Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'kako'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 81 results

  1. Kako je raketa 5V75D oborila avion generala Goldfejna U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana. Andrej Mlakar/ FOTO: MC „Odbrana“/ Slaviša Golubović Na današnji dan pre tačno 20 godina borbena posluga 3. Raketnog diviziona, 250 raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jednicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Godfejn. Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučenih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34. Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike. Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator prađenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ. Obaranje F -16CG U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Goldfejna. Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik. „Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je tadašnji pukovnik Tiosav Janković koji je u trenutku obaranja bio potporučnik. „Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik, a sad brigadni general i komandant 250. raketne brigade PVD Tiosav Janković. Spasavanje oborenog Goldfejna Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije. Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P. Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla. „Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović. F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom “ Živadinka“ . Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/drugo-znacajno-obaranje-posle-f-117a-ovako-je-pre-20-godina-3-raketni-divizion-250-rbr-pvo-oborio-americki-lovac-f-16cg-na-nebu-srbije-u-kome-je-bio-sadasnji-komandant-americke-avijacije/
  2. Eto otvaram ovu temu da bi se oni koji su ozenjeni prisetili a oni koji su neozenjeni odusevili. Znam da su to neke stvari koje ste zaboravili a bile su tako lepo. Opisite svoje leptirice u stomaku, sum uzburkane krvi u glavi, ludosti koje ste tada napravili i sve ostale kreativne trenutke i stvari koje ste napravili kada ste ugledali svog sadasnjeg supruga/suprugu. Podelite sa nama ono sto je sigurno bilo lepo i jedinstveno!
  3. – Ovde je red za žrtvoprinošenje? – Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, vi – 853 po redu. – Jooj, baš je veliki red. – Ne sekirajte se, brzo to ide. U ime čega žrtvujete? – Ja – u ime ljubavi. Vi? – A ja – u ime dece. Deca su moje sve na ovom svetu! – A šta ste doneli kao žrtvu? – Svoj privatni život. Samo da su deca zdrava i srećna. Za njih ću sve da dam. Jedan dobar čovek je hteo da me oženi – nisam pristala. Kako da im dovedem očuha u kuću? Voljeni posao sam napustila, daleko je od kuće. Zaposlila se kao spremačica u vrtiću – da budem pored njih, da pazim da su siti i zadovoljni. Sve za decu! Za sebe – ništa. – Joj, kako vas razumem. A ja želim da žrtvujem odnose… Razumete, između mene i supruga ne postoji više ništa. Pored njega je druga žena.. Ma, i kod mene se pojavio drugi muskarac, ali… Kada bi muž otišao prvi! Ali on ne ide kod ljubavnice! Neće! Plače.. kaže da je navikao na mene… A meni ga je žao! Jer plače.. Tako i živimo.
  4. Foto: Profimedia Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače. Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen. Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode. Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru. “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas. Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona. Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima. Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove. Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije. Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana. Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana. “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.” Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći. “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.” Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije. Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop. Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje. Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan. U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu. Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom. Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona. Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike. Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao. Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara. “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.” Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno. Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara. Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi. https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE
  5. NAKON VIŠE OD GODINU DANA BUSANJA U GRUDI DA ĆE POMOĆI NIŠKOM AERODROMU "KONSTANTIN VELIKI", DRŽAVA JE ZAPRAVO ODABRALA DA POMOGNE JEDNOJ ILI VIŠE AVIO-KOMPANIJA, I TO SUMOM (15 MILIONA EVRA ZA TRI GODINE) O KOJOJ NIŠKI AERODROM MOŽE SAMO DA SANJA Kao što je poznato, krajem marta Vlada Republike Srbije donela je Odluku o proglašenju linija u javnom interesu u vazdušnom saobraćaju "u cilju bržeg ekonomskog razvoja regiona, a kroz efikasnije saobraćajno povezivanje sa evropskim gradovima". Ovom odlukom za linije od javnog interesa određene su linije iz Niša do Nirnberga, Frankfurta/Hana, Rima, Hanovera, Ljubljane, Salcburga, Bolonje, Budimpešte, Geteborga, Fridrihsafena, Karlsruea i Tivta. Vlada će godišnje obezbeđivati nešto više od pet miliona evra za ovu namenu (do 600 miliona dinara) za kompanije koje pobede na ovom međunarodnom tenderu, a sve u cilju razvoja regiona i na linijama "na kojima ne saobraća nijedna avio-kompanija". Tako je, nakon više od godinu dana busanja u grudi da će pomoći niškom Aerodromu "Konstantin Veliki", država zapravo odabrala da pomogne jednoj ili više avio-kompanija, i to sumom (15 miliona evra za tri godine) o kojoj niški aerodrom može samo da sanja. Ako je nužno da se u nekoliko rečenica ispriča priča o Aerodromu "Konstantin Veliki" u Nišu, to bi glasilo ovako: do 2014, Aerodrom je godinama bio klinički mrtav. Nakon toga, započeo je nesvakidašnji i gotovo neverovatan rast – sa prosečno manje od četiri (cifrom: 4) putnika dnevno tokom 2014. godine, na skoro hiljadu putnika dnevno (2017). A onda je tokom 2018. ovaj aerodrom, do tada u vlasništvu Grada Niša, prosto otela država Srbija i stavila ga pod svoju kontrolu. Mada se može pratiti i pre formalne promene uprave Aerodroma (u avgustu 2018), od tada je taj "trag države" nepogrešiv – isti onaj trag koji je naprednjačka država ostavila i poslujući sa Er Srbijom i Aerodromom "Nikola Tesla", onaj trag koji kao da kaže: hajde da milionima evra poreskih obveznika bez potrebe subvencionišemo avio-prevoznike kojima subvencija nije potrebna, kako bi leteli na mesta do kojih građani Srbije lako mogu da dođu već postojećim komercijalnim linijama. A ako još od svega toga najveću korist izvuče kamen-temeljac i simbol naše SNS vlasti – Er Srbija, kao i svi sa njom povezani – tim bolje. "Država ne zna da upravlja aerodromom", saopštavano je javnosti Srbije početkom 2018. godine, kada je francuska kompanija Vansi uzimala u koncesiju beogradski Aerodrom "Nikola Tesla": "Taj operater mnogo bolje radi aerodrome nego što bismo mi radili, ko god da dođe, bilo da su to Kinezi, Arapi, Vansi, Nemci, ko god hoćete. Bolji su nego mi, u svemu su bolji", rekao je tada predsednik Vučić. U INTERESU NIŠLIJA Simptomatično, negde u isto vreme – sredinom januara – počela je da se plete mreža oko gradskog Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu: uporedo sa vešću da će koncesijom biti ograničen broj putnika niškog aerodroma na milion putnika godišnje, u javnost počinju da se plasiraju informacije da "Konstantin Veliki" neće moći dalje da se razvija bez pomoći države, da takse moraju da se dupliraju, da Ministarstvo traži da "aminuje" uvođenje svake nove linije, te da je broj putnika u Nišu rastao nauštrb Aerodroma "Nikola Tesla", odnosno da je vlast, kako reče Vučić, "pustila" Niš da se razvija. Svi ovi spinovi i filovanje javnosti neistinama i poluistinama dobili su konkretan oblik krajem marta, kada je gradsko veće Niša usvojilo "preporuku" i bez naknade ustupilo Aerodrom Republici Srbiji. Sve, naravno, "u interesu Nišlija", i zato što je "niški aerodrom strateški bitan za državu" i jer je "prevazišao lokalne okvire". Zanemarena je ovom prilikom tvrdnja uz koju je "otišao" Aerodrom "Nikola Tesla" – da država ne zna da upravlja aerodromom. Osam meseci nakon ostavke direktora aerodroma Vladice Đurđanovića (pogledati intervju Đurđanovića u "Vremenu" broj 1442 iz avgusta prošle godine) i odlaska direktora Regionalne razvojne agencije "Jug" Bojana Avramovića – najzaslužnijih za uspeh "Konstantina Velikog" u periodu 2015–2018. – brojke kažu sledeće: u prvom kvartalu 2019. godine niški aerodrom imao je skoro 10.000 putnika manje nego u prva tri meseca 2018. (pad od 11,2 odsto), a smanjen je i broj putničkih aviona koji su saobraćali sa "Konstantina Velikog", i to za 4,7 odsto. Sa druge strane, u kargo saobraćaju stanje je potpuno katastrofalno: nakon 2537,7 tona prevezenog tereta u 2017, tokom 2018. taj broj bio je skoro četiri puta manji (688,3 tona), da bi, čak i tako smanjena, količina tereta bila za još 61,6 odsto smanjena u prvom kvartalu 2019. godine u odnosu na isti period u 2018. "Za sve što se desilo i što se dešava sa saobraćajem i sa samim Aerodromom u Nišu, odgovorni su oni koji su ovu glupost i napravili, bez izuzetaka, od samog vrha države pa do poslednjeg odbornika koji je za to glasao", kaže za "Vreme" Bojan Avramović, nekadašnji direktor RRA "Jug" i nekadašnji poverenik SNS-a za nišku opštinu Pantelej. "Koncesija beogradskog aerodroma je iskorišćena za preuzimanje Aerodroma u Nišu od strane Ministarstva, i odlično je poslužila Zorani Mihajlović. To je samo povod na koji su se mnogi upecali. Pokušali su oni u Ministarstvu još 2015. godine da ‘uteraju’ Aerodrom Niš u Aerodrome Srbije d.o.o., ali je tada bila drugačija konstelacija snaga u Nišu, a i Aerodrom svojim poslovanjem nije zavredeo pažnju, pa su i to radili nevoljno i kalkulantski. Da biste shvatili malo bolje situaciju, do 2014. godine aerodromima u Srbiji je upravljao URS, i u Nišu i u Beogradu – slučajno je i ministarka istog ‘aristokratskog’ porekla, pomoćnik ministarke takođe, kao i šef kabineta predsednika i nadležni lokalni čauši. I tada, kada dođete na sastanak – svi su tu, samo njega nema, lepo uvezani (privatno) i uigrani. Od tada i traju raznorazni pokušaji uticaja na poslovanje Aerodroma u Nišu i stavljanja pod kontrolu. Nisu uspevali tri godine, uspeli su kada su u igru ubacili Vansi. U međuvremenu, mi smo isporučili evropski rezultat, oborili sve rekorde i demantovali 30-godišnju famu ‘beogradskih stručnjaka’ da Niš ne može da radi. Ponajviše smo demantovali dugogodišnje uverenje severnog dela države o ‘nesposobnom jugu’ kome treba uvek nešto pomagati. I da budem do kraja pošten, bez obzira što će mnogi biti nezadovoljni, jedan od razloga našeg uspešnog ‘otpora’ je podrška koju smo imali od samog Vučića, trajala je sve do Vansija, posle toga je sve otišlo na drugu stranu. To ga, naravno, ne amnestira njegovog dela odgovornosti za sve negativno što se desilo i eventualno ako nešto i pozitivno od ovoga ispadne, u šta ja čisto sumnjam", kaže Avramović. DOBITAK USPORAVA Sve one podatke o broju putnika i količini prevezenog kargo tereta saznajemo sa sajta Aerodroma, pod odeljkom "Statistika". Međutim, zgodno, taman kada je država uzela Aerodrom pod svoje (u avgustu 2018), na sajtu prestaju da se objavljuju kvartalni izveštaji o poslovanju. "Vreme" je od Aerodroma "Konstantin Veliki" zatražilo kvartalne izveštaje za 2018. godinu (finansijski izveštaj u APR-u očekuje se tek na leto), ali odgovora nije bilo. Tako, poslednji javno dostupan izveštaj jeste onaj za prvi kvartal 2018, i u njemu piše sledeće: "I pored iskazanog dobitka, primetno je usporavanje realizacije Programa poslovanja u prvom kvartalu po svim pozicijama, jer izostaje planirani rast obima poslovanja, a u nekim sektorima je očigledan pad, što je direktna posledica trenutne situacije koja se odnosi na sam status JP Aerodrom Niš." Dakle, još tada – dok niški odbornici nisu i formalno, velikom većinom u gradskoj skupštini izglasali ono što je gradsko veće odlučilo u martu, i dok država još nije bila nadležna za Aerodrom – ona je činila štetu svojim postupcima i izjavama funkcionera. Setimo se samo da je u maju prošle godine ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović "naterala" Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV) da se oglasi i demantuje njenu tvrdnju da tadašnji menadžment Aerodroma i čelnici Niša "direktno ugrožavaju funkcionisanje Aerodroma Niš, ugrožavaju građane, ugrožavaju bezbednost", te da "njihova nesposobnost pokazuje da su spremni čak i da dovedu u pitanje odvijanje avio-saobraćaja". Kako je tada saopštio DCV, "Aerodrom ‘Konstantin Veliki’ nema nikakav problem sa bezbednošću avio-operacija niti sa obezbeđivanjem samog aerodroma". I uopšte, u četvorouglu Aleksandar Vučić – Zorana Mihajlović – Darko Bulatović (gradonačelnik Niša) – Zoran Ilić (pomoćnik ministarke Mihajlović) bilo je izrečeno toliko neistina i poluistina o Aerodromu, i toliko puta su davali direktno suprotne izjave jedni drugima tokom prve polovine 2018, da je potreban jedan tekst samo da se popiše količina "magle" koju su proizveli kako bi ubedili javnost da je naprosto nužno da država – koja ne zna da upravlja aerodromima – preuzme niški aerodrom. Samo ukratko: Pamtimo izjavu ministarke da se u koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" ne pominje nikakvo ograničenje broja putnika na niškom aerodromu – izjavu koju je demantovao "njen rođeni pomoćnik" Ilić, koji je rekao da će država plaćati "penale" Vansiju ako niški aerodrom pređe milion putnika na godišnjem nivou. Pamtimo i falsifikovanje zapisnika sa sastanka u Ministarstvu saobraćaja, kada je navodno tadašnji direktor Aerodroma Đurđanović rekao da bi valjalo povećati aerodromske takse. Đurđanović se kasnije javio "Južnim vestima" i saopštio da on na tom sastanku nije prozborio ni reč: "Ja tako nešto nikad nisam izjavio niti rekao, a na pomenutom sastanku nisam uzimao reč, doslovce ništa nisam ni rekao." JEDNA ZEMLJA, JEDAN AERODROM: Protest "Ne damo niški aerodrom", april 2018. Takođe, pamtimo i neistine koje je ministarka iznosila o finansijskoj sposobnosti aerodroma. U aprilu 2018. je Zorana Mihajlović rekla da su prihodi Aerodroma 60 miliona, a samo trošak za plate 110 miliona dinara. Zapravo, u realnosti, prihodi Aerodroma su u 2017. bili 323,7 miliona dinara, dok je na plate otišlo negde oko 105 miliona dinara. Sećamo se i da je u januaru 2018, samo par meseci pre nego što će gradsko veće u Nišu dobiti neizdrživ napad darežljivosti i pokloniti Aerodrom