Претражи Живе Речи Утехе

U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će on biti u koaliciji, rekao je u emisiji Pressing na N1 predsednik Samoopredeljenja i, kako se očekuje, budući premijer Kosova, Aljbin Kurti. Govoreći o ukidanju taksi, Kurti je rekao da će ih Kosovo prvo zameniti "reciprocitetom", pa tek onda ukinuti, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. "Poštovaću ustav, ali pravim sadržinsku razliku između toga kada je nešto ustavna obaveza i politička koalicija s druge strane. Trudimo se da pravimo vladajuću koaliciju gde neće biti potrebni glasovi Srpske liste. Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će biti u koaliciji, srpska nacionalna pripadnost nije članstvo partije nego nacionalna pripadnost", rekao je Kurti. Upitan da li to znači da će u budućoj kosovskoj vladi biti srpski ministar sa kojim će se složiti dvotrećinski Srpska lista, ali neće u političkom smislu biti tretiran kao deo vladajuće koalicije, Kurti je kazao da se "može tako reći". On je dodao da još nije razgovarao sa predstavnicima Srpske liste, ali da ih neće "ekskomunicirati u skupštini i da su oni poslanici". "Ali smatram da po opštinama sa većinski srpskim stanovništvom nije bilo fer i slobodnih izbora", dodao je, navodeći da je na izborima na Kosovu bilo slučajeva da je jedan Srbin glasao čak 18 puta, i primera da je u nekim mestima bilo više glasova za Srpsku listu nego stanovnika. Posmatrači su rekli da su se kršenja izbornog procesa desila u sredinama gde posmatrači nisu bili Albanci, naveo je on, prihvatajući da to jeste odgovornost kosovskih institucija. Izvor: N1 "I loše je da imamo krađu po sredinama gde je većinsko srpsko stanovništvo. Ovo je konstatacija međunarodnih posmatrača, ovi incidenti su pojava, mnoštvo je tih incidenata jer je bilo pritiska Beograda da dobiju 100 odsto", naveo je Kurti. On je ocenio da to pokazuje i "nedostatak samopouzdanja". "Imate pritisak i stravične diktature ne samo u Evropi i drugde u svetu koje bi se zadovoljile sa 80 odsto, a ovi su želeli 100 odsto. Ali ne krivim ja Srpsku listu, oni prebacuju pritisak koji sami doživljavaju, tj pritisak Beograda na Srpsku listu se prebacuje na pritisak na srpsko stanovništvo na Kosovu", dodao je. Upitan zašto eliminiše Srpsku listu, on je rekao da "Beograd plaća za poslušnost" i da kosovske institucije sa međunarodnom zajednicom moraju da prekinu mogućnost da Beograd vrši pritisak na Srbe na Kosovu. "Nemam ništa protiv Srba, naprotiv, družim se sa mnogo Srba ovde na Kosovu... Problem sa Srpskom listom nije to što je sredstvo Beograda, već što je - sredstvo. Političko biće Srpske liste je da oni ne budu, ne postanu, oni postoje da ne bi postali, to je veliki problem", smatra Kurti. Naveo je i da je racionalno očekivati da će mandat za formiranje kosovske vlade dobiti ovog meseca, i da će imati 15 dana za formiranje koalicije sa Demokratskim savezom Kosova. "Do sada smo usaglasili oko 80 odsto planova i programa, posle toga ide podela resora ministarstava, a težimo tome da imamo 12 ministarstava, samo po dva zamenika ministara, i najmanje 30 odsto žena", pojasnio je. Sa Srbijom prvo reciprocitet, tek onda ukidanje taksi Govoreći o dijalogu o pitanju Kosova, on je rekao da će njegova vlada početi prvo dijalog sa Srbima sa Kosova, i to dijalog o ekonomskom razvoju, a ne o pomirenju. "Šta će nam to, meni Srbin iz Gračanice nije uradio ništa, niti ja njemu. Ako pitaš Srbe ili Albance na Kosovu šta im treba, ono što će svako reći jeste posao i pravda, i to treba da bude prioritet", objasnio je. Kao drugo, naveo je, počeće razgovor sa visokim predstavnikom EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepom Borelom. "Treba nam dijalog u Briselu sa dijalogom sa Srbijom". POVEZANE VESTI Kurti za N1 najavio pregovore o ukidanju viza između Kosova i BiH 06.11.2019. Pojašnjavajući stav po pitanju ukidanja taksi, Kurti je rekao da će Kosovo takse zameniti reciprocitetom. "Reciprocitet je pravi princip zdravih konstruktivnih odnosa. Utvrdićemo registar, listu svih elemenata koji se tiču reciprociteta sa Beogradom", dodao je. Kurti je rekao da je potrebno prvo odrediti reciprocitet, odnosno da Srbija prvo učini nešto na nekom drugom polju, pa tek onda ukinuti takse, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. Na pitanje da li bi došao u Beograd na razgovore sa srpskim vlastima, Kurti je rekao dve strane treba da se sastanu u Briselu. "Dijalog ću voditi ja kao budući premijer, imaću svoj tim na dva nivoa. Prvi će biti političko predstavništvo gde će biti i oni iz opozicije, i drugi tim eksperata jer će biti raznih aspekata budućeg sporazuma. Ali najvažnija su tri principa - prvi je da ne bude sporazuma bez dijaloga, drugi da nema dijaloga sa mapama, gde se predsednici prave da su vojni generali u ratu, a treći da nema predsednika oko mape, nego samo da budu eksperti o demarkaciji. To će pomoći da se prebacimo iz ambicija i apetita za teritorije jedni drugih ka pravu građana i potrebama zajednice", naveo je gost Presinga. Kurti je naveo da je razgraničenje za njega rasistički koncept koji ne prihvata, dok je demarkacija nešto potpuno drugo. "Uvek će biti Albanaca i Srba na obe strane granice. Demarkacija da, ali ne razmena teritorija. Jer razmena teritorija nije dijalog za mir već dijalog koji vodi ka budućim konfliktima". On je rekao i da ne veruje da sporazum možemo imati već sledećeg proleća. "Nema pomirenja bez poverenja, potrebno je poverenje a toga nema, jer se pravimo 'hajde da se saglasimo o vrednostima', a nismo saglasni o činjenicama rata, u koji smo svi bili uključeni. Neohodno je da se slažemo o vrednostima, ali za pomirenje nam treba saglasnost o činjenicama", istakao je. Rešavanje ubistva Ivanovića mnogostruki neuspeh svih Kurti je rekao da će se zalagati da institucije Kosova i međunarodne zajednice razjasne ubistvo Olivera Ivanovića. "Sa ubistvom Olivera Ivanovića prvi put se desilo u istoriji Kosova da je ubijen Srbin na Kosovu, a da nije bilo nijednog Srbina na Kosovu da kaže da su to uradili Albanci, to je prvi put. Jako je čudno da u Severnoj Mitrovici gde ima najviše kamera po kvadratnom metru, nije moguće utvrditi ko je to počinio", kazao je. On je rekao da je razočaran kosovskim institucijama i Euleksom i onima koji "gledaju te kamere" i da je taj slučaj "mnogostruki neuspeh svih, i kosovskih i međunarodnih mehanizama". Objašnjavajući zašto Ivanovića smatra ratnim zločincem, Kurti je rekao da je to tvrdio i Bernar Kušner u svojoj knjizi, a "on je dobro poznavao situaciju jer je bio šef Unmika 2000". "Ivanović je bio među čuvarima mostova… on nije krio da je bio u paramilitarnim jedinicama...", dodao je Kurti. Kurti je rekao da će se zalagati da se svi zločini na Kosovu istraže. "Prošlost ne prolazi lako i da je ona uvek i u sadašnjosti, a da bismo krenuli sigurno dalje prema miru u regionu i budućnosti ka EU, moramo da se sučeljavamo sa prošlošću, bilo je zločina na Kosovu prema Srbima, i ja ću se zalagati za to, jer zločin ne zastareva, da imamo normalne sudove koji će osuditi i Albance koji su ubijali Srbe", zaključio je on. Albanska zastava sada, u premijerskoj će biti zastava Kosova Upitan zašto u prostorijama drži zastavu Albanije a ne Kosova, Kurti je rekao da je će zastavu Kosova držati u premijerskoj kancelariji. "Albanska zastava je veoma stara i da ima dosta istorije u tome. Kosovska zastava će biti u premijerskoj kancelariji. Kad su usvojili zastavu Kosova, nije bilo ni demokratije ni istorije u toj zastavi, nego geografije. Na taj nedemoktratski način kada su usvojli zastavu, albanska zastava je postala zastava otpora", naveo je i dodao "mi smo po nacionalnom identitetu smo Albanci, ne postoji nacionalni identitet kosovara, ali postoji država Kosovo". Kurti je naveo i da nema srpski pasoš, niti srpsko državljanstvo, već da ima državljanstvo i pašoš Kosova i Albanije. Upitan o budućnosti Kosova, on je rekao da evropske integracije i ujedinjenje Kosova i Albanije niti mogu da zamene jedno drugo, niti se protive jedno drugom. "Mi smo u Otomanskoj imperiji bili podeljeni po vilajetima, i u Jugoslaviji, ali njih više nema, a mi smo i dalje ovde. Ja neću moći rešiti odmah ta velika istorijska pitanja, ja ću se baviti ekonomskim razvojem i pravdom. To će biti moj fokus", zaključio je. Kurti: U vladi i ministar s podrškom Srpske liste, ali ne kao deo koalicije RS.N1INFO.COM U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne...

FOTO: FACEBOOK, ILIJA VUČEVIĆ / SCREENSHOT Ilija Vučević, koji je pretučen u piceriji Trg u Beogradu, jer su dvojica muškaraca mislila da je homoseksualac zbog ljubičaste torbe za psa, kaže za N1 da misli da organi reda treba da urade karakterisanje krivičnog dela, ali da se nada da će biti okarakterisan kao napad iz mržnje. "Iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga. Nisam bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu", rekao je Vučević. Kako je saopšteno iz MUP-a, policija je u vezi sa ovim napadom uhapsila dve osobe. Vučević je za N1 objasnio šta se te večeri dogodilo. - Supruga i ja smo, sa dvoje prijatelja i psom, izašli na piće, a posle toga svratili u piceriju Trg. Moj drug je stao u red, ali nije mogao sve sam da ponese, pa me je zamolio da mu pomognem. Optužila su me dvojica momaka da ulazim preko reda, na šta sam ja rekao da smo zajedno, što su oni shvatili da smo par. Videli su i moju torbu za psa, a to im je bio znak da smo homoseksualci. Krenuli su verbalni napadi, a onda i fizički - kaže Vučević. Kako kaže, uvrede koje su mu upučivali bile su homofobične. - Iako ja nisam našao za shodno da im se pravdam, smatrao sam da nije u redu da to govore i rekao sam im to. To je možda bila jedina moja krivica, što sam se usudio da odgovorim, što nisam ćutao - kaže on. Dodaje da su ljudi pokušali da spreče tuču. - To je veoma mali prostor, ispalo je da su prilikom razdvajanja mene ljudi držali, a napadače nisu uspeli, pa sam završio kao boks vreća - kaže. Ističe da je policija brzo stigla. - Moja supruga je zaustavila dalji napad tako što je pokazala burmu, tek na to su napadači pobegli. Ona je odmah zvala policiju, za pet minuta su stigli i policija i Hitna pomoć - kaže Vučević. Vučević od posledica ima razbijenu arkadu i tri polomljena, odnosno dislocirana, zuba. - Druge povrede, osim nagnječenja i modrica, srečom, nisam imao - kaže. Nada se da će moći da identifikuje napadače, a dodaje da to "nisu bili mladići koji su nesvesni svojih postupaka, već su ljudi od 25, 26 godina". - Nadam se da će policija uzeti izjave od svih svedoka, kao i da će iz picerije ustupiti snimke - navodi Vučević. Ističe da karakterisanje krivičnog dela treba da urade organi reda i pravosuđe, kao i da se "usuđuje da im veruje". - Nadam se da će biti okarakterisano kao napad iz mržnje, iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga - kaže. Kako kaže, nije bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu. - Koliko nisu sigurni nigde. Hvala ljudima koji se sa tim problemima susreću svakodnevno, jer su našli vremena da meni izraze podršku u ovome što se desilo - kaže Ilija Vučević. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ilija-vucevic-napad-beograd/tvsl9hl

Ljudske ličnosti individualne su kao i otisci prstiju. Temperamenti, prošlosti i vrednosti veoma se razlikuju, kao i uticaji roditelja na decu i reakcije dece na uticaje roditelja. Svaki roditelj treba da nađe vaspitni stil koji odgovara njegovoj/njenoj ličnosti i moći će fino da podešava i usklađuje taj stil, pod uslovom da znaju koji pristupi će najverovatnije da vode njihovu decu ka tome da postanu srećne i odgovorne odrasle osobe.

Teoza (pobožavanje) kao biblijska i povijesna doktrina DOI.ORG Ovo je prvi od dva članka od ovoga autora, koji istražuju doktrinu teoze...

