Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ili'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 48 results

  1. Liga Džentlmena

    Zaljubljrnost ili opsesija

    Nadjoh zanimljiv tekst, mozda ce biti mnogima od koristi: Ljubavni opsesivci smatraju da previše vole i imaju neverovatan „talenat“ da ih zainteresuje emocionalno nedostupni partner bez kapaciteta za bliskost, a nemir u stomaku pripisujuzaljubljenosti umesto znaku upozorenja. Integrisana osoba sa kapacitetom za bliskost im je nezanimljiva, previše mirna jer nema fatalnosti i dramatike. Nalaze partnera sa greškom jer žele da su potrebnin, esvesno očekujući da kao takvi neće biti ostavljeni. Nakon početnog trijumfa što su osvojili partnera, pokušavaju da ga menjaju (pokušavajući da mu suzbiju loše navike) i spašavaju (u bajkama opisan fenomen magičnog poljupca sa terapijskim efektom promene: lepotica i zver, princeza ljubi žabu). Pogrešno veruju da će snagom ljubavi promeniti partnera, čime nesvesno pokušavaju da poprave loše obrasce iz detinjstva (pored emocionalno nedostupnog roditelja razvijena je težnja da se za ljubav opsesivno bore i to na pogrešnom mestu, od osobe koja to ne može da pruži, a za to krive sebe). Kako u tome ne uspevaju (čak i ako se partner promeni postaje im kao takav nezanimljiv, pa uleću u drugu disfunkcionalnu vezu), iznova potvrđuju lošu sliku o sebi kao nekom ko ne zaslužuje ljubav, čime pojačavaju doživljaj inferiornosti. Preporučuje se psihoterapija u cilju podizanja samosvesti, preispitivanja disfunkcionalnih obrazaca i jačanja zdravih kapaciteta. Kada ljudi osećaju prihvaćenost lakše se zaljube i zavole, ali ako očekuju da će intenzitet razmene osećanja biti uvek isti, ako su „gladni ljubavi“ pre svega zbog nezadovoljenih potreba u detinjstvu, normalne svakodnevne oscilacije u vezi doživljavaju kao potencijalno ugrožavajuće, kao početak kraja, što vodi osećanju zanemarenosti i napuštenosti. Ko ne veruje u sopstvene potencijale sklon je ljubomori, zavisti, u svakome vidi opasnost po vezu, pa preovlađuje ljubavna opsesivnost. U savremenom svetu je često Facebook špijuniranje i u skladu sa tim tzv. opsesivno-kompulzivni fejsbuk poremećaj koji karakteriše stalno proveravanje profila partnera (sadašnjeg ili bivšeg), skupljanje „dokaza“ za neverstvo, okupiranost istim. Oni smatraju da ih samo određena osoba može usrećiti (dok se ne pojavi novi izvor fiksacije) i ne mogu prihvatiti da objekat požude bude srećan sa nekim drugim, dok oni pate. Kod integrisanih, normalnih osoba prekid veze prouzrokuje tugu, povlačenje, žalost za značajnim drugim, prihvatanje realnosti da bivši partner ima izbor, da je za vezu potrebno dvoje, dok kod neintegrisanih koje odlikuje tzv. cepanje (ili nekoga vole ili mrze, ništa između) dolazi do narcističkog besa, osvete i potrebe za dramatizacijom. Opsednutost nije zaljubljenost, mada se često izjednačava. Osoba gladna ljubavi opsesivce na početku tumači pogrešno, npr. na posesivnost i ljubomoru gleda kao na izraze ljubavi. Koriste se racionalizacije „toliko me voli da ne može bez mene“, preko mnogih oblika posesivnog ponašanja se prelazi i tone u destruktivnu vezu. Ljubomora je strah od gubitka ljubavi, predstavlja izraz nesigurnosti i i/ili projekciju sopstvenih nedozvoljenih težnji, a posesivnost se javlja kod osoba difuznih granica, koji drugog doživljavaju kao sopstveno vlasništvo. Na početku obično ne pokazuju pravo lice već socijalnu masku, iza zainteresovanosti za detalje, upoznavanja i brzog zbližavanja sa svima, sačekivanja, pokušaja menjanja najčešće se krije pokušaj kontrole. Ne tragaju za istinom, već traže dokaze nevere koje najčešće nema, ali to im nije bitno jer „znaju“ pravu istinu. Opsednutost nije ljubav. Kad neko voli, želi toj osobi dobro ali ne nametanjem stavova, menjanjem njenog izgleda, osobina i ponašanja. Teško mu je kad voljena osoba pati, pomaže maksimalno, raduje se kad je srećna, pruža užitak. Ljubavni opsesivci žele da menjaju nečiji izgled (boju kose, frizuru, način oblačenja, šminku, čak predlažu plastične operacije), porodicu, profesiju, prijatelje, hobije, veroispovest, način ishrane i sl., sve što predstavlja stub identiteta, doživljaja sebe, pod izgovorom „bolje od tebe znam šta je za tebe dobro“. Mnogi se opsesivno vežu za prvu vezu ili simpatiju i pored raskida, neopravdano veličaju njen značaj kao čiste, jedine prave, pa se emocionalno zatvaraju za naredne veze. Ne uviđaju da je njihovo ponašanje u toj vezi najverovatnije bilo ispravno jer je bilo iskreno, samo sa pogrešnom osobom. Tako se stvara začarani krug kojim se potvrđuje teza da je prva veza nešto posebno („samo jednom se ljubi“), a u stvari se izgubila nada da će opet voleti, pa se menja ponašanje. Mnogi se prerano vežu, što je u redu ako rade na vezi i zajedno psihološki rastu, što u životu nije toliko često. Kada se radi na sopstvenim potencijalima, ljubav u zrelijem dobu je često adekvatnija, sklonija kompromisima. Prava ljubav ne zna za godine, važno je na vezi raditi, napredovati zajedno. Da bi ljubavna veza funkcionisala adekvatno, potrebno je da oba partnera budu integrisana, tj.u dobroj komunikaciji sa samim sobom. Zato je upoznavanje sebe kroz psihoterapiju najbolji put koji vodi ljubavi. Uviđanjem sopstvenih mana i vrlina stiče se tolerancija, prihvatanjem sebe proširuju se kapaciteti za ljubav. Za razliku od opsednutosti u kojoj je dominantan doživljaj opterećenja i gušenja, ljubav ne guši, čak i kada se povremeno pojavljuju loši trenuci, najveći deo vremena je osoba srećna i ispunjena, pa ljubav predstavlja podsticaj za proširenje sopstvenih potencijala. Jedna od meta ljubavnog opsesivca može biti i integrisana osoba koja je u skladnoj vezi i koja jasno stavlja do znanja da ne želi da budu zajedno, a čija se uobičajna ljubaznost u početku pogrešno tumači. Ona se već dokazala kao neko ko ume da formira zdravu vezu i predstavlja ideal koji želi ljubavni opsesivac ali za to nema kapaciteta, pa teži da to ostvari zamenom sa partnerom integrisane osobe. Što ih integrisana osoba više odbija ne želeći da daje lažnu nadu, to se oni više prilepljuju i progone, jer njihova potreba nije da formiraju vezu punu bliskosti sa nekim ko je dostupan već da projektuju želje na nekoga sa kime ne mogu biti. Time se njihova misija puna patnje ispunjava jer veruju da prava ljubav mora da boli, da što je više prepreka i veća bol, veća je očekivana nagrada u vidu večite ljubavi. Pravi način komunikacije sa ovakvim osobama je diskretno prikazivanje sebe u socijalno manje poželjnom svetlu upravo u preuveličanim osobinama, a prekid komunikacije je najbolje izvesti tako da ljubavni opsesivci misle da su oni prekinuli komunikaciju. Ljubavni opsesivci kao izvor fiksacije najčešće biraju ili osobu socijalnu uspešnu baš po aspektu koji im lično manjka (fizička privlačnost, obrazovanje, društveni uticaj, situiranost), pokušavajući da preko nje kompenzuju sopstveni nedostatak ili submisivnu osobu koja ponavlja patološki obrazac dominacija-podređenost iz sopstvene primarne porodice (sa istorijom alkoholozma, zanemarivanja, fizičkih i/ili psihičkih zlostavljanja). Zaljubljeni misli stalno na voljenu osobu sa osećanjem ispunjenosti i prijatnosti, dok ljubavni opsesivci osećaju težinu, višak napetosti; zaljubljani ponekad čeka voljenu osobu posle posla da bi što više vremena proveli zajedno, dok opsesivci uhode da vidi sa kime izlazi; zaljubljeni često šalje mailove i sms-ove, dok opsesivci špijuniraju poruke, mailove i facebook profile, prisluškuju pozive; zaljubljeni povremeno zove, shvata da osoba ima i druge aktivnosti sem zajedničkog viđanja; dok ljubavni opsesivci zovu svaki čas uz povremeno isleđivanje zašto je npr. zauzet telefon; zaljubljenom je teško kada je ljubav neuzvraćena, ali to prihvata kao pravo na izbor, dok ljubavni opsesivci to doživljavaju kao veliku narcističku povredu, često iskaljuju bes („kako se usuđuje da raskine samnom“), smišljaju i sprovode osvetu. napisala: Jasna Bulajić-Stepanović psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.r Ovo je deo teksta, procitajte ceo tekst na ovom linku: https://www.pharmamedica.rs/iz-ugla-psihologa/opsesivna-ljubav/
  2. ONO ŠTO JE DODATNO IZIRITIRALO JAVNOST POSLE UDESA U KOME JE JEDNA ŽENA IZGUBILA ŽIVOT JESTE IZJAVA ZORANA BABIĆA DATA "KURIRU": "SVA SREĆA ŽIV SAM I JOŠ ĆU VAS GNJAVITI. NISAM ŽIVOTNO UGROŽEN, ALI IMAM PRELOME NOGE, BUTNE KOSTI NAJVEROVATNIJE, SADA SE SVE UTVRĐUJE. NALAZIM SE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ I OVDE SU LEKARI I SESTRE PREDIVNI. DOBRO SAM PROŠAO", REKAO JE BABIĆ KAO NA BOJNOM POLJU: "Škoda" koja je izazvala sudar... U toku tog četvrtka, 31. januara, standardno-podobni mediji u Srbiji kao da su se obavezali na nešto što je ličilo na zavet ćutanja. Oko 8.20 ujutru na auto-putu E-75, na naplatnoj rampi kod Doljevca, automobil marke škoda se ogromnom brzinom zakucao u opel astru, na čijem zadnjem sedištu se, propisno vezana pojasom, nalazila Stanika Gligorijević. Od siline udara Gligorijević je na mestu preminula, a povređeno je još pet osoba – dve teže i tri lakše. ...i automobil u kome je bila žrtva Medijski izveštaji o tom udesu počeli su da stižu već pre 10 časova ujutru. No, mediji su, uprkos osnovnim pravilima novinarstva, uglavnom izveštavali o stanju Zorana Babića, tada još uvek vršioca dužnosti direktora državne firme Koridori Srbije d.o.o. Babić, član predsedništva Srpske napredne stranke, nalazio se u vozilu koje je izazvalo sudar, i tom prilikom je zadobio prelom butne kosti, a mediji su, uz usputno pominjanje da je jedna osoba poginula, mnogo više prostora posvetili Babićevoj butnoj kosti. Ujedno, niko od medija pod SNS kontrolom nije konstatovao šta se zaista dogodilo: da je vozilo u kome je bio Zoran Babić usmrtilo ženu zbog neprilagođene brzine. Odmah je bilo javljeno da je kod Doljevca bila gusta magla, vidljivost oko 15 metara, a škoda je toliko brzo uletela u opel astru da je i treći automobil, koji se nalazio ispred opela i čiji je vozač u trenutku udara plaćao putarinu, bio odbačen više desetina metara unapred. (Tek sutradan, javnost će saznati da Babićev vozač uopšte nije ni kočio pre sudara.) No, za medije je, izgleda, bila misterija šta se dogodilo, i ko je krivac kada se jedno vozilo od pozadi zakuca u drugo. KRATKA HRONIKA BEŠČAŠĆA: Tako, u prvom izveštaju, za "Informer" su se "iz za sada nepoznatog razloga sudarila tri vozila", a među povređenima se nalazi i Babić. Za "Kurir" su se "sudarila tri automobila", a "kao uzrok nesreće spominje se klizav kolovoz". TV Prva, odnedavno praktično pod kontrolom SNS-a, javila je u podne da su u nesreći "učestvovala tri putnička vozila", te da "očevici kažu da je ovde jutros bila gusta magla, a šta je tačno uzrok nesreće, utvrdiće istraga". Maltene istim rečima o događaju je izvestio i tzv. javni servis. "Blic" je bio naročito kreativan: osim o Babićevim povredama, list je izvestio da se "nastradala žena nalazila u automobilu koji je bio u sredini", a "vozilo u kom je bio Babić bilo je poslednje u koloni koja se sudarila". Dakle, kolona se sudarila, a, eto, vozilo u kojem je bio Babić je tu naišlo poslednje. U nečemu što se zove Nacionalni dnevnik, a prikazuje se na TV Pinku, takođe je najviše detalja bilo o Babićevim povredama, bez ikakvog nagoveštaja ko je krivac za udes. U toku tog dana – još uvek smo u poslednjem danu januara – stizala je podrška sa svih strana nekadašnjem šefu poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije, a prenosi "Kurir": "Svima nama koji smo na točkovima glava je u torbi. Strašno je što je ljudski život izgubljen, ali hvala bogu da je izbegnuta veća tragedija" (Rasim Ljajić). "Zoki je dobar čovek i ima punu podršku od mene i u ovom groznom trenutku. Srećom je dobro prošao i verujem da će se brzo oporaviti, pa da završimo konačno taj koridor" (Milutin Mrkonjić). "Zoran da ne brine. Biće sve dobro. Da sluša doktore! Svi mu želimo brz oporavak. A zna on da ćemo kolegijum organizovati i u bolničkoj sobi, ako zatreba" (Zorana Mihajlović). "Zoran je snažan i uporan čovek koji ima divnu porodicu zbog koje se vredi boriti i živeti. Svi smo uz njega" (Aleksandar Vulin). Ono što je dodatno iziritiralo javnost – na društvenim mrežama, jer je najveći broj medija partijsko glasilo – jeste Babićeva izjava, data opet "Kuriru": "Sva sreća živ sam i još ću vas gnjaviti. Nisam životno ugrožen, ali imam prelome noge, butne kosti najverovatnije, sada se sve utvrđuje. Nalazim se u Kliničkom centru Niš i ovde su lekari i sestre predivni. Dobro sam prošao", rekao je posle udesa Babić za "Kurir". BEZ LIČNE ODGOVORNOSTI: No, preko noći se sve menja. Sledećeg jutra, načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Nebojša Arsov izjavljuje da je uhapšen vozač koji je izazvao sudar i opisuje način na koji se saobraćajna nezgoda dogodila ("vozilo marke škoda kretalo se velikom brzinom iz pravca Niša ka Leskovcu, kada je došlo do naplatne stanice Doljevac, isto se nije zaustavilo, već je udarilo u vozilo marke opel astra, koje je bilo zaustavljeno u redu za čekanje za naplatu putarine, koje je od siline udarca nabačeno na vozilo marke folksvagen pasat, čiji je vozač u tom trenutku plaćao putarinu"), a u javnost, kako su izvestili tabloidi, "isplivava" snimak udesa sa naplatne rampe. Iako se iz kadrova sa mesta udesa može videti da naplatna rampa Doljevac ima kameru na svom krovu, u javnost je "isplivao" snimak sa nivoa puta, sa koga se apsolutno ništa ne može utvrditi – u jednom trenutku prvi vozač plaća putarinu, u narednom se na njegovom mestu nalazi slupani automobil u kome se nalazio Babić. Sve se odigralo toliko brzo da se, osim činjenice da se sudar dogodio, malo šta može zaključiti: ni kolikom brzinom se vozilo kretalo, ni da li je kočilo, ni ko je vozio, ni ko se u automobilu uopšte nalazio. Na sva ova pitanja odgovor može da dâ pomenuta kamera koja se nalazi na krovu naplatne rampe. POSLUŠNI VOJNIK PARTIJE: Bivši v.d. Koridora Srbije Zoran Babić Već po podne ministar policije Nebojša Stefanović izjavljuje da će Babić podneti ostavku na mesto direktora Koridora Srbije, da je dotadašnja istraga pokazala "da je vozilo Koridora neprilagođenom i ogromnom brzinom ušlo u pojas naplatne rampe", te da Babić "nema ličnu odgovornost, jer nije upravljao vozilom, ali da je to (ostavka), ipak, logičan potez". Sofija Mandić je na "Peščaniku" primetila da bi upravo lična odgovornost trebalo da Babića preporuči za ostavku, "ali kao što Stefanović lepo kaže, Babić ove odgovornosti u sebi jednostavno nema". Ispostaviće se i da ministar, po ko zna koji put, laže javnost Srbije: "Insajder" je saznao, što su kasnije potvrdili i Koridori, da škoda nije u vlasništvu Koridora, već bugarske firme Trejs, koja je izvođač radova na koridoru 10 u Grdelici, a da je uhapšeni vozač – zaposlen u Koridorima. Obrazloženje Koridora bilo je da je "uobičajena praksa u međunarodnim ugovorima u celoj Evropi i svetu" da izvođači radova obezbede opremu i vozila za potrebe investitora i inženjera u cilju realizacije projekta. IZVRŠENJE BEZ NAREĐENJA: Tako je moralo da se dogodi da jedna osoba pogine, pa da javnost sazna za krajnje koruptivnu praksu – da je preduzeće čiji rad Koridori kontrolišu, tim istim Koridorima po ugovoru obavezno da kupuje automobile, koji nakon završetka projekta ostaju u vlasništvu Koridora. Nije još uvek jasno zašto se Babić vozio u tim kolima, jer su ona navodno dobijena za potrebe nadzora radova, a ne za vozikanje direktora. Takođe, javnost bi mogla i da se zapita šta joj sve još nije poznato kada ovako, čim se zagrebe, pokuljaju krajnje sumnjivi i koruptivni poslovi državnih firmi. Ubrzo nakon Stefanovića, u petak predveče, javlja se i Zoran Babić. Uz napomenu koja bi u drugim okolnostima bila smešna – da se naprednjacima ne naređuje, jer oni znaju šta treba da čine – Babić je podneo neopozivu ostavku ispoljivši, čak i u ovoj situaciji, neprimeren hvalospev stranačkom gazdi: "Znanje, ali i moral, odgovornost i pre svega ljudskost i čestitost, osobine su koje u svakom od nas traži naš predsednik. I ne treba da mi kaže bilo šta. Ako me je predložio na funkciju, onda znam šta mi je činiti." Tako se saga Zorana Babića u Koridorima završila nakon smrtnog slučaja koji je izazvao njegov vozač, saga koja je počela nakon predsedničkih izbora 2017. kada je, u maju, postavljen za v.d. direktora. No, to nikako nije jedini udes, niti jedina smrt koju su ljudi iz ove vlasti ili bliski njoj izazvali na putevima Srbije u poslednjih šest-sedam godina. MOLI TE ALEKSANDAR: Dva meseca pre nego što je Babić dobio novo zaduženje, u martu 2017, Slavica Đukić Dejanović je, vraćajući se službenim vozilom sa predizbornog mitinga Aleksandra Vučića, u Grdeličkoj klisuri doživela udes i dobila prelom ruke. Agencija za borbu protiv korupcije je, iako je bilo belodano da se službena vozila (i drugi funkcioneri su se vozili po Srbiji, da bi iskazali odanost) koriste u svrhu kampanje, što je protivzakonito – blagonaklono saopštila da neće reagovati na (zlo)upotrebu službenih automobila, jer, po njihovom mišljenju, to nije kršenje zakona. Koji dan kasnije, aktivista SNS-a Milivoje Gajić je poginuo na auto-putu Beograd– Novi Sad dok je lepio plakate za vladajuću partiju. Vest o njegovoj pogibiji saopštio je lično Vučić na jednom od svojih svakodnevnih mitinga, umećući ovu informaciju između vređanja opozicije i hvalospeva samom sebi. Očevici su posle pričali da je pukom srećom izbegnuta veća nesreća, a ko je Gajića poslao da lepi plakate na auto-put, još nije poznato. Ministar Stefanović bio je dovoljno bezobrazan da izjavi tada da mu je "užasno kada sluša da ljudi pokušavaju da na nesreći jednog čoveka, jedne porodice izgrade neku vrstu političkog napada da li na SNS, da li na Vučića, da li na bilo koga drugog", a na pitanje novinara da li je postojao nalog stranke da se plakati lepe na tom mestu, Stefanović je rekao da je "čovek lepio plakate", "da nije činio nikakvo krivično delo" i da se "dogodila nesreća". U novembru 2018. teško je povređen potpredsednik skupštine i poslanik SPS a Đorđe Milićević, kada je škoda u kojoj se vozio sletela sa puta i udarila u podzid na regionalnom putu Ub–Slovac. Milićević je nakon udesa bio u teškom stanju, a njegov vozač je zadobio prelome obe noge. U decembru 2017, ministar Zoran Đorđević je jurio da stigne na predizborni miting u Kostolcu, kada je vozilo u kom je bio sletelo sa puta i nekoliko puta se prevrnulo. Ministar nije bio povređen i stigao je na miting, dok tri njegova saradnika nisu bili iste sreće i završili su u bolnici sa lakšim povredama. U novembru 2014, službeni audi ministra Aleksandara Antića sleteo je u kanal pri povratku iz Kladova. Niko nije bio povređen. U decembru 2013, vozilo ministra Vanje Udovičića je pod uključenom rotacijom prilikom preticanja udarilo vozilo iz suprotnog smera. Ni ovde nije bilo povređenih. Napokon, ili najpre, u julu 2013. sin vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića, Aleksandar, vozeći džip BMW X5, udario je vozilom 17-godišnju Andreu Bojanić. Mitrović mlađi je pobegao sa mesta udesa, da bi se nakon nekoliko sati pojavio u policiji sa svojim ocem i advokatom. Aleksandar Mitrović bio je optužen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, u sticaju sa krivičnim delom nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi, ali je u januaru 2015. viši tužilac Vera Stanić odlučila da ga ne goni za to što nije pružio pomoć pregaženoj Andrei, uz cinično obrazloženje da je devojka ostala mrtva na licu mesta. U oktobru 2018, otac pokojne Andree se pojavio na Pinku i izjavio da se ime njegove ćerke zloupotrebljava u političke svrhe, te da je Željko Mitrović "održao reč" jer nije uticao na tužilaštvo i sud. Prema njegovim rečima, slučaj je tada bio na "superveštačenju na saobraćajnom departmanu u Novom Sadu". U decembru 2018, glavni urednik lista "Danas" objavio je SMS koji je, po njegovim rečima, tog jula 2013. uputila urednicima medija Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića. U SMS-u je pisalo: "Moli te Aleksandar samo da ne budeš previše grub prema Željkovom malom. Ako nije problem. Hvala!" Radmilo MARKOVIĆ, VREME
  3. Ministarstvo zdravlja će slediti jasne instrukcije Svetske zdravstvene organizacije kada je u pitanju potpuna zabrana pušenja na javnim mestima. Predlog tog zakona se ubrzano radi i ove godine će biti upućen Vladi, rečeno je RTS-u u tom Ministarstvu. Piše: RTS31. januara 2019. 10.37 Foto: Pixabay / HansMartinPaul Na Nacionalni dan bez duvanskog dima još jednom upozorenje da u Srbiji puši trećina stanovništva, a od posledica udisanja duvanskog dima godišnje umre 15.000 ljudi. Novi zakon je u pripremi i potrebno je sa Evropskom unijom usaglasiti još samo nekoliko direktiva. „To predviđa kompletnu zabranu pušenja u zatvorenom prostoru u svim javnim objektima. Takođe, borba protiv ne samo klasičnog duvana nego i protiv korišćenja nargila, elektronske cigarete“, ističe Berislav Vekić, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja. Srmena Krstev, predsednik Republičke stručne komisije za kontrolu duvana i nacionalni koordinator SZO, objašnjava da se dugoročno smanjuje broj bolesti, veliki su troškovi za lečenje, dolazi do gubitka radne sposobnosti pluća. Od 2010. godine pušenje je zabranjeno u svim radnim prostorima, ali ne i u ugostiteljskim objektima što bi sada trebalo da se dogodi. Ugostitelji strahuju da će imati manje posla. „Mi se zalažemo na drugi način – da restorani i vlasnici koji odluče da nema pušenja u njihovim restoranima da se stimulišu na određeni način kako bi imali interesa da rade“, navodi Georgi Genov, direktor Poslovnog udruženja hotelsko ugostiteljske privrede HORES. Prošle godine prihod u državnom budžetu od akciza na duvan je skoro 100 milijardi dinara. Na taj prihod računaju sve države. Međutim, prema podacima SZO, troškovi lečenja obolelih od posledica uticaja duvanskog dima i bolovanja su četiri puta veći. „Činjenica je, prema procenama SZO, da u Srbiji godišnje od lošeg kvaliteta vazduha umre 6.000 ljudi, a od posledica konzumiranja duvana godišnje umre 15.000 ljudi. Krajnje je vreme da svaki pojedinac shvati da nanoseći štetu sebi i svom zdravlju, skraćujući život, hendikepira i svoje najbliže i istovremeno zagađuje životnu sredinu“, napominje ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan. U Americi je, na primer, za 25 godina od kada se sprovode striktne zabrane pušenja stopa umiranja od malignih bolesti pala za 27 odsto. Švedska zabranjuje pušenje i na otvorenim javnim mestima i ima cilj da do 2025. bude zemlja bez duvanskog dima. https://www.danas.rs/drustvo/u-pripremi-zakon-o-potpunoj-zabrani-pusenja-na-javnim-mestima/
  4. Ово је тема где чланови ЖРУ могу добити бесплатне правне савете, уколико имају потребе за правним саветима. Питања се постављају на овој теми или на ПП, док се одговори добијају искључиво на овој теми. Пре него што поставите питање, прочитајте пар правила везаних за постављање питања: 1. Правни савети се односе на ствари које је могуће размотрити преко Интернета. Дакле, уколико се ради о сложеном проблему, или проблему који траје неколико година, или уколико има много документације, ово није место за постављање таквих питања, због тога што се та питања и иначе не би могла обрадити без живог разговора. 2. Ово није адвокатска канцеларија нити може бити замена за адвокатску канцеларију, те стога немојте тражити адвокатске услуге или се погађати, јер их на овом месту нећете уговорити. Ово је још једна у низу услуга коју је Форум обезбедио својим учесницима, и задржаће се искључиво на томе. 3. Питања се постављају на теми или у ПП, а одговори се добијају на теми. Уколико из било ког разлога не желите да Ваш идентитет буде доступан осталим учесницима Форума, то ће поштовати, и Ваши подаци никада и ни под којим условима неће бити злоупотребљени ). У том случају, питање можете поставити у ПП (за сада мени, видећемо ако се јави још неко да модерише тему), а одговор ћете добити на овој теми, наравно, уз шифру уместо Вашег корисничког имена. Ово због тога што ће се можда наћи још неко са сличним проблемом. Приватна порука са питањем ће се обрисати одмах по истицању одговора на ову тему, зарад максималне заштите приватности корисника. 4. Питања се не смеју односити на хитне ствари. Ово је због тога што рок за одговор често зависи од заузетости, сложености проблема, и много других ствари, и не можемо гарантовати брз одговор. Увек ћемо се трудити да одговор добијете у што краћем року, али Вам било какав кратак рок не можемо гарантовати. Дакле, уколико се ради о хитним стварима, ризикујете губитак права уколико чекате на одговор само на овом месту. 5. Позивам остале колеге дипломиране правнике да нам се придруже. Циљ целог форума је да у заједници помажемо једни другима. Уколико неки колега дипломирани правник сматра да може дати допринос теми, и уколико жели да помогне, нека се јави, видећу да администрацијом око могућности модераторских привилегија за ову тему или за подфорум "Право". 6. Свако давање одговора од стране неквалификованих лица је забрањено, и биће санкционисано брисањем поруке и баном на одређени временски период! 7. Уколико добијете задовољавајући одговор, захвалност можете показати тако што ћете уплатити донацију, у складу са својим могућностима, Форуму ЖРУ, који се издржава искључиво од донација својих чланова, и који нам је ово и омогућио. 8. Корисници којима можете поставити питања, и чији одговори на теми ће се сматрати валидним, су: https://www.pouke.org/forum/user/6726-rylah/ - Rylah https://www.pouke.org/forum/user/6816-%D1%81%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9A%D0%B8%D1%9B/ - Срђан Шијакињић Срећно свима, и надам се да ће и ова услуга коју је Форум пружио бити на корист члановима Форума.
  5. Natasa.

    Neutemeljeni rasizam ili potajno mišljenje mnogih

    https://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2019&mm=01&dd=15&nav_id=1493325 Šta mislite? Komentari su me podstakli da otvorim temu. Vidim da se ljudi uglavnom slažu sa izjavom.
  6. Prema tvrdnjama zvaničnika, za RV i PVO Vojske Srbije nastaviće se nabavke helikoptera Mi-17V-5, a Ministarstvo unutrašnjih poslova bliži se potpisivanju ugovora za Super Pumu. Sadašnji izbori u predistoriji vode više od četrdeset godina u prošlost kada je Komanda RV i PVO izradila prvu analizu perspektivnog srednjeg transportnog helikoptera (STH) i od tada do danas na stolu su bila dva predloga – Super Puma ili Mi-17. U Komandi RV i PVO 1978. godine izrađena je Prethodna analiza STHčiji je zaključak bio da u najuži izbor ulaze naslednik Mi-8 sa jačim motorima TV3-117 snage 2 x 1.417 kW (1.900 KS) ili proizvod francuske firme Aérospatiale AS-332 Super Puma sa motorima Makila 1A 2 x 1.327 kW (1.780 KS). U to vreme već su postojala oba STH koja su nakon četiri dekade još uvek glavni konkurenti na svetskom tržištu. U naoružanje oružanih snaga SSSR Mi-8MT (izvozna oznaka Mi-17) uveden je 1977. godine. Prvi AS-332 poleteo je 1978. godine, a u serijskoj proizvodnji bio je je 1981. godine. U periodu od 1968. do 1981. za RV i PVO JNA nabavljena su 93 Mi-8 / Foto: Žarko Skoko Još tokom izrade prethodne analize u komandni vida otvoreno pitanje bilo je da li domaća industrija može da ovlada licencnom proizvodnjom STH i da li je ekonomično rešenje proizvodnja ili nabavka gotovih letelica. Bila su to vremena kada se ambiciozno gledalo na razvoj domaće industrije. Treba podsetiti da su pre četrdeset godina leteli prototipovi Orla i Galeba G-4, pripremala se proizvodnja Gazele, a otvoren je zadatak projektovanja domaćeg nadzvučnog borbenog aviona pod radnom oznakom Orao-2. U kontekstu planova da se STH proizvodi kod kuće od SSSR zatražena je informacija da li se može dobiti delimična licenca ili dogovoriti zajednička proizvodnja STH. Početkom 1981. godine SSSR je posetila radna grupa koja se upoznala sa taktičko-tehničkim karakteristikama Mi-17. U Francusku je takođe poslan zahtev za uslove za dobijanje licence. Dodatni zahtev je bio prilagođavanje Super Pume taktičko-tehničkim zahtevima RV i PVO – obzirom da se računalo na samo jednu platformu za prevoženje ljudi i materijala uslov svih uslova bila su utovarna vrata.U RV i PVO bili su vrlo zadovoljni školjkastim vratima sa sovjetskog Mi-4 koji je nabavljen 1960. godine i Mi-8 uvedenog u naoružanje 1968. godine. Zato se očekivalo da perspektivni STH ima pristup za utovar. Francuzi su odgovorili da se utovarna vrata mogu projektovati i predložili su idejno rešenje i zajedničkog ulaganje u razvoj proširene teretne kabine. Otvorena je mogućnost licencne proizvodnje kao kod već pokrenute saradnje u proizvodnji Gazele. Helikopter H215 Super Puma nemačke Savezne policije kakav će se uskoro naći u MUP-u Srbije / Foto: Airbus Helicopters Sledeći korak u planiranoj nabavci nove tehnike za zamenu Mi-8 bila je Taktička studija o nabavci STH koja je razmatrana na sastanku u Komandni RV i PVO 24. maja 1982. godine. U obzir su uzeti geofizički i klimatološki uslovi na osnovu kojih je definisano da STH mora da izvršava zadatke u svim meteorološkim uslovima, po noći i uslovima zaleđivanja (zato mora da ima sistem za odleđivanje krakova rotora i uvodnika vazduha u motore). Uslov su bili i instrumenti i navigacijski sistem za instrumentalno letenje budući da je prosečno oko 100 dana godišnje na prostoru Jugoslavije vidljivost bila manja od 4.000 m. Na listi zahteva bilo je da STH može zalebdeti na visini do 1.500 m bez uticaja zemlje i do 2.500 m sa uticajem zemlje. Maksimalna masa STH u poletanju trebala je da bude do 15.000 kg. Predviđen je koristan teret u uslovima MSA od 3.000 kg odnosno preko 20 naoružanih vojnika. Tražena je maksimalna brzina od 270 km/h i više. Pri maksimalnoj masi u poletanju tražila se brzina krstarenja veća od 250 km/h i brzina penjanja veća od 6 m/s. Dolet STH trebao je da bude preko 500 km sa standardnom količinom goriva pri maksimalnoj masi u uslovima MSA na nivou mora. Na listi zahteva bile su dobre performanse i manevarske mogućnosti, pasivna zaštita od otkrivanja i visoka borbena žilavost, robusna konstrukcija u slučaju prinudnog sletanja i udara u tlo, mogućnost aktivne odbrane, brzi utovar tereta većih gabarita i malih vozila preko utovarnih vrata, mogućnost ukrcavanja i iskrcavanja ljudi iz lebdenja sa dizalicom, na obe bočne strane traženo je da ima pokretna klizna vrata širine do 1,5 mza brzo ulaženje i izlaženje ljudi i utovar tereta, prevoženje tereta podvesno i na bočnoj dizalici, mogućnost ugradnje najmanje 12 nosila za ranjenike itd. Uslov je bila dvomotorna konfiguracija. Prema zahtevima RV i PVO za STH predviđena je ugradnja streljačkog naoružanja i lansera nevođenih raketnih zrna za raščišćavanje desantne prostorije i odbrane desanta pri iskrcavanju. Na svim prozorima teretne kabine traženo je da se mogu ugraditi nosači za lično naoružanje desanta za sektorsko gađanje. Bila su potrebna mesta za potkačinjanje svetlećih bombi za osvetljavanje mesta sletanja noću i izbacivanje svetlećih signalih raketa radi identifikacije. Francuski predlog iz 1989. godine o industrijalizaciji posle punog osvajanja serijske proizvodnje AS-332 Mk II na kojem je žutom označeno učešće jugoslovenskih preduzeća, a neobojeni delovi trebali su da se uvoze. U taktičkoj studiji kao prvi izvor STH analizirana je domaća industrija, ali interesantno, sa negativnim stavom o njenim realnim potencijalima. Krenulo se od nedostatka iskustva u projektovanju jer osim rada na lakim letelicama H-110 i H-210 iz šezdesetih godina od kojih se odustalo na samom početku zbog nabavke Gazele nije bilo drugih pokušaja da se projektuje domaća letelica. U vreme izrade analize 1982. godine Vazduhoplovnotehnički institut (VTI) – Žarkovo, prema proceni Komande RV i PVO, nije bio programski orijentisan na razvoj helikoptera, ali procenjeno je da kada bi se definisale potrebe i institut popunio kadrovima onda bi bilo moguće proširiti delatnost. Laboratorije i aerotuneli potrebni za razvoj STH nisu postojali. Domaća industrija, težišno „Soko“- Mostar i „21. maj“ – Beograd radili su po licenci na proizvodnji Gazele. Procenjeno je da domaća industrija nije u stanju da prihvati i samostalno uđe u razvoj STH bez prethodnog tehnološkog razvoja i osvajanja novih tehnologija. Dinamika rada na razvoju i uvođenja u proizvodnju domaćeg STH nije bila prihvatljiva jer se cenilo da RV i PVO ne bi dobilo pravovremenu zamenu za Mi-8 u vreme njihovog isteka resursa i moralne zastarelosti. Iz ugla RV i PVO izbor je na kraju bio između Mi-17 i Super Pume. Obe letelice procenjeno je da su podobne za sve potrebe definisane u taktičko-tehničkim zahtevima. Prednost Mi-17 bila je (i ostala do danas) mogućnost utovara tereta većih gabarita preko utovarnih vrata. Još u procenama iz 1982. godine primećeno je da Super Puma ima moderniija rešenja i da je ekonomičan u odnosu na Mi-17 zbog manje potrošnje goriva i većeg resursa vitalnih delova. U performansama i avionici prednost je bila na strani francuske letelice. Većina ostalih odlika procenjena je kao slična ili čak identična. Procenjeno je da Mi-17 predstavlja dovršen projekt koji objedinjava dobre osobine proverene na Mi-8. Za RV i PVO važno je bilo i to što je usvojen remont Mi-8 i u tom pogledu nije se zavisilo od proizvođača i cenilo se da će isto da bude sa Mi-17. Uvođenje Super Pume podrazumevalo je preorijentaciju na novu tehniku. Po proceni orijentacionih cena očekivalo se da bi Mi-17 bio znatno jeftiniji od Super Pume i da bi se za 100 francuskih moglu nabaviti 250letelica iz SSSR. U korist Francuza išla je ponuda za prenos licence i za ugovor po kojem bi se proizvodnja zmajeva za matični lanac poverila jugoslovenskoj industriji. Potrebe Jugoslovenskog RV i PVO prema procenama iz 1982. godine za sadašnje brojno stanje helikopterskih jedinica čak u i velikim državama čine se izuzetno velikim – planirano je da se broj helikoptera sa 187poveća do 2000. godine na čak 718 komada za sva tri vida oružanih snaga i teritorijalnu odbranu. Za popunu jedinica u periodu od 1983. do 2000. planirana je nabavka 309 STH. Zaključak taktičke studije išao je u prilog Mi-17 kao prirodnog naslednika Mi-8. Predloženo je da se odluka o nabavci novog STH donese pre kraja 1982. godine i da se sačini program realizacije i odluči o eventualnoj delimičnoj licencnoj proizvodnji. Kratak rok za odluku prema proceni RV i PVO bio je prirodan jer su 1981. godine primljeni poslednji od 93 primerka Mi-8. Prema srednjeročnom planu razvoja oružanih snaga planirano je da se nabavi 10 novih letelica u 1984. i 1985. godini i to su trebale da budu početne nabavke novog STH. Sredinom osamdesetih godina održavani su kontakti sa proizvođačima i prikupljane su informacije. Francuzi su bili vrlo agilni i 1984. godine organizovali su demonstracioni let Super Pume na aerodromu Beograd i vodili su za to vreme agresivan margeting. U to vreme oživljena je ideja o obnovi beogradske vazduhoplovne industrije. Stožerni projekat činilo se da bi mogao postati domaći STH. Mašinski fakultet i zavod „Moma Stanojlović“ 1985. godine izradili su program realizacije i idejni projekat višenamenskog helikoptera VNH-90, od 1987. godine na projektu je radilo 96 istraživača pod kooordinacijom Mašinskog fakulteta. Lolin projekat domaćeg VNH-90 od početka je zamišljen sa širokim teretnim vratima za utovar terenskog vozila kako je prikazano na crtežu iz tehničke informacije iz 1988. godine. Borbena varijanta Lolinog VNH-90. Rukovodilac projekta bio je prof. dr Tomislav Dragović. Po početnoj zamisli VNH-90 trebao je da bude višenamenska letelica pogodna i za civilne i vojne namene, maksimalne mase u poletanju do 10.000 kg sa 3.000 kg korisne nosivosti. Kao potencijalni izbor motora uzeti su u obzir Rols-Rojs/Turbomeka (Rolls-Royce/Turboméca) RTM 322 2 x 1.411 kW, Dženeral Iliktrik (General Electric) CT7-6 2 x 1.281 kW ili Turbomeka Makila 2 x 1.130 kW. Finalista proizvodnje VNH-90 trebala je da bude Industrija „Ivo Lola Ribar“ sa osloncem na „Utvu“, „Soko“, „21. maj“, „Prvu Petoletku“ i još 37 firmi iz čitave SFRJ a za sistem naoružanja firme koje su već radile na namenskoj proizvodnji. Slaba tačka VNH-90 iz ugla oružanih snaga bilo je vreme potrebno za razvoj kao što se to i procenilo u taktičkoj studiji za potencijalni domaću proizvodnju. Cenilo se da neće moći da se dovede do ulaska u naoružanje pre 2000. godine, a do tada bi istekao životni vek velikoj većini Mi-8 (prvobitno resurs Mi-8 bio je limitran na 20 godina, a kasnije je produžen na 28 godina ili 12.000 časova naleta, a primerci za RV i PVO proizvedeni su između 1968. i 1981. godine). U međuvremenu razvilo se snažno konkurentsko nadmetanje između više proizvođača koji su ponudili svoj STH uz delimični ili potpuni prenos proizvodnje u jugoslovenske fabrike kao alternativu za VNH-90. Osećala se konkurencija između „Sokola“ i „Lole“. Obe firme žele su da budu finalisti STH. Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (danas bi napisali ministarstvo odbrane) leta 1988. godine poslao je na adrese „Sokola“ i „Lole“ početne taktičko-tehničke zahteve STH. U propratnom aktu naglašeno je da dostavljanje zahteva „nema za cilj otvaranje zadatka razvoja i proizvodnje“ već samo informisanje o tome kakav je STH potreban oružanim snagama. U taktičko-tehničke zahteve u odnosnu na ranije unete su neke izmene – umesto 20 ljudi zatraženo je da se može ukrcati 24-30 naoružanih vojnika, zatim da se nosivost unutrašnjeg tereta poveća sa 3.000 kg na 4.000 kg, podvesno sa 3.000 kg na 4.500 kg, da brzina mora biti veća od 300 km/h, brzina penjanja 9 m/s, plafon lebdenja bez uticaja zemlje povećan je sa 1.500 m na 2.800 m. Britanski Vestland potrudio se 1988. godine da za prezentaciju svog projekta W30-300 za RV i PVO izradi namensku tehničku informaciju. Radilo se o potencijalno velikom poslu i zato su se Britanci potrudili da pronađu prevodioce. Ponuda naoružane varijante Vestlandovog W30-300 na papiru se činila izuzetno moćnom, ali projekat nije zaživeo. jedan primerak WG30 prepravljen je u demonstratora serije 300, ali projekat je obustavljen zbog nedostatka interesa na tržištu. U celini Vestlandov WG30 bio je promašaj. Izrađeno je od 1981. do 1987. četrdesetak komada za civilno tržište, ali zbog niza udesa i ozbiljnih tehničkih nedostataka svi primerci su prizemljeni 1991. godine. Francuzi su se oslonili na „Soko“, a sa beogradskom firmom „Ivo Lola Ribar“, 1988. godine, pregovarali su britanski „Vestland“ (Westland), američki „Bel“ (Bell) i „Sikorski“ (Sikorsky) koji na kraju nije pokazao ozbiljniji interes za partnerstvo. Firma „Vestland“ ponudila je svoj projekat W30-300 odnosno podvarijantu TT300 kako je označen poseban prilagođeni model za RV i PVO. Predloženo je da se razvoj, proizvodnja i prodaja pokrenu kao zajednički poduhvat „Vestlanda“ sa beogradskom firmom „Lola“. U ponudi je bio derivat projekta predviđen za prevoz 16 naoružanih vojnika ili alternativna konfiguracija sa prostorom za 27 ljudi. Razrađene su naoružana varijanta sa velikim izborom borbenog tereta uključujući vođene protivoklopne rakete i rakete vazduh-vazduh i protivpodmornička i protivbrodska varijanta. Prema „Vestlandovoj“ ponudi projekat potpuno prilagođen jugoslovenskim taktičko-tehničkim zahtevima nazvan VNH-90 trebao je da se potpuno prepusti „Loli“ i beogradska firma bi bila nosilac autorskih prava. Prema proceni „Lole“ zajednički razvoj trebao je da obuhvati tri prototipa i 10 letelica nulte serije. Cenilo se da će se u preko 90% zadovoljiti taktičko-tehnički zahtevi RV i PVO. Belov predlog osvajanja proizvodnje modela 241ST u jugoslovenskoj industriji. Dvomotorni 214ST nastao je od vrlo poznatog modela 205 namenski na zahtev i trošak Irana. U odnosnu na model 205 linije modela 214ST znatno su produžene da bi se stvorio prostor za za 16-17 putnika. Pogon su bila dva motora General Electric CT7-2A snage 2×1.215 kW. Planirani transfer proizvodnje u Iran nije ostvaren zbog Islamske revolucije. Ironično, Irak se zainteresovao za model 214ST i najveći broj od 96 proizvedenih primeraka našao se osamdesetih godina u sastavu Sadamovih oružanih snaga. Američka firma „Bel“ (Bell) ponudila je svoj model 214ST kao osnovu za jugoslovenski VNH-90B. Predviđeno je da ima mesta za prevoz 18 ljudi u standardnoj konfiguraciji, ali može se konvertovati u konfiguraciju za prevoz 21 vojnika. Za razliku od originalnog modela 214ST koji je imao skije za potrebe RV i PVO trebao je da bude razvijen robusni tricikl sa točkovima. Amerikanci su poslovično temeljito i detaljno razradili transfer proizvodnje u jugoslovensku industriju sa tačno određenim rokovima za pojedine elemente konstrukcije. Model 214ST trebao je da se prilagodi RV i PVO jer je u početnoj ponudi mogao da podmiri oko 70% od taktičko-tehničkih zahteva RV i PVO, a perspektivi se očekivalo da konstrukcija može da se dovede do ostvarenja 85% zahteva. Francuzi se nisu povukli i ostali su „u igri“ sa ponudom za letelicu nazvanu Super Puma MK II koja je bila prilagođena prema taktičko-tehničkim zahtevima RV i PVO. Dimenzije letelice su povećane, ugrađena je jača varijanta motora Makila 1A2 od 2 x 1.569 kW, povećana je poletna masa sa oko 9.000 kg na 9.500 kg, porasle su performanse, rekonstruisana je glava nosećeg rotora, poboljšan je glavni reduktor itd. Sva poboljšanja primenjena su na prototipu AS-332L2 koji je poleteo februara 1987. godine. Namenski za RV i PVO ponuđeno je da se provede ranije zatražena rekonstrukcija teretne kabine i ugradnja vrat za utovar. Saradnja na Gazeli omogućila je Francuzima da održavaju stalni kontakt sa „Sokolom“. Dve firme – Aérospatiale i „Soko“ trebale su da budu proizvodni partneri i da se nabavka za RV i PVO 100% „pokrije“ nabavkama delova jugoslovenske proizvodnje za matični francuski proizvodni pogon. Kao dodatna ponuda ramatrano je da se izrada Gazela za sve strane potrebe prenese na „Soko“ i naručena su krilca za Super Pume. Jugoslovenska ambicija da se ide na što veći obim osvajanja licencnce proizvodnje delova helikoptera AS-332 Mk II. Na crtežu su ti delovi označeni crvenom bojom. Prema predlogu francuske strane trebalo je da se od fabrike „Soko“ nabavljaju delovi ili završene Gazele, delovi Super Pume i da se obe letelice mogu prodavati trećim korisnicima uz saglasnost francuskih vlasti. Zahtev istaknut sa jugoslovenske strane bio je da se poveća učešće domaćih firmi. Ponuda SSSR odnosila se na Mi-17V-1 proizvedene u fabrici u Kazanju sa motorima TV3-117VM umesto ranije varijante sa motorima TV3-117MT, ali isključivo gotovih po ceni koja je avgusta 1989. godine iznosila 3,71milion dolara za komad. Iz fabrike iz mesta Ulan-Ude mogli su se dobiti Mi-17-1V za 3,682 miliona dolara. Kao dodatni stimulativni paket ponuđeno je naoružanje uključujući po četiri podvesnika za dvocevne topove GŠ-23 kalibra 23 mm koja bi se uzela iz domaće proizvodnje iz fabrike „Bratstvo“ iz Novog Travnika. Zatim ponuđeni su dodatna radio stanica za vezu sa kopnenom vojskom, sistem identifikacije svoj-tuđ, deflektori mlaza izduvnika za smanjenje infracrvenog odraza, mamci i infracrveni ometač i kran. Ponuđena je i „leteća bolnica“ Mi-17A (Mi-17-1VA) sa prostorom za rad šest hirurga i bolničara. Na osnovnu svih primljenih ponuda izrađen je program industrijalizacije STH u SFRJ. U tom dokumentu navedena je procena da od STH koji može da se proizvodi u SFRJ tehnološki i po odlikama odgovara AS-332 MK II. Industrijalizacija francuskog projekta bila bi najbrža i najjeftinija obzirom da se već posedovalo homologovane tehnologije, procedure i standarde koje su korišćene na toj letelici. Ekonomski faktori i procena rizika domaćeg poduhvata u pogledu rokova i cena išli su „na vodu“ nabavci stranog rešenja. zato nisu ni planirana finansijska sredstva za podršku domaćeg razvoja. Planovi nabavke drastično su redukovani na 90 ili 85 STH u periodu od 1993. do 2000.godine. Pred kraj osamdesetih godina „perestrojka“ je uticala na promenu atmosfere u SSSR i otvorena je šansa da se uđe u projekat novog STH pod oznakom Mi-38 koji je u to vreme bio u razvoju (i još uvek nije u proizvodnji). Prototip vojne verzije Mi-38T na svom prvom letu. Urađena je analiza ponuda i dat je predlog da se prvo nabave gotovi Mi-17V-1 kao prelazno rešenje, a da se kasnije uđe u licencnu proizvodnju Mi-38. Stav JNA bio je da je Mi-38 „konačno rešenje“. Procenjeno je da bi se nabavkom dva STH iz SSSR na vreme obezbedila popuna jedinica koja bi se platila dinarima, bez većih ulaganja, a industrija bi dugoročno dobila novi posao. Pozitivan stav RV i PVO izgrađen je na proceni da će Mi-38 brzo da uđe u proizvodnju i iz Moskve su javili da je rok 1996.godina. Pad komunizma dramatično je promenio prilike i prioritete i prototip vojnog modela Mi-38T poleteo je tek 23. novembra 2018. godine! Vratimo se na Balkan 1991. godine. Oružani konflikt nametnuo je neke druge potrebe i pokušana je hitna nabavka borbenih Mi-24V. Čak su izabrani piloti i tehničari za preobuku, ali embargo UN i odluka Moskve da se drži po strani od jugoslovenske krize zaustavili su planiranu nabavku. Rat su na sebi iznele stare dobre „osmice“ (Mi-8) – od 93 nabavljena primerka pred rat u RV i PVO preostalo je 81 komad. Nabavka novih STH ponovo je ozbiljno otvorena tek Planom prioritetnog opremanja Vojske Srbije i Crne gore za 2005. godinu kada je predviđeno da se proveden remont dva postojeća Mi-17 i da se nabave dodatni uređaji za letenje u složenimm meteorološkim uslovima za iznos od tri miliona dolara, zatim da se u sledećem koraku nabave četiri polovna Mi-8 sa 50% resursa za 6miliona dolara i dva sanitetska Mi-17 takođe polovna sa 50% resursa za5 miliona dolara i da se obnovi linija za remont Mi-8. Svoje prve Mi-17 RV i PVO je dobilo tek 2006. kada su iz MUP-a prebačena dva primerka koja su remontovana 2010. godine / Foto: Aleksandar Radić U to vreme otvoreni su kontakti ministarstva odbrane, marta 2004. godine u vezi nabavke dve Super Pume kao prvo rešenje. Bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić u svojoj knjizi “Prekinuta misija“ navodi da se radilo o primerku helikoptera koji je koristio sultan Bruneja za lične potrebe i da je bio luksuzno uređen. Kada se sultan odlučio za nabavku novog primerka pokazalo se da bi se mogao prodati i prepraviti za druge namene. Drugi primerak koji je bio ponuđen uređen je za sanitetski prevoz i takođe je bio polovan. Krajem juna 2005. prekinuti su kontakti oko nabavke tih letelica jer ministarstvo finansija nije podržalo plan. Jedino što se moglo učiniti je bila obnova remontne linije za Mi-8 u zavodu „Moma Stanojlović“ koja je uništena marta 1999. godine u prvim dejstvima NATO. Između 2008. i 2013. remontovano je šest Mi-8 proizvedenih 1981. godine. Na osnovnu ugovora sa ruskim zavodom remontovana su 2010. godine dva Mi-17 evidencijskog broja 12550 proizveden 1989. i 12551 iz 1991. godine. Posle probnih letova proveli su godinu dana na zemlji jer nije pravovremeno ugovorena preobuka posada. Od 2011. oba Mi-17 bila su u sastavu 890. mešovite helikopterske eskadrile. Posle gubitka jednog od dva Mi-17 13. marta 2015. godine pitanje nabavke STH ponovo je otvoreno, sada konačno kao prioritet. Ministarstvo odrbane Srbije primilo je ponude više proizvođača za Mi-17u više podvarijanti, za AS-332L1e Super Puma ili vojnog ekvivalenta Kuguar (u međuvremenu nosilac prava za te projekte postao je Erbas) i za AgustaVestland AW139 i AW189. Potreba da se u što kraćem roku nabavi STH koji odmah može da se koristi sa minimalnom obukom imala je presudan uticaj na odluku da se nabavke dva nova primerka Mi-17V-5. Zbog cene izabrana je konfiguracija sa analognom avionikom sa motorima TV3-117VM serije 2 i pomoćnim motorom AI-9V-1. Jedan od dva Mi-17V-5 koji su nabavljeni 2016. godine za 25,3 miliona evra / Foto: Branislav Milošević Prema deklarisanim odlikama Mi-17V-5 mogu da se koriste za prevoz tereta i do 25 ljudi, za izvođenje padobranskog desanta sa visine do 3.000m, za STS i borbeni STS sa bočnom dizalicom SLG-300 i farom, sanitetsku evakuaciju, i gašenje požara sa protivpožarnim vedrima PPV-2000. Letelice plaćene oko 25,3 miliona evra primljene su 28. juna 2016.godine. Obzirom da su poslednje „osmice“ pred završetkom svog dugog životnog veka, pred kraj 2017. godine otvoreni su pregovori za nabavku dodatnih Mi-17V-5 i prema više izjava zvaničnika ugovorena su tri komada. Tih ukupno pet letelica podmiriće minimalne potrebe za klasom STH. Na duži rok broj STH moraće da se poveća barem do formacijske potrebe od devet komada, ali za sada je prerano za analizu šta će i kada biti urađeno jer se pokazalo da je, kao i uvek, politička volja važnija od struke. Kako bilo, strateško partnerstvo sa „Erbasom“ otvorilo je novi pristup modernizaciji i prvi korak bio je ugovor iz decembra 2016. godine za nabavku devet H145M i podrška za održavanje Gazela. Nova tehnika prvo je podeljena između vojske i policije u odnosu 6:3, a konačna podela je 5:4. Na fonu saradnje sa „Erbasom“ otvoreni su pregovori o nabavci većih letelica pogodnih za zamenu tri policijska AB-212 uvedena u službu još 1980. godine. Zakon o budžetu Srbije za 2019. godinu sadrži stavku za ministarstvo unutrašnjih poslova od 9,8 milijardi dinara (oko 82,75 miliona evra) u periodu 2019-2021. za nabavku tri letelice. Čini se više nego jasnim da se radi o finansijskom obezbeđenju novog ugovora sa „Erbasom“ i da će decenijama stara dilema oko izbora Super Pume ili Mi-17 kod nas biti rešena nabavkom oba helikoptera.
  7. JESSY

    Sebičnost ili velikodušnost?

    Da li je bolje voditi računa o svojim potrebama (i možda voljenim osobama u okruženju) i ne brinuti o drugim ljudima? Ako svi vode računa o sebi, onda ne bi bilo potrebe da se gleda ili brine o bilo kome drugome, zar ne? Ili je bolje davati, pružati – možda i više od onoga što možemo – a sve u cilju kako bi pomogli i zaštitili one koji sebi ne mogu da pomognu? Ovo je zapravo pitanje kojem vredi posvetiti nekoliko trenutaka. Pre svega, razlika između sebičnosti i velikodušnosti i nije toliko jasna kako se možda čini. Ono što nekad deluje kao sebično može s druge strane biti gledano biti velikodušno, i ono što je nekada velikodušno može se posmatrati kao sebično.
  8. Blaža Željko

    Sudbina ne postoji. Samo spontani život sa Hristom ili bez Njega.

    Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo: "A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?" Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике." S ovim u vezi skromnog sam mišljenja: Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega. Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam! Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka! Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali! S ovim u vezi, kao podnaslov, jedna uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu: Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele ("Angeli udivišasja") ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Ja sam i došao za ovaj čas"..(za smrt). Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu. Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode" jer Duh Božiji, kako svedoči Apostol Hristov, iz srca čoveka Hristu kaže "Ava Oče". Niko stvoren, bio grešan ili čist kao Anđeo, ne može jednostrano prepoznati Ipostas Sina Božijeg u Hristu bez Svetog Duha! Bog je iznad poimanja svih stvorenih bića i samo ako On sam hoće da se objavi tada o njemu Blagodat Duha daje objašnjenja. To je svetootačka i apostolska istina Crkve! Bez Duha Svetog sve je primitivno, slepo, odvratno nisko, podlo i ograničeno. Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga, ne može videti Ipostas Sina, jer se to u stvorenim razumnim bićima može samo ako to, kako rekoh, objavi u srcu Duh Sveti! Đavo sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka jer se za mnogo ljudi i znamenitih proroka iz starina u petoknjižju govorilo u kontekstu Adamovog sinovstva da su "sinovi Božiji") provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge velike ljude da nasamari, ubije i odvuče kod sebe. Nudi Hristu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Zanimljivo je da ovde Gospod ne kaže kao Mojsiju: "Ja sam Gospod Bog tvoj.." i ne kaže: "Ja sam onaj koji Jesam" što bi bila savršena istina!? Ne, On iz nekih strateških razloga o tome ćuti i podgreva zbunjenost kneza tame. (Ne retko mnogim ljudima kaže: "Idi i ne govori nikom.." upravo da pokoji važan segment Njegove ličnosti ne bi razbudio podozrenje opakog ludaka i da ovaj ne odustane od svojih ubistvenih namera.) Đavo odstupa i odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Čak ga više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Njemu nije jasno (što je samo Crkvi kasnije otkriveno Duhom Svetim) da Bog može i hoće da uzme ljudsku prirodu. Đavo gleda kroz sebe; on se nikada ne bi ponizio i uradio tako nešto i upravo to i jeste njegovo slabo mesto ka kom je usmerena divna strategija Božijeg spasavanja ljudi. Nazire se da to slepilo i bezmerna oholost postaju meta Jagnjeta Božijeg i prevashodni cilj ikonomije spasenja. Trebalo je u datostima i okvirima spontanog života, slobode i slobodne volje i ljudi i demona, naterati glavnog zlikovca da učini ono jedino što može da pobedi smrt a to je da ubije Život (Hrista) da bi Život razorio smrt do njenog korena! Sam Gospod na jednom mestu u Jevanđelju kaže "Ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo" i time posredno kaže da je đavolu stalo do vlasti koja mu je na zemlji dana i da ne bi tek tako činio stvari koje bi mu to carstvo otele! Trebalo je dakle lukavog namamiti na ubistvo Hrista! Njegovo slepilo i sujeta su radili protiv njega kao što svaki naš greh radi protiv nas čineći nas glupima, slepima i poremećenima. Stari Zavet je, spominjući "pobednika i proroka" rođenog od devojke i "velikog vojskovođu" a bez suštinskih detalja, iritirao đavola koji je to svoje carstvo (koje ne može da se ospori jer ga i Spasitelj spominje) hteo da brani po svaku cenu. To je preslikana situacija sa Irodovim pokoljem dece (zbog vlastoljublja i dolaska na svet "nekog Cara") u vreme Hristovog rođenja jer je grehovni princip sa posledicama isti i kod ljudi i kod demona. Nad ljudima se Gospod sažalio i osmislio strategiju kako da nas oslobodi od grehovnih zakona. Na mnogo starozavetnih mesta pisci spominju velikog Proroka koji dolazi ali niko ne govori ko je On po prirodi. Samo "sin djeve".. "nazarećanin".. "neiskazano poreklo" i sve to veoma utiče na vladara senke i mraka. Potresa ga i nervira, čini ga neopreznim i razjarenim. Spasitelj čak i pred samu smrt drži u tajnosti ko je On u suštini! Pred Pilatom (ili Irodom) na pitanje da li je on Sin Božiji odgovara sa: "Ti kaza ali od sada ćete videti Sina Čovečijeg (ne Sina Božijeg) kako dolazi na oblacima..." I prisutni i sam đavo mislili su da bulazni pred smrt.. jer bez Duha Svetoga, Duha Crkve, nemoguće je razumeti ono što Spasitelj govori. (Ne treba smesti sa uma da Gospod otvoreno o sebi govori tek kroz Jevanđelja tj. kada je đavo već pobeđen i kada je Gospod Duh Sveti već osnovao Crkvu.) Mogao je Gospod tu pred Pilatom ili Irodom, kao što već rekoh, reći: "Ja sam onaj koji jesam" i to bi bilo tačno! Đavo a i svi drugi bi trenutno bili mrtvi ali Gospod ne menja nasilno zakone slobodne volje koje je sam postavio. On ih poštuje! Poštuje i naše "rukopisanije" sa đavolom kad god napravimo greh i odstupništvo. Tako zagonetan i prikriven u ljudskoj prirodi definitivno je postao magnet za arhizlikovca koji je pomešao pojmove o prorocima i ovom čoveku koji "bulazni", postao je neoprezan u oholosti i podrugljivo (kao i svi vojnici oko Hrista) nastavio rutinski sa uništavanjem čoveka! Mnoge proroke je pogubio bez posledica pa je i za ovog mislio isto. Tim pre što su mislili da je, ne tražeći ništa za svoje delanje, prolupao (ili kako su kasnije formulisali Jelini "napio se vina") pa su mu se redom izrugivali. Đavo tada radi upravo ono na šta Svetotrojična strategija računa - radi na ubistvu Hrista jer ne želi da deli vlast u ovom svetu ni sa kim! (Molitva u Getsimaniji posredno o toj strategiji mnogo govori - parafrazirano : "Oče, ako može da me mimoiđe čaša ova ali ne kako ja hoću nego kako ti") Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog postojanja mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno kao Vladar života Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek Vaskrsenjem i pobedom nad smrću, Život se otkriva u neizrecivoj slavi i sili, i đavo tada shvata s kim se kačio ...ali kasno! Carstvo mu je srušeno. Da je znao ko je pred njim teško da bi uopšte smeo da priđe Hristu a kamo li da se odvaži na ubistvo i onda se otvaraju bezbrojna pitanja: Kako bi onda Bogočovek pobedio smrt u realnosti spontane slobode koju i sam poštuje? Kako bi umro kad je "novi Adam".. kad nema greh? On jeste uzeo našu grešnu prirodu ali na bezgrešan način; po prirodi bezgrešan je onda i besmrtan jer ju je sobom preobrazio. Kako bi onda ljudi savaskrsli sa Gospodom da nije bilo te strategije "ubistva Života, razaranja smrti do samog korena i Vaskrsenja"? Naseo je đavo na svoje zablude, upecao se na ubistvo.. i Vaskrsenjem Spasitelja, a do dna ponižen, više od mržnje ne može da smisli Hrista i Crkvu. U osnovi, sve što mu je preostalo je da besni i da se ruga Hristovoj žrtvi kroz naša sagrešenja. Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog. Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih jer bez Duha Božijega ništa ne možemo činiti) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. život u Gospodu ali i pored Gospoda kao dete, rođak ili prijatelj. Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega. Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se. Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna" jer poštuje našu vremensku i prostornu realnost, principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac nije imao pojma gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koji je čovek i stvoren. Poziva Gospod da naš svet, mi a ne On, slobodnom voljom predamo Njemu na upravu u čemu će stvarnost biti Njegovom ljubavlju preobražena. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..") Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46) Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom - "Veliku je ljubav imala.." pa je i oproštaj veći)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine pa ko izdrži.. izdrži! U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude, nikada nikakva sila nije "izašla iz Njega" kroz njihove reči s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo ma kako to čudno zvučalo. Moguće zato što su ga spominjali van Crkvenog konteksta, van skrušenosti i ljubavi bez koje je crkvenost samo kozmetika!? Priče tih "koje Gospod ne poznaje" samo su, u kontekstu Hristovog odnosa prema krvotočivoj ženi, neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati? Tako deluje. Dok će u isto vreme Gospod spasiti mnoge koji mu kažu "A kad smo te videli da te nahranismo, obusmo, odenusmo..."? Dakle, pojma nisu imali da su to Njemu činili! Sledi da je vrlo spasonosno biti dobar, nežan, blag prema ljudima jer je u svakom upravo Njegov lik. Bez Gospoda ništa nije moguće ni ostvarivo što i Gospod sam reče" Bez mene ne možete ništa činiti"... ni voleti ni znati ni verovati jer On pomaže maloverju. Spasenje nije zasluga već Njegova milost onoliko koliko je u nama nađe. Njegov Sud je samo ogledalo u kom ćemo ugledati sebe i svoja dela ljubavi. Ipak najbolje je nadati se Njegovom sažaljenju i čuvati srce. Njemu jedinom priliči slava vo vjek vijeka.
  9. DOK STAREŠINE I VOJNICI PRAVE SELFIJE SA SLIKAMA ALEKSANDRA VUČIĆA OKAČENIM PO KANTINAMA VOJNE USTANOVE "DEDINJE", VOJSKA SRBIJE SE SPREMA ZA VELIKU VEŽBU POŠTO JE IZOSTALA PARADA USLED NEDOLASKA VLADIMIRA PUTINA U BEOGRAD. MADA JE U POČETKU BILO ZAMIŠLJENO DA SE ODRŽI NA ČETIRI LOKACIJE SA NEKOLIKO HILJADA VOJNIKA I BROJNOM TEHNIKOM POSLE VELIKE VOJNE VEŽBA U HRVATSKOJ NA 11 LOKACIJA I SA 5.500 LJUDI, SRBIJA JE ODLUČILA DA "POKAŽE ZUBE" – BROJ UČESNIKA NAŠIH MANEVARA PODIGNUT JE NA 8.000, A LOKACIJA NA DESET Kad odluči da bi se dodvorio svom šefu i "vrhovnom komandantu", Aleksandar Vulin mora da pronađe način da to uradi. Ako svoju "iberlojalnost" ne može da pokaže na velika, onda će na mala vrata. Reč je o obaveznom kačenju Vučićevih fotografija u svim službenim prostorijama Ministarstva odbrane i Vojske (kancelarije, učionice, sale), a takvih je, kažu neki, bar 20.000. Ta ideja, koju je izneo prošlog leta i to u formi naredbe dostavljene svim jedinicama i pokušaja izmene Pravila službe, ipak nije naišla na odobravanje ni u javnosti, a pogotovo ne među vojskom, pa je Vulin privremeno odustao od nje, posebno nakon što se i sam Vučić izjasnio protiv toga. On je Vučićevu "molbu" da se fotografije ne kače u vojne objekte objasnio "skromnošću". "Svi oni koji to kritikuju, bez i jednog jedinog argumenta, to koriste kao napad na državu Srbiju... Zašto napadate Srbiju zbog Aleksandra Vučića? Ovde se Srbija napada. To što on želi ili ne želi je druga stvar. To što je on skroman čovek i što ne želi da dozvoljava da upravo to koristite kao napad na državu Srbiju... to je druga stvar", objasnio je prošle godine Vulin. VUČIĆ U KANTINI: Ali, kada se pažnja javnosti oko toga slegla, Vulin je pronašao drugo rešenje, da Vučić ipak "visi" – ovoga puta u objektima Vojne ustanove "Dedinje", dakle, po kantinama i restoranima i u njihovim službenim prostorijama. Starešine i vojnici bili su prilično iznenađeni kad su od početka leta bili u prilici da gledaju Vučića koji ih posmatra sa fotografija dok jedu – negde nasmešen, negde ozbiljnim pogledom (pošto fotografije nisu jednoobrazne), pa su počeli i da prave "selfije" s njima. Kada su pitali zaposlene u kantinama ko je okačio te slike, samo su rekli: "Šefovi, doneli i rekli da se stave". Na kraju se ispostavilo da je nalog za kačenje Vučićevih slika doneo direktor VU "Dedinje" Čedomir Kisić. Kisić je bivši upravnik restorana u Domu JNA. Ime mu je u javnost dospelo letos, kada se pojavila informacija kako je dao nalog da 13 konobara i kuvara poslužuje besplatno na proslavi godišnjice Vulinovog Pokreta socijalista hranu i piće dostavljenu iz Doma JNA, takođe besplatno, kako je ukazao Vojni sindikat. Kada je cela stvar "procurela", onda su pokušali da se "izvade" na način da su sindikatu dostavili ugovor sklopljen nakon proslave i izvršene usluge, a ne, kao što je uobičajeno, uoči toga. Postavljanje na direktorsko mesto Kisić je, očigledno, shvatio kao mogućnost da se "oduži" Vulinu na svaki način, ispunjavajući sve što on zatraži, pa je tako bilo i u slučaju Vučićevih fotografija. Kad ne može na zid kancelarije – može na zid kantine. A o tome kako posluje VU "Dedinje" – samo jedna ilustracija: pripadnici specijalnih jedinica, padobranci i piloti dobijaju dodatne obroke, što im sleduje zbog posebnosti zadataka koje obavljaju, a vrednost bona je, u zavisnosti od kategorije, od 600 do 800 dinara. Oni međutim, tvrde da, ono što mogu za 800 dinara uzeti u "Dedinju" realno ne vredi više od 300. Malo pakovanje mleka AD, koje u običnim trgovinama košta 38-40 dinara, u kantinama je 104 dinara, isti slučaj je i sa suhomesnatim proizvodima, objašnjava jedan od korisnika tog dodatnog obroka. A što se postavljanja Vučićevih fotografija u kantine tiče, Ministarstvo odbrane je tu "opralo ruke" i autoru ovog teksta zvanično odgovorilo: "U Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije ne postoji pisano naređenje za postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u službenim prostorijama. Za uređenje kantinskih prostorija odgovoran je direktor VU ‘Dedinje’". Ispada tako da direktor vojne ustanove, koja je u sklopu Ministarstva i koje ga imenuje, može da sve radi na svoju ruku. Biće, ipak, da je nešto drugo u pitanju. Da Kisić krši zakon postavljanjem fotografija predsednika, dovoljno je pomenuti i odredbe po kojima je vojska departizovana – a Vučić je predsednik SNS. Kisić je, dakle, naredio kačenje slika lidera jedne stranke. Samo ime "Dedinja" – Vojna ustanova, govori da se i na njih treba odnositi odredba o departizaciji. Masovno postavljanje Vučićevih slika moglo bi da ima, hipotetički gledano, i drugu dimenziju – nečiju zaradu. Ako bi se jednog dana usvojio Vulinov predlog da se one kače u sve prostorije u vojsci – šta ako bi ta nabavka bila proglašena za "poverljivu" i posao dat "poverljivom" čoveku ili firmi, od odabira autora fotografije (koja komisija bi to radila) do onih koji bi ih uramljivali? I šta bi bilo, a već kruže priče, kad bi "najpovoljnija" ponuda bila 7.500 dinara po uramljenoj fotografiji, a realna cena je 500? Gde bi otišla razlika od 7.000? A 7.000 puta, na primer, 10.000 komada – to je poprilična svota. Mada, za razliku od nevidljivih "stelt kamera" za nadzor na severu Kosova, Vučićeve fotografije bile bi vidljive. Pogotovo kad se uzme u obzir i jedna rečenica iz prošloletošnjeg Vulinovog dopisa jedinicama i ustanovama da se dostavi potreban broj fotografija i ramova Ministarstvu: "Navedenim predlogom predviđeno je da se postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u državnim organima reguliše donošenjem jedinstvenog propisa za sve državne organe, a u Vojsci Srbije izmenom tačke 86. Pravila službe..." SNAĐI SE DRUŽE: Pripadnici VS na vežbi "Vek pobednika 2018" VOJSKA U PARTIZANIMA: Postaviti pitanje o Vučićevim fotografijama Vulinu poslednjih dana nije moguće jer on je trenutno zauzet obilaskom jedinica na poligonima koje se pripremaju za veliku vežbu "Vek pobednika 2018", priređenu umesto gromoglasno najavljivane parade, jer je ruski predsednik Vladimir Putin "ispalio" Vučića i nije došao u posetu. Vulin u te obilaske vodi isključivo ekipu "Zastava filma" i ponekad RTS-a, čisto da bi izdeklamovao svoje izjave o "sposobnosti naše vojske da odgovori svakom neprijatelju", pomene, naravno, i svog "vrhovnog komandanta", a zna i da politički "zapreti" onima za koje misli da imaju nešto protiv Srbije. Vučić je letos s ponosom najavljivao paradu i učešće čak 100 tenkova, kao i raznih drugih borbenih sredstava, ali onda mu je neko razuman iz vojske izgleda, ipak, skrenuo pažnju na neizvedivost te ideje. Jer, kolona od 100 tenkova – to nije viđeno ni u bivšoj JNA, koja je imala ogromne poligone, poput Slunjskih brda ili Krivolaka. Kolona od 100 tenkova nije samo 100 tih oklopnjaka, tu su i sva prateća vozila, kamioni-radionice, cisterne, kompletna pozadina… A ideja onih koji su mu "punili uši" bila je da se parada održi na aerodromu Batajnica. Tih 100 tenkova treba dopremiti do Batajnice i tamo smestiti, što znači ne samo uništavanje puteva kojima bi oni dolazili, čak i ako se prevoze železnicom, nego i samog batajničkog aerodroma, betonskih i travnatih površina na njemu, uključujući prilaze pisti. O ceni takvog "poduhvata" da se ni ne govori. Još jedna "sitnica" – Vojska Srbije nema 100 tenkovskih posada, što je i sam Vučić nevoljno morao da prizna. Ima 220 tenkova M-84 koje nema ko da vozi, a da podiže rezerviste da bi nadomestili taj broj do 100 posada, komplikovan je posao, jer te ljude, koji praktično od 1999. nisu ušli u tenk, treba dodatno obučavati, posebno kad je parada u pitanju, jer ona ima svoja pravila i sve mora biti "pod konac". Problem je i na koga od tih rezervista računati, jer mnogi su već prestareli, a dosta ih je otišlo u inostranstvo. Interesantno je da su čak i penzionisane starešine dobile poziv