državi, gradonačelnik Darko Bulatović (sa tim istim gradskim većem) potpisao saglasnost na Dugoročni plan poslovne strategije i razvoja niškog aerodroma (za period 2017–2027), u kome nema ni slova o promeni vlasnika. Pamtimo i sporni ugovor Aerodroma sa Ministarstvom odbrane, potpisan još pre desetak godina, koji je bio još jedan adut države u nameri da uzme "Konstantina Velikog": iako je ispoklanjala silnu zemlju u Beogradu na vodi ili prodala budzašto kojekakvim arapskim investitorima, država se zainatila da na ugovor kojim Aerodrom duguje zemljište Ministarstvu odbrane "prebije" tako što će država uzeti Aerodrom, a da Ministarstvo oprosti dug. Pamtimo da je Darko Bulatović za sklapanje ugovora optužio Demokratsku stranku, ali i Pokret "Dosta je bilo" (osnovan 2014) i Pokret slobodnih građana (osnovan 2017), koji u trenutku potpisivanja ovog ugovora nisu ni postojali. Takođe, pamtimo da, iako je država uzela Aerodrom, dug prema Ministarstvu nije bio oprošten. Pamtimo i bezbrojna obećanja o tome kada će ugovor o koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" – iz koga bi se jasno saznalo šta je to država obećala Francuzima u vezi sa niškim aerodromom – postati dostupan javnosti. Pa je tako Ana Brnabić obećavala do septembra 2018, Siniša Mali do kraja 2018, a Zoran Ilić je krajem januara 2019. obećao da će ugovor biti objavljen "u narednih mesec dana". Naravno, ugovor je još uvek tajna za građane Srbije. Najzad, pamtimo i da je Zorana Mihajlović u aprilu 2018. kritikovala bivše rukovodstvo Aerodroma zbog subvencionisanja dve avio-kompanije, odnosno, jer su za četiri godine (2010–2013) "dali 3,6 miliona evra avio-kompanijama za prazna sedišta, da bi leteli iz Niša". U maju je Vučić varirao na ovu temu kod Sarape na Pinku: "Nemojte da vam pričam šta su oni radili, kako su plaćali mesto u avionu, do Kaljarija ili do nekih drugih mesta, a i koliko se para države trošilo." Kad ono – ni godinu dana kasnije, Vlada Srbije izdvaja ne 3,6, nego 15 miliona evra za tri godine da bi – "plaćali mesto u avionu" i da bi avio-kompanije "letele iz Niša". No, šta zapravo leži iza cele priče sa ovim subvencionisanim letovima iz Niša? Kako se došlo do baš ovih destinacija, a ne nekih drugih? Koliko će putnika tako biti prevezeno i da li se nekome "nameštaju" ove nove, subvencionisane linije? "Prošlu godinu je aerodrom završio sa 350.000 putnika i sasvim slučajno su ovi novi, subvencionisani instalirani kapaciteti oko 350.000 sedišta godišnje – a to ne znači i toliki broj putnika", kaže Bojan Avramović. "Mi smo isporučili 350.000 putnika kroz trogodišnji projekat koji je Grad Niš koštao dva miliona evra. Međutim, zatekli smo milion evra dugova (četiri neisplaćene plate, 400.000 kredita u švajcarcima, 400.000 evra duga dobavljačima), tako da smo na raspolaganju imali milion evra. Doveli smo Aerodrom do samoodrživosti i nadalje je trebalo samo ulagati u infrastrukturu. Ovih 15 miliona evra nema veze sa infrastrukturom, ovo je besomučno rasipanje para u cilju dokazivanja opravdanosti preuzimanja Aerodroma, a bojim se i razračunavanja sa avio-kompanijama koje već rade u Nišu. Jednostavno, za ovih 15 miliona evra dobijate ono što već imate, 350.000 putnika godišnje, a Aerodrom dobija ista ona tri evra takse koje dobija i bez subvencionisanih letova. Svim ovim je pokazano da oni koji su preuzeli Aerodrom pojma nemaju šta s njim da rade, niti su imali plan kad su ga uzimali, niti ga imaju sada. Sa 15 miliona evra može svako", kaže Avramović. On dodaje da ne veruje da je lokalno rukovodstvo biralo destinacije ("Pobogu, pa niko od njih nije znao da taj Fridrihshfs... uopšte i postoji. Oni muku muče da osposobe niško groblje, bacili su do sad 500 miliona dinara pomoći tom preduzeću i dalje ne radi kako treba"), ali kaže da, ko god da je birao u koja će se mesta putovati subvencionisanim letovima, zlonamerno je napao opslužna područja svih postojećih linija iz Niša osim Stokholma: "Ovo je direktna nelojalna konkurencija sa najvećim subvencijama, slobodno mogu da kažem, u Evropi. Sa najmanje pet puta manje para za subvencije mogli bi obezbediti ove linije iz Niša i to prema Parizu, Frankfurtu (ne Hanu), Štutgartu, Londonu, Moskvi, Istanbulu... Pa Turkish Airwaysu je odgovarala cena aerodromskih usluga, leteo bi bez dodatnih para. Priča o ‘nekomercijalnim’ linijama je budalaština, koju moraju da pričaju ovi iz Niša iako su svesni kakvu glupost izgovaraju. Kakav državni interes postoji da bi se enormno plaćala linija Niš–Fridrihshafen, koji je inače 50-ak kilometara od ‘komercijalnog’ Memingema? I jedan i drugi aerodrom su alternativa Minhenu. Da je u pitanju Minhen, u redu, destinacija je okej, ali svejedno zašto toliki novac?" VEROVALI ILI NE "Sudeći po kriterijumima raspisanog tendera za 12 novih operacija sa niškog aerodroma, potpuno sam siguran da će jedini ponuđač biti Er Srbija, jer kriterijumi za ocenjivanje ponuda – ali i obligacioni odnosi koji su definisani Ugovorom – u potpuno podređeni položaj stavljaju sve druge ponuđače, a naročito loukost avio-kompanije. Čak i ako progutaju ‘žabu’ sa pomenutim spornim destinacijama, loukost kompanije se susreću sa ponderisanim (bodovanim) kriterijumom ‘povezanih letova’ (čak 15 od 100 pondera), pa sa kabinskim prtljagom od 11 kg (takođe 15 od 100 pondera), drugim avionom u rezervi na teritoriji Srbije (obavezan kriterijum), sa verovali ili ne, pored ostalog osoblja i još 15 ljudi u kol-centru koji moraju da imaju dokazano iskustvo i prođu bezbednosnu proveru! Čak i ako sve ovo ispune, loukosteri, ali i ostali ponuđači, moraju da prihvate činjenicu da učestvuju na tenderu za koji je obezbeđen novac samo za 2019. godinu. Dinamikom realizacije ugovora je predviđeno da se, po izvršenju posla, dostavljaju mesečne fakture, tako da će i u 2019. godini avio-kompanija moći da računa samo na pola godišnje tranše (dva i po miliona evra). Ukoliko iz bilo kog razloga u toku trajanja ugovora (tri godine) ne budu bila obezbeđena sredstva u godišnjem budžetu Srbije (2020. ili 2021), ugovor se otkazuje bez ikakvih posledica po Naručioca, tačnije državu Srbiju (član 18 Ugovora). Ova odredba poništava sva ugovorna prava avio-kompanija i obesmišljava sam ugovor. Iz mog skromnog iskustva, a učestvovao sam u pregovorima sa više avio-kompanija, ovo je više nego dovoljan razlog da nikom na pamet ne padne da se pojavi na tenderu, osim onoga ko je i do sada više nego uspešno izvlačio novac iz budžeta Srbije. Zaboravite na konkurenciju i loukostere, pročitajte tendersku dokumentaciju, i videćete šta se valja iza brda", zaključuje Avramović. Radmilo MARKOVIĆ
  6. Grčka razmatra moguću nabavku 25 do 30 jednomotornih, jednosedih, višenamenskih CTOL (conventional takeoff and landing) borbenih aviona Lockheed Martin F-35A Lightning II koji bi zamenili 23 najstarija aviona Lockheed Martin F-16C i D Fighting Falcon u verziji Block 30 koji se nalaze u službi RV Grčke odnosno njegove 330. eskadrile “Munje“ (330 Mira „Keravnos“) koja je bazirana u vazduhoplovnoj bazi Nea Aghialos, blizu grada Volos, 160 km severozapadno od Atine. Grčki ministar odbrane Evangelos Apostolakis je 5. aprila prilikom posete međunarodnoj vazduhoplovnoj vežbi „Iniohos 2019“ u vazduhoplovnoj bazi Andravida informisao novinare o daljim planovima za grčke vazduhoplovne snage: – Pored osavremenjavanja borbenih aviona F-16, mi se nalazimo u procesu odabira novog aviona za Grčku, tako da možemo postepeno da pređemo na novu generaciju vazduhoplova – Ova jasna naznaka interesovanja Atine za borbeni avion 5. generacije koji bi se nabavio za RV Grčke potvrđena je izjavom prvog čoveka Pentagonove kancelarije zadužene za projekat F-35 viceadmirala Matijasa Vintera koji je prethodnog dana rekao Kongresu da bi se prodaja aviona F-35 mogla proširiti kako bi uključila 5 novih zemalja – Singapur, Španiju, Rumuniju, Grčku i Poljsku. Američki ambasador u Grčkoj, Džefri Ros Pjat, takođe je komentarisao interes Grčke za F-35 i to povezao sa programom nadogradnje F-16V koji je u toku. – Očigledno je veoma dobro ovde imati F-35, najsposobniji borbeni avion na svetu. Program nadogradnje F-16 Viper koji smo već pokrenuli je deo pomoći Grčkoj da napravi prelaz sa borbenog aviona F-16 4. generacije na platformu 5. generacije kakva je F-35. To je prirodni napredak, mi snažno pozdravljamo interes Grčke i vidimo nadogradnju F-16 Viper kao prirodni korak ka budućem programu F-35. – 300-ti isporučeni F-35, USAF F-35A u bazi Hill / Foto: Lockheed Martin Citirajući pouzdane izvore, atinski dnevni list Katimerini izvestio je 6. aprila da će nabavka borbenih aviona F-35 zavisiti od grčkih fiskalnih planova i sposobnosti Vašingtona da ponudi dugoročni okvir plaćanja koji bi trajao 6 do 8 godina. Prema Katimeriniju, Grčka je Lokid Martinu već poslala Pismo zahteva za cenu i dostupnost, za 25 do 30 aviona. I dok F-35 očigledno počinje da dominira na listi želja RV Grčke, nedavno značajno intenzivirana vojna saradnja između SAD i Grčke već je usmerena na modernizaciju 84 grčkih najmodernijih F-16C i D Block 52+ i Block 52+ Advanced (Block 52M) na najnoviju i nanaprednju konfiguraciju F-16V. U decembru 2018. godine Ministarstvo odbrane SAD dodelio je proizvođaču aviona F-16 Lokid Martinu ugovor po liniji FMS (Foreign Military Sales) vredan 996,8miliona dolara za izvođenje radova na nadogradnji F-16V. Prema sporazumu, prva dva aviona će biti nadograđeni u pogonima Lokid Martina u Fort Vortu, Teksas dok će preostala 82 aviona proći isti proces u grčkoj kompaniji Hellenic Aircraft Industry iz Tanagre. Kao najnaprednija varijanta F-16 današnjice, F-16V (poznat i kao Block 70 i 72 što je oznaka novoproizvedenih aviona) odlikuje AESA radar Northrop Grumman AN/APG-83 (izveden iz radara AN/APG-80 verzije F-16E i F Block 60 i takođe poznat kao Scalable Agile Beam Radar – SABR), novi računar misije kompanije Raytheon, datalink Link 16, moderni prikazivači u kokpitu, unapređeni sistem za elektronsku borbu i sistem za izbegavanje sudara sa tlom – GCAS. Radovi na nadogradnji grčkih F-16V planirani su da budu završeni do 30. juna 2027. godine i trebali bi omogućiti značajno povećnje sposobnosti grčke flote borbenih aviona koji su dostupne samo na najmodernijim borbenim avionima 5. generacije poput F-35, i sve to za samo mali deo cene nabavke novih aviona. Danas, od 170 F-16 koje je Grčka naručila od 1987. godine, RV Grčke još uvek ima oko 153 “Borbenih sokola“, uključujući ranije F-16C i D Block 30 i Block 50 koji su isključeni iz programa nadogradnje na nivo F-16V. Neki od ovih starijih vazduhoplova mogu dobiti opremu iz aviona koji će biti postati F-16V, iako se sasvim sigurno može reći da su 30 godina stari Block 30 sve više neperspektivni za RV Grčke i u narednim godinama biće povučeni iz upotrebe i ponuđeni na prodaju. Italija je bila prva država kojoj su, nakon SAD, isporučeni avioni F-35. Nakon njih svoje F-35 je dobio Izrael. U međuvremenu, Grčka će nastaviti da se oslanja na svoje F-16V koji će ostati u upotrebi do 2048. godine a biće to najsavremeniji F-16 u Evropi. Kao takvi, oni će omogućiti moćnom RV Grčke da odgovori na sve nove moguće pretnje dok F-35 eventualno ne ponese grčke oznake. Grčki interes za F-35 poklapa se sa rastućim tenzijama između SAD i Turske oko turske nabavke ruskog raketnog PVO sistema velikog dometa Almaz-Antej S-400Trijumf. Žestoko se protiveći ovom poslu, početkom aprila Vašington je odlučio da prekine isporuke aviona F-35A Turskoj koja planira da nabavi 100 primeraka od kojih bi 30 trebalo da bude isporučeno pre kraja 2022. godine. Zbog toga, prvi F-35A koji su predati Turskoj juna 2018. ostaće u vazduhoplovnoj bazi Luke, Arizona, gde ih piloti koriste za upoznavanje i trenažu. Problemi Turske sa F-35 prete da prekinu učešče njene industrije u lancu snabdevanja aviona Lightning II koji vredi milijarde dolara, pored toga RV-u Grčke bi se prepustila ozbiljna prednost u ostvarivanju prevlasti u vazdušnom prostoru nad RV Turske koje, iako je NATO saveznik u stvarnosti predstavlja velikog neprijatelja. Ovo bi moglo promeniti pravila igre između dve susedne zemlje i njihovih Ratnih vazduhoplovstava koja imaju istoriju stalnih tenzija oko statusa 152 ostrva, ostrvca i stenovitih ostrvca u Egejskom moru koje Grčka neosporno smatra svojim ali koje Turska smatra “sivim zonama“ svog neutvrđenog suvereniteta. Igor BOŽINOVSKI
  7. MINISTAR VOJNI IZ PRVE POLOŽIO ZAKLETVU, NA PODVIGU MU ČESTITALI OFICIRI, GENERALI, NA SVEČANOST DOŠ’O CEO KABINET, BILA PRISUTNA I ŽENA SA SITNU DECU, KA’ DA JE PROBIO SOLUNSKI FRONT, SA SLONOVIMA PREŠ’O ALPE... Kao što se znade, uvedena je 15-dnevna obuka za rezervni sastav Vojske Srbije. I kao što se znade, ministar Vulin se, iako je, kad je trebalo, bio nesposoban za vojsku, prvi prijavio. Ministar lično javio: "Želim da pođem od sebe i sopstvenog principa. Kao ministar odbrane sam iskoristio priliku da se dobrovoljno javim na obuku. Od sutra, kad prođem medicinske preglede, ja ću biti jedan od rezervista koji je prošao 15-dnevnu obuku, u kojoj ćemo se obučavati za sve ono što mi koji nismo služili vojsku sada imamo priliku da to uradimo." Medicinske preglede proš’o, obuku, u Požarevcu proš’o, kako javili naši mediji, na obuci bio među najboljima, radio danonoćno, išao na dežurstva i požarstva... Došla na red i zakletva, i to položio, u Kasarni "Vojvoda Živojin Mišić" u Valjevu. Vrhovni komandant Vučić mu je promptno čestitao, uz napomenu da se nada da neće biti ratnih sukoba, ni potrebe da Vulin krene na front. Na urnebesnu zajebanciju, koja je na društvenim mrežama pratila vest o zakletvi, Vrhovni komandant je odgovorio: Sramota je da se smejete jednom vojniku, jednom ministru, koji je, uprkos mogućnosti da se napravi lud, otišao u kasarnu i obavio svoju dužnost prema domovini! GOST KABINETA Reporter "Vremena" ne odoleo ovom izazovu, pa se uputi ka Kasarni "Vojvoda Živojin Mišić" u Valjevu. U kasarnu uđe sa brojnim narodom, koji, iz cele Srbije, došao na polaganje zakletve. Prvo pa bio punkt, na kome su pitali: Kod kog vojnika ste došli u posetu? Kako je imao informaciju da novinari nisu pozvani na ovu grande svečanost, reporter se prijavi kao građanin, i kao građanin bude upisan. Kad proš’o detektor za metal, reporter stigne do betonske piste, koja je bila opasana kanapom, iza koga su mogli stajati posetioci. Na jednoj strani piste ukrovljena bina, na drugom šest sivomaslinastih šatora, pred kojima su bili stolovi zastrti u crveno, na njima raznobojno cveće. Još da se upiše da su na pisti bili instrumenti, veliki jamaha bubanj, oko njega veliki limeni duvački instrumenti. Uto naiđoše gospođe iz Kabineta gospodina Ministra vojnog, obezbeđenje, vojnik sa belim opasačem, ih propusti. Gospodin novinar se priključi gospođama iz Kabineta, obezbeđenje ga upita, Ko je on, reporter odgovori da je On gost kabineta. Tako gospodin novinar, primenivši znanja iz taktičke obuke, stigne do bine. Tu uze upiše da je na bini govornica sa dva mikrofona, da ima slika vojvode Mišića, tekst zakletve, Zaklinjem se svojom čašću da ću braniti