Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'film'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. U Sarajevu će se 6. aprila otvoriti muzej "Valter brani Sarajevo", inspirisan legendarnim filmom Fahrudina Šibe Krvavca. Muzej će se nalaziti u ulici Džentića Čikma, iza pijace Markale. To je mala poslovna zgrada u vlasništvu "Filmskog centra Sarajevo" (FCS). Sam prostor ima istorijski značaj za domaću kinematografiju, jer su se tu nekada nalazile velike producentske kuće "Bosna film" i "Sutjeska film". Režiser, filmski producent i direktor FCS Jasmin Duraković idejni je tvorac i pokretač ovog projekta, a za Buka magazin pobliže objašnjava detalje vezane za muzej. "Radi se scenografskom muzeju. Tu su elementi muzeja voštanih figura, rekvizita, zvučna kulisa, multimedija. Planiramo da radimo i digitalne aplikacije muzeja, geomaping lokacija na kojima je sniman film i turu Valter brani Sarajevo. Dakle, filmski muzej u pravom smislu te riječi", kazao je Duraković. On je prije nešto više od godinu dana imenovan za direktora FCS-a. U tom trenutku, bilo je to potpuno raspadnuto javno preduzeće sa ogromnim dugovanjima, radnicima koji nisu dobili plate više od tri godine, isključenom strujom, vodom i grijanjem. "Krenuli smo sanaciju stanja u firmi i sada, nakon godinu dana, mogu da kažem da smo u tome uspjeli. Sretne okolnosti za ovaj projekat su bile činjenice da je Fimski centar Sarajevo vlasnik prava na ovaj film, da je registriran i za muzejsku djetnost i da je imao prostor u centru Sarajeva podesan za jedan ovakav projekat. Ideju smo razvijali preko 6 mjeseci, a oko Nove godine, nakon što smo uspješno završili godinu, sanirali smo dugove i ostvarili određenu dobit, te ušli u realizaciju ovoga projekta. Moram da naglasim da je FCS takav rezultat ponajviše ostvario zahvaljujući svojim aktivnostima na tržištu", objasnio je Duraković. Projekat je započeo i najvećim dijelom finansirao FCS, a u završnoj fazi za podršku projektu javili su se Grad Sarajevo i Tuiristička zajednica Kantona Sarajevo. "Mislim da je ovaj projekat značajan za Sarajevo i BiH. On ima kulturološki značaj, održava kulturu sjećanja na vrijeme antifašizma u Drugom svjetskom ratu, ali i brine o velikim imenima i djelima naše kulturne i umjetničke prošlosti. S druge strane, može imati i turistički potencijal, te pokazuje da kulturna baština nije mrtva stvar, nego da može imati i tržišnu i ekonomsku vrijednost. Inače, smatram da je veza između filmske industrije i turizma poptuno logična i da ta veza može puno značiti za razvoj kreativne industrije na ovim prostorima", naglasio je naš sagovornik. Krvavac je među najvećim ex-Yu režiserima Durakovića je početkom devedesetih godina kao mladog novinara, negdje pred sami rat, pozvao pisac Midhat Ajanović da učestvuje kao filmski kritičar u anketi o najboljim domaćim filmovima svih vremena. "Kako je tada, za razliku od današnjeg vremena, bilo sasvim dovoljno ljudi od pera u BiH koji su pisali o filmu, čitava stvar je imala i te kako smisla. Rezultate ankete je objavila "Nedjelja", prestižno sedmično izdanje u okviru "Oslobođenja", što je akciji dalo na značaju. Prvi film na toj listi bio je film "Sjećaš li se Dolly Bell", što nije bilo ni za koga iznenađenje, jer Kusturica je već bio dobitnik svih velikih svjetskih nagrada i neki od njegovih filmova morao je pobijediti. Međutim, drugo mjesto za film "Most" Hajrudina Šibe Krvavca bilo je iznenađenje za ovdašnju javnost. Osim za nas koji smo glasali za taj film", prisjetio se Duraković i dodao da su u to vrijeme u Sarajevu neki drugi autori bili na puno većoj