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju? Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš! Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića. To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme. Ugasiti televizor jeste početak revolucije. Izvor: AllMe / Foto: Printscreen youtube link

Nejasno je da li se inicijativa pokojnog Olivera Ivanovića pridružila Srpskoj listi ili je to istup pojedinaca. Iz Beograda pred kosovske izbore poručuju da je samo Srpska lista dovoljno srpska, a ostali kvare jedinstvo. Izbori početkom oktobra mogli bi da donesu tektonske promene na kosovskoj političkoj sceni, nove većine i možda prvi odlazak Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija u opoziciju. No za srpsku zajednicu neizvesnost nije takve političke prirode. Naime, tri partije i jedna koalicija su Centralnoj izbornoj komisiji predale liste štiklirajući da kandidati na njima predstavljaju srpsku zajednicu. No sudeći prema izjavama beogradskih Naprednjaka, samo su jedni „pravi“, dok su drugi „albanski predstavnici Srba“. Taj jedan „jedinstven i monolitan“ predstavnik Srba, kako je nazivan u kampanjama od 2013. naovamo, je po čitanju iz Beograda samo Srpska lista. Svi ostali – Samostalna liberalna stranka, Partija kosovskih Srba i koalicija Progresivne demokratske stranke, Nove partije Kosova, dve građanske inicijative i dva nezavisna kandidata pod nazivom „Sloboda“ – „ne žele da budu deo jedinstvenog nacionalnog korpusa i ne žele da rade u koordinaciji sa zvaničnim Beogradom“. Hvalospevi o jedinstvu koje održava Srpska lista pred svake izbore bivali su propraćeni i mračnim, kritičkim tonovima koji su ukazivali na pretnje, zastrašivanja kandidata, psihološke pritiske na birače. Ta je stvar kulminirala ubistvima dvojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice – kumova, Dimitrija Janićijevića i Olivera Ivanovića. U „monolit“ Srpske liste je, prema vestima koje su potresle javnost, stupila i građanska inicijativa ubijenog Ivanovića „Sloboda demokratija pravda“ (SDP). To je prvi put da ta inicijativa učestvuje na kosovskim parlamentarnim izborima i to u redovima onih koji su Ivanovića targetirali kao „izdajnika“ i „albanskog čoveka“. Za potpredsednikom Srpske liste Milanom Radoičićem kosovske vlasti tragaju u vezi sa ubistvom Ivanovića. „Veliki greh“, „sramota“ samo su neke od reakcija kosovskih Srba na vest da će se potpredsednica SDP Ksenija Božović naći na Srpskoj list. Uzvratili su predsednik Aleksandar Vučić i Marko Đurić opisujući Kseniju Božović kao „ozbiljnu, inteligentnu ženu“ koja se „opredelila da bude u okviru jedinstvene državne politike Srbije“ i kojoj zbog toga „tajkunski mediji i predstavnici opozicije“ žele da „uzmu politički skalp“. „Zbijamo redove“ Ubrzo nakon što je sa zvanične adrese SDP stiglo saopštenje o priključenju Srpskoj listi reagovao je Dušan Milunović, jedan od odbornika SDP u Severnoj Mitrovici. Milunović i Igor Rajčić, koji su uz Božović lokalni odbornici SDP, optužili su Božović da se oglušila o volju većine članova stranke, ali i volje njihovih glasača. „Svi smo potreseni odlukom koju je donela lično Ksenija Božović“, kaže Milunović za DW. „Što se tiče ostalih članova SDP, pokušavamo da ih ne provlačimo kroz blato i da ne koristimo ovaj momenat da radimo na bilo kakvoj prevlasti ili bilo čemu. Želimo da svako ima svoj stav, ali moje mišljenje je da je apsolutna većina smatra da nema prostora za ovu vrstu saradnje.“ Hijerarhija u SDP je konfuzna jer ta inicijativa ni dve godine od ubistva lidera nije odabrala novo rukovodstvo. Tako političko nasleđe Ivanovića sada može postati predmet borbe dve struje – one koja podržava saradnju sa Srpskom listom i one koja se tome oštro protivi. Foto: EPA-EFE/MALTON DIBRA Da stvari budu još komplikovanije, trenutno nije jasno koja od te dve struje ima nadmoć. S jedne strane, Božović, ali i predsednik Vučić govore o većem broju članova SDP koji su se odlučili za saradnju sa Srpskom listom, ali je Božović jedina koja je iza svoje odluke stala javno. Njoj se na listi Srpske liste pridružio i stranački kolega Svetislav Jokić što je javnost saznala tek nakon što je Srpska lista objavila imena kandidata. Međutim ni Jokić, ni ostali članovi SDP nisu se javno oglašavali o ovom pitanju. Ni sam Milunović ne može da potvrdi koliko članova SDP prećutno podržava odluku Božović, a ne negira da je diskusija na tu temu bilo i da Božović nije imala potrebnu većinu za zajedničku odluku. „Nezvanično postoji informacija da su još jedan ili dva člana prećutno saglasni sa ovim. Ali, ukoliko to sami žele, mogu javno da izraze svoj stav, bez obzira na to što nisu odbornici. Ne želim da govorim u tuđe ime. Igor (Rajčić) i ja smo se putem saopštenja javno oglasili,“ podseća za DW. U pomenutom saopštenju stoji da se Srpskoj listi neće pridružiti zbog ličnog dostojanstva. „Ova naša odluka ni na koji način nije usmerena na razdor jedinstva srpskog naroda, već je doneta radi očuvanja ličnog dostojanstva i dostojanstva ljudi koji su za nas glasali i podržavali.“ Ipak Milunović ne namerava da odustane od SDP, tvrdi da ova inicijativa postoji dok traju njihovi mandati u skupštini. „Mi smo građanska inicijativa i bavimo se lokalnim temama, imamo nameru da zbijamo redove i zadržimo članstvo koje prati politiku koju nam je Oliver sam ponudio i iza koje smo stali kada smo se kandidovali na lokalnim izborima,“ navodi za DW. Ksenija Božović tokom jučerašnjeg dana nije bila dostupna za komentar. Demokratska liga favorit Izbori 6. oktobra dolaze nakon nešto više od mesec dana političke neizvesnosti koju je u Prištini izazvala ostavka premijera Ramuša Haradinaja zbor poziva da u svojstvu osumnjičenog da iskaz Specijalnom sudu za zločine UČK. Vest je mnoge stranke na Kosovu dočekala nespremne, a u prvom redu trenutno najveću parlamentarnu i opozicionu stranku na Kosovu – Demokratsku ligu Kosova (LDK), koja se našla usred procesa unutrašnjih izbora. Foto: EPA-EFE/ VALDRIN XHEMAJ Upravo ova partija je viđena kao najpoželjniji partner koji bi gotovo svakoj predizbornoj koaliciji doneo velike šanse za pobedu. Umerena, sa iskustvom u upravljanju institucijama, poštovana u međunarodnoj zajednici i bez istaknutih ratnih komandanata, LDK najbliže odražava i želje međunarodne zajednice. Najozbiljnije pregovore o predizbornoj koaliciji LDK je imala sa pokretom Samoopredeljenje, ali su razgovori propali na pitanju ko će biti kandidat za premijera. Da je do dogovora došlo, ta koalicija bi bez sumnje osigurala komotnu većinu i, što je za mnoge aktere u Prištini najbitnije, oformila vladu bez glasova Srba. Srpska lista je inače do samog kraja podržavala prošlu Vladu Ramuša Haradinaja. Iako do koalicije nije došlo, LDK ostaje favorit i teško je zamisliti buduću vladu bez ove partije. Neizvesnost je ogromna za sve ostale, a ponajviše Demokratsku partiju Kosova (PDK) koja bi po prvi put u dve decenije mogla da ode u opoziciju. Ovaj izborni proces mogao bi biti istorijski i za Samoopredeljenje koje je bliže nego ikada da po prvi put postane deo izvršne vlasti. Tada će se videti koliko su Aljbin Kurti i ostali iz ovog pokreta ozbiljno mislili kada su najavljivali borbu protiv korupcije, nepotizma, uzurpiranog sudstva i organizovanog kriminala, što bi do srži moglo da uzburka kosovsku političku senu. Za učešće na izborima prijavilo se ukupno dvadeset partija, četiri koalicije i jedan nezavisan kandidat.

Trijumf naše ženske odbojkaške reprezentacije nad Italijom u finalu Svetskog prvenstva u Japanu bio je povod da se, na vrlo emotivan način, javno oglasi italijanski pisac Maurucio Monte. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte On je odlučio da se ovim povodom obrati na Fejsbuku, a prevod njegove objave glasi ovako: "Srbija je pobedila, zemlja koja je otprilike četiri puta manja od Italije. Srbija je pobedila, a ima samo osam miliona stanovnika (mnogo manje od Lombardije). Srbija je pobedila, zemlja sa nižim BDP-om nego siromašna južna Italija. Srbija je pobedila, ta „mala, prljava i loša" Srbija. Srbija je pobedila, taj „ološ narod" koji nikada ne saginje glavu. Srbija je pobedila, bez velikih banaka i osiguranja. Srbija je pobedila, ona kojoj ne znate ni geografski položaj. Srbija je pobedila, baš ona „ultranacionalistička i ratoborna". Srbija je pobedila, iako još sakuplja krhotine rata koji se nikada nije ni završio. Srbija je pobedila, a vaši omiljeni novinari objavljuju plačljive članke o pobeđenima, ali bez ikakvih pohvala pobednicima. Srbija je pobedila, čak i za vas koji ne znate Ivu Andrića. Srbija je pobedila, ona ista koji je pre mesec dana pobedila i vašu mušku ekipu. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Fejsbuk objava Mauricija Montea Srbija je pobedila, ona koja nije za vas „ciganska" nacija samo kada vašim timovima daje svoje najbolje sportiste. Srbija je pobedila igrajući loše, jer da je igrala kao što zna igrati, vaša iluzija bi mnogo kraće trajala. Srbija je pobedila, za svoje sinove koji su devedesetih prizivali „mir", a vi ste bili gluvi. Srbija je pobedila, ona koja je kopala po ruševinama i zakopavala leševe dok ste gledali televizijske dnevnike u kojima su u nju upirali prstom. Srbija je pobedila, ona čiju ste decu, koja su bežala od rata, prihvatali samo zato što vam je bila potrebna radna snaga. Srbija je pobedila, suviše praznih džepova da bi zaslužila vašu pažnju. Srbija je pobedila, ona Srbija Novaka Đokovića. Srbija je pobedila, ona koja ne kaže „razumem, gospodine" pred diktatima Zapada. Srbija je pobedila, za svoju univerzitetski obrazovanu decu koja su čekala, devedesetih godina, po tri sata u redu da bi imala priliku da kažu telefonom „mama … dobro sam". Srbija je pobedila, ona čije su se novčanice od večeri do jutra pretvarale u bezvredni papir. FOTO: FIVB / PROMO Ženska odbojkaška reprezentacije Srbije slavi titulu prvaka sveta Srbija je pobedila, ona Srbija beogradskih dečaka koji su, kada čuju sirenu, bežali kući u nadi da bomba neće pasti na njihovu zgradu. Srbija je pobedila za tebe, koji ne propuštaš priliku da kažeš „svi su oni ultranacionalisti", a onda se ljutiš kada u inostranstvu povezuju Italiju s mafijom i mandolinom. Srbija je pobedila i za vas koji mislite da vojnička ruka generala Mladića predstavlja celi narod, a da Musolinijeva ruka … nije takva. Srbija je pobedila, ona koja spaja ručak s večerom. FOTO: MAURIZIO MONTE / FACEBOOK Mauricio Monte Srbija je pobedila, optužena da bira ultranacionalističke političare od strane onih koji primećuju da u njihovom nacionalnom timu igraju crne devojke, čime izražavaju svoj rasizam. Srbija je pobedila, ona koja neće da trampi sebe za počasti. Srbija je pobedila, a vi preuveličavate srebrnu medalju italijanskih mladih i zaslužnih devojaka. Srbija je pobedila, ali, kao i obično, vi to niste primetili!", istakao je na italijanskom Mauricio Monte, a preveo književnik i književni prevodilac Dragan Mraović. link

RAMBO AMADEUS I KAFIĆ ZA SVAKU PRILIKU Bilo je to 1997. u herceg novom (odakle je Antonio Pusic (rambo) i rodom ...) ja i jos jedan tip smo svirali na ulici... obicno sam devedesetih odlazio u budvu avgusta meseca ali tada sam prvi put otisao u herceg novi poveo sam jednog tipa da svira sa mnom ... udaraljke , raznorazne ... ja sviram gitaru (sa dva vrata) na "klavirski" nacin ... (stanley jordan fazon ...) i tako pocnemo mi da sviramo u onoj ulici , lepoj , u centru ... ali nesto nismo izazivali interesovanje ... resimo da promenimo mesto ... i spustimo se dole pored mora da probamo tamo... ali ni tamo nesto nije islo... medjutim prodje Rambo tu slucajno i ... da ne duzim , pocnemo mi sa njim da sviramo... on uzeo neke udaraljke i otkacio se covek ... veliki za..bant ... posle nam rece da dodjemo u neki kafic , zaboravih ime ...a i zasto da idemo tamo ... da sviramo , da se zezamo ... zaboravio sam tacno zasto ... ode on , a mi nastavimo da sviramo... opet nije bilo kako treba (interesovanje prolaznika) ... ja se iznerviram i kazem kolegi da idemo u tunel da sviramo ! (ima neki tunel 30-tak metara dugacak kojim prolazi setaliste pored mora ...) rekoh , aj' kad vec slabo ide , da se bar mi za..bavamo ... i ... bilo je super zezanje a, i publike je bilo... napravili smo mini show ... na kraju je bilo samo ... give me five... sa kolegom ... posle smo nastavili da samo u tunelu sviramo ... tih 10-tak dana ... Jedno vece je rambo odrzavao koncert gore u tvrdjavi u herceg novom (citadella se ,valjda, zvase...) mi , naravno, isli da gledamo ... uvek je zanimljiv uzivo ... posle koncerta on seo pored miksete i mi , u odlasku, svratimo do njega ... zdravo - zdravo ... i pohvalimo se mi kako smo nasli super mesto za svirku, tunel itd ... on nam opet kaze da svratimo u taj kafic .... pomenuti ... u tom trenutku prolaze neke devojke ... i valjda ohrabrene time sto Rambo ne izigrava zvezdu , nego prica sa ljudima - one pridju ... kaze jedna ,kao , super je bilo (koncert) i tako to ... on njoj kaze kako je lepa (muvanje ,ov korz ...) a, ona ,da uzvrati, kaze njemu kako je i on lep ... a rambo njoj :"aj' dodjite u kafic (doticni ...) da nastavimo sa komplimentima" ja i moj kolega smo umrli od smeha posle ... taj njegov kafic ... ha ha ha ... za sve prilike ...

Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji; Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima; I kod nas se često posezalo za bojkotom izbora i rada parlamenta, a u poslednje vreme to je hit na opozicionoj političkoj sceni Srbije, da li zbog (ne)realnih očekivanja mnogih opozicionih političkih aktera ili kao krik očaja zbog slabosti opozicije, odnosno dodvoravanje učesnicima masovnih građanskih („nepartijskih“) protesta širom Srbije. Ipak, iskustva sa dosadašnjim bojkotima izbora i parlamenta u Srbiji u celini uzev nepovoljna su. Već uoči prvih višestranačkih republičkih izbora 1990. godine, posle odbacivanja amandmana opozicije na izborni zakon od strane jednostranačke republičke skupštine, opozicione stranke (SPO, DS, Demokratski forum, SLS, SNO, NRS, NS(S), ND, SSVS, SRSJ u Srbiji, UJDI, Stranka socijalne pravde, Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Stranka samostalnih privrednika i seljaka) najavljuju da povlače svoje kandidate za narodne poslanike i predsednika Republike, odnosno da neće da učestvuju na “neregularnim” izborima. Ipak, pred same izbore, opozicija odustaje od bojkota, računajući na izborni uspeh i u nepovoljnim uslovima, a na temelju pogrešnih procena snage režima, odnosno uverenja da je “komunizam” i u Srbiji doživeo krah, kao u ostalim zemljama Istočne Evrope. Tako nekoliko dana pre izbora lider SPO V. Drašković govori: „Boljševizam neću srušiti ja. Boljševizam će srušiti – boljševizam [...] Ovo što oni sada čine, više doprinosi njihovom padu, nego bilo koja propaganda SPO, kada bismo para za propagandu imali. Našu predizbornu kampanju vodi, praktično, Slobodan Milošević i mi smo mu na tome zahvalni” (Srpska reč 5. 12. 1990). Iako je nekoliko dana ranije na mitingu u Zrenjaninu Drašković patetično zaklinjao birače: „Ko izađe na lažirane izbore, srpski je izdajnik i ja kao car Lazar, upućujem kletvu onome ko narod gura u mrak: ’Dabogda mu ništa ne nicalo’” (Borba 1–2. 12. 1990), posle usvajanja samo jednog od desetak zahteva opozicije – za uključivanjem njenih predstavnika u kontrolu izbora, Drašković saopštava da je opozicija, „ceneći napor delegata Skupštine Srbije”, odlučila da učestvuje na izborima. Ova konfuzija poruka dezorijentisala je deo pristalica opozicionih partija i smanjila eventualnu naklonost dela neopredeljenih birača, a podrška V. Draškoviću se osipala – SPS je osvojio 78% mandata, a Milošević je pobedio u I krugu sa 65% glasova. Za razliku od ovog nerealizovanog bojkota, uspešan je bio bojkot mobilizacije 1991. godine u vreme masovnih antiratnih građanskih protesta, praćeni dobro segmentisanim proglasom SPO upućenim svim građanima, ali i prilagođenim različitim ciljnim grupama – omladini, bakama i dekama, majkama i očevima, izbeglicama, vojnicima i oficirima i završen porukom Srbima i braćama i sestrama... Prema procenama mobilizaciji se odazvalo tek 10-tak procenata pozvanih, uz oko 200.000 dezertera. Međutim, kako dobar deo opozicije na ovaj ili onaj način prihvata argument režima o „ugroženosti srpske nacije“, široko antiratno raspoloženje nije iskorišćeno za promene vlasti u Srbiji – bojkot mobilizacije nije bio praćen drugim oblicima političke borbe. Slede savezni parlamentarni izbori maja 1992. Ta kampanja ne bi bila interesantna da nije donela kampanju opozicije za bojkot izbora. Na inicijativu režima o formiranju SRJ opozicija nema delotvorni odgovor, a podrška inicijativi režima nije dolazila u obzir iz više razloga: opozicija nije priznala legitimnost izbora 1990, pa time ni režim i njegove inicijative i projekate; ocena da nema uslova za „demokratske” i „ravnopravne” izbore (Ustav SRJ i izborne zakone ponovo nameće vladajuća partija, nisu rešena pitanja finansiranja stranaka, demokratizacije medija itd.); tvrdnja da će izbori u uslovima ratnih sukoba ojačati režim; eventualna pobeda opozicije na saveznim izborima ne bi značila zaposedanje osnovnih poluga vlasti koje su u republikama, itd. Osim toga, inicijativa režima je bila u sukobu sa „velikosrpskim” ambicijama dela opozicije, koji je zagovarao „Savez srpskih država”, drugi delovi su bili protiv bilo kakvog kontinuiteta sa SFRJ kao „komunističkom tvorevinom”, republikanski oblik vladavine sukobljavao sa monarhizmom trećeg dela opozicije, za neke je bio krajnje sporan način formiranja nove države (tzv. Žabljački ustav donosi nelegitimna „stara skupština“ bez referenduma naroda itd), nekima nisu odgovarali naglašeni elementi konfederalizma itd. Sve su to elementi na kojima je opozicija mogla da zasnuje samo strategiju suprotstavljanja u vidu antiizborne kampanje. SPO vodi najintenzivniju kampanju za bojkot, kao i DS, čiji lider D. Mićunović u Čačku (26. 1. 1992.) pokušava građanstvo da „oslobodi iluzije o još jednoj Jugoslaviji”. Na izbore je izašlo nešto više od polovine birača, dovoljno za njihov uspeh, iako ih opozicija neće priznati. Inače, SPS je osvojio nešto više od 1.600.000 (43%) glasova i 73 (69%) mandata, a SRS nešto manje od 1.200.000 (30%) glasova i 30 mandata (28%), postaje druga partija po parlamentarnoj snazi, pa Šešelj, kao šef poslaničke grupe SRS u saveznoj skupštini i „omiljeni” opozicionar Miloševića, na „velika vrata” ulazi na političku scenu Srbije. Međutim, ni konstituisanje SRJ nije donelo poboljšanje privredne i socijalne situacije, niti međunarodnog položaja zemlje. Parlamentarni i predsednički izbori 1992. i parlamentarni izbori 1993. protekli su bez bojkota – SPS troškari kapital „velikih izbornih pobeda” i svaki potez vlasti brani pozivanjem na mandat koji mu je dao „narod”, a opozicija stalno dovodi u pitanje legitimnost i legalitet vlasti i tumara labirintom nedoslednosti, vlastitih nesređenih odnosa i nedaekvatne strategije borbe protiv režima, iako su to vreme obeležili brojni masovni protesti. Međutim, kada su ukinuti direktani TV prenosi sednica skupštine Srbije na predlog poslanika SPS, naprasno, mimo dnevnog reda, to je bio razlog za bojkot rada parlamenta 1995. od strane opozicije, čak i SRS. Prenosi nisu obnovljeni, a poslanici SRS su se vratili u parlament krajem 1996, a DS, DSS i SPO juna 1997, pa ni ovaj bojkot nije imao pozitivne efekte. Naprotiv, vladajuća većina je uvrstila u dnevni rednekoliko zakonskih predloga DS u “redovnoj proceduri”, ali kako poslanika DS nije bilo u sali, posle konstatacije predsednika parlamenta da “predlagača nema u sali”, glasačka mašina nije prihvata predloge u načelu, pa se nije ni raspravljalo o njima. Krajem 1996. stranke u bojkotu formirale su “paralelni parlament” koji je bio kratkog daha i bez nekakvog traga u političkom životu. Savezni i lokalni izbori 1996. protekli su u „tihom“ bojkotu DSS. Koštinica odbija da pristupi koaliciji „Zajedno”, pa joj samovlasno pristupaju mnogi opštinski odbori. Koštunica učestvuje u razgovorima sa liderima opozicije o formiranju „tehničke koalicije”, najpre poziva na bojkot izbora (Dnevni telegraf 22. 8. 1996), a i kada uđe u koaliciju, ne pojavljuje se na nekoliko mitinga, na predstavljanju koalicije na II programu RTS itd, što ruši i onako mali kredibilitet opozicije. A sve prevrši Koštuničino minimiziranje velikog uspeha opozicije na lokalnim izborima – za njega pobeda u Beogradu i još 13 gradova Srbije „ima psihološki, ali ne i politički značaj”, pa zahteva da se utvrdi odgovornosti lidera koalicije za poraz na saveznim izborima. Republički parlamentarni i predsednički izbori 1997. ponovo su suočili režim sa bojkotom. DS i GSS odbijaju da učestvuju na izborima zbog neravnopravnih uslova, uz šta ide i Draškovićevo insistiranje na predsedničkoj kandidaturi. Njegova kandidatura je imala uporište u ranijem dogovoru koalicije „Zajedno”, ali članice koalicije odbijaju da ga podrže zbog malih izbornih šansi, nakon čega sledi i raspad koalicije. Uoči predsedničkih izbora 1997. nijedan lider opozicije samostalnim nastupom nije imao šansi da uđe u II krug pored Miloševića i Šešelja, ali je Koštunica kao zajednički kandidat opozicije imao najveće izglede da uđe u II krug, a onda i da pobedi i Šešelja i Miloševića. Ipak, kako su DS, DSS i GSS rešili za bojkot, ova mogućnost nije ni razmatrana. Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, bile su kampanje bez milosti. Posebno se isticao Drašković napadima na lidere stranaka u bojkotu, mnogo snažnijim od napada na režim Miloševića, tvrdeći da oni koji vode antiizbornu kampanju daju podršku Miloševiću (SB 13. 9. 1997). U antiizbornoj kampanji prednjači DS masovnim plakatiranjem (na primer, sporni plakat na kome su birači koji se reše da glasaju prikazani kao magarci), organizovanjem različitih događanja, raskrinkavanjem afera ljudi iz vlasti, zbog čega je bio u žiži napada učesnika izbora. Ova antiizborna kampanja nije naišla ni na podršku Stejt Departmenta za koga su izborni uslovi u Srbiji bili nepravični, ali ni bojkot nije viđen kao efikasno sredstvo političkih promena. Bojkot nije uspeo, sužena izborna ponuda dala je nereprezentativnu strukturu parlamenta, a deo opozicije izgubio je status parlamentarnih stranaka i duže vreme sam sebe isključio iz najvažnijih institucionalnih političkih tokova. Nova opoziciona koalicija SZP, formirana 1998. uglavnom od stranaka koje su bojkotovale izbore 1997, nije uspela da okupi sve značajnije opozicione stranke (SPO i DSS), a od početka je imala problem osmišljavanja strategije vanparlamentarne borbe, posebno kada se proredio broj učesnika njenih protesta. Godine 1999. DS, DSS, GSS i stranke nacionalnih manjina – DZVM, SVM i SDA neuspešno su bojkotovale referendum o stranom posredovanju u rešavanju problema Kosovo. Na referendum je izašlo 74%, a protiv stranog posredovanja je bilo 95% glasalih, uz opravdane sumnje u ovoliki odaziv građana i rezultate (Prema CeSID oficijelni rezultati mogli su da budu tačni samo pod pretpostavkom da je, pored uobičajenog odaziva Srba i Crnogoraca, na referendumu učestvovalo 500.000 pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Albanaca, iako su njihove stranke bojkotovale referendum! – Preliminarni izveštaj 1998). Sledeće, 2000. godine vladajuća stranka u Crnoj Gori, DPS bojkotuje savezne izbore, a nakon toga i odluke saveznih organa, što ostaje njena politika sve do preuređenja odnosa u federaciji. Skupština Srbije prekinula je raspravu 3. 4. 2002. o Polaznim osnovama Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore zbog bojkota poslanika ne samo SPS, SRS, SSJ, već i DSS, ali je na sledećem zasedanju jedan poslanik DSS obezbedio kvorum, što je šef poslaničke grupe DSS D. Mihajlov prokomentarisao da je DSS pokazao da nije tačna ocena premijera Đinđića da ima većinu od 131 poslanika i da je DSS obezbedio kvorum da se ne bi usporilo usvajanje Sporuazuma. Prve predsedničke izbore 2002. godine prate dva bojkota. Najpre bojkot po izbornoj snazi slabog DHSS nezadovoljnog predsedničkim kandidatima, a onda Šešelj bojkotuje II krug tih izbora. Pred te izbore rejting Šešelja je znatno nepovoljniji od rejtinga Koštunice i Labusa, pa su njegove šanse bile male, bez obzira na podršku S. Miloševića i njegove supruge M. Marković – osvojio oko 275.000 glasova manje od Koštunice i oko 150.000 manje od Labusa. A kada nije „prošao” u II krug, pozovao je svoje pristalice u bojkot, pa II krug nije uspeo. Na decembarskim predsedničkim izborima 2002. Šešelj je imao podršku i SPS, ali je tada osvojio čak oko 600.000 glasova manje od Koštunice. Ipak, ovi izbori nisu uspeli zbog malog izlaska (oko 45%), a jedan od razloga je bio i taj pristalice Labusa iz septembarskih izbora te godine Koštunicu nisu doživljavale kao „svog” kandidata, pa su uglavnom apstinirale. Takođe neuspela, iako zapažena je bila kampanja LDP za bojkot referenduma o Ustavu Srbije 2006. godine – od formiranja stranka Č. Jovanovića je bila u programskim kampanjama, ali prva zapaženija akcija bila je kampanja za bojkot referenduma. Iako je odmah bilo jasno da neće imati veći značaj na izlazak na referendum, ova kampanja poslužila je LDP da se pozicionira kao izrazita proevropska stranka. I Izveštaj Poverenika za informacije od javnog interesa R. Šabića nije usvojen maja 2015. jer su rad Odbora skupštine Srbije bojkotovali članovi vladajućeg SNS! Albanci sa Kosova od 1990. bojkotuju sve izbore u Srbiji, a posle uvođenja taksi na robu iz Srbije i BiH 2019, sprovode i bojkot robe. Sa druge strane i po neka do albanskih partija iz Preševske doline od 1990. (izuzev od 2003. do 2007.) učestvuje na izborima u Srbiji, i pored povremenih poziva da se bojkotuju (recimo, poziv Albancima i bojkot saveznih izbora 2000. od strane DUA). Srbi na Kosovu su bili stalno pod pritiscima da (ne)bojkotuju pokrajinske izbore. Ipak, od prvih pokrajinskih izbora 2001. bar po neka srpska stranka izlazi na izbore i dobija mandate u parlamentu i mesta u vladi (na prvim izborima, i pored snažne antiizborne kampanje DSS, glasalo je oko 50% Srba sa Kosova, a srpska koalicija „Povratak“ sa 22 mandata bila je treća po parlamentarnoj snazi), uz manje ili više snažnu podršku Đinđićevog i Tadićevog režima. Koštuničina vlada je i 2007. odlučno za bojkot, a DSS je pozivao na bojkot Srbe na Kosovu i 2014. Posebno su snažni bili pritisci Vučićevog režima da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, prihvataju ministarska mesta, obezbeđuju većinu vladi, prihvataju mesta u drugim kosovskim institucijama, a onda i da bojkotuju parlament, vladu i druge institucije, rad lokalnih skupština u opštinama u kojima Srbi čine većinu (na primer, ostavke gradonačelnika i predsednika opština), kao i moblizaciju u kosovske bezbednosne snage. Brojni su i bojkoti rada lokalnih skupština koji su imali sasvim konkretne ciljeve. Na primer, odbornici NS u SO Kurmšumlija 5. 12. 2001. bojkutuju sednicu na kojoj je trebao da se glasa za predsednika skupštine zbog navodnih pritisaka na odbornike, pa je ona prekinuta. Gotovo neverovatna je bila vest da su odbornici SNS, koji su u Kladovu bili u opoziciji, bojkotovali sednicu skupštine na kojoj je A. Vučić trebalo da bude proglašen za počasnog građanina, pa ona nije održana zbog nedostatka kvoruma (Blic 22. 4. 2015). Burnu sednicu skupštine Novog Sada, posle mnogih incidenata opoziija je napustila, ali odluke predviđene dnevnim redom su izglasane (Blic 11. 2. 2016). Odložena je sednica SO Čačak na kojoj je tebalo razmatrati predlog opozicije sa smenu rukovodstva zbog nedostatka kvoruma (Tanjug 18. 2. 2016), SO Vranje nije održana zbog nedostatka kvoruma: i SPS, partija na vlasti i SNS u opoziciji bojkotovali su zasedanje jer su bili protiv toga da dr. B. Đukanović, kardiohirurg i bivši direktor Instituta „Dedinje“ bude proglašen za počasnog građanina (Politika 4. 3. 2016), a bojkoti lokalnih parlamenata od strane opozicije su učestali u vreme protesta 2019. Po svemu se izdvajaju košarkaši Jugoslavije koji su bojkotovali prijem koji je u njihovu čast 10. 9. 2002. priredio premijer Srbije Z. Đinđić sa namerom, između ostalog, da se slika sa njima ispod panoa sa natpisom "Ponosni na Srbiju" – nazivom tada pokrenute kampanje za nastavak vladinih reformi. Pored nepojavljivanja samog premijera u sali u kojoj su čekali ministri i neuverljivih “objašnjenja” prisutnih čelnika KSJ (B92 10. 9. 2002), čini se da se radilo o jedinstvenom odbijanju da se i sportisti instrumentalizuju u političke svrhe. Mogućnosti i rizici bojkota Bojkot kao taktičko sredstvo političke i izborne borbe opozicije ima za cilj da onemogći donošenje neke odluke ili njeno izvršenje, odnosno da izvrši pritisak na vlast da donese određene odluke u skladu sa zahtevima društvrnih grupa koje stoje iza organizatora bojkota i obezbedi njihovo izvršenje. Mora da ima opravdanja u konkretnim razlozima, te nije dovoljno da počiva na ma koliko širokom i snažnom difuznom nezadovoljstvu različitih društvenih grupa. Stoga ima svrhu prvenstveno kao kratkotrajniji oblik političke borbe koje vlast dovodi u nepriliku. Da bi bilo delotvorno dugoročnije korišćenje bojkota nužno ga je kombinovati sa drugim sredstvima pritiska na vlasti – protestima, blokadama institucija, javnih mesta, saobraćajnica i sl, štrajkovima, građanskom neposlušnošću... Funkcije bojkota mogu da budu, različite, pri čemu se one ne isključuju, već mogu i da preklapaju. Opšta funkcije je delegitimizacija nosilaca vlasti koji kontolišu rad ključnih institucija i raspisuju izbore. Posebne funkcije su: iznuđivanje određenih konkretnih ustupaka u pogledu uslova održavanja izbora, funkcionisanja institucija, donošenja određenih odluka; pribavljanje dodatnog publiciteta organizatorima i učesnicima; formiranje imidža političkih subjekata u bojkotu kao nepomirljivih antirežimskih snaga, i sl. Na uspeh bojkota utiču mnogi činioci. Opšti činilac je stanje u društvu, širina i snaga društvenog konsenzusa, odnosno dubina i zaoštrenost socijalnih, političkih, nacionalnih i drugih rascepa; priroda režima – način vladanja i karakter njegovih odluka i postupaka, pri čemu bojkot sam po sebi ne može da dovede ne samo do temeljitijih promena sistema, već ni smene režima, ali može da dovede do stvaranja preduslova za to. Zbog toga je nužno koristiti ga kao jedan vid celovitije strategije političke borbe, u osmišljenoj kombinaciji sa drugim institucionalnim ili vanisnstitucionalnim sredstvima. Od značaja je i izborna i parlamentarna snaga stranaka koje se opredeljuju za bojkot – bojkot nerelevantnih političkih aktera ne može imati značajnije efekte, već samo izvesan simboličan značaj, štaviše vladajuća većina počne da se hvali „efikasnošću“ rada parlamenta bez opozicije i sl, pa sve počne da liči na onu „Psi laju, a karavana prolazi“. Uspeh bojkota zavisi i od mogućnosti što šireg okupljanja antirežimskih stranaka u bojkotu, odnosno minimiziranja eventualnih „bojkotbrehera“ među strankama opozicije. Na primer, ulogu „bojkotbrehera“ odigrao je SPO 2017. – nasuprot prethodnog dogovora sa ostalim delom „demokratske“ opozicije da bojkotuju izbore, učestvovao je na njima sitnošićardžijski i pogrešno računajući da će da privuče deo pristalica stranaka u bojkotu. Od značaja je i međunarodna podrška režimu, odnosno strankama u bojkotu, pa je 1997. godine Stejt Department, i pored osuda režima S. Miloševića, bio protiv bojkota izbora, a u kontekstu stalne podrške Vučićevom režimu, ovih dana se EU izjasnila protiv bojkota rada parlamenta. Bojkotovanje izbora posebno donosi mnoge rizke. Jedan je taj što se stranake u bojkotu u slučaju njihovih uspeha lišavaju održavanja ili sticanja statusa parlamentarnih stranaka, a time i mnogih mogućnosti parlamentarnog delovanja, uticaja na vlast i sl, kao i publiciteta koji prati zasedanja parlamenta i njegovih tela. To je bilo odlučujuće da SRS, i pored izuzetno nepovoljnih uslova 1993. (sukob sa SPS, optužbe režima da vodi „ratnohuškačku politiku“, zatvorenost najznačajnijih medija za aktivnosti SRS i sl), ne bojkotuje nelegalno raspisane vanredne republičke parlamentarne izbore. Jer, mada je loše prošao (osvojio 39 mandata – dva puta manje nego na izborima 1992), ipak je sačuvao status respektabilne parlamentarne stranke. Sasvim drugačiji je slučaj kada je skupština Srbije birala 3. 5. 2000. novu delegaciju u Veće republika Savezne skupštine, prema hitno izmenjenom zakonu. SPO, nezadovoljan isforsiranom promenom zakona, ne dostavlja predlog svojih delegata i bojkotuje zasedanje skupštine, četiri njemu pripadajuća mandata podelili su SPS i SRS, pa je u novu delegaciju izabrano po 9 poslanika SPS i SRS, kao i 2 poslanika JUL, čime su režimske stranke dobile mogućnost kontrole nad ključnim odlukama saveznog parlamenta. Drugu vrstu rizika čini to što demokratski standardi nalažu da se uopšte, a posebno u vreme izbora političkim akterima obezbedi jednak pristup javnosti posredstvom medija. Kod nas to nikada nije poštovano, a posebno ne prema onima koji bojkotuju izbore, pa je najveći deo tzv. demokratske opozicije pred izbore 1997. koji je u bojkotu bio marginalizovan u medijima i prinuđen da na tribinama objašnjava razloge bojkota i nepostojanje sankcija za apstinente, da lepi plakate i nalepnice, deli flajere, ubacuje pisama u poštanske sandučiće birača. A tek u postizbornom periodu ovaj deo opozicije, tada vanparlamentarne stranke, bio je u potpunosti medijski marginalizovan, te je pokušavao da dobije publicitet vanparlamentarnim akcijama, formiranjem nove koalicije – SZP, protestima, performansima i drugim oblicima tzv. propagande akcijom, terenskom kampanjom itd. Sa tim problemom se suočavaju i oni koji sada bojktuju skupštinu, što pokušavaju da nadomeste „paralelnim“, „alternativnim“ parlamentom u vidu konferencija za novnare u skupštinskom holu, a još i više podrškom, logističkom potporom protestima i njihovim korišćenjem za svoje akcije – potpisivanje Sporazuma sa narodom, mobilizaciju vlastitih pristalica, govore funkcionera i poslanika na protestima i sl. Rizik za uspešnost bojkota predstavljaju i neizvesni su izvori finansiranja antiizborne kampanje – budžetska sredstava predviđea su za učesnike izbora, a za one koji ih bojkotuju, pa parlamentarnim strankama u bojkotu, ostaju na raspolaganju samo sredstva za „redovno“ funkcionisanje partije, uz mnogo manje šanse da obezbede sredstva iz privatnih izvora. Dalje, bojkotom izbora politički akteri nagovaranju deo birača da ne koristi svoje osnovno političko pravo – da biraju i budu birani, što se sukobljava sa osećajem socijalne odgovornosti raširenim među dobrim brojem njih – da je učestvovanje na izborima obaveza. Nije nevažno ni to što se bojkotom izbora sužava izborna ponuda, što je kampanja za bojkot je prvenstveno kampanja protiv, a ne kampanja za, pa se njome ne vrši kristalizacija izbornih orijentacija politički i izborno neopredeljenih, posebno ne njihova stabilnija identifikacija sa partijom u bojkotu. Najzad, ali ni malo manje značajno je i to što su opozicioni politički akteri u celini i u „redovnim“ aktivnostima, a posebno organizatori i aktivisti angažovani u antiizbornim kampanjama izloženi različitim vrstama pritisaka, ucena, diskvalifikacija, uvreda, pretnji, čak i fizičkim napadima itd. Jedan od brojnih incidenata u vreme antiizborne kampanje 1997. odigrao se kod Kalenićeve pijace u Beogradu kada je grupa napadača izletela iz kombija i napala ekipu DS koja je lepila plakate za bojkot. Kombi je bio službeno vozilo SO Palilula, pa su u DS smatrali da su ih napali aktivisti SPO (Dnevni telegraf 22. 8. 1997). Dvojica aktivista DS pretučena su u Beogradu kod voždovačke crkve od strane četvorice članova SPO, a istog dana obezbeđenje SKC porušilo je štand ispred te ustanove na kome su prof. dr V. Dimitrijević i još nekoliko predstavnika GSS delili propagandni materijal za bojkot izbora (SB 13. 9. 1997). Nekoliko dana kasnije na informativni razgovor u MUP Stari grad privedeni su direktor Studentskog političkog kluba Č. Antić i dve aktivistkinje Studentskog parlamenta dok su lepili nalepnice za bojkot zbog „ugrožavanja časti i prestiža Narodne skupštine Srbije” (SB 16. 9. 1997). U vreme antireferendumske kampanje 2006. za nekoliko dana zabeležena je serija napada na aktiviste LDP i GSS u Zemunu, na Vračaru, u Novom Pazaru, u Kraljevu i u Aranđelovcu dok su lepili plakate (B92 25. 10. 2006), a dva dana kasnije u Novom Pazaru su istim povodom napadnute su i aktiviskinje NVO Urban-in (B92 27. 10. 2006). Mesec dana kasnije u Loznici tokom noći grupa nepoznatih lica potpisana kao Oslobodioci Loznice nacrtala je na prostoriji LDP kukasti krst i napisali „ustaše”, „fašisti” i „izdajnici” (www.cedajovanovic.com 23. 11. 2006). Bojkot, dakle, valja promišljati kao jedno od sredstva političke borbe, jednu vrstu pritiska na vlast u okviru celovite strategije institucionalnog i vaninstitucionalnog političkog delovanja, uz pažljivu procenu njegovih realnih mogućnosti, ali i rizika koje donosi. Jer, neuspešni bojkoti vode do kompromitovanja njegovih političkih aktera kao loših procenitelja stanja u društvu i realnih mogućnosti promena, do gubitku poverenja birača i javnosti uopšte, a među njihovim pristalicama do formiranju gubitničkog sindroma i širenja defetizama. Zoran Đ. SLAVUJEVIĆ , profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata

Kultni hram, 400 godina star, izgrađen u japanskoj kulturnoj prestonici Kjoto, otkrio je da će Android božanstvo, to jest humanoidni robot, propovedati Budina učenja u pokušaju da dopre do mlađih generacija Japanaca. Android Kannon je zasnovan na tradicionalnom budističkom božanstvu milosrđa i predstavljen je medijima početkom februara u Kodaiji hramu, gde je 23. februara održao svoje prve propovedi. Božanstvo će zvanično početi da propoveda vernicima u martu. Ovo nije bio jeftin projekat i koštao je 100 miliona jena to jest nešto više od 900.000 dolara za kreiranje Androida. Robot predstavlja saradnju između Zen hrama i Hiroshi Ishiguro-a, profesora inteligentne robotike na Univerzitetu u Osaki. Hram se obratio profesoru Ishiguro-u i zamolio ga da kreira humanoidnog robota koji može da prenosi Budino učenje na način koji je lako razumljiv i na takav način da „pomaže da se smire ljudi sa izmučenom dušom“, prenose Asahi novine. „Nadamo se da će Android Kannon pomoći budističkim učenjima da dopru do srca ljudi danas“, rekao je Tensho Goto, sveštenik u hramu, dodajući da se rasprostranjenost budizma po svetu znatno povećala pojavom budističkih slika. Kako poručuju iz hrama, budističko božanstvo milosrđa je u stanju da se transformiše po sopstvenoj volji kako bi pomoglo ljudima, a Android Kannon je samo najnovija inkarnacija. Robot, kako prenosi Ubergizmo, se zove Mindar i programiran je da izgovara propovedi iz „Srčanih sutri“ (Heart Sutras) na japanskom. Na ekranu će takođe biti prikazane prevedene verzije na engleskom i kineskom jeziku za strane posetioce. Visok 1,95 m i težak oko 60 kg, robot je u stanju da pokrene torzo, ruke i glavu, ali samo ruke, lice i ramena su prekriveni silikonom dizajniranim da izgleda kao ljudska koža. Kod ostatka Androida se očigledno vide mehanički delovi, uključujući vrh glave. Video kamera je instalirana u levo oko. Inače, hram je sagradila supruga Toyotomi Hideyoshi-a, vojskovođe iz 16. veka, koja je ujedinila Japan, kako bi odala počast svom mužu, a Android Kannon, sa sklopljenim rukama u položaj za molitvu, unosi dašak modernosti i futurizma u ovaj kultni hram sa istorijskom tradicijom. Izvor: Telegraph, https://pcpress.rs/humanoidni-robot-kao-budisticko-bozanstvo-propoveda-u-hramu-u-kjotu/?fbclid=IwAR0iRn46vbUTUF8NOAMxCEFe8WB2aBzPhCLyQuPKWmt9DGuYOhC-dHuYYUY

'Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država', rekao je biskup Košić na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu Oni koji nemaju argumente željeli bi ih silom ušutkati: tako zabranjuju koncerte proslavljenom pjevaču Marku, uručuju mu kaznene prijave zbog remećenja javnog reda i mira, difamiraju njegov ugled i proglašavaju njegov rad – ni manje ni više nego fašističkim; također protiv akademika Pečarića takvi rade svim sredstvima samo da ga ušutkaju, progone mu obitelj i – najčešće ga ignoriraju. Međutim oba ova velika čovjeka, Hrvata i domoljuba, ljudi su s kojima se naša Domovina treba ponositi. Možda će tek u budućem vremenu, kad se oslobodimo – kako pjeva biskup Ante Ivas – svih tih izdajica, krivokletnika, varalica, također i – kako pjesnički kaže Anto Kovačević – svih drpislava, tek će u budućoj, mirnijoj povijesti Hrvatske ovi naši velikani Marko i Josip dobiti svoje pravo mjesto, mjesto najvećeg poštovanja. Jedno je sigurno: njih obojicu rese hrabrost u zastupanju istine i ljubav prema domovini koja nije fraza ni interes. Također, rekao bih, resi ih i spremnost na podnošenje trpljenja, osporavanja, podmetanja za istinu i pravednost. Dok se Josip uglavnom s tim prijetnjama bori humorom i ironijom, Marko odgovara svojim osporavateljima - pjesmom. Sisački biskup Vlado Košić govorio je na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu koju je napisao akademik Josip Pečarić. Mnogi mediji prenijeli su Košićev govor u kojem je ustvrdio kako neki silom pokušavaju ušutkati pjevača i akademika Pečarića. Košićev govor prenosimo u cijelosti: "Volio bih kad bi bilo više takvih hrabrih ljudi kao što su proslavljeni pjevač Marko Perković Thompson i akademik Josip Pečarić. Ova knjiga svjedok je veličine upravo ove dvojice hrvatskih ljudi, svjedok o poštenim ljudima u nepošteno vrijeme, o velikim ljudima u vremenu malih duša, o drskosti nekolicine koji se usudiše biti hrabri u vremenu izdaje. Zato će njihov trag biti nadahnuće budućim naraštajima i za dvadeset i trideset godina o njima će se pisati knjige, snimati filmovi i oni će biti primjer srčanosti u borbi sa zlom koje uništava istinu i našu domovinu. Da je Marko heroj, prepoznali su i branitelji, među koje se i on ubraja jer je bio dragovoljac u Domovinskom ratu i prva sad već legendarna pjesma Bojna Čavoglave nastala je u tom vremenu. Branitelji su mu naime nedavno darovali Veliku zlatnu plaketu za hrabrost, na čemu mu i ja ovdje javno čestitam! Uz pjevača Marka i akademika Josipa povezuje se pozdrav „Za dom spremni!“. Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država. Najprije valja reći da je spontano taj pozdrav upotrebljavan u Domovinskom ratu, i to ne samo od pripadnika HOS-a koji su ga uzeli i u svoj grb, nego i od Tigrova i Gromova. Postoje snimke na Youbutu o tome. Tada, interesantno, to nikome nije smetalo. Ni to što je Marko u svojoj prvoj domoljubnoj pjesmi Bojna Čavoglave upotrijebio taj poklič. Tek odprije dvije-tri godine započela je hajka i na Marka i na taj pozdrav, optužujući sve koji ga upotrijebe za ustaštvo i fašizam. Najprije, treba reći da ustaštvo nije bio fašizam nego organizirano vojno djelovanje u obrani Hrvatske kao države, o čijoj su se naravi kao državi pozitivno izrazili i bl. Alojzije Stepinac i dr. Franjo Tuđman, ali te su postrojbe to činile svim „dopuštenim i nedopuštenim sredstvima“, što je bio dio njihove zakletve. a ilegalnost odnosno nedopuštena sredstva svakako nisu za nas kršćane prihvatljiva, kao ni zločini koje su počinili, a koje Crkva osuđuje, premda treba reći da je to bio odgovor na brojne četničke i partizanske zločine. Zašto je međutim došlo posljednjih godina do javnog političkog i policijskog progona pozdrava ZDS i onih koji ga upotrijebe – a u Domovinskom ratu i kroz 25 godina poslije rata se to nije događalo? Sjetimo se tužbi koje je protiv Joa Šimunića podigla udruga ‘Korak ispred’ iz Rijeke, na čijem je čelu Srbin Zoran Stevanović. Nadalje, sjetimo se kako je srpski političar Vulin u više navrata prozivao aktualnu Hrvatsku zbog „ustašizacije i fašizacije“. To su činili i drugi srpski, pročetnički političari. No, povod su im dali zapravo hrvatski političari koji su, na čelu s bivšim predsjednikom države pa onda i predsjednikom Vlade – najprije u židovskom Knesetu, pa potom pri formiranju nove Vlade s Karamarkom na čelu – optuživali Hrvate zbog „ustaške guje“ i „skretanja u ustaštvo“. Za sve to nije bilo dokaza, ali je s druge strane bilo sve više dokaza da je u strukturama vlasti u RH još mnogo udbaša i zločinaca koji su likvidirali mnoge Hrvate kako u inozemstvu tako i u Hrvatskoj i BIH ili su njihovi sinovi. I meni se čini da su svu tu bučnu hajku na nepostojeće ustaše pokrenuli upravo oni koji su se bojali da ne bi bili podvrgnuti lustraciji koja se sve više najavljuje kao realna i nužna opcija za zakonodavstvo RH. Sjetimo se samo tzv. Lex Perković što je najbolji dokaz kako je udbaško-komunistička guja zapravo još uvijek jaka u Hrvatskoj. U taj kontekst stavljam i progon domoljuba, ne samo gosp. akademika Pečarića i našeg najdomoljubnijeg pjevača Marka Thompsona, nego i mnogih drugih koje se ne prestaje napadati i sotonizirati u javnom hrvatskom prostoru. Mogli bismo nabrajati mnoge... Mogu reći kako sam i ja jedan od tih, ili se me barem tako percipira. Kad sam recimo na svom fb profilu zatražio ostavku ministra unutarnjih poslova jer je prvi puta na Dan domovinske zahvalnosti, što je ujedno i Dan hrvatskih branitelja, dao privesti od policije hrvatske branitelje koji su mirno uzvikivali ZDS u Kninu, meni su – navodno – jer to nisam nikada primio nego sam samo to pročitao u medijima, odgovorili iz MUP-a da su oni samo postupali po zakonu o remećenju javnog reda i mira, i to u skladu sa sudskom praksom. To je međutim neistina jer postojale su mnoge prakse prije ovog slučaja od 5. kolovoza 2017. kada su sudovi drukčije presudili za taj pozdrav. Smatram da je to čista politička interpretacija jednog zakona koji se ne bi smio politički tumačiti. Naime, zakoni moraju biti jednaki za sve i primjenjivi u smislu, a ne da ih jedna stranka politički tumači ovako, a druga onako. Dakako, to je odraz i posljedica političke atmosfere u koju nas je dovela nova vladajuća koalicija na koju sam također upozorio svojim krikom u otvorenom pismu Predsjedniku Vlade. Naime, novi koalicijski partner je ultimativno zatražio – i dobio – da se spomen-ploča poginuloj 11-orici branitelja koji su bili i pripadnici HOS-a ukloni iz Jasenovca. Jasenovac je opet druga priča, ali na žalost jer je bio ucijenjen premijer je popustio zahtjevu svojih koalicijskih partnera. A ti mladići koji su izginuli u Jasenovcu nisu se borili za Hrvatsku 1941., nego 1991. Dakle, opet popuštanje jednoj laži. Inače treba otvoreno reći da su politički zahtjevi predstavnika poražene srpske manjine u RH, a koja je zajedno sa Srbijom i JNA 1991. digla pobunu protiv Hrvatske, a podupire ih i sada srpska službena politika, jer tamo vladaju opet četnici, ali na žalost ih podupire i SPC – utemeljeni na mitovima i lažima. To su ne samo interpretacija Jasenovca, nego i uloga bl. Alojzija Stepinca, ustanka u Srbu a što je proslava pokolja Hrvata a ne antifašistička revolucija, zatim spomenik u Banskom Grabovcu, kao i izmišljanje nepostojećeg logora za ubijanje srpske djece u Sisku. Pitamo se, zašto naša država već jednom ne naloži istragu – ali ne političku nego znanstvenu, pa ako je potrebno i međunarodnu – da znamo što se to stvarno dogodilo npr. u Jasenovcu. Kako je moguće da su „istine“ toliko različite? I zašto se Jasenovac prepušta Srbima da oni govore što je tamo bilo? Naime, i uklanjanje ploče poginulim braniteljima HOS-a takvo je priznanje da je to mjesto na kojem su stradali srpski zarobljenici i što je trajni razlog nametanja krivnje Hrvatima – dok se čini da je istina sasvim suprotna i da bi ju već jednom trebalo iznijeti na vidjelo! Na žalost naša hrvatska politika ili nema snage ili ne zna odgovoriti svim tim lažima. Trebalo bi donijeti zakon da svi koji su dizali pobunu protiv RH ne mogu sudjelovati ni u kojem obliku u vlasti; zatim bi bilo po meni nužno i da se zatraži isplata ratne štete koju je Republika Srbija nanijela RH u svojoj agresiji, i to kao uvjet bilo kakvoj potpori za ulazak iste u EU; bilo bi nadalje nužno ukinuti povlasticu da srpska djeca u Hrvatskoj uče neku drugu povijest Domovinskog rata negoli što je to povijesna istina; bilo bi potrebno također zabraniti ulazak huškačima i širiteljima laži u RH, ne samo srpskim ministrima i političarima, nego i predstavnicima SPC. Samo bi tako postupala ponosna pobjednica Hrvatska i samo bi tako bilo moguće sačuvati ono što je obranjeno u Domovinskom ratu koji mora ostati jedini temelj moderne Hrvatske, a što imamo u velikoj mjeri zahvaliti hrvatskim braniteljima, među koje svakako ubrajamo i Marka P.Thomspona i akademika J. Pečarića. I da ponovim rečenicu sa samog početka: O kad bi bilo više takvih ljudi poput Marka i Josipa u Hrvatskoj!" https://vijesti.rtl.hr/novosti/hrvatska/2738621/ustastvo-nije-bio-fasizam-nego-organizirano-vojno-djelovanje-u-obrani-hrvatske-kao-drzave/?fbclid=IwAR1ybRg71voAh-vl1thdQrdhP-Rk2i5QadGCpPae32lStuTgoR4oxeD5vAE

Dragan Marković Palma, predsednik Skupštine grada Jagodine danas je obišao sa saradnicama najdužu liniju autobuskog prevoza na teritoriji Jagodine, gde je sa građanima razgovarao. Svi se besplatno voze na teritoriji grada Jagodine od 20. januara, piše Kurir. -Grad Jagodina je jedini grad u Evropi koji je svim svojim građanima povećao plate koji rade na teritoriji grada Jagodine, preko gradskog budžeta. Prevoz je besplatan od 20. januara na celoj teritoriji grada Jagodine za sve i sve poslodavce i privatne preduzetnike sam zamolio da ne ukidaju svojim radnicima putne troškove, iako im je besplatan autobuski prevoz. Kada su javna preduzeća u pitanju i sve ono što je ingerencija lokalne samouprave, kao što je i prosveta, svi koji rade kao i do sada će primati putne troškove, a besplatno će se voziti. Imajući u vidu dosadašnje cene mesečnih i dnevnih karata za zaposlene, u zavisnosti od udaljenosti od grada jednoj višečlanoj porodici, ostajati će na mesečnom nivou u kućnom budžetu od 12 do 20 hiljada dinara, rekao je danas Dragan Marković Palma – predsednik Skupštine grada, dok se vozio na relaciji selo Rajkinac – grad Jagodina autobusom. Marković je bio i u ulozi ‘konduktera’ danas i svakog građanina pozdravio koji se vozio danas autobusom na toj relaciji i pokazivao u šali putne karte i poklanjao ih rekavši građanima da stave kod kuće te karte kao eksponat, kao što su u vreme najveće inflacije 90-ih godina prošlog veka stavljali nekadašnje pare sa visokim apoenima. -Dok je u Jagodini na vlasti ova koaliciji, koalicija Srpske napredne stranke i Jedinstvena Srbija – SPS, svi građani će se besplatno voziti, zaključuje on. Prisutan je bio i načelnik Pomoravskog okruga koji je izjavio da bi bilo dobro da donesu odluku o besplatnom prevozu i sve ostale opštine na teritoriji ovog okruga po uzoru na Jagodinu i onda bi, kako kaže Milosavljević, sa takvom odlukom to bio prvi okrug u Srbiji. http://pozitivmedia.info/palma-usao-u-autobus-kao-kondukter-i-pokazivao-gradanima-karte-nosite-ih-i-drzite-kao-eksponat-karte-su-besplatne-dok-je-ova-vlast-video/?fbclid=IwAR1VnyUGQXCzhKxPWUJMmfMLKf3E8KpBspfQhqLb9EwMxix9aUwXcDM_Nbg

текст на линку https://www.24sata.hr/news/papa-porucio-neka-licemjerni-krscani-radije-zive-kao-ateisti-607297

Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše… Photo: Zoran Trbović/XXZ Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži, odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć još mračnije glasilo Druge zapovedne linije, Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji i televizija nisu raspirili požar rata u Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora – dovoљno je samo zaviriti u komentare o meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no od tih novih momenata koji osvanu u najavi, jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi da ono što prelije čašu između њenog muža Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete, bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad, toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav. Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja. I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan pandur pipnuo, budući sam jedini išao od Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe. Photo: Zoran Trbović/XXZ Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi. Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi, piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku, fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred živim љudima, zazivao tenkove takozvane JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi, velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću. Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina, ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna) jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane. Photo: Zoran Trbović/XXZ Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad, razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju, zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre toga objavi neke svoje umotvorine, gde se maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja) uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica da se već neko vreme opaža moje odstupaњe ili odskakaњe od (њihove) partijske linije. Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me opiše kao kombinaciju derišta i zločeste usedelice, koji napada onoga koji se ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli. A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao, na koji je avionom stigao (on ne bi nikom zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na avion trošio, to podmetne zato da ispadne kako je i pre tri desetleća isti status imao). No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina, pošto o tome nisam vodio računa, naime, Photo: Zoran Trbović/XXZ očito se goste na takve stvari poziva. Dakle, kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato, smesta mu donesu paravan i toalet papira. Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu, trebalo staviti – neautorizirano – ali ko bi onda kupovao i u to poverovao? Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba), piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom, i poseti, i koja je potpuno ista kao i na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac, kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe, i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas. To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno kao autor pokupi trideset hiљada evra; tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo, uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko, prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo. Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki Photo: Goran Pavelić Pipo lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane. Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu, a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale. Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko, što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže. Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta, dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga), već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga), a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu, jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju da ista osoba ima autorstvo i kopirajt, kao i da sam snimio veliki broj albuma i prodao ih u velikim nakladama, pa su se osamdeset i treće skupili veliki iznosi poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron, Photo: Zoran Trbović/XXZ što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo, već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene novce povratili, ali računali su mi trošak pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada, a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih preko svog žiro računa... Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji, kao organizator i urednik toga nedela, i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo), u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa, to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega ne kači. Zatim izda dve moje biografije i u њima faksimile mojih pesama za koje nije imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe, nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira, već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku – uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac, što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo Photo: Dražen Kalenić naše familije nisu srele (čudovišno kako im takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce. ...Shodno i Horvat u svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko, umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu na jabuku uputi, ča redom i Adama navede jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici, sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan, jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda, budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše posetom delomično skromnija zato što je rat bio pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo, ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i nastupao (po običaju bez ikakve reklame). Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom: њega sam plaćao da bih se u formi održavao i neodložan rad ne prekidao, budući sam na vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)... ...Posledično, uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe). Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze, ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome? I kako samo taj helot Babojedac masno laže, pa to nije normalno. On uopšte nije postojao u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu i poslu; kaže da je diskografija dozvolila i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je, bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh) donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah Photo: Zoran Trbović/XXZ duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe), uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl, ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca ne samo magnetofon zatezao, nego što nije bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac) da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu, ali treba još.' I diskografi bi poslušali i produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam, što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao, i donosio gotove snimke, a oni bi samo naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio. Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer, Photo: Zoran Trbović/XXZ nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me doma unakazili. Tim načinom, organiziravši sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o prvom delu karijere i albumima koji su se najviše prodali), a oni su ih objavili samo zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom, inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti, kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju urađene i obe katastrofalne, kao što su i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?), a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno raspolagati, a Jugoton nije imao prava u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo tipski šestomesečni ugovor po ploči imali (kao student servis), koji su u vlasnički preveli istim obrascem po kojem su nacionalizirani. Photo: Kamenko Pajić Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo vino i mineralna voda, a mineralna voda je voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao nacionalizirano preduzeće za štampaњe plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan (kako samo laskaju sebi kao diskografima, partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima), što se produži i po њihovom rasturaњu Juge (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u novim okolnostima operu novce), budući u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez ikakvih problema, i, kao da se ništa nije desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno isto kao i pripravnički tipski šestomesečni papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike, ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada, kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza, medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju) zato što su gazdinska filijala za otimaњe para....................... ali što oni propuste to na kraju godine država (takođe avetiњska gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi samo zato da se nedela okade, jer ko drži Photo: Damil Kalogjera novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju, pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici, to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija. Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve, kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je Babogredac od sedamdeset devete posjedovao tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte, ali je radio samo s originalnom tročlanom postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati, jer pun je bisera kao rak govana), znači posle leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo skupa putovali, a kamoli da me on vozio na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka. Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok. Bilo je to prvi put da je izašao iz države na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme, publika je već počela izlaziti iz dvorane", govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su Photo: Zoran Trbović/XXZ ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine, rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije, u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa, premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta. Te iste godine Želimir Babogredac s њim je putovao u London, radi Štulićeva susreta s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina! Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom; išao sam na svoj račun da se razonodim i da Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse, Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam). Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker, model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u London (Babolažac nije ništa naručio, on je samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da Photo: Goran Pavelić Pipo mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali, nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh) najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače, govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao, sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima, sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da verovatno skreće pažњu na važne goste u publici. A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da sudelujem u emisiji (navedu da to beše dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama

FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina. Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam. BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.

Pomaže Bog časni Oci braćo i sestre u Hristu! Želim da vam se obratim pismenim putem na ovaj način . I zavapim iznesem svoju životnu priču i nemoć moju da bilo šta da promenim. Mi smo petočlana porodica,koja živi trenutno u Selu Mramor okolina Niša ja neznam ja neznam Bog zna zašto mi ne samo da smo težak socijalni slučaj,mi nemamo nikakve trenutno izvore prihoda. Podstanari smo pod tudjim krovom ovo je mesec Oktobar leta Gospodnjeg,svaki mesec je kritičan i ako ne platimo račune i obaveze koje stižu mi smo na ulici, A zima je na pragu. I nemamo novčanih sredstava za životnu egzistenciju . Bogu hvala bilo je braća i sestara koji su nam pomogli,da preživimo uz Božiju pomoć ,posao naći je nemoguće kako dalje? Ljudi koji su u Gradskoj Vlasti nemaju sluha da čuju ali i ne vide,bili smo u tako teškom položaju da smo porodično proveli 3dana pod vedrim nebom na ulici u Nišu ,teška životna situacija . Sada je sa nama i ćerka Andjela koja je u Blagoslovenom stanju ,i ćerkicu koja ima 3 godine ,mi smo je prihvatili jer je preživela nasilje u porodici i sa prvom trudnoćom i sada sa drugom,ima loš brak,ustvari više i nema braka. Nema nikakve prihode ,preživela je batine, maltretiranje, i teške stesne situacije poniženja kao majka i žena. Razumite težinu mog problema . PODIŽEM GLAS I APEL NA SVE HUMANE LJUDE I LJUDE KOJI ŽIVE PO JEVANDJELJU I LITURGIJSKIM ŽIVOTOM I LJUDE DOBROG SRCA I MILOSTIVOG OVO JE GLAS MOJE PORODICE DA SE ZBRINE NE ZBRINUTA PORODICA KOJOJ JE POTREBAN KROV NAD GLAVOM I TOPAO DOM ,ZATO MOLIM SVE VAS LJUDE DOBRE VOLJE I LJUDE ,MISLIM BRAĆO I SESTRE KOJI STOJE U VERI NAŠOJ PRAVOSLAVNOJ DA POMOGNU I PONUDE REŠENJE PONUDE KUĆI KOJA IM NIJE POTREBNA DA IMA OSNOVNE USLOVE ZA ŽIVOT . POTREBNA NAM JE I NOVČANA POMOĆ. BRAĆO MOJA LJUBLJENA U HRISTU OVO JE HITNO I NEMOŽE DUGO DA ČEKA JAVITE SE I POMOZITE HRISTA RADI . BRAT DEJAN SA PORODICOM UNAPRED ZAHVALNA PORODICA STEFANOVIĆ. Adresa na kojoj se možete javiti je sledeća : Dejan Stefanović 064-498-9402. Послато са 5023F користећи Pouke.org мобилну апликацију

BEOGRAD Potresno pismo mame iz Narodnog fronta: Kao da smo u logoru, a ne u porodilištu Piše: Buka / Objavljeno: 24.09.2018. u 12:22h Jedna mama koja se nedavno porodila u GAK "Narodni front" odlučila je da pošalje pismo javnosti u kom je objasnila kroz kakav pakao trenutno prolaze mame i bebe nakon promena koje su stupile na snagu u ovoj zdravstvenoj ustanovi. Pismo je objavio portal "Roditelji Srbija", a tema je odluka GAK-a da ukine dohranu i time mnoge porodilje dovede u mučnu situaciju ukoliko nisu u stanju ili pak ne žele da doje svoju decu. Njene reči prenosimo u celosti. “Nalazim se u porodilištu GAK Narodni Front od ponedeljka kad sam rodila svoju bebu. Treće dete po redu. Čekam otpust. Bebu dojim od nultog dana i to veoma uspešno. Podržavam svaku majku, ženu koja se porodila, u svom izboru ili mogućnosti… da li će da doji ili ne, da li želi ili jednostavno ne želi, a možda i ne može, ne potekne svima odmah mleko. Od srede popodne u ovom porodilištu je ukinuta dohrana, ne znam iz kog razloga ali pedijatrijske sestre tvrde da su to neki novi standardi koji moraju da se prate i da oni podržavaju najbolju ishranu za bebe, a to je majčino mleko. Taj stav nije daleko od istine, ali prvog drugog dana po porođaju jednostavno nemaju svi mogućnost da doje iako imaju želju. Ovde je trenutno takva situacija da majke nemaju izbora, i isključivo MORAJU da doje svoje bebe. Dohrane NEMA. Dohranu mogu da dobiju samo bebe po nalogu pedijatra i to kad se utvrdi (ne znam koliko sati ili dana nakon porođaja) da majka zaista nema ni kap mleka. Tada pedijatar potpiše i pečatira izveštaj o dohrani. Noć je bila jako teška i tužna. Bebe neiscrpno plaču, ja bih rekla ridaju, po pola sata, nekad i više bez prestanka. Majke pogrbljene nad svojim tek rođenim bebama pokušavaju da nahrane svoje bebe, dojkama u kojima u 70 posto slučajeva nema mleka ili ima tek pomalo da nakapaju bebama u usta. Nedovoljno. Plač je nesnosan, pretužan, užasno ga je slušati… A majke, premorene, blede, neispavane sede ili šetaju kao neki zombiji u bezizlaznoj situaciji. Ja ne znam ni kako u takvom stanju majkama može da krene mleko. Izbora nemaju, jednostavno moraju da doje, jer non stop im ponavljaju „Dohrane nema, vaše mleko je najbolje za vaše bebe!“. Neke majke ćute i mire se sa sudbinom, jedva čekaju da krenu svojim kućama, neke daju svojim bebama vodu kako bi ih umirile, neke urlaju i deru se, neke plaču zajedno sa svojim bebicama… ko kako podnese. Pedijatrijske sestre obilaze sobe, proveravaju da li doje, stiskaju svima bolne bradavice, ubeđuju da je to dovoljno i tako to teče od srede popodne. Ponašaju se kao neki generali, a ne medicinski radnici koji su dužni da brinu i vode računa o porodiljama i tek rođenim bebama. Celokupna situacija je jako potresna, bez preterivanja, mučenje za majke, mučenje za tek rođene bebe. Pregladne su. Ja sam plakala… ne mogu da verujem svojim očima i ušima… kao da smo u nekom logoru, a ne u porodilištu gde smo na svet doneli najveću ljubav i sreću. Imam nenormalnu potrebu da vam se obratim i obavestim o situaciji kojoj sam svedok, jer mora da postoje odgovori. Mora da postoji način da se tome stane na put. Nehumano je mnogo toga na ovom svetu, ali držati pregladne bebe i preiscrpljene majke prelazi granice i nehumanosti. Horor film… LOGOR! Iako nisam osetila na svojoj koži, osetila sam ogromnu bol koja će zaista teško proći a zaboraviti znam da neće. Veliki pozdrav Ena.” Izvor: roditeljisrbija.com

