugih, jer je njegov dosadašnji životni put bio prepun iskušenja. Na vreme se, ipak, trgao, i, kako sam kaže, vratio među ljude. Posle malo manje od pet godina provedenih u banjalučkom zatvoru Tunjice, Boro se odlučio da krene novim putem. - Bio sam mlad i naivan, vezivao se za pogrešne ljude - priča Boro. - Provesti četiri godine i osam meseci sa one strane brave previše je, ali sam zato imao sasvim dovoljno vremena da o svemu razmislim, da uvidim greške i odbacim od sebe sve ono što ne valja. Mnogo sam knjiga pročitao za to vreme i doneo nepromenjivu odluku. Napustio sam bezbožni život i vratio se među ljude. Loše društvo i narkotike Boro je zamenio dobrim ljudima i običnim životnim radostima. Odlučio se da pokrene sopstveni posao. Znao je da je Gradiška, kao pogranično mesto, grad kroz koji svakodnevno prolaze hiljade ljudi, pa je pokretni gril osmislio kao jedinstvenu ideju u tom kraju. Ali brzo su se pojavila nova iskušenja. Prvih dana suočio se s nemalim brojem ljudi koji nemaju novca a gladni su. - Primetio sam da ljudi dođu i pitaju koliko koštaju ćevapi, pa se stidljivo okrenu - kaže Boro. - A ja ih vratim i ponudim im toplo jelo. Tako je to trajalo nekoliko dana, a onda sam odlučio da odštampam svojevrsnu poruku da niko ne treba da bude gladan. Bog mi je, dok sam bio na stranputici, pokazao pravi put, i shvatio sam da moram da reagujem. Ovaj humani ugostitelj objašnjava da, osim ljudi koji dođu da nešto pojedu a nemaju novca, postoje i dobri ljudi koji ostave bakšiš. - Znaju da će na taj način i oni pomoći gladnima - priča Boro, glava četvoročlane porodice. Ubrzo je otišao i korak dalje. Sedam godina mlađeg Aldina Kaurina iz Bosanske Krupe nahranio je, smestio u vlastitu kuću, obukao u pristojnu garderobu i zaposlio. Aldin je išao od nemila do nedraga, radio za dnevnicu, često bio i prevaren... Put sreće naveo ga je baš u Gradišku. Došao je do "Bijele lađe" i upoznao Boru. - Kada sam upoznao Aldina, zaprepastila me je njegova životna priča. Nesavesni roditelji odbacili su ga još kao bebu, a potom se snalazio po domovima. Došao je slučajno kod mene. Iznajmio sam mu jednu sobicu, dao nešto garderobe i našao mu posao u jednom privatnom preduzeću - kaže Boro. MIRNA SAVEST NAJVAŽNIJA BORO priznaje da je u svojoj glavi prepoznao ono glavno - greh i dobro delo. I kako kaže, nije greh imati novac, ali. Ako ga steknete na ljudski način i usput pomognete nevoljnicima, onda mirne savesti možete i da radite i da zarađujete. Očekuje da će "Bijelom lađom" konačno zaploviti u mirno more, među dobre i iskrene ljude. Prema prvim reakcijama gradiške javnosti, u jedra njegove lađe duva dobar vetar. Aldin Kaurin i Boro Nišić Aldin kaže da se oseća nestvarno i presrećno. Još ne može da veruje da su ga okružili plemeniti ljudi dobre volje: - Bio sam u beznađu, a sad mi se otvorio sasvim novi životni put. Radio sam za komad hleba po Hercegovini i Krajini, a onda sam došao ovde. Hvala Bori i njegovim prijateljima do neba. Boro veruje da će Aldin uspeti u životu. U šali kaže da će mu uskoro i ženu naći, kako bi postao "kompletan" čovek: - Aldin je celi svoj život bio gubitnik. Sada smo mu u ruke dali najjače karte, jer želimo da postane dobitnik. Već jeste, jer je dobio našu naklonost. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:710200-Ko-je-gladan-a-nema-da-plati-kod-Bore-svrati
  14. Danijela

    Sledeća kontrola kod interneta

    Jakovljević o nadrilekarstvu: Dođu posle 15 god i kažu “rekao travar” Konvencionalna ili alternativna medicina, vera u stručnost lekara ili pribegavanje raznim alternativama, pomaganje ili odmaganje sebi. Kada se nađemo u najgorim situacijama, suočeni sa teškim bolestima, hvatamo se i za slamku zbog koje neretko i tonemo. Specijalista opšte hirurgije i pomoćnik direktora KBC "Dragiša Mišovića“ Moma Jakovljević je nedavno gostujući na jednoj televiziji privukao pažnju javnosti, ne samo onim o čemu je govorio već i reakcijom. Jakovljević je prekinuo gostovanje napustivši studio nakon uvreda "iscelitelja“ Alena Azarića. "Sada kada su se stvari malo slegle, ja to gledam ovako – oni time dižu rejting. Ja izlaženjem iz emisije ništa ne gubim, jednostavno nisu dostojni da sa njima nastavim diskusiju. Sam sebe sam iznenadio. Moja greška je bila što sam otišao, ali to se više neće ponoviti. Ipak, ispalo je dobro što se otvorila Pandorina kutija", priča Jakovljević za B92. Problem, kaže Jakovljević, nije u alternativnoj medicini, već u onima koji je predstavljaju. "Alternativna medicina je zvanično grana medicine, altrnativne su pomoćne metode. Ako imaš virus kijavicu... Čaj za ovo, čaj za ono... Ja protiv toga nemam ništa, ali ovaj čovek priča: 'Sve što ne mogu lekari, ja lečim' i to prolazi kod neukog naroda. Nije bitno šta neko kaže, već ko. Ko priča o vakcinama? Ljudi koji nisu lekari. Ko od takvih ljudi pravi heroje? Kad god su neprijatelji bombardovali i osvajači unazad stotinu godina prvo gađaju biblioteku da unište sva kulturna blaga, to malo ko primeti.“ Ono što najviše plaši kod ovakvih slučajeva, objašnjava specijalista, jeste da nadrilekarstvo ne postane masovna pojava. "Kažu 'Lekari su krivi za smrt moje babe koja je imala rak'. Olako se udari na doktore. Bojim se da ovo ne bude masovna pojava, jer se ljudima lako može manipulisati. Takvi ljudi će uvek imati mušterije, razni iscelitelji, skrivanje belih magija, gledanje sudbine... Ja tu ništa ne mogu da promenim. Zašto nam mladi intelektualci odlaze iz zemlje? Pa zbog ovakvih“ Za najvećeg krivca, smatra medije i nepostojanje emisija za sve strukture društva. "Novine su pune crne hronike. Nema govora o značajnim ljudima. Zašto televizije ne prave priče o doktoru sa neurohirurgije, profesoru koji presađuje ruke? Onda mi kažu: 'Koga to interesuje? Znaš ti šta ima na estradi, ko je sa kim?' Toliko mladih osvaja nagrade iz fizike, matematike, njih niko ne intervjuiše. Hajde da se takmičimo u tome, pa dokle stigneš. Apelovao bih na Ministarstvo prosvete da se u petom razredu uvede psihologija, da naučiš da razmišljaš, rezonuješ. Onda će neko malo teže da te prevari, ipak je znanje moć“, nastavlja. Podrška kolega, ali ne i javne reakcije Brojni pacijenti, ali i kolege pozdravile su njegovu reakciju uz brojne pozitivne komentare. "Dolaze pozdavljaju me, 'Bravo, majstore', 'Ti si naš idol'. I brojne kolege tako reaguju. Pitam ih zašto ćute, kažu sad se namestilo. Kao da se svi boje zbog nečega", priča Jakovljević. Ipak, ne može se negirati da u takvim situacijama, kada ljudi jednostavno više nemaju izbor, kada su u pitanju ozbiljne bolesti, pribegavaju svakakvim opcijama. "Davljenik se za slamku hvata. Tada bi prevarili i intelektualca. Ti prevaranti poznaju psihologiju nemoći. Zato se vraćam na znanje. Odluka je na tebi. Najgore je kad neko naglo uskoči u zlatne kočije, koje ničim nije zaslužio. Tako nastaju potresi u društvu koji izazivaju haos.“ Verovanje i pribegavanje nadrilekarstvu može da bude opasnije nego što se misli, po samog pacijenta. "Ne samo što se time gubi vreme, nego mi pacijenti onda dođu u zakasneloj fazi i ćute. Ja pitam: 'Šta će vam taj apsces (gnoj na nekom delu tela)?' Kad otvorim izađe pola litre gnoja. Kaže: 'Stavljao sam ove trave, pio ovo, ono'. Izgubi čovek vreme i kad dođe, kasno. Nije isto kada zovete vatrogasce kad primetite dim i kad se razgori. Otežavaju posao, a onda ljudi od sramote ćute. 'Što ste sad došli kad traje 15 godina?', kaže 'Rekao travar'. Onda dođu i kažem im kako stoje stvari, ali odgovore: 'Na internetu jeste to'. Onda kažem: 'Dobro, sledeća kontrola kod interneta'.“ Jedini spas, navodi Jakovljević, jeste edukacija. "Najveća beda je beda praznog mozga. Svaki mozak ima 1.100 do 1.300 grama, ali zavisi kako napreduje. Agresivnost kod starijih ide iz propuštene mladosti, znate kako kažu – nemoj da te pita starost gde ti je bila mladost. Kad čovek umre, njega ništa ne boli, njemu nije teško, teško je nama. Isto je i sa budalama“, zaključuje dr Jakovljević u razgovoru za B92. https://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2018&mm=02&nav_id=1354323
  15. Protojerej Saša Umićević paroh u Petrinji, omiljen kod vjernog naroda Otvoreno nebo najčešće nam je crkvena kupola PETRINJA - Gdje god čovek pošao neophodno je da se prilagodi mentalitetu i da razume potrebe ljudi sa kojima živi, iz tog razloga u svim humanitarnim akcijama, obnovama hramova i crkveno-narodnim sabranjima naizostavno učestvujem zajedno sa suprugom Natašom i sinom Arsenijem, koji su mi ujedno i najveća podrška, kaže mladi sveštenik, humanista, entuzijasta i graditelj. *Osim Petrinje nadležni ste paroh i u još nekoliko mjesta. Koliko je pravoslavnih domaćinstava i vjernika pod Vašom nadležnošću?– Tako je. Parohiju petrinjsku pored grada Petrinje čini još 55 naseljenih mjesta, i to na području 4 opštine (Petrinja, Sisak, Sunja i Majur), a prostire se na preko 120 kilometara. Na tom području danas živi oko 2.200 vjernika u 800 domova koji primaju sveštenika. Do Drugog svjetskog rata na području koje danas pokriva naša parohija bilo je čak 19 funkcionalnih hramova, te su se u svakom od njih vršila bogosluženja, što će reći da je svaki hram imao svog stalnog sveštenika. Na žalost, danas čitavo to područje opslužuje jedan sveštenik iz Petrinje. Parohiju čini mahom starije stanovništvo, dok ovo malo preostalog mlađeg stanovništva odlazi „trbuhom za kruvom“, i to pretežno u zemlje zapadne Evrope.*Problemi pravoslavne zajednice su poznati od nazaposlenosti, komunalne loše infrastrukture, još prisutne nesigurnosti. Manje je poznato široj javnosti da Vi pokrećete niz akcija humanitarnog karaktera. Uz ostale sa vjernicima uređujete zgarišta i ostatke nekadašnjih hramova i u njima obavljate službe? – Crkva se, od apostolskih vremena, kao neodvojivi dio svoje misije na zemlji, stara o siromašnima i svima koji su na bilo koji način egzistencijalno ugroženi, a takvih je na našoj parohiji zaista mnogo. Bez obzira što se Crkvena opština u Petrinji i sama nalazi u teškoj situaciji, mi ipak dajemo sve od sebe kako bismo pomogli onima kojima je ruka pomoći i milosrđa bližnjeg potrebna. Nekoliko puta godišnje obilazimo potrebite porodice i pojedince, Dom za stara i nemoćna lica, Dom za duševno bolesne odrasle osobe, Opštu bolnicu i svima uručujemo pomoć. U sve akcije uključujem i učenike vjeronauke, jer im se na taj način pruža mogućnost da razvijaju i praktikuju čovjekoljublje na djelu, što sprečava emocionalnu hladnoću i otuđenost od drugog čovjeka. Pored toga, roditeljima pomažemo pri kupovini školskog pribora za djecu, organizujemo sajmove polovne garderobe i obuće, prikupljamo novac za lječenje bolesnih parohijana. Uz sve ove planirane akcije često smo prinuđeni organizovati i dodatne, kako bismo rješili trenutne probleme pred kojima se parohijani nađu. Ako me pitate kako uspjevamo osigurati sredstva za sve ove akcije obzirom da na parohiji živi mahom starije i materijalno ugroženo stanovništvo, koje nije u mogućnosti pomoći naše akcije, moj odgovor je da se sam Gospod po Svom milosrđu i čovekoljublju preko dobrih ljudi stara o tome da makar na tren unesemo malo radosti u sumornu svakodnevnicu ovih ljudi.ČEKAMO DAN DA SV. SPIRIDON OPET ZVONI *Prijeratna Petrinja je poznata po pravoslavnom hramu Svetog Spiridona. Srušen u ratu, do danas nije obnovljen?