nezavisnost, suverenitet i teritorijalnu celovitost Republike Srbije! U međuvremenu vojni orkestar dohvati instrumente, postroji se vojska, reporter uze neuspešno zagleda ima li đe redova Vulina. U taj pos’o priđe mu potpukovnik Milosavljević, u plavoj uniformi, i upita, otkud gospodin tu gde jeste, a gospodin novinar mu odgovori da je on novinar, i da je tu u interesu javnosti. Potpukovnik saopšti da novinari nisu pozvani, prisutni foto-reporteri i kamermani su iz vojnih službi, te da novinar treba da se udalji u posetioce. Novinar primi naređenje k znanju, i ode iza kanapa, među posetioce. Novinar među posetioci nastavi radi pos’o, sazna da zakletvu polažu vojnici na dobrovoljnom služenju vojnog roka od šest meseci, slušaoci klase rezervnih oficira, kao i oni koji nisu služili vojsku, stariji su od 30 godina, i prošli su 15-dnevnu obuku za rezervni sastav. Uto ka bini stupi delegacija grada Valjeva, sa SNS gradonačelnik, Gospodin koji, kao teča ministra policije, član Gradskog veća, svoj fotograf... Stiže i vladika valjevski, gospodin Milutin, žensko u žutoj suknjici, koje bilo sa novinarom iza kanapa, reče da ona novinar Eparhije valjevske, obezbeđenje je, posle konsultacija, propusti u zvanice. Novinar "Vremena" osta među posetioci. Sve što treba pope stade na binu, uslediše komande, Jedinice mirno, potiljak, nadesno ravnajs, mirno, pozdrav na desno... Dunu vojni orkestar, iskorači visoki čin, predadoše mu raport, sa bine bi, Zdravo, vojnici odgovoriše, Zdravo, bi još komandi, Mirno, pozdrav nadesno... Izmaršira se četa sa šlemovima, u maskirnim uniformama, sa zastavom napred, stacionira ispred postrojenih jedinica. KOD PLAVE ZASTAVE Onda bi himna, pade komanda, Mirno, sa bine se javi jedan visoki oficir, Otvaram ovu svečanost povodom polaganja zakletve vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka, klasa mart 2019, slušaoca Škole za rezervne oficire... Pozdravi generale, gradonačelnika Valjeva sa saradnicima, njegovo preosveštenstvo episkopa, "predstavnike elektronskih i štampanih medija", sa posebnim zadovoljstvom i članove porodica vojnika, supruge, decu... Oficir izgovori zakletvu, postrojeni vojnici ponoviše za njim, Zaklinjem se svojom čašću... Istupi general potpukovnik Đokica Petrović, komandant centra za obuku, Ponosite se svojom zemljom da bi se ona ponosila vama... zakletvom vojnik zalaže svoj obraz i dostojanstvo... Odbrana otadžbine na ovim prostorima oduvek je predstavljala svetu dužnost, pravo i čast, suština zakletve je uvek imala, i imaće, uzvišenu i plemenitu vrednost. Pravi sinovi i kćeri otadžbine samo jednom daju zakletvu, i zaklinju se svome narodu, i zbog toga je ovaj častan čin na ponos vama, vašim porodicama i vašem narodu... Vojnici se, u redu i poretku, okrenuše na drugu stranu, poče ceremonija potpisivanja zakletve. Reporter krene od šatorčića do šatorčića, vidi ima li gde redova Vulina, ne imade sreće. Nastavi da istražuje, opet ništa, kad pomislio da je Vulin položio zakletvu u Kabinetu, sazna gde su potpisivali "pitomci" sa obuke u Požarevcu, da je gospodin redov Vulin potpisao među prvima, i da je sad, sa svoji drugovi, tamo kod Plave zastave. Novinar uspešno stigne do Plave zastava, koja bila u levom ćošku piste, vidi grupu vojnika u beretke, maskirne uniforme, automatske puške preko leđa. Upita prvog vojnika, gde gospodin redov Vulin, on pokaza, jeste Vulin, preplanuo od danonoćnog rada i požarstava, čizme, maskirna uniforma, sivomaslinasta beretka, automat preko leđa. Reporter povika, Ministre, može slikanje, gospodin redov Vulin se okrete, ali se brzo vrati u položaj divanjenja sa klasićima. Padalo je tu međusobno čestitanje, odobravanje, ukratko, zasluženo opuštanje posle izvršenja časnog zadatka polaganja zakletve. Još jednom ukratko, kao da su upravo u kantini pojeli po napolitanku i otresli pivo, i sad prepričavaju podvige i dogodovštine iz burnog i 15-dnevnog vojničkog života. Reporter uslika ministra i s leđa, sa onu mašinku, priđe mu civil, poslali ga iz Kabineta, pitaju za koga gospodin novinar škljoca. Reporter odgovori po pravilu službe, i nastavi radi pos’o. Kad, gospodin redov Vulin stade u stav davanja izjave za medije, žensketu u beloj bluzi raspuštene kose, i žensketu u rezedo kaputiću, koje imađaše kosu skupljenu u rep. Novinar glasno upita, može li on da pita neko lepo pitanje, na raspolaganje se dade žensko sa činovi, ode pita, novinar vide da od toga nema ništa, potpukovnik Milosavljević, u plavoj uniformi, koji je stajao do gospodina redova, je tek zanijekao glavom na kojoj je bila plava šapka. A onda se desila kruna ove predstave, u posetu gospodinu redovu Vulinu je stigla porodica. Gospođa žena, sa plavu kosu, naočare za sunce, crvenu kožnu jaknu, kratke crvene čizmice na dugačkim crvenim štiklama, sa dvoje sitne dece. Ne časeći časa, gospodin redov Vulin napusti klasiće, lovačke priče s njima, i baci se porodici u zagrljaj. Susret za istorijske čitanke. Gospodin redov Vulin, koji je uspešno savladao sva iskušenja 15-dnevne vojne obuke, iz prve položio vojničku zakletvu, radosno podiže mlađe dete, koje mu reče: Tata, ajmo kući! Dragan TODOROVIĆ
  8. Kada se govori o francuskoj književnosti, jedno od niza nezaobilaznih imena je svakako i ime Žila Verna. Njegova dela inspirisana su brzim tehnološkim razvojem i različitim naučnim dostignućima koja su obeležila kraj devetnaestog veka i početak dvadesetog. Dajući lik stvarima koje će tek doći, Žil Vern se sa razlogom naziva jednim od očeva naučne fantastike. Najrazličitija naučna dostignuća i neobična putovanja su glavni motivi njegovih najpoznatijih romana. Jedno izuzetno neobično putovanje opisano je i u njegovom, ne tako poznatom, romanu koji nosi naziv „Dunavski razbojnici“. U ovom romanu, punom avantura i različitih obrta, isprepletene su dve priče – jedna o istrazi detektiva Karla Dragoša, čiji je zadatak da reši slučaj misterioznih zločina koji se dešavaju na obalama Dunava, a druga je priča o ribaru Iliji Brušu koji kreće na istorijsko krstarenje Dunavom od njegovog izvora u Donauešingenu, pa sve do Crnog mora, pri čemu će živeti samo od onoga što na Dunavu upeca i što od tog plena zaradi. Žil Vern Ono što ovaj roman, takođe, čini izuetno interesantnim su i putopisni elementi kojima je protkan. Prateći plovidbu Ilije Bruša čitaoci sa njim obilaze i mnoge znamenite gradove koji su podignuti na obalama Dunava. Ulm, Beč, Budimpešta, pa sve do Srbije, a i ona je na ovom putovanju, naravno, nezaobilazna. Zbog samo toka radnje, dužeg zadržavanja naših junaka u ondašnjem Novom Sadu i Petrovaradinu nije bilo, ali je zato Zemun (tadašnja Austro-Ugarska) jedno od ključnih mesta zapleta, budući da je jedan od glavnih likova baš u tom gradu proveo neko vreme u zatočeništvu. U želji da svoje putovanje što pre privede kraju, Ilija Bruš u nastavku putovanja nije mnogo pažnje obraćao na obale Dunava, ali Beograd i Srbija nisu promakli oku pripovedača: „Ako je opazio da prolaze pored Beograda – belog grada – izgrađenog terasasto na brdu koje nadvisuje kneževska palata, Konak, grada s predgrađima u koje stiže velika količina robe u tranzitu, primetio ga je samo zato što Beograd označava srpsku granicu na kojoj prestaje moć Izara Rone. Ali, posle Beograda nije više obraćao pažnju ni na šta. Nije video ni Smederevo, drevnu prestonicu Srbije poznatu po vinogradima koji je okružuju; niti Golubac, gde pokazuju pećinu u kojoj je Sveti Đorđe prema legendi ostavio telo zmaja koga je ubio vlastitim rukama; ni Đerdap, tu slavnu klisuru nad kojom se dižu kamene litice visoke četiri stotine metara i duž koje se Dunav survava i besno razbija o stene kojima je posuto njegovo korito.“ Roman „Dunavski razbojnici“ ispunjen je ne samo uzbudljivim događajima, već i šarolikim i neobičnim likovima. Jedan od sporednih likova je i jedan Srbin – Mihailo Mihailović, koji svojom šalom, zapravo daje ključ detektivu Karlu Dragošu za rešenje zločina dunavskih razbojnika. Roman „Dunavski razbojnici“ je uzbudljiv avanturistički roman koji nam na najlepši mogući način demonstrira moć književnosti da nas odevde na bilo koje mesto, u bilo koje vreme, a u ovom slučaju odvodi nas na uzbudljivo krstarenje Dunavom sa Žil Vernom i njegovim neobičnim likovima. piše: Nataša Katić https://kultivisise.rs/kako-je-zil-vern-pisao-o-srbiji/
  9. Pozdrav svima Imam par pitanja i nedoumica i nisam sigurna sta je ispravno ili ne. Zato bih zelela da mi neko dogovori ko bolje poznaje materiju da li je u redu drzati nasu liturgiju u drugim crkvama (katolickoj, protestanskoj ) ili objektima poput kluba ukrasenog sa po par ikona i to bilo kojim danom ?Licno pitam svesteno lice da li je moguce da se moze drzati liturgija u jednom klubu koji je apsolutno namenjen nekim drugim ”radnjama” i dobijam odgovor da je bitno okupati narod i drzati liturgiju a ne gde se drzi . Hm neznam sta da misli Drugo pitanje koliko ja znam (mozda pogresno ) da je pusanje djavolska rabota a onda na samnom ulazu nase crkve nailazim na svesteno lice koje sedi i pusi totalno mi je konfuzija u glavi ? Hvala unapred na odgovoru
  10. AUTOR: Andrej Mlakar Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili. Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome. Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske. Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS. Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana. Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta. Pripreme za zadatak Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić. Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta. Akcija Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju. U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu. Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska. Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad. Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu. NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona. Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja. Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more. Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije. “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije. „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen. Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on. Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao. „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić. Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje. Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao? „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču. Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku. Epilog priče Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta. Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije. Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović. Svi jastrebovi VRS Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke. Napomena: U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,
  11. Foto: EPA-EFE/Sebastiao Moreira Širom sveta još sinoć su počeli da se formiraju redovi ljudi ispred tržnih centara, kako bi, kada se radnje konačno otvore na ovaj praznik za sve kupoholičare, prvi pokupili neverovatne popuste koji idu čak i do 80 odsto. Kako je nastao Black Friday? Navika da se kupuje nakon Dana zahvalnosti u Americi potiče od velikih parada koje su počele da se organizuju 1952. godine u sklopu marketinških kampanja robnih kuća, poput Macy’s i Eaton’s, u Filadelfiji. Budući da je Dan zahvalnosti najveći porodični praznik u Americi, kada se okuplja porodica iz svih krajeva zemlje, narednog dana u gradovima širom SAD nastaje potpuni kolaps u saobraćaju, zbog čega su upravo saobraćajci ovaj dan prozvali “crnim petkom”. Dvadeset godina kasnije, kada je ovaj fenomen postao poznat, prodavci su počeli masovno da koriste termin Black Friday, kao dan kada u svojim sveskama obeležavaju najveći profit. Crni petak od 2005. godine postaje najprometniji dan u pogledu trgovine i prodaje, a kako samo jedan dan nije više dovoljan, popusti najčešće traju i preko vikenda. Nastavak ovog praznika javlja se i u ponedeljak, kao Cyber Monday – dan koji je rezervisan za popuste na online kupovine. Kako izgleda Black Friday u svetu? Dugački redovi formiraju se od ranog jutra ispred prodavnica,a kako se kupci grabe za proizvode koji su tog dana na ogromnim popustima, jeftiniji nego bilo kog drugog dana u godini, često dolazi do stvaranja stampeda, koji se nekad završavaju tragično. Povrede su toliko česte da postoji sajt koji beleži na jednom mestu sve nesrećne slučajeve širom sveta, koje su prouzrokovane Crnim petkom. U poslednjih deset godina, u Americi je život izgubilo 10 osoba, a povređeno je 111. Pre dve godine, u tri odvojene pucnjave pred prodavnicama, dve osobe su izgubile život, dok je nekoliko osoba ranjeno. Dvadesetogodišnji mladić je ubijen ispred “Mejsija” u Nju Džerziju, dok je druga žrtva ubijena nakon svađe oko parking mesta ispred “Volmarta” u Nevadi. U američkim listovima se već danima najavljuje koje zemlje spadaju u najrizičnije po broju nesreća, kao i gde je najbezbednije kupovati. Pa su tako Arkansas, Tenesi i Zapadna Virdžinija stavljeni na crni spisak najopasnijih, dok je najsigurnije u Vermontu, Oridžinu i Roud Ajlandu. Foto: Screenshot/ Reviews Crni petak u Srbiji Crni petak počinje danas, a popusti će važiti i tokom vikenda, kao i u ponedeljak. Cene će ove godine biti, prema najavama najvećih tržnih centara u Beogradu, i do 80 odsto niže, dok će najveći popusti biti za online kupovinu. Osim garderobe koja je uglavnom snižena za oko 50 odsto, najveće akcije važe za tehnologiju, nameštaj i kozmetiku. U galeriji možete pronaći spisak popusta u radnjama tržnih centara Delta City, Stadion kao i Big Fashion. https://www.danas.rs/drustvo/kako-je-nastao-crni-petak/
  12. O SNS botovima je pisano mnogo, od toga da rade za sendvič do toga da su veoma plaćeni i da za svoj „rad“ primaju nekoliko prosečnih plata. Istina je naravno negde između, a kako ta cela mašinerija izgleda i kako funkcioniše otkrivamo u ovom tekstu. Prvi put sa ovom pojavom upoznao nas je portal „teleprompter“ koji je sada već davne 2014. godine objavio tekst u kom razotkriva tada aktuelni program „Fortress“. Možete ga pročitati ovde. U međuvremenu organizacije je „evoluirala“, stara „tvrđava“ je zamenjena novim programom koji se nalazi na adresi Castle.rs Poseban pozdrav za Vladimira Orlića koji nas je motivisao da objavimo ovaj tekst izjavivši u emisji „Upitnik“ da njegova stranka ne poseduje nikakav internet tim, što je dodatno iznerviralo ne samo nas nego i njegove članove koji svakodnevno rade na gorepomenutom programu. Svaki član internet tima dobije svoje korisničko ime i lozinku za pristup „Castle“, a početna stranica programa izgleda ovako: Kao što vidite svi su u obavezi da povežu svoj facebook i tvitter profil, a ukoliko koriste mobilni telefon na raspolaganju im je i android aplikacija. Za svoj „rad“ dobijaju bodove, a na ovoj stranici nalaze se i zadaci koje im koordinatori postavljaju. Kako „zadaci“ izgledaju pogledajte na slikama ispod Ono što se može videti, koordinatori ovde kače „interesantne“ vesti sa različitih portala, kao i smernice kako članovi tima treba da reaguju. Zanemarimo za momenat pismenost samih koordinatora, kao i činjenicu da moraju da naglase NE KOPIRAJTE SMERNICU jer složićemo se ovo nije posao za one koji poseduju nekakav intelekt, kičmu i moral. U programu se nalazi i odeljak „društvene mreže“ gde aktivisti moraju da lajkuju i dele objave svojih nadređenih, kako bi se javnosti predstavilo da njih podržava ogroman broj ljudi. Kao i sve ostalo, broj ovih lajkova i podela je montiran. Takođe, na raspolaganju im je i pregled komentara koji su objavili i koji su odobreni na raznim portalima. Bodovanje Kao što smo i naveli za svoju aktivnost pripadnici Internet tima dobijaju bodove. Na osnovu tih bodova slede i nagrade, a najbitnija je svakako produženje radnog odnosa na najčešće potpuno izmišljenom radnom mestu u javnom preduzeću. Evo kako i sistem bodova izgleda. Aktivistima je dozvoljena opcija da vide svoje kolege iz opštinskog odbora, kao i detaljan pregled svojih poena (poslednja slika) po danima. Kao što možete videti oni bodove dobijaju za svaki „plus“, „minus“, komentar, podelu, pa čak, i ovo je jako važno da znate, svaki put kada uđete u raspravu sa „botom“ oni za to dobijaju poene a zahvaljujući poenima dobijaju i platu koju vi plaćate. Uloge su podeljene na administratore, lokalne koordinatore i obične aktiviste. Evo primer kako su neki od administratora rangirani te možete uočiti razliku u njihovim bodovima i bodovima regularnih članova. Može se zaključiti da zaista ozbiljna organizacija stoji iza SNS internet tima, ali je pravo pitanje poenta svega. Čak i naši izvori iz Srpske Napredne Stranke su nam potvrdili da aktivizam ovog polusveta doprinosi 1-1.5 procenata na izborima, te je ova mašinerija najpre zaslužna da bi se obezbedila lojalnost. Nije tajna da je SNS navodno zabranio zapošljavanje u javnom sektoru, te su njihovi članovi zaposleni uz kratkoročni ugovor koji moraju da opravdaju zalaganjem na internetu. Cela ova sprdačina bi bila potpuno legalna (nenormalna, ali legalna) da se finansira iz džepa Aleksandra Vučića, ali nemojte zaboraviti da svi mi koji u Srbiji živimo zapravo plaćamo botove da za narodne pare blate neistomišljenike a veličaju jednog vođu i jednu partiju. Tekst objavljen u saradnji sa grupom „Srbiliks“. Naš portal je došao do podataka članova internet tima u preko 60 opština što ćemo blagovremeno objavljivati. https://gerila.rs/video-upoznajte-castle-evo-kako-detaljno-izgleda-sns-bot-masinerija/ 00:00 02:0
  13. Prašnjava dolina na zapadnom rubu grada Nikšić u Crnoj Gori lokalno nazvana Kapino polje tog 24. septembra 1948. godine nije odavala utisak lokacije koja je već dobila svoju istorijsku ulogu. Sedam i po godina ranije, u oblačnom i tmurnom jutru 14. aprila 1941. godine, sa zemljane utabane staze koja je presecala veliku livadu čitavom dužinom kao improvizovana pista, poletelo je nekoliko aviona tadašnje jugoslovenske kraljevske avijacije. U modernim bombarderima nalazili su se poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević, njegova vlada, istaknuti generali i tovar – sanduci puni zlata jugoslovenske narodne banke. Svi su bežali pred nadirućim kolonama nemačke vojske koja je napala zemlju nekoliko dana ranije. Ispostaviće se da je Kapino polje tako bila poslednja tačka na kojoj se okončala kratka i nestabilna istorija Kraljevine Jugoslavije onog trenutka kada su se točkovi aviona u kome je sedeo Petar II odlepili od crvenkaste zemlje u blizini lokalnog jezera Krupac. U jednom od udaljenih uglova Kapinog polja tog jesenjeg dana 1948. godine stajao je neobičan veliki četvoromotirni avion na čijem trupu se nisu uočavale nikakve oznake. Livada je tokom Drugog svetskog rata služila kao poljsko letelište nemačke avijacije čija tehnička služba je dodatno ojačala „pistu“ nabijanjem slojeva zemlje, a po rubu „aerodroma“ uočavali su se ostaci nekoliko olupina vazduhoplova koje su 1944. godine raznele bombe američke avijacije u napadima na nemačke jedinice na Balkanu. Međutim, elegantna letelica bez oznaka nije bila olupina i nije bila nemačkog porekla - da je u blizini „Kapinog polja“ bilo zainteresovanih i dovoljno verziranih posmatrača oni bi prepoznali karakterističnu siluetu američkog transportnog aviona „Daglas C-54 Skajmaster“. Dodatnu konfuziju bi im izazvalo i to što „Skajmastera“ nije bilo u naoružanju domaće vojske. Ipak, posmatrača nije moglo da bude jer su jedinice jugoslovenske vojske nekoliko dana ranije odjednom započele oružano obezbeđenje čitavog polja kome se više nije moglo prići iz pravca Nikšića. Država je već nekoliko meseci bila paralisana talasom hapšenja koji je usledio nakon što su se tog leta javno sukobili jugoslovenski lider Tito i vođa Sovjetskog saveza Staljin. Crna Gora, i posebno Nikšić, bili su deo Jugoslavije gde je ovaj sukob uzeo najveći danak: tajna policija je preventivno hapsila sve one kojima je Staljin bio draži od Tita i odvodila ih u zatvore i logore na nepoznatim lokacijama. Svaka znatiželja koja je uključivala osmatranje letelice na Kapinom polju mogla je da nosi veliku opasnost za zainteresovane. Usred takvih okolnosti, izolacije i straha, poljana je tog popodneva dočekala i sletanje šest aviona tipa „spitfajer“ kakve je jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo za razliku od parkiranog „Skajmastera“ već imalo u svom arsenalu još od 1944. godine kada su dobijeni od britanskih saveznika. Jedan od aviona je sleteo bez izvučenih točkova, zaoravši ledinu propelerom, ali su pilota izvukli nepovređenog. Ostali su nakon sletanja rulali do omanje šumice na obodu letelišta, tik pored američkog transportera i odmah su bili prekriveni maskirnim mrežama. Piloti koji su izašli iz uskih kabina ovog proslavljenog tipa engleskog ratnog aviona nisu imali uniforme jugoslovenske vojske niti su bilo šta govorili. Na njima nije bilo nikakvih oznaka koje bi ukazale o kojoj jedinici ili eskadrili je reč. Ipak, postojalo je par detalja koji su ukazivali da se na Kapinom polju tog dana dešava nešto neobično i tajanstveno: špicasti repovi letelica, odsustvo velikih filtera na nosu i četvorokraki propeleri jasno su ukazivali da je reč o modernijoj verziji od „spitfajera model V“ koji je JNA isključivo koristila, još od leta 1944. godine. Drugim rečima - avioni nisu bili jugoslovenski. Tek pedeset godina kasnije saznaće se kakav događaj se tog dana zaista odigrao kod Nikšića, odnosno, u kojoj supertajnoj akciji - koja se odvijala na čak dva kontinenta - su transporter i šest „spitfajera“ tako imali premijernu ulogu. Zahvaljujući istraživanjima istoričara dr Bojana Dimitrijevića otkriće se da je 24. septembra 1948. godine ustvari započela za jedan narod životno važna operacija „Velveta“ (Somot): reč je bila o naoružavanju tek osnovane države Izrael kako bi ona pobedila u ratu sa arapskim zemljama i obezbedila svoju egzistenciju. - Kada je po isteku britanskog mandata u Palestini 14. maja 1948. proglašena jevrejska država Izrael okolne arapske države odmah su joj objavile rat. Novonastala država Jevreja stavljena je tako pred najozbiljnija iskušenja od prvog dana svog postanka - kaže za VICE dr Bojan Dimitrijević. Dimitrijević navodi da je vazduhoplovstvo Izraela tokom leta iste godine već nabavilo čehoslovačke avione „Avia S 199“ koji su bili slabija varijanta nemačkog ratnog aparata „Meseršmit 109“, a koje su Čehoslovaci proizvodili na osnovu zaostalih ratnih proizvodnih planova Trećeg rajha. - Kako se taj avion pokazao izuzetno neefikasnim u ratnim dejstvima, usled čega je pretila ozbiljna opasnost da izgube i rat i mladu državu koju su tek stvorili, Izraelci su hitno počeli sa potragom za boljim borbenim avionima kojima bi preuzeli primat na nebu“, kaže Dimitrijević. Zemlje poput Čehoslovačke ili Jugoslavije - države u kojima je posle drugog Drugog svetskog rata uveden socijalizam kao model uređenja, takozvane narodne demokratije - odlučile su da pruže Izraelu vojnu pomoć. Spitfajeri koji su doleteli uz pomoć Jugoslavije u službi izraelske avijacije. Foto: IDF archives - Jevreji, pritisnuti na svom "mostobranu" u Palestini, bili su prinuđeni da se brzo naoružavaju dok je socijalističkim državama novac u gotovom koji su Jevreji davali za oružje bio više nego potreban. Zajednički jezik brzo je pronađen - objašnjava Dimitrijević osnove na kojima je uspostavljena tajna saradnja Izraela, Čehoslovačke i Jugoslavije. Avioni „spitfajer“ koji su sleteli na poljanu kod Nikšića 1948. godine bili su upravo iz sastava čehoslovačkog vazduhoplovstva - dobijeni su 1945. godine kao britanske ratne viškove. Reč je o verziji „model IX“: iako veterani Drugog svetskog rata, ove letelice su još uvek bile respektivne borbene mašine. Njihovo pojavljivanje na Bliskom istoku gotovo sigurno označava vazdušnu nadmoć u rukama onih koji će ih koristiti. Dr Bojan Dimitrijević je još krajem devedesetih na osnovu malo tragova - isključivo iz specijalizovanih britanskih i čeških izdanja - započeo dugu potragu za podacima koji će domaćoj istoriji premijerno otkriti postojanje tajne operacije u kojoj je Jugoslavija za novac pružala logističke usluge Izraelu u borbi protiv arapskih zemalja. Istih onih sa kojima će nedugo zatim uspostaviti izvanredne odnose, poput Egipta. Akcija je bila obavijena velom najveće tajnosti iz mnogo razloga: najviše zbog strahova da će Velika Britanija uočiti aktivnu ulogu Jugoslavije u naoružavanju Izraela (čemu se oštro protivila). Međutim, najveći razlog za višedecenijsku ćutnju bila je činjenica da će Tito samo par godina kasnije početi da naoružava arapske države i pokrete za nezavisnost, i sa njima osnovati „Pokret nesvrstanih“. Saznanje da je novi najbolji prijatelj Arapa bio jedan od ključnih „igrača“ u pobedi Jevreja 1948. godine na Bliskom istoku moglo je da opasno naruši novi veliki poduhvat jugoslovenskog vođe. - O toj pomoći u domaćoj literaturi ili istoriografskim delima ni danas nema pomena. Domaći arhivi, vojni, a pre svega Uprave državne bezbednosti, pod čijim su se okriljem odvijale tajne operacije transfera naoružanja u druge zemlje, još su uvek zatvoreni. Sa druge strane, inostrana stručna javnost je u međuvremenu već napravila neke korake u istraživanju ovog istorijskog segmenta. Sve što sam do sada objavio o operaciji Velveta nastalo je na bazi tih radova - kaže Dimitrijević. Izraelci su 27. maja 1948. kupili 50 aviona za 23.000 dolara po komadu. Međutim, zbog okolnosti pod kojima se odvijala kupovina, kao i činjenice da je reč o procesu koji je imao globalne posledice već u trenutku u kome se odvijao, transfer aviona „Spitfajer Mk 9“ kupcima bio je vrlo problematičan. Iako je Staljin dao dozvolu da se Jevrejima proda oružje, zbog komplikovanih odnosa SSSR, SAD i Velike Britanije, avioni nisu mogli da budu prebačeni redovnim transportom. Čehoslovačka ponuda Izraelcima da se avioni pakuju u kontejnere, a zatim železnicom voze do jugoslovenskih luka i odatle brodovima u prvu jeverejsku državu, bila je prespora. Njima su borbeni avioni hitno trebali pa je odlučeno da prelete iz Čehoslovačke do Izraela po ugledu na neke slične operacije u Drugom svetskom ratu. Jugoslovenske vlasti su 15. jula 1948. godine dozvolile da se transfer aviona iz Čehoslovačke za Izrael obavi preko jugoslovenske teritorije. Zahvat je novoj jugoslovenskoj državi, izašloj iz rata sa ozbiljnim razaranjima, bio šansa da dođe do preko potrebnog novca: Jugosloveni su tražili 300 dolara po toni „tereta“ ali su Izraelci uspeli da spuste tu cenu na 200 dolara. Uz podršku dela jugoslovenskog političkog vrha koji je pored finansijskog razloga imao i simpatije za odbranu jevrejske države, postignut je dogovor. S obzirom na to da su dokumenti nedostupni i na činjenicu da se mozaik oko ove operacije i dalje veoma sporo i mukotrpno slaže - na osnovu isključivo inostranih izvora - još uvek je nemoguće precizno odrediti ko je sve od tadašnjih najviših državnih funkcionera bio umešan u operaciju, odnosno, ko je sve podržavao ovaj aranžam sa Izraelom. U svakom slučaju, samo je jedno sigurno: bez dozvole Josipa Broza Tita bilo bi u tom trenutku nemoguće upustiti se u takav poduhvat. Prva grupa „spitfajera“ poleteće jutra 24. septembra 1948. godine iz mesta Kunovice u Čehoslovačkoj, izbiće na obalu Jadrana negde u okolini Trsta i onda će, prateći samo vizuelno dalmatinski priobalni krajolik - jer piloti nisu smeli da međusobno komuniciraju radio vezom - prispeti iznad karakterističnog zaliva Boke Kotorske gde će zaokrenuti i sleteti u „bivšu Luftvafe bazu“, kako im je rečeno. U internoj komunikaciji izraelskih letača Kapino polje je dobilo naziv „Alabama“. Za komandanta izraelskog sastava na „Alabami“ kraj Nikšića postavljen je Gideon Šošat "Geda", raniji oficir britanskog vazduhoplovstva. Operacija je dobila šifrovan naziv "Velveta". Šest Spitfajera u preletu je pratio i transportni avion „Kertis C-46 Komando“ sa ukrcanim prethodno skinutim naoružanjem i opremom radi produženja doleta. Pod krila su improvizovano postavljeni dodatni tankovi za gorivo. Rezervoari, koji su pomogli da država Jevreja dobije svoje najmoćnije oružje u ratu za opstanak, u Kunovicama bili zaostali 1945. godine od nacističke Luftvafe. Ispod krila jevrejskih aviona vide se dopunski rezervoari nacisticke Luftvafe zaostali iz Drugogg svetskog rata. Foto: IDF archives Šestorku je predvodio ratni veteran američke avijacije Samjuel Pomerans, a ostali piloti su bili: Mordekai Aloni, Džek Koen, Sidni Koen, Boris Obrej-Senior i Tuksi Blou. Dan ranije, 23. septembra u Nikšić je sleteo veliki C-54 koji je trebalo da predvodi „spitfajere“ do Izraela u drugoj, 2.200 kilometara dugoj deonici leta. U toku prvog preleta pilot transportera C-46 sa oružjem i opremom se izgubio i sleteo na polje negde u Jugoslaviji. U najbizarnijem trenutku operacije, Izraelac je uspeo da od seljaka dobije saznanja gde se tačno nalazi i poleteo je dalje ka Crnoj Gori. Ali ni u nastavku leta nije uspeo da nađe nikšićki aerodrom već je prinudno sleteo 50 kilometara severo-istočno od Mostara. Iako je transporter ovog puta bio uništen, teret je ostao upotrebljiv. Da su Jugosloveni svoj moćan aparat tajne policije i vojske potpuno spremili za podršku Izraelcima svedoči sudbina pilota Džoa Sanderlanda: 26. septembra na drugom letu iz Kunovica prinudno se usled kvara spustio negde u Hercegovini. Meštani su obavestili miliciju, koja je stupila u kontakt sa tajnom policijom UDB, a ovi sa vojnim vazduhoplovstvom u Mostaru. Sve upotrebljivo iz slupanog aviona jugoslovenski organi su predali Izraelcima. U svom izveštaju pilot je ostavio sugestiju za druge izraelske avijatičare, ako bi se našli u istoj situaciji: "Uvek budite u dodiru sa UDB - om. Ne pominjite Izrael niti govorite o bilo čemu, samo pitajte za tajnu policiju." Dimitrijević objašnjava kako je dalje tekla riskantna i složena operacija „Velveta“. - U jutro 27. septembra 1948. godine, prvih pet aviona je poletelo u pravcu grčkog ostrva Rodos - koji je služio kao orjentir - i zatim ka Izraelu. Međutim, na Rodosu su dva aviona morala da se prizemlje zbog problema sa nemačkim dopunskim rezervoarima, pa su samo tri aparata dospela do konačnog odredišta. Piloti koji su sleteli na grčki aerodrom objašnjavali su sumnjičavim Grcima da su bili na daljinskom letu iz Izraela, kako je inače bilo naređeno pilotima da govore u slučaju da negde prinudno slete. Grčka je tada bila usred građanskog rata komunista i države pa su ova dva sumnjivca bila podvrgnuta dugom ispitivanju. Iako su piloti tvrdili da nisu komunisti, ostavili su ih u pritvoru. Samo jedan avion bio je vraćen Izraelcima, i to tek decembra 1950. godine. - Tako se prva etapa operacije Velveta završila sa pomešanim osećanjima za Izraelce koji su dobili na ovaj način svega tri spitfajera od prvih šest. Ovi avioni već su od 15. oktobra bili u akciji protiv egipatskih snaga iznad pustinje Negev i poluostrva Sinaj - kaže Dimitrijević. Ipak, Jugosloveni više nisu bili spremni za dalji nastavak „Velvete“. Prema Dimitrijevićevim saznanjima, izgleda da u tom trenutku još uvek nije bila uplaćena prva suma novca. Izraelci se u očajanju obraćaju Bugarskoj ali će ih njihova ponuda šokirati: Bugari su spremni da preuzmu ulogu koju je imala Jugoslavija ali – po desetostruko većoj ceni. Konačno, na prelazu u decembar 1948. godine, tek pošto su Izraelci Jugoslaviji platili 600.000 dolara - dug za prvu i avans za drugu etapu operacije - dogovoreno je da se nastavi sa daljim transferom aviona. Sledeći kontigent je već bio spreman za isporuku u Čehoslovačkoj odakle je upućeno deset vazduhoplova spakovanih u kontejnere vozom do jugoslovenskih luka odakle su otplovile brodovima dok je drugih 15 aviona bilo spremno za prelet. - Izraelski piloti su dobili specijalne instrukcije za ovu etapu preleta. Najpre im je naređeno da nikako ne sleću na Rodos, ni po kakvu cenu. Temeljno je pregledan svaki avion i uklonjeni su svi tragovi prisustva u Čehoslovačkoj. Takođe, niko od pilota nije smeo da poseduje nijednu jedinu ličnu stvar, već samo propisnu izraelsku uniformu sa potpuno praznim džepovima - objašnjava Dimitrijević. Isto je bilo naređeno i za sletanje u Nikšiću. Kontroli nisu prošle ni češke niti jugoslovenske cigarete, dodaje on. - Sve je bilo u funkciji priče da je reč o nekakvom eksperimentalnom daljinskom letu iz Izraela radi provere kapaciteta dodatnih tankova za gorivo na lovačkim avionima. Izraelci su dobili naređenje da se striktno drže te izjave. Jugoslovenska strana je u ovoj fazi zahtevala da svaka u grupi ne bude više od šest aviona. Posebno je traženo da svi imaju ofarbane jugoslovenske oznake na ruti do Nikšića da bi se prevarile budne oči mnogih obaveštajnih službi. Izraelci su uspeli da uz pomoć nekolicine čehoslovačkih majstora u noći pred poletanje na avionima nacrtaju oznake jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva prema sećanju. Razlika će se videti tek 2001. godine kada su se pojavile prve i do sada jedine poznate dve fotografije ovih letelica na nikšićkom polju: iako nalik očito su odudarale od jugoslovenskog standarda. Obe grupe predvodili su transporteri „Komando“ koji su, da namerna konfuzija bude potpuna, u Čehoslovačku doleteli sa panamskim oznakama. Preostali primerak čehoslovačkog spitfajera iz operacije Velveta danas se nalazi u izraelskom ratnom muzeju. Foto via wikipedia.org/ korisnik: Oren Rozen; pod CC BY-SA 3.0 licencom. Tokom prvog preleta 18. decembra 1948. zla sreća pogodila hrabre jevrejske letače: negde iznad Jugoslavije formacija je uletela u sneznu oluju. Samjuel Pomeranc se sa svojim avionom srušio u planinama dalmatinskog zaleđa i poginuo. Drugi avion je prinudno sleteo negde u Hercegovini. Jedan od pilota, Moti Hod, ovako se kasnije sećao sletanja u Jugoslaviji: "Vreme nije bilo povoljno. Vođeni smo do jadranske obale u Jugoslaviji, a onda unutar zemlje do letelišta, isušenog jezera, i to nije bio aerodrom već samo bunker i pokazivač pravca vetra i mi smo sleteli jedan za drugim. Bilo je kasno popodne i u mom avionu otkriveno je curenje goriva iz trupnog rezervoara".Po pristizanju drugih šest letelica 20. decembra otpočelo je ucrtavanje plavih Davidovih zvezda umesto privremenih jugoslovenskih oznaka sa petokrakama. Uveče 23. decembra poletela je prva grupa za Izrael. Poletanje je bilo izuzetno teško zbog preopterećenosti gorivom. Let od Nikšića do izraelske baze Tel-Nof trajao je 5 časova i 20 minuta. Dva transportera su 29. decembra odletela za Jugoslaviju odakle su sledećeg dana dopremili dva neispravna „spitfajera“ u rasklopljenom stanju. Konačno 31. decembra jedan „Komando“ je odleteo da pokupi posadu tajne izraelske baze „Albama“ na Kapinom polju. Grupa je 5. januara 1949. godine bezbedno sletela u Izrael. Operacija "Velveta" bila je okončana. Jedan od izraelskih pilota 28. decembar 1948 na Kapinom polju pred let za Izrael. Foto: IDF archives Odmah po prispeću jedanaest aviona „spitfajer“ uzelo je učešće u izraelskoj ofanzivi na Egipćane na Sinaju. Izrael je izvojevao najvažniju pobedu nad najjačim neprijateljem u arapskom svetu. Sledeći transporti aviona, motora i rezervnih delova izvršeni su daleko sigurnijim putem, železnicom, jer je pobeda na Sinaju donela preko potrebno vreme i predah. Pošiljke su imale oznaku „gvožđe u komadu“ i išle su preko Mađarske do luka Split ili Rijeka odakle su brodovima domaćeg preduzeća „Trans-Jug“ otpremljeni za Izrael. Među pilotima na „spitfajerima“ bio je i kasniji izraelski predsednik Ezer Vajcman. Kada je Izrael sredinom 1950-tih prodao te letelice Burmi, Vajcman je zadržao jedan avion na kojem je, iako već odavno u eri supersoničnih mlaznih aviona, samostalno leteo kao komandant vazduhoplovstva sve do 1977. godine. Bane GAJIĆ, Bojan DIMITRIJEVIĆ VICE.com
  14. "OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD" Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja. "VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat." IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno. Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro? Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta. Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili? Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao. U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka? Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar. Ko vas je prvi pozvao? Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide. Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina? Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće. Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun? Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja. A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara? Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu. Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom? Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad? Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj? Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto. Da li vi glasate? Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje? Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite. Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi? A doći će Đuka? Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu. Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem. Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram. Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"? Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji. Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal. Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju. Radoslav ĆEBIĆ
  15. Rodjena sam i porasla u komunistickoj i tradicionalno-pravoslavnoj porodici. U vreme mog rodjenja otac je bio sekretar partije i rezervni oficir, koji je to postao ukazom druga Tita. Moji slave Bozic, Vaskrs i krsnu slavu. Poste Badnji dan, Veliki petak, dva Krstovdana i Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Elem, kasno sam se krstila, u desetoj godini na Svetog Vasilija Velikog, na svoj zahtev. Onda su me pokojni baka i deka odveli na prvo pricesce u Nedelju cistoga pravoslavlja. Bila je guzva i nisam bila koncentrisana. Tada nisam znala koliko je vazno uzimati Gospoda u sebe. Znala sam samo da sam ucinila nesto veliko i znacajno. Onda nas je deda odveo u restoran na pastrmku i casu crnog vina. Prerano sam usla u pubertet i pocela intenzivno da trazim sebe. Kao i svako normalno ljudsko bice po prirodi sam postala Bogotrazitelj. Pocela sam traziti Boga. Ali, nazalost na pogresnim mestima. Pocela sam piti kafu i prevrtati solju, citati horoskop, sanovnik, knjige o reinkarnaciji i parapsihologiji, cak i onaj sektaski casopis “Trece oko”. Odusevljavali su me filmovi sa motivima katolicke veroispovesti. Roditelji su se brinuli da sam zastranila u onostrano i okultno. A onda, slava Gospodu, sam cula u sebi glas Hrista. U trinaestoj godini sam 26.januara uvece rekla porodici da bih volela da sutradan idem u Crkvu Svetog Djordja. Rekli su da je to sasvim u redu. Verovatno su se plasili da cu u pubertetu postati lak plen nekoj verskoj sekti, ciji je Djavolski rad u to vreme eskalirao u Srbiji. A i smatrali su da me svestenici nece na zlo navratiti, da necu posegnuti za lepkom i marihuanom kao dobar deo mojih vrsnjaka. Baka je rekla da je to divno da cu videti kako deca deklamuju. Ujutru me je mama probudila. Iako mi niko nije rekao ja sam obukla dugu, zimsku suknju. Baka se time odusevila. Stigla sam pre Liturgije. Nisam cak ni znala da treba da celivam ikonu Svetog Djordja. Taman posla da sam znala da treba pred njom da metanisem. A onda je pocela Liturgija. Sluzili su svi uzicki svestenici, a tad ih je bilo jedanaest i djakon. Svi su bili u istim svecanim odezdama. Hor je predivno pojao. Iako tada nisam znala znacenje pojedinih delova ja sam osetila nesto divno i velicanstveno . Shvatila sam da je glas najlepsi muzicki instrument. Neuporedivo lepsi od orgulja iz katolickih filmova. Ne postoji rec ni u Vujakliji, ni u Vukovom Srpskom rijecniku, kojom bih opisala svoju egzaltaciju. A onda su deca recitovala i pevala pesme o Svetom Savi. Mene je to odusevilo. Zelela sam da se i meni ukaze ta cast. Kada sam izasla iz crkve na vratima sam videla oglas da se nedeljom organizuje nastava veronauke. Srce mi je poskocilo. Otisla sam do majke na posao da je pitam da li je nas paroh jos uvek prota Blagoje da bih znala kome da se obratim. Vratila sam se u crkvu i u njoj zatekla samo crkvenjaka, koji mi je dao parce kolaca i zito. Pitala sam ga gde su casni oci. Rekao mi je da su u svojoj kancelariji u parohijskom domu i objasnio mi gde je to. Bilo je blizu. Otrcala sam. Kad sam dosla, pokucala i usla oni su doruckovali. Bilo mi je neprijatno. Izvinila sam se i hrabro prisla gornjem kraju. Rekla sam im da sam videla oglas. S leve strane je sedeo otac Milan Filipovic. Rekao mi je da to on drzi u toj prostoriji nedeljom nakon Liturgije i da dodjem. Jedva sam cekala prvu nedelju. Ustala sam rano i otisla na sluzbu. Nakon iste sam prisla ocu Milanu. On me je upoznao sa kcerkom, kojoj je nadenuo ime One, koja je rodila Boga. Rekao joj da me odvede. Srce mi je ubrzano radilo od srece. Nije bilo klasicnih skamija, vec veliki sto za kome smo bili svi jednaki. Bilo je dece raznih generacija. Kad je otac dosao nazvao nam je Boga. Onda je procitana Molitva pre ucenja. Predavanje je bilo divno. Podelio nam je knjizice Veronauke protodjakona Ljubomira Rankovica. Onda je procitana Molitva posle ucenja. S radoscu se secam svojih casova veronauke. Stigavsi kuci sam knjigu procitala u jednom dahu. Bila je jednostavna, divna i nadasve poucna. Onda je stigao Vaskrsnji post, prvi koga sam celog postila. Radovala sam se tom Vaskrsu, jer sam tada znala da je to nas najveci praznik i koliki je njegov znacaj za nas. Nakon pedeset dana su dosle Trojice, slava moga grada. Nakon Liturgije smo isli u litiju kroz grad. Bila je to prva litija u kojoj sam ucestvovala. Svo vreme smo pevali duhovne pesme. Ubrzo je poceo letnji raspust. Jedva sam cekala septembar da ponovo krenem na veronauku. Otac Milan je drzao veronauku godinu dana. Onda je poceo drzati nas tadasnji djakon Vladan Milosavljevic. On nas je ucio da pevamo odgovaranja na Liturgiji i srpske duhovne pesme. Za vece praznike je nas deciji hor pevao na Liturgiji. Djakon je zeleo da devojcica cita Apostol i izabrao je mene. To mi je puno znacilo. Inace, u to vreme je na nasem radiju isla emisija “Pravoslavlje vera roda moga”. Vodio ju je djakon i par puta pozivao mene i drugarice da budemo gosti. Na kraju skolske godine, kada sam napunila petnaest godina organizovan je ispit. Polozila sam ga. Za Trojice su nam dodeljene diplome i knjige u kojima je pisalo da su one za odslusanu nastavu i polozen ispit iz pravoslavnog katehizisa. Tako sam pronasla mog najboljeg prijatelja Boga. Kada mi Crkva nije bila Majka ni Bog nije mogao da mi bude Otac. Tokom proteklih godina sam u Crkvi upoznala mnogo divnih ljudi. Neki su mi postali prijatelji. Tako sam shvatila zasto Crkvu nazivamo Majka. Zato sto nam je ona darovala pravu bracu i sestre. Jer nam je to Hristos ostavio u amanet rekavsi da su nam prvo braca oni, koji su Njega prihvatili. I zato sto oni sa mnom dele radost. Crkvu ne cine mermerne konstrukcije i, Boze oprosti, slike na zidu. Crkva smo, bratijo, vi i ja kad zajedno svedocimo Hrista i kad se zajedno radujemo Njegovom Vaskrsenju.
  16. https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5). “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno." 'Pročišćenje istinom' Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'. “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru. Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca. Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme. Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari.
  17. Pomaze Bog. Mozeli neko da me posavetuje da li da citam molive iz molitvenika ili da ih citam iz sebe smisljajuci molitve. Nije mi problem vreme koliko ce trajati nego sta je bolje raditi pred Bogom.
  18. FILMOVI I KNJIGE “A da ja to ipak proverim?”: Kako se izboriti sa demonom zvanim OKP December 3, 2018 - by Marica Stijepović U Blizanačkoj trilogiji Agote Kristof jedan od likova kaže: Drugi lik mu odgovara: U pravu ste. Pisanje je nešto najvažnije. Ako se bavite socijalnim radom, floskula the world is saved one child at a time – svet se spašava tako što spašavaš jedno po jedno dete – verovatno vam je već dozlogrdila; pa opet, kada sam pročitala Nema kraja kornjačama Džona Grina, dva prethodna citata, jedan opskuran i maestralan a drugi rabljen, spojila su mi se u konglomerat koji otprilike glasi: svet se spasava jednom po jednom knjigom. Glavna junakinje knjige, Ejza, nije čak ni naizgled obična tinejdžerka; otac joj je dao ime koje obuhvata i početak i kraj abecede, tako da znaš da možeš da budeš šta god poželiš. Njeno ime je samo njeno, zvuk koji je samo njen. Dok sedi u trpezariji škole, razmišlja o svom digestivnom traktu i mikrobima koji žive i razmnožavaju se u njoj.
  19. Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg. Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“. Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića. „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“. Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći. Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha. S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH. Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi… Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta. Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović. Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA. Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA. U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može. Početak drugog puča Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića. Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva. Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista. Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara. Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč: Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao: “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi. Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992. Zaključak Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide. Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/
  20. Vakcine su uveliko smanjile teret zaraznih bolesti, a zaštita od zaraznih bolesti oduvijek je bila u interesu zajednice, smatraju medicinski stručnjaci. Ipak, brojne zemlje širom svijeta suočavaju se sa niskim stepenom imunizacije, pojavom ranije saniranih bolesti i velikim otporom pri vakcinaciji. Bosna i Hercegovina nalazi se na listi zemalja, uz Ukrajinu i Rumuniju, za koje zbog nižeg stepena imunizacije, kako navode u Svjetskoj zdravstvenoj organizaciji,postoji opasnost od pojavljivanja dječje paralize. Iz Službe za epidemiologiju Federacije BiH navode da su brojni razlozi zbog kojih roditelji oklijevaju da vakcinišu djecu i zbog čega je došlo do smanjene stope imunizacije. “Razlozi su vezani uz tendenciju ka promjeni percepcije rizika, gdje se bolesti koje se mogu prevenirati cjepivom smatraju manje opasnim ili s niskom učestalosti, neopravdan strah od cjepiva, skepticizam i nepovjerenje prema državnim ustanovama i farmaceutskoj industriji, izostanak adekvatne medijske potpore, bilo zbog potrage za senzacionalizmom ili nedovoljne edukacije novinara kada je riječ o temama vezanim za zdravstvo, i konačno djelovanje antivakcinalnih lobista, prije svega na internetu i društvenim mrežama”, kažu stručnjaci iz Službe za epidemiologiju. Patrik O’Connor, lider tima u sklopu odjela za vakcinisanje spriječivih bolesti i imunizacije evropske kancelarije Svjetske zdravstvene organizacije smatra da bez visokog stepena vakcinacije, bolesti koje su danas netipične, poput dječje paralize i morbila, veoma se lako mogu ponovo pojaviti. “Na primjer, u posljednjih nekoliko godina vidjeli smo ponovno javljanje morbila u evropskoj regiji, gdje je veliki broj ljudi obolio i gdje je bilo na desetine smrtnih slučajeva.” Vakcine ne izazivaju autizam Bez obzira na upozorenja medicinskih stručnjaka, potencijalnih kazni koje roditelji, čak i u Bosni i Hercegovini mogu da plate ukoliko ne vakcinišu svoju djecu, stepen imunizacije opada, a sa tim i nivo kolektivnog imuniteta. Jedan od razloga za smanjenje stope, smatraju stručnjaci, jesu medijski napisi o vakcinaciji. Teorija da vakcine izazivaju autizam, samo je jedna od tvrdnji koju već duže vrijeme šire ljudi koji se zalažu za nevakcinisanje djece. Nirvana Pištoljević, izvršna direktorica EDUS organizacije koja radi na istraživanjima iz oblasti obrazovanja, ali i edukaciji djece sa autističnim spektrom, kaže da je dokazano da autizam nema nikakve veze sa vakcinama, te da su brojne zemlje širom svijeta opovrgnule tu teoriju. No, Pištoljević, koja na Columbia univerzitetu predaje inkluziju, smatra da problem leži u tome što se prednost i medijski prostor daje nestručnom kadru, a naučna istraživanja i objašnjenja se ne prenose u medijima u tolikoj mjeri. “Vakcine nemaju nikakve veze sa autizmom. Autizma je uvijek bilo, samo ga nismo prije znali dijagnosticirati, a vakcine su najveće dostignuće čovječanstva, zdravstveno. Mi smo ovdje zbog vakcina”, kaže. Šta mediji pišu o vakcinama Tokom 2017. godine registrirani obuhvati cijepljenjem iznosili su 69 posto za tri doze kombiniranog cjepiva protiv difterije, tetanusa, pertusisa, dječje paralize i bolest koje izaziva Hib bakterija, odnosno 64 posto za prvu dozu cjepiva protiv morbila, zaušnjaka i rubeole u Federaciji. Ovaj broj je malo bolji u Republici Srpskoj i iznosi 83,7 posto za prvu i 86,4 za drugu dozu MRP vakcine. No da bi kompletna populacija bila zaštićena, stepen imunizacije mora biti iznad 95 posto, što, kako kažu iz Službe za epidemiologiju, nije slučaj niti u jednom od kantona Federacije BiH. Činjenica je da iz Evropskog centra za prevenciju bolesti navode da Evropi prijeti 47 zaraznih oboljenja među kojima su i male boginje, odnosno morbili. I dalje, brojni su naslovi u online medijima i na društvenim mrežama kojima se poziva na bojkot vakcinisanja. Stručnjaci smatraju da je širenje informacija o vakcinama od strane nestručnih osoba samo jedan od razloga zbog kojih je došlo do smanjene imunizacije, ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u zemljama širom svijeta. “Internet postaje sve uticajniji izvor informisanja, a ne postoje standardizirani pregledi kvaliteta informacija web stranica koji prenose informacije o cjepivima,” kažu iz Službe za epidemiologiju uz pojašnjenje da Svjetska zdravstvena organizacija kroz odjel Mreže o sigurnosti cjepiva pokušava uspostaviti standarde za kvalitet informacija o zdravstvenim Pored nestručnih informacija, postoji i problem u kojem se medijski prostor daje osobama koje se protive vakcinaciji, smatra Jelena Kalinić, novinarka koja piše o nauci. Kalinić kaže kako mediji već godinama ignorišu važnost teme ili s druge strane daju prostora antivakcionom pokretu koji pravi paniku među stanovništvom. “Stav medija je da se eksperti ućutkuju, a daje glas emotivnosti i bučnosti. Mediji griješe jer pokušavaju napraviti lažno ‘balansirane’ tekstove praveći pro i kontra diskurs, suprotstavljajući ekspertima osobe koje nisu stručne da govore o problematici, ali su sposobne da ponekad i hinjenom emotivnošću naprave paniku,” kaže Kalinić. Sa ovim stavom slaže se i Tijana Cvjetićanin sa portala Raskrikavanje, koja kaže da je veoma strašan način na koji online portali pišu o vakcinama i drugim zdravstvenim temama. S druge strane, ozbiljniji mediji se uglavnom ne bave širenjem dezinformacija, smatra Cvjetićanin. “Ali su skloni nečemu što se naziva ‘false balance’ – ideja da se u svakoj kontraverznoj temi mora ispoštovati pravilo dvije strane, čak i kada jedna strana nema nikakve kompetencije za temu o kojoj govori,” kaže Cvjetićanin. Nauka jednoglasna Ono što Kalinić i Cvjetićanin naglašavaju jeste da u suštini ne postoji kontroverza oko vakcinacije. “Nauka je jednoglasna oko toga da su vakcine sigurne i efikasne. Nema nikakvih ozbiljnih studija, niti predstavnika/ca naučne zajednice, koje bi osporile da su vakcine bezbjedne i da rade ono zbog čega su napravljene – štite ljude od zaraznih bolesti koje su ranije odnosile milione života, uglavnom dječijih,” pojašnjava Cvjetićanin. Cvjetićanin koja je nedavno za Raskrikavanje radila na analizi medijskog pisanja o vezi između autizma i vakcina kaže da se iz komentara na takve analize vidi da se ljudi drže onoga u šta su i ranije vjerovali: “Moj utisak je da većina njih ni ne čita dalje od naslova i uvoda. Ako u njemu naiđe na osporavanje neke od ‘istina o vakcinama’ u koju je prethodno povjerovao/la, tu će se uglavnom zaustaviti. Ako ga i pročita, ‘otpisaće’ sve što je u njemu napisano iako se radi o povjerljivim činjenicama, jer se te činjenice ne uklapaju u ono što već godinama gleda, sluša i čita po Facebook grupama i anonimnim portalima.” Koji su pravi izvori? U raširenom medijskom prostoru veoma je lako doći do teorije prema kojoj autizam nastaje od posljedice vakcinacije, još je lakše pratiti naloge na društvenim mrežama u kojima se te tvrdnje šire. Na koji način onda zabrinuti roditelji mogu doći do ispravnih informacija koje će im pomoći da razuvjere svoje sumnje i donesu odluku? “Svako ko je zabrinut oko pitanja vakcinacije treba da se obrati za informacije svom odjelu za zdravstvenu zaštitu. Zvaničnici za javno zdravstvo u brojnim zemljama imaju publikacije i web stranice na kojima možete pronaći brojne informacije o vakcinama,” kaže O’Connor. Iz Službe za epidemiologiju kažu kako je Zavod za javno zdravstvo Federacije BiH dio Mreže o sigurnosti cjepiva. “Zdravstveni djelatnici se i dalje smatraju najpouzdanijim izvorom informacija o cjepljenju za pacijente,” navode. Pištoljević i Cvjetićanin također smatraju da je se za ispravno informisanje o pitanju vakcinacije najbolje obratiti medicinskom stručnom osoblju, čitati zvanične dokumente, naučne studije, za koje se obje slažu da su ustvari izvori koji su najmanje prisutni u javnom diskursu. “Sada smo već došli do situacije da nam je potrebno novo ‘masovno opismenjavanje stanovništva’ u koje bi se morali uključiti svi ozbiljni mediji, zajedno sa obrazovnim i zdravstvenim institucijama i ljudima iz struke – i to na način na koji bi zaista došli do ljudi,” pojašnjava Cvjetićanin. Medijsko pisanje samo jedan od problema zbog kojeg je došlo do smanjenja stope imunizacije, pitanja sigurnosti vakcina, stručnost osoblja, nepovjerenje u zdravstveni sistem, nefunkcionalnost zdravstvenih institucija su također uzročnici zbog kojeg je stepen vakcinisanja u Bosni i Hercegovini ispod propisanih 95 posto. Izvor
  21. Invazijom i okupacijom Iraka koju su marta 2003. godine izveli zapadni saveznici predvođeni Sjedinjenim Državama svrgnut je režim Sadama Huseina, iračka vojska je prestala da postoji a samim tim i njene vojne vazduhoplovne snage koje su u operaciji ‘’Pustinjska oluja’’ 1991. godine kao i tokom 90-tih godina usled sankcija i izolacije zemlje bile gotovo uništene i zbog toga 2003. skoro da nisu ni bile upotrebljene. Najbrojniji borbeni helikopter iračke Armijske avijacije koja je formirana oktobra 2010. godine. Nabavljeno je ukupno 28 Mi-35M od kojih su u sukobu sa tzv. Islamskom državom oborena dva a u udesima su izgubljena još tri primerka. Već u aprilu 2004. godine okupacione vlasti odlučile su da započnu sa formiranjem novih vazduhoplovnih snaga Iraka, počeci su bili vrlo skromni a danas je RV ove zemlje dobro opremljeno, organizovano i sa velikim ratnim iskustvom koje je, počevši od 2014. godine sticano u borbi protiv tzv. Islamske države. Prvi avioni i helikopteri Prvi vazduhoplovi su nakon 2003. godine stizali kao donacija arapskih država, pre svega iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Jordana ali su naravno svi poslovi išli preko SAD. Bile su to letelice sa vrlo skromnim mogućnostima namenjene za obuku i izviđanje. Već 10. juna 2004. američka Centralna komanda oružanih snaga SAD potpisalo je ugovor sa jordanskom kompanijom Seabird Aviation Jordan vredan 2,3 miliona dolara o isporuci dva laka višenamenska aviona SBL7-360 ‘’Seeker’’. Laki višenamenski SBL7-360 ‘’Seeker’’ Ugovor je takođe obuhvatao obuku pilota i mehaničara, rezervne delove i logističku podršku. Avioni su isporučeni na aerodrom u Basri sredinom jula 2004. a 18. avgusta iste godine izvršen je i prvi let ovih aviona koji je ujedno bio i prvi let novih iračkih vojnih vazduhoplovnih snaga. Avioni su ušli u sastav 70. eskadrile i bili su opremljeni osmatračkim elektro-optičkim sistemom Ultra 8500FW Gyro koja je imala dnevnu TV kameru i noćni infracrveni sistem za izviđanje koji imao mogućnost da otkrije čoveka na daljini od 3-3,5 km pri letu na visini od 600 m. Ovaj tip aviona ipak nije dugo korišćen. Osnovna primedba je bila da je Seeker izuzetno osetljiv na jak vetar pa se mogao koristiti samo tokom zime, proleća i početkom leta. Zbog toga su posle samo dva isporučena aviona otkazane dalje nabavke iako je jordanski proizvođač imao nameru da Iraku proda bar 24 primerka. Sudeći po tome što su se narednih godina retko pojavljivali u javnosti i bili fotografisani, pretpostavlja se da nisu mnogo leteli a poslednji put njihove fotke su napravljene u hangaru 70. eskadrile 2010. godine. Laki transportni i izviđački avion Comp Air 7SLX / Foto: U.S. Air Force, Staff Sgt. Stacy Fowler Prva donacija Ujedinjenih Arapskih Emirata realizovana je 13. novembra 2004. godine kada su RV-u Iraka dostavljena 4 laka transportna i izviđačka aviona Comp Air 7SLX američkog proizvođača Aerocomp Inc. Ubrzo su iz UAE stigla još tri takva aviona. Avionima Comp Air 7SLX je u vazduhoplovnoj bazi Kirkuk formirana 3. izviđačka eskadrila. Obuku za Comp Air 7SLX prošlo je šest pilota i osam pripadnika vazduhoplovnotehničke službe a 10. aprila 2005. godine je objavljeno da je eskadrila dostigla punu operativnu sposobnosti. Osnovni zadaci posada ovih aviona bili su osmatranje naftnih postrojenja kao i iskorišćenje transportnih mogućniosti vazduhoplova. Međutim avion se pokazao kao vrlo problematičan a 30. maja 2005. dogodio se i prvi udes tj. katastrofa novog RV Iraka kada je u rušenju ovog tipa aviona došlo do pogibije iračkog i američkog pilota kao i još tri pripadnika RV SAD. Komisiju za utvrđivanje uzroka udesa su, pošto pripadnici RV Iraka nisu još uvek bili sposobni za tako nešto, činili stručnjaci vazduhoplovnih snaga SAD. Oni međutim nisu uspeli da utvrde razlog rušenja aviona što je pokrenulo opsežna istraživanja o samom tipu aviona. Comp Air 7SLX je takozvani ‘’kitplane’’odnosno kupac je ima mogućnost da dobar deo aviona sam da sklopi, tada je bilo dopušteno da se samostalno sklopi čak do 50 procenata aviona. Da bi se što bolje procenile letne karakteristike aviona i utvrdilo da li je bezbedan za letenje, iračka Centralna komadna zatražila je pomoć od SAD, odnosno od njihovog Centra za ispitivanje USAF. Pre nego što će američki tim stručnjaka, opitnih pilota, inženjera i mehaničara otputovati u Irak da izvedu osnovna ispitivanja aviona, oni su se prvo našli na Floridi gde su na avionima kompanije proučavali ovaj tip letelice a proverena je i sama njihova proizvodnja. Američko osoblje testira avion Comp Air 7SLX. I tu je bilo problema jer je poslednjeg dana upoznavanja pilota s avionom u letu došlo do prinudnog sletanja zbog problema sa motorom. Zatim je usledilo ispitivanje aviona u samom Iraku, u avio-bazi Kirkuk, koje je bilo planirano za period od 7. do 14. oktobra 2005. godine a problemi su otkriveni veoma brzo. U zaštitnom kućištu motora uočene su rupe preko kojih su vreli gasovi ulazili u kabinu aviona a takođe je uočeno da delovi oplate od lima nisu na propisan način pričvršeni za delove oplate od fiberglasa i da zbog toga tokom leta postoji velika verovatnoća raspada takve konstrukcije. Američki opitni piloti su nakon ispitivanja u letu zaključili da su isporučeni avioni izuzetno teški za upravljanje a da je vrlo verovatno da su u UAE veoma loše sklopljeni uz značajna odstupanja od specifikacija i uputstava proizvođača. Uz to u Emiratima su urađene i određene dorade i modernizacije pa gotovo nijedan primerak nije bio identičan. Piloti iz SAD su dali svoje viđenje šta bi trebalo raditi sa tim avionima ali je preovladalo mišljenje da se oni povuku iz upotrebe i nabave drugi avioni. Međutim na višem nivou je odlučeno da se avioni prebace u SAD i tamo dodatno ispitaju i dorade kako bi bili bezbedni za letenje. Šest preostalih aviona prebačeno je u vazduhoplovnu bazu Edvards, odlučeno je da se prvo na jednom avionu izvrše izmene i on postane prototip a da se ostali zatim dorade po njegovom obrazcu. Taj primerak stigao je u SAD 22. februara 2006. I pored velikih napora, utrošenog vremena i novca, raznih