cijeni, koji su radili tzv. ozbiljne umjetničke filmove, a Fahrudin Krvavec je snimao žanrovski vrlo određene akcione trilere. Duraković je mišljenja da zbog toga Krvavca njegova generacija nije smatrala ozbiljnim filmskim autorom. "U tom smislu je anketa koju su inicirali Ajanović i Gordan Bobinac bila prekretnička, a i ja sam, kao jedan od onih koji je dao svoj glas za Šibine filmove, osjećao kako se radi važna stvar za tretman tog autora. U to vrijeme sam puno o njemu pisao, a i termin "partizanski vestern", uz koji se danas vežu njegovi filmovi, došao je od te naše grupe koja je Šibu tada proglasila jednim od najvećih filmskih autora u BiH uopće. Ako Hajrudina Krvavca gledamo kroz prizmu tzv. teorije autora koji su promovirali veliki francuski kritičari i sinaeasti Francois Triffaut i Jean-Luc Godard, onda je on možda naš najveći filmski autor. Stil, jezik, žanr, kanon, teme, junaci, dijalozi – u svemu je pokazao autorsku dosljednost koja velike reditelje čini istinskim autorima", naglasio je Duraković. Ovaj filmadžija imao je priliku da prije rata upozna glumca koji je tumačio glavni lik fima "Valter brani Sarajevo", Batu Živojinovića, i tada je spoznao da se radi o velikom umjetniku i čovjeku. U neku ruku, ovaj film je spojnica između Srbije i BiH jer najveći srbijanski glumac glavni je lik u jednom od najboljih bh. filmova svih vremena. "Ne znam koliko jedan muzej može doprinijeti normalizaciji odnosa dvije države, ali je činjenica da ovaj film spaja ljude iz ove dvije danas samostalne države, a nekad ljude iz iste zemlje. Producent filma je bio "Bosna film", reditelj Hajrudin Šiba Kravac, a većina glavnih glumaca iz Srbije. Zato su ljudi iz BiH i Srbije, ali i čitavog prostora bivše Jugoslavije, duhovno i emotivno vezani za ovaj film. Na neki način, taj film je dio našeg kolektivnog pamćenja i kulturnog identiteta. Po meni treba tako i da ostane. Na otvaranje dolazi puno filmskih radnika iz svih centara bivše Jugoslavije, kao i članovi porodica nekih od glavnih aktera filma. Dobro su došli i čast nam je da budu tu sa nama prilikom otvaranja", kazao je Duraković. BiH film u nezavidnom položaju Direktor FCS-a tvrdi da je stanje bh.. kinematografije jako loše, jer nemamo velike produkcije, te da je zakonski to jako neuređena oblast. "Medijsko okruženje, i javne i privatne tv stanice, je ignorantsko i vrlo često neprijateljsko prema domaćoj kinematografiji. To je bio i glavni razlog zašto sam pristao da budem direktor Filmskog centra Sarajevo. Cilj nam je da kroz ovu instituciju javno zagovaramo novi zakon o kinematografiji donošenjem Uredbe o poticajima investicijama stranih fimskih producenta u BiH i druge mjere koje će doprinijeti poboljšanju stanja u filmskoj industriji BiH. Teško ide, jer kod političara imamo jedan potpuni autizam kad je kultura i umjetnost u pitanju", sa žaljenjem je zaključio Duraković. Ipak, on vjeruje da bh. kinematografija ima budućnost. "Ovo je zemlja talentiranih autora, ima dobre priče o sebi i u sebi. Glupa je zemlja i političari u njoj koji to ne vide i ne žele da koriste za opće dobro, pa čak i za svoje političke ciljeve", kazao je Duraković na kraju razgovora. Ernest BUČINSKI
  2. Manastir Hamatoura u Libanu je jedan od najcuvenijih manastira Antiohijske Patrijarsije. Ove godine BBC snimilo je dokumentarni kratak film (22minuta) o ovom manastiru. Na arapskom, titlovi na engleskom.
  3. Film u čast 30 godina od obnove monasakog zivota u Kijevskoj Lavri, 1030 godina od Krstenja Kijevske Rusije i 1035 godina od rođenja Prepodobnog Antonija Kijevopecerskog, osnivaca monaskog zivota u Rusiji.
