Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'jer'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Милан Ракић

    Drago Pilsel: Ostajem u Hrvatskoj jer sam Srbin i pravoslavac

    Jedna diplomatkinja mi je ovih dana rekla da joj prilaze neki ljudi, često su to umjetnici, koji joj se povjere i kažu joj ispod glasa: ”Znate, ja sam Srbin/Srpkinja”. Diplomatkinja mi je zatim kazala da tim ljudima odgovara: ”I kakve to ima veze?” Zapravo, razgovarali smo o tome da se mnogi Srbi, premda su umjetnici ili neke druge javne osobe, ponašaju neprikladno srameći se priznati etničko porijeklo. Ja taj problem nemam: mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje? Grozim se onih koji sebi uzimaju pravo diktirati drugima što imaju biti i kako se moraju izjašnjavati. Pa ću onda kazati da smatram groznim oblikom šovinizma i rasizma izjavu predsjednika HSS-a Kreše Beljaka koji Zlatka Hasanbegovića smatra izdajicom bošnjaštva, jer se rečeni desni (pa makar nekima bio i ekstremno desni) političar, koliko mi je poznato, smatra Hrvatom koji je i musliman. A onda ću dodati i da se šovinizam i slični oblici netolerancije šire u našim medijima, pa čitam kolumnu neke gospođe koja si daje pravo vrednovati tko je izvorniji Zagrepčanec: Bandić ili Hasanbegović? Mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje? Sve je to užasno, neprihvatljivo i gadljivo. I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija? Koji se vama vrag događa? Ja želim biti Srbin i pravoslavac i baš mi paše kada mi stižu poruke u inbox ili kad mi se u komentarima ispod članaka (u kojima se inače o meni govori) poručuje da sam ”čedo”, ”Jovan” ili da se pokupim u tri p…e materine, što će reći u Srbiju. Ono što mene i dalje ohrabruje je stav kojim je vladika Porfirije Perić započeo i nastavlja svoju službu: ”Naglašavam, ne postoji alternativa – moramo učiniti sve da prihvatimo jedni druge onakvima kakvi jesmo”. Pozdravljajući ”sve građane Hrvatske i Slovenije – pravoslavne, katolike i svih drugih vjeroispovijesti, ali i agnostike ili ateiste”, mitropolit Porfirije je naglasio: ”Dolazim otvorena srca nastojeći primijeniti tri načela – dijalog, praštanje i pomirenje, uz poruke da moramo prihvatiti jedni druge onakvima kakvi jesmo.” Onaj glumac ili ona glumica, da spomenemo samo neke, koji se srame svog srpstva, možda i pravoslavnog krštenja, meni su poziv da budem Srbinom i pravoslavcem. Ali, zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima. Sada kad imam novu knjigu u knjižarama i izlozima (”Povratak Adolfa Pilsela”, VBZ) i kada mi mnogi prilaze da mi čestitaju zbog ispravnog načina tumačenja hrvatstva, zbog toga što sam opet, možda i najjasnije do sada, opisao nužnost distanciranja od nacizma i ustaštva, ja im se zahvaljujem s nelagodom jer kako da im pojasnim da sam ipak Srbin i pravoslavac? I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija? Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema gospođi koja kasni jedno tri desetljeća (da, baš tako znaju biti neinformirani ti duhom osiromašeni Hrvati) u saznanju da sam ja odavno, bit će eto i više od trideset godina, napustio hrvatstvo kao profesiju da bih obgrlio kršćanstvo kao formu mentis. I baš to kršćanstvo me otjeralo u stanove Srba koje je Gojko Šušak bacao van na ulice ne bih li letio s njihovim namještajem kroz prozor. Upravo me to kršćanstvo dovelo do mnogih zapaljenih sela, pa tako i do sela Komić kod Udbine da sahranimo ostatke najstarije žrtve postolujnih strahota u režiji Franje Tuđmana i tog istog Šuška. 93-godišnju Savu Lavrnjić smo pronašli tek u veljači 1996. zavezanu žicom za sina i bačenu ispred njene kuće. Ne mogu ja drugačije. I znam da me to košta. Pretpostavljam da mnogi ne znaju što učiniti sa Srbinom i pravoslavcem koji je oženio (podunavsku) Njemicu, k tome i protestankinju koja dolazi iz filipinske prašume. Ja njih razumijem. Kažu da je teško biti Srbin i pravoslavac. Premda to uopće ne bi nikome trebalo biti breme. Dapače. Veli sveti apostol Pavao (Gal 3, 28) da smo svi jednaki, da su naše razlike ništavne ako smo jedno u Bogu. Pa i ovo: “Uistinu, mi smo svi – bilo Židovi bilo Grci, bilo robovi bilo slobodnjaci – kršteni jednim Duhom u jedno tijelo. I svi smo napojeni jednim Duhom” (1 Kor 12, 13). Smeta li te brutalnost hrvatske policije prema migrantima i izbjeglicama na granici s BiH? Budi Srbin iz kolone kod Bosanskog Petrovca koju zrakoplovi HRZ tuku mitraljezima. Boli te srce kad gledaš djecu migranata i izbjeglica pod snijegom na otvorenom? Otiđi u Jasenovac ili u ustaški logor u Sisku i stani među kozaračku djecu, onu istu kojoj se kao hijene smiješe Velimir Bujanec, Vlado Košić, Roman Leljak, Jakov Sedlar, Igor Vukić… Zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima Pozvao bi sirijsku obitelj na božićni ručak? Svakako, i ne zaboravi pozvati zabačene bake Jovanke po Lici, Baniji i Kordunu. Pamtim da se na početku ratnih sukoba devedesetih često spominjao slučaj vukovarskog novinara Stjepana Penića, mučki ubijenog i izmasakriranog u Dalju kod Osijeka. Pokojni franjevac Ljudevit Maračić podsjetio me da je Penićeva supruga u razgovoru za Veritas, mjesečnik franjevaca konventualaca, u svoje i u ime svojih triju kćeri dotadašnjim susjedima i ubojicama svoga muža poručila: ”Mi vas ne mrzimo i sve vam opraštamo!” Poruka gospođe Penić, nekima možda daleka ili paradoksalna, pravi je kršćanski odgovor i dokaz da u ratu nisu srozane sve vrijednosti. Fra Ljudevit je s pravom naglasio da je odupiranje mržnji pravi herojski čin koji zahtijeva veliku samozatajnost. Kad ne bismo bili toliko na udaru političkog primitivizma i onih koji svoju moralnu prazninu i duhovni nemir pretvaraju u osvetničku hajku na ”krivce”, shvatili bismo da mnogo takvih heroja živi oko nas. Ali meni nije dovoljno to što ljudi znaju i žele praštati ili trpjeti uvrede i prozivanja. Meni je od životne važnosti što mogu biti Srbin i pravoslavac. I kad bolje razmislim, vidim da nisam napustio ovu duhovno opustošenu i ekonomski razvaljenu zemlju jer pronalazim neku čaroliju i atrakciju u tome da budem Srbin i pravoslavac. Naše područje je negativan primjer koji smo ovdje stvorili svi mi zajedno. Mislim, zajedno s ocem Danilom Ljubotinom, da se svi mi koji pružamo ruku jedni drugima u svakodnevnom životu želimo izdignuti iz naših ograničenja, ali je potrebno iscijeliti duhovne rane na nekom drugom planu koje su nanijele jedna Crkva drugoj, jedan narod drugomu u vjekovima i vremenima kada su bile/i u sukobu. Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema toj gospođi Apetiti prema moćima ovoga svijeta naglo su narasli, gramzljivost nas ždere, razara iznutra, čini nas svadljivima, razjaruje naš ego koji poprima nekontrolirane oblike. Ljudi nisu svjesni koliko su smiješni i ružni kad njima vlada egoizam. Mržnja se prodaje naveliko, na mržnji se grade politike, izborne kampanje, odnosi u društvu… Tražio sam neki dan tople papuče s anatomskim uloškom da poklonim supruzi. Dogodilo se to u nekoj apoteci. Bilo je više ljudi. Apotekarka mi pruža jednu papuču. Pipam, ”zgodno”, velim, a onda neoprezno, ali normalnim glasom kažem ”Made in Serbia”. Istog časa se društvo okrenulo prema meni, a apotekarka se krenula ispričavati. Pomislio sam joj reći: ”Ne brinite, ja sam Srbin i pravoslavac”. Zaključio sam da ću je još više zbuniti, pa sam zašutio. Pogriješio sam. Jer ne vidim drugi izlaz nego da Hrvati budu Srbi i da Srbi budu Hrvati.
  2. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  3. Ministar odbrane Aleksandar Vulin otvorio je juče novu vojnu ambulantu u naselju Bežanijska kosa, u koju će biti premešteno zdravstveno osoblje i pacijenati iz ambulante koja je zatvorena u bloku 63. Nova ambulanta, u kojoj će raditi dva lekara i dve medicinske sestre, ima tri ordinacije, laboratoriju i apoteku, čije osoblje je „preraspoređeno“ iz Vojnomedicinskog centra (VMC) Novi Beograd. Vulin je rekao da je nova vojna ambulanta opremljena i puštena u rad nakon što je predsednik Srbije i glavnokomandujući vojskom Aleksandar Vučić „izdao naređenje da vojska mora biti jaka i zadovoljna“. Jaka, objasnio je Vulin, kad se naoružava i obezbeđuje obuka, a zadovoljna kad je obezbeđena materijalno, stambeno i sa zdravstvenom zaštitom. On je najavio i da će ambulanta na Bežaniskoj kosi uskoro dobiti i službu hitne pomoći. Načelnik Uprave za vojno zdravstvu pukovnik Uglješa Jovičić rekao je da je na početku godine Vulin dao nalog da se napravi „kvalitativni iskorak u pružanju zdravstvenih usluga vojnim osiguranicima“. Upitan kako će da se napravi taj „kvalitativni iskorak“ ako je prošle godine iz VMC otišlo 10 lekara i dosta drugog medicinskog osoblja, on je objasnio da se „radi sve da se prime nove kolege“, a da je posebna potreba za kardiolozima, anesteziolozima, hirurzoma i medicinskim tehničarima. Jovičić je rekao da su prijemi u toku, a na pitanje da li se zabrana zapošljavanja u javnom sektoru odnosi i na vojno zdravstvo, odgovorio je Vulin, istakavši da se od komisije Vlade Srbije dobijaju pozitivna rešenja. Otvaranju ambulante prisustvovali su predstavnici Udruženja vojnih penzionera, koji su za ovu priliku „glumili“ pacijente. Uoči izbora 2012. buduću vojnu ambulantu na Bežanijskoj kosi su u dva navrata obilazili tadašnji ministri odbrane i zdravlja Dragan Šutanovac i Zoran Stanković i najavljivali da će ona biti otvorena do kraja te godine.
  4. Akademik Srboljub Živanović o komisiji koja je 1964. istraživala zlodela u NDH logoru: Posle prvih izveštaja i samo tri meseca rada, sve je stopirano. Ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Oko 20 % žrtava živo zakopano ADA je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRJ u sastavu: dr Zdravko Marić, Vida Brodar, Aton Pogačnik i dr Srboljub Živanović, septembra 1964. završila prvu fazu ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini sa druge strane Save od logora Jasenovac, uplašili smo se brojeva do kojih smo došli. Na stratištima duž reke, u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini 12,5 kilometara i širini 4,5, složili smo se nedvosmisleno da tu leži više stotina hiljada zverski ubijenih ljudi - 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma! U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. Prve analize uzroka smrti svedočile su da je oko 20 odsto njih u grob otišlo živo. printscreen Ovo je, sa gorčinom u glasu, ispričao za Novosti akademik Srboljub Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtava u Jasenovcu i predsednik Međunarodne komisije za istinu o ovom NDH logoru sa sedištem u Londonu. Živanović ističe da je Komisija izvršila 130 sondažnih bušenja na 100 masovnih grobnica, čiji su se rovovi protezeli između 60 i 80 metara. Radili su, seća se, tri meseca, te daleke 1964. godine. Posle prvih izveštaja, sve je, međutim, stopirano. Država im nije rekla zašto. Sa kolegama iz Sarajeva i Ljubljane bili ste prva stručna komisija koja je za račun države pokušala da utvrdi broj žrtava? - I pre nas je bilo istraživanja. Prvo je bilo u maju 1945. Komisija ZAVNOH iznela je tada procenu o između 500.000 i 600.000 ubijenih. Dve godine kasnije, bivši logoraš dr Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini je identifikovao 258 grobnica dužine od 60 do 80 metara dubokih oko osam metara. Borci iz Kozarske Dubice 1961. ponovo su počeli sa istraživanjima, mada oni nisu imali stručna znanja. Nas su pozvali 1964. i bili smo najreprezentativnija grupa stručnjaka do tada. Posebnim bušilicama izvršili smo otvaranje 100 grobnica i posle tri meseca teškog rada izneli smo državnim organima procenu o broju žrtava. U Hrvatskoj priznaju samo nedela Miroslava Filipovića.. - Šta reći o zločincu, upravniku logora, koji je na jednoj misi pozvao pastvu da ode u selo i pobije sve Srbe, ali da prvo ubije njegovu rođenu sestru koja je udata za Srbina. Ja sam na Konferenciji Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Londonu izveo za govornicu Jevrejku Skibu kojoj je katolička časna sestra Pulherija zatezala vrat kako bi koljač mogao preciznije da udari. Skiba je govorila, a posle njenog govora katolički sveštenici su napustili salu. Dragutin Kukolj, Nikolom Masić, Jolo Josip Bujanović, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, samo su neki od sveštenika koji su ubijali. screenshot Kako je izgledao odlazak u Jasenovac 1964? - Bilo je čudno. Veliki profesori iz Beograda, Zagreba, Ljubljane nisu hteli ni da čuju da budu u sastavu te komisije. Pošto je ona ipak stvorena, odabrani su referentni centri iz Sarajeva, Ljubljane i Novog Sada, odakle sam i ja odabran kao docent sa medicinskim znanjem. Sećam se da sam prvo otišao u Aušvic da se spremim za posao jer do tada nisam znao mnogo o istraživanju masovnih stratišta. U tom logoru sam video da su Nemci praktično, industrijski ubijali žrtve, praveći od njih sapune, češljeve. U Donjoj Gradini smo naišli na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću. Koja vam je prva asocijacija kada se danas prisetite tog vremena? - Strah i stravičan slatkasti miris smrti uvek kada je sonda otvorila grobnicu. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se tresem, a kao sudski antropolog svašta sam video. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice... Vama je bilo zabranjeno da fotografišete svoje nalaze. Šta ste radili sa pronađenim stvarima u grobnicama? - Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u radne sveske. Svaki član komisije je vodio dnevnik i posle radnog dana jedan drugom smo pregledali zapisnike i potom ih potpisivali. Sva četiri dnevnika imaju potpise svih članova komisije. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Recimo, u lobanjama su se tada još nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob. U grobnicama, naročito tamo gde su bili ujamljeni Romi, nalazili smo ogromne količine zlata, đerdana, dukata, i sve to smo posle otvaranja grobnica ponovo sahranjivali. Mi smo imali obećanje da će se istraživanje nastaviti i pravljeni su planovi kako dalje. tanjug/public Kako ste došli do broja od 730.000 umorenih samo u Gradini? - Anton Pogačnik je radio matematičku procenu broja žrtava na osnovu broja grobnica i na osnovu broja pronađenih žrtava u onima koje su bile otvorene. Svi smo se složili oko ove brojke. Međutim, pošto ste u jesen 1964. predali nalaze, sve je stalo? - Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa jednim novinarom „Politike". Međutim, taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je samo kratko rekao da ga više nikada o tome ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca. Public Kako komentarišete inicijativu da se Stepinac proglasi za sveca, zašta Vatikan traži i mišljenje SPC? - Kada je ta inicijativa objavljena dobio sam iz Australije pismo od Vase Kondića iz Sidneja, koji je posvedočio da je kao sedmogišnjak video mnogo katoličkih sveštenika kako ubijaju srpsku decu. Njega su, veli, spasli Nemci. Kondić piše i da je u logoru bilo pravo slavlje kada bi dolazio u Jasenovac nadbiskup Alojzije Stepinac. Nosio je nekakvu posebnu uniformu, a njegov krst je bio mnogo veći od krstova ostalih sveštenika. I on je učestvovao u zločinima - prenosi Đivanović delove ovog pisma. Ovo svedočenje, kako ukazuje, overeno je u advokatskoj kancelaraji u Adelaidu u Australiji od strane advokata Vaska Vukoja. Šta se dogodilo kada su državni organi dobili procenu stručanjka? - To ne znam. Ja sam svoju kopiju poneo u London i ceo život sam je nosio sa sobom. Kada sam pomislio da je devedesetih godina došlo vreme da se vratim u Beograd, predao sam je Arhivu Grada. Predao sam i još nešto, zapisnik sa sednice Svetog arhijerejkog sinoda SPC iz 1942. godine koji je posvećen Jasenovcu, a koji je tajnim kanalima završio u Londonu 1943. Posle rada od 50 godina na Jasenovcu i dokumenata koje ste sakupili, šta još mora da se zna? - Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu... nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cele te države da fizički istrebi srpski narod. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepencem.Učestvovali su svi, hrvatski domobrani, obični seljaci, železničari, a kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, ponovo su svi uložili veliki napor da sakriju tragove genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila dr Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je sa teritorije bivše SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji. Šta ste našli tragajući po svetu? - U Londonu, recimo u Javnom arhivu je više od 2.000 dokumenata o ustaškoj državi i zločinima nad Srbima. U Arhivu SSSR u Moskvi smo našli tek dva dokumenta. Plašim se da su braća komunisti učestvovala u prikrivanju zločina. U malom Muzeju holokausta u gradu Aki, u Izraelu, pronašli smo more dokumenata i svedočenja o ovim zločinima. Godine 2000. u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Bernbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Naime, mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.371 katoličkog sveštenika koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunuti koliko ih je među njima bilo ubica. Public Alojzije Stepinac http://informer.rs/vesti/drustvo/371296/tito-je-krio-istinu-o-jasenovcu-jer-srbe-nisu-klale-samo-ustase-nego-i-svestenici-seljaci-radnici-sokantno-svedocanstvo-akademika-srboljuba-zivanovica
  5. Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela. Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“ Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem. U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969). Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci  u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine. Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj. Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj". Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",... Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40] Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine. O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama. Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović.  Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića. U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi!  
  6. Tomislav Janko Šagi Bunić - pokoncilski teolog i mislilac 21. stoljeća - dijalog drugog puta nema, dokumentarni film. Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela. Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“ Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem. U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969). Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine. Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj. Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj". Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",... Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40] Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine. O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama. Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović. Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića. U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi! View full Странице
  7. obi-wan

    Iskljucite TV, jer tako pocinje revolucija

    http://www.intermagazin.rs/briljantan-tekst-mirjane-bobic-mojsilovic-pocela-je-sezona-rijaliti-programa-pickaranja-tuca-pljuvanja-pokazivanja-gaca-i-polnih-organa-ugasite-televizor-jer-tako-pocinje-revolucija/ ... Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju? Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš! Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića. To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme. Ugasiti televizor jeste početak revolucije.