dorada, američki stručnjaci nisu uspeli da učine ove avione upotrebljivim. Tome je doprinelo to što Comp Air 7SLX nije bio po vojnim standardima i nije imao potrebne sertifikacije, bio je težak za letenje a posao sklapanja u UAE je veoma loše urađen. U Iraku je, u bazi Kirkuk dorađeno 4 aviona ali je i nakon toga bilo problema u eksploataciji. Nakon prinudnog sletanja 22. jula 2006. definitivno je odlučeno da se prekine sa korišćenjem ovog tipa letelice. Laki izviđački avion CH2000-MTSA Treći tip aviona koji je ušao u sastav iračkih vazduhoplovnih snaga jeste СН2000-MTSA (Military Tactical Surveillance Aircraft) čiji je proizvođač Jordan Aerospace Industries iz Jordana dobila tender za nabavku novih lakih osmatračkih aviona. Treba reći da CH2000 nije jordanski proizvod već da je to licencni kanadski Zenair Zenith 2000. Ugovor za isporuku 8 aviona vredeo je 5,8 miliona dolara a opcija za još 8 primeraka nije realizovana. Prva dva CH2000 isporučena su 18. januara 2005. godine a proizvodnja preostalih 6 primeraka se odužila pa su poslednja dva predata tek 7. januara 2007. Četiri aviona ušla su u sastav 70. eskadrile u bazi Basra gde su zamenili SBL7-360 a preostala 4 u 3. izviđačku eskadrilu u Kirkuku gde su zamenili avione Comp Air 7SLX koji su povučeni iz upotrebe. Deo aviona CH2000 je kao i SBL7-360 i Comp Air 7SLX imao opto-elektronski sistem Ultra 8500FW. Laki višenamenski helikopter Bell-206 / Foto: U.S. Air Force photo/Master Sgt. Andrew Leonhard Nove vazduhoplovne snage Iraka primile su svoje prve helikoptere na samom početku 2005. godine. Prvo su iz UAE kao donacija stigla 4 korišćena (po nekim podacima 5) laka višenamenska helikoptera AB-206B-3 ‘’Jet Ranger III’’ koji su poslužili za obuku pilota helikoptera. Dalji prijem ovog tipa trajao je između 2007. i 2009. godine kada su SAD iz svojih viškova donirale 10 Bell-206B i B-3 kao i 10OH-58C ‘’Kiowa’’. Ove letelice su nakon oktobra 2010. stiacionirane na aerodromu Al Tagadum, od toga helikopteri Bell 206 svih verzija u 200. a OH-58 u 300. trenažnu eskadrilu(prethodno su svi helikopteri Bell 206 i OH-58 bili u 22. trenažnoj eskadrili). Višenamenski helikopter UH-1H-II. Prva 4 od ukupno 16 (po nekim podacima 18) doniranih bivših jordanskih vojnih UH-1H isporučena su januara 2005. a poslednji je stigao 2007. godine. Ovi helikopteri su naknadno dorađeni na standard UH-1H-II ‘’Super Huey’’ i to u američkoj firmi US Helicopters iz Ozarka u Alabami. Iz SAD je naknadno između 2005. i 2007. stiglo takođe 16 helikoptera UH-1H-II iz viškova američkih oružanih snaga. Deo helikoptera UH-1 se kao i Bell-206/OH-58 nalaze u Vazduhoplovnom koledžu Armijske avijacije i to u 500. trenažnoj eskadrili. Ostali popunjavaju 2. izviđačku višenamensku eskadrilu, Transportnog helikopterskog puka u bazi Taji. Dalje unapređenje transportnih sposobnosti usledilo je takođe u 2005. godini kada su SAD donirale tri korišćena transportna aviona C-130E ‘’Hercules’’. Dalja ekspanzija i kupovina polovnih i novih letelica, radara i sistema PVO Veoma brzo Irak je bio sposoban da kupuje vojne vazduhoplove a ne samo da ih dobija. Tako je od 2007-2009. isporučeno 11 aviona Cessna 208B ‘’Grand Caravan’’ od kojih su tri bila transportna Ce208B, tri su bila u varijanti za prikupljanje informacija Ce208B ISR a pet su bili borbeni AC-208B ‘’Attack Caravan’’. Cesne 208 su zamenile avione Comp Air 7SLX u 3. jurišnoj i izviđačkoj eskadrili, Izviđačkog puka u Kirkuku da bi kasnije ova eskadrila bila prebačena u bazu Balad. Laki transportni avion Cessna 208B “Grand Caravan“ / Foto: U.S. Air Force photo/Lt. Col. Scott Voskovitch Iračani su se potrudili da vazduhoplovnu tehniku nabavljaju na više strana a odabirali su i tipove sa kojima su prethodno imali iskustva. Tako je u periodu 2005-2007. iz Rusije kupljeno oko 50 novih srednjih transportnih helikoptera Mi-17 u varijantama Mi-17-1V, Mi-171E, Mi-171Š i Mi-17V-5. Nabavku su ipak finansirale SAD a poslednja 22 isporučena primerka su dorađena u UAE za 245miliona dolara. Par helikoptera dorađen je novom avionikom i naoružanjem i u Srbiji, u Vazduhoplovnom zavodu “Moma Stanojlović“. Još tri Mi-17 stigla su iz Rusije u Irak 2014-15. Irak je nabavljao i polovne helikoptere Mi-8 pa su dva Mi-8T stigla iz jordanske kompanije ‘’Jordan Wings’’ koje je prvo koristila firma ‘’Iraqi Airways’’. Ove helikoptere je za 3,6 miliona dolara 2011-12. remontovao zavod ‘’Севастопольское авиационное предприятие’’ iz Sevastopolja, tadašnja Ukrajina. Srednji višenamenski transportni helikopter Mi-17V-5 na poletanju. Naoružan je sa 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm. Helikopteri familije Mi-8 i 17 uvršteni su u nekoliko jedinica Armijske avijacije čija je Komanda formirana oktobra 2010. godine. Ovi helikopteri pre svega se koriste u Transportnom helikopterskom puku odnosno njegovoj 85. transportnoj eskadrilina aerodromu Al Kut i 4. višenamenskoj eskadrili baza Taji (prethodno u Basri). Ove vazduhoplove na aerodromu Taji koristi i 15. eskadrila za specijalne operacije, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva a za obuku na ovom tipu lete pripadnici 16. trenažne eskadrile, Koledža armijske avijacije u Al Tagadumu. Postoji plan da se deo helikoptera prebaci u bazu Al Kut. Školski avion Cessna 172 / Foto: U.S. Air Force/Airman First Class Randi Flaugh Ubrzo su usledile dalje nabavke iz SAD, za potrebe uspostavljanja sistema obuke pilota avgusta 2007. potpisan je ugovor vredan 10 miliona dolara za kupovinu 18školskih aviona Cessna 172 ‘’Skyhawk’’ čija je isporuka počela oktobra iste godine. Primopredaja prvih 8 aviona izvršena je 9. jula 2008. u bazi Al Mutana kada su primljene i prve tri Cesne 208. Prvi piloti koji su započeli letove na Cesnama 172 nisu bili novi, mladi već oni iskusni koji su leteli u RV Iraka za vreme Sadama Huseina a oni će kasnije postati i instruktori. Treba reći da je Irak nabavio veoma modernu verziju Cesne 172 sa dizel motorom i vrlo moderno opremljenom kabinom tj. tzv. ‘’staklenim kokpitom’’ kao i GPS navigacijskim sistemom firme Garmin. To je između ostalog uticalo da cena pojedinačnog aviona bude 600 hiljada dolara. U početku su instruktori letenja bili samo Amerikanci, vremenom se povećavao broj obučenih iračkih instruktora a oktobra 2009. objavljeno je da je je na ovom avionu obuku završilo 100 studenata od kojih je svaki od njih na početku imao po 15 letova sa američkim instruktorima nakon čega bi oni prelazili u druge jedinice koje su opremljene drugim tipovima vazduhoplova. Prethodno je za samo oko godinu i po dana ova jedinica imala oko 5000 sati naleta. Avioni Cesna 172 prvobitno su bazirali na aerodromu Kirkuk gde je oktobra 2007. otvorena letačka škola. U njenom sastavu se našla i 1. eskadrila sa ovim tipom aviona koja je marta 2011. preimenovana u sadašnju 201. eskadrilu a kasnije je ona prebačena na aerodrom Tikrit. Danas se ova jedinica nalazi u sastavu Letačkog trenažnog puka, Koledža iračkih vazduhoplovnih snaga. Transportni avion Beech King Air 350. Iste 2007. godine u okviru programa ‘’Peace Dragon’’ potpisan je ugovor vredan 132 miliona dolara za 5 aviona King Air 350ER u varijanti za prikupljanje podataka (ISR). Prethodno je kao deo paketa od 160 miliona dolara nabavljen jedan transportni King Air 350 koji je služio i za obuku. 2015. godine isporučen je još jedan primerak u verziji za ISR. Jedinica koja koristi ove avione jeste 87. izviđačka eskadrila, Transportnog puka na aerodromu Al Mutana. Za potrebe osmatranja vazdušnog prostora 2006. je nabavljen a 2009. isporučen jedan radar AN/TPS-77 dok je 2011. naručen još jedan koji je stigao 2013. a plaćen je 26miliona dolara. Za naoružavanje aviona AC-208B 2009. nabavljeno je 20 protivoklopnih raketa AGM-114A ‘’Hellfire’’ dok je 2012. naručeno 200 AGM-114L za helikoptere Bell-407 čije će prva kupovina uslediti 2009. Prvo su naručena tri trenažna T-407 za 6,9miliona dolara, potom su 2009. kupljena 24 naoružana Bell 407 (iračka oznaka IA-407) za 60 miliona dolara koji su isporučeni 2012-13. Prethodno su 2011. stigla triprimerka. Laki borbeni helikopter IA-407 naoružan mitraljezom i lanserom nevođenih raketnih zrna. Još 16 Bell-407GX isporučeno je 2014-2015 a za naoružane primerke je 2013-2014. stiglo još 175 AGM-114L a kao pomoć u borbi protiv tzv. Islamske države SAD su 2014. godine donirale još 1500 ovih raketa. Trenažni T-407 kao i skoro polovina izviđačko-borbenih IA-407 čine sastav 21. jurišne helikopterske eskadrile, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva na aerodromu Taji. Malo veći broj IA-407 leti u 22. jurišnoj helikopterskoj eskadrili, Transportnog helikopterskog puka u bazi Al Tagadum. Školski avioni T-6A “Texan II“ / Foto: U.S. Air Force/SrA Tyler Placie Nakon nabavke Cesni 172 Irak je nastavio sa ulaganjima u avione za obuku kupivši 15 turboelisnih T-6A ‘’Texan II’’ (američka varijanta švajcarskog PC-9) za ukupno 257 miliona dolara od čega su samo avioni plaćeni oko 75 miliona. Avioni su isporučeni u bazu Imam Ali i ušli su u sastav 203. eskadrile (do marta 2011. 3. eskadrila) Letačkog trenažnog puka. Do skora su svi irački T-6A bili neoperativni a inicijativa za njihovo vraćanje u letno stanje pokrenuta je pre nekoliko meseci. Imajući u inventaru Cesnu 172 i T-6 nastao je ogromni raskorak u obuci iračkih pilota i to zbog velikih razlika u konfiguraciji i performansama između ova dva tipa aviona, jedan je bio dvosed visokokrilac sa dizel motorom i rasporedom sedišta jedno pored drugog a drugi turboelisni niskokrilac sa rasporedom sedišta jedno iza drugog. Tako je Irak krenuo u potragu za rešenjem ovog problema a prethodno je još 2007. godine pokazao interesovanje za projekat srpskog školskog aviona Lasta. Irački pilot na obuci za avion Lasta-95N na aerodromu Batajnica / Foto: Dušan Atlagić Iraku je Lasta sasvim odgovarala i ova država je kao prvi naručilac aviona postala ujedno i finansijer završetka njegovog razvoja. U 2007. godini naručeno je 20primeraka po jediničnoj ceni od 300 hiljada dolara a Laste su bile deo paketa naoružanja u vrednosti od 253 miliona dolara. Opcija za još 16 aviona nikada međutim nije realizovana. Prvi let prototipa Laste 95 izvršen je 5. februara 2009, a prototip iračke varijante Lasta-95N 24. februara 2010. Prve Laste Iraku su isporučene juna 2010., a poslednji avioni stigli su u Irak jula 2011. Do marta 2011. bili su u sastavu 2. eskadrile Letačkog trenažnog puka. U pripremama za prijem aviona, 8 iračkih pilota je dva puta boravilo na aerodromu Batajnica gde su obučavani u Tehničko-optinom centru. Oni su kasnije predstavljali prve instruktore i nastavnike letenja na ovom avionu u Iraku. Zanimljivo da je Irak je za svoje primerke insistirao da mogu da nose naoružanje pa tako njihova verzija može da na dva potkrilna nosača ponese do 220 kg tereta pre svega kontejnere sa mitraljezima 7,62 i 12,7 mm i bombe kalibra do 100 kg. Nakon nekoliko meseci probnih letova februara 2012. započela je obuka oko 200 kadeta na avionima Lasta-95N u vazduhoplovnoj bazi Tikrit u kojoj se nalazi Koledž iračkih vazduhoplovnih snaga. Međutim, samo mesec dana kasnije, nakon ukupno 600 sati naleta, flota je prizemljena zbog problema sa motorima Lycoming AEIO 580B1A. Rešavanje ovog problema ali i modifikacija komandi leta ekipe inženjera i tehničara VTI i fabrike aviona Utva započeli su sredinom maja 2013. Laste na jednoj od svečanosti povodom promocije novih pilota RV Iraka. Srpski stručnjaci ustanovili su da je došlo do problema podmazivanja motora prilikom startovanja. Proizvođač motora Lycoming je priznao postojanje defekta i ponudio tehničko rešenje koje je primenjeno na iračkim Lastama nakon čega su normalne operacije aviona bile nastavljene ali uz smanjenje resursa motora i veću potrošnju ulja, što je povećalo realni trošak sata leta. Dorada komandi leta iračkih Lasta nastala je kao posledica tragičnog udesa koji se 26. septembra 2012. desio u Srbiji. Intenzitet borbe protiv tzv. Islamske države značajno je porastao decembra 2013. godine zbog čega su početkom 2014. iračke Laste prebačene u bazu Imam Ali(bivši naziv Talil) što se pokazalo kao dobar korak jer su u leto 2014. bazu Tikrit napale formacije islamista i osvojile je pri tom ubivši najmanje 1566 studenata i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe. Do dolaska jurišnih aviona Su-25 početkom jula 2014. iračke vazduhoplovne snage imale su izuzetno skromne mogućnosti u dejstvima po ciljevima na zemlji. Imali su samo pet aviona AC-208B “Combat Caravan“, naoružane transportne helikoptere Mi-17 kao i školske avione Lasta. Nakon dolaska jurišnih aviona Su-25 i borbenih helikoptera Mi-28 i Mi-35M, Laste su ponovo upotrebljavane samo za obuku pilota. Jedini udes iračkih aviona dogodio se 17. aprila 2017. kada je prilikom poletanja iz matične baze došlo do problema sa motorom zbog čega je posada morala prinudno da sleti a tom prilikom avion je uništen ali su pilot i kopilot preživeli. Iračke Laste se, kao što smo već naveli nalaze u bazi Imam Ali gde popunjavaju 202. eskadrilu Letačkog trenažnog puka. Srednji transportni avion C-130J-30 “Super Hercules“ / Foto: Facebook stranica RV Iraka Značajno unapređenje transportne avijacije dogodilo se 2009. kada je za 293miliona dolara naručeno 6 transportnih avioniona C-130J-30 ‘’Super Hercules’’ koji su stigli tokom 2012. i 2013. Trenutno Super Herkulesi kao i stariji C-130E lete u 23. transportnoj eskadrili, Transportnog puka sa komandom u bazi Al Mutanakod Bagdada. Irački An-32 naoružan bombama. Pre toga od Ukrajine je za 99 miliona dolara naručeno 6 An-32B koji su isporučeni 2011-2012. i čija je danas matična jedinica 33. transportna eskadrila, Transportnog puka takođe u bazi Al Mutana. Dva primerka su bila dorađena da nose bombe, prvi je nosio 4 spoljna nosača na bokovima trupa BDZ-34 za 4 bombe kalibra do 500 kg dok je drugi u tovarnom prostoru, u unutrašnjosti aviona mogao da na prenosivom valjkastom transporteru sa vođicama ponese 4 bombe kalibra 227 kg. Dva laka višenamenska helikoptera Gazela na jednoj od vojnih parada. Irak se u opremanju svojih vazduhoplovnih snaga oslonio i na Francusku nabavivši 2010. domaćim pilotima dobro poznate lake višenamenske helikoptere Gazela. Tada je iz viškova francuske avijacije stiglo šest polovnih SA-342M ali je to bio samo deo velikog posla nabavke novih lakih višenamenskih borbenih helikoptera EC-135. Gazele baziraju na aerodromu Taji i lete u 88. jurišno-trenažnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka. Iz Nemačke su 2009., preko Francuske, naručena 24 naoružana EC-635T2+ (vojna verzija helikoptera EC-135, sada H135) koji su koštali 360 miliona evra a isporučeni su tokom 2011. i 2012. Ceo posao pratio je korupcionaški skandal uz optužbe da su određeni irački generali primili mito kako bi se nabavka realizovala. U opremanju i naoružavanju ovih helikoptera je učestvovala Južnoafrička Republika od koje je u periodu 2010. do 2015. nabavljeno 380 protivoklopnih raketa Ingwe. Laki izviđačko-borbeni helikopter EC-635T2+/ Foto: Ministarstvo odbrane Iraka EC-635 su bili prvi ozbiljnije naoružani helikopteri oružanih snaga Iraka a nabavljeni su pre svega za osmatranje i prikupljanje informacija kao i za protivpobunjeničku borbu. Opremljeni su sistemom SAWS (Stand Alone Weapon System) koji omogućuje upotrebu elektro-optičkog osmtaračkog sistema sa televizijskom i infracrvenom kamerom, sistemom za zaštitu helikoptera od lakih prenosivih raketnih PVO sistema kao i upotrebu nevođenih i vođenih ubojnih sredstava. Helikopteri su ušli u sastav 55. jurišne eskadrile Armijske avijacije koja se danas nalazi u sastavu 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva i bazira na aerodromu Taji sa detašmanom u bazi Al Rašid kod Bagdada. U borbi sa tzv. Islamskom državom jedan irački EC-635 je oboren 13. decembra 2014. u rejonu Bayji uz pogibiju oba člana