  4. Marija Terezija - TV film (2017) istorijski, životopisni, oba dijela, (na češkom jeziku) koprodukcijia Češka, Slovačka, Austrija, Madjarska, 1. i 2. dio, trajanje 200 minuta https://www.csfd.cz/film/485135-marie-terezie/prehled/
  5. Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat - nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za parastos; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke. Vasilijeva fotografija iz tog perioda
  6. Prvo, ne bi me čudilo da je ovaj film već odavno poznat ovdašnjoj populaciji i da ste već pisali o njemu. Ipak, s obzirom da me je podstakao na razmišljanje više od bilo čega drugog u poslednje vreme, imam potrebu da otvorim temu i nadam se čujem vaša razmišljanja. O čemu se radi ? Pre neke tri nedelje drugar mi pošalje link i kaže da pogledam film jer bih ga mogao iskoristiti u nastavi. Nije mi se baš gledalo pa sam samo preleteo preko teksta koji sam dobio uz film. Kad sam pronašao peripetiju u tom tekstu i pročitao epilog nisam imao hrabrosti da gledam film nekoliko dana. O centralnoj situaciji u filmu sam razmišljao svakodnevno u narednih desetak dana. Šta bih ja uradio ? Ne znam ni sad. Iako sam se dvoumio da li da film koristim u nastavi na kraju sam prelomio, puštao starijim učenicima i onima za koje sam procenio da bi mogli da podnesu priču. Evo filma i teksta Rastka Jovića. Za one koji ne žele da gledaju i čitaju dole ću izneti ključni problem. Tekst Rastka Jovica.pdf Evo čitave situacije ukratko: "Отац и син стижу на мост. Пошто следећи воз стиже за сат времена, имају довољно простора да раде нешто друго. Син одлучује да пеца на реци, а отац одлази у своју кућицу која је на пристојној удаљености од моста. Из те командне кућице могуће је видети да ли воз или брод наилазе. Убрзо стиже телефонски позив да се мост подигне, како би мањи брод прошао испод њега. Отац покреће команде и тешка конструкција се успиње и остаје уздигнута високо ка небу. Воз који треба да стигне, изненада пролази кроз црвено светло и тиме се много брже него што је очекивано појављује пред мостом. Отац је отишао до друге кабине да провери хидраулику моста, те се сада он и син не могу да виде. Видевши воз који иде све брже, син почиње да дозива оца који га не чује. Вративши се у своју командну кућицу, отац изненада уочава да се испред моста налази воз који не треба да буде ту. Дигнут мост у таквој ситуацији значи сигурну смрт за многе путнике, јер времена за кочење нема. У паници, он гледа ка реци према сину којег је оставио да ту пеца. Син више није ту... он је на самом мосту где покушава да помоћу ручне команде спусти мост пред возом који долази све брже и брже. Оклизнувши се, малишан упада у механизам моста, док отац беспомоћно гледа са удаљености све оно што се дешава. Сада су остале секунде у којима отац треба да донесе одлуку. Да ли ће спустити мост и тиме сигурно убити свог сина, или ће оставити мост уздигнут и тиме га спасити, истовремено убијајући све људе у возу."
  7. Dokumentarni film o Stjepanu Stevi Filipoviću u produkciji Blic TV-a, prvi takav projekat jednog onlajn portala u regionu, pobrao je simpatije publike u Srbiji, ali i šire. Film je doživeo odlične kritike u Hrvatskoj, gde su ga preneli tamošnji najčitaniji portali, na čelu sa "Index.hr", koji je preneo "Blicov" projekat pod naslovom: "Srbi snimili film o hrvatskom heroju kojeg se naše vlasti stide". O neverovatnoj priči čoveka koji se borio protiv okupatora iz nacističke Nemačke i njegovom herojskom delu pisao je i "Jutarnji list": U ekskluzivnom dokumentarnom filmu "Blic TV", prvom takvom u onlajn video-produkciji u regionu, pogledajte neverovatnu priču o Stjepanu Stevi Filipoviću, njegovoj borbi i čuvenoj fotografiji nad kojom je plakao ceo svet... Režijski i producentski deo potpisuje Stanislav Gajica, novinar je Milana Pejić, montaža i animacija Igor Krapež, za fotografiju i kameru su bili zaduženi Oleg Jerković, Roman Nuši i Milorad Milanković, a prezenter je Nela Bunčić. Iza celog projekta stoji Marko Stjepanović, glavni i odgovorni urednik Blic.rs. Dokumentarac o narodnom heroju Stjepanu Stevi Filipoviću i njegovoj vanvremenskoj fotografiji, koja danas stoji u holu zgrade UN u Njujorku, možete pogledati ovde
  8. Jako zanimljiv film o zivotu pesnika i pisca. Ponekada se pitamo zasto nismo dobili dar genija a neznamo da taj dar nosi sa sobom veliki krst.