  8. "U državi se vodi kampanja za natalitet i rađanje trećeg deteta, a porodilje, koje spadaju u osetljive grupe, su na nižim nivoima prinuđene da se bore sa birokratijom, mesecima prepisuju i dopisuju, umesto da budu blažene i da se posvete odgoju deteta", priča za “Blic” Leskovčanka Jelena Dodić Ivanović, ogorčena zbog neredovnog primanja naknada za porodiljsko bolovanje. Foto: M. Ivanović / RAS Srbija"Umesto da uživamo u roditeljstvu, borimo se sa birokratijom": Majka Jelena sa bebom Ova majka dve devojčice, od devet meseci i od četiri godine, magistar je farmacije zaposlena u Apoteci Leskovac, zbog čijih službenika je tri i po meseca bila bez dinara tokom trudničkog bolovanja. Sa kašnjenjem isplata od mesec i po dana nastavilo se i kada je otvorila porodiljsko bolovanje. Nažalost, ovo je problem skoro svake mlade majke u Srbiji, a ne samo Jelene iz Leskovca. - Kada sam protestovala tokom trudnoće, objašnjavali su mi da je službenica računovodstva, koja se razume u materiju, na odmoru, a da drugi to ne znaju da rade. Sada kada je po rešenju Sekretarijata za dečiju zaštitu određen fiksni iznos i kada ne treba velika filozofija i znanje, nego da se brojke prepišu samo iz prethodnog meseca, opet ima problema, sasvim nepotrebno. To što službenik neće ili ne zna da popuni formulare, ne oslobađa ga odgovornosti, kao ni direktora Apoteke, kome sam se više puta žalila – priča mlada majka. Naknadu za trudničko i porodiljsko bolovanje plaća poslodavac, ali država je refundira u roku od sedam dana po podnetom zahtevu, tako da firmu ne košta ni dinar. U jednom od dopisa Draganu Stamenkoviću, direktoru Apoteke Leskovac, čiji račun nije blokiran iako je finansijska situacija veoma teška u toj gradskoj ustanovi, Ivanovićeva je pisala: - Ovako sam u jako nezavidnom položaju, takođe i moja porodica, da na svaka dva ili tri meseca dobijam isplatu, a opomene i utuženja za moja dugovanja prema državi i banci ne kasne. Na ovaj dopis Jelena nije dobila odgovor. Njen suprug Milan je istovremeno pisao ministarki bez portfelja Slavici Đukić Dejanović, zaduženoj za demografiju. -Raduje me vaša aktivnost za povećanje nataliteta u ovoj našoj napaćenoj zemlji, ali za početak bi bilo najbolje da kontrolišete samovolju direktora, vlasnika i ostalih samozvanih gazdi u isplati porodiljskog odsustva i ostalih naknada trudnicama i porodiljama. Naime, ja i supruga imamo dvoje dece, supruga je trenutno na porodiljskom odsustvu sa drugim detetom, ali naknadu za porodiljsko odsustvo nije primila od decembra meseca 2016. godine, pod obrazloženjem da je to komplikovano i da nema ko da izvrši obračun predmetne naknade. S tim u vezi, samo da Vam napomenem, nije potrebno da izmisljate nove zakone kako bi poboljšali populacionu politiku, već da naterate ove gore navedene samozvance da poštuju postojeće zakone - pisao je Jelenin suprug, ali mu odgovor nije stigao. U međuvremenu, Jelena je pokušala da preko suda naplati zapostale naknade, ali je sud odgovorio da je to nemoguće jer rešenje o isplati nije i izvršno. Ovaj slučaj nije izolovan. Trudnice i porodilje u Leskovcu, a i u ostatku Srbije, uglavnom se sreću sa istim problemom, iako ustanove i preduzeća njihova bolovanja ne koštaju ni dinar. Prosto, neodgovorni i nezainteresovani direktori, vlasnici preduzeća i računođe postaju jači od zakona i države kojoj su, bar načelno, deca, trudnice i porodilje na prvom mestu. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/muke-porodilja-i-trudnica-u-srbiji-platu-ne-dobijam-jer-je-sluzbenica-na-odmoru-i/cp9kvqh
  9. NAŠEG SVEMOGUĆEG BOGA -- SVI SLUŠAJU Jedna sirota i jadna žena s malom porodicom , koja je u krajnjoj bedi jedva preživljavala , pozvala je lokannu radio stanicu , tražeći pomoć od Boga . Jedan zao čovek i nevernik ( bezbožnik ) , koji je također slušao ovaj radio program , odlučio je da se ismeva na racun ove žene i BOGA . Dobio je njenu adresu . Pozvao svoju sekretaricu i naredio joj da kupi veliku količinu prehrambenih proizvoda i odnese to kod te žene sto je trazila pomoc od Boga . Međutim, on je poslao sa sledećom porukom : " Kada te žena pita tko je poslao hranu, reci joj da je POSLANA OD SOTONE '' Kada je sekretarica stigla kod te sirotice kući , žena je bila veoma sretna i zahvalna na pomoći I primljenoj hrani . Počela je unositi hranu u svojoj maloj kući . Sekretarica onog bezbožnika sto je poslao pomoc je upita : '' Zar ne želite znati ko Vam je poslao hranu ? '' Žena je odgovorila: '' NEEE , JA -- UOPŠTE NE BRINEM ,-- JER KAD BOG NAREĐUJE , ČAK I ĐAVO MORA DA SLUŠA
  10. Trifke

    Jer je svih radujucih obitaliste u tebi Ps. 86,5

    Dok citah ovaj stih u crkvi veceras setih se koliko je predivnih istina sakriveno od ljudi koji ne poznaju Hrista. "Jer je svih raduucih obitaliste u tebi!" Hriscanstvo nije religija smrknitih i tamnih lica hriscanstvo je religija radosti. Ko se jednom upoznao sa onim koji prasta nemoze vise da bude tuzan a i kako bi kada je nepovratno zaljubljen u Njegovu licnost. To vam je isto kao kada vidite zaljbljene. Ma moze da se desava sta god hoce oko njih oni vide samo jedni druge. Nije zadzabe ljubav Hristova prema crkvi opisana ljubalju muza prema zeni. On koga nebesa nisu dostojan , dolazi na ovu zemlju i sto je jos cudnije dolazi u srce covekovo i nastanjuje se u njemu cisti ga od svake prljavstine i menja ga.Kako je moguce ne voleti ga? Primetio sam da u Sv Pismu ima jako puno tekstova o radosti i poziva na radost. Citirao bih samo: Phil 4:4 Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se.
  11. Admin Milan Rakić maltretira katolike na forumu, pun je neke mržnje. Jednom diivnom diiiiivnom članu katoliku Protosu se obraćao ironično i sa podsmehom na hrvatskom izgovoru, samo zato što je Protos katolik, a Protos nije ni Hrvat čak. Optužio ga je da "serenda" samo zato što je branio krajnje učtivo učenja Svete Rimske Crkve. I na kraju ga je banovao bez obrazloženja, samo mu je rekao "pozdrav" odišući otrovom. Ako postoji i jedna osoba od vlasti na ovom forumu, a da nije zatrovana etnofiletizmom i mržnjom prema Svetoj Rimskoj Crkvi, neka stane na kraj ovom šarlatanu. I jedan mali etnofiletistički ban ne može da zaustavi i ućutka reč Svete Rimske Crkve.
  12. "Plačem jer bi ovo valjda trebalo da bude normalno" Tuča dvojice tinejdžera iz crnačkog kvarta u Atlantik Sitiju i način na koji je prekinuta su obišli svet, a "mirotvorac" momak po imenu Ibn Ali Miler svojih "pet minuta internet-slave" koristi ne za samopromociju, već kako bi ukazao na besmislenost te i bezbroj sličnih situacija. Na snimku se vide dva sukobljena dečaka okružena vršnjacima koji se smeju i snimaju tuču mobilnim telefonima. Nekoliko sekundi pojavljuje se nešto stariji mladić (Miler) koji staje između njih i naziva posmatrače kukavicama. "Vi ste kukavice, vi što snimate. Snimite i ovo, nije kul to što radite nasred ulice. Pa pogledaj, smeju ti se. Ona se smeje, onaj tamo ne može da sakrije osmeh, a navodno je 'tvoj čovek'. Svi ti se smeju, mali brate. Ti si ljut i imaš razlog za tuču, ovaj se bije samo zato što ti hoćeš da se biješ. Šta god da su ti rekli, loše su ti rekli, to je đavolov trik. Pogrešno ti govore, ko ti govori pogrešno?", govori Miler dok smiruje situaciju. Miler dečacima kaže da su "skoro muškarci", a zatim se obraća "publici" i kaže da zna ko su i odakle su, ko su im roditelji. "Znam za vaše skromne početke, šta su roditelji morali da rade zbog vas. Tvoj otac je na doživotnoj. Ti misliš da je sve ovo igra? Ovo je realnost", kaže Miler, a zatim uspe da natera dvojicu sukobljenih dečaka da se rukuju. Naravno, američki mediji su pojurili da urade intervjue sa njim, a AP prenosi da se tokom razgovora sa novinarima Miler rasplakao. "Plačem, jer me sve ovo rastužuje. Duboko sam tužan, jer je ovakav rasplet nešto u šta ljudi ne mogu da poveruju. U ovo bi trebalo da možemo da verujemo, ovo bi trebalo da bude normalno, ovo bi trebalo da bude regularno ponašanje", kaže jedan od retkih ljudi koji ima snage i volje da se umeša. Milera su gradske vlasti nagradile poveljom, a on se zahvalio svojoj majci što ga je terala da čita knjige, da piše kratku priču ili pesmu svaki put kada bi zaslužio da bude kažnjen. "Hvala i majkama ovih dečaka. One su ih odgajile da budu mladi ljudi od razuma, a to je očigledno veoma, veoma retko kod današnje mladeži", rekao je Miler. Kako je rekao, to nije ni prva ni poslednja tuča koju je zaustavio, ali ne prođe uvek sve na ovaj način. "Sjajno je što su me poslušali, to se ne desi uvek. Ova dvojica su na mene ostavila jak utisak", kaže Miler. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=03&dd=23&nav_id=1243070
  13. KOLUMNA, MAGIČNI: Muževnost i muško pitanje 7.03.2017. Autor: Zoran Ćirić Bred Pit nikada nije bio moj izbor, kao glumac ili kao ličnost – a pokazalo se da ni Andželini Džoli nije bio prvi pik, ni prva rezerva, čak ni prvi dildo. Ali poslednje što želim jeste da budem istomišljenik s tom poganom pijavicom, gadurom sklonom gadostima, kučkom sa zmijskim talentom da se pretvara u aždaju i krokodila istovremeno. Optužujući svog dadiljastog muža da je stalno bio upišan jer je spavao s njenom usvojenom i prisvojenom decom, ambasadorka Unprofora je izvršila brutalan atak na mušku nevinost, a još više na mušku glupost, pa sam osetio epsku obavezu da odbranim brata-dilbera Breda – dok još ima šta da se brani. Muško pitanje je proletersko pitanje i zahteva internacionalizam i jedinstvo, naročito u prevrelim trenucima kada se trpeljivost poniženih papučara i kopitara pobuni i počne da se džilita pokušavajući da skrši dubak u koji su kurati egzemplari zatočeni. Kao što je zapisano u apendiksu Starog zaveta: Žene nemaju grižu savesti jer su uvek u pravu. Njihova pamet veli da je muška solidarnost impotentno izdrkavanje. A one ne vole onaniju, ni u pričama ni u pesmama ni u svojim posteljama s baldahinima što ih uvis drži zavisnička erekcija. To je razlog više za akciju spasavanja redova Pita, koga su već razvukli kao pitu od zelja. E sad, pitanje je kako odbraniti muškog retarda, napederičavo lepuškastog i džiberski zgodnjikavog. „Odbrana Sokratova i smrt” ne nudi rešenje prihvatljivo za današnji svet. „Volja za moć” je odavno oteta od nas i pretvorena u feministički bedeker. A i kada su muda u procepu videla vajdu od knjiga? Mada, izgleda da je pogrešno usmerena načitanost komično ostarelog momka s tri para trbušnih pločica bila šlag na nagaznoj mini, kako se obično opisuju holivudski brakovi. Naime, iz krajnje ličnih izvora (proverenih u FBI-brbljaonici) procurila je pikantno-šokantna informacija o tome kako je čitav taj pičvajz otpočeo. Jedne neradne subote, cuclajući ručno smotani džoint, opušteno naduvani Bred se upustio u čitanje Njegoševog „Gorskog vijenca”, valjda želeći da proširi