posade. Višenamenski borbeni avion F-16IQ, varijanta F-16C Block 50/52 za Irak. Svoje prve borbene avione Irak će naručiti 2011., izabran je američki F-16, za tri milijarde dolara kupljeno je 18 aviona Blok 50/52 u varijanti F-16IQ od toga 12jednoseda F-16C i 6 dvoseda F-16D. Prvi avioni trebali su da stignu leta 2014. ali je zbog bezbednosne situacije u zemlji to odloženo za sledeću godinu pa su prva četiri primerka stigla tek 14. jula 2015. Januara 2016. je za dve milijarde dolara kupljeno i naoružanje za njih i to 150raketa vazduh-zemlja AGM-65D, G, H, K ‘’Maverick’’, 24 rakete vazduh-vazduh AIM-9M ‘’Sidewinder’’, 14120 bombi Mk 82 i BLU-111, 2400 bombi Mk 84 i BLU-117, 10 vežbovnih bombi Mk 82 i Mk 84, 400 laserski vođenih bombi GBU-10 i 8000GBU-12, jedan rezervni top M61 ‘’Vulcan’’. Pored toga nabavljeno je 20 nišanskih sistema na kacigi pilota JHMCS i 4 zemaljska sistema za proveru stanja vođenih avio-bombi. Od Nemaca je prethodno 2013. kupljeno 90 polovnih raketa vazduh-vazduh AIM-9L koje su dorađene na standard AIM-9L/I-1. Dvoseda varijanta F-16D. Za avione F-16 je 2012. kupljeno 20 nišansko-navigacijskih sistema AN/AAQ-33 Sniper za 32 miliona dolara. Još 18 F-16, takođe 12 F-16C i 6 F-16D narućeno je 2013. godine za 890 miliona dolara. Potom je za iračku flotu ovih aviona 2015. naručeno i 2000 projektila WGU-59 APKWS koji su stigli tokom 2016-17. Prethodno su 2015. nabavljena 4 rezervna radara AN/APG-68(V)9 kao i 4kontejnera sa izviđačkom opremom DB-110 koja su koštala 71 milion dolara. Danas Irak ima 23 F-16 koji se nalaze u bazi Balad, u sastavu 9. lovačke eskadrile, Lovačkog puka. Artiljerijsko-raketni sistem Pancir-S1 je trenutno najmoćnije PVO sredstvo iračke vojske. Jedinice za protivvazduhoplovna dejstva dobile su prve sisteme 2012. godine kada je iz Rusije nabavljeno 500 lakih prenosivih raketnih sistema Igla-S. Potom je 2013. od SAD kupljeno 8 lakih mobilnih raketnih sistema AN/TWQ-1 ‘’Avenger’’ malog dometa koji su ipsoručeni 2014. i plaćeni su 105 miliona dolara. Nešto ranije 2012. godine za njih je naručeno 200 raketa FIM-92 ‘’Stinger’’. U paketu naoružanja iz Rusije koji je vredeo 4,2 milijarde dolara a koji je potpisan 2012. godine našlo se i 24 (po nekim podacima 48) artiljerijsko-raketnih sistema 96K6‘’Pancir-S1’’ za koje je kupljeno 600 raketa. Neke od poslednjih nabavki iz SAD realizovane su 2013. kada je kupljeno 13osmatračkih radara AN/MPQ-64 ‘’Sentinel’’ malog dometa koji se obično uvezuju sa sistemima PVO kratkog dometa. Iste godine naručeno je i 10 sistema malih bespilotnih letelica ScanEagle koji su predati Iraku 2014. Borbeni helikopter Mi-28NE, primerak koji se na fotografiji nalazi na zemlji poseduje radar N025E koji se nalazi na jarbolu iznad nosećeg rotora. Velika količina naoružanja i vojne opreme nabavljene iz Rusije za 4,2 milijarde dolara obuhvatao je osim već spomenutih PVO sistema Pancir i desantno-jurišne helikoptere Mi-35M kao i borbene helikoptere Mi-28. Svi pomenuti helikopteri ušli su u sastav Armijske avijacije i kojoj je Ratno vazduhoplovstvo u međuvremenu predalo većinu helikoptera sa kojima je raspolagalo. Isporučeno je ukupno 28 Mi-35M, 15 Mi-28NE i 4 Mi-28UB (označeni takođe kao Mi-28NE, verzija sa udvojenim komandama). Borbeni Mi-28 uvršteni su u 28. jurišnu eskadrilu, Borbenog helikopterskog puka u Al Kutu. Desantno-jurišni helikopter Mi-35M dejstvuje po položajima pripadnika oružanih formacija tzv. Islamske države. Irak se dakle odlučio da nabavi prave borbene helikoptere a ne samo da se osloni na naoružane Bell 407 i EC-635. Kupio je najsavremeniju verziju helikoptera Mi-24 sa kojim je već dugo godina imao iskustva. Ovoga puta stigli su moderni Mi-35M a prva isporuka realizovana je novembra 2013. a pripali su 35. jurišnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka na aerodromu Taji. U borbenim dejstvima protiv tzv. Islamske države 2014. godine oborena su dva helikoptera, jedan 16. juna a drugi 3. oktobra. U udesima su izgubljena još tri, jedan 22. avgusta 2015, drugi 4. aprila 2016 i treći 4. januara 2017. Trojka iračkih jurišnika Su-25, prvi u formaciji, dvosed Su-25UBK pripadao je Iranu. Kako je Irak u sukob sa snagama tzv. Islamske države dočekao bez borbenih aviona jer američki F-16 zbog loše bezbednosne situacije još nisu bili isporučeni, Iračani su odlučili da se nabave ruski Su-25 koje su pripadnici RV Iraka veoma dobro poznavali s obzirom da su ga pre 2003. godine već koristili. Prvi od, kako će se kasnije pokazati 5 Su-25 iz Rusije isporučeni su 28. juna 2014. i to su bili prvi pravi borbeni avioni u inventaru novog RV Iraka. Irački Su-25 na ispitivanjima fugasnih bombi domaće proizvodnje. Potom je u pomoć priskočio Iran koji je poslao svih 7 aviona Su-25K i Su-25UBK koji su, što je interesantno, 1991. za vreme Prvog zalivskog rata, preleteli u Iran. Naknadno su 17. aprila 2016. isporučena još 4 ruska polovna Su-25 koji su remontovani u 121. remontom zavodu u Kubinki. U međuvremenu je sklopljen i ugovor sa Belorusijom od koje je kupljeno 9 polovnih Su-25 i Su-25UB koji su stigli tokom 2015-16. Iračke pilote obučavali su Iranci ali je deo njih kasnije poslat u Rusiju i Belorusiju. Prema poslednjim informacijama oko 20 Su-25 nalazi se u bazi Al Rašid kod Bagdada, u sastavu 109. jurišne eskadrile, Borbenog puka. Laki višenamenski borbeni T-50IQ, jedan od najmodernijih aviona iračkih vazduhoplovnih snaga / Foto: Facebook stranica RV Iraka Krajem 2013. godine, tačnije 12. decembra sa Južnom Korejom je potpisan ugovor vredan 1,1 milijardu dolara za nabavku 24 školsko-borbena aviona T-50 ‘’Golden Eagle’’’ u varijanti T-50IQ koja predstavlja verziju lakog borbenog aviona FA-50. Osim aviona plaćena je obuka pilota i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe kao i logistička podrška. Naknadno je sa Korejancima potpisan i ugovor o održavanju i to za narednih 20 godina što je plaćeno milijardu dolara. Prvi irački T-50IQ poleteo je 13. jula 2015. a prvih pet primeraka je zvanično predato RV Iraka decembra iste godine. Za sada je isporučeno 12 aviona, prvih 6 stiglo je u Irak marta 2017. a drugih šest 5. juna ove godine. Avioni se nalaze u vazduhoplovnoj bazi Al Šajbah, u 204. trenažnoj eskadrili (do marta 2011. 4. trenažna eskadrila) iz sastava Trenažnog letačkog puka, Koledža iračkog RV. Irak je nabavio još jedan tip borbenog aviona i to od nekada tradicionalnog snabdevača vojnim avionima – Češke. Za vreme ČSSR od njih su nabavljani školsko-borbeni avioni L-29 ‘’Delfin’’ a zatim i L-39 ‘’Albatros’’. 2014. godine potpisan je ugovor vredan 200 miliona dolara za kupovinu naoružanja a u paket su ušli i laki višenamenski L-159 ALCA uz isporuku 10 jednoseda L-159A i dvadvoseda L-159T1 od kojih je jedan bio prerađeni jednosed iz čeških viškova a drugi novoproizvedeni primerak. Još tri jednoseda nabavljena su kao izvor rezervnih delova. Irački piloti na preobuci u Češkoj za avion L-159 ALCA. Prvi avioni predati su Iraku samo 88 dana nakon što je ugovor stupio na snagu a prva tri primerka (dva jednoseda i dvosed) su zvanično preuzeta 26. septembra 2015. godine da bi prva dva aviona sletela u Irak 5. novembra iste godine. Februara 2016. iz Češke se sa preobuke u Irak vratilo 6 pilota nakon čega su u matičnoj bazi započeli taktičku obuku. Već u maju su je završili i svoju prvu borbenu misiju izveli su 12. juna uz upotrebu klasičnih avio-bombi Mk-82. Jedno vreme oba dvoseda su se nalazila u Češkoj radi obuke iračkih pilota a prvi od njih, novoproizvedeni primerak, predat je Iračanima decembra 2016. Na preobuku su poslati piloti koji su već imali solidno letačko iskustvo a za vreme preobuke na L-159 naleteli su obično 30-35 sati. Česu su u Baladu bili organizovali i tim savetnika dok je kompanija Aero Vodochody obezbedila vazduhoplovnotehničku službu za održavanje aviona u drugom stepenu koje su kasnije preuzeli Iračani. Od naoružanja na iračkim L-159 su za sada primećene samo klasične avio-bombe Mk-82, za obuku se koriste kontejneri SUU-5003 koji osim što nose 6 vežbovnih bombi BDU-33, imaju mogućnost ispaljivanja 4 nevođena raketna zrna CRV-7kalibra 70 mm. Irački L-159 se nalaze u bazi Balad (prethodno poznata kao Al-Bakr, nakon okupacije tu su boravile američke trupe i baza je nosila naziv isturena operativna baza Anaconda u kojoj je u jednom trenutku bilo 30000 vojnika) 80 km severno od Bagdada u 115. taktičkoj eskadrili, Lovačkog puka. Iako je ALCA već upotrebljen u dejstvima protiv tzv. Islamske države, puna borbena gotovost eskadrile biće postignuta krajem ove godine. U plani je modernizacija ovih aviona uz integraciju nišansko-navigacijskog kontejnera i vođenih ubojnih sredstava, pre svega vođenih bombi i raketa vazduh-zemlja kao i nabavka raketa vazduh-vazduh. Kineska izviđačko-borbena bespilotna letelica CH-4B. U borbi protiv Islamske države Iračani su prema dostupnim fotografijama i video snimcima, vrlo efikasno upotrebili borbene bespilotne letelice CASC CH-4Bkineske proizvodnje. 23. januara 2015. godine stiglo je 4 CH-4B a uz njih i 20malogabaritnih protivoklopnih raketa AR-1 i 20 malogabaritnih vođenih bombi FT-9. Jedinica koja koristi ove BPL odnosno 100. izviđačko-borbena eskadrila(prethodno 84. eskadrila iste namene) je direktno potčinjena Komandi Armijske avijacije i nalazi se na aerodromu Al Kut. Iračani su osnovali i svoju obaveštajnu službu INIS – Iraqi National Intelligence Service koja je prema dostupnim podacima od SAD 2010. godine dobila 9 aviona i to tri DHC-6 koji su pripadali agenciji CIA i 6 U-28A (dorađeni švajcarski Pilatus PC-12). Ovi avioni poseduju opremu za prikupljanje informacija izviđanjem i osmatranjem, otkrivanje i identifikaciju ciljeva. Baziraju na aerodromu Al Rašid i pod komandom su Ministarstva unutrašnjih poslova. Prema dostupnim podacima danas se koriste dva DHC-6 i 4 U-28A. Živojin BANKOVIĆ
  22. ŠTA JE BILO OD TOG DUGO NAJAVLJIVANOG RUŠENJA REPUBLIKE SRPSKE? APSOLUTNO NIŠTA, NIJEDAN JEDINI INCIDENT Ne sećam se da sam u životu prisustvovao većoj ljudskoj pobedi Kao što je bila večeras pobeda Davora Dragičevića I četrdeset i više hiljada ljudi koji su došli na skup podrške porodici Toliko je Davor, kao i ljudi oko njega, probudio ponosa i dostojanstva da je to nestvarno Pritom sam sve vreme dobijao informacije iz Srbije da se radi o državnom udaru Da je na ulicama Banja Luke haos i da ne pričam kakve sve laži A ja pred očima vidim potpuno drugu sliku, ljude prepune optimizma, vere, nade Što se napokon pojavio čovek kome veruju, da izrazi ono što oni ne mogu a osećaju Rećiću samo da sam negde oko 21h u povratku do stana gde sam odseo U opuštenom razgovoru šetao i pričao sa policajcima, bilo ih je desetak Nikakvi incidenti, nijedan razbijen prozor, ništa, ništa, ništa Totalno razumevanje situacije i podrška Za to vreme, srpski mediji, već mesecima unazad projektuju rušenje države i Republike Srpske Dok se, zapravo, radi o ogromnom nezadovoljstvu naroda Dodikom Dodik nije država, Dodik nije republika srpska Kao da ne postoji niko drugi osim njega koji bi mogao sve to da vodi Koliko Vučićevi mediji lažu shvatio sam ponajviše ovih dana Kada svojim očima gledam jedno a čitam nešto sasvim drugo Ako je Srbija pravi prijatelj Republike Srpske trebala je da stane uz Pravdu za Davida Konferencija u Beogradu bila je, manje više, potpuno ignorisana Milomir Marić se zajedno sa Dodikom sprdao sa tim Teša Tešanović zajedno sa Miroljubom Petrovićem Miroslav Lazanski takođe Bez trunke savesti i odgovornosti Svodeći sve na prevaru i vešto režiranu nameštaljku Gde je ta obojena revolucija koju vode amerikanci Gde su ti britanski specijalci o kojima se kod Marića svakog jutra govori Rećiću samo jedno – KAKO VAS NIJE SRAMOTA VI IZDAJETE SRPSKI NAROD, OBEZVREĐUJUĆI ONE LJUDE KOJI SE BORE A NE LJUDI KOJI SKORO 200 DANA MIRNO STOJE I TRAŽE PRAVDU TI ISTI BORCI KOJI SU GINULI ZA REPUBLIKU SRPSKU Umesto da su prepoznali čast i poštenje tih ljudi Želju da se slučaj Davida Dragičevića reši bez kapi prolivene krvi Oni izmišljaju priču o nekakvom novom 5om oktobru Toliko tekstova je napisano o tome da se sprema haos Mesecima unazad je najavljivano I šta se večeras od toga desilo Apsolutno ništa Narod ima pravo da ne želi Dodika Narod ima pravo da se stidi svoje vlasti Da je menja i uređuje kako želi To su pokazali večeras, jasno, glasno A kroz Davora Dragičevića je sve to kulminiralo do neslućenih granica Posmatrao sam Davora predhodnih dana Kruži priča da njime manipulišu političari, amerikanci i ne znam ko Iskreno, gledajući Davora Ne da je nemoguće manipulisati njime nego je on taj koji sve to vodi Pogledajte slike sa Davidovog Trga od večeras, snimke I sve će vam biti jasno Narod traži promene, narod traži pravdu A Srbija umesto da shvati kako ti ljudi žive i koliko su obezvređeni Ona ih tretira kao izdajnike i strane plaćenike Zato treba da ih je sramota Što nasedaju na Vučićevu propagandu Kome se čitava politika, oduvek, od prvog dana njegove politike Zasnivala na propagandi Zar su banjalučani toliko glupi da ne znaju kako žive u svojoj državi Pa mi iz Srbije treba da im pričamo da su prevareni, slagani Srbija živi u daleko većoj iluziji Zato je u slučaju Pravde za Davida nije bilo nigde A prećutno je stala i ostala na strani ubica https://radiogornjigrad.wordpress.com/2018/10/06/stefan-simic-kako-se-srbija-obrukala-povodom-pravde-za-davida/ radio gornji g
  23. „Kad je Izrael proglasio nezavisnost 14. maja 1948, ujedinjene članice Arapske lige pošle su u rat protiv jevrejske države. Izolovani, brojčano daleko slabiji i bez adekvatnog oružja, Izraelci su otpočeli grozničavu potragu za oružjem širom sveta. Među nekoliko zemalja spremnih da ih podrže uprkos embargu UN bile su dve socijalističke države, Jugoslavija i Čehoslovačka, koje su pozitivno odgovorile na zahtev da prodaju svoje vojne viškove…“ počinje priča naslovljena „Velveta“. Boris Ciglić, istraživač domaće vazduhoplovne istorije i autor nove knjige u izdanju Tango Six Publishinga „Zaboravljeni album“, priča nam jednu od interesantnijih hladnoratovskih igara sa vazduhoplovnim zapletom. Mlada država Izrael u žurbi je da nabavi lovce, prijateljske zemlje imaju volju koju dobro naplaćuju ali je logistika izazov budući da sve mora biti obavljeno u potpunoj tajnosti. Jugoslovenska Uprava državne bezbednosti (UDBA) pomaže, odabrano je tada napušteno letilište Kapino polje pokraj Nikšića: „Svi nepotrebni delovi opreme, poput topova, oklopa, boca sa kiseonikom i radio-stanica su demontirani, a u trupove su ugrađeni dopunski rezervoari od 79 galona, klizni britanski rezervoari od 90 galona okačeni su pod trupove, a po dva rezervoara iz nemačkih zaliha od po 300 litara ispod krila aviona. Sa svim na mestu, operacija „Velveta“ mogla je da počne.“ Knjigu „Zaboravljeni album“ možete naručiti po promotivnoj ceni putem ovog linka. Za sve narudžbine iz Srbije Tango Six Publishing snosi troškove poštarine.
  24. Superjunaci u posjeti Bosni i Hercegovini Kako to onda izgleda kada se sila superjunaka sretne sa tvrdoglavom bosanskom glavom Naš poznati strip crtač, Filip Andronik, već nekoliko mjeseci ilustruje svjetski poznate superjunake u posjeti našoj domovini. Superjunake bije glas/stereotip da su sjajni i moćni, a nas Bosance bije glas da smo gorštaci i malo prgav narod. Kako to onda izgleda kada se sila superjunaka sretne sa tvrdoglavom bosanskom glavom - eh, to možete vidjeti u izboru iz serije ilustracija koje vam predstavljamo. Ko je pak Filip Andronik? Filip Andronik je nagrađivani strip crtač iz Sarajeva, najpoznatiji po svom strip serijalu o "Amneziji, superjunaku s problemom sa pamćenjem". Njegove ilustracije i stripovi su objavljivani u domovini i inostranstvu, a on trenutno radi kao strip crtač za izdavačku kuću Delcourt iz Francuske. * http://www.prometej.ba/clanak/kultura/strip/filip-andronik-superjunaci-u-posjeti-bosni-i-hercegovini-3611
×
×
  • Create New...