  9. Izuzetan hriscanski film koji ukazuje na velika cudesa Bozjeg stvaranja a koja nas svakodnevno okruzuju. Licno sam bio zadivljen i srca puna zahvalanosti Bogu za sve sto je stvorio i svakodnevno stvara. Vrlo inspirativan film! https://www.youtube.com/watch?v=LT6UMZy6CJs
  10. Košutnjak film predstavlja zvanični trejler za film "Princ Rastko srpski". Prvi film o odrastanju najvažnije ličnosti srpske istorije, Rastku Nemanjiću.Režija: Miroslav LekićScenario: Milovan VitezovićGlumci: Filip Hajduković (Rastko Nemanjić), Žarko Laušević (Stefan Nemanja), Nataša Ninković (njegova supruga Ana), Miodrag Krivokapić Brik (brat Stefana Nemanje knez Miroslav), Igor Đorđević (Vukan Nemanjić), Sloboda Mićalović (Vukanova supruga Katalena), Miloš Timotijević (Stefan Prvovenčani), Nina Janković (supruga Stefana Prvovenčanog Evdokija), Dragan Petrović Pele (učitelj), Ljuba Bandović (čelnik Vojin).
  11. U 72. godini svog života počela je da se bavi ronjenjem, a u 97. je preživela helikopterski udes u sudanskoj pustinji izašavši iz srušene letilice sa polomljenim rebrom. Uoči stotog rođendana privela je kraju montažu svog prvog filma posle pedeset godina prinudne apstinencije, dokumentarca nastalog u dubinama Indijskog okeana naslovljenog „Podvodne impresije”. Film je prikazan na satelitskom programu Arte. „To može samo Leni Rifenštal”, nepodeljeno je mišljenje svih, i onih koji joj se dive i onih koji je preziru. Istovetan sud je, pre sedamdesetak godina, izrekao nemački kancelar Adolf Hitler, kada je 1934. jednoj od najlepših i naslavnijih igračica i glumica onog doba, koja je vremenom uzrasla do samostalnog filmskog autora, poverio krajnje izazovan zadatak, snimanje filma o kongresu Nacističke stranke u Nirnbergu. Neko bi danas pomislio da je to bila nepristojna ponuda koju je nemoguće odbiti. Ne, bila je to njena želja za koju se borila svojom upornošću i neizrecivim šarmom. Rad na ovom filmu je sudbinski i tragično obeležio njenu celokupnu karijeru i život sve do ulaska u treći milenijum. Helena Berta Amalija „Leni” Rifenštal (rođena u Berlinu 22. avgusta 1902. – umrla 8. septembra 2003. u seocetu Poeking blizu Minhena) školovala se za profesionalnu balerinu, ali je povreda stopala usmerila njeno interesovanje ka filmskoj glumi. Ranih dvadesetih je igrala u grupi čuvenog Maksa Rajnharda, dok je od sredine decenije nastupila kao filmska zvezda u nekoliko „planinskih filmova“ (žanr koji je u to vreme bio nemački pandan američkom vesternu) u režiji Arnolda Fanka. Njen prvi samostalni autorski rad, film „Plava svetlost” (1931), koji je režirala, producirala i u kojem je igrala glavnu žensku ulogu, doneo joj je ogromnu popularnost. Sledeće godine ovaj film je na prvom izdanju i danas čuvenog Venecijanskog festivala dobio srebrnu medalju. Kad su već minule strahote Drugog svetskog rata, Leni je neprekidno bila zasipana pitanjima o Hitleru i Nemačkoj tog doba. Uvek je odgovarala da je u početku bila fascinirana Hitlerom kao i devedeset odsto Nemaca. Osim dva kraća dokumentarca snimila je dva dugometražna dokumentarna filma koji su i danas u najbiranijim antologijama svetskog filma – „Trijumf volje” (1935) i „Olimpija” (1938). Posle rata jedva je uspela da završi romantičnu filmsku bajku „Nizija” (1954) čija premijera je prošla potpuno nezapaženo. Vreme nemačkog romantizma te vrste zauvek je prohujalo. Posle rata nije mogla više da se bavi snimanjem u Nemačkoj, premda su neki filmski autori, koji su svojim filmovima pogubnije podržavali nacističku doktrinu, doživeli da im bude oprošteno i da dobiju nove prilike za rad. No