Search the Community

Izvor: REUTERS/Laura Hasani/ Sa 82 glasa za, 32 protiv i jednim uzdržanim, Skupština Kosova je u sredu kasno uveče izglasala nepoverenje vladi Aljbina Kurtija, objavila je koha.net. Sednici je prisustvovalo 117 poslanika u Skupštini Kosova. Glasanju o poverenju vladi prethodila je žestoka rasprava u skupštini, koja je započela malo pre podneva i trajala ceo dan. Premijer Kosova Aljbin Kurti izjavio je, pred glasanje, da želi da se zahavali ministru odbrane Antonu Ćuniju, koji je želeo ruku dijalogu. On je izrazio žaljenje što odluka DSK o izglasavanju nepoverenja vladi "nije doneta na Kosovu, već van njega" i dodao da je specijalni izaslanik američkog predsednika za dijalog Ričard Grenel imao veliki uticaj. Kako prenosi KoSSev, Srpska lista je tokom sednice o nepoverenju vlade najavila da će glasati protiv Kurtijeve vlade. Poslanik Srpske liste, Igor Simić, je u kratkom obraćanju poručio da vlada nije ispoštovala interese srpske zajednice i da nije ukinula takse. Do pada vlade dolazi u trenutku kada se Kosovo suočava s epidemijom koronavirusa koja je izazvala blokadu i hitne slučajeve. Politička borba na Kosovu, koja je kulminirala predlogom za izglasavanjem nepoverenja, započela je pre više od nedelju dana, kada je predsednik Kosova Hašim Tači potpisao dekret o uvođenju vanrednog stanja, s čime se vlada nije složila. Dan kasnije, razrešen je dužnosti ministar unutarnjih poslova iz redova DSK, na šta je Kurtijev koalicioni partner odgovorio pokretanjem zahteva za izglasavanje nepovjerenja vladi. Pala Vlada Kosova, Kurti kaže da je Grenel imao veliki uticaj RS.N1INFO.COM Sa 82 glasa za, 32 protiv i jednim uzdržanim, Skupština Kosova je u sredu kasno uveče izglasala nepoverenje vladi...

U septembru jedne godinu na Odeljenju za onkologiju univerzitetske bolnice u Riju (gradu u Grčkoj, na severu Peloponeza) vladala je velika pomutnja. Mali Dimitrije je hitno tražio sveštenika bolnice. Hteo je da se što pre pričesti. Imao je 13 godina. Poslednju godina i po je proveo u ovoj klinici. Mala glavobolja ga dovela tamo. Lekari su dijagnostikovali rak mozga. Njegovo poreklo je bilo iz Fjerija u Albaniji. Njegovi roditelji su bili nekršteni. Živeli su dosta godina u Patri (gradu u Grčkoj). Ubrzo nakon smeštaja u bolnicu, poželeo je da se krsti. Čuo je za Hrista i želeo je da postane njegovo "dete". Kršten je "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha", naravno nakon katihizisa (veronauke). Svi u klinicu su ga veoma voleli. Rak je veoma uznapredovao i lišio ga vida. Nije više uopšte video ništa i nikoga. Ali je sve to podnosio sa velikim i zadivljujućim trpljenjem. Nije se žalio. Govorio je da ga Bog mnogo voli. Molio se i tražio od roditelja da i oni to čine. Oni koji bi ga posećivali shvatali bi da postoji nešto posebno u ovom detetu. Stalno je govorio o Bogu. Bio je uvek ljubazan i veseo. Lice mu je sijalo. Hteo je da se često pričešćuje Svetim Darovima. Često, kada bi njegova majka bila u nekoj drugoj prostoriji, bi je vikao: "Mama, dođi brzo. Dolazi dedica sa Hristom. Penje se uz stepenice. Dođi da me pripremiš". I tako je uvek i bilo. Sveštenik bi dolazio i nalazio Dimitrija kako sedi na krevetu otvorenih usta, pobožno se krsteći. Iako nije znao kada će tačno doći sveštenik sa Svetim Darovima, sa darom prozorljivosti ga je video da dolazi, iako je dvoje zatvorenih vrata razdvajalo njegovu sobu od hodnika odakle je dolazio sveštenik. Ovo je potvrđivala i pobožna gospođa Marija Galiacatu koja ga je dobrovoljno negovala. "Gospođo Merija, želim nešto da vam kažem ", rekao joj je jednog dana. "Kada dolazi dedica sa Hristom, vidim ga da se penje stepeništem u pratnji dva visoka, lepa momka u sasvim beloj odeći koji se naginju prema Svetom Putiru raširenih ruku da bi ga štitili".