preko svojih udruženja da učestvuju na "paradi"11. novembra, u mimohodu veterana i trebalo je da desetak dana ranije dođu u Beograd iz svih krajeva Srbije radi priprema. U pozivu je stajalo da su im smeštaj i hrana obezbeđeni. Onda se, zbog komplikovanosti poduhvata, ali i zato što Putin ne dolazi, odustalo od parade i Vučić je odlučio da bude "velika vojna vežba". "Pitali smo se da li da pravimo paradu. Zašto bismo? Mislim da ćemo organizovati veliku vežbu, da proverimo za šta je sposobna vojska, da to ima smisla, a ne da bude lakirovka. Ne da izvedemo narod, ofarbamo tenkove i provozamo ih centralnim ulicama", rekao je Vučić u septembru. I od tada su režimski mediji i prorežimski tabloidi počeli da pišu o velikoj vežbi, koja će se održati na četiri lokacije i u njoj će biti nekoliko hiljada vojnika sa brojnom tehnikom. Zatim je, prvih dana oktobra, u Hrvatskoj počela velika vežba svih jedinica "Velebit 18 – združena snaga", na 11 lokacija sa 5.500 učesnika, pa je Srbija odlučila da "pokaže zube" – broj učesnika je podignut na 8.000, a lokacija na 10. Ljudi su zato danima na terenima, od okoline Vršca, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zvorničkog jezera, preko Pasuljanskih livada do Pešterske visoravni – da se pokaže svim susednim državama da Srbija ima vojnu snagu. U kakvim uslovima borave ti ljudi, pokazuju i fotografije koje objavljuju, nekad je na nivou "partizanskih". Ono što je svakako dobro u čitavoj vežbi je što će piloti aviona moći da povećaju broj časova naleta, a planirano je da poleti svih osam remontovanih lovaca MiG-29, istina ne modernizovanih na nivo 4+, kako je bilo najavljivano, nego samo sa produženim resursima. Broj učesnika je zvanično potvrdio načelnik Generalštaba general-potpukovnik Milan Mojsilović. On je rekao da će na vežbi od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8.000 pripadnika i 645 borbenih sistema i da je "po obimu i sadržaju umnogome veća u odnosu na vežbe koje izvode zemlje u regionu. Učestvovaće 100 tenkova, 100 oklopnih vozila, 100 artiljerijskih i raketnih sistema, što zemaljskih što PVO, učestvovaće i Rečna flotila i drugi kapaciteti", kaže Mojsilović. Otkud 100 tenkova, kad je i sam Vučić priznao da u vojsci nema 100 posada, nije objasnio. Mojsilović je dodao i da je u toku uvođenje u naoružanje većeg broja borbenih sistema, poput oklopnog transportera "Lazar 3", samohodne haubice NORA, oklopnog vozila "Miloš", novih čamaca, pešadijskog i streljačkog naoružanja i zaštitne balističke opreme. Oni koji prate sistem odbrane zapitaće se otkud sad "uvođenje u naoružanje" sredstava poput "Lazara" i NORE, kad je pre godinu dana tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković rekao da su uvedeni, a mesecima pre toga je Vulin ponavljao kako će biti uvedeni u naoružanje "do kraja godine". Prođe godina, ali "Lazar" i NORA se još ne uvedoše. Na svim prikazima koji su bili, posade tog oklopnjaka i haubice činili su ljudi iz Jugoimporta SDPR, koji ih je proizveo, a ne vojnici, jer ta sredstva zvanično nisu prošla opitovanje u Tehničko-opitnom centru vojske, pa samim tim nisu zvanično u upotrebi. Zato niko odgovoran ne bi smeo dati naredbu da pripadnici vojske rukuju sa njima i uđu im u kabine. Sadašnji v.d. pomoćnika ministra odbrane Nenad Miloradović, koji je došao iz Jugoimporta na tu funkciju pokušava, međutim, da na svaki način "progura" ta sredstva u upotrebu u vojsci, pa čak i lično komanduje prikazima i vežbama na poligonu u Nikincima, želeći "zadiviti" državno rukovodstvo. To "divljenje" mu kod oficira baš i ne prolazi. Prema podacima Vojnog sindikata Srbije, i ovom vežbom će komandovati Baćo, kako je Miloradovićev nadimak. Sindikat pita, s obzirom da je ministar Vulin najavio da će biti utrošene 103 tone ubojnih sredstava, ko će to "šenlučenje Baće i Vulina da plati", jer će vežba koštati više od 100 miliona dinara. "Ono što je definitivno van svih pravila i propisa je utrošak minskoeksplozivnih sredstava i municije. Ono što sebi kao pitanje ovih dana postavljaju komandanti i komandiri vojnih jedinica je kako će ta količina MES i municije da se opravda kroz dnevnike gađanja! Kako izvesni Baćo, tvorac komande ‘puške pucajte’ i samozvani vojni komandant voli da kaže: Hoću da ‘gruva’ da vidi ‘preCednik’. Ovde je sve podređeno političkom vrhu, da ‘vide’, da se ‘oduševe’, a vežba i njena svrha – koga to još zanima. Ima tu još. Prema scenaristi vežbe, izvesnom Baći, svaki minut treba da bude pokriven dejstvom oružja i oruđa! No, opet se mučeni komandiri i komandanti pitaju – kada bi im došla materijalnofinansijska kontrola i pregledala dnevnike gađanja, mogla bi sa pravom da pita ‘šta ste vi radili i gde ste utrošili municiju’?", upozorio je Vojni sindikat Srbije. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639278
  10. DA JE KONJICA "BUDUĆNOST" VOJSKE SVEDOČI I "PRAVILNIK O IZMENI PRAVILNIKA O UTVRĐIVANJU ELEMENATA FORMACIJSKIH MESTA OFICIRA I PODOFICIRA U MINISTARSTVU ODBRANE I VOJSCI SRBIJE OD 14. JUNA OVE GODINE. TU SE, IZMEĐU OSTALOG, PROPISUJE DA MAJOR-KONJANIK, KOMANDIR KONJIČKOG VODA IMA 13. PLATNU GRUPU, ISTU KAO I PILOT MAJOR U AVIJACIJI, A KOMANDIRI VODOVA U SPECIJALNIM JEDINICAMA I VOJNOJ POLICIJI 14. PLATNU GRUPU. U ISTOM OVOM AKTU PREDVIĐENO JE I DA PORUČNIK IZ VODA ZA RAZMINIRANJE I UKLANJANJE NEEKSPLODIRANIH UBOJNIH SREDSTAVA – DAKLE NEKO KOME SVAKI IZLAZAK NA TEREN MOŽE DA BUDE OPASAN PO ŽIVOT – IMA 16. PLATNU GRUPU Ko se još seća "afere Morović" – kada je država pre nekoliko godina kompaniji Al Ravafed iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dala u zakup na 30 godina više od 3600 hektara vojnog poljoprivrednog zemljišta u Karađorđevu? Tada se ispostavilo da i pored obaveza iz ugovora, u prve dve godine nisu platili ni one osnovne obaveze, što je, nevoljno, morao da prizna i tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević. A prema ugovoru, kome su se protivili stručnjaci iz Ministarstva odbrane, Al Ravafedu je zemljište ustupljeno bez fiksne naknade, uz obavezu da iz godišnjeg profita koji ostvari Vojnoj ustanovi "Morović", u čijem sastavu je i "Karađorđevo", daje 20 odsto ostvarenog profita. ZAVERA ĆUTANJA: Taj slučaj pao je u zapećak sve dok se upozorenjem prošle sedmice nije oglasio Vojni sindikat Srbije (jedini reprezentativan u Vojsci, čiji navodi su se do sada uvek pokazivali kao tačni), koji je od ministra odbrane Aleksandra Vulina zatražio da javno odgovori na više pitanja važnih za javnost, a pogotovo za poreske obveznike. Vulin se, naravno, ni posle sedam dana nije oglasio. GDE JA STADOH NA KONJU, TI PRODUŽI: Kralj Aleksandar,... Ključna pitanja Vojnog sindikata bila su sledeća: "Da li je tačno da Ministarstvo odbrane priprema prodaju Vojne ustanove ‘Morović’ koja poseduje 1800 hektara obradive zemlje, 6000 hektara šume i 5000 hektara lovišta, farmu konzumnih jaja kapaciteta 100.000 koka nosilja, manju farmu krava i svinja i veći broj ugostiteljskih objekata namenjenih turizmu i lovnom turizmu, čija se vrednost meri u milionima evra. Da li je istina da Vojna ustanova ‘Morović’ godišnje prihoduje oko 700 miliona dinara, a da je poslednju poslovnu godinu završila sa dobiti od oko 16 miliona dinara, ako jeste, gde su i kako ta novčana sredstva upotrebljena? Koja je trenutna vrednost Vojne ustanove ‘Morović’ sa svom pokretnom i nepokretnom imovinom?" Umesto odgovora, Vulin i njegovi nadređeni izabrali su ćutanje, kao i njihovi potčinjeni mediji. U Vojnom sindikatu Srbije rekli su za "Vreme" da će strpljivo čekati odgovor u zakonskom roku, a onda uputiti zahtev povereniku za informacije od javnog značaja. Ćute i nadležni državni organi, uključujući i tužilaštvo, ministarstva finansija i privrede i Državnu revizorsku instituciju. Ćuti, što nije ni čudno, glavni Vučićev čovek za saradnju sa UAE Mlađan Dinkić. ...J. B. Tito,... Zašto je Ministarstvo izabralo ćutanje, pa čak i sam ministar, koji se inače u javnim nastupima "obračunava" sa stvarnim i zamišljenim političkim i drugim protivnicima, upućuje "oštre poruke" NATO-u, Evropskoj uniji, Kosovu, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, čak i Crnoj Gori zbog slanja dva oficira u misiju KFOR-a... O njegovim napadima na Dragana Đilasa, Dragana Šolaka, Vuka Jeremića, Sašu Jankovića da se i ne govori. Ali o ovom slučaju ni slova. Da li je Vojni sindikat "raspalio vatru pre dima"? Možda toga nisu bili svesni, ali da li se možda radi o krupnoj stvari koja se "iza brda valja"? Protiv Antića se inače, zbog sindikalnog delovanja, vodio se postupak pred vojnodisciplinskim sudom gde je kažnjen besmislenom zabranom napredovanja i oduzimanjem čina. Međutim, ukoliko se sad taj postupak, na koji je uložena žalba, naglo preokrene i po nečijem nalogu donese rešenje o "gubitku službe" – sve će biti kristalno jasno. PRIJATELJI I KONJI: Zahtev sindikata otvorio je i druga, manje značajna pitanja kada je reč o mogućem otuđenju, narodski rečeno pljački državne imovine, ali su važna kao ilustracija stanja u vojsci i samovolje koju provodi ministar. "Da li je tačno da je po odluci ministra odbrane više od 100 miliona dinara potrošeno na formiranje i opremanje ergele u Vojnoj ustanovi ‘Morović’ kao i da ta ergela posluje u minusu? Sa kog konta je potrošeno više od 100 miliona dinara za opremanje ergele te da li su ta budžetska sredstva bila planirana za ovu namenu? Da li je istina da u Vojnoj ustanovi ‘Morović’ nedostaju traktoristi, a da je Ministarstvo odbrane po odluci ministra tamo zaposlilo džokeja? Da li je istina da je ministar odbrane pokrenuo postupak udaljenja od dužnosti trenutnog upravnika Vojne ustanove, koji je oficir, kako bi na njegovo mesto, koje je po formaciji isključivo oficirsko, postavio civila i to članicu Pokreta socijalista, izvesnu Zdravku Milovanović? Koji su opšti i posebni uslovi za prijem na formacijsko-radno mesto upravnika VU ‘Morović’ i kad je za to mesto bio raspisan javni konkurs? Da li izvesna gospođa Milovanović ispunjava uslove i kriterijume, stručne i bezbednosne za postavljene na mesto upravnika Vojne ustanove ‘Morović’? Da li je tačno da Vojna ustanova ‘Morović’ ima više od 200 zaposlenih i da će veći deo tih lica biti otpušten nakon dolaska novog upravnika?", set je pitanja za koja bi se odgovor mogao unapred znati, s obzirom da je na čelu Vojnog sindikata Novica Antić, pripadnik Kriminalističko-istražne grupe Vojne policije, osoba sa dobrim "operativnim vezama" u vojsci. ...A. Vulin Da su navodi Sindikata i te kako utemeljeni, potvrđuje indirektno i samo Ministarstvo odbrane svakodnevnim saopštavanjem aktivnosti Vulina i opširnim prenošenjem njegovih izjava. A sve je počelo u septembru prošle godine, kada su UAE Srbiji "donirali" 15 konja, što je, kako je tada Vulin objasnio, velika čast, jer se u arapskom svetu konj ceni i poklanja se samo najboljim prijateljima. "Ovi konji će poslužiti našoj ergeli, a nadamo se da ćemo sa njima i u našu Gardu vratiti tradiciju konjičkih jedinica, da ćemo vratiti ono što je nekada krasilo srpskog oficira, kao i sećanje na to kako su nekada izgledale naše slavne konjičke jedinice, jer u istoriji srpske vojske konjica je oduvek bila važna i poštovana, od slavnih uspeha despota Stefana Lazarevića pa do srpske konjice u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. To je jedna lepa tradicija koju bi vredelo obnoviti, a ova donacija će upravo tome i poslužiti", najavio je tada on. Vulin je, naravno, tom prigodom i lično "isprobao" jahanje. I odmah se krenulo u ostvarenje njegove najave, a da nije konsultovan vojni vrh, u prvom redu Uprava za planiranje i razvoj (J5), da li je uopšte potrebna konjica, i to paradna, a ne ona, na primer, za dotur hrane, municije i svega ostalog vojnicima na teško pristupačnom terenu. Nekad je vojska imala konjičke jedinice, čak je i svaki konj u privatnom vlasništvu građana bio popisan i podlegao je mobilizaciji. U međuvremenu, doktrina se promenila, manir je postao da, umesto od stručnih ljudi, sve zavisi od volje i trenutačnih afiniteta ministra, bez obzira kako se on zvao i iz koje stranke bio. Zato je, prema izvorima iz Vojske, izostala reakcija Generalštaba na ideju o osnivanju konjičkog voda, jednostavno zato što niko iz vrha ne želi da se zameri ministru. "Bio bi zanimljiv njihov odgovor na pitanje da li su oni zahtevali osnivanje tih jedinica i zašto. I kolika su sredstva predviđena za osnivanje i održavanje te jedinice? Uveren sam da je u ovakvoj situaciji, kada mladi pripadnici Vojske Srbije sve manje vide perspektivu u nastavku službe, veći prioritet ulaganje budžetskih sredstava u ljude, njihovu obuku, znanje i standard života nego u arapsku donaciju kojoj nije mesto u oružanim snagama", kaže za "Vreme" jedan od penzionisanih oficira, upućen u te stvari. GARDA GALOPIRA U SUTON: Da u Gardi nisu imali ništa protiv nametanja konjičkog voda, ne treba ni sumnjati, jer je na čelu te jedinice uvek bila podobna ličnost koja je bespogovorno slušala najpre kralja, pa Tita, pa i kasnije. Sadašnji komandant Garde je po funkciji ađutant predsednika. Ne treba zaboraviti da je isti čovek u vreme dok je na čelu Srbije bio Tomislav Nikolić, prilikom polaganja venaca u Grčkoj stajao iza njega u uniformi vojske Kraljevine, i to još malo "modifikovano" sa neodgovarajućim oznakama; to je ona uniforma u kojoj se Arkan ženio, primetili su "zlobnici". Zaista, bila je veoma ružna slika kako gardisti u svečanim plavim uniformama polažu venac, a njihov komandant stoji u sasvim drugoj uniformi. Kasnije se ispostavilo da je to bila ideja jedne Nikolićeve saradnice koja je smatrala da bi "bilo lepo da komandant Garde bude u staroj srpskoj uniformi". To što nije po propisima, bilo je manje bitno. I tako su krenule pripreme za konjički vod Garde, pa su uglavnom podoficiri i poneki oficir odabrani da idu na obuku u Policijsku brigadu na Banovom brdu koja u svom sastavu ima konjicu. Policiji konjica treba jer su konji nezamenjivi u suzbijanju nereda, posebno u okolini stadiona, njih se navijači više boje nego pendreka, ali šta će vojsci u ovoj situaciji konji, nije objašnjeno – osim za prikazivanje na raznim svečanostima, "da narod vidi". A to što dnevno po nekoliko ne samo profesionalnih vojnika nego i podoficira i oficira, u čije školovanje su uložena sredstva, napušta vojsku, za državni vrh je manje važno. Da je konjica "budućnost" vojske svedoči i "Pravilnik o izmeni Pravilnika o utvrđivanju elemenata formacijskih mesta oficira i podoficira u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije", koji je potpisao Vulin, a objavljen je u "Službenom vojnom listu" broj 20, od 14. juna ove godine. Pa se, recimo, propisuje da major-konjanik, komandir konjičkog voda ima 13. platnu grupu, istu kao i major u avijaciji, pilot, a komandiri vodova u specijalnim jedinicama i vojnoj policiji 14. platnu grupu. Predviđeno je da kapetan zamenik komandira konjičkog voda ima takođe 14. platnu grupu, a 15. će imati poručnik konjanik ili kapetan iz Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i Odeljenja za uzgoj i negu konja i biće u istom rangu sa kapetanima Specijalne brigade ili Vojne policije. O "značaju" konjice govori i to da će pilot kapetan biti u 15. a poručnik u 16. platnoj grupi. U isto vreme, Vulinovim pravilnikom predviđeno je da poručnik iz Voda za razminiranje i uklanjanje neeksplodiranih ubojnih sredstava, dakle neko kome svaki izlazak na teren može da bude opasan po život, ima 16. platnu grupu. Zastavnik-konjanik biće u 18. platnoj grupi, stariji vodnik prve klase u 19, a stariji vodnici i vodnici u 20, a za te činove su, pored konjanika, predviđena i formacijska mesta "vodič-konjanik", veterinarski tehničar i "dreser-konjanik". Kada se uzme u obzir da je letos objavljeno da su profesionalni vojnici koji su bili prinuđeni da statiraju na snimanju filma Čarape kralja Petra, porodične produkcije Lazara Ristovskog, morali to da rade za dnevnicu od 1100 dinara, dok je ista za volove iznosila 33 evra, a za konja čak 100, ne čudi onda koliki značaj Ministarstvo pridaje "konjici" i privileguje "konjanike" u odnosu na ostale pripadnike Vojske Srbije. Posebno kad su konji došli iz "bratskih UAE". Da jedan pilot ima manju platnu grupu od kolege koji jaše konja, moguće je samo u zemlji Srbiji. Štalski momci I dok profesionalci, uključujući i one iz specijalnih jedinica, napuštaju Vojsku, Generalštab je krajem septembra raspisao konkurs za prijem u radni odnos na neodređeno vreme jedanaest lica iz gra­đan­stva ra­di po­pu­ne rad­nih me­sta na kojima će u Gardi brinuti o konjima. Raspisan je konkurs za po jednog ve­te­ri­nar­skog teh­ni­čara, dresera-ko­nja­nika i potkivača, za dva "uzgajivača" i po tri vozača i pomoćna radnika. Zašto pomoćni radnici – pa, verovatno jer treba neko da čisti štale. Očekivati to od profesionalnih vojnika, malo je verovatno jer im ne stoji u ugovoru o radu. Cinici kažu da je jedan od razloga za ideju o ponovnom uvođenju vojnog roka da se obezbede mladići kako bi čistili za konjima. A vozači su potrebni jer se sada moraju nabaviti i prikolice, posebno napravljene za prevoz konja, pa će se transportovati za razne prilike kad bude održavan egzercir Garde. Izbor kandidata na konkursu, zanimljivo je, sprovodi komisija koju imenuje ministar odbrane, a ne Generalštab. Galoperi vrhovnog komandanta Koliko su konji važan faktor u sistemu odbrane, dovoljna je ilustracija to što je konjička trka proglašena za "stalnu manifestaciju od značaja za Ministarstvo odbrane". Pod direktnim Vulinovim nadzorom, izmišljena je i održana 30. septembra manifestacija "Prvi Kup vojske Srbije", u kategorijama kasačke i galopske trke. "Vojska Srbije je deo našeg svakodnevnog života. Vratiti trku u Karađorđevo, vratiti konjički vod u našu Gardu, sve su to stvari koje vraćaju vojsku u naš svakodnevni život. Svako ulaganje u Vojsku Srbije je ulaganje u kvalitet života svakog građanina naše zemlje", konstatovao je Vulin tom prilikom. Vulin, naravno, nije propustio priliku da oda zahvalnost i svom "vrhovnom komandantu" Aleksandru Vučiću, objašnjavajući "da nije bilo njegovog ličnog entuzijazma, napora i želje da se sve to obnovi, ništa od ovoga što se danas u ergeli Karađorđevo moglo videti, ne bi bilo moguće. Davor LUKAČ, VREME
  11. Uprkos najavama iz aprila da će Bajaga nastupiti na manifestaciji "Dani piva" u Karlovcu, u zvaničnom programu na veb sajtu izostalo je ime srpskog izvođača. Menadžer "Bajage i Instruktora" Gane Pecikoza demantuje da su uopšte zakazali koncert u Karlovcu. "Niko nije mogao da otkaže nešto što nije ni zakazano. Bili smo u pregovorima oko nastupa 'Bajage i Instruktora' u Karlovcu, međutim, oni su se odlučili za drugu soluciju. Nijedan ugovor niko nije potpisao sa organizatorima, tako da je nemoguće da otkažemo nešto za šta nismo bili angažovani. Apsolutno je pravo svakog organizatora da dovede muzičare koje on želi. Nama je važno da sutra imamo veliki koncert u Puli, koji, eto, nikakvi branitelji nisu probali da spreče", rekao je Pecikoza za Tanjug. Hrvatski mediji su ranije danas došli do nezvaničnih saznanja da je koncert Bajage otkazan zbog pritiska hrvatskih branitelja. Na početnoj stranici zvanične veb prezentacije ove manifestacije, umesto Bajage je za 3. septembar najavljen nastup hrvatske grupe "Hladno pivo". Međutim, na početnoj strani veb sajta "Dana piva" u Karlovcu i dalje stoji video snimak objavljen na "Jutjubu" aprila ove godine u kojem je Bajaga predstavljen kao deo programa. Ovom video snimku može se pristupiti isključivo preko veb sajta manifestacije, a ne pretragom na "Jutjubu". Pod kategorijom "novosti" na ovom veb sajtu nalazi se i vest od 27. aprila - "Objavljena imena glazbenika za 2018. godinu!" - u kojoj se navodi da će Bajaga nastupiti četvrtog dana ove manifestacije u Karlovcu. Čak se i u video snimku objavljenom na "Jutjubu" pre samo dva dana nalazi najava za nastup srpskog izvođača. Sudeći po dostupnim informacijama na veb sajtu manifestacije otkazivanje Bajaginog nastupa jedina je promena u ovogodišnjem programu. Ostali izvođači, Maja Šuput, Mladen Grdović, Jelena Rozga, Miroslav Škoro, Petar Grašo, Željko Bebek, Jole, Mate Bulić i "Tamburaška noć" nastupiće po već određenom programu koji je dostupan od aprila ove godine. Razlog ove izmene je, prema nezvaničnim saznanjima radija "Mrežnica", a što je preneo hrvatski portal index.hr, pritisak udruženja hrvatskih veterana. Predstavnik udruženja hrvatskih veterana Petar Banić izjavio je da "nema komentar" na tvrdnje radija "Mrežnica", dok se zvaničan odgovor grada Karlovca i dalje čeka, navodi portal Indeks.hr. Taj portal podseća da je Bajaga u Karlovcu nastupao dva puta 2011. godine. "Hladno pivo" odbilo da bude zamena Bajagi kojeg su zabranili "branitelji" "Kako je bilo pitanja vezanih za našu navodnu svirku u Karlovcu na Danima piva 3.9., o čemu su se juče raspisali razni mediji, odlučili smo da razbijemo dileme i trileme oko toga: 'Doći ćemo možda popiti pivo, ali nećemo svirati jer ne želimo biti ničija zamjena. Dragi Karlovčani, vidimo se nekom drugom prilikom. Živeli!!'", napisali su na službenom Fejsbuk profilu Hladnog piva uz pesmu Bajage i Instruktora "Ovo je Balkan". Podsetiomo, Bajaga je trebalo da nastupi na manifestaciji Dani piva u Karlovcu, ali je u zvaničnom programu na veb sajtu izostalo ime srpskog izvođača. Tada je počelo da se priča da će umesto njih nastupiti upravo bend Hladno pivo. Mediji su pisali da je do zamene došlo pod pritiskom dela braniteljskih udruženja i veteran koji su negodovali zbog najavljenog Bajaginog gostovanja. Podsetiomo, Bajaga je trebalo da nastupi na manifestaciji Dani piva u Karlovcu, ali je u zvaničnom programu na veb sajtu izostalo ime srpskog izvođača. Tada je počelo da se priča da će umesto njih nastupiti upravo bend Hladno pivo. Mediji su pisali da je do zamene došlo pod pritiskom dela braniteljskih udruženja i veteran koji su negodovali zbog najavljenog Bajaginog gostovanja. Izvor: B92
  12. Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje stanova za pripadnike službi bezbednosti na proleće 2018. njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za "izvlačenje”, a on se nalazi u svim priručnicima za zamagljivanje očiju javnosti - "udri ciframa". Sada više nije reč o 1578 stanova u prvoj fazi, nego o 8086. A to što nije zakopan nijedan temelj za zgrade za onih prvih 1578 - nema veze Za one koji su zaboravili i mlađe, malo podsećanje: U leto 2000., Slo­bodan Milošević je preko inženjera Milutina Mrkonjića, tada direktora zako­nom neutemeljene Direkcije za obnovu zemlje od NATO bombardovanja, pokre­nuo projekat izgradnje "10.000 stanova za mlade bračne parove i zaposlene u držav­nim službama". Uslovi više nego povolj­ni - 700 nemačkih maraka (700 evra) po kvadratu sa učešćem od 30 odsto i rokom otplate od 20 godina, godišnja kamata pet odsto. Rovarili su u leto 2000. buldožeri u mnogim gradovima Srbije, a u jednoj hali beogradskog Sajma čak su naprav­ljeni štandovi za potpisivanje ugovora za buduće korisnike. I od svega je ispa­lo - baš ništa. Krajem 2017. predsednik Srbije Alek­sandar Vučić oživljava tu ideju - stano­vi za pripadnike službi bezbednosti za manje od 500 evra po kvadratu, a u Beo­gradu ne više od 550. Ista situacija, ulo­ge malo promenjene - umesto "inženjera Mrke" sad je Zorana Mihajlović. Umesto Mirka Marjanovića premijerka Ana Bmabić i neizbežni Aleksandar Vulin, nekad seiz Mire Marković a sada Vučićev. OREZIVANJE U DECEMBRU U decembru 2017., aktuelni predsednik Srbije je pokrenuo propagandnu kampa­nju sa ciljem da kupi naklonost pripad­nika bezbednosnih struktura. On sam, kao i Mihajlovićeva i Vulin najavljivali su početak gradnje tih 'jeftinih stanova' za mart, april pa onda leto 2018. Inače, na čelu komisije koja bi trebalo da ruko­vodi izgradnjom stanova je Brnabićeva, koja se nije oglašavala, svesna da nju niko ništa i ne pita, kao ni Marjanovića u vreme Miloševića. A kako gradnja tih stanova nikako da počne. Zorana Mihajlović je, iznenađena što se neko još seća tih obe­ćanja, pokušala da krivicu, onako neoba­vezno, svali na sebe, kao: "Eto ja sam kri­va nismo usvojili 'leks specijalis' po kome to treba da se radi". No, ni kada je Skup­ština Srbije usvojila 'leks specijalis', sta­novi nisu počeli da se grade, pa su se poja­vila nova objašnjenja. Vrhunac su dose­gla u junu, kada je i sam Vučić priznao da sve ne ide onako kako je predviđeno, ali je obećao da će sve to da se reši i da će izgradnja početi na leto u Vranju i Nišu, a u Beogradu do kraja godine. Zatim se, iznenada u avgustu, Ana Brnabić setila da je na čelu komisije za izgradnju tih stanova, pa je održa­la njenu sednicu. Jedino novo jeste da će stanovi u Beogradu biti na području opštine Zemun, od hotela ‘Jugoslavija' do Ugrinovaca i Busija. Potom je počet­kom oktobra kabinet ministarke Mihaj­lović precizirao da će izgradnja stano­va započeti "u narednih nekoliko sed­mica", a to je sredinom meseca nagovestio i sam Vućić kada su u pitanju Niš i Vranje. Ko još počinje radove u novem­bru, kad građevinska sezona staje zbog niskih temperatura? "Možeš obrezivati vinograd ili voćke u decembru umesto u februaru, ali onda gledaj šta će da ti rodi", plastično je tu najavu opisao jedan vlasnik beogradske građevinske firme. UDRI CIFRAMA Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje sta­nova na proleće 2018., njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za ‘izvla­čenje', a on se nalazi u svim priručnici­ma za zamagljivanje očiju javnosti - ‘udri ciframa'. U onom štoj e Vućić izgovorio na konferenciji za novinare posle sastan­ka Komisije za izgradnju stanova za pri­padnike snaga bezbednosti niko ne bi mogao da razluči o čemu je reč. Od toli­ko brojki izostala je glavna - koliko će koštati kvadrat tih ‘jeftinih' stanova u Beogradu i Novom Sadu? I zato su bila ograničena novinarska pitanja jer bi ga, ko zna, neko i priupitao šta je sa njegovim obećanjem iz maja 2014. - da će biti sta­nova po ceni koja ne bi prelazila 380 evra po kvadratu. Ali, kako bi se sitna neostva­rena obećanja prekrila krupnim, Vućićevi marketinški stručnjaci su smislili novu obmanu - nije više reč o 1578 stanova u prvoj fazi nego o 8086. A to što nije zako­pan nijedan temelj zgrada za tih prvih 1578 - nema veze, važno je da se priča kako će ih biti 8086 do sredine 2020., i da će gradnja početi do maja 2020. Posebna priča su kriterijumi za dodelu stanova - ko će biti u Komisiji, šta će sve biti bodovano i na koji način? To niko ne zna, uključujući premijerku Bma­bić. Izgleda da je to shvatio i Vučić, pa je umesto ranije predviđenih 400 stanova za 'bezbednjake' (sad je to prošireno i zatvorskim čuvarima), taj broj povećao na 1000. A kako će u praksi biti, autoru ovog teksta ilustruje pripadnik MUP-a koji sledeće godine stiče osnove da ide u penziju, jer puni 53 godine života: "Ja radim u MUP-u, sve vreme kao ovlašte­no službeno lice, supruga isto. Nikad od Službe nisam dobio stan - živeo sam u roditeljskom. Sad namerno u penziju neću ići a ne mogu me silom poslati dok ne dobijem taj jeftini stan i ne počnem da ga otplaćujem." Vučić je slavodobitno saopštio da će stanovi za pripadnike službi bezbedno­sti u Beogradu biti na ‘izuzetnoj lokaci­ji’ - takozvanoj lakat krivini u Zemunu. Za one koji ne znaju (omiljena poštapalica predsednika SNS i dela Srbije) - to je deo uz dve frekventne saobraćajnice, a prvo naselje pored zove se "Majmunjak". Ovde, inače, treba imati u vidu da je kra­jem devedesetih tadašnji direktor ZIPS (u prevodu, poslovni prostor Zemuna) Tomislav Nikolić doneo rešenje kojim se investitoru dozvoljava da podigne zgra­du na rubu placa gde će proći tangentni magistralni saobraćajni prsten: ljudi koji su tu kupili stanove imaju na pola metra od balkona zaštitnu ogradu saobraćajni­ce magistrale Novosadski autoput - Borča. Isto će imati i pripadnici snaga bez­bednosti koji će tamo kupiti ‘jeftine' sta­nove. Jer kako je Vućić priznao, većina ljudi iz snaga bezbednosti želi stan u Beogradu: džaba 480 predviđenih stanova u Vranju, kad niko neće želeti da ih kupi. Ili u Leskovcu, svejedno. Čuvari raspadnutih kasarni Vojna imovina - kome će se rasprodavati i na osnovu kojih kriterijuma, posebno je pitanje Kada se ministarka Mihajlović, a i premijerka Brnabić, koja je na čelu te Komisi­je, setila da treba da ispune obećanja javno data, počela je potraga za lokacijama. Pa su došle do Zemuna i poljoprivrednog zemljišta uz "lakat krivinu". Zašto nisu odredili za gradnju placeve koji su u vlasništvu Ministarstva odbrane u toj beo­gradskoj opštini, a i te kako se mogu iskoristiti - pitanje je na koje nema odgo­vora. Recimo, plac od šest ari u Ulici Petra Kočića, u centru Zemuna, livada koja sada propada, a nalazi se u Master planu za prodaju: tu bi moglo da se napravi oko sto stanova. Ili parking prostor u Ulici Miloša Bandića, neiskoriščen (bar 100 stanova), ili kasama u raspadanju u zemunskom parku (nekoliko stotina stano­va). Ali, to se očigledno čuva za nekog kome će se dati budzašto. Postoje i razni placevi i površine u opštini Voždovac (Banjički vis), ima ih i na Novom Beogradu. Posebna je priča, kad je o MUP-u reč, bivša kasama u Volginoj ulici na vrhu Zvezdare, a lokacija je izuzetna. Trenutno - propada. Strogo dirigovana pitanja Kako manipulisati medijima i novinarskim pitanjima, to je tema na kojoj su Vućić i njegovi saradnici "doktorirali" Nakon što je, posle sastanka posvećenog izgradnji jeftinih stanova za pripadni­ke snaga bezbednosti, Vućić imao poduži uvod, ničim izazvana, oglasila se i Ana Brnabić. Niko je od novinara, a verovatno ni od njenih saradnika, nije razumeo kada je govorila o "naučno-tehnološkim parkovima" bez ikakve veze sa temom. Uglavnom, posle njenog izlaganja na red su došla strogo dirigovana novinarska pitanja. Za razliku od prethodnih slučajeva, kad je na konferencijama predsednik Srbije govorio "Ajde prvo pitanja na temu sastanka", to je ovog puta izosta­lo - očigledno ne slučajno. I rečeno je da ima vremena za samo tri pitanja, pa je, naravno, prvo mikrofon dobio novinar TV Pink u, gle slučaja, košulji pink boje, koji ga je pitao o "izdajnicima" iz opozicije i slične stvari tri-četiri pitanja u jed­nom. Potom se "istakla" novinarka Studija B na istu temu - Đilas, Šolak i osta­li izdajnici, a onda je došao red i na treće pitanje. Glavna urednica "Jedinstva" koje zvanično izlazi u Prištini a u stvari je beogradski list, pitala je Vučića prvo o Kosovskim snagama bezbednosti, a onda i ključnu stvar - ima li država para da iz budžeta plati sve te jeftine stanove za vojsku i policiju - 8086 u prvoj fazi, plus 1,1 milijardu evra za zdravstvene ustanove. Za razliku od “iznenadnih" pitanja privatnih medijskih kuća Pink i Studio B, na koje je imao spremne odgovore "iz rukava", na ovo pitanje glavne urednice držav­nog medija ostao je bez unapred sročenih podataka, pa se pozvao na ono što pali kod Srba - vojni budžet i nova naoružanja, koja, navodno, treba da budu uvede­na u upotrebu. A to je. naravno, vojna tajna. Davor LUKAČ, VREME, 1450 https://www.vreme.com/account/login.php?url=%2Fcms%2Fview.php%3Fid%3D1633508 Sa dozvolom autora teksta: Oprema-postavljač teme.
  13. Da li vam se nekad desilo da, u kontaktu sa nekim ljudima, postavite sebi pitanje: „Ko je ovde lud”? Da li vam se dešavalo da se zaista zapitate da li ste poludeli i zašto realnost izgleda tako kako vam se čini da izgleda? Ili da imate osećaj da vas neko „pravi ludim”? Ako je to slučaj, onda može biti da ste se susreli sa jednom veoma efikasnom tehnikom manipulacije koja se zove gaslighting. Šta je gaslighting? Izraz gaslighting još uvek nije pronašao prevod u našem jeziku, pa ćemo ga zato oslovljavati u originalu. Ovaj pojam opisuje zlonamernu i skrivenu formu mentalne, odnosno emocionalne manipulacije. Svrha gaslightinga je da se kod žrtve posadi zrno sumnje u samu sebe i da se utiče na njenu percepciju realnosti. Kao i kod drugih formi zlostavljanja, u osnovi gaslightinga stoje potreba za moći i kontrolom, uz skrivanje stvarnih namera. Jedna od tehnika gaslightinga je poricanje ili laganje. Na primer, osoba kaže da se drugačije seća ili da se uopšte ne seća nečega što se dogodilo – neke situacije ili razgovora – u odnosu na drugu osobu (žrtvu). Nekada se same ovakve situacije – narodski rečeno, kad vas neko pravi ludim – zovu gaslightingom, ali ovaj termin je širi i odnosi se na namernu, smišljenu manipulaciju, u svrhe zadobijanja poverenja žrtve, kako bi ona počela da preispituje svoju sopstvenu percepciju i zdrav razum, slično kao kod tehnika „ispiranja mozga”. Dakle, kod gaslightinga osoba ili entitet, u svrhe sticanja moći, navodi žrtvu da ispituje svoj razum. Iako može zvučati naivno, ova tehnika veoma je delotvorna. Svako od nas je podložan gaslightingu, pa je zato on jedna od najčešće upotrebljavanih taktika manipulacije od strane nasilnika, diktatora, narcisa i vođa kultova. Mora da se sprovodi postupno, kako žrtva ne bi uvidela da joj je „ispran mozak”. Termin „gaslighting” nastao je zahvaljujući istoimenom filmu iz 1944, u kom Ingrid Bergman i Čarls Bojer glume ženu i muža. Žena se, inače osetljiva i poverljiva u svog muža, bori da sačuva zdrav razum i svoj identitet u braku u kom je muž ubeđuje da je bolesna i manipuliše njom do te mere da ona misli da je poludela.
  14. Ovaj sam tekst, naravno, mislio napisati za svoje matične novine ali, eto, nisam. Zašto, neka je druga priča ne baš za Facebook. Dakle činjenica broj 1: nakon što su vršili pritisak na splitskog gradonačelnika Oparu (čije su izjave i reakcije po načelu „pišit ću – kakit ću“ pokazale da se ta turbodesničarska i primitivna “bučna manjina“ ili opskurni likovi poput dilera Bujanca uvažavaju na svim razinama) i umalo izborili zabranu nastupa Hladnog piva u Splitu; nakon što su (eto činjenice br 2) pokušali dojavom o bombi spriječiti Bajagin nastup u Širokom Brijegu, isti „svjetonazorni“ likovi (činjenica br 3) su uspjeli izboriti zabranu Bajaginog nastupa u Karlovcu. Skandalozno zar ne. Uvođenje nove cenzure, popisi podobnih i onih koji su „persona non grata“ jer nisu po mjeri domoljubnih Croata, izvaninstitucionalni pritisak i atak na zdravu pamet i sve ono što krasi jedno uređeno društvo. Naravno! No – ajmo biti sad mrvu pošteni i dosljedni – ako nas je sve to uzrujalo, raspizdilo i dokazalo da u Hrvatskoj ima lijepi broj troglodita s ultra-desnice i aparatčika koji ih slušaju, postavimo i još jedno pitanje: može li se zgražati nad zabranom i pokušajima zabrana nastupa Bajage a aplaudirati zabranama nastupa Thompsona u toj istoj demokratskoj Hrvatskoj? Ili, jesu li na vlasti u Karlovcu šupci koji zabranjuju Bajagin nastup a u Puli demokratske snage koje zabranjuju nastup Thompsonu. Valjda ne trebam ponovo pisati što mislim o Marku Perkoviću Šmajseru, „Jasenovcu i Gradiški Staroj“, „Čavoglavama“ i „za dom spremni“ te liku & djelu estradne vrste ratnog profitera i bjelodanog ustašofila. No, demokracija je zajebana stvar. Stoga nemojmo biti licemjeri. Gologuza istina kaže da je zabrana (ili odbijanje prava na nastup) Thompsona u Areni „isti kua“ kao i zabrana Bajage u Karlovcu. Ili da je civilizirani Nino Jakovčić kad tvrdi da Thompson neće u Arenu nimalo drugačiji od tih likova u Karlovcu koji su Bajagi dali šup-kartu. Da se razumijemo: Thompson ima pravo nastupati gdje god želi i to s kakvim god pjesmama iz svog repertoara, sve dok ga policija prekinuvši mu koncert ne privede a sud pravomoćno ne osudi. Zbog ustaškog pozdrava, zbog pjesama o „Maksovim mesarima“ i sličnih višegodišnjih ustašluka. Odnosno dok službena politika, sudstvo i policija konačno bez fige u džepu ne dokažu da je veličanje ustaštva (bez obzira na alibi Domovinskog rata i HOS-a) kriminalno djelo. Do sada to nije učinila. Dapače! A – da budem malo ciničan – a i zašto bi kad je svima jasno da taj neuspjeli klon Tife ili Islamovića, nije razlog već samo posljedica desetljetnog žmirenja na ustašluke zbog kojih se pristojan svijet crveni. Zlatko GALL, radio Gornji grad
  15. micro

    Monah Arsenije - verovati mu ili ne?

    Pozdrav, u poslednje vreme dosta slušam predavanja oca Arsenija. Međutim dosta viđam ljudi koji daju komentare kao ove: http://prntscr.com/kcs7dz Verovatno zbog njegove istorije, ali neki i komentarišu to što nosi nočare za sunce u nekim intervjuima.. Šta vi mislite o ocu Arseniju?
  16. Милан Ракић

    Drago Pilsel: Je li lakše biti Argentinac ili Hrvat?

    Začudili su se neki moji poznanici jer sam na Facebooku napisao (a onda neoustaški portali od toga napravili svoj klasični mržnjokaz) da ne mogu i ne želim navijati za momke u crnom, premda sam čestitao hrvatskoj nogometnoj reprezentaciji jer je zasluženo dobila argentinsku, za koju sam do tada navijao. Kao: nedosljedan sam. I, po Bogu, zašto mi se stalno pričinjavaju ”ustaše”? Nekako to ide uz moju reakciju da ugasim Hrvatski radio kada puštaju Thompsonovu ustašovanje. Ta je priča završena: Herceg-Bosna je zločinački, promašen i pravomoćno osuđeni projekt Franje Tuđmana i Gojka Šuška koji bi završili u Haagu da su ostali na životu pa je ”umjesto njih”, simbolički rečeno, otrov popio Slobodan Praljak. Dakle, završena priča. Osim za fašiste na HRT-u i u Šukerovom odnosno Mamićevom HNS-u. Tko stavlja crne majce hrvatskim igračima i zagrijava im mozak u svlačionici uz Bojnu Čavoglave, taj ne može imati moju podršku, pa makar u tome ostao sam na svijetu. Dixit. Osim toga, masa ljudi se pitala za koga zapravo navijamo Davor Ivo Stier i ja? Ne znam za Davora. Odnosno, pretpostavljam, ali reći ću za sebe kako stvar ide. Sinoč je hrvatska nogometna reprezentacija lako mogla izgubiti, ne samo zbog Modrićeva promašenog jedanaesterca unutar drugog produžetka. Penali jesu važan dio nogometa ali teško je reći da je tu bilo pravde. Čak je i nacionalistički agitator i propagandist Drago Ćosić morao priznati da Danska na terenu stajala bolje od Hrvatske. Osim igre ja u nogometu tražim ono nešto više. Trenutno nam to daje fantastični napadač Francuske koji je razbio Argentinu. Mbappé, koji je srušio Peleov rekord iz 1958. u Švedskoj i postaje prava senzacija Mundijala, sve što zaradi igrajući za reprezentaciju donira za pomoć djeci s posebnim potrebama. Dakle, nakon svake utakmice donira minimalno 20 tisuća eura, dok bi nakon eventualnog naslova donirao i dodatnih 300 tisuća eura. Sve me to navodi na slijedeće razmišljanje: je li lakše ili bolje biti Argentincem ili biti Hrvatom? Krivo, mora se znati biti jedno i drugo, istodobno. Ili ovako: ponuđeno mi je bilo položiti prve redovničke zavjete te odmah nastaviti studij filozofije i teologije u Argentini (početkom 1989.) ili ih dati tako da mi redovnički poglavar bude onaj iz zadarske-dalmatinske provincije Svetog Jeronima pa, kako se i dogodilo, studij nastaviti u Hrvatskoj (kamo sam se preselio u svibnju 1989.). Da sam rekao: ne, hvala, želim biti član te i te franjevačke provincije u Argentini, tko zna, možda bih danas ipak bio svećenik, zaposlen među Indijancima i argentinskom sirotinjom, povremeno angažiran i među tamošnjim Hrvatima, ne samo koncentriranima u Buenos Airesu već i razbacanima po cijeloj Argentini. Ali ja sam rekao: u redu, riješio sam, idem u Europu, u Jugoslaviju, odnosno Hrvatsku. Tako sam se opredijelio: da i suštinski, isključivo mojom odlukom, zavičajno, egzistencijalno, ako baš želite, postanem Hrvatom, a ne samo zato jer su to od mene tražili tata i mama, odnosno djedovi. Ali – ovo želim jako istaknuti – to ne znači da sam ikada prestao biti i Argentincem. Naime, ja savršeno dobro funkcioniram kao osoba podvojenog ili višestrukog identiteta, što je meni jako milo i komotno, ali što mi stvara poteškoća jer me mnogi ljudi ne razumiju smatrajući da sam ekscentrik, svojeglav, štoviše, da sam kontroverzna ili konfliktna osoba. Ne, ne i ne, ja sam Hrvat, ali na argentinski način. I ne samo to, ja sam zadržao opredjeljenje za siromašne i stanovitu unutarnju franjevačku dinamiku. Što to znači? To znači da imam drugačije prioritete. To znači da me nerviraju bahatost i galama, sebičnost i okrutnost tako svojstveni ovome našemu prostoru. Odvratni su mi ovdašnji nacionalizam i etnički ekskluzivizam. I tako sam se, 29 godina nakon što sam stigao iz Argentine i nakon što pokušavam biti Hrvatom na argentinski način, konačno našao u prilici da odigram jednu jako dugo pripremljenu ulogu. U pjesmi ”Život na licu mjesta” poljska dobitnica Nobelove nagrade za književnost Wisława Szymborska napisala je da se život odvija na licu mjesta, da je predstava bez probe, tijelo bez mjere, glava bez razmišljanja, spoticanje na svakom koraku s nepoznatim stvarima, amaterski instinkt, sretne okolnosti koje osjećamo kao okrutne, žalosne posljedice naših naglosti, trema, koja, objašnjavajući nas, još nas više ponižava, teško podnošljiv nametnut tempo akcije, redoslijed nepovratnih riječi i pokreta, improviziranje. Pred vama je pokušaj da pišem o sebi, ali i o fragmentima najuzvišenijeg poziva koji prepoznajem: poziva na jedinstvo koje uopće nije tako teško postići kako bi se moglo činiti. Ova moja uloga je i to – poziv na jedinstvo, počevši od mojega vlastitog: Argentinca i Hrvata. Kakva šteta – reći ćete možda – ako ste očekivali da ću se i ovdje razbacivati nadmenošću, inače raširenoj u Hrvatskoj, te pričati o tajanstvenosti autora koja zapravo otkriva njegovu bijedu. Ne, nisam želio biti tajanstven. Ove kolumne traže iskrenost, razgolićavanje, provjeru naših (navodno) nezamjenjivih uloga loše pripremljenih za počast životu. Identitet pretpostavlja da možda ne znamo koju ulogu igramo, da tek otkrivamo o čemu govori kazališni komad i da ćemo to odgonetnuti tek na sceni. Ova je kolumna, naime, moja scena. Danas, zapravo, i sutra i svaki čas kada se odvažimo, imamo premijeru i varljiva je misao da je svaki tekst samo površan ispit naše autentičnosti održan u nekakvoj provizornosti, u neznanju o kojem svjedoči pitanje: Koliko ćemo trajati? Hoće li nas prepoznati drugi? To je nebitno. Teme kojima sam se ovdje bavio najavljene su već davno i što god da učinimo, kako god da ga ispunimo, on će se pretvoriti zauvijek u ono što smo učinili, jesmo i što ćemo biti. Pišem, dakle, kolumnu koja želi otkriti smisao, koja kao vjetar mora otjerati svaku sumnju da smo promašili. Da sam promašio. Zadivljujuće je i tako jednostavno da nema drugih putova osim putova dolaska, tu gdje se prepoznajemo i odakle krećemo u pučinu jedinstva. Kao da smo oduvijek samo odlazili na taj otok na kome se sve razjašnjava i na kojem je moguće stajati na temeljima dokaza o nama samima. Naš svijet nije siromašan u detaljima, a znamo biti tako dosadni, tako nenadahnuti, tako predvidljivi. Možda stoga što sebi i drugima ne priznajemo pravo na različitost, što je preduvjet za utvrđivanje identiteta. Idemo, dakle, k tomu. Dok nam glave nisu odrubljene, jer neki opet stadoše oštriti sjekire kojima će osigurati opstojnost monizma u kojem se kao prasci veselo valjaju. Idemo dok nas nisu ušutkali oni koji govore ”mržnja”, ”mržnja”, iako su im lica iskrivljena u grimasama ljubavne ekstaze. Religija ili ne religija, samo kleknimo jedni pred drugima i hajdemo. Domovina ili ne domovina, samo okusimo zemlju pod nogama i dajmo se u trk. Ulovimo li dobro i pravednost na početku, jurit ćemo neuhvatljivi u bratstvo. Jer vjerujem da se i u gomili možemo prepoznati i držati za riječ. Kakav je to način? Kakve to sitnice pisac ovdje razbacuje po tekstu i kako ih kani spojiti? Svaki je uvod sitnica i svaka je sitnica uvod – tako je rekao filozof Branko Despot govoreći o filozofiranju. A radi se, uostalom i o tomu. Jer, zapravo, filozofiranje i jest ili ono jedno jedino bitno, neizbježno, samo istini, slobodi i ljubavi nužno ili je najizlišnije od svih mogućih izlišnosti. Živimo, vjerujem, u stanovitom vremenu apsurda, jer koliko se god tvrdilo da znamo tko smo, toliko osjećamo da te tvrdnje predstavljaju punjenje rupa i pukotina, mnogo njih. Primjerice, tko se uvodi u građansko društvo, taj se prethodno mora reducirati na radnu snagu, na volju učenja, na dugo pripravljanje i pripremanje zrelog čovjeka osposobljenog da stvara i zagovara opće dobro, čega nema bez poštivanje autonomije drugoga. A znamo li ga? Ne. Pred nama uglavnom stoje rupe. A i mi smo za njih praznine koje treba ispuniti. Ali različitostima, jezikom opažanja, strategijom antistereotipa. Tko to ne shvaća, ne može dokučiti zašto sam Hrvat na argentinski način, koliko toga argentinskog ima u meni ili zašto sam se uopće i kako uspio usuglasiti i dostići harmoniju mojih identiteta. Jer ono najvažnije je da sam želio postati slobodan čovjek. Slobodan od svake mržnje i od te silne povijesti kojom su me opteretili. Otvoren prema drugima baš kao i papa Franjo. Mislim da sam u tomu uspio. A koja je to, pitate se, dugo pripremljena uloga? Ona u kojoj se moram razgolititi do kraja i u kojoj ću, pisanjem romana, popuniti, odnosno zaokružiti sliku jedne izuzetno komplicirane obiteljske sage koja želi i mora govoriti o ispravnom načinu življenja identiteta. Zašto vam ovo danas pišem? Zato jer se iza taštine pisca krije urgentnost svjedočanstva nekog dubljeg ”ja” od onog kojeg odavno više ne mogu zadovoljiti pohvale zadovoljnih ili zahvalnih čitatelja. Čak i djela koja su sasvim formalistička, literarna ili estetska govore o strukturama našega jastva i o univerzalizmu. Želim reći da bivamo nošeni ideologijama koje iščezavaju, ali važna je metafizika, važan je trenutak kada više nema prostora za oslonac na dominantan diskurs partije ili crkve, kada više nisu bitne ni stolica ni stol, već važi samo duša. Vjera koja ne postaje kultura je vjera koja nije u potpunosti prihvaćena, koja nije cjelovito domišljena i koja nije vjerno življena. A kultura je moć razgovora. Kultura je sve samo ne nešto rubno i sporedno u cjelini života. Ona je skrb za sam temelj smislena života kako svakog pojedinca tako i svake ljudske zajednice. Pisati, reče Kafka, znači otvarati se preko svake mjere. Nisam siguran da će vas ova kolumna zadovoljiti, ali napisana je iz želje da svjedočim jedan odnos povjerenja. Mene i vas. Vremena nisu ugodna. Mnogima se opet javljaju strahovi. Mnogima je noć. Osobito onima koji moraju ostavljati sve iza sebe i krenuti u neizvjesnost jer ih ne dotiču laži vladajućih koji tamburaju o blagostanju i prosperitetu dok Slavonija i Lika doslovno umiru. I nemojmo se zavaravati: dok se nacija klanja milijunašima u dvadesetim godinama, momcima koji trče za loptom i imaju sreće u izvođenju penala, Hrvatima curi mirovinski sustav u kanalizaciju. Dakle, stanimo na loptu, ovo je samo nogomet. Puno je važnije što će biti sutra sa svima nama. Argentinci su ušli u prvenstvo na krivoj nozi i zasluženo su otišli doma. Hrvati fanovima pružaju važno veselje. Možda će ono biti i još veće, ali ovo želim reći: sretni su oni koji u tamnoj noći vjeruju u sjaj svjetlosti. Pošto sam se nekada zaista zanimao za nogomet, za dobar nogomet, ostala je u meni ta sklonost da ponajprije navijam ili pokažem sklonost argentinskoj reprezentaciji. Znači li to da se sada moram zadovoljiti hrvatskom? Ipak i nakon svega? Ne znači. Tražit ću i pozdraviti najbolji nogomet, mimo penala i mimo Kolinde u svlačionici vatrenih (kao, ona nije populistkinja, ama nikako!). A sada, što god Bog bude dao da se živi.
  17. Analizom vatikanskih propisa Novosti su potvrdile da je ponašanje biskupa, koji dopuštaju da osuđeni pedofil Drago Ljubičić služi mise, suprotno kanonskim pravilima. ‘Riječ je o zlu. Katolička crkva je najveći poslodavac i zaštitnik zlostavljača djece’, kaže Peter Saunders, bivši član papinske komisije za zaštitu maloljetnika U svibnju 2011. vatikanska Kongregacija za nauk vjere uputila je nacionalnim biskupskim konferencijama, pa tako i hrvatskoj, norme za postupanje u slučajevima svećeničkog zlostavljanja maloljetnika. Set pravila temeljenih na sugestijama prethodnih papa propisivao je, između ostalog, izbacivanje počinitelja težih seksualnih prijestupa iz Crkve, odnosno zabranu javnog koncelebriranja mise i kontakta s maloljetnicima onima kojima se u kanonskom postupku dosude blaže kazne. U želji da sanira masovni pedofilski skandal koji je 2010. buknuo u Irskoj, vatikanski vrh postrožio je postojeće regule izričitom naredbom da se naznake o seksualnom zlostavljanju u Crkvi odmah prijave svjetovnim vlastima te da se pruži svaka moguća moralna i socijalna podrška žrtvama. Po dolasku na čelo Katoličke crkve, pravila je doradio papa Franjo, obećavajući obračun s biskupima koji se nisu držali normi, pa su nemoralno, nezakonito i nesmotreno postupali nakon saznanja o pedofiliji u vlastitim redovima. U vrijeme kad je vatikanski dokument proširen po globalnim crkvenim podružnicama, bližio se kraj zatvorske kazne Dragi Ljubičiću, svećeniku koji je osuđen na tri godine zatvora zbog bludničenja nad petoricom rapskih dječaka. Te iste, 2011. godine, gotovo u isto vrijeme, nadležni pojedinci u Splitsko-makarskoj nadbiskupiji obaviješteni su da je fratar iz lokalnog splitskog samostana bludničio nad najmanje jednim dječakom. Unatoč normama koje je Vatikan najavljivao kao dokaz da će Crkva konačno stati na kraj pedofiliji, u oba slučaja Katolička crkva u Hrvatskoj nastavila je po starom. Odmah po izlasku iz zatvora Ljubičić je počeo koncelebrirati mise u krčkoj katedrali i sudjelovati u brojnim javnim događajima s tadašnjim biskupom Valterom Županom, a njegov nasljednik, Ivica Petanjak, nastavio je s tom praksom. Svećenici u Splitu, koji su saznali za pedofila u samostanu, prešutjeli su slučaj policiji, omogućavajući tako zastaru i dodatnu viktimizaciju žrtava. Od tada je prošlo sedam godina i malo se toga promijenilo. U splitskoj priči fratar je tek napustio crkvu, dok je izostala sankcija za one koji su ga štitili šutnjom. Krčki svećenik Ljubičić sve do prošle godine bio je redovna oltarska pratnja biskupu Petanjku i njegovim ministrantima. Štoviše, iako bi u dva navedena primjera nadležni biskupi trebali biti istraženi po kanonskom, a jedan možda i po svjetovnom zakonu, reakcija Katoličke crkve je izostala. Prije nekoliko tjedana u emisiji ‘Provjereno’ Nove TV objavljen je dokument iz kojeg je razvidno da je 2011. Ljudevit Maračić, provincijal franjevačkog reda u Splitsko-makarskoj nadbiskupiji, znao o optužbama na račun fratra, ali ga nije prijavio policiji. Po članku 302. Kaznenog zakona za neprijavljivanje takvog kaznenog djela propisana je kazna zatvora do tri godine. Slobodna Dalmacija potom je objavila svjedočenje žene koja je tvrdi da je prije 15 godina na istog fratra upozorila nadbiskupa Marina Barišića. Kad bi se Crkva rukovodila vlastitim naputcima, pogotovo onima koje je 2016. propisao papa Franjo, to bi u najmanju ruku značilo pokretanje istrage protiv nadbiskupa Barišića te utvrđivanje istinitosti ovih iskaza. Iako smo Vatikan zatražili da se očituje o dva navedena slučaja, njihova reakcija je zasad izostala. Papinski nuncij u Hrvatskoj Giuseppe Pinto Novostima je poslao tek jednu rečenicu vezano uz osuđenog krčkog svećenika Ljubičića koji s biskupom Petanjkom koncelebrira mise. ‘U ovom slučaju trebaju se slijediti norme predviđene od Svete Stolice’, poručio je nuncij, ne želeći precizirati o kojim je normama riječ. Analizom pravila propisanih u Vatikanu potvrđuje se da ponašanje krčkih biskupa nije bilo samo neobazrivo prema Ljubičićevim žrtvama, nego i suprotno propisanim kanonskim pravilima. Iako se osuđene pedofile među klerom ponekad kažnjava izgnanstvom iz Crkve, najčešća kazna je život u pokori, molitvi i izolaciji, uz ograničeno kretanje i strogu zabranu prakticiranja mise u javnosti ili kontakta s maloljetnicima. U citiranim smjernicama iz 2011. povratak svećenika u javno djelovanje zabranjuje se i ako ‘uzrokuje skandal za zajednicu’ te se odgovornost za nadzor prebacuje na nadležnog biskupa. Osim što je preko bivšeg i sadašnjeg šefa Krčke biskupije Ljubičić kao svećenik bio u prisustvu ministranata i drugih maloljetnika, najmanje je jedan put viđen za oltarom u velološinjskoj crkvi, gdje je bludničio nad djecom 1980-ih. Da je ‘uzrokovao skandal u zajednici’ pokazuje i reakcija njegovih bivših ministranata, sada odraslih ljudi, koji su upozorili lokalnog svećenika na Ljubičićev lošinjski historijat. Prije toga je skandalizirao mještane rodnih mu Poljica, koji su se pobunili jer je tamo za vrijeme DORH-ove istrage koncelebrirao misu i ispovijedao maloljetnike. Iako stotine slučajeva seksualnog zlostavljanja među klerom u Sjevernoj i Južnoj Americi i Evropi pokazuju da su biskupi zadnjih desetljeća kršili pravila institucije koju predstavljaju, dozvoljavajući osuđenim pedofilima da, između ostalog, drže i misne svetkovine, slučaj o kojem pišemo specifičan je iz nekoliko aspekata. Naime, među svim tim protukanonskim crkvenim epizodama nismo uspjeli naći nijednu u kojoj je baš nadređeni biskup opetovano dozvoljavao seksualnom zlostavljaču da u njegovom društvu obavlja javne crkvene rituale. Jedan takav, ponešto sličan, dogodio se u Irskoj. Neposredan povod za nedavnu ostavku tamošnjeg biskupa Johna McAreaveyja bilo je otkriće novinara da je jednom, početkom dvijetisućitih, dijelio oltar s pedofilom u halji. Nije mu pritom puno pomoglo što je biskupija tvrdila da je vremešni svećenik Malachy Finnegan zapravo bez dozvole banuo na misu; za župljane i širu javnost, osjetljivu na otkrića omasovljenog nemorala u irskoj crkvi, to je bio zadnji skandalozni potez biskupa za kojeg se otprije sumnjalo da je zataškavao saznanja o podređenom bludniku. Premda je jasno da kanonska pravila iz Vatikana zabranjuju takvo ponašanje klera i njihovih nadređenih u crkvenoj hijerarhiji, na deset adresa hrvatskih stručnjaka za kanonsko pravo poslali smo zamolbu da komentiraju ove informacije. Osim četiri svećenika i sveučilišna profesora koji su se ispričali drugim obavezama, nitko drugi nam nije poslao odgovor. Franjevac Ivan Šarčević jedan je od rijetkih ljudi iz Crkve koji su pristali dati komentar o problemu pedofilije među klerom. Po njegovom mišljenju, svako nijekanje, zataškavanje i omalovažavanje pedofilije je izopačenje i izdaja crkvenog poslanja. Utoliko se ne radi o tome uskraćuje li se milost i milosrđe grešnim ljudima, niti o pravnoj regulaciji određenih zločina, nego o moralnoj odgovornosti, kaže Šarčević. - Jer ako se u Crkvi poremeti razumijevanje grijeha, odnosno razlikovanje dobra i zla, dobrog djela i zločina, onda nastupa teška moralna kriza - veli ovaj franjevac pa dodaje kako je moralno nakazno i koruptivno ne smatrati grijehom zločin, kriminal ili pedofiliju, i umjesto toga takve pojedince prihvaćati u Crkvi kao heroje i uzorne članove društva. - Živimo u jednoj vrsti perverzije javnosti i javnoga grijeha, pa se i u Crkvi, koja bi za grijeh i moralnost trebala biti najosjetljivija, preuzima sekularni, svjetovni, politički trik. Zato danas grešnik ni u Crkvi nije onaj koji krade, laže, osiromašuje druge, koji je pedofil ili svoju seksualnost koristi da se progura do visokih crkvenih pozicija, nego je grešnik onaj koji kritizira nedosljednost i nevjerodostojnost vjernika i crkvenih službenika. Što god to više čini iz vjere, sve je veći ‘javni grešnik’ i sve veći izopćenik iz svoje vlastite Crkve - zaključuje Šarčević. Sagleda li se u širem institucionalnom kontekstu, Katolička crkva u Hrvatskoj, međutim, ne razilazi se previše od Vatikana po pitanju sankcioniranja višeg svećeničkog ešalona u crkvenoj hijerarhiji. Iako je upravo papa Franjo na početku pontifikata priznao da se Crkva loše nosila sa seksualnim zlostavljanjem maloljetnika, zadnje tri godine njegovi su konkretni potezi bili predmetom žestokih kritika. Osim proklamiranog obračuna s pedofilima i nadređenim biskupima, papa je 2015. formalizirao i savjetodavnu komisiju za zaštitu maloljetnika. Paralelno s tim, međutim, oglušio se na upozorenja da se okružuje pojedincima za koje su postojale ozbiljne indicije da su sudjelovali u zataškavanju pedofilije. Osim što je preinačio kaznu nekolicini svećenika iz ekskomunikacije u doživotnu ‘pokoru i molitvu’, gotovo do kraja je branio prvog čovjeka vatikanskih financija, kardinala Georgea Pella, od optužbi da u matičnoj Australiji ništa nije poduzeo da sankcionira zlostavljače više od tisuću djece. Slično je postupio u slučaju lyonskog nadbiskupa Philippea Barbarina, također osumnjičenog za zataškavanje pedofilije. Godine 2015. imenovao je i Juana Barrosa na poziciju čileanskog biskupa, za kojeg su već tada postojali snažni dokazi da je svjedočio svećeničkom zlostavljanju djece. Na apele čileanskih vjernika i žrtava papa je dugo vremena bio ravnodušan, nazivajući ih u jednom trenutku ‘glupanima’ i ‘ljevičarima’. Na koncu je, suočen s novim dokazima, povukao odluku o imenovanju Barrosa, priznajući da je pogriješio. Komisija koja mu je trebala davati savjete oko problema pedofilije ostala je u međuvremenu bez dvije žrtve svećeničkog napastovanja koje je papa osobno imenovao. Marie Collins svojevoljno je istupila, razočarana nevoljkošću vrha Katoličke crkve da se doista uhvati ukoštac s pedofilijom, dok je Britanac Peter Saunders, koji je još 2015. tražio sankcioniranje Pella, suspendiran. - Maknuli su me iz više razloga - rekao je Saunders u izjavi za Novosti. - Osim što sam dovodio u pitanje Pellovu prošlost i zbog toga primao prijeteća pisma njegovih odvjetnika, usudio sam se postavljati pitanja predsjedniku komisije o tome što je postignuto u prve dvije godine našeg rada. Ništa mi nije odgovorio. Uzaludno sam tražio i transparentnost rada komisije. Oni su se odlučili na tradicionalni pristup: treba sve držati u tajnosti, po mogućnosti zataškati i poniziti žrtve - poručio je Saunders, ne krijući razočaranje načinom na koji Vatikan tretira slučajeve pedofilije. - Ugled organizacije i njenih službenika, bilo svećenika ili biskupa, ostao im je prioritet. Unatoč papinim povremeno snažnim riječima, Katolička crkva je i dalje najveći poslodavac i zaštitnik silovatelja i zlostavljača djece - kazao je, komentirajući usput i činjenicu da biskup u Hrvatskoj pored sebe godinama za oltarom drži osuđenog pedofila. - To je uvreda za svaku pristojnu osobu, pogotovo njegove žrtve. Otišao bih toliko daleko i ustvrdio da je riječ o zlu - zaključio je razgovor. Za razliku od njegova komentara, od nadležnih pojedinaca u Hrvatskoj nismo uspjeli dobiti odgovor. Hrvatska biskupska konferencija, koja je minulog tjedna u novoj poslanici javnosti za nemoral optužila političare koji su mimo savjesti izglasali Istanbulsku konvenciju, nije se javila na upit. Nekadašnji krčki biskup, danas prvi čovjek Katoličke crkve u Hrvatskoj, Josip Bozanić, uputio nas je da se oko slučaja Ljubičić obratimo njegovim otočkim nasljednicima. Potonji su, sasvim otvoreno, izjavili da ne žele razgovarati s potpisanim novinarom. Naš sugovornik, generalni vikar Krčke biskupije Franjo Velčić, tu je odluku telefonski obrazložio činjenicom da smo ga prije mjesec dana citirali isuviše precizno. - Znam što sam rekao, vi ste snimali razgovor i onda od toga napravili intervju, iako niste spominjali intervju - poručio je Velčić, iako je neistina da smo snimali razgovor ili taj telefonski dijalog objavili u formi intervjua. Vikar je, podsjetimo, na naše pitanje je li primjereno da zlostavljač djece obavlja misne svetkovine u sklopu Katoličke crkve sasvim ozbiljno i bez sarkazma odgovorio: ‘U sklopu koje će održavati, ako ne Katoličke crkve?’ Tom je prilikom, također neistinito, ustvrdio da je Ljubičić isključivo za oltarom u domu za svećenike u kojem živi, iako je sam vikar u više navrata stajao pored njega i biskupa za vrijeme mise u Krčkoj biskupiji.
  18. Srbija će do kraja ove ili početkom sledeće godine imati 14 MiG-ova 29 u letnom stanju, izjavio je juče Tanjugu ministar odbrane Aleksandar Vulin. Tom prilikom ministar je naveo i da trenutno imamo 4 29-ke koja su spremne i u letnom stanju, da je tu još 6 aviona i da sa Belorusijom ugovaramo još četiri primerka. Najavio je i da će svi oni biti modernizovani a do kraja godine, eventualno početkom sledeće biti u letnom stanju i da će čuvati naše nebo. Vulin je objasnio i da će se osim njihovog remonta nastaviti sa modernizacijom i da će svih 14 aviona biti urađeno na istovetan način odnosno da će svi biti u istoj klasi, naglasivši da je to 4+ generacija koja je jedna od najmodernijih dodajući da je od te klase bolja samo peta generacija koju poseduju samo velike svetske sile. – Generacija 4+ je dovoljna za naše potrebe, da stavimo do znanja koliko smo moćni i koliko ne treba niko da razmišlja o tome da napadne Srbiju – poručio je za Tanjug ministar odbrane. Ministar se osvrnuo i na nabavku helikoptera H145M najavivši da će do kraja godine biti završen po jedan primerak za VS i policiju i to sa odgovarajućim naoružanjem i obukom. – Čitav ugovor će biti završen iduće godine kada će ukupno devet helikoptera biti dodeljeno ministarstvima odbrane i unutrašnjih poslova u skladu sa njihovim potrebama – precizirao je Vulin. Otkrio je da se uz nabavku opreme radi i obuka pilota, jer kako je ministar dodao sve se plaća na vreme zahvaljujući dobroj fiskalnoj situaciji i disciplini koju je uveo predsednik Vučić, dodavši da se plaćanje ponekad vrši i unapred pa se dobijaju razni popusti. U slučaju nabavke helikoptera Vulin je rekao i da je zbog takvog načina plaćanja dobijena besplatna obuka čime se uštedelo 400 hiljada evra. U daljem razgovoru za Tanjug ministar je rekao da je potpisivanjem vojno-tehničkog sporazuma sa Rusijom naše vojno vazduhoplovstvo spaseno i da je Srbija sada po tom pitanju regionalna sila. U okviru tog sporazuma, Vulin je podsetio da se očekuje i 30 modernizovanih tenkova T-72 kao i borbena vozila pešadija koji će takođe biti modernizovani, kako je izjavio, u skladu sa najvećim svetskim nivoom. Da li je realno? „Derusifikacija“ na Batajnici / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Izjava ministra odbrane predstavlja neprecizno i kontradiktorno zvanično saopštenje koje se tiče budućnosti RV i PVO Vojske Srbije, pre svega lovačke avijacije. Vulin govori o tome da trenutno posedujemo četiri operativna MiG-a 29 iako se zna da jedan od njih ne leti već više od 8 godina. Takođe međuremontni rok na dva postojeća aviona je već istekao ali je to ipak moguće produžiti na određeni kraći vremenski period, što znači da će oni uskoro morati na opštu opravku. Ni nakon više od 8,5 meseci od dolaska na Batajnicu nije poleteo nijedan od 5 novopridošlih aviona iz ruske donacije a u Srbiju nije vraćen ni šesti primerak koji se takođe već više od 8,5 meseci nalazi na generalnom remontu u ruskom 121. remontnom zavodu u Kubinki. Kako Tango Six nezvanično saznaje uskoro bi trebalo da poleti prvi avion na kome je od oktobra prošle godine u hangaru aerodroma Batajnica rađena unifikacija sa postojećim srpskim avionima kao i procena stanja aviona radi budućeg produženja životnog veka. Postavlja se pitanje da li je realno da RV i PVO u navedenom vremenskom periodu zaista dobije 14 operatvnih MiG-ova 29 ako znamo da tri srpska aviona ove godine moraju da budu remontovana a pri tom dva još uvek leti. Znamo da pregovori sa Belorusijom traju i da su prethodne najave govorile da bi 4 beloruska aviona trebala da stignu početkom sledeće godine. Nije međutim precizirano da li će oni biti isporučeni remontovani i spremni za korišćenje ili će i oni kao i ruski morati na doradu kako bi bili identični srpskim 29-kama. Zvanično još uvek nemamo potvrdu ni da će se flota naših lovaca modernizovati na neki viši nivo od sadašnjeg, tj. da će se realizovati tzv Faza 3 odnosno da će oni postati savremeniji višenamenski borbeni avioni. Još jednom je ponovljeno da će srpske 29-ke nakon osavremenjavanja pripadati generaciji 4+ što smo na našem portalu, analizirajući ono što je najavljeno da će se raditi, pokazali da je nerealno i nemoguće. Petar VOJINOVIĆ
  19. Liga Džentlmena

    Legenda ili istina?

    Postoji legenda, da je u Indiji nekada postojala velika ljubav izmedju momka i devojke (ne znam kako se zovu). Lepo su ziveli i mnogo s elepo voleli, ali jednoga dana se posvadjaju i ona odluci da ode. On je pusti. Ali posle nakog vreme na se pokaje i shvati da je onda vec dosta odmakla i ne moze da je stigne. Onda se pomoli njihovom bogu (ne znam kako se zove - Krisna valjda) da je nekako zaustavi kako bi je on stigao. I Krisna mu uslisi molbu. Stvori jagode. Kada je devojk ugledala jagode, bila je ocaran njihovom lepotom i punocom, i nije mogla da odoli a da ih ne poroba. I ona se zadrzala u jagodama. Taman je ona ostala toliko dugo u jagodama da je on mogao da je stigne i povrati jenu ljubav. (Neko je pomenuo jagodice pa sam se setio price). Stavi milsite o tome?
  20. Heroj, kukavica ili samo srećnik, to je pitanje koje se i danas postavlja, kada se spomene ime bivšeg američkog pilota Skota O Grejdija koji je oboren 2. juna 1995. godine raketnim sistemom ” Kub” i koji je posle pada lovca F -16C na teren Republike Srpske, proveo šest dana skrivajući se od potere pre nego što su ga spasli pripadnici MEUSOC i AFSOC. Naime, krajem maja 1995. godine NATO avioni imali su zadatak da sprovedu odluku o zabrani letova (engl. Deny flight) na vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine, na osnovu ranije donete odluke Ujedinjenih nacija. Tokom sprovođenja misije oni su povremeno dejstvovali i po objektima i jedinicama Vojske Republike Srpske. Zbog toga je komandant Glavnog štaba VRS naredio komandantu V i PVO VRS da dejstvuje po avijaciji NATO. Snage srpske PVO već su bile duže vreme u zasedama na širem području Banja Luke i Bosanske krajine, gde su pratili povremene letove muslimanskih ili hrvatskih helikoptera, ali i motreći i na aktivnost vazdušnih snaga NATO na nebu BiH. Tokom operacije, NATO lovci F -16C leteli su na visini od 26.000 stopa. Lovci su patrolirali bez upotrebe uređaja za elektronsko ometanje AN/ALQ-131 nad područjem Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac. Položaji srpskih protivvazdušnih jedinica su im bili poznati od ranije, tako da nisu očekivali značajnije probleme tokom misije. Međutim, u skladu sa naređenjem 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB, bila je u zasedi na položajima između Sanskog Mosta i Ključa. NATO avioni nisu ulazili u zonu dejstva raketnih sistema ” kub”. Komanda V i PVO VRS organizovala je premeštanje jedne baterije KUB, južnije, u Bravsko Polje iznad koga su redovno leteli avioni NATO. Tokom noći između 29. i 30. maja, baterija je izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac, i tako napravila zasedu za dolazeće avione. Puna tri dana baterija je pratila letove avijacije NATO po podacima talasa obaveštavanja bez uključivanja zračenja sopstvenih radarskih sistema, sve do popodnevnih časova 2. maja. Tog popodneva dva američka lovca F-16C približili su se na 20 km od vatrenog položaja baterije. Par lovaca koji su tog popodneva 2.maja leteli činili su piloti: kapetan Skot V. O`Grejdi ( pozivno kodno ime Basher 56) i kapetan Robert G. Rajt (kodno ime Basher 57). O Grejdi i Rajt su delovali u sklopu 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka, iz baze Aviano. Inače Grejdiju je to bio 47 put da leti u zonu borbenog delovanja. Tog dana od svih ostalih pripadnika 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka bili su jedini za zadatku. Leteli su na visini od 26.000 stopa i nekoliko puta su nadleteli područje Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac. Nisu pokazivali nervozu i bili su bezbriži. Sve se činilo da je to još jedan sasvim rutinski zadatak i da im se ništa ne može dogoditi jer su im bile poznate ranije pozicije raketnih sistema VRS koji su raspolagali sa baterijama SA-6. Međutim, ono što im je bilo nepoznato jeste da je u najvećoj tajnosti 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac. Posada baterije na sistemu ” kub” po primećivanju letelica odmah je uključila osmatrački, a po zahvatu vođe para i nišanski radar. U tom trenutku avioni su se udaljili iza planine Srnetica. Pošto gađanje nije bilo moguće zračenje je isključeno posle 3-4 sekunde. Isti par aviona se nakon petnaestak minuta ponovo približio zoni dejstva baterije. Posluga je u međuvremenu promenila frekvenciju nišanskog radara i kada je cilj bio udaljen 22 kilometra uključila je antenu osmatračkog radara. Na 20 kilometara otkriven je i drugi avion. Tada je uključen i nišanski radar. Zahvat je izvršen je na 18 km. Gađanje je izvršeno sa dve rakete. Prva je lansirana kada je cilj bio na 17 km od vatrenog položaja, a druga tri sekunde kasnije. Pogodak i uništenje cilja bilo je na daljini 15 km i visini 5,5 km. Posle eksplozije bojeve glave prve rakete cilj se prepolovio na dva dela, a druga raketa je pogodila jedan od delova aviona. Ostaci aviona su pali na dve lokacije udaljene oko 1,5 km u oblasti Vaganca. Pilot je uspeo da se katapultira i padobranom spusti na udaljenju oko 6 km od olupine aviona. Baterija je odmah isključila sredstva prešla u marševski poredak, udaljila se i maskirala. U toku noći je baterija je premeštena sa mesta gde se maskirala na novu lokaciju udaljenu oko 100 km od mesta delovanja. Nišanski radar je ukupno zračio 26 sekundi. O Grejdijeva agonija posle obranja F-16C Kapetan Bob Rajt koji je bio u drugom F-16C video je kako je eksplozija rakete presekla avion na dva dela i kako je kopkit u kome se nalazio O Grejdi neoštećen nestao u oblaku, dok je drugi deo letelice pretvoren u vatrenu loptu, ali dalje više ništa nije znao. Rajt je ustaljenom rutinom odmah markirao poziciju na kojoj je avion srušen i to javio bazi, ali nije bio siguran da li se Skot O Grejdi katapultirao iz pogođenog aviona. Međutim, O Grejdi prvo šokiran eksplozijom rakete i time da su nos letelice i kabina ostali u jednom komadu uspeo je da povuče ručicu katapultirajućeg sedišta ” tu lepu zlanu ručku” kako je kasnije izjavio. Iako ošamućen i opečenog vrata prilikom katapultiranja O Grejdi je uspeo da iskoči iz aviona i počne da se spusti. O Grejdi je padobranom preleteo put i uspeo da se prizemlji na slabo naseljenom terenu u rejonu prevoja Vaganac između Petrovačkog i Bravskog polja. Kako je on naveo u svom svedočenju prilikom prizemljenja uočio je neke ljude koji su mahnito jurili ka njemu. Jedino što mu je preostalo bilo je da paodbran baci u grmlje, a onda se on sam uvuče i namaže lice blatom, uši prekrije zelenim pilotskim rukavicama i umiri se skoro do mrtvila. Iako su vojnici VRS pretraživali čitav teren bez korišćenja službenih pasa, O Grejdija nisu uspeli da pronađu. Često su prolazili i na metar od O Grejdija, ali ga otkrili nisu. O Grejdi sa sobom nije poneo paket za preživljavanje, koji se nalazio uz pilotsko sedište koji je sadržavao: pribor za prvu pomoć, 8 paketića vode po 1,13 decilitara svaki, pištaljku, kompas, signalno ogledalo, crvene rakete za obeležavanje pozicije i baterije za radio. Poneo je samo ono što je imao u prsluku na sebi, a to je bio prenosni radio uređaj PRC -112, težine 0,8 kg koji je mogao da radi sedam sati bez prestanka, maskirne boje za lice, pištolj kalibra 9 mm, plastičnu mapu Bosne i Hercegovine dimenzija 915×1525 mm sa napisanim uputstvima za pronalaženje hrane u divljini. O Grejdi je uspeo odmah posle prvog dana odlučio da promeni položaj skrivanja. Noću je odlučio da se pomeri 3 kilometra dalje u šumi koja je bila gusta, sa dosta grmlja i stena što mu je omogućilo da se lakše sakrije i izbegne potere. U noj je O Grejdi proveo naredne dane krećući se u radijusu od dva kilometra od mesta pada. Kako je vreme bilo kišno sa veoma niskom oblačnošću O Grejdi nije uspeo da uspostavi nikakav kontakt sa američkim avionima, koji nisu leteli zbog loših meteo uslova nad tim područjem. Inače O Grejdi je zbog straha da bude demaskiran retko uključivao radio PRC -112, a kodni poziv Bašer -56 retko je emitovao pozove za pomoć. Zanimljivo je inače da američki avioni možda zbog lošeg vremena ili straha od srpske PVO nisu puno nadletali samu tačku gde je O Grejdi iskočio. Tek 6 dana od iskakanja 8. juna O Grejdijev glas prepoznao je kolega iz 555. eskadrile kapetan Tomas Henford. Prve reči su bile ” I m alive, help”. Da bi proverio zaista da se radi o O Grejdi, Henford ga je upitao nekoliko pitanja sa kojim je želeo da se uveri da li je to zaista on, jer se javilo pitanje verodostojnosti signala. Naime komanda eskadrile i Operativni centar u Napulju verovali su da je O Grejdi uhvaćen i da je u pitanju klopka. Henford ga je pitao gde je, kako i kada leteo u USAF. Posle dobijanja potvrdnih odgovora on je svojim F-16 nastavio na nadleće zonu gde se O Grejdi nalazio, ali je bio prinuđen da izvrši dopunu goriva i da se ponovo vrati i kruži oko pozicije gde se O Gredi nalazio. Kada su izvršene detaljne provere WMA (AW-533) iz Avijana poslala je odmah jedan F-18 sa kojim je upravljao kapetan Dejvid Elhart koji je u niskom brišućem leteo nadleteo mesto gde se oboreni pilot nalazio sa zadatkom da mu da informaciju da je otpočela akcija spasavanja. Odmah zatim na nebu se pojavio i drugi hornet kojim je upravljao kapetan Vilom Tomas koji se obratio O Grejdio njegovim nadimkom ” Zulu”. O Grejdi mu je dao odmah sve potrebne podatke i F-18 je odmah napustio markiranu zonu. Počinje akcija spasavanja O Grejdija Zadatak spasavanja O Grejdiju poverena je Marinskom korpusu a ne specijalnim timovima za izvlačenje, koji su bazirani na Siciliji. Pošto su prikupljene sve potrebne informacije, akcija spasavanja predata je MEUSOC. Pukovnik Martin Berndt, komandant 24. Marine Expeditionary Unit na nosaču helikoptera ” USS Kearsage” na Jadranu dao je naređenje za pokret. On je inače pre toga dobio direktno iz Vašingtona naređenje da se krene odmah u akciju spasavanja koristeći pri tome sve raspoložive jedinice. Na nosaču helikoptera ” USS Kearsage” tog istog 8. juna u tri časa ujutro po lokalnom vremenu data je uzbuna za 50 marinaca uključujući tu i 10 helikopterskih posada. Formirana je Udrana grupa 24th MEU koju su činila 2 borbena helikoptera AH-1W Super Cobra, 2 transportna helikoptera CH 53 Super Stalion, 2 aviona AV8B Harrier, kojima su pridodata i 2 aviona EA-6B Prowler i 2 aviona F-18 C/D Hornet koji su imali zadatak lovačke zaštite borbene grupe. Ovoj grupi pridodata su i dva F-111A namenjeni za elektronsko ometanje i dva A-10 Warthog. Za slučaj nužde sastavljen je identičan pomoćni sastav koji je stavljen u stanje pripravnosti. Cela operacija sastavljena je bila od 40 letelica kojima je upravljao AWACS koji je leteo nad Mađarskom. Kada se u vazduh podigao deo grupe TRAP sastavljena od dva helikoptera AH-1W Super Cobra i dva helikoptera CH-53 Super Stalion, koji su prvo kružili nad Jadranom čekajući dolazak ostalih članova grupe, koji su poletali sa nosača aviona, i iz baze Avijano. Kada se grupa prikupila AWACS je dao naređenje za pokret i aktiviranje akcije spasavanja O Grejdija. Borbena grupa prvo je nadletela ostrva i krenuli dalje u unutrašnjost srećni da ne moraju da lete noću. Najveći problem tokom leta bio je veliki broj bandera za struju i telefon, pa i dalekovodi koji su ometali niski let. Veliki problem predstavljala je i magla koja se pojavljivala u kotlinama ovog područja, takođe niska oblačnost je omogućila da borbena grupa leti u oblacima, pa time nije bilo ni delovanja srpske PVO. AWACS je borbenu grupo detaljno vodio od tačke do tačke. Kada su bili na 17 kilometara od mesta gde se O Grejdi nalazio dva borbena helikoptera AH-1W krenula su napred ispred dva CH -53 kako bi obezbedili spštanje borbene grupe. Za to vreme avioni F-18 Hornet, AV-8B, EF-111 i A-10 su nadeltali širu zonu i bili u pripravnosti da reaguju ako bude potrebno. Piloti helikoptera AH-1W kada su bili na 9 km od zone počeli su da pozivaju O Grejdija da se javi. Bili su presrećni kada su čuli odzivni glas ” bolt/ this is Basher 56″. Usledila su dva kratka pitanja i provera njegovih ličnih podataka. Na 5 km od zone ponovo su stupili u kontakt sa O Grejdijem. On ih je navio jer ih je čeo, ali nije video zbog magle i niske oblačnosti. Zbog toga su mu rekli da ispali crvenu signalnu raketu. Pošto su helikopteri bili iznad magle videli su crvenu raketu. Znali su gde se O Grejdi nalazi. Kobre su odmah obavestile o pronalasku pilote dva CH 53 koji su se usmerili ka lokaciji koja im je data. Kada su se našli tačno iznad zone gde se nalazio O Grejdi krenula je akcija spuštanja. Posle spuštanja koje je moglo biti katastrofalno za jedna helikopter koji je zakačio neku ogradu sa bodljikavom žicom iskočilo je 20 marinaca. Za to oba aviona AV8B su nadletali zonu sletanja. O Grejdi se iznenada pojavio istrčavši iz šume sa pištoljem u ruci, dotrčao do helikoptera i ukrcao se u njega. Odmah zatim u helikopter su se ukrcali marinci. Akcija od momenta sletanja do kurcavanja O Grejdija i poletanja trajala je osam i po minuta. Po ulasku u helikopter O Grejdi je predao svoj pištolj stavio kacigu na glavu, a zatim pod uticajem stresa popio flašu vode i pojeo četiri obroka piletine iz MRE ( Meal Ready to Eat). Za to vreme dežurni AWACS iznad Mađarske je naredio da borbena grupa skrene 230 stepeni i usmeri se ka Jadranu. Međutim tu svim problemima nije bio kraj. Umesto mirnog leta usledila je opasnost jer se magla digla na helikopteri koji su leteli na samo 300 stopa su se omgli videti. Početni deo puta prošao je bez incidenata, osim što su često kada su leteli na 50 stopa porali preskakati dalekovode. Međutim, njih je čekalo iznenađenje kada je izenanda pored jednog od helikoptera proleltela protivavionska raketa ispaljena iz lansera SA-7, koja se nije aktivirala, jer su helikopteri leteli na maloj visini. Tad je usledila puščana paljba iz svog raspoloživog oružja, pa i PVO topova kalibra 20 mm na borbenu grupu. Međutim vatra je bila kratkotrajna pošto su uspeli da prelete planisnki greben kada su ugledali malo jezero, a onda za par minuta već su bili na otvorenom moru. Helikopteri CH-53 supustili su se na noasač helikoptera poprilično izbušeni puščanom vatrom, ali neoštećeni, odmah do njih spustili su se AV-8B. Sa ovim činom operacija spasavanja pilota kapetana Skoto O Grejdija je završena. Gorka medijska pilula O Grejdi je sa nosača helikoptera prebačen u Avijano gde je dočekan kao heroj. Međutim sve lovorike slave upropastio je sam, jer je na jednoj od konferencija za novinare čak i zaplakao. Da stvar bude gore po njega, pred američkim medijima kroz suze je izjavio da on nije bio nikakav heroj, već preplašeni zec koji je pokušao samo da preživi. Ovu njegovu izjavu američki mediji dočekali su na nož čak su neki prizivali da se general Paton vrati iz mrtvih i išutira O Grejdija. Neki mediji su tvrdili da zvanična informacija o spasavanju nije istinita i puna nelogičnosti: Kako je oboren kod Mrkonjić Grada, a spasen kod Bosanskog Petrovca?, ako se krio u šumi kako je peške prešao neopažen destine kilometara?, kako je od silne patnje održavao kondiciju, ako je jeo bube i pio samo kišnicu?. Mediji su tvrdili da je neverovatno da američke snage nisu izvršile po srpskim PVO nijedno dejstvo, posebno po radarima tokom spasavanja koji su verovatno primetli takav intenzitet naleta. O Grejdija je primio po povratku u SAD lično tada američki predsednik Bil Klinton. Sam O Grejdi je posle nekoliko godina napustio američku vojsku, a o svom obaranju i akciji spasavanja napisao je čak dve knjige. Njegovo obaranje je čak ekranizovano filmom i dokumentarcem. Dok je O Grejdi ubirao pomalo gorku medijsku slavu, borbena posluga baterije koja je oborila prvi američki avion na Balkanu je ostala u senci anonimnosti, jer u opštem ludilu, ali i decenijama kasnije nikoga nije interesovala činjenica da su u našoj vojsci postojali veoma sposobni i uvežbani pojedinci i jedinice, školovani i obučavani za odbranu SFRJ koji su dokazali svoje sposobnosti protiv tada najmoćnije i najsposobnije vazduhoplovne sile!? Obaranje američkog aviona i pilota O Grejdija od strane raketnog sistema “KUB” imalo je snažan odraz na proceduru američkog vazduhoplovstva u vazdušnim operacijama koje su sledile. Avioni nisu ulazili u zonu dejstva bez podrške avijacije za neutralisanje PVO. Uvedeni su bili striktni donji limiti visine za letove nad srpskom teritorijom. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/06/01/obaranje-skot-o-grejdija-kod-bosanskog-petrovca-da-li-je-pilot-f-16-heroj-kukavica-ili-samo-srecnik/
  21. Jedna veoma važna tema: izgovorena reč i posledične refleksije na naš život i na našu svakodnevnicu. U nastavku je prepiska sa jednog foruma u kojem sam (kao replika izvesnoj Sanji) morao da zapazim da pojmovi i reči koje izgovaramo i doživljavamo nužno moraju biti dobro utemeljene na jevanđelskim istinama jer su u protivnom naša samica u kojoj šetamo u krugu između četiri zida ...a vrata nigde! Vrtimo se u vrzinom kolu nedoumica zbunjeni pogrešnom upotrebom reči koje nam se negde urežu i naprosto podignu te zidove među kojima se krećemo a mislimo da je to stvarni svet. Naravno slažem se, uz jednu malu korekciju. Radi se o izboru reči za pojmove koje izlažemo što je veoma važno jer su reči samo odraz onoga što imamo u sebi. One su spoljašnja forma nekih dubokih sadržaja u srcu i sa njima treba jako obazrivo, nežno i sa pažnjom. Istovremeno su i slika naših dubokih stavova koje nosimo u sebi; a najzad su i uzročno posledična veza nas i okruženja jer koliko su slika nas samih toliko nas i izgrađuju (ili ranjavaju i ruše) što zavisi od njihovog izvora. Mnogo je važna HIJERARHIJA REČI u nekim segmentima naše stvarnosti (pa ako hoćete i crkvene ili nacionalne svesti) kao što je u jednom akordu bitna hijerarhija tonova za harmoniju; međutim ne bih dalje širio temu mimo onog što sam ovom replikom mislio. Naime, samo bih ispravio jedan detalj u Vašem tekstu a to je ova druga rečenica: "Na našu sreću Bog ipak postoji." Ne može Bog "da postoji"! Bog JESTE ...a mi postojimo! Velika je to razlika i ključno mesto i kod vere i kod svih psiholoških pojava koje iz nje proishode. To je sama suština i Njegovog i našeg bića ...ili bitija - koliko je nama uopšte moguće da pričamo o "suštinama" s obzirom da smo prah u svemiru! Razlika u "postoji" i "onaj koji jeste" je na prvi pogled nevažan detalj, skoro smešan, ali u osnovi bezmerno važan za korekciju naših unutrašnjih platformi na kojima gradimo stavove, misli i posledično ceo svoj život i ovde i daj Bože kroz večnost. Još u starom zavetu, obraćajući se Mojsiju, Bog je svima nama dao do znanja da je On "onaj koji JESTE". Postojanje je osobina stvorenog bića a Bog nije stvoren; on je iznad postojanja - On JESTE! On je izvor i uzrok postojanja i mog i Vašeg i svakog drugog! "Ja sam put, ISTINA i život" kaže Gospod kad je sišao među nas, kad se ovaplotio ...i POSTAO čovek (iz simvola vere). ISTINA je nadrazuman pojam jer je Biće (ili Bitije) iznad "postojanja"! Paradoksalno je da su upravo oni koji kažu da "Bog ne postoji" na neki način u pravu! Rekli su istinu! Ne može Izvor sveg postojanja i svega i vidljivog i nevidljivog što je stvoreno, da bude istog nivoa i iste suštine sa time što je stvorio! On može biti samo iznad toga jer je uzrok svega "što je postalo" ... pa tako on "ne postoji" već On JESTE! Takav pristup u samom ljudskom umu već menja jedan čitav spektar nedoumica, zagonetnih magli i podstiče u srcu korekcije prema stvorenom i nestvorenom svetu - stvara u podsvesnom delu bića autentičniju interakciju sa okruženjem! Postojimo dakle mi, drveće, životinjski svet, planete, Anđeli, Serafimi ... ali Bog "ne postoji"! On je uzrok postojanja i vidljivog i nevidljivog sveta! On JESTE! On može bez svega što postoji; sve što postoji ne može bez Njega - bez Istine koja je uzrok postojanja! Ako pomislim da On "postoji" tako Ga degradiram, pokušavam da ga učinim sebi ravnim ili bar razumljivijim. To onda znači da uporno pokušavam da Ga smestim u razum, da Ga shvatim ...ali sve ono što shvatimo i razumemo - nije Bog; On je iznad svega toga. Ne postoji način ni mogućnost da Ga bez Duha Svetoga ni čovek ni anđeli ni išta stvoreno uopšte pojme, kamo li da ga smeste u okvire razumljivih kategorija. Samo u Sinu koji "POSTADE" čovek (Simvol Vere tumačen kroz oce Crkve) On se objavljuje i upoznaje nas stvorene sa Njim na način koji nam je razumljiv - kao jedan od nas! Najzad kad se čovek, koji mimo Crkve tumara za odgovorima, umori i uvudi nemogućnost da to obuhvati sobom i umom; tj. da razume te duhovne Istine, on se u maglama zbunjenosti na neki način ogradi i nesvesno čak udalji od Istine zadovoljavajući se umnim doživljajem Boga koji "tamo negde, ko zna gde, postoji"! Mišljenja sam da se, verujući da Bog postoji kao i sve drugo što postoji, na neki način, usuđujem se reći, čovek zatvori za Istinu, za Njega koji JESTE! (Naravno, uz dužne ograde da su ovo samo naša ljudska mucanja) Ako postaviš u sebe dimenziju da "Bog JESTE" a ne "da postoji" onda strahovito brzo približiš i Njega sebi i sebe Njemu! Onda ti je On bliži nego ti sam sebi ..jer je On Istina u kojoj živimo,hodamo, postojimo, dišemo, smejemo se i slično. Nije "tamo negde" već je tu s tobom! Svakom smirenom i skrušenom molitvom pred tim Veličanstvom, koji te s ljubavlju gleda, ti razgovaraš sa Njim ...nekad iskrenije nekad manje iskreno, nekad odsutno ...ali razgovaraš. "Molitva" je Njegova slika u čoveku zbog koje se kaže da smo mi "po Njegovom liku sazdani" - jer je i odnos između Svete Trojice nežna molitvena ljubav. "Ovo je Sin moj ljubazni, Njega poslušajte" kaže Otac. Duša čovekova je satkana od molitvenih uzdaha ...samo tako ličimo na Njega, na onaj lik koji nam je utkao u biće. Vaskrsli Gospod, dakle, objavivši (otkrivši) sebe i svoje Carstvo na nama razumljiv način, nisu kategorija "da postoje" ...već On JESTE"! Njegovo CARSTVO JESTE! Mi ga ne vidimo jer smo grehovno slepi; tek Ga naslutimo srcem kroz Crkvu, ali to govori o nama a ne o Njemu. Mislim da toga radi Spasitelj i kaže svima nama koji tragamo za Njim da Ga ne tražimo ko zna na kakvim nebesima ili pojmovima već doslovno: "Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Luka 17; 21) Istina Carstva Hristovog je sveobuhvatna i sveprisutna realnost. Ona nije "tamo negde" kad u Njoj (tj. u Bogu) stojimo i "postojimo". Pogledam tako nekad ruke i pomislim: "Gle, živ sam, postojim još uvek" ..i to ne svojom voljom ili snagom! To je zato što je to Istina! Istina, Gospod, ONAJ KOJI JESTE, još me drži u Istini, u životu i u svetu! Od Njega dolazi moja realnost! Od "JESTE"! Uostalom najdublju definiciju koja razjašnjava ovu temu donosi nam i Bogonadahnuti Apostol i jevanđelista Hristov Sv. Jovan u prvoj glavi svog Jevanđelja: "1. У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. 2. Он бјеше у почетку у Бога. 3. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало." Ovde Jevanđelista objašnjava da je Bog vanvremen, nadvremen i iznad postojanja! Hristos kao Logos Božiji, kao Reč Božija tj. kao sam Bog (jer su Sv, Trojica jedno) ovde je uzrok postojanja svega, pa se s toga za Boga ne može reći „da postoji“ već „da jeste“! Onaj koji JESTE je izgovorio sve ono što postoji: „I reče Bog neka bude ovo ..neka bude ono ..“ da bi se na sve to odgovorilo „i bi tako“! Ta njegova reč ili Logos o kom govori Sv. Jovan došla je u ljudsko telo i zauvek stala na Ikonostase Crkve! Nadstrašno! Svestrašno! Potresno! Problem mi je bio mnogo puta kada ljudi, znajući za moj bekgraund nekadašnjeg crkvenjaka, pitaju nešto slično kao: "Postoji li Bog"? Kako da budem dosledan gornjoj priči i da ne slažem čoveka s obzirom na one reči koje je Gospod izgovorio Mojsiju: "Ja sam onaj koji jesam" ili još važniji početak citiranog Jovanovog Jevanđelja? Kako da kažem "postoji Bog" kad to može u dubokoj podsvesti da unese mnoštvo napornih zabuna u čoveka i time ga možda još, u perspektivi i razvoju misli, i udalji od Istine u kojoj i kroz koju živi? Dobro izvagam reči da ne budu sablazan nikome pa odmucam nešto kao: "Ne; ti i ja postojimo a Bog je uzrok našeg postojanja! On je uzrok postojanja svega i zato se ne može reći da On "postoji" - On JESTE! On je stvarniji od tebe i mene i upravo zbog Njega i mi smo realni, živi i stvarni! To je Njegov dar čoveku! Iz Njega dolazi samo "postojanje" jer je On iznad toga!" Veoma je važno to kako svaka ljudska duša percipira (podsvesno) svoje "lično iskustvo Hrista" kroz koga je ušla u postojanje! Da; kako nam Gospod kroz crkvene Oce objašnjava sve stvoreno, svaki čovek u trenutku svog nastajanja sreo se sa Hristom "kroz koga sve postade", sa Njegovim blagim pogledom. To je iskustvo postanja i postojanja! Vremenom, pod teretom adamovske pale prirode i bolesti koje ona nosi u sebi, duša izgubi vid; prizme doživljaja stvarnog sveta se izopače često i čovek gubi odnos sa svojim izvorom. Pitaju onda tako mnogi i sebe i druge: "postoji li Bog"?! I upravo tu leži ozbiljan problem, a usuđujem se reći i zamka, jer ako "postoji" onda ga duša u najdubljoj podsvesti percipira kao deo materijalnog tj. ograničenog sveta kom sama pripada i ne retko možete čuti njenu dalju reakciju (reakciju duše) kada pita: "A ko je Njega stvorio"?! To sve govori i objašnjava! Iz tog svog imanentnog iskustva Hrista duša i najokorelijeg atesite zastane jer ne može da prihvati da Božije bitije postoji sa svim osobinama svega drugog što postoji!? Ona se opire tom svrstavanju neiskazanog Božijeg Bitija u bilo koju kategoriju razumljivu umom! A upravo to radimo kad kažemo da "Bog postoji"! On ne postoji! On JESTE! Kao elektrošok to nešto promeni u strukturi duha te vam Bog nije više neka ogomno "stvoreno biće" koje postoji "tamo negde", ko zna gde, već je tu sa Vama budući da On "Jeste"! Uostalom sam je sebe otkrio još sa Mojsijem kada je upravo, kako rekoh, na ove dileme dao direktan odgovor: "Ja sam onaj koji jesam". Mislim Sanja da treba da se opustite i imate poverenja u onaj lik sa ikone. Nije On neko "ko postoji". Na taj način je mnogo daleko od Vas; možda čak u Australiji! On je tu ..u srcu. Gleda Vas iz srca; iz savesti! Mnogo je važna ta platforma uverenja i stava! On JESTE! Čak i kad Vas kojekakve misli smućuju u molitvi, kad vam se čini da nemate veze sa ličnošću sa ikone ...to je privid jer i dalje stojite sa onim u kojem "jeste" i Vi i svi drugi! On nepromenljivo "JESTE" a mi POSTOJIMO onoliko koliko smo uz Istinu i Ljubav. (Ja sam pri tom poslednji koji tu reč sme da uzme u usta... ali ljudi smo pa eto, ćaskamo)
  22. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  23. Teorije zavere danas imaju alarmantno veliki broj poklonika. U stvari, ne mogu da tvrdim da tako nije bilo i ranije, ali ulaskom interneta u svaki dom, što je omogućilo svima da komuniciraju u onlajn svetu sa drugim ljudima, i da šire svoje ideje i stavove, postalo je evidentno da oko nas postoji veliki broj ljudi koji veruje u teorije zavere, i nekritički širi strah, paniku i dezinformacije. Iako bi se, možda, u prvi mah reklo da se tu radi o neobrazovanim ljudima, tužna je činjenica da ni obrazovani, čak fakultetski obrazovani, ljudi nisu „cepljeni“ protiv toga. Šta više, nastupima u javnosti visoko obrazovanih ljudi mnogi stiču utisak da u celoj priči “ima nešto”, te da u pitanju nije zavera. No, takav utisak mogu da steknu samo ljudi koji nemaju apsolutno nikakvog znanja iz nekoliko osnovnih naučnih i tehničkih disciplina. Teorija zavera ima mnogo, a neke od poznatijih su: zavere vezane za opasnosti GMO-a, zavere tajnih društava koje žele da zavladaju svetom, zavere drugih rasa koje žele da zavladaju ljudima, zavere vezane za industriju lekova i njihovo „trovanje“ ljudi vakcinama i sl. No, jedna teorija zavere kod mene ima posebno mesto jer se odnosi na moju veliku ljubav – avijaciju. Pogađate, u pitanju je teorija zavere vezana za tzv. „kemtrejlove“ (od eng. izraza „chemtrails“, što je skraćeno od „chemical trails“, i u prevodu znači „hemijski tragovi“, a ono pak dolazi kao izmenjena forma eng. izraza „contrails“, što označava kondenzacijske tragove koji uobičajeno nastaju iza aviona). Ukoliko do sada niste čuli za ovu teoriju zavere objasniću prvo o čemu se radi. Naime, u zavisnosti od toga gde živite, gotovo svakog dana možete videti komercijalne avione kako preleću preko neba. Ponekad iza njih nema nikakvih tragova, a ponekad iza njih nastaju beli tragovi koji mogu nestati kroz par sekundi ili minuta, a mogu da potraju i dugo, i da formiraju dugačke bele linije na nebu koje se, pak, ponekad šire. Ovo su kondenzacijski tragovi koji nastaju usled kondenzacije vodene pare koja se oslobađa prilikom sagorevanja goriva u motorima aviona. Oni nastaju kada je temperatura vazduha oko aviona -40 stepeni celzijusa ili hladnija. Na toj temperaturi sitne kapi kondenzovane vode se odmah smrzavaju. Kada se smrznu, one ne mogu da ispare ili da se otope, budući da je temperatura tako niska. Jedino mogu nestati ako prođu kroz proces sublimacije – što je izraz za prelazak iz čvrstog agregatnog stanja u gasovito. No, sublimacija se može desiti samo ako je vlažnost okolnog vazduha do 70%. Ukoliko je vlažnost veća, do sublimacije ne može da dođe i tada ti beli kondenzacijski tragovi ostaju dugo na nebu. Ukoliko je vlažnost vazduha vrlo niska, ti tragovi brzo nestaju. Postoji, međutim, veliki broj ljudi koji veruje da ti tragovi na nebu predstavljaju tragove otrova koji se izbacuju iz tih aviona, a sve u cilju trovanja (često samo) srBskog stanovništva. Na to se, potom, „kaleme“ priče kako je u pitanju velika zavera zapadnih sila, tajnih organizacija ili nečeg sličnog, koje za cilj imaju kontrolu i smanjenje broja stanovništva, povećanje broja bolesnih kako bi zarađivali na lekovima, pa čak to povezuju i sa GM usevima. U principu, maštovitost ne poznaje granice. Nedostatak elementarnog znanja i poznavanja nauke takođe ne poznaje granice. U tekstu koji sledi neću navoditi njihove uobičajene „argumente“ kojima nastoje dokazati kako su u pitanju otrovi koji se namerno izbacuju (kao što su „neprirodno“ širenje tragova, „mrežaste šeme“ tragova, isprekidani tragovi i sl.), ne zbog toga što ne znam kako da im razbijem te „argumente“ (jer znam odlično), nego zbog toga što bih ovoj temi želeo prići sa jedne druge strane. Ono što želim da uradim ovim tekstom jeste da postavim pitanja i da mi objasne neke stvari koje me interesuju, a koje se nameću kao potrebne za objasniti ukoliko bi prihvatili njihovu teoriju da postoji zavera trovanja iz aviona. Ova pitanja sam u kraćoj formi nedavno postavio u komentaru na jednoj objavi na FB stranici nekog domaćeg portala i, na moje veliko, ugodno iznenađenje, dobio sam veliki broj „lajkova“. Naravno, niko od teoretičara zavere nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja. Krenimo redom. I PROIZVODNJA OTROVA Ukoliko želite da ubacite otrov u avion i potom nekoga njime trujete, morate prvo da ga proizvedete. Iz ovoga proizlazi nekoliko pitanja na koje bih želeo da čujem odgovor. Prvo, ko i gde proizvodi taj otrov? Proizvodnja bilo kakvog otrova u ogromnim količinama potrebnim da bi se punili avioni zahteva veliki proizvodni kompleks. To znači da bi u proizvodnju otrova bilo uključeno na stotine, ili pak hiljade ljudi, ako uzmemo u ozbir ne samo radnike koji su direktno zaduženi za proizvodnju, nego i ostale radnike i službenike u fabrici, zatim upravljački menadžment i sl. Pored toga, retko koja fabrika danas može da proizvodi neki proizvod bez kooperanata. Ako uključimo i njih, taj broj ljudi koji bi znao za ovaj proizvodni proces iznosio bi nekoliko hiljada. Kako je onda moguće da nigde, niko ne priča o tome? Kako je moguće da niko to nije otkrio javnosti i potkrepio nekim dokazom? Fotografijom? Svedočanstvom? Ništa. Zar je zaista moguće da su svi ti ljudi potplaćeni? Ili možda zastrašeni? Pa ko bi to mogao da izvrši takav pritisak na njih kada znamo da su tajne iz američke vojske procurele u javnost (zlostavljanja u Abu Graibu, na primer), ili kada znamo da su špijunske afere najveće špijunske agencije na svetu takođe procurele u javnost? A o ovome niko ni reči da kaže. No, pretpostavimo zarad dalje priče da uspevaju u tajnosti da proizvode taj otrov. Postavlja se pitanje kakva je priroda tog otrova. Da li su u pitanju hemijski ili biološki otrovi, od kojih su ovi drugi izuzetno teški za proizvodnju ? Ovo je bitno znati iz razloga koji ćemo objasniti kasnije, kada budemo opisivali način izbacivanja otrova iz aviona. Sledeća na redu oblast iz koje proizlaze nova pitanja jeste transport. II TRANSPORT OTROVA DO AVIONA Uspeli smo, dakle, da proizvedemo otrov i sada ga moramo transportovati do aviona. Kako ćemo to uraditi? Pa, prvo što nam pada na pamet su kamioni, tj. potrebni su nam kamioni cisterne, i to veliki broj njih, kako bismo otrov dopremili do aviona. To znači da imamo još veći broj ljudi uključenih u ovu zaveru – što vozača kamiona, što radnika na utakanju i istakanju otrova, što inspektora i ljudi zaduženih za sigurnost transporta hemikalija, što ljudi koji vode prevozničke kompanije koje prevoze otrov. I opet nigde nikoga da priča o tome, da pruži nekakav materijalni dokaz. Dakle, i oni su svi potplaćeni i/ili zastrašeni? Nisu kamioni? Šta nam preostaje? Vozovi. Tu je situacija još „gora“ po teoretičare zavere, jer je mali broj avio baza povezan sa železničkom mrežom. O transportu vagonima, proverama koje prolaze i broju ljudi zaduženih za prevoz, sortiranje vagona i sl. da i ne govorimo. Jesu li i oni svi potplaćeni i/ili zastrašeni? No, hajde da pretpostavimo i da smo uspeli da transportujemo otrov do aviona, tačnije do avio baze. Šta sada? III UTAKANJE OTROVA U AVION Ovde se naša priča grana na dva dela, jer postoje dve mogućnosti za trovanje: komercijalni avioni i vojni avioni. Komercijalni avioni i aerodromi Veliki broj ljudi smatra kako nam „kemtrejlsi“ dolaze iz komercijalnih, tj. civilnih putničkih aviona. Nije ni čudo kada ih svaki dan vidimo kako tiho krstare iznad naših glava. Dakle, transportovali smo otrov do putničkog aerodroma. Šta to znači? Pa znači da opet imamo novu, veliku grupu ljudi koja taj otrov mora da primi, zatim prikači cisternu na rezervoar, natoči otrov u rezervoar i sl. Ovde, dakle, dodatno povećavamo broj ljudi koji je potplaćen i/ili zastrašen da ćuti o ovoj zaveri. Pored toga, na aerodromima radi ogroman broj ljudi, na stotine ili čak hiljade. Kolike su šanse da niko od njih ne primeti čudne cisterne koje svakodnevno dolaze na aerodrom? Znam, reći ćete da su maskirane u kamione za gorivo. No, gde oni istovaraju otrov? Znate, gorivo, ili u ovom slučaju otrov, ne možete da istovarite direktno iz kamiona cisterne u avion. Ono se mora prvo smestiti u rezervoar, a onda posebnim sistemom, ili kamionima sa pumpama dopremiti do aviona. Šta to znači? Pa još više ljudi uključenih u ovu veliku zaveru. I opet niko, nigde da progovori o tome. Ali dobro, uzmimo zarad priče da smo i u tome uspeli, i sada ostaje još jedno pitanje – gde ćemo smestiti taj otrov u avion? Pre nego odgovorimo na ovo pitanje, moramo da kažemo nešto o količini potrebnog otrova. U tu svrhu ću koristiti jedan tekst čoveka koji ovaj tehnički aspekt poznaje daleko bolje od mene, a link ka njegovom tekstu ću postaviti na kraju. Prosečna brzina komercijalnog putničkog aviona iznosi oko 850 km/h. Uzmimo da je brzina isticanja otrova iz aviona 1 l/sek (jedna litra po sekundi), što iznosi 5 puta veću brzinu od one kojom voda ističe iz česme. Ovo moramo pomnožiti sa dva (jer su tragovi uglavnom dvostruki budući da je većina komercijalnih mlažnjaka dvomotornog tipa) i dobijamo količinu od 2 l/sek otrova koji taj avion izbacuje. Uzmimo sada jedan sat leta, u kojemu će taj avion da pređe (nadam se da već pogađate) 850 kilometara. To znači da u jednom satu on mora da izbaci 7,2 tone otrova (1h = 3 600 sek; 3 600 * 2 = 7 200 kg = 7,2 t). Zaokružićemo ovaj broj na 7 tona, čisto da mi bude lakše da pišem. Gde smestiti 7 tona otrova u komercijalnom avionu? Odgovor koji će teoretičar zavere kao iz topa da izbaci jeste (opet sam siguran da već pogađate) – rezervoar za gorivo. Dobro, uzmimo sad rezervoare za gorivo na komercijalnim avionima. Za primer će nam poslužiti avion Airbus A320, avion koji se često sreće na kratkim i srednjim relacijama u komercijalnoj avijaciji. Njegov kapacitet goriva, u zavisnosti od verzije aviona, iznosi od 24 t do 30 t. Dakle, uzmimo ovu drugu brojku od 30 t goriva. Sad tu brojku smanjimo za onih 7 tona potrebnih za sat vremena trovanja i dobijamo smanjenje doleta tog aviona gotovo za trećinu. Naime, komercijalni avioni nikada ne lete do „crvenog“ i kalkulacije leta se rade tako da uvek postoji određena količina rezervnog goriva koje se neće potrošiti. Dakle, mi smo na ovom avionu smanjili njegovu količinu goriva za trećinu samo da bismo omogućili trovanje od sat vremena. Svako dodatno dotakanje otrova smanjuje ovom, ali i svakom drugom avionu, količinu goriva koju može da ponese. Uzmimo sad da smo uspeli negde da smestimo taj otrov. Sada nam ostaje glavno pitanje – kako izbaciti taj otrov? Prvi odgovor koji teoretičar zavere daje jeste – pa kroz motor. OK, ako je kroz motor, voleo bih da mi onda objasni kako motor i čitav avion preživljavaju ovaj proces?! Naime, postoji nekoliko načina da ga „ubacite“ u motor, te ću i ovde da citiram deo onog gore pomenutog teksta: „Je l’ u kompresor? Bilo bi jako zanimljivo vidjeti matematičku formulu koja opisuje promjenu u zračnoj struji unutar kompresora koja nastaje kada uleti kilogram otrova između trećeg i četvrtog stupnja kompresora! Dobro, nije u kompresor. Pa, gdje je? U komori za sagorijevanje? Da… Prije ili poslije lulice koja uvodi gorivo? Prije. Poremetit ćete maseni odnos plinova, a tako i aerodinamički profil strujanja neposredno pred paljenje? Ne. Onda poslije lulice? Da. Imate otrov koji, bez ikakvih problema, trpi izlaganje temperaturi od 1 200 stupnjeva celzijusa? Pa dobro, ne baš tu gdje je toliko vruće. Znači kod turbine, tu je malo manja temperatura, oko 1 000°C? Ne, ni tu. Pa gdje onda? Pa poslije. U ispušnoj cijevi? E, tu ga ubacuju. Osim što je temperatura i dalje visoka (700 stupnjeva), narušavate strujanje i skidate potisak aviona?” Da, 700 do 1 000 stepeni celzijusa. Koji to otrov može "preživeti" ovu temperaturu? Biološki otrovi sigurno ne mogu jer, koliko je meni poznato, ne postoji organizam koji može preživeti temperaturu od 1 000 stepeni celzijusa. O komplikovanoj i skupoj proceduri proizvodnje takvog otrova da i ne govorimo. Možda su onda, ipak, u pitanju hemijski otrovi? Kao odgovor na ovo pitanje reći ću samo da se organizovano uništavanje hemijskog oružja sistematski sprovodi spaljivanjem u pećima u kojima je temperatura - oko 1 000 stepeni celzijusa. Zaključak možete doneti sami. Ako nije kroz motor, kako onda? Drugi odgovor koji ćete dobiti jeste – kroz posebne pumpe i mlaznice na krajevima krila. Dobro, ako su posebne pumpe, ko ih je i gde instalirao na avion? Možda niste znali, ali proces proizvodnje jednog komercijalnog aviona uključuje na hiljade i hiljade ljudi. Sistem pumpi, sa dovodom otrova iz rezervoara, komponentama koje bi osiguravale struju za njihov rad i sl. zahteva ogroman posao koji se ne može uraditi „u garaži“. Da li su onda i svi ljudi koji rade na proizvodnji aviona potplaćeni i/ili zastrašeni? Već smo ustanovili da ih do sada ima na desetine hiljada, a još nismo ni pokrili sve tehničke aspekte ove (ne)mogućnosti. Nemojmo zaboraviti da se, pre svega toga, avion mora i konstruisati. Jesu li onda i svi koji su radili na konstrukciji u toj zaveri? Šta daje struju tim pumpama koje bi morale biti minimalne snage od 1 kW i težine oko 15 kg? Ne zaboravite, morate ih imati barem dve. Ovo iziskuje dodatne prerade na avionu na kojemu je svaki kilogram težine i svaki kubni centimetar prostora bitan, i na kojemu su svi sistemi duplirani radi sigurnosti. I još jedna bitna stvar. Ona cifra od 1 l otrova po sekundi bila je minimalna. Izbacivanjem 1 litre otrova po sekundi dobili biste sledeću situaciju: za jednu sekundu avion preleti 236 metara (krstareći brzinom od 850 km/h) što znači da se ovaj otrov rasprši u valjku dimenzija 236 m x 5 m prečnika. Zapremina valjka je r2xPix h i u ovom slučaju iznosi 18.526 m3. To znači litra otrova, tj. 1 dm3 raspršimo u 18.526 kubika. Da biste dobili sliku koliko je to zaista, uzmimo za primer standardni olimpijski bazen zapremine od 2 500 m3. Dakle, mi smo onu količinu od 1 litre (što vam je isto kao i dve velike konzerve piva) otrova izbacili na prostor zapremine 7 olimpijskih bazena (gruba računica). Postavlja se pitanje kakav je to otrov u pitanju, uzimajući u obzir jednu od fundamentalnih činjenica hemije da je glavni faktor u određivanju toksičnosti neke hemikalije količina. Drugim rečima, nijedna hemikalija na svetu sama po sebi nije otrovna ili neotrovna. Na to utiče više faktora, od kojih je najbitnija količina te hemikalije koja ulazi u organizam. Svaka hemikalija je otrovna u dovoljno velikoj količini, tj. svaka je bezopasna u dovoljno maloj količini. Koji je to otrov čija jedna litra predstavlja smrtnu (ili bilo kakvu drugu) opasnost u sedam olimpijskih bazena? I nemojte zaboraviti, to se odnosi samo na toksičnost u tom tragu. Što duže taj otrov boravi u vazduhu, to se više širi, tj. smanjuje svoj udeo u prostoru i, samim tim, postaje manje toksičan. Na kraju, čak i ako biste uspeli da ga strpate u komercijalni avion, ostaje činjenica da bi onda i SVI komercijalni piloti morali biti deo zavere. Isto tako i sve avio kompanije. Zemaljske ekipe za popravku i održavanje takođe. Dakle, još više ljudi koji su potplaćeni i/ili zastrašeni kako bi nas trovali. I niko, nigde da skupi hrabrosti i izađe u javnost s tim. Zar zaista verujete da je to moguće? Kao što vidite, tehnička ograničenja nas onemogućavaju da bacamo otrov iz komercijalnih aviona i zbog toga se od njih ovde i opraštamo. Da ponovimo još jednom – tehnički je NEIZVODLJIVO da se otrovi bacaju iz komercijalnih putničkih aviona. Vojni avioni i avio-baze Ako nisu komercijalni, onda su u pitanju vojni avioni, reći će svaki teoretičar zavere. Odmah da razjasnimo jednu stvar. Mnoge vojske sveta redovno koriste avio tankere koji služe da dotakanje goriva drugim vazduhoplovima (ili vazduplohovima ako ste jedan od onih) u toku leta. Možemo reći da ovde postoji tehnička mogućnost da se otrov stavi u avion i digne u vazduh. Naravno, i ovde postoji isti problem sa ogromnim brojem ljudi koji bi morali biti upućeni u to – od konstruktora aviona, preko vojnika u bazi, zemaljskih posada, mehaničara i pilota pa sve do komandanata baza. O onima iznad njih da i ne govorimo. I opet, jesu li svi oni potplaćeni i/ili zastrašeni da ćute? Ovde možemo da steknemo i predstavu o količini otrova koja bi mogla da se ponese. Naime, standardni ruski leteći tanker Iljušin Il-78 može da ponese, u zavisnosti od verzije, od 42 do 78 tona goriva u svojim rezervoarima za dotakanje u vazduhu. Međutim, uveren sam kako teoretičari zavere veruju da nas „braća Rusi“ nikada ne bi trovali. Uzmimo onda standardni američki leteći tanker McDonnell Douglas KC-10 „Extender“ koji može da ponese do 160 tona goriva za dotakanje u vazduhu. Ako uzmemo u obzir da bi gustina otrova bila jednaka gustini vode, to je onda i količina otrova koja bi mogla da se smesti u jedan takav avion. Sve ostalo vezano za tehničke aspekte sistema izbacivanja važi i ovde, pa se vratite gore na deo o komercijalnim avionima ako ste zaboravili detalje. Ovde, kao što vidimo, tehnička mogućnost postoji. Dakle, sad smo konačno seli u avion, vinuli se u vazduh i sad veselo zviždimo dok nosimo svoj ubojiti tovar prema, recimo, Belom Manastiru (Beli Manastir je grad u kojem sam odrastao i koji nalazi se na istoku Hrvatske). Ostaje nam samo jedna stvar – da istovarimo otrov na moje sugrađane. Ništa lakše, reći će teoretičari zavere. Dovešćemo avion iznad grada, pritisnuti crveno dugme i otrov će početi da pada po građanima koji ništa ne sumnjaju. Eto, sada smo objasnili kako se to može izvesti… ili nismo… Nadam se da vam se upalila lampica u glavi! Šta je ovde problem? Razmislite… Problem je sledeći – zaboravili smo na vazdušne struje. Da li ste nekada posmatrali poljoprivredni avion koji prska pesticidima polje (iznad Bukovice:) )? Ako jeste, sigurno ste primetili koliko nisko taj avion mora da leti. Sigurno ste se i pitali zašto je to tako, a oni sa barem malo grama mozga u glavi sigurno su došli do odgovora – pa mora da leti nisko, jer bi u suprotnom vetar razneo pesticide posvuda i malo ili nimalo ne bi palo na polje koje želimo da zaprašimo. Da, vetar i vazdušne struje to rade sa tekućinom koju izbacujemo iz aviona. Uzmimo u obzir da već na deset ili više metara visine vetar duva dovoljno jako da pesticide odnese na komšijinu njivu, pa se onda zapitajte kakva je situacija na 10 000 metara visine. Ili, jedan još ilustrativniji primer. Pre nekoliko godina smo na području Srbije imali žutu kišu. Nastala je kao rezultat toga što su vazdušne struje donele pesak iz Sahare koji se pomešao sa kišom i tako joj dao karakterističnu žutu boju. Čisto da znate, udaljenost Sahare od Beograda vazdušnom linijom iznosi više od 2 000 kilometara (slovima, da ne bude zabune – dve hiljade kilometara). I tu daljinu je prešao pesak, podignut sa površine Zemlje. Kao što vidite, ne postoji nikakav, i još jednom – NIKAKAV način da se kontroliše gde bi otrov izbačen sa 10 000 metara visine mogao da padne. Vi možete da pritisnete dugme iznad Belog Manastira, ali on bi mogao završiti u Kazablanki, ili pak Moskvi, u zavisnosti od jačine i smera vazdušnih struja i, kao što smo gore utvrdili, ne bi imao nikakav efekat usled smanjenja koncentracije širenjem u prostoru. Ovo je samo po sebi dovoljno za donošenje zaključka kako je ciljano trovanje iz vazduha jednostavno nemoguće. IV EFEKTI Iako smo utvrdili kako je tehnički nemoguće vršiti bilo kakvo trovanje stanovništva iz aviona, uzmimo za trenutak da je to ipak moguće, samo kako bismo naveli još jednu rupu u „argumentima“ teoretičara zavere veliku kao ona u budžetu Republike Srbije. Ona se odnosi na efekte trovanja. Naime, ukoliko trujete neko stanovništvo, onda morate imati i nekakve efekte koji se ne mogu objasniti ničim drugim, a mogu se sa velikom dozom sigurnosti pripisati promenama u sastavu vazduha/vode/zemljišta koje bi se, pak, mogle otkriti na područjima gde su primećeni "kemtrejlsi". Voleo bih, onda, da mi neko ukaže na njih. Koje su to promene u sastavu vazduha, zemljišta i vode, i koji su to efekti nastali kao posledica trovanja iz aviona? Znam, neko će reći – povećanje broja obolelih od raznih bolesti. OK, ali kakav je to onda otrov koji deluje samo na neke stanovnike, a na druge ne? Ako jednu populaciju na nekom području trujemo nekim otrovom, onda bi svi, ili barem ogromna većina te populacije, morali imati iste simptome trovanja. Kao što vidite, teorija zavere trovanja iz vazduha toliko je glupa da samo izuzetno nekritičan čovek, bez ikakvog znanja o svetu oko sebe, može da ju podržava. Kad god sretnete nekoga ko pokuša da vam „proda“ te budalaštine, postavite mu neko od ovih pitanja, ili, još bolje, prosledite mu ovaj tekst. Za kraj bih voleo da završim sa jednom pozitivnom notom, a tiče se komercijalnog vazduhoplovstva. Naime, SVE komercijalne letove možete uživo da pratite preko interneta na stranici http://www.flightradar24.com/. Kad god ugledate neki avion iznad svoje glave, bilo da ostavlja beli trag iza sebe, ili ne, otvorite ovu stranicu (ili skinite njenu aplikaciju na telefon) i pronađite o kom se avionu radi. Tu možete da vidite tip aviona, podatke o visini i brzini leta, ruti na kojoj putuje, pa čak i sliku baš tog aviona. Za sve ljubitelje avijacije ovo je mnogo zabavna stvar, a možda i u vama stvori ljubav prema ovom divnom i zanimljivom području ljudskog delovanja. Postoji mnogo stvari u svetu koje treba da nas zabrinjavaju. Avijacija nije jedna od njih. Umesto da u vama stvara nelagodu i strah, uživajte u njoj učeći iz knjiga i tekstova, posmatrajte avione na slikama i gledajte u nebo. To je jedna mala životna radost koja nam može ulepšati svakodnevicu, a ne košta ništa. Borislav MILETIĆ, FB Literatura: “Kontrolor leta za Crometeo: Kako ekonomska računica i zdrav razum pobijaju chemstrails teoriju” nalazi se na sledećem linku: http://crometeo.hr/profesionalni-pilot-za-crometeo-hr-kako…/
  24. https://www.facebook.com/dejan.mitrovic.14203/videos/10211242319748911/ https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=03&dd=11&nav_category=12&nav_id=1368121 https://www.juznasrbija.info/lat/drustvo/zbog-prikolice-mora-u-zatvor-pa-prodaje-stoku.html ... Da bi prehranio stoku i održao jedino domaćinstvo u selu 27-ogodišnji Bojan Radovanović iz Novog sela kod Kuršumlije, koristio je neregistrovanu prikolicu. Zbog ovog prekršaja sada mora na 40 dana u zatvor. Saobraćajna policija je tri puta na seoskom putu u planini zaustavljala Bojana Radovanovića jer je vozio seno za stoku neregistrovanom prikolicom. Prvi put je platio kaznu, a za druge dve mu je stigla kazna zatvora do 40 dana jer je vozio pod zabranom. - Bio sam prinuđen da hranim svoju stoku iako su mi oduzeli vozačku dozvolu, nisam imao drugog izbora, jedino da pustim krave - kaže Bojan Radovanović iz Novog Sela za TV O2. Bojan i njegova nepokretna majka jedini su stanovnici Novog Sela. Uzgajajući krave i svinje, podigao je farmu za primer, a sada je prinuđen da sve proda zbog zatvora. Kako nema ko da vodi računa o imanju, morao je da proda 70 svinja, a sada prodaje i 25 krava.
×