– Zbog ratnih razaranja mi smo danas prinuđeni da se zajedno sa vernim narodom sabiramo i bogoslužimo pod vedrim nebom, te nam je najčešće otvoreno nebo crkvena kupola. O ratnim razaranjima najbolje može da posvjedoči petrinjski hram Sv. Spiridona koji smo prozvali „hram mučenik“, budući da je taj hram kroz svoju istoriju čak tri puta građen i sva tri puta uništen. Uz ovaj hram, parohija je u svom vlasništvu imala strogi centar grada Petrinje, a u to je uz hram spadala zgrada parohijskog doma, škola, današnji gradski trg, kao i hotel. Većinu te crkvene imovine (osim parohijskog doma) država je oduzela, i danas kada je na snazi zakon o denacionalizaciji imovine slobodno možemo reći da se ništa nije pomjerilo sa mrtve tačke. Međutim, ne gubimo nadu, već se uzdamo u Božiju pravdu, kako po pitanju povrata oduzete imovine, tako i po pitanju hrama, iščekujući dan kada će se crkveno zvono ponovo oglasiti i pozvati vjerni narod na Svetu Liturgiju.RUMA, PUTINCI, INĐIJA, PETRINjA… *Podižete pravoslavne krstove. Poslednji su u Starom Selu i Brđanima. Pogotovo je interesantan krst u porti crkve Svetog Georgija u Brđanima. Manji broj ljudi zna da ste za ovaj krst imali sve dozvole ali hrvatski ultradesničari su sprečili njegovu izgradnju. Ipak je podignut?! – Kao što sam rekao na početku, na području petrinjske parohije nekada je bilo čak 19 hramova. Međutim, najveći broj hramova uništen je u toku Drugog svjetskog rata, dok su preostali uništeni u toku poslednjih ratnih zbivanja. Tako je od nekadašnjih 19 hramova čak 10 uništeno do temelja, dok su od još 4 hrama ostali samo zidovi. Na mestima hramova uništenih do temelja danas nije ostao ni „kamen na kamenu“ koji bi vjerno svedočio o postojanju i mučeničkoj sudbini ovih svetinja. Kako bi se ova mjesta, osvećena molitvama i pokajničkim suzama generacija vjernika sačuvala od zaborava i označila, pokrenuli smo inicijativu za izradu i postavljanje Časnih Krstova. U toku 2017. godine, na ovaj način smo uspeli da označimo tri lokacije, i to: hram Svetih apostola Petra i Pavla u Tremušnjaku, hram Svetog velikomučenika kneza Lazara u Drljačama i hram Svetog oca Nikolaja u Starom Selu, dok nastavak ove akcije planiramo za 2018. godinu. Isto tako, zahvaljujući donacijama Vijeća srpske nacionalne manjine opštine Sunja i naših parohijana, izradili smo, postavili i obložili mermernim kamenom Krst podignut za sve nevino postradale od Drugog svjetskog rata do današnjih dana. Upravo zbog ovog Krsta se podigla velika „prašina“ u hrvatskoj javnosti, te smo čak dobijali pretnje rušenjem i miniranjem, ali Bogu hvala, na kraju je sve ispalo dobro.*Iako ste godinama i duhom veoma mlad sveštenik za Vas se slobodno može reći da ste pravi neimar jer u ranijoj parohiji u kojoj ste službovali takođe ste počeli graditi hram? – Trudim se koliko mi Gospod daje snage da budem na korist Svete Crkve i vjernog naroda. Tokom vršenja dužnosti paroha drugog karlovačkog, odnosno trebinjsko-utinjskog, zajedno sa članovima Inicijativnog odbora na čijem čelu je Njegovo Preosveštenstvo Episkop gornjokarlovački g. Gerasim, pokrenuli smo nastavak izgradnje hrama Svete Petke u Sjeničaku. Čitavu akciju prikupljanja priloga osmislili smo na jedan vrlo transparentan način, te je rezultat bio neminovan. Ubrzo nakon izgradnje zvonika i stavljanja hrama pod krov (2013. godine) prešao sam na parohiju petrinjsku, gdje sam po dolasku pristupio obnovi kapele Sv. Spiridona, u kojoj se trenutno vrše bogosluženja, budući da je parohijski hram uništen u toku poslednjih ratnih razaranja. Nakon radova na obnovi kapele, pristupili smo obnovi parohijskog doma, koji se nalazio u veoma teškom stanju. I evo, upravo ovih dana smo okončali pomenute radove, te je Crkvena opština Petrinja konačno dobila ne samo potpuno funkcionalan, već i reprezentativan objekat.*Službom u Gornjokarlovačkoj eparhiji vratili ste se geografski bliže starim porodičnim korjenima. Od rodnog Srijema u Vojvodini do Banije. Parohijani posebno veseli što na službe dolazite sa suprugom i malim djetetom.– Rodio sam se u Rumi, odrastao u Putincima, Bogosloviju završio u Nišu, predavao vjeronauku u OŠ „B.P. Pinki“ u Staroj Pazovi i u STŠ „Mihajlo Pupin“ u Inđiji. Volja Božija me je dovela 2009. godine u Eparhiju gornjokarlovačku gdje sam rukom Preosvećenog Episkopa Gerasima rukopoložen za sveštenika. Dolaskom na parohiju petrinjsku približio sam se starim porodičnim korijenima, kao što ste rekli, obzirom da se moj otac rodio u Johovici, nadomak Novog Grada. Međutim, gdje god čovek pošao neophodno je da se prilagodi mentalitetu i da razumije potrebe ljudi sa kojima živi. Iz tog razloga u svim humanitarnim akcijama, obnovama hramova i crkveno-narodnim sabranjima naizostavno učestvujem zajedno sa suprugom Natašom i sinom Arsenijem, koji su mi ujedno i najveća podrška. Srpsko Kolo
  16. SVETA VODICA, PA ALKOHOL Sveštenik osveštao noćni klub kod Pančeva M. Ro. | 29. 11. 2017 - 16:15h Preko šanka u Jabuci kod Pančeva nedavno je prešla sveta vodica, da bi koji trenutak kasnije iz istog šanka potekao alkohol. Noćnom provodu u seoskom naselju prethodilo je nesvakidašnje osveštanje novootvorenog kluba, na šta vernici nisu ostali ravnodušni. Goli stomaci, minići, iscepane pantalone i litre alkohola sa tek osveštanog šanka u ambijentu ukrašenom "opasnim momcima" iz sveta filma sevnuli su nedugo po završetku obreda. Atmosfera u prostorijama prigušenih svetala kafe kluba i nargila bara, upitno je koliko je mogla da protekne u duhu hrišćanstva, uprkos želji ljubitelja žanra u sedmoj umetnosti. U društvu vlasnika diskoteke sveštenik je očitao molitvu, upalio sveće i zidove polio svetom vodicom. Neobične prostorije poput taksi vozila, šoping centara, pa i noćnog kluba i ranije su bile osveštavane. Pre oko jedne godine pravu buru izazvalo je osveštanje kluba "Dorijan Grej" u Zaječaru, a sveštenicima je zamereno što u romanu Oskara Vajlda "ima homoseksualnih scena, hedonizma, razvrata i ubistva, dakle sve ono protiv čega je Crkva". http://www.blic.rs/vesti/beograd/sveta-vodica-pa-alkohol-svestenik-osvestao-nocni-klub-kod-panceva/3gq9cj8?ref=fbblic
  17. ĐAVOLJI ELIKSIR: KAKO SU STRANCI VIDJELI BOSNU 1873. 'Ovdje svi piju, i Turci i kmetovi i pravoslavni i katolici, a i svećenici sve tri vjere (Bog da im oprosti)' Pater Franz Pfanner, utemeljitelj i prior samostana Marija Zvijezda (Maria Stern), kojeg je osnovao 1869. godine u Delibašinu selu kod Banje Luke. Za nepunih desetak godina taj samostan je stvorio temelje modernog industrijskog i poljoprivrednog razvoja Banje Luke izgradnjom pivare, tvornice tekstila i tjestenine, metalskih i drvoprerađivačkih pogona, dovoženjem najmodernijih poljoprivrednih strojeva, a najčuveniji proizvod tog samostana bio je svjetski poznat sir trapist koji se, kao delikatesa, služio na bečkom i dvorovima širom Europe Nakon 14 godina provedenih u Mariji Zvijezdi, 1883. otac Franz Pfanner otputovao je u Transval (Južna Afrika), gdje je osnovao samostan Marianhill po istom 'obrascu' i na istim standardima kao i banjalučki. Pater Franjo tamo je i pokopan. O svom boravku u Bosni Pfanner je 1873. napisao krajnje zanimljivo pismo u kome objašnjava koban utjecaj rakije šljivovice na svakodnevni život Bosanaca: Samostan Marija Zvijezda, 18. 3. 1873. AD Dragi brate u Kristu Ivane, Epistolu ovu šaljem u bisagama diplomatske pošte austrijskog konzula Stanislava Dragančića iz Banje Luke koja će, uz pomoć Svemogućeg kojem se molim za tvoje zdravlje, stići do Mariawalda. Evo su nepune četiri godine otkad smo ovdje, u Turskoj, mi Cisterciti, u mjesecu junu Ljeta Gospodnjeg 1869., a nakon bezuspješnih nastojanja da to učinimo u Austriji, Hrvatskoj i Ugarskoj, utemeljili naš samostan. Istini za volju, udaljeni smo sat hoda od grada na sjever prema Savi, ali to ima i dobru stranu. Naime, Turci su lijeni, pa kada odluče da nam neka prava ospore ili nam napakoste, blagovremeno saznamo i to preduhitrimo. Grad, u koji odlazim samo po nužnoj potrebi, turski je, ali ima i neke europske značajke. Unatoč Sultanovu odobrenju da kršćani ovdje zemlju slobodno kupovati mogu, i unatoč razvijenoj trgovini, u čemu prednjači pravoslavni ortodoks Tomo Radulović, na jedvite jade nekih 100 jutara od natečenog Radulovića otkupismo. U prvi mah tražio je za zemljište na desnoj obali rijeke Vrbas (sa 400 hrastovih i 400 stabala šljive) čak tri hiljade dukata. Brate Ivane, ti poznaješ moju upornost; natezali smo se, uz Konzulovu pomoć, do pola noći, a onda gospodin Tomo, neka mu Svevišnji udijeli svaku milost, napokon spusti cijenu na 1400 dukata. Moram spomenuti i da sam, na kupljenoj zemlji, sva stabla znakom svojim obilježio u nazočnosti Konzula i kmetova-katolika ovdašnjih: Ilije i Nikole Bilića i Mijata Janića. (Ne zaboravi se vratiti na onih podcrtanih 400 stabala šljiva !). Sam Bog znade kroz šta smo prolazili začinjući na pustoj livadi samostan! Ipak, nakon rezignacije življa ovdašnjeg (muslimana, pravoslavnih, ali neka im Bog oprosti – i katolika) dosljedno prakticiranje devize našega Reda “Ora et labora!” (“Moli i radi”), uzdržanost u jelu i cjelodnevna šutnja, priskrbili su nam, Bogu hvala, i opće poštovanje ne samo prostoga puka-kmetova (bez razlike u vjeri) nego i Vlasti službene. Sada na nas gledaju kao na “derviše”, a to su pripadnici muhamedanskih sekli, koji uživaju velik ugled. Podigosmo, dakle, samostan, ali nije nam bilo dopušteno zvoniti. Prošle godine, u proljeće AD 1872, ovdje je velika suša zavladala. Kapi s neba mjesecima nema. Turska vlast naredbu izdade kojom se sve konfesije (muhamedanci, kršćani i Mojsijevi) obvezuju da svaki, prema svome obredu, molbe za kišu Svevišnjem upućuju. Vidjeh tada priliku da Paši banjalučkom priopćim kako smo i mi, trapisti, voljni pridružiti se i za kišu Boga moliti – ali pri tome moramo i zvoniti. Turci držahu kako smo pobožni “derviši” koji osobitu milost Božju uživaju. Ukazom nam zvona rabiti dopustiše “dok kiša ne padne”. I Bog milostivi (da li baš na naše zvono?) kišu na zemlju otposla. Istini za volju – trapisti su se molitvama posljednji pridružili, pa tako i kod naroda, ali i kod vlasti, zavlada uvjerenje da je baš naša zvonjava kišu dovabila. I Muhamedanci su, nakon toga, samostanu dolazili, klanjali nam se i uzvikivali “Mašallah!” A to je znak udivljenja i na turskome znači: “Kad Bog hoće (to i bude)!” Zvonismo još dugo poslije toga, a njima to nije smetalo. A sada da ti, brate Ivane, objasnim ono o šljivama. Kad sam u proljeće AD 1869. stigao u ovaj kraj, zamijetih nešto što nigdje i nikad vidio nisam. Ovdje, naime, svi piju, što je zapravo najblaži izraz za uživanje u rakiji, što se ogleda u cjelodnevnom napajanju tim vražjim eliksirom. Piju Turci, piju kmetovi, piju i katolici i pravoslavni podjednako revnosno, a vidjeh i svećenike (od sve tri vjere – neka im Bog oprosti!) kako im nije mrsko to smeće. Svima su od rakije lica zemljane boje, oči se jedva naziru kroz nabubrele kapke, i gotovo da ne možeš sresti čovjeka koji ide pravo, a da ne tetura. Turci – begovi još i nekako (oni i ne hodaju nego jašu na konjima), ali nadničari mogu raditi najviše sat-dva, a onda se svale u jarak (ako ga kopaju). Ili, nakon sudaranja sa stablima koja su kanili posjeći, naprosto zamru od rakije. Muka je to velika jer ovdje šljive uzgajaju isključivo da bi od njih destilirali rakiju. Pa da bar to čine na način kako se to u svijetu radi. Ovdje su, naime, u stanju iz deset kilograma prevrelog voća izvući dvadeset litara otrova koga niko živ i nigdje u svijetu okusio ne bi. A ovi ga piju umjesto vode, jer kažu – od vode obole bubrezi, ispadaju zubi, napada kostobolja. Vidjevši tu muku i propast, odlučim podučiti bijednike da se šljive mogu sušiti, pa u zimi, okrepljujući i hranljivi kompot od njih praviti. Trapisti oduvijek suše voće pa ponudili seljacima da ga kušaju. I bijahu zadivljeni. Da bih im nekako šljive uskratio, lani sam s ostalom braćom sagradio sušionicu. Onda sam ponudio dobru cijenu i otkupljivao to voće, punio sušnicu, a pred prošli Božić, besplatno, raji i kmetovima, bez razlike vjere, to sušeno voće dijelio. Vjerovao sam da će im se oči otvoriti: uzeli su novce (a ostali bez šljiva) i onda te šljive sušene dobili. Bilo je očekivati da će ove godine i sami početi šljive sušiti jer sam razglasio da ću sve viškove otkupiti. Niko sretniji od mene kada sam prošloga oktobra i novembra zaključio da se šljiva destilira tek na dva-tri mjesta u cijelome kraju. Jer ovi jadnici su gotovo cijeli urod prodali za našu sušnicu. Minula je Nova godina, stigao januar, snijeg je cijeli kraj gotovo zatrpao, tek smo put do samostana uspjeli malo prokrčiti. A onda se moja zamisao srušila, a bolje bi bilo, neka mi Svevišnji oprosti, da su se nebesa provalila i još jedan opći potop nastao! Hulio sam u sebi, a sada nastavljam perom. Da skratim: jednoga dana dolazi samostanu brojno izaslanstvo. I nose darove. Neko mlijeko, neko kolcu, tjeraju i nekoliko ovčica, napiti li svježe ispečenih ogromnih kruhova, i svi pjevaju (bolje je kazati – zavijaju kao vukovi) i, dragi moj brate u Kristu Ivane – svi pijani da ne mogu pijaniji biti! Sklopljenih ruku zaustih se obratiti Svevišnjem, no najstariji među zabludjelima pristupi s nakanom da mi ruku poljubi, ali se onako pijan nosom svali u snijeg. Prignuh se da ga podignem, no on se izvali, i blaženog izraza otpoče govoriti: “Neka Bog blagoslovi pater Vranju i sve patere, i ovaj samostan, i sve trapiste koliko god i gdje god ih ima! Dok vi, sveti oci, ne dođoste, mi smo, bijedni, ujesen rakiju pekli, popili bi je do iza Božića, a onda cijelu zimu suha grla tugovali. Kad ste nas prosvijetlili da se šljiva sušiti može, nama su se Nebesa otvorila. Neka vam Bog da zdravlja i veselja, jer sada, i u pola zime, mi rakiju od suhih šljiva peći moremo! I bolja je, oče duovniče, od one sirove, jesenske. Ilija dodaj-de našem premilostivom i učevnom pater Vranji plošku da se i on pričesti ovom blagoslovljenom mučenicom od njegovih suhih šljiva!” Stisnuo sam zube brale Ivane da ne bih kletvu izustio! Pobjegoh od bezbožnika koji su, neka im Bog oprosti, u stanju rakiju i od suhih drva napraviti! Cijeli dan i cijelu noć provedoh u molitvi i pokori, bez mrvice kruha i kapi vode, a sve to uz flagelaciju do krvi! Braća su molila uz mene, a neki suze zadržati nisu mogli dok sam bičevao svoje griješno tijelo. Svevišnji mi je svjedok da ni u snu ne pomislih kako će se moja benevolentna nakana u blasfemiju izroditi! Na koncu, sve što sam mogao učiniti bilo je da obznanim kako pristup samostanu neću dopustiti nikome ko pije. Pijance nećemo ispovijedati ni pričešćivati, niti ih crkvi pripuštati. Da je onda tek bilo jad naš vidjeti! Mise smo nedjeljama držali u gotovo praznoj crkvi. O pričestima neću niti pisati. Zatvorili bismo jedno oko na krštenjima, a posljednju pomast davali smo u domovima umirućih – no tu ne možemo utjecati na ukućane koji smrt, baš kao rođenje i krštenje, bez rakije zamisliti ne mogu. Za utjehu, i na kraju: stanje se koncem februara počelo popravljali. Crkva je gotovo puna na nedjeljnoj misi. Skrušeno mole puni pokajanja, ispovjede se i pričeste, a onda nestrpljivo jure pred samostan, na livade, i tu počinju lokati. I muški i ženski, bez razlike, i tako do zalaska sunca (ako ga ima). Najradije bih pobjegao u Afriku, u misije, no još nisam ispunio zavjet, a to je da ovaj Samostan postane zubljom industrijskog preporoda i općeg, gospodarskog i kulturnog napretka ovog dijela Turske. Svevišnji će se, uz našu molitvu, pobrinuti da ovako ne ostane zauvijek. Neka te, premili brate u Kristu Ivane, ova epistola zatekne u dobrome zdravlju. Moli za nas koji smo ovdje, u sumračnome kutku Balkana. Moli da nas Svevišnji uzdrži u Vjeri, Nadi i Ljubavi da istrajemo na svome križnome putu! Moli i za ove nesretnike koji, osim u Boga, vjeruju još samo u rakiju… Tvoj brat u Kristu Franjo
  18. Deca se mogu ponašati na načine koje odrasli smatraju nevaljalim, a ta procena često može biti veoma pogrešna. Prepoznavanje kada je neko neželjeno ponašanje kod deteta reakcija na sredinske uslove, odnosno kad je deo razvojne faze ili imitacija nekog ponašanja, omogućava nam da na njega reagujemo blaže i sa više saosećanja. Slaba kontrola impulsa Da li vam se dešavalo da kažete svom detetu: „Ne bacaj to!“, a ono ipak baci? Istraživanja ukazuju da su moždani regioni zaduženi za samokontolu potpuno nerazvijeni na rođenju, a potpuni stepen zrelosti dostižu tek na kraju adolescencije, što objašnjava zbog čega je razvoj samokontrole toliko „dug i spor proces“ (Tarullo, Obradovic & Gunna, 2009, 31). Nedavna istraživanja otkrila su da mnogi roditeljipretpostavljaju da deca mogu raditi mnogo stvari na ranijem uzrastu nego što njihov razvoj dozvoljava. Na primer, 56% roditelja smatra da bi dete mlađe od 3 godine trebalo da se odupre želji da uradi nešto nedozvoljeno, iako većina deca ne razvije ovu sposobnost sve do 3 i po – 4 godine (Zero to Three, 2016). Podsećanje nas samih da deca ne mogu uvek da kontrolišu svoje impulse (zbog toga što njihov mozak još uvek nije potpuno razvijen) može dovesti do nežnije rekacije na njihovo ponašanje. Preplavljenost stimulusima U jednom prepodnevu mi stignemo da svoje dete odvedemo u šetnju, park i kod sestre da se igra, da bismo na kraju svedočili napadu besa, otporu i hiperaktivnosti. Pretrpani rasporedi, preplavljenost stimulusima i iscrpljenost, obeležja su modernog porodičnog života. Istraživanja pokazuju da je 28% Amerikanaca uvek u „žurbi“, dok je 45% izjavilo da „nema slobodnog vremena“ (Robinson, 2013). Kim Džon Pejn, autor knjige „Jednostavnost roditeljstva“ (Simplicity of Parenting), smatra da deca doživljavaju „kumulativnu stresnu reakciju“ zbog previše aktivnosti, izbora i igračaka. Takođe, dodaje da je deci potrebno dosta „mirnog vremena“ kako bi se napravio balans u odnosu na vreme kada su aktivni (Payne, 2010). Kada u dnevni raspored deteta uključimo vreme za odmor, za igru i vreme za mirovanje, njihovo ponašanje će se dramatično poboljšati.
  19. - Moja Anka je još i bila stara naspram mladeži koju je rak posle rata odneo - kaže Borko Aleksić, ugledni domaćin iz sela Buštranje kod Preševa "Imam 73 godine. Pamtim svakojake prilike. Ali ne sećam se da je u miru u ovim našim selima mlad svet ovako mnogo umirao. Nema kuće u kojoj u poslednjih petnaestak godina ona najteža bolest nije nekog odnela. Ne bira Srbe, Albance, Rome, Makedonce... Kažu da je sve to zbog NATO bombi i tog nekog uranijuma." Ovo za Novosti priča Borko Aleksić, ugledni domaćin iz sela Buštranje kod Preševa. Njegovi i susedna sela Reljane, Bratoselce i Bukurevac, Borovac kod Bujanovca i Pljačkovica kod Vranja, na neslavnom su spisku mesta koja su tokom NATO agresije najviše gađana bombama sa osiromašenim uranijumom. - Tukli su bez prestanka, a najviše poslednje dve-tri nedelje - nastavlja deda Branko. Ustaje, polako odlazi do vitrine, i iz nje vadi umrlicu sa imenom supruge Altane Anke Aleksić. - Umrla je 2015. godine u najgorim mukama. Bila je kao čelik. Tih ratnih dana, dok smo radili u polju, a bombe padale, sklanjao sam se. Ona bi uvek ostajala u njivi. Preblizu metama koje su dušmani ciljali. Ubrzo je počela da poboleva. Kada su joj doktori rekli šta je, nije imala ni 50 godina - priča deda Branko. Pokazuje i crvene pečate po svom licu. Kaže, prvi put po telu, pojavili su mu se odmah po eksploziji jednog projektila početkom juna 1999. godine. Od tada muku muči sa njima. Nikako da ih izleči. - Pratim šta se priča i piše o tim bombama sa uranijumom. Stručnjaci govore različito. Ali, jedno znam: moja Anka je još i bila stara naspram mladeži koju je rak posle rata odneo. Uglavnom u četrdesetim godinama, a ovde su ljudi uvek bili dugovečni. Živelo se 80-90 godina. U našoj mahali Topojanci, ima 30-ak kuća, a od rata je iz svake sahranjen po jedan mlad čovek. U Reljanu je još gore. Svi poumiraše. Bauk raka nadvio se nad nama. Ušao u svaku kuću. Ne može biti da to nema veze sa tim bombama. Njegova zapažanja potvrđuje i Bratislav Trajković, matičar u selu Reljane. Podaci iz matične knjige umrlih, koje je predočio, zabrinjavaju. - Od završetka rata umrlo je 822 ljudi, a više od 80 odsto od kancera pluća i štitaste žlezde, tumora mozga, leukemije. Većina u dobi od 42 do 55 godine. Svi su iz preševskih sela Buštrašnje, Reljane, Aliđerce, Žunjice, Strezovac, Golemi, Dol, Slavujevac, Svinjište i Ljanik. Rak nam desetkuje mlade. Nestadosmo - kaže on i dodaje da je masovno obolevanje počelo tri-četiri godine posle rata.
  20. Драгана Милошевић

    Kilometarske kolone kod "vidovite"

    Hiljade ljudi sa celog Balkana svakodnevno stiže u selo Mijajlica kod Bojnika u nadi da će ih pregledati izvesna Marina, za koju se veruje da bioenergijom leči najteže bolesti. Kolone automobila stoje na ulazu u seoce od 190 stanovnika nedaleko od Leskovca, a mnogi spavaju i po tri noći ispred kuće ove misteriozne žene, očajnički čekajući seansu. O Marini se veoma malo zna, osim da je žena u četrdesetim godinama i da je "svoje natprirodne moći otkrila pre 15 godina". Lakoverni ljudi koji su bili kod nje na pregledu kažu da čim vidi čoveka, postavi mu dijagnozu, a zatim ga u kratkom vremenskom periodu izleči. Reporteri "Informera" i sami su se uverili u fenomen koji se dešava u Mijajlici. Ulaz u selo je blokiran nepreglednom kolonom automobila, kao na graničnom prelazu. Ljudi strpljivo stoje naslonjeni na svoje automobile i čekaju da se uopšte približe Marininoj kući, gde počinje ovo neobično hodočašće. - Ispred Marinine kuće svakodnevno u šatorima kampuju stotine, nekad i hiljade ljudi. Uslov da ih Marina primi jeste da jednu noć prespavaju ispred njene kuće, a mnogi od njih spavaju i po tri - četiri noći. Ujutru neko od njenih ukućana izađe i podeli ljudima brojeve, kao u banci. Onda oni prema rasporedu sa tih brojeva ulaze u Marininu kuću na seansu. Tamo ih ona prima u jednoj prostoriji prepunoj ikona - kažu meštani Mijajlice koji i sami naivno veruju da njihova komšinica ima isceliteljske moći. - Čim vidi čoveka, Marina mu odmah kaže šta mu fali. Nepogrešivo pogađa dijagnozu. Potom im prepisuje terapiju. Nema nijednog da mu nije otkirla boljku i da ga nije izlečila svojom bioenergijom, a zauzvrat ne traži ništa, nema tarifu, već koliko ko da. Kod nje dolaze ljudi sa celog Balkana. Bugari je smatraju novom Vangom, a ljudi stižu i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i cele Srbije... - uveravaju Marinine komšije. Jedan Bugarin, koji je strpljivo čekao u redu kaže da se već uverio u Marinine moći. - Ova žena nije neka vračara, već prava isceliteljka. Kad dođete kod nje, kao da ste došli kod psihologa. Oslobodi vas straha, da vam neku nadu. Znam žene koje su bile nerotkinje, a posle seanse kod nje rodile su dvoje dece - ubeđen je ovaj bugarski državljanin. alo.rs
  21. NOVI SAD 17.08.2017. | 10:44 Foto: Pixabay Budisti su prisutni u Srbiji još od dvadesetih godina XX veka. Istorija budizma u Srbiji počinje sa dolaskom zajednice Kalmika, zapadnomongolskog naroda budističke vere, koji je u tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca prebegao iz Rusije, nakon Oktobarske revolucije. Kalmici su svoj hram sagradili 1929. na Zvezdari, na granici sa Malim Mokrim Lugom, a odobrenje im je dao kralj Aleksandar Karađorđević. Tadašnji budistički hram u Beogradu je bio prvi budistički hram u Evropi. Drugi svetski rat i pobeda komunizma naveli su Kalmike da 1944. spas potraže dalje u Zapadnoj Evropi i SAD. Pre dvadesetak godina grupa pojedinaca iz Srbije zainteresovala se za izvorno Budino učenje (Dhamma) i od tada do danas rade na promovisanju proverenih budističkih tehnika i metoda razvijanja unutrašnjeg mira i harmonije, sa posebnim naglaskom na vrlini, meditaciji, mudrosti i saosećanju. Marta 2009. godine registrovani su kao udruženje građana i krenuli sa izdavačkom delatnošću. Kako navode iz Theravada budističkog društva "Srednji put" koje otvara manastir, sa budističkim centrom u Čortanovcima, budistički monasi neće biti u Srbiji samo povremeno, već će tu stalno boraviti. Oni pozivaju sve zainteresovane da prisustvuju ceremoniji otvaranja koja će se održati u nedelju od 10 časova. Lokacija manastira možete videti na mapi. Autor: 021.rs http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/169567/Prvi-budisticki-manastir-otvara-se-kod-Novog-Sada.html
  22. U poslednjih 20 godina na Islandu je drastično smanjeno konzumiranje alkohola, droga i pušenja. 20 godina ranije, Island je bio jedna od najproblematičnijih država u Evropi po ovim pitanjima, pre uvođenja sistemskih mera brige o mladima. Procenat petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka sa Islanda koji su prethodni mesec bili pijani 1998. g. je bio 42%, a 2016. g. taj procenat je iznosio samo 5%. Procenat mladih koji su u istom periodu koristili marihuanu je opao sa 17% na 7%. U slučaju pušenja, u istom periodu konzumiranje cigareta je opalo je sa 23% na samo 3%. Manje ili veće korišćenje alkohola, droga i pušenja je u vezi sa našim odnosom prema stresu – kako se nosimo sa stresnim situacijama Američki profesor psihologije Harvey Milkman je početkom devedesetih godina u svojoj doktorskoj disertaciji na osnovu istraživanja došao do zaključka da zavisnici od heroina i amfetamina koriste ove supstace da bi na različite načine pokušali da se izbore sa stresom. Načini borbe sa stresom kod mladih praktično predstavljaju „ulaznicu“ u različite vrste zavisnosti, uključujući i zavisnost od pušenja, droga i alkohola. U poslednje vreme mladi postaju zavisni od kompjutera, interneta, mobilnih telefona… Nakon objavljivanja pomenute doktorske disertacije, profesora Milkmana je angažovao Nacionalni institut za bolesti zavisnosti od droga u SAD, da kao jedan od istraživača pomogne u sistemskom rešavanju problema zavisnosti dobijanjem odgovora na sledeća pitanja: Zašto mladi počinju sa upotrebom droga? Zašto nastavljaju da da ih koriste? Kada mladi dolaze do stadijuma da postaju zavisni od droga? Kada prestaju da koriste droge? Kada se ponovo vraćaju drogama? Rezultati ovog istraživanja doveli su do državnog granta od preko milion $US u 1992. g., finasiranjem projekta „Samo-otkrivanje“, koji je za osnovu imao potencijalno rešenje problema zavisnosti: Istraživanje je pokazalo da razlozi za nastavak korišćenja supstanci koje vode u zavisnost imaju veze sa hemijskim promenama u mozgu koji generišu ove supstance. Zavisnost se razvija upravo željom za ponavljam tih promena u mozgu. Ideja za projekat „Samo-otkrivanje“ je bila – kako prirodnim putem da mladi proizvedu pozitivne promene u mozgu (bez korišćenja stimulansa), i kako oko ove ideje stvoriti društveni pokret. Kreirani program lečenja je bio namenjen mladima koji ispoljavaju različite vrste zavisnosti. Aktivnost po izboru (ne dosada) i učenje veština življenja – donose promene u životu Mladima koji su pristupali programu nije rečeno da se radi o vrsti lečenja od zavisnosti, već je predstavljen kao program edukacije gde mladi mogu da nauče ono što ih interesuje – muzika, ples. umetnost… Ideja je bila da se različitim vrstama aktivnosti kod mladih produkuju pozitivne promene hemije u mozgu, kao zdrava alternativa stimulisanim promenama koje podstiču zavisnost. Paraleleno sa ovim programom edukacije, mladi su išli na treninge iz oblasti usvajanja pozitivnih životnih veština, sa fokusom na unapređenje načina razmišljanja mladih o sebi i svom životu, kao i o načinima unapređenja odnosa sa drugim osobama. 1991. g. na osnovu rezultata svog istraživanja profesor Milkman je bio pozvan na Island da podeli svoja saznanja i ideje iz ove oblasti. U gradu Tindar je bio angažovan kao konsultant u centru za lečenje zavisnosti adolescenata, sa idejom da pomogne u kreiranju programa koji će omogućiti deci da rade nešto drugo, u odnosu na aktivnosti koje ih dovode i zadržavaju u zavisnosti od droga. Kako zaustaviti decu da puše, da piju i da se drogiraju? Inga Dóra Sigfúsdóttir, istraživač sa Univerziteta na Islandu je saznala za aktivnosti profesora Milkmana, i započela je revoluciju na Islandu postavljanjem ključnog pitanja: Kako zaustaviti decu da puše, da piju i da se drogiraju? Na osnovu njene inicijative, 1992., 1995. i 1997. g. urađena su istraživanja odnosa mladih (14-16 godina) prema alkoholu, drogama i pušenjem – što je pokazalo prethodno pomenute tadašnje alarmantne podatke o ponašanju tinejdžera, ali je pokazalo i još nekoliko faktora koji razdvajaju decu koja su postala zavisna od onih koja nisu: Učešće u organizovanim aktivnostima, naročito sportskim – 3 do 4 puta nedeljno. Ukupno vreme provedeno s roditeljima. Osećaj učenika da se o njima vodi računa u školama. Ne ostajanje van kuće u kasnim večernjim satima. U to vreme i na Islandu i u SAD bilo je aktuelnih programa edukacije iz oblasti sprečavanja bolesti zavisnosti za mlade, ali se ispostavilo da ti programi nemaju efekta. Inga i profesor Milkman su hteli da pokušaju da pokrenu program, ali sa drugačijim pristupom… Gradonačelnik Rejkjavika se zainteresovao za ceo projekat, i lobiranjem je doprineo kreiranju Nacionalnog plana za poboljšanje života mladih, pod nazivom „Omladina na Islandu“. Nacionalni plan je kreiran na osnovu podataka iz pomenutog istraživanja i rezultata rada profesora Milkmana. Kako je Island uspeo sistemski da poboljša život omladine u poslednjih 20 godina? Fokus na rešavanje pravih, ne sporednih pitanja Nakon donošenja nacionalnog plana krenulo se u njegovu implementaciju. Karakteristike ovog plana su sledeće: Nacionalni plan nije vodila Država, već je upravljanje programima prosleđeno gradovima i naseljima (decentralizacija upravljanja). Veoma brzo su promenjeni određeni Zakoni. Postalo je nelegalno kupovati cigarete ispod 18 godina, i alkohol ispod 20 godina. Zakonom je zabranjen boravak dece između 13 i 16 godina napolju zimi do 22:00 sata i leti posle ponoći. Veza između roditelja i škola je zakonski osnažena kreiranjem organizacija roditelja u svakoj školi. Država je značajno povećala finasiranje različtih vrsta rekreativnih aktivnosti, sa ciljem kreiranja organizovanog pristupa pozitivnim aktivnostima dece, umesto ulaska u različite vrste zavisnosti. Ova finansiranja uključuju i pomoć siromašnima koji dobijaju posebna sredstva za finasiranje aktivnosti dece. Nacionalna organizacija roditelja „Kuća i škola“ decentralizovano vodi brigu o samim roditeljima dece – kreiranjem i sprovođenjem edukativnih programa za roditelje, i potpisivanjem različitih vrsta ugovora sa roditeljima koji imaju za cilj osnaživanje veze između roditelja i dece. Fokus ovih programa jeste osnaživanje autoriteta roditelja kod dece. Kao rezultat ovog programa, u periodu od 1997. g. i 2012. godine, u uzrastu dece od 15 i 16 godina procenat dece koja često ili skoro uvek provode vikende sa roditeljima se duplirao – sa 23% 1997. na 46% 2012. g. Procenat dece iz ove starosne grupe koja provode svoje vreme na sportskim aktivnostima bar 4 puta nedeljno se povećao sa 24% 1997. na 42% 2012. g. Ovaj primer uvođenja sistemske prevencije u obrazovanje mladih pokazije da kada se smisleno povećaju faktori zaštite mladih (uz efikasnu edukaciju roditelja), faktori rizika povećanja bolesti zavisnosti kod mladih se smanjuju. Napomena: Kreirano na osnovu teksta „Iceland knows how to stop teen substance abuse but the rest of the world isn’t listening„. Dodatno pročitati „Iceland Succeeds at Reversing Teenage Substance Abuse The U.S. Should Follow Suit„.
  23. NinaSavic

    Da Vinčijev kod u Srbiji

    OTKRIĆA ostataka ranohrišćanskih hramova i velikih grobnica koje su služile kao svetilišta, do kojih sve češće dolaze arheolozi u Srbiji, prikazuju novu i nepoznatu sliku naših krajeva u najvećoj duhovnoj revoluciji čovečanstva. Krstobrazna memorija i tajanstvene zlatne pločice judeo-hrišćanske sekte iskopane prošle godine u Viminacijumu, ranohrišćanska grobnica sa unikatnim freskama otkrivena prošlog meseca u Sirmijumu, samo su poslednji u dugom nizu značajnih miljokaza na glavnom putu širenja hrišćanstva s Bliskog istoka. http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.303.html:681870-Da-Vincijev-kod-u-Srbiji
  24. JESSY

    Zašto smo slepi kod očiju?

    Čujete li nekad − što manje znaš, mirniji si? Da li je neznanje stvarno blagoslov? Da li je neznalicama lakše, ne vide li zaista patnju drugih, ne dotiču li ih malverzacije banaka, loša situacija, tuđa bolest i nemaština? Jesmo li zaista slepi ili smo odlučili da ne vidimo? Svakodnevno se srećemo sa najrazličitijim situacijama u kojima možemo videti neki problem, ako tako odlučimo, naravno. Prosjaci na ulicama − da li je naš problem njihova nemaština? Ljudi najčešće prođu okrenute glave. Koliko vas je prestalo da jede brzu hranu i odreklo se gaziranih sokova samo zbog toga što je to loše po zdravlje? Šta je sa pušenjem? Kako reagujete kada na TV-u slušate doktore koji iznose rezultate istraživanja koja idu u prilog većoj smrtnosti pušača?
  25. Na imanju koje se nalazi svega 500 metara od granice sa Mađarskom, u subotičkom naselju Makova sedmica, dvojica razbojnika pretukla su i ostavila vezanog Ivicu Matina, čobana, a zatim su odneli deset ovaca. Foto: Biljana Vučkovć / RAS SrbijaPretukli čobana, vezali ga i ukrali stado ovaca u Subotici Incident se dogodio pre dve noći, posle 21.30 dok je Matin bio u maloj trošnoj kući, na imanju na kojem čuva ovce Mihajla Antunovića. - Psi su počeli da laju i kada sam pogledao napolje nisam ništa video. Pomislio sam da su divlje svinje. Ali, kada sam izašao iz kućice jedan muškarac me je ščepao za vrat i bacio u dovratak i počeo je da me guši. Strašno sam se uplašio, a on me je izvukao napolje, bacio na zemlju i tukao. Udarao me je u glavu i gde god je stigao. Uzeo mi je mobilni telefon i novčanik, a onda je rekao drugom muškarcu da me veže. Vezali su mi ruke na leđa i noge i ubacili su me u kuću – još uvek je u šoku Ivica Matin. Foto: Biljana Vučkovć / RAS SrbijaPretučen Ivica Matin Pretučeni čoban kaže da je video dvojicu razbojnika i da se jedino seća da je jedan od njih bio kurpulentniji. - Jedan je stajao ispred kuće sa baterijskom lampom i povremeno je otvarao vrata i samo bi me pogledao. Zatim sam čuo zvuk automobila, ali pretpostavljam da su imali i prikolicu kojom su odvezli ovce. Oko pola sata ništa nisam čuo, bila je tišina, a onda je jedan provirio kroz vrata i rekao mi da su oni završili posao i da odlaze, a mene neka gazda odveže. Dugo sam se mučio sa odvezivanjem ruku, a onda sam otišao kod gazde i pozvali smo policiju – priča Matin. Vlasnik stada je ubeđen da su ovce završile u klanici i da su razbojnici hteli da se počaste za Uskrs, a istraga o ovom događaju je u toku. Foto: Biljana Vučkovć / RAS SrbijaGazda Mihajlo Antunović - Sve smo prijavili policiji i nadam se da će huligani i lopovi biti pronađeni. Ivica je došao do mene posle 23 sata, bio je sav izudaran, strašno je izgledao. Na sreću nije teže povređen. Mnogo mi je žao što mu se to desilo, ali se iskreno nadam i da će oni koji su to uradili biti uhapšeni – kaže Mihajlo Antunović. http://www.blic.rs/vesti/vojvodina/necuveno-razbojnistvo-pretukli-cobana-vezali-ga-i-ukrali-stado-ovaca-kod-subotice/rtp31me
×