svoj rečnik te da prizemlji preterano dignutu svest. Možda se našao poneki zalutali čitalac koji se zgranuto pita otkud „Gorski vijenac” u Bredovoj biblioteci? Evo odakle: Milovi kumovi iz Majamija su poznatom glumcu i konopljaru, pokušavajući da mu otkriju čari snifanja „belog Lovćena”, poklonili Njegoša u engleskom zlatotisku, antikvarno izdanje knjižare-poslastičare „Sveto & Maro”. Inače se već od vremena prinudno treznog Buša Juniora po Kaliforniji širi predanje o „novom Kastanedi”, koji se prejeo nadaleko čuvenih crnogorskih tartufa i u napadu celonoćnog prijapizma opisao svoje „halucinacije na vrhu planine”, miksujući na dosad neviđeni način Hijeronimusa Boša i Alistera Kroulija. I tako je alavi Bred gutao Njegoša bez goveđe pršute i jetrene lozovače. Primećujete kako se fatalnosti smenjuju i nadovezuju? Ima ih još, jašta! U jednom trenutku, beslovesni glumac se zagrcnuo od gandžinog dima i nevidljive vatre što mu mozak satre. Pretpostavljate, naišao je na onaj deo gde u svemu iskusni vladika piše kako je ženska ćud „smiješna rabota”, što je nepripremljenog Breda totalno raspametilo. Samo što neće biti da su mu se „vrata percepcije” zamandalila isključivo zbog lorensovskog prevoda i hakslijevske napušenosti. Očigledno mu se skupilo ONO što je dugo gutao, iako ga u postupku predbrakorazvodnog nagovnjavanja buduća bivša žena nije optužila da je bio pilulaš ili tabletoman. Šta sada vele senatori s Pala kada u zapadnim medijima Bred Pit ima gori tretman od Dodika? Da li vam polako postaje jasnije u kakvom poretku živimo, moja mudolika braćo i brkate trans-sestrice? A tu je i večno retoričko pitanje jezika: kako prevesti umnoga Njegoša, majstora pisanja i brisanja? Kao da ste pitali: kako prevesti felacio na kunilingus? Pa, lako, al’ nikako – jasno je svakome ko se u neprskano zabranjeno voće razume. Ali Bred Džoli Pit nije ni primirisao da bude među takvima. Kakav strašan scenario, ni Dejvid Mamet ga ne bi bolje smislio – dohvatilo se odrtavelo holivudsko mezimče da čita surog Njegoša ne shvatajući da ne bi ni bilo „istrage” da nije bilo „poturica”. A ima li većih poturica od žena, bilo kada i bilo gde? Znam da je to suviše za Bredov ispušeni mozak, ali mora da je osetio da se o grdnoj muci radi čim je otišao u Anđinu komandnu sobu i naglas joj pročitao onaj deo o ženskoj ćudi. E, nadalje više ništa nije bilo smešno jer se na benastog čitača stuštio ženski mozak. A kao što je zapisano u apendiksu Starog zaveta: Ženski je mozak u obliku sablje. Otuda mu tupa britkost, na čijoj se oštrici krv ne zadržava. Ono, jebi ga, kad čovek razmisli – gde, bre, Anđi da rekneš u facu da je smešna nevernica? Mislim, ima žena i žena, ali jedna je Džolijeva. Ako smo se svi mi, čak odavde, mogli da uverimo da je tako i nikako drukčije, kako se marihuanasti mužić Bred usudio da vikne da car nije go, već je Anđa preodevena u muškobanjastu caricu? Da li je u pitanju hrabrost? Lepo zvuči, ali ne pije vodu niti sisa majčino mleko. Jer, da je Bred hrabar tip, ne bi se ovako nemušto držao u skandalu koji je vrlo brzo postao sapunica u kojoj nema mehurova – samo se čuje kako čirevi pucaju, a gnoj se širi kao smrdljiva pouka, kao vibracija koja guši i brije dlake u nozdrvama. Ne, nešto drugo je pozadina svih ovih menopauznih pizdarija. Nije Anđa glavni nosilac radnje, ona samo javno trpa i guzi onoga koga je izabrala da joj pridržava mamuze na ambasadorskim koktelima – u besu što joj tata Džon – Ponoćni Kauboj Vojt nije, umesto ribice, poklonio pačicu kad je bila mala. Od tate, hipijevskog glumca što glumi prirodu, jedino je nasledila ljubav prema heroinu, a naročito prema „spidbolu”, kako i priliči gazdarici salonskih posthipijevskih komuna. Ali, rekoh, batalite Anđu, ona je svoje dobila i uvek će ga dobiti. Bred Pit je onaj čiji idiotizam pokreće fabulu i pravi sve dramske efekte. Svakako, čim neko misli da će postati „umetnik” ako glumi u filmovima Dejvida Finčera ili Gaja Ričija, jasno je da je od takvog i njegov sopstveni mozak digao ruke. Bred Pit, ljubimac maloumnih a punoletnih tinejdžerki i zabudavelih zrelih žena, em je mnogo šupljoglaviji od svojih obožavateljki, em je grandiozno netalentovan glumac. Pa šta? Osim Džonija Depa, i sve ostale zvezde današnjeg Holivuda su slavno netalentovani, mentalno hendikepirani manekeni. Ali neki od njih umeju da sakriju nedostatak glumačkog dara i višak nedotupavnosti radeći uporno na svojoj brljivoj mentalnoj higijeni. Edvard Norton i Met Dejmon kradu uloge svojim devojkama i tako stiču „živo iskustvo”. Robert Dauni Džunior između žene i kokaina uvek izabere kokain i tako preživi još jedno snimanje. Ili obratite pažnju kako je Šon Pen naučio lekciju iz braka s Madonom. Tukao se s fotografima, abortirao umesto zauzete pevaljke, pridržavao flaše Bukovskom, secao kamere De Palmi, glancao čizme Istvudu, i logično da je naučio ponešto o muškoj glumi. Setite se kako je onomad šmekerski šutnuo prikrivenu strvožderku Skarlet Johanson. Džordž Kluni je otišao još dalje u osvajanju mudrosti – on je živeo s prasetom godinama i niko nije postavio pitanje ko je tu čiji ljubimac. A i Kluni je, kao i ortak mu Bred, jedino dobar u ulogama kretena. Samo što izgleda da tu Bred uopšte nije glumio: zato mu je raspad braka i prateća javna blamaža toliko autentična da to već vređa opštečovečansku „mušku stvar”! Ženska prevlast je prečesto tretirana kao hemijsko, hormonalno i biološko pitanje. One nas rađaju, one nas primaju u sebe i izbacuju iz sebe kroz isti put svile i opijuma, koji se lako pomeša s pustinjačkom, biblijskom trasom Gde su sada borci za ljudska prava, s obzirom na to da je dokazano da je Bred Pit muškarac s posebnim potrebama? Gde su borci za rodnu ravnopravnost da reaguju na bračno nasilje – Anđa se čak i sarajevskim tabloidima hvalila kako je Breda, za sve vreme trajanja njihove bračne federacije, samo nekoliko puta ručno zadovoljila! „A i to je jedva izdržao”, kako ju je citirao pi-ar bošnjačkog suda za zločine nad civilima. Zar Bred Pit nije civil ako ga već Bakir ne smatra žrtvom? Srbi misle da se „dvostruki aršini” primenjuju samo na njima, i to zato što su nemoćni i privatizovani. Ali šta sada vele senatori s Pala kada u zapadnim medijima Bred Pit ima gori tretman od Dodika? Da li vam polako postaje jasnije u kakvom poretku živimo, moja mudolika braćo i brkate trans-sestrice? Breht je jednom, davno, kazao: „Ljudi su čudne, smrdljive životinje.” A šta tek reći za žene? Vidite, čak je i bahati, politički zaštićeni i umetnički slavljeni Breht to prećutao! A Magični nastavlja da piše na sopstveni rizik. To se zove samosažaljenje za nepoznatog druga. Premda postoji i druga dijagnoza. Neka, mogu da živim s tim, ali kako živeti pored žena – to je muka što me tera da dalje mrčim papir, šamarajući tastaturu umesto svog ponosa… O, zašto ne mogu da budem sam i voljen, ne kao čovek među ljudima, već kao vuk među vukovima? Čujete li taj muški vapaj, najsamotniji glas u dolini suza? To zavijanje prevazilazi pubertetsku čežnju, nadglasaće svaki proživljeni uzdah. Jer čovek je čoveku – žena. A muškarac koji se trudi da bude majka, može ponekad da dogura i do domaćice ili spremačice, učiteljice ili vaspitačice, ali nikada neće postati žena. Svako doživi to iskustvo i ne biva prosvetljen od njega, već postane smračen poput jumferskog mraka učenika škole za dualno obrazovanje. Svestan onoga što želi, svestan žrtve koja je nepotrebna i zadovoljstva koje je nezamenljivo kao smrt u životu. Mladoženja zaslužuje saučešće, žigolo ne zaslužuje muško dupe. Iako obojica na kraju ostaju napušteni u paru. Ženska prevlast je prečesto tretirana kao hemijsko, hormonalno i biološko pitanje. One nas rađaju, one nas primaju u sebe i izbacuju iz sebe kroz isti put svile i opijuma, koji se lako pomeša s pustinjačkom, biblijskom trasom. Stvari nisu tako proste da ne mogu začas da se bespovratno iskomplikuju. Lavirint u kući užasa je stazica u školskom dvorištu u poređenju sa odrazom u kojem smo zatečeni, od svih posmatrani i pregledani. Ženska vlast je ogromna peć čijem je plamsanju neprestano potrebno dodavati cepanice – udrvljena drva, suva drva, oguljena drva i još drva. Neželjeni pepeo se izbacuje, a kvalitet drveta nije toliko važan. U sadašnjem vremenu ta peć dobro radi – sve se pretvara u plamen. Loše drvo brže sagori, dobrom treba malo duže. „Ne može da umre dok ga žena ne zavoli”, glasi ovdašnje narodno verovanje. Ima li tužnije definicije muškog usuda? Koji je ispod svakog ropskog mazohizma: stanje u kojem se ne moli ni za milost ni za dostojanstvo. Muško je Ništa, veliko ravnomerno Ništa, zaludno koliko i nedužno. U takvom odnosu viših i još viših sila, ne preostaje mi ništa drugo nego da neznatno parafraziram drevnog grešnika Šekspira, koji nije mogao da odoli da bude human. „Zato što sam Muškarac? Zar Muškarac nema oči? Zar Muškarac nema lice, prljavo i oprano? Zar nema udove, čula, naklonosti, strasti?… Ako nas bodete i seckate, zar ne krvarimo?… Ako smo u svemu drugom kao i vi, hoćemo da smo i u tome… U osveti.” http://www.ekspres.net/kolumne/kolumna-magicni-muzevnost-i-musko-pitanje
×