U sledećem jevanđelskom primeru, koji sam citirao u nastavku ovog teksta, možemo između redova poznati prvu organizaciju Crkve, njeno horizontalno ustrojstvo kao i duh koji zbog Bića Crkve nije ništa drugo nego ono što će biti (i što već jeste) karakter Carstva Hristvog. Vidimo, dakle, da Crkva unutar granica države funkcioniše kao nezavisna i samoodrživa komuna; kao velika "porodična zadruga" na principima opštežića u Hristu Gospodu i Duhu Svetom. ((Vrlo slično, čak identično, socijalno uređenje pokušali su komunisti ali bez Hrista (čak protiv Njega). Otsekli su sopstveno ideološko stablo od korena života i naravno osušili se)). Vidimo da su prvi hrišćani sva svoja imanja i bogatstva stavljali Apostolima na upravu a oni su, svakako nadahnuti Duhom po nekoj višoj socijalnoj pravdi, raspoređivali resurse po potrebama ljudi. Beprekorna zajednica slična današnjim manastirima kojima ona i jeste uzor. No istovremeno, već tada pojavilo se nešto što je danas kancer svih društava na planeti, naravno vrlo izobilno i kod nas, a to je klica korupcije i korumpirane svesti. Ima li da ko ne zna za taj jevanđelski događaj? Ako ima onda u citatu "dela apostoskih" koji sam naveo može da vidi kako to izgleda. Zadesio se tu nesrećni bračni par Ananija i žena mu Sapfira koji su prilično neozbiljno shvatili optežiće i socijalnu pravdu u Hristu a ipak su hteli da se nazovu hrišćanima, da iz toga vuku neke benefite jer je to u kratkom periodu tada bilo popularno (piše između ostalog da su hrišćani bili omiljeni kod stanovništva). Ipak, nesrećnici, rodila im se prevara u srcu. Hteli su da imaju udela u zajedničkim dobrima te komune prve Crkve, ali da ipak budu nezavisni od pravila koja tu vladaju. Da imaju više od drugih; da imaju odstupnicu! Prodali su imanje, od novaca koje su dobili prikrili su deo "sad već zajedničkih para zajednice" kojoj su pristupili i tog trena ono više nisu bili isti ljudi. Već su bili lopovi, kriminalci, prevaranti. Mučna je to priča, tako liči na mnogo toga nama savremenog. I tu, u rečima Apostola, direktno ali i između redova, stoji besprekorna dijagnostika ove opake bolesti. Naime Apostol, pre smrti Ananije, ukoreva ovog zbog želje za prevarom. Posredno mu kaže "Jel te neko terao da prodaš imanje? Dok je bilo tvoje bilo je legalno tvoje! Kad si ga već prodao jel te neko terao da daješ nama pare? Dok su bile kod tebe bile su tvoje i niko ti reč ne bi rekao! Ali ti si dao sve kod nas u kasu, ušao si svojom voljom u naša (Hrišćanska) pravila a uzeo si deo sad već zajedničkih para samo za sebe!? Zašto? " Strašna scena i strašan kraj ovog bračnog para koji su ipak postali pouka Crkve. Ovo je slika svake zajednice, od porodice preko malih porodičnih zadruga do državnog ustrojstva gde je kroz zajednicu i obaveze prema državi princip, osim opštežića, praktično isti! U ovome se vidi kako funkcioniše mozak korumpirane svesti i do koje mere ona više ne može da se nazove hrišćanskom ma kako to deklarativno neko želeo. Ne postoji hrišćanstvo bez socijalne pravde! Ne postoje hrišćani koji uzimaju od zajedničkog! Oni su prosto samo lopovi a kojoj naciji pripadaju, kako se prezivaju to je toliko nevažno da nije vredno pomena. Najzad ni Apostolima nije bilo bitno što se radi o njihovim, po naciji, zemljacima! Apostoli su pokazali strahotu odnosa (u smislu strašnog suda) prema nečemu neljudskom i to se ne može demantovati. Nema opravdanja da se žmuri pred korupcijom i socijalnim ugnjetavanjem. Najzad, evo tog citata iz Dela Apostolskih: "41 Тада они који радо примише ријеч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. Дела:1:15 42 И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. Јевр.:10:25 43 А уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму. Јест.:8:17Мар.:16:17Лука:7:16 44 (Страх велики бијаше на свима њима.) А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. Дела:4:32 45 И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно. Иса.:58:7Дела:4:34 46 И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, Лука:24:53Дела:20:7 47 Хвалећи Бога, и бијаху омиљени код цијелог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху. Дела:5:13Рим.:8:30Рим.:14:18 А неки човјек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде имање, Ис.Н.:7:18 2 И сакри од новаца са знањем и жене своје, и донијевши један дијел положи пред ноге апостолима. Ис.Н.:7:1Мал.:1:141 Тим.:6:10 3 А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? 4 Мој.:30:35 Мој.:23:211 Цар:22:21Проп.:5:4Лука:22:3Јаков:4:7 4 Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде, не бјеше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу. 5 А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који чуше ово. 4 Мој.:14:36 6 И уставши младићи узеше га и изнесоше те сахранише. 3 Мој:10:4Јован:19:40 7 А кад прође око три часа, уђе и жена љегова не знајући шта се догодило. 8 А Петар је упита: Кажи ми јесте ли за толико продали њиву? А она рече: Да, за толико. 9 А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твога мужа сахранише пред вратима су, и тебе ће изнијети. 5 Мој.:6:19Псал.:95:9Мат.:4:7Лука:4:121 Кор.:10:9Јевр.:3:8 10 И одмах паде крај ногу његових и издахну. А младићи ушавши нађоше је мртву, па је изнесоше и сахранише код мужа њезина. 11 И велики страх обузе сву Цркву и све који чуше ово."

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi. A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Evo, juče sam se sa Željkom prepucavao u vezi Šešelja, pa me je neko kritikovao zbog toga ... Zato otvaram ovu temu za ljubitelje prepucavanja ... kao razbibrige i mentalne gimnastike ! Podforum je RAZBIBRIGA , tako da ne prihvatam kritike ! ko voli - nek izvoli ... ko ne voli ... nek' prošeta ... Za početak , izazivam vas na dvoboj ! aj ... ko sme ? tema ? pa , evo ... zašto se ja , bezbožnik muvam po ovom pravoslavnom forumu ... zašto ne pišem na ćirilici ... ... bilo šta ... politika, muzika ... ................. predložite ... aj nek se neko javi , pa ćemo već krenuti nekako ... ............... bez vredjanja , naravno ..................................

Razmisljamo li o tome kako rukujemo ovim svetom? Da li smo svesni da on ima obnovljive ali potrosne resurse? Hriscani bi trebali po samoj prirodi zivota za koji su se opredelili da imaju najistancaniju i najuzviseniju mogucu svest u pogledu koriscenja prirode koja nas okruzuje i kojoj i sami pripadamo. Skromnost, koja je jedna od kljucnih vrlina, trebala bi da je maksima svakog Hriscanina. Medjutim, na delu, kao sto i sami mozemo da vidimo, najcesce imamo da vecina ljudi (verujucih i neverujucih) prosto zanemaruje ova i ovakva pitanja, a to, naravno, nimalo ne moze da bude dobro. Ovu temu da posvetimo nama clanovima i svima koji citaju forum, sa ciljem da vremenom sami sebi podignemo nivo svesti u pogledu svega sto se tice upotrebe i zloupotrebe prirode. I da damo smer celoj prici onim cuvenim Gandijevim recima - "prijatelju, svet ima dovoljno za svaciju potrebu, ali nema dovoljno za bilo ciji luksuz".

Kako možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako u nama nema ničega od njegove prirode?U pravoslavnom učenju Sin kao Bog uzima našu prirodu i spaja sa Božijom na takav način da mešanja nikako ne dođe,niti može da dođe,nesliveno,nerazlučno i nerazdvojno kako uči PC ali kako onda možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako sa njim ne delimo ama baš nikakavu prirodu i nemamo ništa od Njega nego da se tako figurativno izrazim on nas ,,nakalemljuje,, kroz Isusa Hrista?Isusa smatramo Sinom Božijim upravo jer je od Oca rođen,jer ima istu prirodu kao i On....a mi onda koji verujemo ispadamo kao usvojena deca od nekog veštačkog Oca jer deca uvek nose prirodu svojih roditelja... i zato kao što i naslov kaže kako onda možemo Boga nazvati svojim pravim Ocem?

U trenutku kad nam toliko toga izmiče i nedostaje što povezujemo s europskom kulturnom tradicijom, njegovanjem latinske i grčke kulture ostajemo dio tog duhovnog kozmosa i tako se spašavamo od sveprisutne nekulture i barbarstva društava u kojima živimo Obrazovanje je sve do novog vijeka bilo privilegij vrlo malog broja ljudi. I u naše vrijeme, nakon što je pravo na obrazovanje postalo dijelom temeljnih ljudskih prava, još uvijek mnogi ljudi diljem svijeta ne mogu ostvariti to pravo. Riječ je o siromašnim i politički nestabilnim dijelovima svijeta, što implicira da je obrazovanje usko povezano i s razvojem društva, ali i još više s ljudskim pravima i slobodama. Istodobno, u razvijenom europskom i anglosaksonskom dijelu svijeta više se toliko i ne govori o pravu na obrazovanje koje se podrazumijeva i zakonski propisuje, ali se zato govori o obrazovnim modelima i takozvanim obrazovnim politikama. U mnogim zemljama se vode žestoke ideološke i političke rasprave oko svrhe i ciljeva obrazovanja. I dok mnogi snažno zagovaraju moderne obrazovne politike kao što je primjerice europski bolonjski model, sve je više glasova koji te modele dovode u pitanje i pozivaju na očuvanje klasičnog i humanističkog modela obrazovanja kao nužnog uvjeta razvoja osobe i društva. Ako se i ne možemo složiti s glavnom tezom Johna Taylora Gatta iznesenoj u knjizi Oružja za masovno poučavanje. Putovanje nastavnika kroz mračni svijet obaveznog školovanja da je obavezno i službeno (državno) školovanje besmisleno i da ga treba odbaciti, možemo se složiti s drugim dijelovima njegove kritike suvremenih obrazovnih sistema i škola koje, na primjeru američkog obrazovnog sistema, prema riječima autora, vrlo često ne potiču demokratski način života, osakaćuju maštu djece, obeshrabruju kritičko razmišljanje i obrazovanje pretvaraju u rutinsko i mehaničko učenje podataka napamet. I škole i obrazovni sistemi su podređeni interesima društva i države i, kako nam pokazuje i povijest 20. stoljeća, lako mogu postati ideološki instrumenti koji uniformiraju ljude i sužavaju im prostor slobode i duha. Slično Gattu, ali još radikalnije, pisao je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća katolički svećenik i hrvatsko-austrijski filozof Ivan Ilich. Zastupao je tezu o „raškolovanom društvu“ u kojem bi škole bile napuštene, profesionalni pedagozi protjerani, što bi prema njegovom mišljenju povratilo obrazovnu slobodu. U svojoj kontroverznoj, osporavanoj i kritiziranoj studiji Dole škole, Ilich se kritički osvrće na pretjeranu institucionalizaciju suvremenih društava u kojima upravo škole najčešće služe za eksploataciju ljudi. Na prvu, problematična i diskutabilna teza, ali kad se ozbiljnije sagleda kako funkcioniraju suvremeni, industriji i ekonomiji prilagođeni, obrazovni sistemi, Ilicheva dijagnoza je dijelom i utemeljena, što vjerojatno nije slučaj i s njegovim zahtjevom o dokidanju škola, koliko god bi takvu ideju dio đaka i studenata, pa i njihovih roditelja i nastavnika, s oduševljenjem pozdravilo. Obrazovanje i obrazovne politike su velika tema suvremenih europskih društava. U trenutku dok mnogi hvale moderne obrazovne sisteme koji se standardiziraju i prilagođavaju potrebama suvremenog društva i njegovim informatičkim i ekonomskim zahtjevima, sve je više glasova koji upozoravaju da takvo obrazovanje u duhovnom smislu osiromašuje čovjeka i apeliraju da se sačuva tradicionalni klasični humanistički obrazovni model. Ono što objedinjuje obrazovne reformatore svih smjerova, obrazlaže u svojoj knjizi Teorija neobrazovanosti. Zablude društva znanja bečki filozof Konrad Paul Liessmann, njihova je mržnja spram tradicionalne ideje obrazovanja. Pomisao, zaključuje Liessmann, da bi ljudi mogli pokazivati nesvrhovito, suvislo znanje, sadržajno usmjereno prema tradicijama velikih kultura, znanje koje ih osposobljava ne samo da oblikuju karakter, nego im podaruje i trenutak slobode nasuprot diktatima duha vremena, za njih je očigledno užasna. Slično Liessmannu, iako u drugačijem kontekstu, pisao je u kratkom eseju pod naslovom Čemu univerzitet?početkom devedesetih godina poljski filozof Leszek Kołakowski. Najveća opasnost po univerzitet, smatra Kołakowski, nije ni inzistiranje na profesionalnoj orijentaciji, ni gubitak povjerenja društva, ni masovnost učilišta ni lijenost studenata i nastavnika. Najveća opasnost jest invazija intelektualne mode koja omalovažava spoznajne kriterije i samu vrijednost istine u već utvrđenom smislu u našoj kulturi. Riječ je o modi koja nas želi uvjeriti da ne postoje općevažeći intelektualni kriteriji, da se svi smislovi stvaraju proizvoljno, a istodobno se nameću vlastiti, čisto ideološki kriteriji. Kołakowski smatra da je univerzitet odgovoran za održavanje kontinuiteta kulture i njezinog prenošenja. Postojanje univerziteta pretpostavlja vjeru u tu kulturu i vjeru da ona zaslužuje prenošenje. Tamo gdje te vjere nema, kaže Kołakowski, ne zna se zbog čega univerzitet postoji. Pritom poljski filozof smatra da na univerzitetu mora biti mjesta i za takozvane „meke znanosti“ (humanističke i društvene znanosti), ali i za „tvrde znanosti“ (prirodne i egzaktne znanosti). U vremenu koje ne preferira humanističke znanosti, kad ih se pokušava svesti na višak i nekorisnost, društvo mora pronaći način kako da ih zadrži. Univerzitet je, slično kao i škole, važan i zbog još jednog razloga koji se uglavnom u suvremenom svijetu, u svijetu ekonomiziranog i kapitaliziranog znanja, sve manje prihvaća. Univerzitet je, slično kao i gimnazijsko klasično obrazovanje institucionalizirani oblik posebnog čovjekovog biološkog svojstva – znatiželje kao spontanog refleksa, sposobnost spoznaje svijeta radi same spoznaje. Danas se veliki broj ljudi obrazuje da bi društveno bio koristan, pripremljen za tržište rada ili da bi postigao željeni znanstveni stupanj. Obrazovanje ili znanstvena istraživanja koja nastaju isključivo da bi netko dobio određeni znanstveni stupanj ili ostvario željenu promociju (kao što je često slučaj s bolonjskim modelom obrazovanja), lišeni su znatiželje i istraživačke pasije i imaju malu šansu da ostanu u našoj kulturi. U jednom drugom razmišljanju pod naslovom Može li Europa zaživjeti?, Kołakowski smatra da odgovor na to pitanje ponajviše ovisi o odnosu prema vlastitoj kulturi te zastupa, za mnoge naše suvremenike konzervativan stav, da su Europi upravo danas potrebne škole u kojima će se intenzivno učiti latinski i grčki, škole koje će pobuđivati radost zbog zagnjurivanja u našu zajedničku kulturnu prošlost. Ako izgubimo historijsku prošlost kao dio nas samih, zaključuje ovaj filozof, izgubit ćemo neutilitarne razloge za život, pri čemu nam prijete duhovni kaos i praznina. Društvo i svijet ne mogu preživjeti samo od klasičnog obrazovanja i potrebno je, dakako, u obrazovni sustav integrirati i druge vrste i ciljeve obrazovanja. Protestantski teolog Paul Tillich u svojoj knjizi Teologija kulturerazlikuje, pojednostavljeno i precizno, tri obrazovna cilja – tehničko obrazovanje, humanističko obrazovanje i usmjereno obrazovanje. Svaki od tih ciljeva je na svoj način potreban društvu i izostanak bilo kojeg od njih doveo bi u pitanje funkcioniranje društva. Ali se valja suprotstaviti zahtjevima društva (Tillich govori o industrijskom društvu, ali ta dijagnoza vrijedi i za naše – informatičko-kapitalističko-konzumerističko društvo) koje humanistički ideal obrazovanja podlaže tehničkim ciljevima obrazovanja pa prilagodba zahtjevima toga društva postaje osnovna obrazovna svrha. U suvremenim društvima koja sebe rado nazivaju „društvima znanja“, u kojima su obrazovni sistemi podvrgnuti ekonomskim interesima, nacionalnim i političkim programima i kapitalističkoj logici života koja čovjeka svodi na proizvođača i potrošača, u društvima koja boluju od hiperprodukcije diploma i certifikata i od nepreglednog fragmentiranja i usitnjavanja znanja, ustanove koje njeguju klasično obrazovanje i humanističku širinu duha, makar i male kao što je primjerice Franjevačka klasična gimnazija u Visokom, prava su dragocjenost i od ogromnog značenja. Isto to vrijedi i za profesore i nastavnike koji predaju klasične jezike i klasičnu kulturu. Činjenica da je to zvanje deficitarno u društvima na ovim prostorima, govori o njihovom kulturnom i duhovnom siromaštvu. Profesor fra Marko Ćorić, kojemu posvećujem ovaj tekst, preko četrdeset godina predaje u Franjevačkoj klasičnoj gimnaziji u Visokom latinski jezik (s latinskom književnošću) i grčki jezik (s grčkom mitologijom). Ovim tekstom mu želim osobno zahvaliti što me uveo u svijet latinskog jezika i latinske književnosti i što je desetljećima predano i strpljivo svoje znanje prenosio stotinama đaka visočke gimnazije. Želim mu zahvaliti i za mnoga kasnija i sadašnja prijateljska druženja, razgovore i savjete, ali jedan njegov savjet koji je stalno ponavljao na satima latinskog jezika urezao se u moje sjećanje i pratio me kao dobri, inspirativni i bdijući duh kroz cijelo vrijeme studija – samo sigurno znanje je pravo znanje! Neka ovaj tekst bude i poziv da se klasična i humanistička obrazovna tradicija ustanove kojoj je profesor fra Marko posvetio cijeli život čuva, njeguje i prenosi budućim generacijama. Na koncu, ali nikako ne na zadnjem mjestu, neka bude rečeno i to da Franjevačka provincija Bosna Srebrena ima budućnost samo ako bude njegovala klasičnu izobrazbu i humanističko obrazovanje. Bez toga ona praktično nema razloga da postoji jer ni ozbiljnog pastoralnog rada s ljudima nema bez duha, mišljenja i znanja. U trenutku kad nam toliko toga izmiče i nedostaje što povezujemo s europskom kulturnom tradicijom, njegovanjem latinske i grčke kulture u najširem smislu tih pojmova, ostajemo dio tog duhovnog kozmosa i tako se spašavamo od sveprisutne nekulture i barbarstva društava u kojima živimo.

