Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'istorija'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. KO JE IZGRADIO TVRĐAVU NOVO BRDO? SRPSKI SREDNJOVEKOVNI VLADARI ILI NJIHOVI PRETHODNICI? DA LI SU TEMELJI POSTAVLJENI NA UGAŠENOM VULKANU IZ DOBA VIZANTIJE, RIMSKE DARDANIJE ILI ILIRIJE, ILI PAK NEKIH DRUGIH VLADAVINA? DA LI SU OSTACI NAJVEĆEG OD 13 POPISANIH HRAMOVA KATOLIČKI ILI PRAVOSLAVNI? NESUGLASICE OKO ODGOVORA NA OVA PITANJA OBELEŽILE SU DEO KAMPANJE PREVREMENIH PARLAMENTARNIH IZBORA NA KOSOVU, ODRŽANIH U NEDELJU, I ZAUSTAVILA OBNOVU SPOMENIKA KOJU JE SPROVODILA BEOGRADSKA KOMPANIJA "KOTO" Dvadeset kilometara istočno od Prištine, u Pomoravlju, koje Albanci nazivaju Lugina e Anamoraves, na nadmorskoj visini od 1124 metra, osam srednjovekovnih kula-utvrđenja svedoči o bogatstvu jednog od najvažnijih gradova Balkana u srednjem veku, velikog rudarskog centra Evrope koji je na vrhuncu svog razvoja proizvodio 50 odsto potreba srebra na Kontinentu. Bio je to kosmopolitski grad, dostizao 10.000 stanovnika, na raskrsnici puteva karavana, čiji se zlatni vek okončao nakon austrijsko-turskog rata i konačnog pada pod Otomansko carstvo, u 17. veku. Zbog takvog značaja, Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, kulturu i nauku (unesco) 2004. godine izabrala je tu tvrđavu, zajedno sa više od 70 drugih lokacija oštećenih u ratu na Kosovu, za restauraciju o trošku Evropske unije i raspisala tender za odabir izvođača, na osnovu idejnog projekta dubrovačke firme Omega inženjering. Na tenderu je posao dobila firma "Koto". ČIJE JE BRDO "Doskoro takva pitanja se nisu ni postavljala. Ono što je za mene važno, to je da se sačuva", tvrdi Kemal Novoberdale, diplomirani filozof od 68 godina, rođen na Novom Brdu, bivši direktor zdravstva u opštini, koji je otvorio kafe u podnožju tvrđave, u nadi da će obnovu spomenika pratiti dolazak većeg broja posetilaca. Slaviša Janković, Srbin koji živi u blizini, rođen je u obližnjem selu Vlašce i deveto je koleno koje živi na Kosovu. Ovaj bivši policajac, sada pčelar, kojeg Albanci poštuju jer je pomagao komšije tokom rata 1999. pak smatra da "tvrđava pripada svima", ali ne prihvata negiranje da je tvrđava izgrađena za vreme srpskih kraljeva koji su tada vladali, kao ni negiranje toga da je crkva pravoslavna: "Živimo u dobrim odnosima sa Albancima u ovom delu Kosova gde je rat ostavio relativno malo rana, ali njihovi političari žele da se zaboravi da je srpska država ikada ovde bila prisutna, i tako nas provociraju", kaže Janković. Naime, na sajtu Ministarstva kulture Kosova, nakon završetka radova obnove koji su trajali dve godine, osvanuo je opis bivšeg grada Novo Brdo. Naziva se "Artana" (od albanskog naziva "zlato"). Piše da je romanskog stila, da datira iz srednjeg veka i da je na nalazištu i katolička katedrala koju su podigli Dubrovčani (tadašnja Ragusa), na temeljima male starije crkve. Srednjovekovna srpska država se ne pominje. U maju ove godine, predstavnici kosovskog Ministarstva kulture postavili su zastavu Kosova na tvrđavu. Zatim je u avgustu organizovana katolička misa na ostacima katedrale. "Takva provokacija izaziva nepotrebne tenzije, a u ovom delu Kosova ima vrlo malo incidenata. Većinsko stanovništvo je srpsko, 65 odsto od 10.000 stanovnika, a 30 odsto su Albanci i drugi (Romi i Turci), koji zajedno žive na prilično miran način. Pitanje Novog Brda pretvorilo se u predizbornu temu na bazi političkog programa kako bi se izbrisala vladavina Srba i ponovo napisala istorija bez naučnih argumenata", smatra zapadni diplomata stacioniran u Prištini, koji želi da ostane neimenovan. "Sramotno je da se na ovaj način umeša politika", smatra sa uzbuđenjem srpski arheolog Marko Popović, specijalizovan za srednji vek, čovek koji je posvetio veliki deo svojih istraživanja nalazištu, a 2018. godine objavio knjigu "Crkva Svetog Nikole, katedrala Novog Brda", u izdanju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Kako tvrdi, zahvalan je Generalnom sekretaru predsednika Srbije Nikoli Selakoviću što je obezbedio sredstva. "Bila je sinagoga, džamije i dve katoličke crkve, ali niže od katedrale: jedna se zvala Sveti Nikola, posećivali su je Dubrovčani koji su obezbeđivali gotovu celu trgovinu ruda između Novog Brda i Evrope, a druga Santa Marija in Novomonte, zvana ‘Saška’, koju su posećivali Sasi, rudari. U knjizi ‘Novo brdo’, u izdanju Zavoda za zaštitu spomenika Srbije iz 2004. godine, kao i u radovima Desanke Kovačević iz šezdesetih godina posvećenim rudnicima zlata i srebra Balkana, objašnjava se da se u 14. veku stalo sa eksploatacijom rudnika na Zapadu, te su Sasi, kao poznati stručnjaci, došli u Bosnu i Srbiju da podele svoje znanje i razviju rudnike, i to na poziv tadašnjih vladara, naime, kralja Milutina." Isti autori, kao i strani, na primer, profesor istorije na Kembridžu Noel Malkolm, u delu "Kratka istorija Kosova", pominju rukopis sa Zakonom o rudnicima despota Stefana Lazarevića, navode da je Novo Brdo kao grad imao sopstveni Statut koji je predviđao slobodu vere, ravnopravnost stanovnika, sopstvene sudove, kovnicu i organe vlasti u kojima su bili predstavljeni Srbi, Albanci, Sasi, Dubrovčani, Mlečani, Grci, Jevreji i drugi narodi. Francuski putnik Bertrandon de la Broker zapisuje 1433. godine da prihodi Novog Brda donose više od 200.000 dukata godišnje srpskom despotu Đurađu Brankoviću, zahvaljujući tome što srebro sadrži i zlato. LOKALITET I OKOLINA: Novo Brdo na Kosovu NEMA LOGIKE Imajući ova saznanja u vidu, iako nema zapisa koji bi odgovorili na pitanja iz koje vladavine su prvi temelji utvrđenja i da li je katedrala katolička ili pravoslavna, za Zorana M. Jovanovića, koji proučava istoriju Katoličke crkve na području Kosova, uživa poverenje Beogradske nadbiskupije, a nedavno je primljen kod pape Franje, "nemoguće je da crkva sa najvećim dimenzijama na tom području bude rimokatolička, jer, u doba kad je crkva podignuta, Novo Brdo je bilo pod vlašću srpskih monarha": "Pritom, Dubrovčani su bili jedan od stubova rimokatolicizma na Balkanu, ali njihov natpastir je stolovao u Dubrovniku, tako da nije moguće da katolici u novobrdskom regionu imaju katedralu tada, jer su bili pod jurisdikcijom Kotorske dijeceze, a pravo je povremeno pokušalo da preuzme Barska", smatra on, i zaključuje: "Ovi incidenti su nespretni pokušaj da se pogoršaju odnosi između pravoslavaca i katolika dok je u toku zbližavanje odnosa i poseta pape Franje Beogradu na vidiku." "U srednjem veku nisu postojale nacije, bespotrebno se sve preselilo na teren politike, umesto da naučnici nastave da rade i, na primer, utvrde ko je podigao prve temelje tvrđave", smatra Enver Redža, direktor Prištinskog instituta za arheologiju, koji je sarađivao na obnovi tvrđave kao predstavnik kosovske strane, i ocenjuje da se radilo timski, u slozi. Kontekst se dodatno zakomplikovao jer su se samo dve godine nakon završetka radova na restauraciji tvrđave, koje je izvela beogradska kompanija "Koto", prošle zime pojavile pukotine na novim fasadama tvrđave, što je oživelo kontroverze. "Koto" je kompanija specijalizovana za restauraciju spomenika kulture, pa je, kažu, po tom osnovu dobila da radi i poslove restauracije stepeništa na Beogradskoj tvrđavi, Spomenika zahvalnosti Francuskoj, Muzeja Železničke stanice, Pobednika… Spremna je da izvrši popravku o svom trošku. Međutim, u septembru je Ministarstvo kulture Kosova zabranilo dalje radove sa obrazloženjem da se tvrđava uništava uklanjanjem otpalih delova nove fasade bagerom. Prema navodima medija, a potvrđeno je iz izvora "Vremena", Osnovnom tužilaštvu u Gnjilanu podneta je krivična prijava protiv Srđana Đorđevića iz Novog Brda kao "supervizora projekta revitalizacije", sa argumentom da je počinio krivično delo "oštećenja, uništenja i neovlašćenog uklanjanja zaštićenih spomenika ili predmeta iz Republike Kosovo", kao i protiv preduzeća "Koto". U firmi "Koto" tvrde da nisu dobili prijavu. Takođe je oduzeta nadležnost prištinskom Institutu za arheologiju i data Institutu za zaštitu spomenika kulture, na čije je čelo postavljen Ismet Harulahu. Poznavaoci prilika u Prištini tvrde da nije nikakav stručnjak, ali misli da će brisanjem prisustva Srba na ovim prostorima dobiti političke poene. "Naš stav je da je rok garancije istekao, ali hoćemo da nastavimo", kaže arhitekta Slobodan Radovanović, koji je pratio radove sve vreme. Vlasniku "Kotoa" Zlatanu Tomiću ovo je posebno važno jer je rodom sa Kosova. Enver Redža se slaže da radovi treba da se nastave, a saglasni su i Unesko i Evropska unija, koja je u radove već uložila nekoliko miliona evra. "Inicijalni projekat dubrovačke firme čiji smo mi izvođač radova nije predvideo problem temperatura na visini od 1100 metara. Zahtevali su neodgovarajuće vezivo na fasadama i ujedno odbijali ugradnju metalnih ankera", navodi Slobodan Radovanović. "Mi smo to prihvatili da bi nam zauzvrat odobrili da radimo iskopavanje unutrašnjeg dela tvrđave", priznaje Marko Popović, koji je bio deo tima firme "Koto": "Polovina angažovanih radnika bili su Srbi, a druga polovina Albanci. Atmosfera je bila odlična, samo da se nastave radovi", kaže Kemal Novoberdale, gazda kafea Kastel. BORBA ZA TERITORIJU Kao i drugi napori međunarodne zajednice da obnove baštinu i rade na tome da je stanovništvo smatra kao zajedničko dobro, i ovaj projekat zavisi od bitke za identitet i teritoriju. "Ima malih pomaka u suživotu Albanaca i Srba, organizuju se zajednički obilasci i upoznavanje baštine, ali sve je sporo i na nivou osnovnog upoznavanja", kaže jedna zaposlena u međunarodnoj organizaciji, koja radi na projektima u oblasti kulture, a želi da ostane neimenovana: "Kada odu nazad u svoje sredine, niko ih ne ohrabruje da nastave u istom pravcu. Škole su odvojene, ne uče jezik jedni drugih, ne insistira se na tome da se nekad živelo zajedno", dodaje ona. Tako je u mestu Bostane u opštini Novo Brdo, u kome žive Srbi i Romi, u porti crkve na Krstovdan održana manifestacija "Novo Brdo, zlatni grad", tokom koje je slavljena "veličanstvenost predaka", organizovana škola streličarstva, bacanja sekire i ostalih srednjovekovnih viteških veština. Arhimandrit Ilarion, iguman obližnjeg manastira Draganac, otvorio je manifestaciju i u besedi rekao "da nas vera uči da posle stradanja sledi vaskrsenje". Nije pomenuto da je Novo Brdo u jeku svog sjaja bio kosmopolitski grad, niti su pozvani pripadnici drugih naroda na manifestaciju. Da li će brzo doći druga vremena kada će drevno kamenje nagomilano u podnožju oštećenih fasada tvrđave naći svoje mesto? Firma "Koto" je navela da je u unutrašnjosti tvrđave otkrivena palata, crkva sa ostacima fresaka, trg, ulice, toplo kupatilo, dve cisterne sa upojnim bunarima i ostaci spoljnog bedema. To su svakako aduti koji bi mogli da doprinesu razvoju turizma i boljim prihodima, i te kako potrebnim na teritoriji najsiromašnije zemlje Evrope, gde je domaći bruto proizvod manji od 3200 evra po stanovniku. Milica Čubrilo Filipović
  2. Poslednjih skoro dve nedelje smo svedoci nove krize na Bliskom istoku, gde svoje snage odmeravaju dve regionalne sile. Jedna iz sunitskog tabora Saudijska Arabija i druga iz šiitskog odnosno Iran, koje deli Persijski zaliv. Napad Irana krstarećim raketama na dva centra za proizvodnju i preradu nafte u Saudijskoj Arabiji dovele su celu stvar do usijanja. Dok se većinom priča o krstarećim raketama i dronovima, odlučili smo da ovu priču posvetimo lovcu F-14A koji je i danas udarna pesnica vazduhoplovstva Islamske republike Iran. Ovde Vam donosimo jednu kratku i zanimlljivu priču o iranskim F-14A iz pera našeg saradnika Danka Borojevića AUTOR Danko Borojević Nakon završetka Drugog svetskog rata imperijalno vazduhoplovstvo Irana, je počelo da zasniva svoju moć na vazduhoplovima američke proizvodnje. Prvi avioni koji su nabavljeni u SAD za imperijalnu avijaciju Irana bili su avioni P-47 tanderbolt (P-47 Thunderbolt), T-33 avion za obuku i njegova izviđačka verzija RT-33 (RT-33), te poznati avioni iz tog vremena F-84 tanderdžet (F-84 Thunderjet) i F-86 sejbr (F-86 Sabre). Svoj vrhunac i zenit imperijalno vazduhoplovstvo Irana je doživelo početkom sedamdesetih godina HH veka, kada su iz SAD nabavljeni avioni F-5E/F tajger-II (F-5E/F Tiger-II), F-4D/E fantom-II (F-4D/E Phantom-II) i tada jedan od najmodernijih višenamenskih borbenih aviona F-14A tomket (F-14A Tomcat). Dogovor predsednika SAD Ričarda Niksona i iranskog šaha Mohameda Reze Pahlavija Početkom 1972. godine američkoj kompaniji Gruman (Grumman Aerospace Corporation), je zbog finansijskih problema pretio stečaj. U maju 1972. godine predsednik SAD Ričard Nikson (Richard Nixon) dolazi u službenu posetu Iranu, domaćin mu je bio iranski šah Mohamed Reza Pahlavi. Budući, da je Iran zarađivao velike količine novca zahvaljujući nafti, iranski šah je odlučio da deo novca invenstira u opremanje sopstvenog RV. Tokom poverljivog razgovora između predsednika SAD i iranskog šaha, Nikson je šahu izneo problem u kompaniji Gruman, a šah je Niksonu u poverenju rekao: da sovjetski izviđački avioni MiG-25R često neometano preleću preko teritorije Irana i to nekažnjeno i da mu trebaju novi lovci, kako bi zaustavio nezvane goste. Predsednik SAD je šahu ponudio lovce F-14A tomket i F-15A igl (F-15A Eagle). Tokom te posete predsednika Niksona iranskom šahu, očigledno je postignut neslužbeni dogovor oko nabavke lovaca F-14A, kako bi se kompanija Gruman spasila od stečaja koji joj je pretio. U avgustu 1973. godine šah Reza Pahlavi je potpisao odluku o nabavci višenamenskih aviona F-14A tomket za potrebe RV Irana, a vlada SAD je prodaju odobrila u novembru iste godine. Početne porudžbine tomketa za RV Irana su iznosile 30 aviona, ali je već u junu iste godine ugovor dopunjen odlukom o nabavci još 50 tomketa. Odlukom o kupovini 80 aviona F-14A čija je vrednost tada iznosila nešto manje od 2 milijarde američkih dolara (tačnije 1 milijardu i 850 miliona američkih dolara), s pravom se može tvrditi da je kompaniju Gruman od stečaja spasao iranski šah Mohamed Reza Pahlavi. Početak isporuke lovaca F-14A tomket iranskom vazduhoplovstvu Borbeni avioni F-14A tomket koji će biti isporučeni Iranu bili su u potpunosti indentični mornaričkim tomketima, koji su bili u sastavu RM SAD. Izbor pilota za tomkete je obavljen u bazi Isfahan i uglavnom su to bili piloti veterani sa aviona F-4. Odmah potom, već u maju 1974. godine biće upućena četiri pilota RV Irana u američku pomorsku bazu Miramar u Kaliforniji, na obuku za pilote lovaca F-14A. Posle njih još 11 pilota je upućeno u SAD na obuku za pilote tomketa. Ali će oni biti upućeni na obuku u mornaričku bazu u Virdžiniji. Nakon završetka obuke u SAD ove dve grupe pilota su postale instruktori za obuku na lovcima F-14A u RV Irana. Po povratku u Isfahan, oni su počeli preobuku određenog broja pilota RV Irana uz pomoć 4 američka instruktora, koji su bili deo ugovora o isporuci lovaca F-14A Iranu. Major Farahauer je prvi doleteo sa jednim F-14A u Iran iz SAD. Već 1975. godine pilot major Zangeneh je bio prvi pilot RV Irana koji je iznad SAD testirao raketu V-V AIM-54A feniks (AIM-54A Phoenix). Prvi tomketi su imperijalnom vazduhoplovstvu Irana isporučeni u januaru 1976. godine. Prva dva skvadrona RV Irana opremljena lovcima F-14A su postala operativna u leto 1977. godine, do kad je obuka preostalih posada napredovala u veoma visokom tempu. U međuvremenu, se više od 120 pilota i 80 oficira za presretanje radarom (RIO – Radar Intercept Officer) kvalifikovalo za upravljanje tomketom, a dodatne grupe su uveliko završavale svoju obuku. Od 1977. godine imperijalno vazduhoplovstvo Irana je obavilo nekoliko opitnih testova aviona i oružanog sistema u ekstremnim situacijama, ti testovi su završeni sa nekoliko spektakularnih gađanja raketama V-V velikog dometa AIM-54A feniks. U oktobru 1978. godine dva iranska F-14A su iznad Kaspijskog mora uspeli da presretnu sovjetski izviđački avion MiG-25R, primoravajući ga da prekine misiju izviđanja iranske teritorije. Sa ovim presretanjem izviđačkog aviona RV SSSR MiG-25R, lovci RV Irana F-14A su prekinuli dalje aktivnosti RV SSSR iznad Irana. Do kraja 1978. godine proizveden je i poslednji F-14A tomket, od ukupno 80 naručenih i namenjenih za RV Irana. Taj osamdeseti tomket čiji je evidencijski broj u RV Irana bio 3-6050 ostao je u SAD radi ispitivanja sistema za popunu gorivom aviona u letu, i nikad nije isporučen Iranu. Iranski F-14A su bili izrađeni u dve serije. Prva serija je činila 30 lovaca F-14A blok-90, a druga 50 lovaca F-14A blok-95. Iranu je do izbijanja Islamske revolucije 1979. godine isporučeno 79 aviona F-14A i 284 rakete V-V velikog dometa AIM-54A feniks od poručenih 714. Evidencijski brojevi lovaca F-14A blok-90 su bili od broja 3-863 do broja 3-892, a brojevi lovaca F-14A blok-95 su bili od 3-6001 do 3-6050. Tehnički sastav RV Irana koji je bio zadužen za održavanje aviona F-14A obučavan je u kompanijama Pret i Vitni i Hjuz. U kompaniji Pret i Vitni obučavan je sastav koji je trebao da brine o motorima tomketa, a u kompaniji Hjuz je obučavan sastav koji je trebao da vodi brigu o avionici i raketama V-V feniksa. Tokom opitnih vežbi 1977. godine, desila su se i dva udesa tomketa zbog zastoja motora. Prvi udes se dogodio 30. aprila, a drugi 14. novembra 1977. godine. Obe posade su se spasile katapultiranjem iz aviona. Imperijalno vazduhoplovstvo je formiralo četiri taktička borbena skvadrona opremljena avionima tomket. I to, 71., 72., 81. i 82. taktički borbeni skvadron (TFS – Tactical Fighter Squadrons). Tokom isporuke aviona F-14A, Iranu je isporučena i veća količina rezervnih delova za avione tomket. U Iranu je uz pomoć američkih instruktora i tehničkog osoblja uspostavljen sistem za remont aviona F-14A. Motori, oprema i karakteristike aviona F-14A tomket u naoružanju Irana Višenamenski borbeni avion F-14A je u osnovi visokokrilac sa promenljivom geometrijom krila (promena strele krila se vrši automatski u zavisnosti od režima leta od 200 do 680), s udvojenim vertikalnim repnim površinama i dva turboventilatorska motora sa dopunskim sagorevanjem. U konstrukciji aviona je primenjeno preko 36% legure aluminijuma, oko 26% legure titanijuma, oko 16% legura na bazi čelika i oko 0,6% kompozitnih materijala (na bazi bornih vlakana su izrađene četiri ploče oplate horizontalnih stabilizatora). Povećanje borbene „žilavosti“ konstrukcije je ostvareno udvojenošću sistema pogonske grupe, komandi leta, sistema za napajanje goriva. Zbog složenosti sistema na avionu, posada broji stalna dva člana – pilota i oficira za presretanje radarom. Namena tomketa u sastavu RV Irana je inače, presretanje ciljeva u vazduhu i borba za prevlast u vazdušnom prostoru. Iako može da nosi do 6577 kg raznog ubojnog tereta za napade na ciljeve na zemlji, u Iranu je bio a i danas je pre svega, lovac-presretač i čuvar vazdušnog prostora. Kao što je već poznato, iranski tomketi su bili indentični američkim mornaričkim tomketima uz neke izuzeztke. Prva razlika je bila kod motora, jer su američki F-14A blok-60 bili opremljeni nešto lošijim motorima tipa TF-30-P-412 (TF-30-P-412), dok su iranski tomketi blok-90 i blok-95 imali nešto bolje motore tipa TF-30-P-414 (TF-30-P-414). Da ne bude zabune, iranski tomketi su opremljeni motorima TF-30-P-414 jer su proizvedeni posle prve serije američkih tomketa, te su zbog toga opremljeni boljim motorima. Odmah po završetku proizvodnje aviona F-14A za Iran, Amerikanci će sve svoje tomkete opremiti sa novim motorima TF-30-P-414 ( a kasnije i još boljim F-110-GE-400). Međutim, i pored toga što je motor TF-30-P-414 bio nešto bolji u odnosu na stariji TF-30-P-412 i on je ispoljio neke svoje mane. Mane su se ogledale pre svega u poremećaju vazdušne struje u kompresoru, malom resursu komora sagorevanja, lopatica turbine i sl., nesigurnom uključenju forsaža i njegovom samovoljnom isključenju u letu, otežanom ponovnom pokretanju motora. Svi gore navedeni problemi doveli su do smanjenja resursa pojedinih elemenata motora. Vremenski interval između dva remonta kod motora TF-30-P-414 iznosi 550 časova. Osnovu opreme aviona F-14A (kako onih u SAD tako i onih u Iranu) čini sistem za upravljanje oružjem AN/AVG-9 (AN/AWG-9) koji se sastoji od impulsnog-doplerskog radara, infracrvenog uređaja, digitalnog elektronskog računara i uređaja za prenos podataka. Radar se u impulsnom režimu koristi za otkrivanje ciljeva pri malim brzinama, pri čemu daljina otkrivanja ciljeva sa efikasnom odraznom površinom od 5 m2 iznosi oko 115 km. U impulsno-doplerskom režimu radar otkriva bombardere na daljini 315 km, a lovce na 215 km, krstareće rakete na 120 km. Sistem AN/AVG-9 obezbeđuje jednovremeno praćenje do 24 cilja i navođenje na njih do šest vođenih raketa V-V tipa AIM-54A feniks. Kod iranskih tomketa nedostaju neke komponente u avionici, za koje su SAD procenile da su tajna, i te komponente nisu ugrađene u sistem avionike, već su ugrađene komponente koje imaju nešto slabije karakteristike, od komponenti ugrađenih u avioniku američkih tomketa. Iranski tomketi su opremljeni izbacivim sedištima tipa Martin Bejker, kao dodatak imaju i opremu za preživljavanje posade u pustinji. Od raketa V-V imaju IC vođene rakete AIM-9P sajdvinder (AIM-9P Sidewinder), PRS vođene rakete AIM-7E-2 i AIM-7E-4 sperou (AIM-7E-2 i AIM-7E-4 Sparrow) i PRS/ARS vođene rakete AIM-54A feniks (AIM-54A Phoenix). Pogonska grupa: Dva turboventilatorska motora Pret i Vitni TF-30-P-414 (Pratt & Whitney TF-30-P-414) -potiska bez dopunskog sagorevanja 54, 913 kN, -potiska sa dopunskim sagorevanjem 93,157 kN. Gorivo: Masa unutrašnjeg goriva 7348 litara; dva dodatna spoljna rezervoara zapremine po 1011 litara. Mogućnost punjenja gorivom u letu. Dimenzije: Razmah krila (sa minimalnim uglom strele od 200): 19,54 m; razmah krila (sa maksimalnim uglom strele od 680): 11,65 m; dužina 19,10 m; visina 4,88 m; površina krila 52,59 m2. Mase: Masa praznog opremljenog aviona: 18191 kg; maksimalna pri poletanju 33724 kg; maksimalna masa spoljašnjeg tereta: 6577 kg. Karakteristike: Maksimalna brzina na visini 2517 km/č (2,4 maha). Maksimalna brzina na nivou mora 1468 km/č (1,2 maha). Maksimalna brzina krstarenja 741-1019 km/č. Brzina pri sletanju 231-270 km/č. Početna brzina penjanja 153-167 m/s. Operativni vrhunac leta 15240 m. Teorijski plafon leta 27000 m. Dužina staze za poletanje 396 m. Dužina staze za sletanje 762 m. Ukupni taktički radijus dejstva 1180 km. Taktički radijus dejstva pri brzini od 1,5 maha iznosi od 250 do 400 km. Taktički radijus dejstva pri brzini od 1,3 maha iznosi od 315 do 500 km. Vreme patroliranja na udaljenosti od 280 km iznosi od 91 do 122 minuta. Naoružanje: Fiksno naoružanje aviona F-14A predstavlja šestocevni top M-61A1 vulkan (Vulcan), kalibra 20 mm sa magacinom za 675 granata. F-14A ima ukupno šest podvesnih tačaka: -četiri podtrupne tačke za vođene rakete V-V: AIM-54A feniks, AIM-7E-2 i E-4 sperou, -dve potkrilne tačke za vođene rakete V-V: dve AIM-9P sajdvinder i po jednačno ili AIM-7E-2 i E-4. Najčešća kombinacija je: 4 AIM-54A, 2 AIM-9P i 2 AIM-7E-2 ili E-4. Posada: Dva člana (pilot i oficir za presretanje radarom). Rakete V-V velikog dometa AIM-54A feniks su slabijih karakteristika, u odnosu na istovetne rakete namenjene opremanju američkih tomketa. Islamska revolucija i rat sa Irakom Uoči Islamske revolucije, iransko vazduhoplovsto je činilo oslonac i podršku korumpiranom režimu šaha Pahlavija. Elitni deo vazduhoplovstva su činili piloti na lovcima F-14A. U to vreme je postajala i anegdota, da kad bi pilotima na F-4E fantom rekli da su piloti na F-14A elita iranske avijacije, oni bi dali ciničan odgovor. Do kraja 1978. godine RV Irana je raspolagalo sa 186 lakih lovaca F-5E/F tajger-II, 209 lovaca-bombardera F-4D/E fantom-II i sa 77 lovaca F-14A tomket. U isto vreme, SAD su Iranu samo za njegove tomkete isporučile 284 rakete V-V AIM-54A feniks, više od 800 raketa V-V AIM-9P sajdvinder i preko 1000 raketa V-V sperou u verzijama AIM-7E-2 i AIM-7E-4. Problemi u Iranu su rasli, tako da je već 16. januara 1979. godine šah Pahlavi pobegao iz zemlje. U prelaznom periodu do proglašenja Islamske Republike Iran, SAD su svojim kanalima pokušavale da otkupe ili čak posreduju pri prodaji iranskih F-14A nekoj trećoj strani. Međutim, sve je to palo u vodu jer su Iranci odlučili da se ne odreknu usluga ovog aviona. Nakon toga SAD su povukle svoje savetnike iz Irana. Pri povlačenju iz Irana savetnici su izvršili neke sabotaže na iranskoj tehnici, pre svega na radarima za VOJ, a uspeli su da onesposobe i 16 raketa V-V feniks. Islamska Republika Iran je proglašena 1. aprila iste godine, na čijem čelu je bio islamski verski vođa ajatolah Homeini. Verska vlast je uspela da u vrlo kratkom periodu „rasturi“ RV Irana. Većina pilota i ljudstva RV je završila u zatvorima ili su odmah bili likvidirani. Mnogi piloti na F-14A nisu napustili zemlju, za razliku od tehničkog sastava. Oni su smatrani neprijateljima revolucije te je većina zatvorena, a neki su i likvidirani bez suđenja. Samo su dva pilota iz prve grupe pilota, koji su završili obuku u SAD pošteđeni torture nove vlasti. Takođe su u verskom ludilu uništavani „bezbožnički“ računari, u kojima su bili sačuvani tehnički podaci o rezervnim delovima za avione i ostalu tehniku. Zbog problema sa taocima, SAD prekidaju odnose sa Iranom i uvode sankcije prema toj zemlji. To je predstavljalo ozbiljan problem kod održavanja aviona, naročito kod tomketa, jer su i pored dobre opremljenosti jedinica rezervnim delovima problem predstavljali loša obučenost tehničkog sastava za održavanje (stari iskusni tehnički kadar je sa izbijanjem revolucije pobegao iz zemlje). Pogrešne procene vlasti Irana, dovešće RV Irana u još teži položaj početkom rata sa Irakom. Rat sa Irakom izbio je 22. septembra 1980. godine napadom RV Iraka na šest iranskih aerodroma. Uvidevši grešku, verska iranska vlast je iz zatvora pustila određen broj pilota na lovcima F-14A. Budući da ih je ocenila „revolucionarno nepodobnim“, za njihove oficire za presretanje radarom su odredili „podobne“ oficire (kako bi ovi pazili na njih). Prva vazdušna pobeda iranskog lovca F-14A nad nekim iračkim vazduhoplovom, dogodila se već 7. septembra 1980. godine. Tada je oboren irački borbeni helikopter Mi-25. Iranski tomket je helikopter oborio otvarajući vatru iz topa 20 mm M-61A1 vulkan. Već 10. septembra iste godine raketom V-V AIM-9P ispaljenom sa F-14A RV Irana, oboren je prvi irački borbeni avion tipa MiG-21R. Prvo uspešno obaranje nekog iračkog aviona, raketom V-V AIM-54A feniks lansiranom sa iranskog F-14A dogodilo se 13. septembra 1980. godine. Tada je oboren irački lovac MiG-23MS. Od 164 oborena iračka vazduhoplova, iranskim tomketima se pripisuje 130 obaranja. Od tog broja sa raketama V-V AIM-9P oboreno je 32 vazduhoplova, sa raketama AIM-7E-4 16 vazduhoplova, dok je najveći broj obaranja pripisan raketama AIM-54A, čak 66. Iranski pilot Džalal Zandi (Jalal Zandi) imao je 9 potvrđenih i 3 nepotvrđene pobede. Još jedan pilot na F-14, major Ranhavard je uspeo da u jednom danu obori 4 iračka aviona. Iran je uprkos američkom embargu uspevao da nabavlja rezervne delove za svoju flotu aviona F-5E/F, F-4D/E i F-14A. Tako da su uspeli da vrate u funkciju i 16 raketa feniks, koje su oštetili američki tehničari tokom svog odlaska iz Irana. Poznata je i afera u SAD tzv. „Irangejt“ koja je izbila zbog isporuke vojne opreme Iranu, i pored zabrane izvoza oružja toj zemlji. Iranski tomketi su učestvovali i u zaštiti naftnih postrojenja na ostrvu Karg, od napada iračkih bombardera TU-22B. Pripisuje im se obaranje 4 bombardera TU-22B i jednog B-6D. Od ukupno 15 izgubljenih iranskih F-14A, samo 5 su oborili irački piloti, ostalo su oborile rakete Z-V ili je dolazilo do otkaza tehnike zbog lošeg održavanja. Jedan F-14 je oboren od strane iračkog MiG-23ML 11. avgusta 1984. godine, tri su oborili irački lovci Miraž F-1EK (Mirage F-1EQ), a jedan je oboren pošto je naleteo na ostatke eksplodiranog iračkog lovca MiG-21, marta 1983. godine. Malo je poznato da su irački piloti imali naređenje da se ne upuštaju u vazdušni duel sa iranskim F-14A. Zanimljivo je da su Iranci F-14A koristili i kao mini avaks. Nakon uočavanja ciljeva posada F-14A je na uočene mete slala lovce F-5E i F-4E. Tokom osmogodišnjeg rata sa Irakom, iranski tomketi su utrošili 71 raketu velikog dometa V-V feniks pri čemu su uništili 66 vazduhoplova. Ironično ili ne, ali najefikasniji skvadron je bio 81. taktički borbeni skvadron sastavljen od pilota koji su ocenjeni kao „ revolucionarno nepodobni“. Septembra 1985. godine Iran je imao samo 30 ili 32 lovca F-14A u ispravnom stanju, dok su se ostali nalazili u hangarima zbog neispravnosti. Rat je preživelo 55 tomketa od ukupno 77 koliko ih je bilo na početku rata (15 F-14A je uništeno, a 7 je iskorišćeno za rezervne delove). Tomketi u sastavu RV Irana danas Iranci su od ukupno 55 preživelih tomketa, uspevali da drže flotu od 30 tomketa u ispravnom stanju. Taj broj tomketa je bio uvek spreman za borbenu upotrebu. Međutim, i dalje su najveći problem predstavljali rezervni delovi za taj avion. Pokušaj Iranaca da na svaki mogući način sakriju tačan broj ispravnih tomketa u upotrebi, ukazuje i činjenica da su oni pribegavali i promeni evidencijskih brojeva na tomketima (tako su se pojavili i brojevi 3-6052, 3-6053, 3-6060, 3-6063, 3-6067, 3-6073 i 3-6079). Od završetka rata sa Irakom, zabeležena su dva incidenta u kojima su glavni akteri bili avioni F-14A. Oba udesa su se desila na trenažnim letovima. Prvi udes se dogodio 1993. godine, a drugi 21. juna 2004. godine. U oba slučaja posada se spasila katapultiranjem. Problem sa nabavkom rezervnih delova primorala je Iran da se osloni na sopstvene snage. Tako je direktor iranske vazduhoplovne industrije, brigadni general Mohamed Alija Nadar 28. septembra 2002. godine izjavio da je vazduhoplovna industrija uspela da ovlada 100% remontom motora za F-14A, uz proizvodnju nekih komponenti motora za sopstvene tomkete. Takođe, su procurile informacije da su Iranci uspeli da proizvedu određen broj raketa V-V AIM-7E-2, AIM-7E-4, AIM-9P i AIM-54A u sopstvenim pogonima. Budući da je Irancima ostalo nešto oko 210 raketa V-V AIM-54A iz rata, verovatnije je da su oni te rakete samo vratili u funkciju, a ne da su ih proizveli. Bilo je i priče o tome da su na iranske F-14A integrisane rakete R-73, kao i R-33 velikog dometa. Međutim, Rusija je to demantovala. Potom su iranski stručnjaci pokušavali da integrišu rakete Z-V hok (MIM-23A HAWK) sa sistemom AN/AVG-9. Rakete su označene kao AIM-23. Ne postoji pouzdana informacija dokle je taj projekat stigao, osim nekoliko fotografija na kojima se vide avioni F-14A naoružani sa ovim raketama. Budući da su SAD počele da povlače svoje tomkete iz naoružanja, pojavilo se dosta rezervnih delova za te avione na crnom tržištu. Da bi se sprečilo ponavljanje afere u naoružavanju Irana ka što je bila afera „Irangejt“, SAD su donele odluku da se svi njihovi avioni F-14A koji su povučeni iz naoružanja RM SAD unište do „zadnjeg šrafa“. Donesen je zakon po kojem su rezervne delove za F-14A mogle da imaju samo ustanove poput muzeja (i to samo u količini koja je potrebna za održavanje eksponata). Poslednji F-14 tomket je povučen iz naoružanja RM SAD 22. septembra 2006. godine. Međutim, do tada je Iran uspeo da izvrši generalni remont na 25 svojih tomketa, vraćajući ih u operativnu službu u novoj maskirnoj šemi. Od samog početka korišćenja aviona F-14A tomket u RV Irana, ovaj cenjeni lovac je bio udarna pesnica lovačke avijacije Irana, kako tokom presretanja sovjetskih izviđačkih aviona MiG-25R, tako i u direktnom duelu sa iračkim lovcima tokom osmogodišnjeg rata sa Irakom. Iranske persijske mačke sad već uveliko gaze treću deceniju službe u RV Irana. O kvaliteti samih aviona ukazuje i podatak, da je iranska vazduhoplovna industrija uz znatne poteškoće i upornost uspela da osvoji u potpunosti remont ovih lovaca, ne lišavajući sopstveno vazduhoplovsto usluga ovog odličnog lovca. Čak su uspeli da osvoje proizvodnju nekih komponenti i da izvrše manju modernizaciju preostalih mačora. Budući da su SAD svoje mačore povukle iz naoružanja, više iz političkog nego realnog razloga, jedini operativni lovci F-14A sada se nalaze u Iranu. Jedno je sigurno, mi koji smo zaljubljenici u rasne lovce, zahvaljujući upornosti iranske vazduhoplovne industrije još dugo ćemo ovog lepotana gledati kako krstari plavim nebeskim svodom. Možda su ga Iranci baš zbog svoje lepote (i korisnosti) nazvali persijska mačka. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/09/25/kratka-istorija-persijskih-macaka-f-14a-tomcat-udarna-pesnica-avijacije-islamske-republike-iran/
  3. NEKI ĆE TVRDITI DA JE BALKANSKA MEĐA SRPSKO-RUSKA PROPAGANDA, A DRUGI ĆE BITI ODUŠEVLJENI ČINJENICOM DA JE KONAČNO SNIMLJEN NEDVOSMISLENO PROSRPSKI FILM, SVE ZAVISI OD UGLA POSMATRANJA NATO bombardovanje, 1999. godine. Beogradom besne požari, prizor grada iz vazduha podseća na scenu iz filma o invaziji vanzemaljaca. Na udaru se našlo i porodilište u kome radi doktorka Jasna (Milena Radulović). Dok se sve oko nje raspada i gori, mlada doktorka trči kroz hodnik u naručju noseći tek rođenu bebu čija je majka nastradala pri prvom vazdušnom udaru (a otac pri drugom). Gotovo čitavo porodilište se ruši, a naša junakinja u poslednjem trenutku uspeva da se dokopa dela zgrade koji je čudom ostao netaknut... Opisani deo filma Balkanska međa je dobar primer načina na koji reditelj Andrej Volgin i njegov scenaristički tim pristupaju istorijskoj građi. Naime, za vreme NATO agresije srpske bolnice jesu bile direktna ili indirektna meta bombi, ali nijedno beogradsko porodilište nije stradalo na način na koji je to prikazano u filmu. U Balkanskoj međi sve je podređeno spektaklu, preuveličano onoliko koliko je potrebno da bi se dobio što uzbudljiviji i vizuelno upečatljiviji rezultat. Fakti su scenaristički preoblikovani radi snažnijeg efekta, pa bi percipirati Balkansku među kao verno ogledalo istorije bilo isto kao kada bismo očekivali od trećeg dela Ramba da ponudi verodostojan prikaz rata u Avganistanu. Ruski filmovi su sve prisutniji na srpskom tržištu, što je jednim delom politička odluka, ali drugim, presudnijim, posledica činjenice da su se Rusi izveštili u pravljenju komunikativnih filmova namenjenih širokim masama. Iako još uvek nisu dostigli holivudske produkcione visove, nisu ni toliko daleko od njih. Dok su u prvim godinama novog veka filmovi iz Rusije privlačili pažnju šire srpske publike samo sporadično (Noćna straža), u poslednje vreme ih je sve više na repertoaru. Među ambicioznim (i uglavnom kvalitetnim) filmskim naslovima prikazanim u Srbiji izdvajaju se istorijski spektakli Viking (2016) i Legenda o Kolovratu (2017), naučnofantastični film katastrofe Sila privlačnosti (2017), sportska ljubavna melodrama Led (2018)... Tu negde dolazimo do Balkanske međe, izdašno producirane rusko-srpske koprodukcije u režiji Andreja Volgina (sa državnom podrškom), ratnog akcionog filma sa jasnim komercijalnim pretenzijama. Balkanska međa je pravljena za veliko platno i to se vidi u svakom kadru. Bilo je i ranije filmova o bombardovanju Jugoslavije i zverstvima albanskih ekstremista na Kosovu i Metohiji, ali nijedan nije bio tako spektakularan kao ovaj. Ni približno. Priča je fokusira na tajnu operaciju preuzimanja aerodroma Slatina, s tim da je narativni zamah mnogo širi od toga. Na samom početku je prikazan sukob u Bosni i Hercegovini 1995. godine (sa akcentom na netrpeljivost između Rusa i Amerikanaca, koja dovodi do toga da grupa buntovnih ruskih specijalaca bude izbačena iz službe), da bi odmah zatim radnja bila prebačena u Beograd, četiri godine kasnije, u vreme "Milosrdnog anđela"... Iako Balkanska međa predstavlja napredak u odnosu na Volginove prethodne radove, primetne su velike oscilacije: uvodni deo sa ruskim specijalcima u Bosni je konfuzan i nepregledan, a onda sledi odlično realizovan deo sa bombardovanjem porodilišta... I tako je i na dalje, uz stalnu smenu uspona i padova. Scenario ne pomaže. Razuđeni filmski narativ nastao je pukim gomilanjem i ređanjem, pretrpan je uglavnom živopisnim ali za centralnu priču nepotrebnim događajima koji kao da su preuzeti iz nekog Kusturičinog filma (slavni srpski reditelj se i pojavljuje u maloj ulozi na samom kraju filma, što samo naglašava ovu sponu). Ako se tome dodaju krajnje začudni montažni postupci i Volginova nesposobnost da filmske sastojke objedini u homogenu celinu, tokom prvih sat i nešto filma veoma je teško odrediti o čemu zapravo govori Balkanska međa i šta je njen fokus (ovome treba dodati da je srpska verzija za oko 20 minuta kraća od ruske, te da su se ta skraćivanja svakako odrazila na ritam i sadržaj filma). Nakon što se radnja prenese na teritoriju Kosova i Metohije, narativ počinje polako da se stabilizuje i film u drugoj polovini uspeva da uhvati odgovarajući ritam. Ali, i u prikazivanju napada nekoliko stotina terorista na aerodrom Slatina kod Prištine, koji čuva šačica ruskih vojnika i srpskih policajaca, imamo slobodno interpretiranje stvarnih događaja: Rusi zaista jesu zauzeli Slatinu i tako se narugali NATO snagama, ali se to odigralo pod okolnostima koje su bile znatno drugačije u odnosu na one prikazane u filmu (ovaj deo filma u sećanje priziva Karpenterov klasik Napad na policijsku stanicu broj 13 i Rišeov rimejk ovog filma iz 2005. godine). Provučena kroz žanrovsku prizmu, istorija postaje pogonsko gorivo za akciju. "Pakovanje" tragedije u spektakl je oprobani holivudski recept koji, eto, sada koriste i Rusi. Akcione scene su uglavnom atraktivno snimljene (posebnu pohvalu zaslužuje direktor fotografije Vjačeslav Lisnevski), a njihovoj ubedljivosti doprinosi i efektna saigra ruskih i srpskih glumaca, a naročito srpsko-ruskog glumačkog para Milena Radulović (doktorka Jasna) i Anton Pampušni (ruski obaveštajac). Imajući to u vidu, sasvim je nepotrebno i neprikladno povremeno inkorporiranje dokumentarnih snimaka u tkivo igranog filma – Balkanska međa jeste, kako na samo početku filma stoji, "zasnovana na istinitim događajima", ali obrada tih događaja nije veristička, pa dokumentarni snimci tu zaista nemaju šta da traže. U žanrovskom ključu treba čitati i pristup likovima. Albanski teroristi su prikazani kao krvoločne životinje, njihova karakterizacija veoma podseća na karakterizaciju ruskih i srpskih negativaca u američkim filmovima. Pogrom srpskog življa na KiM prikazan je veoma eksplicitno. Albanski teroristi predvođeni Smukom (razmahani Aleksandar Srećković Kubura) su horda zla: oni kolju, siluju, trguju drogom... Film je izuzetno nasilan i krvav sa pojedinim delovima koji nisu za oči onih sa slabim živcima (kao na primer scena u kojoj Smuk prereže vrat mladoj plavokosoj Srpkinji anđeoskog izgleda, što je samo uvod u dalji pokolj u hangaru aerodroma). Da li je to pojednostavljivanje i srpsko-ruska propaganda? Neki će svakako tvrditi da jeste (ne bez razloga), drugi biti oduševljeni činjenicom da je konačno snimljen nedvosmisleno prosrpski film koji prikazuje srpsku golgotu na Kosovu i Metohiji. Sve zavisi od ugla posmatranja. Gledano u okvirima akcionog žanra, ovaj pristup dobro funkcioniše. Filmu poput Balkanske međe su potrebni negativci, a albanske terorističke aktivnosti poslužile su kao veoma pogodna osnova za dalju scenarističku razradu, sve sa upiranjem prsta u zapadnjake koji pomažu separatiste i podstiču eskalaciju krvoprolića kako bi ostvarili svoje mračne planove. Treba naglasiti da u filmu nije sve prikazano crno-belo, primetan je pokušaj senčenja, mada ništa od tih intervencija nije izvan okvira očekivanog. Miloš Biković, na primer, glumi Vuka, pripadnika MUP-a koji izgubi glavu i počne da se sveti Albancima nakon što selo u kome je živeo njegov brat sa porodicom bude masakrirano. Taj aspekt priče nije detaljno obrađen (bar ne u srpskoj verziji), ali je poruka jasna – nasilje rađa nasilje. Vukov kolega i prijatelj Fadilj (Aleksandar Radojičić), Albanac i musliman, deli ljude po tome da li su dobri ili loši, ne po nacionalnoj ili verskoj pripadnosti. On se gnuša Smuka i njegove kamarile i čini sve kako bi Vuku ukazao da ne sme da postane kao oni koji su mu ubili brata. Osuda NATO agresije i stradanje Srba nije ono glavno što Balkanska međa želi da istakne. Težište je ipak na Rusiji i njenom mestu u okviru svetskog poretka, kako 1999. godine, tako i sada, dve decenije kasnije. Tadašnja ruska vlast i predsednik Jeljcin označeni su kao slabi, podložni pritiscima. Bombardovanje Srbije prikazano je kao prelomni događaj koji je doveo da promene kursa Kremlja i omogućio Putinu dolazak na vlast. I tu dolazimo do centralne poruke filma: Rusija je podigla glavu, više neće dozvoliti Zapadu da je gazi i ponižava. Što se Srbije tiče, njena kob je u filmu oličena u liku mlade doktorke. Prkosna Jasna će golgotu preživeti samo ako se svije uz lepog pravoslavnog Rusa, čije će je snažne ruke prigrliti i zaštititi, što u filmu rado i čini. A što se zbilje u kojoj živimo tiče, ona je, po običaju, mnogo kompleksnija od filmskih simplifikacija. Između ostalog, filmovi i postoje da bi nam ponudili utehu i iluziju srećnog kraja. A tu je Balkanska međa posebno dobra. Đorđe BAJIĆ
  4. Version 1.0.0

    30 downloads

  5. Version 1.0.0

    15 downloads

    Intelektualna istorija Evrope
  6. Aerodrom Nikola Tesla objavio je video snimak posvećen pedesetogodišnjici svog postojanja. U petnaestominutnom snimku prikazane su etape razvoja od otvaranja prvog letelišta do izgradnje današnjeg aerodroma u Surčinu. Narator je Zoran Modli. Prvi beogradski aerodrom – Banjica Priča počinje krajem 1910. godine kada je na vojnom vežbalištu u predgrađu Banjice nastalo letelište kao prvi beogradski aerodrom. Na tom letelištu, letenje avionom prikazivali su pioniri tadašnje avijacije Simon, Maslenikov, Vidmar i Čermak. Ubrzo je kao dodatak aerodromu početkom 1912. godine podignut prvi drveni hangar za avione i bio namenjen ratovanju sa Turskom. Dve godine kasnije na tom letelištu stacionirane su srpska aeroplanska eskadrila i balonska četa. Banjički aerodrom korišćen je i nakon Prvog svetskog rata za potrebe poštanskog saobraćaja na relaciji Skoplje-Niš-Beograd-Novi Sad i Beograd-Sarajevo-Mostar. U blizini mesta gde se nalazio taj aerodrom danas je Vojno-medicinska akademija – VMA. Kalemegdanski aerodrom Jedna od etapa razvoja beleži i aerodrom koji se prostirao od tadašnjeg turskog amama, današnjeg planetarijuma, sve do ušća Save u Dunav. Sa tog mesta prvi avion poleteo je u januaru 1911. godine, a danas se na njemu održavaju aeromitinzi sportske i ultralake avijacije. Aerodrom u Pančevu Priča o razvojnom putu aerodroma nastavlja se nedaleko od Pančeva. Naime, u blizini tog grada sa radom je 1923. godine počeo novi aerodrom, nakon što je vazduhoplovna kompanija “Franko Rumen” pokrenula međunarodnu liniju Pariz-Carigrad. Iste godine sa tog aerodroma uspostavljen je i poštanski saobraćaj, a u jednom vremenskom periodu korišćen je i za obuku pitomaca Vazduhoplovne akademije ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Nakon oslobođenja, aerodrom je korišćen kao vazduhoplovno vojno učilište. Danas se na mestu starog pančevačkog aerodroma nalaze hale fabrike aviona „Utva“, kao i travnata pista koja se koristi za probne, sportske i trenažne letove. Sa aerodroma u Sručinu avioni su počeli da poleću 1962. godine / Foto: Aerodrom „Nikola Tesla“ Međunarodno vazdušno pristanište „Beograd“ Pretposlednju istorijsko-razvojnu etapu čini Međunarodni aerodrom „Beograd“ izgrađen na livadi između Bežanijske kose i leve obale Save koja se zvala Dojno polje. U martu 1927. godine aerodrom je zvanično otvoren za saobraćaj. Međutim, u februaru 1928. godine letove počinju da obavljaju i avioni prve domaće avio-kompanije „Aero put“. Na samom aerodromu 1931. godine izgrađena je moderna pristanišna zgrada, a 1936. godine ugrađena oprema za sletanje pri slaboj vidljivosti . Ipak, 1944. godine aerodrom su pri povlačenju iz Beograda srušili nemci, koji su ga prethodno koristili tokom Drugog svetskog rata. Aerodrom „Nikola Tesla“ Za lokaciju novog međunarodnog aerodroma izabran je prostor u blizini Surčina, 18 kilometara zapadno od Beograda, gde se priča i završava. Kada je pušten u saobraćaj 1962. godine, aerodrom je imao jednu pistu dužine 3.000 metara, rulnu stazu dužine 3.350 metara, pristanišnu zgradu za prijem putnika, kontrolni toranj, kao i platformu za opsluživanje letelica. Kasnije je izgrađena nova zgrada za prijem putnika, produžena pista i proširena platforma za prijem aviona , a 1997. godine ugrađena je oprema za kategoriju 2 i time omogućena upotreba aerodroma po lošijim vremenskim uslovima. Širenjem aerodroma, u maju 2006. godine otvoren je rekonstruisani međunarodni terminal 2, dok je u godini jubileja izgrađen i novi biznis salon, odnosno čekaonica površine 350 kvadratnih metara, namenjena poslovnim putnicima. Kako je “Nikola Tesla” nastavio da se razvija, koliko je radnika potrebno za opsluživanje poletanja i sletanja, na koji način funkcioniše vatrogasna služba sektora bezbednosti, kao i mnoge druge pojedinosti infsrastrukture možete saznati u sledećem video snimku:
  7. Ovde možete pogledati i pročitati intervju sa Rigelsom Halilijem, istraživačem iz Albanije koji se bavio srpskom i albanskom epikom i istorijom srpsko-albanskih odnosa. Intervju je na srpskom jeziku. Ovde možete naći u pdf-u celu knjigu Figura neprijatelja, zbornik radova o istoriji srpsko-albanskih odnosa nastao saradnjom mladih srpskih i albanskih istraživača.
  8. Ponavaljajući neke lekcije iz org.hem. na temu optički aktivnih tj. hiralnih molekula i njenih enantiomera, opet sam dosao do onog cuvenog i upecatljivog primjera "talidomidske katastrofe" iz 60-tih godina proslog vijeka. Creepy scenario koji je rezultirao pojavom malformacija na fetusima trudnica i radjanjem djece sa ostecenim ekstremitetima me podstakao da malo guglam i nasao sam jedan tekstic iz istorije medicine pisan kod nas u "timockom medicinskom glasniku" o ovom dogadaju. Fino napisan pa reko da ga podijelim. Ukratko u org.hemiji, za molekul koji posjeduje asimetrican ugljenikov atom (C) (koji za sebe vezuje 4 razlicita supstituenta) kaze se da je opticki aktivan. Takav molekul (hiralni) se moze javljati u obliku dva izomera koje se nazivaju enantiomeri, i oni se međusobno odnose kao predmet i lik u ogledalu, tj. ne mogu da se preklope. (njihova osobina je sposobnost skretanja ravni polarizovane svjetlosti, koja se propusti kroz rastvor tog jedinjenja). U ovom primjeru radi se o talidomidu , gdje imamo primjer da se jedan enantiomer ponasa kao lijek, dok drugi nema farmakolosko dejstvo ili, daleko gore, ima osobine toksina, mutagena, teratogena i sli. Jedan enantiomer u talidomidu se ponasao kao teratogen i uzrokovao je radjanje novorodjecati sa ostecenim ekstremitetima, najvecoj katastrofi u istoriji industrije ljekova. **** Sažetak: Talidomidska tragedija, sa preko 10 000 novorođenčadi sa oštećenim ekstremitetima širom sveta, predstavlja jednu od najvećih katastrofa u istoriji industrije lekova. Iako je od početaka ove priče prošlo gotovo pola veka, i dalje stoji pitanje: da li je, i kako, bilo moguće sprečiti katastrofu? Uporednom analizom okolnosti pod kojima se tragedija dešavala u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) i Zapadnoj Nemačkoj, u ovom radu je pokušano da se utvrdi da li su poštovani etički principi tokom uvođenja ovog leka u terapiju i koliko su zakonski propisi u oblasti registracije lekova doprineli da se u SAD rodi 17 dece sa anomalijama, naspram 4.000 dece u Zapadnoj Nemačkoj. Prema zakonu o lekovima u Zapadnoj Nemačkoj, procesi licenciranja, registracije i pojavljivanja leka na tržištu, bili su u nadležnosti Državnog zdravstvenog zavoda. Ipak, eventualno povlačenje leka sa tržišta niko nije mogao narediti. Pedijatar dr. Widukind Lenz je prvi ukazao na povezanost upotrebe talidomida kod trudnica i pojave malformacije na fetusima. Zbog manjkavosti u zakonskoj ragulativi, Contergan® (talidomid) je tek posle dugo vremena povučen iz terapije, a dr. Lenz je degradiran i kao stručnjak i kao čovek. Ishod sudskog procesa protiv farmaceutske kompanije bio je osnivanje fondacije za decu oštećenu talidomidom. U SAD-u su i zakon i Agencija za hranu i lekove (FDA) stajali uz dr. Frances Kelsey, koja je sprečila registraciju talidomida bez izvršenih kliničkih ispitivanja. Uporednom analizom talidomidskih priča u ove dve zemlje može se zaključiti da su pri uvođenju novog leka u terapiju, pored poštovanja strogih zakonskih propisa, neophodni savest i odgovornost pojedinaca u institucijama koje u tom procesu učestvuju ali i samih farmaceutskih kompanija koje lekove registruju. Ključne reči: talidomid, etika, dr. Widukind Lenz, dr. Frances Kelsey za dalje citanje >>>>> klik
  9. Version 1.0.0

    42 downloads

    Православно црквено право - Никодим Милаш, pdf
  10. Version 1.0.0

    64 downloads

    Интелектуална историја Европе - Марвин Пери, pdf формат ФАНТАСТИЧНА КЊИГА!
  11. Version 1.0.0

    1 download

    Линк на коме се налазе феноменална предавања проф. Родољуба Кубата из предмета Старосавезна историја и егзегеза. Сигурно ће бити од велике користи онима који студирају теологију, али и онима који воле да сазнају више о тумачењу Старог Завета. ЛИНК https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4ejlOMWcyR0pXRDQ
  12. Version 1.0.0

    17 downloads

    Хорхе Луис Борхес - Историја вечности, пдф
  13. Version 1.0.0

    2 downloads

    Серијал предавања из 2008. године, веома вредна архива Линк https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4eVdyTFBNcDJZbUU
  14. Version 1.0.0

    23 downloads

    Коплстон - Историја Филозофије -Грчка и Рим
  15. Његова Свесветост Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј долази 9. септембра 2016. године у Загреб, где ће отворити Научну конференцију која ће се под називом „Новомученици: Полиперспектива II“ одржати у Српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић“. У раду конференције узеће учешће најеминентији стручњаци за проблем страдања у XX веку: Ефраим Зуроф, директор „Симон Визентал центра“ у Јерусалиму; Рута Ваганаите из Литваније, аутор бестселера „Наши људи“ (Our People); протојереј Александар Мазирин из Русије, историчари, социолози, теолози и други стручњаци из Пољске, Русије, Републике Српске, Румуније, Хрватске, Израела и Србије. Радним делом конференције председаваће Преосвећени Епископ славонски г. Јован. Преносећи поздраве Патријарха васељенског и изразе његове очинске бриге и подршке Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије је изјавио да Свесветејши патријарх Вартоломеј добро познаје прилике у Хрватској и стога за православне Србе представља највећу радост што су први пут у досадашњој историји у прилици да буду домаћини првом човеку Православља. Предвиђено је да Његова Свесветост Патријарх г. Вартоломеј са архијерејима и учесницима конференције истог дана посети подручје на коме је био логор смрти Јасеновац и присуствује вечерњој у храму Светог пророка Илије у Млаки. У суботу, 10. септембра 2016. године, Свесветејши Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј и Светејши Патријарх српски г. Иринеј служиће, поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких, уз саслужење више епископа и представника Московске Патријаршије, Пољске Православне Цркве и Румунске Православне Цркве, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Истог дана, у 13 часова, Његова Свесветост ће освештати обновљени Епископски двор у Пакрацу.
  16. Симпосион о Новомученицима у Загребу. Света архијерејска Литургија у Јасеновцу. Освећење Владичанског двора у Пакрацу. Његова Свесветост Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј долази 9. септембра 2016. године у Загреб, где ће отворити Научну конференцију која ће се под називом „Новомученици: Полиперспектива II“ одржати у Српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић“. У раду конференције узеће учешће најеминентији стручњаци за проблем страдања у XX веку: Ефраим Зуроф, директор „Симон Визентал центра“ у Јерусалиму; Рута Ваганаите из Литваније, аутор бестселера „Наши људи“ (Our People); протојереј Александар Мазирин из Русије, историчари, социолози, теолози и други стручњаци из Пољске, Русије, Републике Српске, Румуније, Хрватске, Израела и Србије. Радним делом конференције председаваће Преосвећени Епископ славонски г. Јован. Преносећи поздраве Патријарха васељенског и изразе његове очинске бриге и подршке Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије је изјавио да Свесветејши патријарх Вартоломеј добро познаје прилике у Хрватској и стога за православне Србе представља највећу радост што су први пут у досадашњој историји у прилици да буду домаћини првом човеку Православља. Предвиђено је да Његова Свесветост Патријарх г. Вартоломеј са архијерејима и учесницима конференције истог дана посети подручје на коме је био логор смрти Јасеновац и присуствује вечерњој у храму Светог пророка Илије у Млаки. У суботу, 10. септембра 2016. године, Свесветејши Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј и Светејши Патријарх српски г. Иринеј служиће, поводом обележавања 75 година од страдања Светих мученика јасеновачких, уз саслужење више епископа и представника Московске Патријаршије, Пољске Православне Цркве и Румунске Православне Цркве, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Истог дана, у 13 часова, Његова Свесветост ће освештати обновљени Епископски двор у Пакрацу. View full Странице
  17. Ovu temu sam otvorio o češkim Grcima i Makedoncima - jednoj od najvećih i najzanimljivijih istočnoevropskih enklava u cijeloj zapadnoj Evropi i EU. Sada vam na početak pokažem dva videa - jedan dokumentarni iz češke televizije i jedan sa folklornog festivala u Stražnicama, Poslije dodam nešto malo i istorijata kad stignem prevesti, ne bojte se, neće to biti romani, neču vas daviti time, biće dosta lijepe muzike i igara. Inače kad ovaj njihov folklorni sastav ide na gostovanje u Grčku, niko tamo ne može povjerovati da je to nekakav češki, svi misle da je original grčki. Nošnje si prave rako što uvijek kupe samo po jedan par - muški i ženski original grčki a potom iskopirahu sami do posljednjih detalja i naprave sve isto - neke materijale kupe u Grćkoj, neke koji nisu tako važni i svugdje su isti u Češkoj ali ukrase i dopunske detalje, zlatne vezene trake i sl. kupuju u Grčkoj, ti detalji moraju biti originalni. Makedonaca je tu dosta manje nego Grka, došli su zajedno sa njima i okupljaju se ali nisam primjetio da imaju ovako organizovani kulturni život kao Grci, nekakve folklorne ansamble i slično kao Grci. Oni si jednostavno donesu muziku iz Makedonije prije su to bile kasete, danas CD pa je puštaju na svojim zabavama i svadbama. Nema ih toliko kao Grka da bi to tako stigli sve organizovali kao oni. Tu su recimo sasvim normalna makedonska prezimena na ský - Kostovský i sl. ili neka grčka, Troianos, Melios itd. Oni su sada u vrlo zanimljivoj situaciji jer su osamdesetih godina masovno bježali iz komunizma u EU th. Grčku, potom to nastavilo poslije pada berlinskog zida 1989. tj. pada komunizma dakle početkom devedesetih je bio drugi talas vraćanja Grka u Grčku a sad se opet svi oni s početkom te duboke ekonomske krize vraćaju ponovo u Češku jer još imaju važeće češko državljanstvo a hoće dostojno proživjet starost jer su tamo ostali ponovo na nuli i bez ičega išta, bez penzija, ušteđevine i sredstava za život kao da cijeli život nisu ništa radili. Grci bježe pred tamnošnjom ekonomskom krizom u Češku (ustvari - vraćaju se ovdje kući odakle su tamo sami otišli mnogi od njih imaju tu svoje roditelje i rođake koji su ostali) Řekové utíkají před tamní ekonomickou krizí do Čech http://www.ceskatelevize.cz/ct24/domaci/169361-rekove-utikaji-pred-tamni-ekonomickou-krizi-do-cech/ řecká taneční zabava - podzim 2006 Tak toto je tradiční Řecká zábava - a náš soubor Antigony s názvem jsem ja nesouhlasil *3* a ja jsem ten co tančí první a to solo ju? ;-) piše da je on taj prvi, glavni što pleše, na tom vudei, hahahaha Stražnice 2009, Antigoni, Krnov
  18. Храм Христа Спаситеља. Чудо препорода: храм је обновљен уз Божију Помоћ Дописница „ВМ“ је замолила познате руске уметнике који су имали част да реше овај тежак и племенит задатак да се тога присете, као и да кажу нешто о томе да ли постоје разлике између новог и некадашњег здања храма. Свака фреска има два аутора Василије Нестренко, народни уметник Русије: - Што се тиче спољашњег изгледа храма Христа Спаситеља он је обновљен тачно онакав какав је био. Међутим, некада је стајао на брду и миниран је заједно с брдом. Брдо је изравнато и изграђен је базен. Кад смо почели да га обнављамо изградили смо доњи стилобатни део којег није било. У њему се налазе храм Преображења Господњег у знак сећања на древни Преображенски манастир, који се налазио на овом месту, сала за Црквене саборе, патријарашка трпезарија и сала Светог синода. У принципу, појавио се комплекс храма. Василије Игоревичу, колико прецизно ново здање сабора понавља раније? - У неким детаљима храм се разликује, али има задивљујућих подударности. На пример, под некадашњег храма је био од мермера, јасписа и камења довезеног из земаља које су изгубиле рат 1812. године – Француске и Италије. Из истих каменолома је допремљен мермер за под и зидове новог храма. Зар то није чудо? Ви сте осликавали храм. У којој мери Вам је, по Вашем мишљењу, успело да обновите миниране фреске? - Храм је дуго времена стајао једноставно бео: патријарх Алексије II је сматрао да нема уметника који могу да понове фреске из XIX века – јер су тада били окупљени најбољи мајстори, академици. Међутим, касније је одлучено да се храм обнови истим материјалима и фрескама, с истим орнаментима, с истим украсима. Цео уметнички свет Русије је био узбуђен: ко ће га осликавати? Како постићи да фреске буду исте? Било је тешко. Може се направити копија ако човек пред очима има оригинал, али ништа није остало. Сачуван је само мањи део фресака Семиградског, остао је лик Спаситеља, Сорокинов рад. И сачувала се Клагесова слика „Унутрашњи изглед храма Христа Спаситеља“, где се могу видети неке фреске. Нема никаквих сведочанстава о бојама фресака. Све фотографије направљене крајем XIX и почетком ХХ века су црно-беле. Храм је обнављан управо на основу ових разгледница. Имали смо општу композициону шему без боје, зато није могуће говорити о прецизном обнављању фресака. Настала је потпуно јединствена ситуација: свака данашња фреска практично има два аутора. Први је уметник који је створио композицију и општи изглед фресака у XIX веку. Али, слаб квалитет фотографија није дозволио да се обнове колосалне фреске од по 10, 15, па чак и 20 метара. Наши уметници је требало да преосмисле, да допуне, да траже аналоге... У XIX веку осликавање храма је трајало десет година… - Тада је скела скидана три пута да би се одоздо видело како се фреске уклапају међусобно и с орнаментом. Ми нисмо имали такву могућност. Храм смо осликавали од 15. априла до 25. новембра 1999. године. Тешко ми је да схватим како смо успели да обавимо посао у тако кратком року. Зар то није чудо? Ово чудо је могло да се деси само уз Божију помоћ. Зато што је огроман обим урађен квалитетно. Ја сам радио без помоћника. Обновио сам четири фреске: две по 15 метара – „Крштење Господње“ и „Улазак Господњи у Јерусалим“ и једну из два дела – „Васкрсење Христово“ и „Апостол Матеј“. Она је висока 23 метра – као седмоспратница! Затим сам сликао иконе, радио сам у трпезаријском храму. То је изузетно тежак посао. Академска школа је тежа за извођење од иконописне. Храмови се као у стара времена осликавају на свежем малтеру, а то је брже и овде је у питању сложено вишеслојно сликарство. Потребно је умеће да се слика реалистички, што данас ретко ко уме, да се раде фреске великих димензија и потребно је да човек буде релиогиозан: храм треба да осликава верник. Одлично се сећам освећења храна. То сам запамтио за цео живот. Да ли сад долазите у храм Христа Спаситеља? - Обично идем у храмове близу куће, али се трудим да на великим службама будем у храму Христа Спаситеља. Водим са собом своју малу децу. Само у овом храму се може осетити победа васељенског православља. И рећи ћу вам да нема веће среће за уметника него да дође у храм који је осликао и у којем постоји део његове душе. Радили смо као симфонијски оркестар Зураб Церетели, председник Руске академије уметности: - Руској академији наука је 1995. године поверено да обнови уметнички ентеријер храма Христа Спаситеља. Архитектама су предстојали једни сложени моменти, уметницима и скулпторима – други. Храм је синтеза уметности, у њему све треба да буде хармонично. То је као симфонијски оркестар. Није шала: радило је двадесет и нешто задруга. Унутрашњи изглед храма је било јако тешко решити с тачке гледишта општег колорита. Кад се налазите у храму осећате јединствено решење боја. И, наравно, све је требало урадити оперативно, стићи у року и притом квалитетно. Ако се на храм гледа као на копију, колико је прецизно она успела? - Сачувале су се фотографије храма пре рушења, зато свако може да упореди. Много смо урадили прецизно обновивши изглед некадашњег споменика, али има и нових момената. У погледу конструкција, технологије... И у многоме то није диктирано тиме што ми нисмо желели да поновимо оно што је било, већ тиме што смо желели боље и да избегнемо некадашње грешке. У неким случајевима је то била замена материјала. На пример, крстови и врата храма. Онај храм је грађен неколико деценија, а овај је подигнут за неколико година. Многи су се чудили што сте на неким детаљима храма наставили да радите и после отварања... - Првобитно су високи испупчени рељефи на фасади урађени од беле пластике – савременог лаког композитног материјала, али сам желео да постигнемо јединствен изглед с бронзаним скулптурама на фасади. И тек после завршетка радова сам излио све велике орељефе у бронзи. Недавно су монтирани. Урадили смо онако како смо сматрали за потребно. Уметник у извесном тренутку ипак треба да има довољно смелости да стави тачку и да започне нови рад. Шта мислите, да ли савремени храмови по лепоти могу да се такмиче с древним? - У младости сам имао среће да као уметник радим на Институту за етнографију и археологију Академије наука. На експедицијама сам мерио, правио скице, копије древних фресака из VII и VIII века. И видео сам: свако време је давало нешто јединствено, стварало је свој посебан рукопис. Наше велико наслеђе треба схватати као лекцију, али притом треба да се трудимо да тражимо нова решења. Зурабе Константиновичу, да ли сад долазите у овај храм? - Наравно да долазим, ту сам крстио праунуку. 2007. године је Руска академија уметности обележила 250-годишњицу управо у сали за црквене саборе храма Христа Спаситеља. И то је био значајан догађај. За мене је част да учествујем у стварању светиње... Од замисли до оваплоћења Друштвени покрет за обнављање храма Христа Спаситеља је основан крајем 1980-их година. 5. децембра 1990. године постављен је гранитни камен-темељац, 1992. године основан је Фонд за подизање храма, а изградња је почела 1994. године. Пројекат су израдили архитекте М.М.Посохин, А.М.Денисов и други. Касније је Денисов напустио посао и изградњу је завршио З.Церетели. Храм је предвиђен за 10.000 људи. У плану изгледа као равнокраки крст ширине 85 метара. Висина храма с куполом и крстом износи 105 метара. Фреске у храму заузимају око 22.000 м2, од којих је око 9.000 м2 с позлатом. УЗГРЕД РЕЧЕНО 18. августа у 17.000 почиње вечерње богослужење (свеноћно бденије). 19. августа јутарња литургија ће бити служена у 7.00 у Преображенској цркви („доњем храму“). У 10.00 у храму Христа Спаситеља – касна литургија. 19. августа се навршава 15 година од дана завршетка изградње новог здања храма Христа Спаситеља (1994-1997.) и 175 година од оснивања Комисије за изградњу првог здања храма. Превод: Православие.Ru Cветлана Можајева Вечерняя Москва 20 / 08 / 2012
  19. По замисли владара, у древној престоници, која је тада била у рушевинама, требало је подићи грандиозни спомен-храм, чија основна идеја је била крајње прецизно исказана речима царског Манифеста: "Ради очувања вечног сећања на ревност, верност и љубав према Вери и Отаџбини, без преседана, које су у тешким временима величале руски народ, и ради исказивања благодарности наше Промислу Божијем, који је спасао Русију од претње страдањем, одлучили смо да у нашем Првопрестоном граду, Москви, оснујемо цркву посвећену Спаситељу Христу... ... Нека благослови Свевишњи наше отпочињање! Нека овај храм траје много векова, и нека у њему гори, пред светим Престолом Божијим, кандило благодарности наредних генерација, заједно са љубављу и подражавањем дела њихових предака!". Сама идеја о изградњи спомен-храма, која је потекла од генерала армије Михаила Ардалионовича Кикина је пренета Александру I преко адмирала Александра Семјоновича Шишкова. Исказана у царском Манифесту, идеја о изградњи спомен-храма је добила најширу подршку у свим слојевима руског друштва, иако је била необична за то време. XVIII век је оставио много споменика победама руских снага, али су то били совјетски споменици: тријумфалне арке, пирамиде, обелисци и колонаде. Рату из 1812. године, који је првобитно називан Отаџбинским и чији исход је одредио општенародни покрет, је био потребан другачији споменик. То је могао бити једино храм. Идеја изградње спомен-храма је оживела древну традицију заветних храмова, који су подизани у знак благодарности Богу за даровану победу и за вечно сећање на погинуле. Ова традиција је позната још из домонголских времена: Јарослав Мудри је подигао Софију Кијевску на месту битке са Печењезима. Епоха Куликовске битке је обележена изградњом мноштва храмова, посвећених Рождеству Пресвете Богородице - празника, који се подударио са даном битке православне војске са хордама Мамаја. У Москви је у знак сећања на погинуле на обалама Непрјадве и Дона изграђен храм Свих светих. На победе у рату и жртве рата сећају и храмови на Црвеном тргу: сабор Покрова на рову (познатији под именом Василија Блаженог), који је изградио Иван Грозни у знак сећања на победу против Казанског ханства, и сабор Казанске иконе Богородице, који је посвећен подвигу руских патриота XVII века и ослобођењу Москве од пољско-литванских освајача. За изградњу спомен-храма су организована два конкурса. На првом конкурсу су учествовале водеће руске архитекте: Д. Кваренги, А. Вороњихин, А. Мељников, А. Витберг, В. Стасов. На другом - К. Тон, Ф. Шестаков, А. Татишчев, А. Кутепов, И. Тамански и многе друге истакнуте архитекте тог времена. На првом конкурсу је представљено 20 варијанти пројекта Храма. Владар је изабрао пројекат, који је израдио архитекта А.Л. Витберг. 12. октобра 1817. године, пет година после одласка Французa из Москве, свечано је отпочела градња Храма Христа Спаситеља на Воробјевим горама, између Смољенског и Калушког пута. Убрзо су се појавили проблеми због крхког земљишта, са подземним токовима, а после смрти Александра I је нови самодржац Русије Николај I, наложио да се сви радови зауставе. 1826. године је прекинута градња. 10. априла 1832. године, Император Николај I доноси нови пројекат Храма, који је сачинио архитекта К.А. Тон. Император је лично изабрао место за изградњу Храма Христа Спаситеља - на обали реке Москве, недалеко од Кремља, и 1837. године је именовао посебну Комисију за изградњу новог Храма. Алексејевски манастир и црква Свих светих, који су се налазили на месту, које је намењено за изградњу Храма Христа Спаситеља, су били срушени, манастир пребачен у Сокољњики. 10. септембра 1839. године је свечано започета градња новог Храма. Храм Христа Спаситеља је грађен скоро 44 године. 1841. године су зидови прекривени површинском изолацијом; 1846. године – је сведен свод велике куполе; након три године су завршени радови на спољној облози и започета израда металних кровова и кубета. Свод велике куполе је завршен 1849. године. 1860. године су околне шуме посечене и Храм Христа Спаситеља се први пут указао пред Московљанима у свој својој величанствености. 1862. године је на крову постављена бронзана ограда, која није била предвиђена првобитним пројектом. До 1881. године су завршени радови на сређивању приобаља и платоа испред Храма, и постављена је расвета. До тог времена је приведен крају и рад на живописању ентеријера Храма. Радови на изградњи Храма Христа Спаситеља су вршени по налозима Императора Александра I, Николаја I, Александра II, Александра III, са благословом, касније проглашеног за Светог, сталног члана Свјатејшег Синода, Митрополита Московског и Коломенског Филарета (Дроздова) и Епископа Дмитровског Леонида (Краснопевкова); непосредно руковођење радовима је било поверено Генерал-Губернатору Москве кнезу Д.В. Голицину и Комисији за изградњу Храма на чијем челу је он био. У изградњи Храма по пројекту К.А. Тона су учествовале најбоље архитекте, градитељи и уметници тог времена. Уникатни живопис су радили уметници Руске Академије Уметности В. Суриков, барон Т. Неф, Н. Кошељев, Г. Семирадски, И. Крамски, В.П. Верешчагин, П. Плешанов, В. Марков. Аутори фасадних скулптуру су били барон П. Клодт, Н. Рамазанов, А. Логановски. Врата Храма су направљена по моделима грофа Ф. Толстоја. Скулптурна и живописна декорација Храма Христа Спаситеља је представљала посебно јединствену целину, која одражава све благодати Господње, добијене молитвама праведника за руско царство током девет векова, као и путеве и средства, које је Господ наменио спасењу људи, почев од стварања света и грехопада до Спаситељевог искупљења људског рода. Зато су на свим зидовима Храма постављене фигуре светих заступника и молитвеника за Руску земљу, као у оних што су се трудили да утврђују и шире православну веру у отаџбини и руских кнежева, који су положили своје животе за слободу и целовитост Русије. Храм је представљао живи летопис борбе руског народа са освајачем Наполеоном, и имена храбрих јунака, кроз које је Бог послао спасење руском народу, су била исписана на мермерним плочама у доњој галерији Храма. Храм Христа Спаситеља је грађен за целу Русију и постао је видљиво отелотворење њене Славе, Вере и Величине, сведок многих историјских догађаја. 13. децембра 1880. године је нови Храму добио назив Катедралног Сабора Христа Спаситеља, као и своје свештенство и свештенослужитеље. 26. маја 1883. године, на Дан Вазнесења Господњег, одржано је Свечано освећење Храма, а пало је на Дан Светог крунисања на Сверуски Престо Императора Александра III. 12. јуна исте године је одржано освећење параклиса св. Николаја Чудотворца, а 8. јула је освештан и други параклис Храма - св. Александра Невског. Од тог времена су у Храму почела редовна Богослужења. 1901. године је при Храму основан хор, који се сматра једним од најбољих у Москви. Бројао је 52 члана, а међу регентима саборног хора су се истицали познати композитори А.А. Архангељски и П.Г. Чесноков. У Храму су се чула и дела њихових савременика, као и великог црквеног композитора А.Д. Кастаљског. У Храму су се чули гласови Ф.И. Шаљапина и К.В. Розова. У пролеће 1912. године, на скверу у близини Храма је подигнут споменик Императору Александру III - рад професора архитектуре А.Н. Померанцева и скулптора А.М. Опекушина (споменик је опстао свега шест година и срушен је 1918. године). У Храму су свечано слављена крунисања, свенародни празници и јубилеји: 500-годишњица упокојења преподобног Сергија Радоњешког, 100-годишњица Отаџбинског рата 1812. године, 300-годишњица Дома Романових, постављање споменика Александру III и Н.В. Гогољу. Храм је имао неколико својих слава, али главна слава храма - Рождество Христово - је до 1917. године, цела православна Москва славила као празник Победе у Отаџбинском рату 1812. године. 15. августа 1917. године, у тешко време за Русију, је у Храму Христа Спаситеља одржано отварање Помесног Сабора, на којем је Русија, после 200-годишњег прекида, поново добила свог Патријарха – изабран је Свјатејши Патријарх Тихон, проглашен од стране Руске Православне Цркве за светитеља. Захваљујући томе, што су међу служитеље Храма примани искусни вероучитељи и проповедници, он се у друштвеном животу земље, врло брзо трансформисао у центар просвећености: основана је богата библиотека, у којој је било мноштво вредних издања, стално су организоване екскурзије, а од 1902. године, када, су на иницијативу московског шефа полиције Д.Ф. Трепова, у време када нема богослужења, организовани општеобразовни курсеви за раднике, почеле су, специјални за њих да се организују и екскурзије по Храму. Током празника је активну помоћ свештенству пружало, при Храму Христа Спаситеља, организовано удружење хоругвоносаца, који су уживали велики углед међу Московљанима. Прилози који су у Храму стално прикупљани, су упућивани као помоћ сиромашним мирјанима и црквама, избеглицама и рањеницима. Почетком 1918. године је услед прогона Цркве и проглашења Декрета Совјетске власти "О одвајању цркве од државе и школе од цркве" Храму потпуно ускраћена помоћ органа власти. Тада је, по благослову Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије Тихона, основано Братство Храма Христа Спаситеља, које је за циљ имало одржавање благолепија Храма, очување православља, и спровођење широке просветитељске делатности. 5. децембра 1931. године је Храм-споменик војне славе, Главни Храм Русије варварски уништен. Много година после разарања, на месту величанственог Храма је зјапила монструозна јама, а 1958. године, током Хрушчовљевог безбожног "одмрзавања" се ту појавио базен "Москва", као споменик поруге и заборава отаџбинске славе и историје, која се није уклапала у шаблоне задатака "градитеља комунизма". Крајем 1980-их година је изникао друштвени покрет Московљана и свих Руса за обнову Храма Христа Спаситеља. Историја Храма Христа Спаситеља се протегла на неколико векова, у њој су се преплитале судбине световних власти, јерарха Руске Православне Цркве, обичних људи, који су се жртвовали за изградњу светиње. И тако је у наше тешко и смутно време, благодарећи милости Божијој, трудом и молитвама свих православних хришћана, из ничега вазнесен Велики Храм - Главни храм Руске Православне Цркве, Храм-споменик, Храм-мученик - Храм Христа Спаситеља. Божанственом Литургијом, која је служена под сводовима обновљеног Храма Христа Спаситеља, у ноћи са 6. на 7. јануар 2000. године, дочекала је православна Русија велики јубилеј, две хиљаде година од Рождества Христова – Доласка на свет Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Као древни мудраци, принела је Рођеном Господу свој дар - обновљени Храм - симбол вере, покајања, вечне памјати, љубави и наде. Извор: Русија.рс
  20. Guest

    Библиотека Св. Фотија Цариградског

    У Фотијевом културном животу књиге су имале важну улогу. До краја свога живота он је засигурно знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку и да је време које је проводио читајући и анализирајућу књижевна дела са својим пријатељима за њега био највећи животни благослов. Његова заљубљеност у књиге огледа се у његовом првом делу – Библиотека или Μυριόbιbλος, које до данашњих дана изазива велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности. САДРЖАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ Спис Библиотека садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља и песништва. Мало више од половине (57 %) приказа односи се на хришћанске ауторе. Сви прикази су критички сажети и веродостојни. Овај спис није написан са претензијом да буде историја књижевности, па због тога многа позната класична и хришћанска дела нису наведена. Без обзира на то, његов садржај представља првокласан извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и за световну књижевност у Византији до IX века. Дела која су приказана обухватају временски период од Херодота (484 – око 425 године пре Христа) до Св. Никифора I Цариградског (око 758–828). Уз сваки наслов дела, Св. Фотије је записао своју оцену дотичног дела, a уз нека дела помиње нешто више од имена, тачан преглед садржаја и опширне биографске и историјско-књижевне белешке. ЗНАЧАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ Овај спис је веома значајан, јер се у њему налази много драгоцених сведочанстава о бројним класичним делима која су на жалост изгубљена. Сасвим је могуће да је до губитка књижевних дела, која су у форми сажетка сачувана у Фотијевој Библиотеци, дошло „због чињенице што се у то време почело са преписивањем старих рукописа новим курзивним писмом, познатим као мало обло писмо; док је оно старије, уницијално писмо великих слова постепено запостављено, па су самим тим и многи стари рукописи пали у заборав“. Нас занима какав је начелни значај овог списа за историју рукописног наслеђа. Да ли овај спис представља пресек књижевне баштине, која је стајала на располагању „духовно радозналом научнику IX века“ или нас Свети Фотије Цариградски упознаје са раритетима на антикварном тржишту у Византији? Неколицина научника се слаже да је у питању упознавање са раритетима. Фотије је по свој прилици био „онај зналац који нас упознаје са раритетима које је у оно доба, осим њега, познавало мало људи“. У посветном писму своме брату Тарасију на почетку Библиотеке, Фотије тврди да је он, желећи да утеши свога брата због растанка услед његовог (Фотијевог) дипломатског пута у Калифат, „наложио своме секретару да забележи плодове лектире на томе путовању, како би Тарасије бар накнадно узео учешће у томе“. На основу овога долази се до закључка да је Фотије ове књиге понео са собом и да их је читао за време свога путовања, јер једном дипломатском посланику из IX века није се могло стављати ограничење пртљага. Појавила се још једна хипотеза, која би могла да умањи улогу Цариграда као центра за прикупљање раритетне књижевне баштине. По хипотези коју је изложио Б. Хемердингер, ако је Фотије дошао рецимо у Багдад, „где је постојала јака грчка колонија са чувеним писарима и богата грчка библиотека, онда је ту могао, врло вероватно, да прочита велики број оних књига чији садржај наводи у своме спису“. Самом чињеницом да се међу делима описаним у Библиотеци налазе многа оних аутора који третирају јеретичке списе могла би да се поткрепи ова хипотеза, јер је у Багдаду (за разлику од Византије) постојала већа могућност да се нађу ове књиге, због његове физичке удаљености од правоверног хришћанства. Багдадска библиотека разорена је приликом монголске најезде 1258. године. Ако би ова хипотезе била тачна, онда би Фотијева Библиотека имала још већи значај од онога којој је припада у историји књижевног наслеђа. Ову хипотезу Б. Хемердингер заснива на интерпретацији писма Тарасију и не намеће је нипошто као неопходну. Истражитељи византијске књижевности нису открили ниједно дело чији је садржај сличан са Фотијевом Библиотеком, што овај спис чини уникатним. За разлику од савремених специјалних речника књижевности који имају суштинске сличности један са другим, у овом спису обрађују се дела а не аутори или књижевне школе и не постоји никаква систематичност или комплетирање референсне јединице, осим основне шеме приказа. Неки научници Фотију приписују епитет „књижевни Колумбо“, јер је он открио нека изгубљена класична књижевна дела старог света. За хришћанска дела (која су приказана) ово не важи, јер су она сачувана у целини. Важно је да се напомене како значај овог списа није само у откривању изгубљених дела, него у поруци његовог аутора – да приликом читања неког дела треба да му приступимо са критичким разумевањем. Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1094, Рубрика Историја
  21. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Филарета, уз подршку Друштва српских домаћина и Општине Пријепоље, 13. и 14. октобра 2012. године у манастиру Милешеви на најсвечанији начин прослављена је стота годишњица ослобођења Старе Србије од турске власти. У наставку доносимо део беседе коју је овом приликом изговорио протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски. Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманијо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, господине председниче Друштва српских домаћина, чланови Друштва, културни и јавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог! Сабрали смо се данас у овој древној светињи, и на овај недељни васкрсни дан, да прославимо својеврсно васкрсење српске слободе, које се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светога Саве, који је сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а његове чудотворне мошти преко триста педесет година за Србе су биле непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Сабрали смо се да бисмо се сетили славних предака својих који пре тачно сто година животе своје положише да би нама, њиховим потомцима коначно засијало сунце слободе, сунце правде и љубави. У догађају ослобођења Старе Србије, врхуне се речи Светог владике Николаја Српског који нам благовести: „После сваке ноћи неправде рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније рађа се Христос као Сунце Слободе; после сваког мрачног страха од смрти рађа се Христос као Сунце Живота; после сваког тамног страдања од лажи и насиља рађа се Христос као Сунце Истине и Љубави.“ Полажући на бранику Отаџбине највредније што су имали, животе своје или, боље речено, душе своје, српски јунаци испунише заповест Христову коју је Он дао ученицима својим: “да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 12–13). Овом заповешћу Христос нас учи да своју љубав увек проверавамо Његовом, еванђелском љубављу, која се непрестаним подвигом и трудом стиче и исто тако се увек чува светом, божанском и радосном. Само таква љубав је највећа љубав, љубав која подразумева жртвовање душе своје за пријатеље, за ближње. То је љубав Христова, љубав саможртвена, која је увек спремна да се жртвује за све што је узвишено, божанско, еванђелско, национално. Таквом љубављу живели су српски војници – јунаци, који су животе своје, душе своје дали, знајући шта дају и зашто их дају. Да је тако, сведочи нам и норвешки пуковник Ангел Христијан, који је у својој књизи од заборава сачувао његово одушевљење српским народом и српским војником. Он овако казује: “Ми смо видели да је то један миран народ, који влада собом и који је родољубив. Ми смо у њима (Србима) открили најбоље војнике света, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, који радо дају свој живот за своју земљу, за своју браћу и за велику националну идеју.” Да је тако, сведочи нам и Љубомир Ковачевић, велики српски историчар и академик, који је након чувене Кумановске битке, сам у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог јединца сина, Владете, који је положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. У својој краткој надахнутој беседи он је рекао: “Сине, пет стотина година српски народ је чекао да ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар, и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!” Ових неколико реченица, драги моји, описују дубину и ширину српског етоса, те златне нити уткане у биће нашег народа. Зато и не чуде једнодушност и једномислије које је владало међу свим слојевима тадашњег српског друштва: и сељаци, студенти, песници, научници, државници, сви сложно, раме уз раме, надахнути најпре косовским Видовданом, али и Орашцем и Таковом, крећу у одлучујући бој за Крст часни и слободу златну, да испуне најсветију људску дужност: тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права! А отоманска тиранија је била заснована на друштвеном, националном и верском угњетавању поробљеног српског народа. Срби су били обесправљени, насилно су исламизирани, расељавани, набијања на колац и многа друга зверства била су лајтмотив у петвековном невремену. Из године у годину, из века у век, положај Срба бивао је све тежи и тежи. Са својим народом страдала је и Црква. Српске светиње су рушене, спаљиване, помунарене. Управо је Милешева страдала неколико пута, ови неосликани зидови светиње које видите живе су ране њене, и сведочанство великог страдања њеног. Само у овом делу Старе Рашке порушено је седамнаест манастира, а међу њима и Давидовица, Куманица, Дубница, Ораховица у Мажићима, Довоља, Пустиња и многи други. Већина манастира је обновљена, а своју обнову у рушевинама још сањају манастири Заступ, Мили и Житин. Овакве околности су чиниле живот неподносивим и допринеле су да се српски народ тргне из кошмара и започне борбу противу угњетача. Народ жедан и гладан слободе и мира, подиже буне и устанке, започиње ратове. Велики допринос уобличавању националних ослободилачких идеја дала је управо Српска Православна Црква и њени свештеници као главни проносиоци тих идеја кроз многострадални народ. Поменимо хаџи Рувима, проту Матеју Ненадовића, игумана Мелентија Стефановића, архимандрите Нићифора Дучића, Гедеона Марића и Прокопија Бујишића, свештенике Јевту Поповића, Чедомира Чакаревића и незаборавног попа Милосава Поповића из Страњана под Јадовником, тог страњанског мученика, у чијим се страдањима огледају страдања и патње свеколиког српског живља у овим крајевима. Зато се ми данас сећамо не само ослободиоца Старе Србије, већ и свих оних који су у свим ратовима од Косовског боја до данашњих дана храбро положили животе своје за слободу земље своје и свога народа. Многобројне године и векови ропства и патње, неправде и недосањане слободе, кључали су, кључали и прокључали у херојској и неустрашивој генерацији Срба с почетка друге деценије двадесетог века пробудивши у њој дамаре најискренијег и најдубљег патриотизма, који је поведоше у свети бој, који ће поробљеној браћи донети слободу, бољи и у сваком погледу напреднији живот. А када се са овако чистим намерама крене у свети бој, циљ је само један – ослобођење, и ништа друго, и ту нема места освети, злотворењу. Сетимо се само Наредбе Врховног команданта војсци за рат против отоманске власти. У њој наш велики краљ Петар Први, између осталог, наређује: “…Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања. Нека вам, војници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био”. Ето каквог смо Краља имали, незлобивог, неосветољубивог, који чињаше само оно што је добро и праведно пред Господом. Такве Господ љуби, таквима Господ и помаже. Господ беше “застава његова” која га је водила до коначне победе. Краљ Петар беше најсличнији Исусу Навину који је увео Израиљски народ у Oбећану земљу, и коме се Господ јавио рекавши му: “Буди слободан и храбар, јер ћеш ти предати томе народу у наследство земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати. Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсије, слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда ти хоћеш” (ИНав. 1,6–8). А наш возљубљени Краљ Петар беше слободан и храбар, одлучан и неустрашив, упоран и истрајан у Божијем закону и животу по Божијој вољи и због тога је напредовао. И ето, српски Исус Навин улази у српски Јерусалим, на Косово и Метохију и доноси слободу народу своме и Божијем. И након стотину година ми се сећамо ове славне српске епопеје, сећамо се јунака, витезова без мане и страха, сећамо се Краља који је испунио свету дужност коју је његов бесмртни деда започео. Овај догађај је, по речима проф. др Славенка Терзића, “лекција из истинског родољубља, сјајна илустрација дубине историјске свести и ширине гледања претходних српских генерација…” Протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски 14. октобра 2012. године, у манастиру Милешеви Извор: СПЦ
  22. modran1458

    Selo moje ljepše od Pariza(modran1458)

    Modran se u najvećoj mjeri prostire duž puta Janja-Suvo Polje izuzev zaseoka Bukova Greda i Lugonje. Ostali dijelovi sela su Donji Modran, Obadice, Srednji Modran, Gornji Modran i Kozlučani. Bukova greda Bukova greda kao zaseok nije kućama vezana za ostatak sela pa je nekada u ovom dijelu Modrana govoreno: "Ideme u Modran". Što bi značilo u suŠtini idem u drugo selo. Danas je Bukova greda mnogo bliža ostatku sela u svakom smislu a od skora je povezana i kvalitetnim asvaltnim. Pored toga ovo je danas jedan od najrazvijenih dijelova sela sa marljivim i radnim ljudima. Sva gazdinstva su jaka,mala privreda je u usponu Što je za svaku pohvalu u ovom vremenu. Bukova Greda se prostire između atara Hiseta, JabanuŠa i Duge Parcele. Područje je blago zatalasano i ispresjecano mnogim potocima. Zemlja je manje plodna od one preko rijeke Modran (uglavnom IV-VI kategorije) i narod je obično zove "praulja". Porodice koje žive u Bukovoj Gredi su: Todorovići, Trifkovići, Matkovići, Vidovići ... Lugonje Najstariji dio sela. Pismeni trag o postojanju naseljenog mjesta na području danjaŠnjeg Modrana vodi u 1458 godinu kada se u Ugarskim izvorima spominje mjesto Lužani u oblasti Teočanskoj. Danas je to zaseok sa par kuća, zbog nebrige ostatka sela veliki broj ljudi se odselio iz Lugonja u grad ili pak u centar Modrana. Lugonje su najbliže JabanuŠi i jednim djelom graniče sa selom Glogovac. Kvalitet zemljiŠta je ličan kao u Bukovoj Gredi.Lugonje su bogate Šumom a sada su povezane neŠto boljim poŠljunčanim putem. Nekada je u Logonjama postojala željeznička stanica. Voz je kroz Modran prolazio sve do 1979 godine kada se ukida pruga uskog kolosjeka koja je povezivala Ugljevik i Bijeljinu. Porodice koje žive u Logonjama: Milovići zvani Miljevići... Obadice Obadice kao pojam viŠe je vezan za područje obradljivih njiva od D.Modrana prema Janji. U tom dijelu sela živi par porodica kao Što su Despotovići, Parađenovići, Cvjetinovići, Vasiljevići ... ZemljiŠte je blago zatalasano i prema Janji prelazi u plodnu ravnicu sa mogućnosti navodnjavanja.Obadice kao i Lugonje smatraju se dijelom drugog zaseoka u ovom slučaju Donjeg Modrana. Oivičen Obadicama, Janjom, rijekom Janja(Modran) ovaj dio sela je sjedinjen sa ostatkom Modrana. Donji Modran U Donjem Modranu se nalaze mnoge za selo bitne institucije.Tu je Škola i Crkva a i par privrednih objekata kao Što je stovariŠte građevinskog materijala,veterinarska abulanta i objekat malotrgovine. Porodice koje žive u Donjem Modranu: Gligići, Tripkovići, Solakovići, Krsmanovići, Kajmakovići, Parađenovići, Avramovići, KuneŠevići, Đurići ... Kozlučani Jedno od najmlađihdijelova sela.Kao naseljeno mjesto nastali su za vrijeme Prvog Srpskog ustanka.Naime tih godina iz Zvorničkog sela Kozluk doselia se krupa protjeranih Srbau Modran te po njima ovo naseljeno mjesto dobi ime Kozlučani.Kozlučani su na kraju sela prema Donjem Suvom Polju i ovičeni su selom Zovac, Čengić i Suvo Polje. Što se pak tiče razgraničenja unutar sela ona nije oŠtra tako da su Kozlučani povezani sa ostatkom sela i granica nije vidljiva. U Kozlučanima živi i manja etnička grupa Pravoslavnih Roma tkz. KaraVlasi. Porodice koje žive u Kozlučanima: Simići, Cvjetinovići (PeruŠići), Miličići, Mićići, Trifkovići, Tonkići... Srednji Modran Nekog oŠtrijeg razgraničenja ovog dijela sela od statka Modrana nema.Treba samo napomenuti da se u Srednjem Modranu nalazi zadružni dom kao i administrativne prostorije MZ Modran. Kao Srednji Modran računa se dio sela od zadružnog doma i"Mićića sokaka" pa do "Nastića sokaka". Gornji Modran Dalje je Gornji Modran.Neke od porodica koje žive u ovom dijelu sela su: Despotovići, Gajići, Nastići, Vukotići, Zarići, Teofilovići, Popadići, Mićići, Kajmakovići, Avramovići, Cvjetinovići, Mitrovići, Mihajlovići...
  23. a za nastavak kliknite OVDE sHa_sarcasticlol

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...