Dragan Bjelogrlić: Jedno pitanje moje ćerke na koje nisam imao odgovor Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju? Znam da MMF to ne interesuje kada odobrava budžet. Ali moralo bi da zanima naše ministre i Vladu kada određuje onako bedne novce za zdravstvo, prosvetu, nauku i kulturu Godina koja ostaje za nama je godina u kojoj me je napustilo mnogo vrlo bliskih ljudi. Pamtiću je zbog toga, definitivno. Pored emotivnih ožiljaka koji će sigurno dugo, dugo zarastati, ostaće urezano i jedno pitanje – moje ćerke – na koje nisam imao odgovor. U stalnim nastojanjima da je ubedim da pokuša da nađe razlog da ostane da živi u Srbiji, u jednom od mnogobrojnih razgovora, rekla mi je da joj ne smeta siromaštvo i činjenica da je teško da će Srbija ikad biti zemlja u kojoj će većina moći da živi normalno od svojih primanja. Rekla mi je i da zna da Knez Mihailova neće nikad biti kao Kerntner štrase u Beču, Terazije kao Champs Elysees u Parizu, i da je za to baš briga. Lepi su i ovakvi. Izgovorila je mnogo toga lepog o nama, našoj zemlji i zašto bi volela da živi baš ovde, samo jedna stvar ju je mučila… Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Prevedeno na jezik mlade osobe: “Da li će i meni ceo život ‘seljačine’ određivati šta je dobro a šta ne? Jesu li za njih već unapred rezervisani skupoceni automobili i luksuzni separei, a za ostali svet tramvaji, autobusi i zadimljeni bircuzi sa klekom i lozom? Da li je ta podela završena, tata?” Svaki roditelj zna da je jedna od najtežih stvari u životu ona kada vam rođeno dete postavi pitanje na koje nemate odgovor. Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Ja znam da je “svetska podela” u kojoj je Srbiji pripalo mesto “jeftine radne snage” već napravljena. Znam i da je to sada već realnost koja će potrajati. Ono što ne znam je zašto u toj i takvoj podeli nemamo dovoljno mudrosti da sebi sačuvamo dostojanstvo postojanja. Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju. Prevedeno na običan jezik: verovatno nećemo nikad napraviti “Mercedes”, ni “Armani”, ni “Silicijumsku dolinu”, ali možemo da imamo vrhunsko pozorište (jer je već odlično), prostor da vrhunski lekari (i njih imamo) leče ljude u pristojnim uslovima, da podržimo domaće pisce (jer su još uvek najčitaniji), da nastavimo da pravimo dobre filmove i serije (jer su i dalje najgledaniji) a ne da američkoj “C” produkciji pružamo usluge, da profesorima vratimo dostojanstvo i veru u edukaciju… Sećanje me, na trenutak, vraća u vreme Sovjetskog Saveza, kada je narod stajao u redu za hranu, a Boljšoj teatar je bio u svetskom vrhu, sovjetska kinematografija jedna od najvećih, sovjetski naučnici, pisci, profesori, siromašni, ali građani Prvog reda… Za sve ovo ne treba mnogo. Ni para, ni volje. Znam. Htedoh reći svojoj ćerki: Srbiji je oduvek trebalo malo da bude dobra i pristojna zemlja… Ali to malo često je bilo nedostižno… Nisam joj rekao… Nisam imao snage… Piše Dragan Bjelogrlić za Turning Points Izvor: Nedeljnik