У свом заниљивом форумском тексту: "Јављање светаца у есхатолошким телима" (koje je klikom na link neophodno pročitati radi razumevanja ovog razmišljanja) otac Zoran je između ostalog rekao i sledeće: Sa ovim delom teksta, vezano dakle za kategorije našeg i Hristovog vremena tj. eshatona koje je kroz Njega već preobrazilo istoriju u "sadašnjost", korespondiraju upravo Spasiteljeve reči koje je, u saradnji sa Ocem tog istorijskog trenutka, izgovorio pred mnoštvom naroda (Jovan 12/ 28 - 32): 28. Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. Treba obratiti pažnju na vremena koja upotrebljava Gospod grmeći sa Neba ... kao svršenu radnju "i proslavih" i kao radnju koja tek dolazi "i opet ću proslaviti"! No da li se On obraća onim okupljenim ljudima pred Duhovskog perioda? Naravno, obraća se i njima (uostalom i ovaj jevanđelski citat gore je dokaz za to) ali veoma bitno je razlikovati preduhovski period od onog posleduhovskog, Crkvenog! Naime, u onom trenutku, na koji se odnosi ovaj jevanđelski događaj, Duh Sveti još nije sišao na Apostole i među ljude (rođenje Crkve) a bez Njega nije moguće videti Boga u Bogočoveku! Upravo i samo On proslavlja Hrista iz čovekovog Srca! Bez Njega čoveku nije moguće ni da veruje ni da se moli ni da voli! Bez Njega su se i Apostoli razbežali na Veliki Petak. Otac se, mišljenja sam, obraća Crkvi svih vremena; dakle već Duhom prosvećenoj Crkvi, a samo malo kasnije Sin Njegov, u pasusu 31. saopštava: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." Bogočovek dakle uvodi eshaton u istoriju jer je već "sada sud svetu" ..dakle istovremeno u Njegovom prezentu pre dve hiljade godina ..ali, budući da je Bog, onda i u Njegovoj večnoj liturgijskoj sadašnjosti tj. u večnosti. Liturgija je već sud svima .. kao što je i odnos prema Hristu, i odnos prema Njegovom liku u ljudima, već ovde sud koji će Parusija samo potvrditi. "Ko ne veruje već je osuđen" kaže Gospod na jednom drugom mestu, opet kao Njegov prezent (večno SADA) istovremeno i kao svršenu radnju koja se tiče upravo ovog Njegovog "sada"! Udaljenost od Liturgije udaljenost je i od Hristovog Carstva ..ne voljom Hrista već voljom čoveka. Možda ovde može da se mucavo promišlja o problemu mitarstava na koje se otac Sava Janjić osvrnuo u svom tekstu: "О привременом и вечном Суду" na istom ovom sajtu...i koji je isto tako neophodno pročitati. Naime, ako je po Hristovim rečima "sada sud svetu" (što po sebi nudi mnoge odgovore) ..ako je eshaton naša realnost još za života kroz Liturgiju i Telo Hristovo, i ako je kroz Bogočoveka već ostvareno Carstvo "u srcima našim" ..onda mitarstva mogu biti pokajanje i borba sa strastima dok smo još jedno sa biološkim telom; drugim rečima dok smo "živi"?! Možda je (a sklon sam da verujem tako) podvižnica Teodora, od koje je i nastalo ova ne sasvim priznata i naravno nekanonska "teorija", dobila od Duha poučavanje sa sasvim drugom konotacijom, a koje su kasniji mističari i tumači snova izvrnuli po svojim maštarijama!? Poučavanje da su naši ljuti ratovi sa strastima, sa mržnjom, sujetom, gnevom i spektrom ostalih mrakova i grehovnih posledica, u stvari već sud nad nama još ovde za vremena i konkretnog života!? Ne Sud Boga koji je Ljubav nego sud naših dela (ili nedela, grehova) nad nama samima koja su carine (mitarstva) u našoj savesti i koja stvaraju užasnu neizvesnost "da li ću imati čime da platim trajni boravak u Carstvu Hristovom"!? U njima, u gresima, a bez podviga dobrote i nežnosti, ispovesti; Krsta i Crkve, ostajemo trajno ako ih se Crkvom ne razrešimo, tj. ako "ne platimo cenu" kao onaj dužnik Gospodaru kada je molio da mu bude oprošteno; na šta posredno ukazuju i reči Spasiteljeve (parafrazirano): „Rob ne ostaje u kući nego sin“! U organskoj vezi sa "carinama savesti", sa osećanjem duga i teretom greha je jevanđelska realnost izrečena od Gospoda da se rob (grehu, strastima i zlu uopšte) izbacuje napolje a sinovska ljubav ostaje u kući! To znači da su do trenutka izbacivanja zajedno živeli u kući (u ovom veku i svetu) kao što su na njivi zajedno rasli i žito i kukolj!? Uostalom Jevanđelje doslovno o tome kaže: "...Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" (Matej XIII gl. 36 - 43) Mislim da je ovde sasvim jasno da je Gospod već u Svom Sinu ostvario liturgijsko Carstvo iz kog će nedostojni tek biti izbačeni! A da ne bi to doživeli onda nam savest govori da moramo nečime dok smo živi (dakle sada) "platiti gospodaru"; da nekim "znojem lica" ili raspetom ljubavlju bar pokažemo volju da nam nije svejedno gde ćemo biti u večnosti. Za sada svi smo tu, u Njemu, ili kao žito ili kao kukolj i On to sve trpi! I dan danas iz Crkve, kao iz već prisutnog Eshatona, On govori kroz Jevanđelje svima: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti"!? Ovaj život, da preformulišemo drugim rečima, sa padovima i ustajanjima koja su bolna i trnovita, jesu „plata za greh“ ..jesu, uslovno rečeno, „carine“ tj. neka formalna pravila koja ne možemo mimoići u toj pokajnoj disciplini OSIM neosuđivanjem jer „ko ne osuđuje neće biti osuđen“! Mitarstva bi, u toj pretpostavci „formalnih odnosa“, bila naši tužni pokušaji i napori da se uz pomoć Crkve i svetih tajni otrgnemo od demonskih uslovljenosti kojima smo podlegli i da se ovde, "sada" i "danas" za svojih života, liturgijski domognemo nekako bestrašća tj. stanja negnevljivosti, smirenja i poniznosti!? Stanja, ovde i sada, iz kog se molitveno opšti sa Gospodom "jedan na jedan" u vremenu koje nije vreme već Duh Sveti! O tome nešto i Gospod reče (prafrazirano): "moliće se ljudi u Duhu i Istini a ne na gori ovoj" tj. ne u vremenu i prostoru jer "gora ova" je materijalna i geografska odrednica već u Duhu i Istini koji su izvanvremeni "događaj". Dakle zadobijena negnevljivost, poniznost i svako smirenje su stanja koja nas čine sinovima po Blagodati i koji "ostaju u kući" .. koji ostaju u onome što već ovde jesu!? Verujem da se ona lestvica, često viđana po freskama, upravo odnosi na naše konkretne živote, padove i uspone na putu ka Hristu!? Smatram da ta lestvica nije predstava ljudske duše u nekom posmrtnom vremenu već upravo sam naš život sazrevanja u Hristu sa svim padovima i usponima koje on sobom nosi. Stepenik po stepenik .. pa padneš, pa se kaješ, ustaješ ..pa opet se penješ pa padneš ..ali uvek uz pomoć svetinje Liturgije sve zreliji i stabilniji - premda nema garancije da i kod poslednjeg stepenika neće biti posrtanja i, ne daj Bože nikom, pada! I najveći svetitelji su do poslednjeg časa strepeli nad svojim spasenjem ako su gledali na svoja dela! Nije im bilo važno na kojoj su stepenici jer to ne meri čovek! Uzdali su se u Gospoda jer samo On spasava svojom milošću! Važan je samo taj pokret ka Njemu; uspon na trnovitom putu i klizavim merdevinama. Bez Njega čoveku to nije moguće jer smo bez Hrista ništa. Ta priča o mitarstvima najviše mi liči na ovu sliku tj. fresku stepenica (merdevina) od zemlje ka Hristu koji je gore na vrhu i na kojima se svi nalazimo .. od nas bludnih i praznoslovnih do svetogorskih monaha i isposnika. Od smirenog i poniznog srca Gospod se ne skriva; obitava u duši i srcu a pošto je upravo On Carstvo Božije onda je Ono već tu! Verujem da On zato i kaže (parafrazirano): "Nemojte tražiti Carstvo (večnost) ovde ili onde ..ono je u srcima vašim". Carstvo skriveno od zlih i izopačenih ljudi, od lažova i lopova; od "ponosnih" i oholih. Imaš li Hrista u srcu i Sahara ti je raj; i Arktik i Mars i Neptun! Gde god da si u raju si jer Gospod je raj! Raj nije ni geografska ni vremenska odrednica u smislu "juče", "danas", "sutra"; Hristos u srcu je raj ..već ostvaren kroz Liturgiju. A da bi se Vaskrsli Bogočovek sreo u srcu mnogo krvi treba da se propljuje; mnogo lomljenja gordosti, poniženja i odricanja da se potrpi, uvreda da se oprosti i užasa da se prođe upravo tu "unutra" u srcu gde se susrećemo sa tim spektrom zlobe i mraka koji se rađaju iz gordosti. Sve to sa jedinom idejom, u stvari nesvesnom čežnjom, da se nakon mnogih padova, ustajanja i plaćanja carinama svoje lakomislenosti, po Njegovom obećanju unutra sretnemo sa Njim "u srcima našim" - ne po ceni otkupa koju čovek bez Bogočoveka nikada i ničime ne može platiti, već samo i jedino po Njegovoj dobroti i sažaljivom opraštanju svih dugova! Upravo o tome i Gospod nešto kaže, čime posredno demistifikuje problem mitarstava: Jevandjelje po Mateju, glava 16 ) "Јер каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју изгуби? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?" Uzimam slobodu da primetim, koliko Bog dade da se o tome promišlja, da u ovoj drugoj rečenici mitarstva, tumačena kao neka carinarnica za dušu posle smrti čoveka, postaje besmislena .. jer ne postoji vrednost kojom je moguće otkupiti dušu! To bi u nekoj iščašenoj formi bilo slično "indulgencijama" (plaćanjem oprosta) koje je čak i zapadna crkva odbacila. Ne postoji trgovačka dimenzija sa dušom OSIM I JEDINO Božijeg opraštanja "dugova" o čemu nam jevanđelska scena Strašnog suda i molitva "Oče naš.." sve govore. "Strašni Sud" poznaje samo dve kategorije ljudi - one koji su činili dobro čoveku i one koji nisu! Jedino što Gospod očekuje od nas je da nema ravnodušnosti prema bilo kojoj vrsti patnje bližnjih, u konačnom smislu prema Njegovom stradanju jer je svaki bližnji (ne samo geografski ili jezički) njegova ikona i po Blagodati lično On. Gospod, još jednom, u ovom gore navedenom citatu spominje živog čoveka koji je zadobio mnogo materijalnog blaga a duši naudio! Čime čovek može da plati dušu osim pokajanjem, trnovitim putem i malim vratima koji svi zajedno čine mitarstva ovde za života. U tom trudu i raspetom stanju neko umre pre neko posle, nekome smrt dođe iznenada nekome se čak i najavi ..ali u svakom slučaju ono što je urađeno urađeno je jer Gospod još veli: (parafrazirano) "U čemu vas zateknem u onome ću vas suditi" - što samo po sebi isključuje priču o mitarstvima koja tek treba da dođu u posmrtnom smislu?! Nije li iz ovih reči "U čemu vas zateknem..." po povratku gospodara večnost ovde i sada u Čoveku? Doduše tek u slutnjama i kao kroz svilenu tkaninu, ali Parusija će to skinuti sa očiju. 1. Коринћанима 13. "Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат."