Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'general'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Archbishop John of Charioupolis addressing the assembly today Today, in Paris, was held an extraordinary general assembly of the Archdiocese of Russian Orthodox Churches in Western Europe, or more precisely of the diocesan governing union of Russian Orthodox associations in Western Europe. The assembly voted against the dissolution of the Archdiocese (206 voters, 15 for the dissolution, 191 against). No decision has been made regarding the jurisdictional choice. A new assembly be may held in June to choose one. An official statement is expected. https://orthodoxie.com/en/the-extraordinary-general-assembly-of-the-archdiocese-refused-the-dissolution/
  2. BEOGRAD - Portugalski general Karlos Martins Branko, koji se devedesetih godina, u vreme ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazio na strateški važnom položaju zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH (1994-1996), u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ saopštava svoja saznanja i o dešavanjima na području Srebrenice u julu 1995. Za razliku od izmišljotina plaćenih „stručnjaka“, lažnih svedoka i propagandista „nevladinih organizacija“, general Martins Branko iznosi činjenice koje su na terenu prikupljali kompetentni obaveštajni organi. Te činjenice su se službeno slivale na njegov pisaći sto u Zagrebu, gde se nalazio štab Posmatračke misije UN. Faktima koje iznosi i zaključcima koje izvodi teško je prigovoriti po bilo kojem ubedljivom osnovu. U produžetku, navodićemo stavove koji se nalaze na stranicama 201 – 206 njegovih memoara. Dakle, da ne bi bilo nedoumice, na osnovu svega viđenog i pregledanog, portugalski general iz oficirskog sastava NATO pakta, Karlos Martins Branko, izjašnjava se nedvosmisleno da se u Srebrenici nije dogodio genocid:„Da je postojao predumišljaj da se izvrši genocid, Srbi bi zatvorili enklavu tako da niko ne bi mogao da pobegne. Umesto toga, napali su iz dva pravca, sa jugoistoka i istoka, odakle su skoncentrisali svoja napadačka dejstva, ostavljajući koridore za povlačenje prema severu i zapadu (…) niti bi isplanirali prevoz sedamnaest hiljada žena, dece i ostarelih, kao što se dogodilo 12. i 13. jula, zahvaljujući čemu se skoro polovina izmeštenih domogla teritorije Federacije. Veliki broj stanovnika Srebrenice, koji su uspeli da pobegnu, našli su utočište u Srbiji, gde su zatim proveli nekoliko godina bez da ih je iko dirao. Da bi se tvrdnja o genocidu opravdala, bilo je neophodno sakriti neke nezgodne činjenice koje bi tu tezu mogle da kompromituju“. artins Branko ne poriče da je „kao posledica napada na Srebrenicu bilo mnogo mrtvih“. On dodaje da „ni posle dvadeset godina niko nije uspeo da im utvrdi tačan broj“. (Doduše, Haški tribunal jeste utvrđivao taj broj, ali kao posledica njegove neozbiljne delatnosti na tom polju sada imamo ne manje nego pet pravosnažno „utvrđenih“ cifara iz raznih predmeta, koje variraju među sobom za oko četiri hiljade žrtava, a koje navodno odražavaju broj streljanih. To samo pojačava efekat autorove opaske.) Kao što „Istorijski projekat Srebrenica“ već godinama naglašava, i Martins Branko ističe jednu bitnu činjenicu, a to je heterogenost uzroka smrti, pa ih taksativno ovako nabraja: „Uzroci smrti nastalih tokom i nakon vojnih operacija su raznoliki: borbena dejstva između dve vojske koje su se sučelile; borbe između vojnika VRS i militanata u bekstvu kojima su se pridružili civili; međusobne borbe između pripadnika ABiH; i pogubljenja ratnih zarobljenika“. Što se tiče „načina kako je nastala magična cifra od 8.000 nestalih, po prvobitnoj proceni Međunarodnog Crvenog krsta, što se u jednom trenutku pretvorilo u nedodirljivu istinu“, autor kaže da je to postalo „činjenica koju je zabranjeno poricati još pre nego što je bila utvrđena“. Pa nastavlja: „Teško onome ko bi se usudio da dovede u pitanje tu nespornu istinu. On će odmah biti izopšten i optužen za poricanje genocida. Činjenica da se 3.000 lica koja su bila proglašena za nestale našlo na spisku birača na izborima održanim u septembru 1996. nimalo nije uticala na stalno ponavljanje priče o 8.000 mrtvih. Mediji nikada nisu pokazali dovoljno radoznalosti da istraže ovu i druge očigledne nesuvislosti. Bilo je lakše besomučno ponavljati teoriju o genocidu, koju su zastupala glavna sredstva masovnog informisanja. Ali, bez obzira na uporno ponavljanje te ,istine’, vredi podsetiti se da se između medijske parole (sound bite) i istorijske činjenice nalazi veliko rastojanje“. „Koliko je zarobljenika bilo streljano, a koliko je poginulo u borbenim dejstvima?“, general Martins Branko ovde retorički postavlja jedno od najvažnijih pitanja. „Daleko smo od toga da bi imali odgovore, i rekao bih da ćemo do njih doći vrlo teško. Mnogo je lakše – i jednostavnije – pričati o genocidu“. Portugalski oficir ipak nagađa o tome koliko bi mogao da iznosi broj žrtava ratnog zločina u Srebrenici u julu 1995: „Pogubljenje od strane VRS znatnog broja muškaraca muslimana – dobro obavešteni izvori se pozivaju na 2.000 – među kojima su većina bili vojnici, u Srebrenici i okolini enklave, nesumnjivo predstavlja ratni zločin“. Cifra koju pominje Martins Branko vrlo je znakovita iz više razloga. Pre svega, zato što istu cifru pogubljenih – 2.000 – navodi i jedan drugi ne manje kompetentan izvor, Džon Šindler, američki obaveštajac u Sarajevu upravo u periodu srebreničkih dešavanja. Šindlerova procena sa sarajevske osmatračnice, koja se tačno poklapa sa Martins Brankovom sa zagrebačke – a obe su potpuno u skladu sa raspoloživim forenzičkim nalazima – izneta je u dokumentarnom filmu Ole Flijuma, „Srebrenica: izdani grad“. Pri tom, treba imati u vidu da u zamršenim situacijama kao što je ova sinteze obaveštajnih podataka koji potiču iz raznih izvora najčešće pružaju neuporedivo pouzdaniju ukupnu sliku od izveštaja izolovanih pojedinaca, čiji je uvid obično ograničen, i koji neretko nisu ni potpuno objektivni. ajzad, cifra koju solidarno sugerišu Martins Branko i Šindler, a koja na osnovu uvida u materijalne dokaze uopšte nije sporna, interesantna je iz još jednog razloga. Naime, na marginama obaveštajnih zajednica već poduže vreme uporno kruže glasine o postojanju jednog dokumenta – misterioznog pisma koje je Alija Izetbegović u proleće 1995, neposredno pre srebreničke operacije, navodno uputio Naseru Oriću – gde se potvrđuje da je još uvek na snazi ponuda inostrane intervencije, pod uslovom da se upadom VRS u Srebrenicu inscenira masovni pokolj. Ključni podatak u tom pismu jeste to da bi, prema tom navodnom dokumentu, cifra žrtava, koja bi bila adekvatna kao okidač za uključenje zainteresovanog stranog faktora, takođe iznosila već više puta pominjanih – 2.000. „Međutim“, nastavlja autor, Martins Branko, „to nije bio genocidni čin, kao što se tvrdi na mnogim mestima, pre svega u Tribunalu u Hagu, i kao argumenat koristi se u svrhu političkog prepucavanja“. Pa kao civilizovana osoba dodaje: „Uzimanje pravde u sopstvene ruke, nešto što je kulturološki svojstveno ne samo Srbima već i ostalim zajednicama u bivšoj Jugoslaviji, ne opravdava niti umanjuje težinu počinjenog dela. To je bez sumnje prekršaj Ženevskih konvencija“. Ali nakon bezbednog povlačenja u penziju, portugalski general je odlučan u tome da se stvari moraju nazivati njihovim pravim imenom: „Užasni ratni zločini moraju biti kažnjeni. Međutim, ta krivična dela niti se mogu niti bi ih trebalo brkati sa – genocidom. Kada se brkaju ratni zločini – kao što je ubijanje stotina muškaraca vojničkog uzrasta – sa genocidom, gde mora da bude utvrđeno postojanje namere da se sistematski istrebe pripadnici neke etničke zajednice, to je znak vrlo neozbiljnog ponašanja. To posebno dolazi do izražaja ako se ima u vidu da je izvršilac stavio na raspolaganje sredstva za prevoz sedamnaest hiljada izmeštenih lica, što predstavlja oko 50 odsto od ukupnog izmeštenog stanovništva“. Zatim, Martins Branko skreće pažnju na još jednu primetnu i nimalo beznačajnu „nesuvislost“ srebreničke priče, a to je da je „Tribunal osudio jedva jednog počinioca“ (u fusnoti pojašnjava da je reč o Draženu Erdemoviću, svedoku-saradniku nagrađenom smešno niskom trogodišnjom kaznom, a posle toga brojnim apanažama i beneficijama za svoje mehanički ponavljano i više nego sporno svedočenje). Portugalski autor ističe da „niko od ostalih osuđenika nije bio izveden pred sud ili kažnjen za pogubljenje ratnih zarobljenika, nego po ‘komandnoj odgovornosti’ ili za učešće u Udruženom zločinačkom poduhvatu (Joint Criminal Enterprise), što je doktrina kojom se Tribunal služi a čija je primena u kontekstu sukoba vrlo kontroverzna. Kako je moguće utvrditi da se dogodio genocid ako već dvadeset godina Tribunal nije sposoban da ustanovi koliko je žrtava ubijeno, koji je uzrok smrti i ko ih je ubio?“ Sve su to logična pitanja, mnogi bi se sa time složili. Da penzionisanje zaista vrši čudesan uticaj na buđenje kritičke savesti dokaz je i Martins Brankova podjednako tačna konstatacija da je „Tribunal zaboravio da sudi za zločine na području Srebrenice počinjene između 1992. i 1995. godine nad Srbima, usled kojih je bilo pobijeno blizu dve hiljade osoba (muškaraca, žena, dece i starijih lica), u nekim slučajevima posle raznih mučenja i divljaštava. To je najvećim delom brižljivo dokumentovano, a dželati su poznati (…) Kao što je Ričard Holbruk priznao u svojoj knjizi, Tribunal se pokazao kao dragoceno oruđe naše politike, što nam je i koristilo…“. Da, upravo tako. U nastavku, kada je već reč o genocidu, Martins Branko bez ustručavanja ističe jarki kontrast između situacije u Srebrenici u julu 1995. i već sledećeg meseca u Krajini, pod napadom hrvatskih oružanih snaga: „Događaji u Srebrenici se ne mogu niti bi se smeli brkati sa onim što se mesec dana kasnije dogodilo u Krajini, gde je hrvatska vojska izvela operaciju sistematskog ubijanja srpskog stanovništva koje nije pobeglo ili mu nije pošlo za rukom da se skloni, i to ne štedeći nikoga. Muškarci, žene, deca, ostareli, svi bez razlike bili su predmet istih svireposti, i još gorih stvari. Ta operacija je bila podrobno isplanirana i opsežno je dokumentovana, a poznata su takođe i naređenja za njeno izvođenje koja je Tuđman izdao svojim generalima, na sastanku održanom 31. jula 1995. na Brionima, pred operaciju Oluja. Događaje u Krajini Tribunal nikada nije razmatrao kao genocid. U odnosu na te događaje, zapadni mediji su se držali na obazrivom rastojanju, a njihova ćutnja je bila saučesnička i zaglušujuća“. U zaključku, Martins Branko nema dileme oko toga da događaji u Srebrenici predstavljaju perfidan plod dugotrajnog planiranja i sadejstva zainteresovanih aktera. U prilog tome navodi podatke iz knjige Ibrana Mustafića „Planirani haos“, iskaze lokalnog političara Zlatka Dukića, i izjave načelnika policije u enklavi Srebrenica tokom sukoba, Hakije Meholjića. Autor se posebno zaustavlja na znakovitom svedočanstvu tadašnjeg načelnika generalštaba ABiH, Sefera Halilovića, o tome da je Izetbegović bio doneo odluku da se „otarasi“ Srebrenice vrlo rano u igri, „ali uz izvlačenje najveće moguće političke koristi“. Uzgred, kada je reč o iskazima Meholjića i Halilovića na ovu temu, i dokazima da je događaj bio planiran dugo unapred, vredi napomenuti da je Meholjićevo čuveno svedočanstvo o Izetbegovićevoj ponudi da se dozvoli pokolj Srebreničana zauzvrat za stranu intervenciju, a Srebrenica zatim da se razmeni sa Srbima za Vogošću, smešteno u vremenski period jeseni 1993. kada se u Sarajevu održavao Bošnjački kongres. Međutim, u svojoj knjizi „Lukava strategija“[5] Sefer Halilović iznosi vrlo interesantan i do sada uglavnom nezapažen podatak da je koncept insceniranja masakra u Srebrenici, zarad sakupljanja političkih dividendi, u glavi Alije Izetbegovića i bošnjačkog rukovodstva verovatno postojao još odranije. Doduše, u vreme kada je Halilovićeva knjiga bila objavljena on se već bio politički razišao sa Izetbegovićem i zato bi njegove tvrdnje trebalo uzeti sa dozom rezerve, ali Halilović ipak iznosi da mu je još u proleće 1993. Izetbegović pominjao ponudu kojom je nekoliko meseci kasnije, krajem te godine, šokirao Meholjića i ostale članove srebreničke delegacije. Memoarska saopštenja generala Karlosa Martins Branka u vezi sa Srebrenicom predstavljaju još jednu dragocenu kockicu kojom se upotpunjuje naš uvid u taj događaj. To nisu samo zabeleške o saznanjima jednog strateški raspoređenog stranog posmatrača, već mnogo više od toga. Ujedno, preko njega, to je i ispovest struktura koje autor personifikuje, čime se u velikoj meri odgovara na važna pitanja o tome „šta su znali i kada su saznali“. Jasan podtekst Martins Brankovih memoara je to da su i autor i njemu nadređene i podređene strukture događaje pratili u realnom vremenu, da su istovremeno sa dešavanjima uglavnom bili tačno obavešteni šta ko radi i kome, i da na dubljim analitičkim nivoima oni nemaju nikakvih iluzija, a dileme još manje, o pravom karakteru i pozadini srebreničkih događaja, niti o cinično političkim ciljevima kojima su poslužili. https://www.kurir.rs/vesti/politika/2856259/portugalski-general-sokirao-zapad-u-srebrenici-nije-bilo-genocida-prava-istina-je-skroz-drugacija
  3. Brigadni general Sreto Malinović rođen je u okolini Travnika, postao vojni pilot jugoslovenskog aviona „orao“ i učestvovao u ratovima devedesetih. Čuvenu patriotsku besedu svojim pilotima održao je 24. marta 1999. uoči poletanja u odbranu od NATO agresije. Odlikovan je Medaljom časti. Pre šest godina, kako sam kaže, „okačio je kacigu o klin“. Od prošle godine, kada se pridružio „Demokratskoj stranci (DS), nosi etiketu „žutog NATO generala“. General Malinović za „Vreme“ govori o onome što pričaju i rade dva Aleksandra: ministar odbrane Vulin i predsednik Srbije Vučić. „VREME“: Kakvo je vaše mišljenje o novoj strategiji odbrane koju ovih dana pominje ministar Aleksandar Vulin? SRETO MALINOVIĆ: Izrada strateških doktrinarnih dokumenata se najavljuje iz godine u godinu, ali nikako da praktično vidimo bar deo realizacije tih zahteva koje oni sami ispostavljaju. Ne verujem da će to nešto epohalno da se razlikuje u odnosu na dosadašnja doktrinarna dokumenta. Vulin iznosi samo određene segmente koji postoje u Zakonu o obrani i Zakonu o vojsci koji zbunjuju javnost jer on to pompezno predstavlja. Formiran je radni tim u Ministarstvu odbrane za izradu tih dokumenata, ali da bi se to uradilo potrebno je da se prvo napravi strategija nacionalne bezbednosti. Hoćete da kažete da obaveza civila da budu obučeni za prvu pomoć, odbranu i zaštitu nije originalna ideja Aleksandra Vulina? Pa, to već stoji u Zakonu o odbrani i u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. To je sve već definisano. Samo on, pošto očigledno ne razume tematiku, nespretno istrčava u javnost dajući izjave koje zbunjuju građane jer je način na koji priča nedorečen i iritirajući. Kako bi zaista ze obaveze civila trebalo da izgledaju? Svi mi koji smo vojno sposobni od 18. do 65. godine smo vojni obveznici. Zavisno od potrebe države i odbrane, zakon propisuje pozivanje određenih kategorija stanovništva na obuku ili obnavljanje znanja, pre svega one koji su odslužili vojni rok i već su obučeni da rukuju nekim vrstama naoružanja ili tehnike. To je kategorija borbeno upotrebljivih, a koji nisu obuhvaćeni takozvanom aktivnom rezervom. Aktivna rezerva je zamišljena da jedan deo građana koji su odslužili vojni rok mogu da dobrovoljno sklope ugovor sa Vojskom i služe kao prvi poziv popune sastava Vojske do predviđenih formacijskih mesta i preko toga ukoliko postoje bezbednosne pretnje i izazovi. Starosna granica za vojnike je do 40 godina, za rezervne podoficire i oficire do 50, a za profesionalne nije predviđena. Međutim, ta aktivna rezerva još uvek nije zaživela. Stanovništvo koje nije služilo vojni rok, u koje spada većina žena, trebalo bi da bude obučeno za aktivnosti u domenu civilne zaštite. Dakle, držala bi se neka vrsta specijalne obuke za civile. Kako bi to izgledalo? Ne znam kakva su razmišljanja u vezi sa tom obukom. To su, jednostavno, na malo nezgrapan način prepričane obaveze građana Srbije iz Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Da li bi se to izvodilo u centrima obuke Vojske Srbije, sa kojim sredstvima bi se to realizovalo, to je za mene, u ovom trenutku, nepoznanica. Mislim da bi više trebalo da se pobrinu oko redovne obuke i opremanja profesionalnog sastava Vojske, pa tek onda da se razmišlja o ovim drugim stvarima. Osim ukoliko dotični ministar ne procenjuje da smo u grotlu neke bezbednosne pretnje. Ne čini vam se da sve ovo stanovništvu deluje kao neki blagi poziv na mobilizaciju i pripravnost? To jeste na neki način dizanje tenzije, ali, ipak, mislim da je ovo skretanje pažnje sa mnogo bitnijih pitanja koja se dešavaju u društvu i regionu. Pre svega mislim na pitanje rešavanja statusa Kosova u svetlu poziva na unutrašnji dijalog. A Vulin je odličan plejmejker za te igre bez granica koje naše državno rukovodstvo već nekoliko godina nad nama sprovodi. Iako ne gledate blagonaklono na sindikalne organizacije u vojsci, vi ste ipak podržali zahteve Vojnog sindikata na protestu ovog proleća. Zašto? Ja sam ceo život bio komandni oficir i uvek sam bio protiv bilo kakve vrste partijskog i sindikalnog organizovanja u Vojsci. Upravo zato što jedna takva vrsta organizovanja redovno dovodi do anarhije. Međutim, Vojska je do te mere, statusno i po standardima, hajde da slobodno upotrebim izraz – devastirana i ponižena, pa je prirodan refleks ljudi koji su 24 časa dnevno u gotovosti za odbranu zemlje, a pritom se bore za egzistenciju, bio da se sindikalno organizuju. Oni su vrlo korektno, kao pravi profesionalni vojnici, zajedno sa policajcima, ni njih ne smemo zaboraviti, izašli i redovno upozoravali Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vladu, državni vrh da je situacija više nego alarmantna. To je egzistencijalno pitanje. O stanju opreme da ne govorimo. To su stvari koje se nisu promenile unazad pet, šest godina sigurno. Praktično se živi na nekim rezervama od ranijih godina, to se troši i u smislu ljudstva i u smislu opreme. Već je doteralo cara do duvara. Profesionalni vojnik je spreman i za najveće napore u situacijama kada to ima neki smisao. Ali, u društvu poremećenih vrednosti u nekim javnim preduzećima čistačica ima veću platu od poručnika. Koristiti floskule da Vojska treba da deli sudbinu svoga naroda koje velike, takozvane patriote upotrebljavaju u načinu osude protesta jeste vrhunac licemerja. Voleo bih da vidim čega su se ti što izbacuju te parole odrekli deleći sudbinu sa narodom. Naprotiv, neki su prilično uvećali svoje nekretnine i svoj vozni park, pritom tvrdeći da imaju iste plate kao vojni piloti. Voleo bih da vidim pilota koji je za dve godine letačke službe napravio kuću na nekoj egzotičnoj lokaciji u Beogradu. Voleo bih da vidim pilota koji je za celu svoju službu uspeo toliko da zaima. E, sad, zamislite kako to izgleda vojniku sa 32.000 dinara primanja, koji mora da radi dodatne poslove da bi prehranio porodicu.Kad neko želi, a posebno kad to želi vlast, da izvrće činjenice, onda poseže za takvim stvarima da su uradili i ono što zdrav mozak ne može da pojmi, organizujući neko udruženje boraca koji imaju strpljenja za sva poniženja koja država čini Vojsci i njenim sindikatima. Koji prave kontraprotest štiteći ugled Vojske od samih njenih pripadnika. To je reper sa kojim je novi ministar ušao u Ministarstvo odbrane. Ono što mene brine jeste da oni koji treba da budu elita Vojske, koji su svrstani u klub generala i admirala – čiji ja nisam član jer to smatram organizovanim gubljenjem vremena – nijednim svojim gestom nisu izašli u javnost, a pritom su u svom statutu predvideli da treba da se bore za standard i status pripadnika Vojske čiji su oni elitni deo, a danas su u rezervi aktivnoj ili pasivnoj. Jesu li članovi tog kluba penzionisani generali i admirali? Da, penzionisani generali i, navodno, pukovnici, što odmah obesmišljava ime Kluba. Kao, pukovnici koji su službovali na generalskim mestima. Pa da su nešto valjali, valjda bi bili generali. To je bio način da tamo uvale Šljivančanina, pretpostavljam. Ne može da postoji klub vozača Formule 1 u kome ima 50 biciklista. Imate li informacije zbog čega šest aviona MiG-29 još nije stiglo iz Rusije, a odavno je bilo obećano? Polako već iritira ta priča o tim MiG-ovima. To traje već dve godine i manje više je korišćeno za potrebe političke kampanje, a bez jasnog određenja – šta, kada, kako i u kojim rokovima. Po mojim saznanjima, ugovor ili predugovor je potpisan krajem prošle ili početkom ove godine od kada teku rokovi za prebacivanje te avijacije u Srbiju. Sve vreme mi ne znamo u kakvom je stanju ta avijacija. Ali su odmah znali kolika je cena nečega što ne znamo šta je. To pali alarme. Kako znate koliko košta nešto kad mi ne znamo kakav će aranžman pratiti tu rusku donaciju? I tako smo, igrajući se patriotskih priča, došli dotle da su prošle bukvalno dve godine od pomena MiG-ova i proći će još najmanje godinu dana dok ti avioni na našem nebu budu viđeni. Ako uopšte budu viđeni. Jer više nisam siguran, došli smo u situaciju da nijednom zvaničniku ne možete verovati. To je strašno po stanje društva – izabrali ste ljude kojima ne možete verovati. Počinje pomalo da vređa pamet. Vi smatrate da nam je tih šest MiG-ova neophodno? Naravno. Ne samo iz odbrambenih već i ekonomskih razloga. Vojska obezbeđuje vazdušni prostor naše države za prelete civilne avijacije koje SMATSA (Kontrola letenja Srbije i Crne Gore) uredno i redovno knjiži na svoj konto preko EUROCONTROL-a (Evropski sistem upravljanja vazdušnim saobraćajem) kao da koristi privatni resurs a ne državni – nebo. To govorim u kontekstu što iz SMATSA kažu da imaju visoke plate jer im tako traži EUROCONTROL. A pilot koji čuva nebo ima manju platu od čistačice u SMATSA. To, takođe, govori kako je potpuno izvrnut sistem vrednosti u ovoj državi. I za to mi treba, pre svega, da se izborimo. Mislite da je Vlada mogla da dođe do neke povoljnije ponude za nabavku novih aviona? Prvo, ovo nisu novi avioni. Oni su 30 godina stari i trenutno su u veku upotrebe. Za koju godinu će jedan po jedan dolaziti na novi remont i produženje veka upotrebe za još 10 godina. Na ovo sam gledao kao na odlučnu popunu potreba da se očuva sposobnost ljudstva za prijem nove tehnike u neko dogledno vreme. Ali, cena koja je ispostavljena je kao da su ti MiG-ovi kupljeni novi. Da smo kupili šest novih MiG-ova, u ovoj opremi koju imamo, to bi nas koštalo oko 150 miliona evra. Ostalo bi nam još onih 35 miliona za gorivo, obuku i za kafanu imamo. A vidite, mi dobijamo nešto što ćemo remontima, setom delova i kao nekom modernizacijom koja je predviđena dovesti do nepodnošljive cene u trenutku kada su nam prazni frižideri. To iritira običnog čoveka – dajete tolike pare za krntije da se dovedu u red, a pola države živi na bureku i jogurtu. U tom kontekstu, možda bi Srbiji ekonomski isplativije bilo da se pridruži NATO-u. To je pitanje šire društvene rasprave. Ja uvek ističem da smo mi ostrvo okruženo morem u kojem plivaju ajkule. Zaplivati u tom moru nije hrabrost, nego ludost ili glupost. Mi moramo biti pragmatični. Ne treba uključivati emocije u takvu vrstu razmišljanja, analiziranja, rasprava i odluka. Činjenica je da naše državno rukovodstvo pokazuje visok stepen kukavičluka u prezentovanju ove teme javnosti, ali zato redovno vidimo u dnevnoj štampi junačke natpise o ruskom ovom, ruskom onom i isticanje rusofilstva generalno. To je potpuno nepotrebno i, pre svega, iritira region. Njihovim predizbornim patriotskim igricama kod običnog naroda stvara se jedan stepen mržnje koja još nije iživljena devedesetih godina. Da je neko nekome ostao dužan. To razmišljanje je veoma opasno jer može raspaliti novi sukob, po potrebi. A zamislite takav scenario kad smo mi opet sami na vetrometini. Videli ste ove parole povodom „Oluje“ – „nko više neće Srbe gde oni žive…“. A, gde to sad Srbi žive, a gde su živeli? To je cinično. Kada ćemo ovde videti jedan normalan civilizovan odnos pozicija – opozicija, vlast – ostatak sveta? U svom dnevniku iz ’95. povodom „Oluje“ napisali ste: „Narod koji ima ovakvu vojsku ne mora da brine za svoju budućnost – on nema budućnost!“ Da li je to zbog izostanka vojne intervencije SR Jugoslavije? Možete zamisliti sa kojom sam ja gorčinom to pisao? Ljudi koji su vodili moju jedinicu bili su ubeđeni u ono što im je predstavljeno: mi smo garant Vensovog plana, što uključuje i zaštitu svog naroda od onoga što je kasnije usledilo. I ona gledate one kolone, onu decu, traktore i čekate naređenje da krenete, a to naređenje nikad nije stiglo. Naravno, zbog tih političkih igrarija, dogovora, ne znam čega, taj narod je došao u situaciju da su oni i dan-danas Kurdi. Pa onda one velike patriote što talambašu po kafanama, pa ne daju tim izbeglicama da skrenu s auto-puta, šta su hteli, da nasele Kosovo? Jednom ko je bio Krajina, taj više neće da bude nikakva Krajina. Ima toliko teških sudbina, to je nepojmljivo. Ne može se prema tome biti hladnokrvan ako imate imalo osećaja za nekog drugog. To što se desilo mom narodu, ja sam doživeo kao da se meni lično desilo. Vaš je brat poginuo u ratu? Da. Jedan je poginuo ’92, a drugi je bio godinu dana u logoru. Tako smo prolazili u svakom ratu. Nikad nismo bili narodni heroji, ali smo umirali na nogama. Vi ste zajedno sa svojim saborcima bili na prvoj liniji odbrane od NATO agresije 1999. Kako biste se osećali kada bi Srbija pristupila tom savezu? Iznenadiće vas ako vam kažem da sam još ’90, za vreme “Pustinjske oluje”, tvrdio da treba da postanemo deo NATO. Baš zato da nam se ne bi dogodile stvari iz devedesetih. A videlo se: postajemo unipolarni svet, nestaju blokovske podele, Sovjetski Savez puca po šavovima. Naravno da sam kao mladi kapetan navukao gnev na sebe, jer smo bili indoktrinirani da smo, kao, nesvrstani. Kako da ne! Pokazali smo kako nismo umeli da se svrstamo na vreme, pa smo provukli sopstveni narod kroz golgotu. Je li to razlog da vas predstavnici sadašnje vlasti nazivaju „žutim NATO generalom“? Ne. Počelo je u tabloidima sa naslovima „Generali komanduju Demokratskom strankom“ jer sam kao gost prisustvovao izbornoj skupštini Demokratske stranke kada je Dragan Šutanovac izabran za predsednika u septembru prošle godine. Posle toga je krenuo Vulin, i to javno, na televiziji. Praktično me stavio u kontekst navodne pripreme atentata na Aleksandra Vučića kada je pronađeno ono oružje u Jajincima. Navodno, Vulin i ministar Stefanović su brana, pa kad njih srede, onda će da krenu na Vučića, a onda će Šutanovac u kafiću da skupi generale koji nisu uspeli da nas uvedu u NATO, pa će da se pojavi feneral „Sretko Malinović“, kao, ne zna mi ime. Eh, „Sretko“! Zapamtiće mi ime i te kako! Kad to gleda prost čovek, on će da zapamti tri reči: atentat i „Sretko Malinović“. Posle jedno sedam dana, tadašnji premijer je na televiziji jasno, dva-tri puta ponovio moje ime u sličnom kontekstu. Kako je Vučić mogao da mi zapamti ime, a Vulin nije? Posle toga ste direktno ušli u politiku: podržali ste Sašu Jankovića, govorili na njegovim susretima, a potom ste se, posle predsedničkih izbora i formalno učlanili u Demokratsku stranku? Zbog čega? Ja sam sa Draganom Šutanovcem sarađivao dok je on bio ministar odbrane, i one me je pozvao da kao nestranačka ličnost podržim rad stranke kao predsednik Odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije u okviru DS-a. Posle je došla predizborna kampanja gde sam ja bio predložen za jednog od govornika na konvencijama Saše Jankovića. To je prilično odjeknulo u javnosti, a ja ništa posebno nisam uradio osim što sam rekao šta mislim. Kada sam video i upoznao sjajne ljude od ličnog integriteta i shvatio da delimo slične stavove, učlanio sam se u stranku. Sada vas pominju kao jednog od mogućih kandidata za gradonačelnika Beograda. Da li ste spremni da prihvatite tu kandidaturu? I ja sam za to saznao iz medija. Niko na tu temu nije sa mnom razgovarao. Nemam informaciju da se o mojoj kandidaturi raspravljalo u Demokratskoj stranci, a ni sa potencijalnim koalicionim partnerima, mislim konkretno na pokret Saše Jankovića. Normalno je da ću se kao čovek osećati počastvovano ukoliko postoje razmišljanja da ja budem kandidat za gradonačelnika. Jer biti gradonačelnik Beograda, domaćin porodice od preko dva miliona članova, velika je čast, ali i ogromna odgovornost. S druge strane, nekome je sasvim normalno da polupismeni ljudi vode državu, vode Ministarstvo odbrane, potpuno nekvalifikovani, to nije problem, ali je problem da general bude gradonačelnik. Zato ja kažem, kako god bilo, general je spreman da prihvati odgovornost. General je spreman za Beograd, da li je Beograd spreman za generala, to je već pitanje na koje će građani dati odgovor. Ako dođe do tog pitanja. Vi odgovorno tvrdite da ako bi se od vas tražilo da budete kandidat, vi biste to prihvatili? Tako je. Ja ne želim u to da uđem baveći se demagogijom, već da vodim tim koji će biti servis građana. Da taj tim učini sve da se pomogne najugroženijim kategorijama stanovništva, da se ne razbacuje novac na jeftine kineske igračke kao što su fontane. Ili neki jarboli, za koje ne znam čemu služe, pretpostavljam za neko ugrađivanje u novčane tokove. Te stvari sigurno nisu potrebnije od vrtića ili komunalne infrastrukture grada. Predsednik Vučić je uputio poziv na unutrašnji dijalog u vezi sa rešavanjem statusa Kosova. Hoćete li se vi uključiti u taj dijalog? To je pitanje interesa naše države i pitanje statusa naših građana nealbanske nacionalnosti na Kosovu i Metohiji. Kada razmišljam kao vojnik možda nije u redu prepustiti predsedniku, kakav god da je bio, kako god da se odnosio prema nama, da neke teške odluke donese sam. Bilo ko da je na vlasti u ovakvoj političkoj situaciji, u regionu i svetu, morao bi da uradi neke nepopularne stvari po naš narod i našu državu. To je jedan aspekt. S druge strane, sve što se dešavalo prethodnih pet godina, svi ugovori, sporazumi, dogovir, sva komunikacija sa javnošću i društvom, svodilo se na monolog jednog čoveka. Što bi rekli – naručivao si muziku, piće, radio šta si hteo, e, sad, hajde da račun platimo svi. On hoće da prebaci hipoteku na ljude koji su toliko bili nipodaštavani, etiketirani na različite načine. Pogledajte šta su radili Saši Jankoviću ili Draganu Šutanovcu. Označavali su ih kao okorele kriminalce, ubice ili saučesnike u ubistvu, e, sada, dođite da razgovaramo o onome što sam se ja obavezao da ću potpisati. Kome si se obavezao, ne znam. Znam da ovde, na unutrašnjem planu, nisi nikome, bar slušajući retoriku u predizbornim kampanja. To je drugi aspekt i pitanje je koliko bi taj unutrašnji dijalog bio zaista dijalog, a koliko unutrašnji dijalog predsednika. Kako to mislite? Sam sa sobom? Ja sam negde napisao: kultna emisija „Monolog sa premijerom“ biće zamenjena serijom „Unutrašnji dijalog predsednika“. Ostalo je samo da vidimo spisak statista. Nije zdrava klima na našoj javnoj sceni, takvom su je napravili oni koji njome upravljaju. Izvolite, objasnite porodicama nestalih sa Kosova i Metohije kako će ta srpska lista čiju pobedu Marko (Đurić) proslavi uz trubače ući u vladu Ramuša Haradinaja, tvorca Žute kuće. Domaćina Žute kuće. Vidite kako surovo izgleda kada sila natera one velike patriote iz kafane da oni odrade najprljaviji posao. Slučaj helikopter Već ste izjavljivali da se vlast u slučaju pada helikoptera u martu 2015, kada je poginulo sedam ljudi, trudila da se sve završi na konstataciju da se to, prosto, desilo. Kako vi gledate na tu tragediju, istragu i presudu? Ovde je jasna jedna stvar – helikopter nije smeo biti u vazduhu. Zbog meteoroloških uslova koji su u tom trenutku vladali i bili procenjeni za taj dan. Tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić nije bio ovlašćen da naređuje jer on nije u lancu komandovanja, on je rukovodilac. Zahtevi prema Vojsci, uz ovlašćenje predsednika Republike (koje Gašić nije imao) mogu da idu preko načelnika Generalštava pa naniže. A njega su pokušali da prikažu kao nekog ko ima pravo da naredi i preskače lanac komandovanja. Svakom vojniku je tu sve jasno: naredio je nenadležan, zatim je naredio onome ko nije nadležan da podiže snage iz gotovosti. I to sve mimo znanja jedinih osoba koje su imale pravo da to narede. Zašto ti koji su imali pravo izdavanja naredbi nisu odbili zahtev ministra? Zato što nisu imali petlju. Zato što su na mestima pomoćnika za operacije oficiri sa nižim činovima od komandanata brigade. To nema nigde u svetu! Znate li vi šta znači pomoćnik za operacije? Onda, naravno, pozvao je general iz jedinice pukovnika u Operativnom centru, koji, čak i da nije pomoćnik za operacije, on je zamenik komandanta Vazduhoplovstva i on odlučuje da li će helikopter da poleti. Mogao je da pozove Sveti Petar! Ali, ono: ja i ministar, brate, mi imamo svoje lične odnose… Ta snishodljivost, to koketiranje sa političarima je i dovelo profesiju u situaciju da postane prirodno da načelnika Generalštaba pošalju da bude komandant odbrane nasipa. On se ljuti što ja to govorim, a otišao je i korak dalje – posle inauguracije postao je komandir počasne čete. To je još jedan korak niže. Na nasipu je bio komandant bataljona, a ovde je komandir čete. Radoslav ĆEBIĆ
  4. Penzionisani general Sreto Malinović gost je novog izdanja emisije "Da se ne lažemo" autora Ratka Femića na portalu Kurira. F: Dobro veče. Ja sam Ratko Femić, Vi gledate „Da se ne lažemo“. Srbija je dobila novu premijerku, Dobila je vladu sa tri nova resora i dobila je novog ministra odbrane, u stvari, to je šesti ministar odbrane od 2012. ako računamo i VD ministra odbrane Dušana Vujovića. Međutim, najveće zamerke novopostavljenom ministru Aleksandru Vulinu su to što nije služio vojsku, iako ministar odbrane i nije u obavezi da ima završenu vojnu obavezu. Mogli su se čuti i zahevi da se objave podaci iz vojnog kartona Aleksandra Vulina da bi javnost saznala, zašto ministar, vojni, nije služio vojsku, međutim u skupštinskoj raspravi, poslanik Srpske napredne stranke, Aleksandar Martinović čitao je razloga zbog čega je Zoran Živković, predsednik nova stranke, oslobođen od vojske i to je naišlo na kritike. Dakle, sa jedne strane jedne kritikujemo, a sa druge strane zahtevamo uvid u nečiju dokumentaciju. Moj večerašnji gost, sa kojim ću da razgovaram o ovoj temi i još nekim aktuelnim temama je penzionisani generaln Sreto Malinović. Gospodine Malinoviću dobrodošli u „Da se ne lažemo“. SM: Dobro veče i bolje Vas našao. RF:Dobro, zar nije objavljivanje tih razloga zbog čega je neko u ovom slučaju novopostavljeni ministar odbrane oslobođen vojske, zar to nije kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti? SM:Možda bi na to pitanje bolji odgovor dali pravnici, na neki način mislim da jeste, ali imali ste upravo kako rekoste u najavi priliku da čujete kako poslanik nabraja, čak mislim da je tu više reč o nekim nekorektnim stvarima, jer ja sticajem okolnonosti znam zbog čega gospodin Živković nije služio vojni rok, a to je zaista jedna teška saobraćajna nesreća koju je maltene jedva preživeo i to mu se vuklo, vuklo, ’ajde da kažemo godinama i tako je i došlo verovatno da nije mogao da služi vojni rok. Ako je već to tako urađeno, to je dokaz da su nekome podaci dostupni, a nekome nisu. RF: Dakle dvostruki aršini. SM: Tako je, dvostruki aršini, ljudi koji obavljaju, koji su nosioci državnih funkcija i koji mogu i imaju pravo na osnovu recimo sudskog naloga da daju određene informacije. Ovde to nije bio slučaj. E pa kad je to već tako, kad su oni samo reagovali na pitanja poslanička o tome zbog čega nije, a ne tražeći, oni su tražili samo da se kaže, a ne to oni su reagovali uvidom u nečiji karton, sad bi bilo jako korektno da se za gospodina Vulina takođe objavi šta je to zbog čega je on oglašen nesposobnim za služenje vojske. Ono što meni je u svemu tome najmanje bitno, najmanje bitno je što on nije služio vojsku da bi bio ministar, posebno sada kada je služenje vojnog roka adakta. Ali je jako bitno da neko koji je imao takav patriotski naboj i vokabular u svim onim godinama-devedesetih godina, izbegao služenje vojnog roka kad se trebao pokazati patriotizam, patriota. Dok su za to vreme, njegova generacija, moja generacija i svi mi koji smo stariji. RF: Da, dobro, dakle Vi to spočitavate, odnosno pominjete to što on nije služio vojsku više iz nekih da kažemo moralnih razloga, zato što je on to govorio, zagovarao taj neki ratoborni pristup, a nije služio vojsku,ali vidimo sa druge strane da neki ljudi zameraju to kako ministar vojske može da bude neko ko nije služio vojsku, pa kako bi bila recimo bila žena koja ne služi vojsku ili recimo u nekim zapadnim demokratijama gde je vojska profesionalna, a dodje neko za ministra odbrane civil, što je najnormalnije danas, je li standard, kakve veze to ima što on nije služio vojsku, ako je sposoban i ako će to da radi savesno. FOTO: PRINTSCREEN SM:Pa naravno, to uopšte se ne postavlja pitanje više, to je deplasirana stvar, pošto da li je neko služio vojni rok ili nije, da li može biti, to mu nije uslov da li može biti ministar, posebno ako je neko razuman, čovek koji razume ovo, a da bismo znali da li su ministri koji upravljaju ministarstvima sile, razumni, mora se ući u njihove kartone, znate, ako niste sposobni za vojnog roka, kako ste sposobni da vodite sistem koji pod oružjem drži ne znam 30-40 hiljada ljudi i kad se dodaju, ne znam, aktivne rezerve, pasivne rezerve 100 i nešto hiljada ljudi. RF: Ali dobro generale, nekada su ljudi oslobođani i zbog ravnih tabana, e sad ako neko ima ravne tabane, to ne mora da znači da ne može da vodi jedan sistem tako. SM: A naravno, ne treba tu, znate, ovo je verujte mi i u razgovoru sa ljudima koji su još uvek aktivni i posebno ljudima koji su prošli svu onu golgotu devedesetih, najveći deo njih je ovo doživeo ovo kao poniženje, upravo iz tih moralnih razloga, znate, vi ste bili ratnik iz kafane, sada ponovo raspaljujete sličnu vrstu diskusija, neko je ostao bez doma, neko bez glave, neko bez deteta, bez brata, bez sina, bez kolege, znate, i onda šta se dešava, ta navala nakrdnog patriotizma počinje da vraća te iste ljude u doba kada su isti ti gurali tu priču na osnovu koje smo mi prošli kako smo prošli. E to je ono što nije moral i o tome se zaista moralo voditi računa, ja ne znam šta je predsednik Vučić kada je Ana odlučila da on bude ministar odbrane mislio na tu temu, ali u svakom slučaju pored nekih naziva i nekih tretmana ljudi koji su organizovani kroz vojne sindikate izašli na proteste zato što je u pitanju njihova egzistencija, ovo je još jedan način da im se naruga. RF: Da, a sada kada ste rekli „Nakon što je Ana odlučila“, i čini mi se da ste onako akcentovali to „Ana odlučila“ , šta ste hteli da kažete tim gestom. SM: Znate, gospodine Ratko, Ana je odlučila isto onoliko koliko smo Vi i ja o tome imali. RF: Mislite da je neko drugi odlučivao ovaj sastav Vlade. SM: Pa znate šta, ja ipak više verujem svojim očima nego onome što mi se servira na određenim televizijama i što neko uporno pokušava, čak i ljudi starije generacije da se ponašaju na takav način da je to zaista ispod svakog kriterijuma ljudskog dostojanstva. Mi živimo u zemlji u kojoj znamo da je na sceni one man show u svim oblastima. RF: A ko upravlja tim šouom? SM: Pa premestio se sa pozicije premijera na poziciju predsednika. Ja sam negde istakao da je to način upravljanja zemljom, tipa predsednik komiteta, ono kako smo nekada to govorili, sve ja rešavam, sve odlučujem, presuđujem, dodajem, oduzimam i tako dalje, a ostali statiraju u kukuruzu. RF: Da, a da li ste spremni i da li ćete da budete spremni da priznate gospodinu Vulinu da je sposoban ministar u koliko pokaže neke rezultate, jer su kritike na njega krenule čak i pre nego što je preuzeo mandat. SM: Slušajte, nikada ne bih za nekoga ko zaista ima vidan, kvalitetan rezultat rekao ovo je on samo zato što mi se ne sviđa njegova boja kože, ne znam, frizura ili njegova diskusija. Ovde ima mnogo razloga za sumnje, a one počinju od celog njegovog radnog opusa, pođite recimo od toga kako je on radio u Kancelariji za Kosovo, ne znam kako Vi zante o tim stvarima, ono što sam čuo, ne mora značiti da je tačno, preko koga je završavao poslove na severu Kosova i ko je taj „drug Crni“ koji je ubeđivao nestišljive u tom delu naše teritorije ako je tako možemo nazvati i tako dalje. Zatim, da li je ikada provereno recimo finansijsko poslovanje te kancelarije, nije, i što je meni recimo bilo karakteristično a zbog čega sada imam jako veliki otklon prema poverenju u čoveka, ako se sećate pozicije ministra koju je do sada obavljao, ako se sećate onih centara za pomoć starima, gernotološki, ili kako već to beše kad su dodeljivana sredstva po 200 hiljada dinara tim organizacijama i ljudima koji se bave pomoću tim starim licima, pa su dodeljivana „vidi čuda“ bračnom paru, koji su otvorili prekjuče po 10 tih organizacija, i svih tih praktično 20 organizacija su dobile tu pomoć, a onda, to je nešto što zaista je, zaista vređa pamet do bola, a onda je ministar Vulin odlučio, nakon što su novinari pronašli to, odlučio da stornira tu odluku i da sredstva opredeli nekom detetu pod izgovorom „da damo nekom švrćanu novu šansu“. Dakle, švrćan bi morao da umre da ne bi otrkrivena ta vrsta malverzacije. FOTO: PRINTSCREEN RF: Da novinari nisu to iščačkali. SM: Da novinari nisu iščačkali tu vrstu malverzacije. E zato, znate, to su stvari koje duboko ljudski poverđuju, a i na stranu to što vređaju inteligenciju normalnom čoveku. E to je nešto što ja mislim da, da će se nastaviti u Ministarstvu odbarane, posebno posle najava o privatizaciji namenske, o tome kako će namensku gurati, ovo, ono. RF: Zašto sumnjate kada se pominje namenska, šta sve tu može da bude od zloupotreba? SM: Ma može mnogo toga, znate, od toga da dolaze Arapi i Rusi, sa vidi čuda nekim čudnim parama. Do toga, na koji način će to biti privatizovano. To je da se razumemo, to je potrebno, zašto, pa mi imamo ograničene potrebe i kapacitete u našim oružanim snagama da kažemo, vojsci, policiji i tako dalje. Dakle, imamo ograničene kapacitete, ograničene su i potrebe, i naša namenska industrija koja ima dosta kvalitetnih proizvoda, nema tu sumnje, mora naći načina da svoje proizvode mimo potreba države plasira i negde na strana tržišta, a to je moguće upravo ako se izvede kvalitetno ta privatizacija. Imajući u vidu kako je svo do sada kod nas rađeno, ja uvek imam zaista neku sumnju prema tome posebno kad, znate, krene ono ugradi, dogradi, jes, nije i tako dalje. A obično se prsti stave na ono što je prilično profitabilno. RF: Evo ovih dana, odnosno danas se završava mislim, ovaj sajam „Partner 2017“, i tamo ima, tamo je izloženo, izložena su ta sredstva koje razvija naša odbrambena industrija i ima jedno oružje, novo oružje koje je razvijeno i zove se „Aleksandar“. Po čemu se daju ta imena i po čemu je dobilo ime da li znate? SM: Pa to je morao dati neki poltron. Ja ne vidim zaista nijednog razloga, ja ne mogu da shvatim da je predsednik to dozvolio. Bez obzira, evo reći ću ovo da nije evo po njemu no Aleksandar Veliki, Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević, možemo izmišljati po ceo dan, ali ta vrsta asocijacije ti direktno vodi ka predsedniku Republike i glavnokomandajućem Oružanim snagama. Ja ne mogu da shvatim koliki bi to bio stepen samoljublja da na tom mestu ja prihvatm da se zove recimo avion „J23 Sreto“ ili Malinović ne bitno. Znate šta bi uradio onome ko bi se usudio samo da to pokuša da progura. Mi smo imali situaciju da dodje čovek na skarabudženo sredstvo, pripremljeno za ovaj sajam, vidi čuda Aleksandar i to su mediji, nisu baš ako vidite, mediji nisu to forsirali mnogo, zašto, pa blam ih. Verujem da je blam i predsednika, ali godi mu sujeti. RF: Ajde kad smo još ko odbrambene industrije, u Nikincima je za Dan pobede organizovana jedna parada i dosta medija je to okarakterisalo kao eto da je vojska Srbije pokazala čeličnu moć. Znam da ste nešto komentarisali tada i kako Vi ustvari vidite tu paradu? Kako ste je Vi videli? Da li je vojska Srbije pokazala čeličnu moć i da li vojska Srbije ima čeličnu moć? SM: Pa nije to pokazivala vojska Srbije ako smo malo bolje videli i svi oni koji su bili tamo, kao ja koji sam kući na ekranu to jako pažljivo gledao, imali su priliku da vide da se stvari ne dešavaju u realnom vremenu. Mnoge stvari se ne dešavaju u realnom vremenu. Dakle ima nasnimljenih, dosnimljenih, naknadno, ranije urađenih pa prikazanih u momentu kada se to dešavalo. To je ustvari bila demonstracija dostignuća koje radi naša odbrambena industrija, odnosno ovo je bilo nešto što je prezentovalo da kažemo dostignuća SDPR-a. FOTO: PRINTSCREEN RF: Firme „Jugoinport-SDPR“. SM: Tako je. Ja to obično nazivam nedovršenim projektima kojim na svaki način žele opravdati, odnosno žele opravdati ulaganja u to. I sad, oni imaju jedan interes i to je u redu, ali vojska ima svoje zahteve tehničke, i onda nemojmo da se čudimo zašto nijedno od tih sredstava nije ni u primisli bilo kojeg profesionalca koje se razume u oružje, ali ja im želim sreću da sve to razvijaju da plasiraju. RF: Dakle, mi to što smo videli tamo u Nikincima i što smo nazvali, u medijima, „Čeličnom moći vojske Srbije“ , to uopšte nisu sredstva koja su u upotrebi, odnosno, većina tih sredstava nije upotrebi u vojsci Srbije. SM: Pa naravno, samo ja kažem, odajem priznanje ljudima koji su zaista muški, kvalitetno, vojnički, pa i onim majstorima koji su obučeni u razne vrste uniformi, na raznim sredstvima odradili posao. Ipak to je složena operacija, posebno nešto što je nedorečeno i nedovršeno. RF: Dakle, trebalo je ipak samo gledati pre ljude nego sredstva koja smo videli? SM: Ja kažem uvek, i to je moje iskustvo sa takvim stvarima, uvek odajem priznanje ljudima koji zaista zdušno se trude da bar sve to prođe najbezbednije što je moguće i najkvalitetnije što je mouće kad su u pitanju oni. Tu imate recimo jednu situaciju, ta moć vojske, koja je moć vojske ako načelnik Generalštaba sedi na toj glavnoj, centralnoj bini, dok bivši načelnici Genralštaba koji su mnogo toga otpratili u onome što je prikazivano, sedeli su u nekom šatoru i gledali taj prenos iza. Dok su iza aktuelnog načelnika Generalštaba sedele starlete, kumovi, kume i tako dalje. RF: Čiji kumovi i kume? SM: Pa bilo čiji, ne bitno je, znate, aktuelnih, kumovi aktuelnih. RF: A je li to uvek tako u vojsci, je li Vi ste bili zamenik komandanta vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane je li, je li bilo kada ste vi bili aktivni na vrhuncu karijere? SM: Da Vam kažem, bilo je prikaza ovog i onog tipa, za narod, za publiku, tehnika, vežbe i tako dalje, ali nikada, ama baš nikada verujte mi nije mogao na svečanoj bini da se sresti neko kome nije tu mesto, dakle tetke, strine i ne znam, ovaj iz ove pratije, onaj iz one partije, zna se tačno koga sleduje da bude na bini i niste mogli videti da načelnik Generalštaba nije uvek uz ministra i niste mogli videti da ne sede generali tu negde iza i niste mogli videti da su penzionisani načelnici generalštabova da su negde na klupi za rezervne, sklonjeni potpuno. RF: Vi ste de penzionisanli 2011. godine, je li? SM: Dobro si rekao, ja sam se penzionisao, otišao sam po ličnom zahtevu. RF: 2011. godine, dakle, ali ipak još imate Vaših klasića u vojsci, prijatelja u vojsci, imate neke insajderske informacije, pa možete li Vi da nam otkrijete i da nam razbistrite malo tu misteriju kada će ti migovi da dođu? Kada će da dođu, odnosno koliko će da ih dođe i da li ćemo mi da ih, koliko ćemo mi da ih platimo odnosno? Jer je bilo raznih spekulacija prvo da ćemo iz Rusije da dobijemo šest, pa da ćemo iz Belorusije da dođe još nekoliko, pa da je to poklon, pa da poklon košta oko 200 hiljada evra, 200 miliona evra odnosno. SM: Znate, ta nakaradna medijska kampanja za potrebe izbora od početka vođena, dovela je u situaciju da je sve više u ovom društvu i državi postalo irelevantno. Ničemu se više ne može verovati, niti ima nešto da nas može obradovati, koliko god bila lepa vest, a da u startu verujemo da je dobra. E upravo se tako desilo i sa ovim migovima, pa ne daju prelet, pa ovo, pa ono, što nije tačno. Ima međunarodni vazdušni prostor, najavi se let kao takav, naoružan, nenaoružan, ovakav, onakav, postoje procedure, izvolite preletite vazduhom. RF: Šta je problem stvarno kako da transportujemo avione, pa ako su u letnom stanju, ako mogu da lete. SM: Pa to je ono što ja sve vreme pokušavam da razjasnim neke stvari, ljudi, kakve smo mi to avione uzeli, dobili smo poklon, prateći paket tog poklona za koji ne znamo još uvek šta je, košta 185 miliona, kako, a ne znamo šta je. Mora se obratiti pažnja, 185 miliona, Ratko, evra. Nije to, ne znam ti šta, to su ozbiljni novci posebno za našu državu, za naš sistem odbrane. Ali o čemu se tu radi, zato narod misli da je avijacija skupa igračka, zato što se ogromne pare daju na polovnjake, nije na polovnjaka, nego na aranžmane koji se sad u prva faza, druga faza, treća faza, četvrta faza i ja se uvek naježim kad vidim kako generali podigravaju nečemu, objašnjavajući uporno faze, a zjapi ogromna cifra koja se ničim ne može opravdati, ne znam da si atomsku bombu uzeo. RF: A šta bi to moglo da bude? A šta bi mogao da bude taj prateći paket? SM: Pa vidite, to su rezervni delovi, remont svih aviona i tih šest koje dobijamo na poklon, kako rekoše ili kao donaciju i ovih naših četri u nekom daljem periodu i onda modernizacija. To su oni koji su već stari preko 30 godina. Dakle, računa se da će se na njima izvršiti remont tako da će se oni po stanju produžavati, pa možete Vi babu da produžavate po stanju koliko god ali to je, po meni, jedna strateška greška kojoj se prilazi. Ti avioni su trebali što pre biti dopremljeni, dovedeni na nivo SD na kom su naši avioni, da se što pre ubace u obuku, da se obučavaju piloti jer mi tu imamo problem, da bi se oni uvrstili. O modernizaciji se može govoriti tek nakon isteka rokova na remonte. Zašto?! Znate, mi smo imali zacrtan cilj da krenemo ka nabavci novog višeborbenog aviona i ovo sam video kao odlično prelazno rešenje, da ne izgubimo na obuci, da nam ostanu sposobni piloti. RF: Dakle ipak je to dobro rešenje, da se ne gubi taj kontinuitet? SM: Da se mi razumemo, Ratko, ne treba ovde voditi polemiku, trebaju li ili ne trebaju, avioni su potrebni, a hajde sada da vidimo na koji način da se priđe toj potrebi. Ako ih već dobijamo na poklon, hajde onda da uradimo, da nas taj poklon ispadne najjeftinije moguće, a da iz toga izvučemo najveće efekte. Mi ćemo dobiti te avione koje će u narednu godinu da budu po nekim magacinima, neki delovi će im biti raznošeni nazad u Rusiju na remonte, nešto ovde, Moma Stanojlović i tako dalje, za to vreme teče starosni resurs ljudi koji to treba da iznesu, a to je i vazduhoplovni tehnički sastav. RF: Mi treba da obučimo nove kadrove, je li? SM: Tako je, a nama starosni prosek pilota je sve već i veći i prispevaju za penziju. U moje vreme je bilo pilota po tadašnjem zakonu, koji su mogli da odu u penziju sa 41, 42 godine, a nama je sada toliki prosek. E sad, uzmite dvadeset devetku koja je vrlo ozbiljan vazduhoplov, za koga treba pre svega jedna dobra obuka na ranijem tipu vazduhoplova sa koga se prelazi, recimo, bilo je na MiG-27. Sada se prave neke kombinacije i ja apelujem na moje kolege iz vazduhoplovstva da otvore četvore oči i da se ne ide glavom kroz zid i da se bira ono što može da iznese obuku na tom vazduhoplovu, sa znanjem i mogućnostima i sa zdravstvenim biltenom koji imaju. FOTO: PRINTSCREEN RF: Kakvo je stanje što se tiče helikoptera? Dakle, kupili smo dva Mi-17 koliko se sećam, je li, treba još neka dva da kupimo ili ne znam kakav je dogovor. Bilo je priče oko nekih nemačkih helikoptera. SM: Ja više stvarno ne znam, ali koliko znam već je predugovor ili ugovor za Erbasove helikoptere H145, tih 6 plus 3 ili devet helikoptera, od kojih 3 dobija MUP, a 6 vojska. To je nešto zaista novo, apsolutno novo, što se uvodi u naoružanje našeg vazduhoplovsta. E sad, ako uđete kako se krenulo u tu nabavku, opet dolazimo u jedan problem, bez obzira što ja podržavam nabavku tog helikoptera, ali ne podržavam način na koji se to radi? RF: Šta je sporno u tom načinu nabavke? SM: Odlučuje premijer da nama treba helikopter, baš H145, mimo taktičkog nosioca, to je Komanda vazduhoplovstva. RF: Ima onaj TTZ, još dok sam pratio vojsku, taktičko-tehnički zahtevi, pa po tome ide dalje, je li? SM: Tako je. Sve to ide odozdo prema gore. RF: A ne odozgo, sa samog vrha. SM: Ja sam kupio, a sad ti opravdaj sad ovo što sam ja kupio. Pa znači tu je otvoren prostor malverzacijama, gde su tenderi, gde je međunarodni tender, gde je zahtev za informacijama, gde je masa toga?! Ukoliko to nije sporazum država-država. Nije. To je država-firma. A onda, ako je država već u tome, šta se onda javljaju toliki posrednici?! E sad kad uzmete jednu stvar, to je helikopter koji ima oružja kojeg ima i što je najveća stvar, da smo navodno pojeftinili njegovu cenu, mi nećemo uzeti to njihovo naoružanje koje ide uz njega, mi ćemo da integrišemo naše. E to je ono što mene najviše plaši. Ma nemoj da integrišeš, uzmi to što uzimaš, kad uzmeš jednom kako valja, posle definiši taktičke zahteve i ono šta možeš kačiti, šta možeš dograđivati i tako dalje. Naravno, sa znanjem i odobrenjem fabrike koja je proizvela to, znate. Nije sve za karabudženje, a hvala Bogu, naša čestita firma SDPR, je spremna da skarabudži sve živo, samo da bismo stavili ruku na vojni budžet i nadoknadili na promašajima. RF: Ako SDPR radi tako dobro, dakle, razvija neka sredstva, onda kažete, spremni su sve da skarabudže. Ne znam, ako prodaju to, gde su te pare? Gde završava taj novac? SM: Možda sam ja malo i grub kada kažem te stvari, ali znate, kao vojnik koji želi da dobije sredstvo odmah u upotrebu, a ne da mi ga dovezeš, pa još dve godine čekam može li ova raketa, može li ona, može li ovo, može li top, ne može li, buši šaraf ovde, buši šaraf onde, zašto?! Da bi smo kao uštedeli 100 evra, ajde sad da karikiram stvar, a onda sve to što radim košta me 1000 evra. Pa ko je ovde, o čemu se tu radi. E sada, ako ta firma tako dobro posluje, ja sam čuo evo, Vi možete da proverite novinari ste, da je SDPR uzimao kredite da bi isplatio lične dohotke svojim radnicima, zaposlenima. Ako je to tačno, o čemu mi onda govorimo? RF: Stevan Nikčević kad je odlazio tu kaže da je na računu ostavio ne znam koliko miliona. SM: Priča se oko 100 miliona evra. RF: Da. SM: Priča se da je ostavio oko 100 miliona evra. Nešto se je taj SDPR u vremenu, okolnosti se da se razumemo promenile. RF: Nisu to neke pare da se potroše, šta ja 100 miliona, šta znaju deca šta je 100 miliona. SM: Jeste, jeste. Šta znamo mi šta je 185 miliona, ali imaćemo u regionu, imaćemo ovde, imaćemo ovde . Nećemo imati. Možda ćemo imati, ali ko će to da opslužuje. RF: Još jedna vruća tema ovih dana, a odnosi se na odnos nekih velikih sila pa i čak odnose vojne moći, Ruski humanitarni centar u Nišu, dakle ponovo je postao tema, dolazio je ovaj Brajant Hojt Ji i indirektno je rekao da to smeta politici Sjedinjenih Američkih Država, dakle šta Vi mislite, da li zaposlenima u tom centru Srbija treba da da neku vrstu diplomatskog imuniteta, diplomatskog statusa? SM: Da Vam kažem, znate zašto su Amerikanci tu pali? Normalno da ne trpe jedna kuća, a dva gospodara, znate, ispotpisivali ste sve sporazume sa NATO-om, počev od Sofe, Status snaga, Logistika i tako dalje, levo, desno. To je jedna stvar. Drugo, ako je to humanitarni centar, u čemu je onda stvar? Postoje i druge humanitarne organizacije u državi da li to znači da bi im trebalo da im damo taj status? Hajde ako državno rukovodstvo ima hrabrosti da se opredeli i jasno definiše šta hoće da tu boravi u tom centru u Nišu onda neka ga tako i definiše, ja nisam apsolutno protiv toga da se da što kaže „eksteritorijalni status“ tom humanitarnom centru, ali onda moraćete da promenite i naziv toga i najveći deo namene. Šta sve to obuhvata, pa po toj logici mogli smo dati organizaciji gospođe Nataše Kandić diplomatski imunitet. RF: A recimo, čule su se primedbe upravo ja mislim iz DS-a da bi ukoliko se da imunitet, odnosno ukoliko bi taj centar dobio neku vrstu eksteritorijalnosti, da se Amerikanci plaše da Rusi onda tu mogu da dovezu šta god, neki raketni štit, mogu čak i atomsku raketu kao da instaliraju tu, da niko neće moći da iskontroliše. Da li je to baš to tako? SM: Što bi rekli Sremci: „A možda su u šumi?“. Znate kad krene to lančano, posebno kad gledate medijski šta ko, gde, ovo, ono, levo, tamo, desno, ovaj, nema tu nikog normalnog ko bi došao tu, a da me pomisli da smo mi sluđeni. Postoje pravila igre za neke stvari, mi smo isuviše mali da bi se tu baš sudarile Amerika i Rusija ili NATO i Rusija i tako dalje. RF: Mislite da neće od toga izaći neka veća tema? SM: Naravno, naravno, ne vidim ni zašto bi. RF: Šta mislite, da li će opstati taj centar u Nišu. SM: Pa ja ne znam, vidite, ja ne znam šta se sunštinski tu iza brda valja i neumesno je i da komentarišem, ali ako je kao takav imenovan kao humanitarni centar koji će služiti za pomoć, nepogode i ne znam za šta sve, gde su se oni zaista uvek pokazali i korekno i izdašno u granicama mogućnosti i onome što im je odobreno. Odlično, i to treba gajiti i održati, naravno, oni, koji su razlozi da to bude toliko aktuelno, samo zato što Amerikanci imaju status, oni imaju status u prolazu, njihov status je u Bondstilu, da li ova država ima suverenitet nad time? Nema, ne može da odluči ovako ili onako, znači tu su dve stvari potpuno različite, a zašto se insistira na tome, to će morati u jednom trenutku gospodin Dačić jasno da kaže, ukoliko on razume to o čemu govorim. Sudeći po tome što je komentarisao SOFA sporazum i tako dalje. RF: Pa da, Dačić je govorio kao da baš nije razumeo šta znači SOFA sporazum. Dakle, Dačić je govorio o tome, o toj potrebi da bi smo možda mogli Rusima da damo neku vrstu imuniteta, ukoliko sam ja dobro razumeo. SM: Može biti, a i ne mora. Dačić nije u vlasti samo 2 godine od 90-tih godina na ovamo, šta se on ponaša kao da je pao s neba, neko je to drugi, ja ne znam, ja sam samo tu sedeo i onda je naišao neko?! RF: Taj sporazum, SOFA sporazum je potpisan u vreme kada je on bio u Vladi, bio je član Vlade. Pratim Vas inače, Vaše aktivnosti na društvenim mrežama i vi se često vraćate na ovu aferu hilikopter, gde je poginulo nekoliko građana ove zemlje i nekoliko Vaših kolega, je li. Šta je to šta Vas najviše žulja u toj aferi? FOTO: PRINTSCREEN SM: Prvo najviše me žulja što su poginule moje kolege i putnici, koje su oni otišli da preuzmu sa bebom koja je bila u kritičnom stanju i pokušaju je spasti u uslovima u kojima hilikopteri nikada u istoriji vazduhoplovstva nisu leteli. RF: To su bili ipak nemogući uslovi. SM: Nepovoljni, neka bude i da su složeni meteorološki uslovi, ali su bili nepovoljni za letenje. To je jedna stvar. Druga stvar. RF: Tada je MUP trebao, MUP je prvo bio pozvan, ali su oni kako da kažem rekli da oni taj zadatak ne mogu da izvrše. SM: MUP je tako je, MUP je odbio. Nije kaže odbio, nije znate , pa ne može uopšte da se kaže, ne postoje uslovi za izvršenje zadatka i to je profesionalni start onoga ko odlučuje o upotrebi hilikoptera, a to je komandir Teslić, te MUP-ovske eskadrile. I odajem mu priznanje. Vrlo profesionalan odgovor, i verovatno je imao probleme, ali on ima kompletnu eskadrilu i obraz i ljudski i profesionalni, znate, to je jedna stvar. S’ druge strane, krenuo je pritisak na onamo, vojsku koja je mlada za potkusuriranje svima. Mislim pritisak, to su sada pitanja komunikacije, ono što ja znam jeste da su cepani neki transkripti kojekakvih razgovora i tako dalje, levo, desno. RF: Znači ne postoji celokupna građa šta se desilo tamo? SM: Naravno da ne postoji, vidite, cinizam je, ima li goreg cinizma kada već odmah izađe i tada aktuelni premijer i kaže „Šta hoćete da kažete, da su Lončar i Gašić krivi zato što su želeli spasiti bebu?“. Molim Vas koja je to akrobacija, ne nisu krivi zato što su želeli to, krivi su zato što je beba sa sve posadom i putnicima poginula. E sada, ajde da rasčlanimo odgovornost, ko je inspirator takvih dešavanja? Ko može biti? Evo uzmite Feketić, dodam ti dete, pade dete, evo ti ga ponovo, donesi, prenesi, hilikopter. On je imidž mejker koji prave takve stvari ljudima, dovode ih u takve situacije da izgledaju smešno, onda jurenje, otmica deteta, hvata ovaj, hvata onaj ministar, ja unosim helikopter, stvara se ona situacija kod naroda kako oni brinu o narodu, radite samo svoj posao, najbolje ćete brinuti tako, ako ga dobro radite. A unošenje i iznošenje, to će raditi neko drugi, znate. Evo recimo zanimljiva stvar, ima li igde u ovome ministra Ljajića. Meni recimo taj doktor Ljajić Dževad koji je poginuo unutra, nešto mi tu. Ali neka on to objašnjava njihovoj porodici, neka se oni međusobno objašnjavaju po tom pitanju. Ovo što je činjenica, činjenica je da je ministar zdravlja inicirao taj zadatak i na kraju on nigde nije bio u tim stvarima, čoveče imaš li bar malo morala, imaš li ljudskosti. Onda nesretni ministar odbrane koji je doveden u situaciju da naređuje nenadležno nenadležnom i da posle ga dovedu u takvu situaciju da ne zna nesretnik šta da kaže, da li je bio u Kruševcu ili je bio tamo. Bio je u Kruševcu i došao je kada se hiikopter sleteo, došao je iz Kruševca i tamo tražio, i mogu i zamisliti kako se i osećao, bez obzira što ne mogu da mu oprostim to, jer on mora da ima odgovornost, on je ministar odbrane , on mora da zna kakvu odgovornost ima za ono što čini i onda preskačemo načelnika Generalštaba. RF: A sada je postao direktor BIA. SM: Pa ja mislim koliko god neko govorio ja mislim da je on kažnjen, mislim da je to kad uzmete rang ministar, kada uzmete šefove službi i tako dalje pogledajte ko je, koliko god to zvučno izgledalo. RF: Generale, jeste li svesni da kada ljudi čuju ovakav Vaš istup, pa dobro ovo i nije možda prvi put da ovako govorite, da će da kažu aha, a gde je taj general politički, zašto ste Vi ušli politiku? SM: Znate šta, svako onaj ko želi na ovoj diskusiji da me poveže sa politikom , dobiće takav jedan odgovor da mu se neće svideti. Ovde su u pitanju životi mojih kolega sa kojima sam ja godinama radio mnogo složene zadatke i nikada nismo došli u ovu situaciju kad su u pitanju životi, da se tako olako gurnu negde, bez ikakve zaštite, Vi morate zaštiti posadu i od njih i od sebe, a i od onih odozgo. RF: Ali dobro, bez obzira na to, na komentare na ovu situaciju, ali inače žustri ste u kritikama ove vlasti. Zašto ste, šta je bio vaš motiv da uđete u politiku. Zašto baš demokratska stranka, pogotovo što za Dragana Šutanovca važi eto kao, Šule uništio vojsku, topio tenkove, šta sve nije radio? SM: Da, da to je ta percepcija, Šule ovo, Šule ono, levo, desno. RF: A vidimo da su se kasnije ti tenkovi pojavili, da nije istopljen nijedan tenk. SM: Ratko da Vam kažem, najlakše je to proveriti Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, obratite se Ministarstvu šta je bilo sa tenkovima i dobićete odgovor. Ali znate stavljena je percepcija Šutanovac je topio tenkove, sve ono , politika koju vodi Ministarstvo odbarne, politika koju vodi državno rukovodstvo, ono što se donose krupne odluke koje imaju strateški odjek je pitanje komplentnog državnoga aparata, ne samo samo jednog ministra. Ministarsvo je samo operativni deo sprovođenja određenih stvari. FOTO: PRINTSCREEN RF:Niste mi odgovorili za motiv, zašto ste ušli u politiku? SM: Vidite, na kraju to je ispali i slučajno. Kada sam prošle godine, negde čini mi se da li je avgust mesec me je gospodin Šutanovac pozvao da se vidimo, popijemo kaficu i porazgovaramo i tad mi je rekao da ima nameru da se kandiduje za predsednika Demokratske stranke, ja sam se onako nasmejao i rekao: „Šta su do sad čekali“, obzirom da znam koliko su njegove menadžerske sposobnosti, da upravlja, organizuje, da vodi sistem i tako dalje, a stranka je takođe nešto što treba, na čijem čelu treba da budu dobri organizatori, koji rezumeju i politiku i dešavanja i pre svega organizaciju, a on je taj čovek koji je to i pokazao Ministarstvu i na kraju krajeva, njega su stranci proglasili najboljim ministrom ove Vlade, ne ja, ja nemam od toga ništa. Znači on me je pozvao i porazgovarao, i rekao šta, gde i bili bio voljan da mu pomognem u resoru u kome smo oba bili, on za mandat, a ja za celu karijeru. Kažem nije nikakav problem, pomoćiću sve što je moje, ako možemo pomoći da sistem odbrane, ono iz čega smo došli postane bolji, jači, da služi i na čast i na ugled i da imamo što kaže i bezbednu sadašnjost pa i budućnost, ja sam spreman u to svoje resurse da uložim. Nisam političar, nisam.. RF: A da li Vas generale, da li Vas pogađa to kad ljudi, građani ove zemlje koji možda imaju drugačiju političku orjentaciju, kada Vas politički protivnici zovu „Žuti general“, a Vi ste na primer jedan od ljudi, eto znam to jer sam inače dugo pratio dešavanja u vojsci koji je među prvima 99-te odleteo među NATO avione da se bori protiv njih, da zaštiti je li ovu zemlju, kakvu ste i zakletvu i dali, da li Vas pogađa posle svega toga to? SM: Pa znate, neumesno je da Vas premijer javno na televiziji označi kao NATO generala demokratske stranke, ne znam ovaj zutog, ovaj onog, ovaj onog i što me sadašnji, evo ako već nije izabran ili budući ministar Vulin, stavio u kontekst maltene atentata u Jajincima, tako je pričao , gde je prosečan građanin mogao da pomisli da je general neki tamo se pojavi, a onda imamo atentat i tako dalje. Mene je to i zabaljalo na neki način, povredilo je mnoge moje prijatelje, kolege, ljude koji su eto delili sa mnom neku sudbinu. Ja kao čovek, sve onošto sam radio kao vojnik, smatram da je to bila moja obaveza, nikakvo to nije to herojstvo, ni ovo, ni ono, ne gledam na sebe na takav način, ali moja jedinica i moji ljudi su učinili najbolje i najviše što su u datim okolnostima mogli i na šta sam ja ponosan, da ne spominjemo periode prethodne, naravno da ne može čoveku biti eto da kažem jednostavno da čuje te svoje ime u tom kontekstu, znate, jer kad Vas imenuju NATO generalom i još demokratska stranka, to je već rečenica koja apostrofira izdajnik i nema kud. RF: To se ovde olako etiketira. A šta kažu Vaše insajderske informacije, ko će da bude novi načelnik Generalštaba, jer general Diković je izjavio u poslednjem broju Newsweek-a da se on ne plaši smene, da si se nešto kuva, da li se kuva neka smena? SM:Da Vam kažem, ja se u principu ne bavim kadrovskim rešenjima, nego ponašanjem i radom tih kadrovskih rešenja na pozicijama na kojima jesu. Mi smo imali situaciju da dovedete načelnika Generalštaba da prvi čovek vojske bude čovek koji nikada ničim nije komandovao. Kažu on je pametan, a šta, mi smo idioti što smo bili u komandnoj liniji. Pustite Vi to, na čelo vojske mora doći vojnik koji je imao kompletan komandni lanac napredovanja. Da l’ se on zove Pera, Mika, Laza, Đokica ili ovaj ili onaj to je manje bitno i ja ću na njega posmatrati ne lično, nego nekoga ko obavlja najvišu vojničku dužnost, nekoga ko je prvi vojnik i nekoga koji daje ton kako će biti tretirana vojska. Mi sada imamo jednu situaciju, u kojoj vojska nije, ja ne znam, pa evo u istoriji koju ja pamtim kao profesionalni oficir, nikada nije bila ovako tretirana kao sada. A za to je pre svega odgovoran prvi čovek u ovoj sveri, to je načelnik Generalštaba. Političari, sportisti, znaju, ne znaju, ali ako ti saginješ glavu tamo gde ne bi smeo iz pre svega profesionalnih razloga normalno je da će oni pomisliti da to tako treba, kao što se desilo i sa helikopterom, on umesto da je odmah podneo krivičnu prijavu protiv ministra odbrane, udaljo generala Bandića sa dužnosti dok se ne reše ove stvari. Tako bi reagovao pravi, a ne kao nisam ja odavde pa, tako se bre ne ponaša pravi general, to da l’ se on plaši, pa ne mora da se plaši, čak mislim da ga neće ni smeniti evo kako god, pa oni na godinu puni pune zakonske uslove da po sili zakona ide u penziju, puni 58 godina, on je znači šezdeseto godište. Zašto bi neko pravio neke potrese u tako kratkom periodu, a nema neke posebne potrebe, naravno tu i tamo se puštaju baloni, te biće Pera, te biće Đokica, te ovaj kandidat, te onaj, pa te neki pukovnik čeka i tako dalje. Kakvo god rešenja da bude, neka bude rešenje koje će raditi na dobrobit i vojske i sistema odbrane i države. RF: Gospodine Malinoviću, hvala Vam na ovom gostovanju. SM: Hvala Vama. RF: Ovo je bilo sve za večeras, budite sa nama i sledećeg petka od 21 sat sa novim gostima i novim temama. Ratko FEMIĆ
  5. Između kompanije koja sklapa ugovore sa modelarima i vulgarno histeričnih primitivaca koji uređuju medije i potpuno izmišljaju priče o „poklonima“, „dolasku MiG-ova“ i glupostima da će „Srbija postati vojna sila“ nalazi se Uprava za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane. Na čelu ove organizacione celine nalazi se general-major prof. dr. Bojan Zrnić koji ima nezahvalan zadatak da koordinira nabavkama vojne tehnike, pregovara u ime Ministarstva odbrane i upravlja naučno-istraživačkim potencijalima vojske. Od njega smo više puta mogli da čujemo normalniju i stručniju verziju vojno-estradne dinamike koju nameću neprofesionalni mediji i politika a posebno ono što često puta izmakne iz fokusa – širu sliku. Kada za trenutak skrenemo reflektor sa dolaska MiG-ova i drugih improvizacija ostaje nekoliko izuzetnih stvari u domenu nabavke naoružanja koje je Srbija uspela da sprovede. Posle više godina, upravo zaslugom profesionalaca iz Uprave za odbrambene tehnologije, Ministarstvo odbrane je sklopilo nekoliko poslova od kojih je najinteresantniji upravo onaj sa Erbas Grupom za nabavku helikoptera H145. Nepoznato široj javnosti, u pitanju je ugovor o industrijskoj saradnji kojim je vojska obezbedila i posao civilima, rešila nekoliko svojih potreba i krenula u spasavanje poslednjih obrisa vazduhoplovno-tehničke baze u zemlji. Koja je pozadina i kakvi su detalji ugovora sa Erbasom, kada se transportuju ruski MiG-ovi, ima li nešto od toliko najavljivanih MiG-ova i PVO sistema iz Belorusije, da li se nabavlja još helikoptera Mi-17, uzimamo li transportne avione i kako će izgledati sajam „Partner 2017“ koji sutra počinje? Neka su od pitanja koja je Tango Six portal postavio generalu Zrniću. Kad se slegnu redovni ciklusi medijske histerije oni rade na „dolasku“ novog naoružanja / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Gospodine generale, finiji detalji ugovora sa Erbasom nisu toliko poznati. Na primer, malo se govori o obuci pilota i tehničkog sastava ali i o dugoročnoj priči održavanja helikoptera H145. Možete li nam reći nešto više? Mi smo insistirali da u ugovor uđe dosta veliki broj aktivnosti vezanih za obuku kako pilotskog sastava, tako i tehničkog sastava za održavanje i eksploataciju helikoptera. Što se obuke pilota tiče, planirano je da se obuči 12 pilota. I to u svim segmentima, uključujući i noćno letenje. Ono što je takođe važno, segment obuke vezan za tehnički kadar je dosta intenzivan i on će u stvari da vodi do toga da ćemo mi biti osposobljeni za takozvani I (srednji) nivo održavanja helikoptera H-145M, što je i najveći nivo za koji oni trenutno osposobljavaju kupce. Čak i nemačka vojska koja je korisnik helikoptera, nije dobila najviši, takozvani, D nivo održavanja, nego je to isključivo u ingerenciji Erbas Helikoptersa. Kroz realizaciju industrijskog paketa predviđenog ugovorom sa „Erbas Helikopters“ Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ će biti osposobljen, između ostalog, i za I nivo održavanja helikoptera H-145M. Malo ko u stručnoj javnosti veruje da sa „Momom“ možete uraditi ono što najavljujete. Da bi zavod „Moma“ prošao kroz planirani proces industrijske saradnje sa Erbasom, preduzimaju se pripremne aktivnosti. Već je objavljeno je da je Vlada Srbije otvorila jedan investicioni ciklus ka odbrambenoj industriji. Deo tog paketa jeste investicija i u vojno-remontne zavode. „Moma“ će dobiti oko 492 miliona dinara i upravo su te pare namenjene za podizanje infrastrukturnih kapaciteta „Mome“, što će omogućiti i brži i izvesniji proces sertifikacije koji je predviđen ugovorom sa Erbasom. Šta to konkretno znači? U planu je da se radi kompletno novo postrojenje za farbanje vazduhoplova svih vrsta. Zatim, obnova postrojenja za površinsku zaštitu, obnova mašinskog parka nabavkom savremenih CNC mašina i što je takođe važno, izgradnja savremene IT infrastrukture da bi se implementirao jedan moderan poslovni informacioni sistem, koji će omogućiti upravljanje i praćenje procesa remonta i proizvodnje i drugih opštih poslovnih procesa, koje „Moma“ kao de-fakto poslovni sistem mora da obavlja na jedan veoma efikasan način. Pare su već raspoložive, i računamo da će najkasnije do kraja 2018. godine, sve planirano biti završeno. Sa druge strane, već je počela razmena detaljnih informacija između „Mome“ i „Erbas helikoptersa“, na bazi čega će se Erbasov tim pripremiti za takozvani „audit“, odnosno inspekciju „Mominih“ kapaciteta, nakon čega će biti izrađen detaljan plan industrijske saradnje u odnosu na makro plan, koji je sada ugovorom definisan i na bazi tog detaljnog plana, sprovešće se zajedničke aktivnosti koje treba da omoguće nekoliko važnih ishoda. Najpre, sertifikaciju proizvodnje delova za helikopter Gazela, koje je „Moma“ već u prethodnom delu osvojio na osnovu sopstvene metodologije, a radi se o više stotina pozicija, nakon čega će se ti delovi moći isporučivati trećim licima kroz Erbasovu mrežu snabdevača. Sledeći nivo jeste da se na bazi dokumentacije koju će obezbediti „Erbas helikopters“, izvrši osvajanje proizvodnje još nekoliko bitnih pozicija delova za helikopter Gazela, koje „Moma“ nije uspeo da osvoji u prethodnom periodu, a smatramo da su bitne, pre svega zato što originalni proizvođači tih delova više nemaju interes da ih proizvode ili su čak nestali sa scene. Naša namera je zapravo bila da nabavku novih helikoptera iskoristimo pre svega da podignemo kapacitete održavanja flote postojećih helikoptera, ne samo svojih, nego i da komercijalizujemo „Momu“ kao regionalni centar, što je upravo ugovorom sa Erbasom i predviđeno. Nakon sertifikacije, promociju „Mome“ kao regionalnog centra će vršiti i Erbas i dati nam, faktički, ekskluzivitet za održavanje Gazela iz regiona, što je značajno. Ali naravno, prioritet će uvek biti naša flota helikoptera i komercijalizacija kapaciteta „Mome“ nikada nije bila sama po sebi cilj. U tom smislu, industrijski paket predviđa da kompanija „Erbas helikopters“ zvanično potvrdi kapacitete „Mome“ za najviši, D nivo održavanja vojnih helikoptera Gazela, kao i sertifikaciju za I nivo održavanja helikoptera Gazela koje su u civilnom registru. Sigurno znate da u regionu ima dosta onih koji su kupili helikoptere Gazela bilo kao vojne viškove ili iz nekog drugog izvora. Kada oni koriste svoje helikoptere u civilnom saobraćaju on ima, naravno, strožije zahteve u smislu održavanja nego što je to slučaj sa vojnim vazduhoplovima. „Moma“ će biti potpuno osposobljena da uđe u taj segment tržišta. Sve o čemu sam pričao kompletiraće su u naredne dve godine. „Pokušavamo da u celu priču uključimo i male inovativne civilne kompanije“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Šira industrijska saradnja sa Erbasom dakle ne uključuje samo vojsku? Vi ste to pratili i pisali o tome ranije. Faktički smo želeli da kroz ovaj ugovor uvedemo jedan formalni i malo više obavezujući okvir za širenje vazduhoplovno industrijske baze u Srbiji i njenu integraciju sa velikim evropskim koncernom kakav je Erbas. Tražili smo od početka da Erbas na jedan sistematičan način podstiče kompanije iz Srbije da postanu njegovi dobavljači, što je započeto „Industrijskim danom“ u septembru 2015. godine. Sada je to, kroz ovaj ugovor, dobilo neku vrstu formalizacije – Erbas se obavezao da će nastaviti da vrši tu vrstu promocije, odnosno definisanja svojih uslova šta kompanije treba da urade ne bi li postale njihovi dobavljači. Retko se dešava da Ministarstvo odbrane toliko vodi računa pri sklapanju poslova i o civilnoj industriji. To je bio plan od početka? Mi pokušavamo da gledamo malo širu sliku i interes nam je da imamo ponovo razvijenu industrijsku vazduhoplovnu bazu u Srbiji, bez preteranog opredeljivanja da li je to sad iz segmenta državnog, koji nam jeste prioritet, ili privatnog sektora. Jer kao što dobro znate, vazduhoplovna industrija je toliko kompleksna i dinamična i zato je važno da igrači budu i agilni i inovativni. Helikopteri H145, koji će doći, dramatično će promeniti kompletan koncept upotrebe ove kategorije vazduhoplova kod nas. Od održavanje preko letenja. Važno nam je da u toj mreži, industrijskoj bazi, „Moma“ bude neki centar gravitacije uz mnogo potentnih, malih inovativnih privatnih kompanija, koje će sarađivati i svi zajedno će biti u nekoj vrsti odnosa sa gigantom, kakav je Erbas. Dodao bih da paket industrijske saradnje obuhvata i obavezu Erbasa da nakon sertifikacije „Mome“ u naredne tri godine godine kupuje, za naše prilike, značajne količine delova za Gazelu. Tako da će taj napor koji ćemo uložiti u sertifikaciju imati i svoj direktan komercijalni rezultat. Delove za Gazelu će Erbas potom da koristi i distribuira, jer oni imaju svoj servisni centar u Francuskoj ali trenutno imaju i klijente po svetu prema kojima imaju obavezu podrške. „Moma“ će raditi po vrlo konkurentnim cenama u odnosu na druge i nadam se uspehu u tom delu. Kako planirate da dovedete „Momu“ do tog nivoa? Ponovo Vas vraćam na to, mnogi su skeptični. Naš plan za „Momu“ nisu samo Erbas i samo H145M i Gazela. Nastavljamo saradnju sa partnerima iz Ruske Federacije jer želimo da se u „Momi“ uspostavi i regionalni kapacitet za remont Mi-8/17 familije helikoptera. Sve to zahteva jednu drugu poziciju, po mom ličnom mišljenju, „Mome Stanojlovića“ više kao jednog poslovnog sistema, a manje kao vojne jedinice. Prosto, radi se o tome da mogućnost rada sa velikim svetskim kompanijama zahteva u najmanju ruku da ste slično efikasni i da imate na raspolaganju slične instrumente u poslovanju. Ovo praktično znači da će vrlo brzo na dnevni red doći definisanje buduće pozicije „Mome“ u sistemu odbrane. Drugim rečima, verovatno će se se proći kroz fazu vraćanja u kapacitet vojnog dohodovanja ustanove, da ima više slobode i manevra za delovanje kao tržišna organizacija i ima malo veću slobodu delovanja kada je reč o zaposlenima, što je jedan jako važan segment, koji nećemo prećutati ovde. Naime, sve što sam Vam do sada nabrojao ne može da se desi bez visokokvalifikovanih i motivisanih kadrova. To je jedan od velikih rizika i ubuduće moramo imati jedan sistem stimulisanja i nagrađivanja zaposlenih koji će raditi u visoko tehnološkim organizacijama sistema odbrane, kakve su na primer Vojnotehnički institut i „Moma Stanojlović“, koji će ih činiti poželjnim za zapošljavanje i što je još važnije – za zadržavanje u službi. Jer mi smo i u prethodnom periodu videli da smo poželjan poslodavac, ali na kratko, da bi ljudi ušli u sistem i dobili neka znanja, reference, obogatili CV i onda otišli dalje. E vidite, to se ovde ne sme desiti. Zato moramo da napravimo „Momu“ koji liči više na kompaniju, jer samo u tim uslovima ona može da ispoštuje sve ovo što je planirano. Naravno, to apsolutno ne znači da će država da pusti tu kompaniju. Ta kompanija će biti u državnom vlasništvu, za početak, pa ćemo dalje videti. Nisu nepoznati modeli privatno-javnog partnerstva kao i ulaska u kapital takve kompanije u budućnosti, od strane nekih od pomenitih velikih svetskih igrača, kao manjinskog akcionara. Ali prosto, način na koji danas postoji i što je de-fakto vojna jedinica, nije kompatibilan sa ovim što želimo da ona bude i što je, ako se bolje razmisli, konačno i potreba sistema odbrane. „Patriotizam više nije dovoljna kategorija da bi neko radio kod nas“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Zadržimo se na povećanju standarda zaposlenih, posebno najbitnijim profilima. Mi želimo da se više povede računa o kadru tehničke struke, pogotovo elektro-inženjerima, mašinskim inženjerima, informatičarima. Za njima postoji velika glad na tržištu s obzirom na privredni oporavak i mi moramo naći bolji mehanizam plaćanja takvih ljudi, koji nije standardizovan za ostatak sistema odbrane. To je ono što je poruka. Dakle, moramo da prepoznamo da tržište radne snage postoji i da je ono slobodno, da više patriotizam nije dovoljna kategorija da bi neko radio kod nas, a zna da na tržištu vredi tri, četiri puta više. Ovo o čemu pričamo nije ekskluzivno problem Srbije, to je i problem velikog broja armija u svetu koje su to rešavale na razne načine. Na primer, imamo jednu ciljnu grupu, inženjere informatike, i kažemo da ona mora biti izuzeta iz standardnog pravilnika o platama. I onda se kaže: za ovu ciljnu grupu plate su 40% veće i svi znamo zbog čega su veće. Tako se razvija pozitivna motivacija i samo na tim osnovama se može praviti održiv sistem. Da se vratimo na helikoptere. Koje pakete dodatne opreme i naoružanja uzimamo za H145M? Razumljivo je da ne mogu govoriti o detaljima, ali mogu reći da smo ugovorili neke od opcija „H Force“ paketa koji Erbas nudi. Planiramo da radimo integraciju sopstvenog naoružanja, uključujući i vođene rakete, i helikopteri će biti pripremljeni za takvu vrstu instalacija. Da li su počeli pregovori sa Belorusijom oko MiG-ova i PVO sistema koji su bili najavljivani od strane političara i medija? Sa Republikom Belorusijom je potpisan je sporazum o vojnotehničkoj saradnji. Taj sporazum je ratifikovan u našoj Skupštini, treba da bude ubrzo i potvrđen predsedničkim ukazom. Slična procedura dešava se i u Belorusiji. Čim se ratifikuju i postanu pravosnažni, sledi formiranje komiteta za vojnotehničku saradnju i njegovo inicijalno zasedanje, očekujemo da se to desi sredinom jula ove godine. U međuvremenu, bilo je nekoliko radnih sastanaka i uzajamnih poseta. Imaćemo i visoku delegaciju Državnog vojnoindustrijskog komiteta iz Belorusije na sajmu „Partner 2017“. Na stolu je do sada bilo mnogo tema koje idu od mogućnosti isporuke naoružanja do formiranja zajedničkih preduzeća i nastupa na trećim tržištima. Dakle, vrlo je veliki broj tema na stolu, a s obzirom da stvari nisu formalizovane na način kako je to predviđeno, a opet tu imamo uzajamne klauzule da samo usaglašene izjave mogu da idu u javnost, ja ne mogu da vam govorim o detaljima. Ali mogu da naznačim da, recimo, jedna od oblasti od koje mi očekujemo da zaista dođe do vrlo značajne saradnje u industrijskom smislu, a onda da to rezultira opremanjem jedinica Vojske Srbije i drugih je oblast optike i optoelektronike. Beloruska preduzeća u tom segmentu su vrlo napredna i to nam je izuzetno interesantno. „Faza 3 modernizacije MiG-ova tek treba da dođe na dnevni red“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Kada stižu MiG-ovi iz Rusije? Sad smo u fazi da su sve neophodne procedure, koje su morale da se sprovedu u državnoj administraciji u Ruskoj Federaciji, završene i mi smo sada u operativnoj fazi sprovođenja dolaska ovih letelica, tačnije regulisanja načina transporta. Tražimo optimalan model transporta u pogledu cene i rokova. Dakle medijske priče o tome da Bugari ili Rumuni zabranjuju prelet nisu tačne? Ne, ne. Pojedini mediji su tako preneli tu vest ali to zaista ne bih komentarisao. Precizno sam Vam rekao šta smo sve uradili i kako se takva vrsta isporuke obavlja. Treća faza modernizacije MiG-ova iz Rusije je i dalje u fazi planiranja, dakle još ništa konkretno nije dogovoreno? Sad smo fokusirani da što pre počne realizacija Faze 1, predeksportna priprema i dovođenje aviona na ICAO standard, kao i da ugovor sa MiG-om za Fazu 2 takođe što pre počne da se implementira. On se odnosi na remont i na prelazak na održavanje po stanju naša 4 aviona, odnosno i dodatnih 6, kako budu stizali na red. Dakle Faze 1 i 2 su nam sada u fokusu i one se u stvari paralelno odvijaju. Faza 3 koja podrazumeva dublju modernizaciju doći će na dnevni red nakon toga. Da li će drugi An-26 otići na remont? Nije u planu da ide na remont. Ovaj koji je nedavno remontovan dovoljan je za trenutne potrebe Vojske Srbije. Imamo naravno potrebu i da ojačamo transportne kapacitete u smislu povećanog nivoa ambicija za učešće u mirovnim operacijama, i u tom smislu se trenutno razmatraju i neke druge opcije. Da li će RV i PVO dobijati još transportnih helikoptera Mi-17? Prema planu opremanja Vojske Srbije u kategoriji srednjih transportnih helikoptera, predviđeno je opremanje klasom Mi-17 helikoptera i to je konačna odluka. Pored ova dva helikoptera koja su već nabavljena opremaćemo se dodatnim helikopterima te klase, ali ne sigurno u toku ove godine. Dakle to nije prioritet s obzirom da smo sa isporukom ova dva značajno dobili na povećanju kapaciteta. Ali ta linija će se nastaviti čim se dodatno konsolidujemo finansijski. Imamo Erbasov projekat, imamo MiG-29 projekat, imamo dosta drugih potreba, pre svega u sferi telekomunikacione opreme, moramo biti racionalni u opremanju. „Pegaz nije otkazan“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Dokle se stiglo sa PASARS-om 16? PASARS 16 je jedan od primera sistema čiji razvoj brzo napreduje. Javnost je videla uživo gađanje tim sistemom sa vrlo dobrim efektima i preciznošću na vežbi „Čelik“, a mi nastavljamo sa daljim razvojem sistema. I na sajmu „Partner“ će stručna javnost moći da vidi sistem sa mnogo više detalja. Ono što se paralelno radi sa razvojem platforme je njena integracija sa osmatračko-akvizicijskim radarom „Žirafa“ i to na novoj komunikacionoj osnovi. Pored toga, sledeća evolucija je i sama modernizacija Žirafe, jer performanse PASARS-a će biti značajno uslovljene performansama samog osmatračkog-akvizicijskog radara. Treći segment je razvoj raketnog naoružanja. Dakle, postoji na platformi mesto na kome će biti ugrađeno raketno naoružanje, rakete zemlja-vazduh. Ta raketa se trenutno razvija u VTI-u. Njena osnova je jedna vazduhoplovna raketa, ali će potpuno biti modernizovana glava za samovođenje i biće nov raketni motor, čime će se ići na domete oko 12 km kose daljine i 8 km visine. Kada se sve ovo završi, PASARS će biti potpun takozvani sistem sistema, što će omogućiti daleko veći stepen preživljavanja jedinica kopnene vojske na maršu, jer će im obezbediti blisku PVO zaštitu. I u sekundarnoj ulozi, za dejstvo topom 40mm po ciljevima na kopnu, PASARS će biti veoma efikasan. Tango Six portal je prvi objavio vest o nabavci radara AN/TPS-70 iz Slovenije. Znamo da su oni stigli, da li su ušli u upotrebu? Dva radara TPS-70 su isporučena. Jedan od njih je u operativnom radu. Drugi je u proceduri da bude remontovan. Verovatno je to jedna od najboljih kupovina koje smo izvršili u zadnje vreme sa aspekta cena-efekti. Mi sada imamo jednu dosta moćnu senzorsku mrežu radara velikog dometa i kad se to uzme u obzir zajedno u jednom integrisanom radu sa modernizovanim radarima P serije iz sistema PVO, možemo zaključiti da raspolažemo veoma pristojnim sistemom vazdušnog osmatranja i javljanja, koji će se dodatno unaprediti izgradnjom i posedanjem novih radarskih položaja. Možete li da potvrdite ili demantujete da je „Pegaz“ otkazan? Projekat „Pegaz“ nije obustavljen, već je samo trenutno izgubio prioritet, pošto isti sektor VTI-a treba konačno da završi razvoj bespilotne letelice „Vrabac“. Dakle fokus VTI je na završetku razvoja bespilotne letelice „Vrabac“, jer će neka rešenja, pre svega sistem navođenja, biti osnova i za „Pegaz“. U međuvremenu, raspoloživi deo tima za razvoj „Pegaza“ dobio je zadatak da analizira mogućnost naoružavanja, to jest da „Pegaz“ postane borbena bespilotna letelica i tu je, s obzirom na to da može da ponese 40 kg tereta, analiza pokazala da to za sada može da se izvrši kroz jednu integraciju protivoklopnih raketa vazduh-zemlja. Predloženo rešenje je prezentovano i nekim potencijalnim stranim korisnicima koji su pokazali interes za zajednički razvoj. „Retko ko je poslednjih godina otišao iz VTI-a zato što je bio nezadovoljan tipom posla, radnim uslovima, atmosferom i slično.“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Vojnotehnički institut ima nikad više posla i svi se slažu da je neodrživo da postoji kao isključivo vojna jedinica. Hoće li se to konačno rešiti? Na sličan način, kao što smo prepoznali da ambicije za „Momu“, ne mogu biti realizovane bez ljudskih resursa na vrlo sličan način mora da pristupamo i Vojnotehničkom institutu, a imajući u vidu veoma ambiciozan plan sopstvenog razvoja sredstava NVO. Tražimo da se napravi jedan novi okvir za stimulisanje kadra, jer smo utvrdili da na primer, više konkursi za prijem nisu potrebni ako ne izmenimo statusne ishode. Ili nemamo adekvatan odziv, ili ako imamo odziv, onda nemamo zadržavanje tih kadrova u VTI-u. Prosečno zadržavanje mladih elektro-inženjera u VTI-u je od jedne do tri godine. Od lica koja smo primili u tim pokušajima kadrovske obnove pre pet-šest godina, retko ko je ostao da radi u VTI-u. Slična stvar je, do duše, ne tako drastična, sa mašinskim inženjerima i inženjerima u oblasti tehnologije materijala. Imajući u vidu visoku prosečnu starost zaposlenih u VTI-u, jasno je da je neko poslednje vreme da se napravi jedan potpuno novi pristup tome i da se kaže da nisu baš svi profili kadra jednako raspoloživi i da se ne može jednim unificiranim pristupom sistemu plata i primanja rešiti taj problem. Retko ko je poslednjih godina otišao iz VTI-a zato što je bio nezadovoljan tipom posla, radnim uslovima, atmosferom i slično. Težišni razlog je isključivo bila nedovoljna motivacija usled nivoa plata. Zato smo sada razradili jedan predlog da se to znatno popravi, ali ne da bude linearno, već da se pre svega poprave plate početnih istraživačkih zvanja. Takođe, predlog predviđa i dodatne stimulacije istraživača prema performansama, neki će, prirodno, primati osnovu platu, neki uvećanu, u zavisnosti od doprinosa koje daje razvoju sredstava naoružanja, dakle nagrađivanje prema rezultatu, ne prema nivou napora. Sutra počinje „Partner 2017“, koje će kompanije iz vazduhoplovne industrije biti prisutne? Od trenutno prijavljenih 124 izlagača, što je rekordan broj, mogu da spomenem nekoliko inostranih kompanija koje imaju biznis u vazduhoplovstvu,a veliki su i prepoznatljivi. Prva je svakako Erbas. Druga je „CETC“, kineska kompanija koja proizvodi široku paletu savremene avionike. Zatim tu su kompanije „Scandinavian Avionics“ iz Danske i Česka „Letečka Servisni“ iz Češke koje su sistem integratori u oblasti vazduhoplovnih platformi. Biće i jedna kompanija koja je specijalizovana za vazduhoplovne komunikacije „Sonic Comunication“ iz Velike Britanije. Tu je i „Beatronics Supply“, koja je trgovačka kompanija, ali zastupa poznate proizvođače avio opreme. Tu su naravno i domaće kompanije iz vazduhoplovnog sektora: „Utva“, „Prva petoletka“, „Teleoptik žiroskopi“, „Evrokomerc“, „Pneumatic Flex“ i drugi. Biće i „Orao“ iz Bijeljine. I konačno vojne institucije koje rade u vazduhoplovnom segmentu: VTI, TOC, VZ „Moma“. Petar VOJINOVIĆ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...