Leni nije bila spremna da kleči i da se suviše posipa pepelom. Retki su umetnici i ljudi od duha koji dožive obeležavanje stote godišnjice svoga života. Još su ređi oni čije je delo tako dramatično obeležilo svoju epohu, kao što se to dogodilo Leni Rifenštal. Leni Rifenštal U izvanrednom dokumentarnom filmu od stotinak minuta „Lepi, čudovišni svet Leni Rifenštal” (1993), koji je svojevremeno prikazan i na našem Festu i više puta na televiziji, još uvek vitalna gospođa, koja je ušla u desetu deceniju života, navlači pred kamerama ronilačko odelo, masku, stavlja na leđa bocu sa kiseonikom i, mahnuvši nam, spušta se u dubine okeana. Kamera reditelja Reja Milera je prati, ona ugleda džinovsku ražu (upravo onakvu kakva je ovih dana ubila čuvenog australijskog istraživača raznih nemani Stiva Irvina). Prilazi joj, gledaju se iz velike blizine, i na naše zaprepašćenje Leni je pomiluje po leđima, kao da je reč o kućnom ljubimcu. Taj susret sa čudovištem kao da simbolizuje njenu opsednutost neobičnim i neljudskim. Nešto od te radoznalosti verovatno se nalazilo u njenoj fascinaciji Hitlerom i njegovim doglavnicima. Oni koji su gledali fascinantni i zastrašujući „Trijumf volje” u vreme prve premijere, morali su da znaju šta taj film predskazuje. Ali još nekoliko narednih godina vođi zapadnih demokratija su se udvarali Hitleru, videći u njemu čoveka koji će se suprotstaviti boljševičkoj nemani. Paklenom ironijom sudbine, Hitler, koji je bio nominalno socijalista (nacional-socijalizam) koliko i Staljin komunista (obojica su već imali pretrpane koncentracione logore), nije prvo napao sovjetsku imperiju, već je najpre pokorio zapadnu Evropu sve do kanala Lamanš. Pre toga, mala Poljska je bila zajednički zalogaj dvojice diktatora. Dalje je sve bolno poznato. Vratimo se ipak na početak tridesetih, kada Leni Rifenštal dobija velika autorska ovlašćenja od samog Hitlera. Godišnji skupovi Hitlerove partije, održavani u samom svetilištu nacizma – Nirnbergu, sa grandioznom smotrom kao vrhuncem, bili su najznačajniji događaji Nemačke onog doba, planirani do savršenstva. Vest da je Rifenštalova počastvovana poverenjem da na filmskoj traci ovekoveči ove grandiozne spektakle, potkrepila je glasine, koje su već dugo kolale, da je Leni Firerova ljubavnica. Ona se nije previše trudila da te priče pobija (to je moglo biti i opasno), sve do posle rata, kada joj je pređašnja veza s nacistima postala tamna mrlja na savesti, zbog čega je nekoliko godina odležala u pritvoru. Ali, 1934. godine, kada je Hitlerova moć bila bezgranična i, činilo se, večna, snimanje filma o nirnberškoj priredbi nad priredbama bilo je posao u kojem ništa nije bilo nemoguće, niti nedostupno. Leni je za potrebe snimanja filma imala na raspolaganju sve što je poželela i zamislila: avione, dizalice, kamione, vozove. Sve gradske komunalne službe bile su joj na usluzi, filmska ekipa je brojala ukupno 120 ljudi. „Trijumf volje” se smatra ključnim filmom nacističke filmske propagande. Tehnički savršeno izveden (bez ijedne reči komentara), uz upotrebu 30 kamera, što je za ono vreme bilo nezamislivo u svetu filma, i danas uživa slavu jednog od najvećih dokumentaraca dvadesetog stoleća, a decenijama se filmski kritičari i teoretičari prepiru oko odnosa propagandnih ciljeva filma i njegovog fascinantnog vizuelnog jezika. Na mnogim listama najvećih filmova svih vremena ovaj film se nalazi na samom vrhu. Od 1952. svakih deset godina najpoznatiji filmski časopis „Sajt end saund” (London) objavljuje liste najboljih filmova za koje glasaju stotine kritičara sa svih strana sveta. I pre četiri godine „Trijumf volje” i „Olimpija” su bili među najboljima. Estetiku Leni Rifenštal sa znatno manje uspeha su primenjivali reditelji staljinističkog bloka istočne Evrope, menjajući samo ideološki predznak. Posle ogromnog uspeha „Trijumfa volje”, već slavna Leni je u Nemačkoj postala još više slavljena i obožavana, tako da niko nije bio iznenađen kad joj je 1936. pripala čast da kamerama ovekoveči Olimpijadu u Berlinu. „Olimpija”, film iz dva dela od kojih je svaki bio dužine celovečernjeg filma, dospeo je do publike tek dve godine kasnije, pošto je Leni strahovito mnogo vremena i nerava potrošila na rad u montaži i postprodukciji. Rat je već bio na vidiku, svet je osetio mnogo jasnije ko je Hitler i kakve strahote smera, tako da je i Leni, koja je sebe već videla kao holivudsku zvezdu i s tim ambicijama otputovala u Ameriku, u Gradu snova doživela razočaranje, naišavši na ledenu dobrodošlicu i bojkot. Adolf Hitler i Leni Rifenštal O Leni Rifenštal su napisane obimne biografske knjige i ozbiljne studije; monografije o najvećim dokumentarnim filmovima „Trijumf volje” i „Olimpija” štampane su u čuvenoj ediciji filmskih klasika koju u poslednjih petnaestak godina objavljuje Britanski filmski institut. I upravo su ova dva dela glavni izvor svih kasnijih nevolja ove lepe i darovite žene. To su ujedno i jedina dva dugometražna filma koja je Leni načinila u vreme Hitlerove vladavine. To joj mnogi nisu oprostili, a pogotovu oni koji ih nikada nisu videli. Posle rata Leni je bila četiri godine pod zvaničnom istragom. Najoštriji su u optužbama bili Francuzi koji se nikada nisu zapitali kako su njihovi velikani Žan Pol Sartr, Alber Kami, Marsel Karne izvodili svoje predstave i snimali u Parizu pod nemačkom upravom. Naposletku, bila je „denacifikovana”, oslobođena krivične (što ne znači i moralne) odgovornosti. Živela je u tišini i povučeno u blizini Minhena, često boravila među nubijskim plemenima o kojima je načinila nekoliko fascinantnih zbirki fotografija. Kako je zgodno primetila američka kritičarka Suzan Sontag u svom ogledu „Fascinanni fašizam”, odblesak mita o lepoti arijevske rase pronašla je, što bi ogorčilo sve ubeđene fašiste, u najlepšem crnačkom plemenu središne Afrike. Posle pada fašizma uporno je odbijala svaki dodir sa javnošću i novinarima. Opsežne intervjue je dala samo nekim nenemačkim sineastima. Sredinom šezdesetih, već pomalo zaboravljenu rediteljku otkrili su francuski „novotalasovci” Godar, Trifo, Romer i mlađi, posvećujući joj čuveni tematski blok u pariskom časopisu „Kaje d sinema”i ogroman intervju koji se danas preštampava u mnogim zbornicima i antologijama. Na njenu 75-godišnjicu do nje je nekako stigla novinarka berlinskog magazina „Štern”. Ledena Leni je iz njenih ruku uzela tridesetak dobro sročenih pitanja i rekla joj da dođe sutra. Ali od intervjua nije bilo ništa, jer je Leni hladno odbrusila: „Na sva neprijatna pitanja odgovoriću u priči o svom životu, u memoarima koje ću sama napisati.” Onda je desetak godina prekopavala po ličnoj i skrivanoj dokumentaciji o strašnim vremenima i napisala obimnu knjigu „Sećanja”. Prvo izdanje je objavljeno 1987. godine, a pet godina kasnije usledilo je englesko izdanje ove knjige pod naslovom „Curenje vremena”. Reč je o fascinantnom svedočanstvu o životu Nemačke u prošlom stoleću, jednoj od najboljih knjiga ove vrste koju smo pročitali. Ništa nije sakrila, ni svoju fascinaciju fašističkim režimom (sve do osvajanja Poljske i ubijanja nevinih ljudi na ulicama Varšave, posle čega je utekla nazad i povukla se u svoj filmski projekat „Nizija” od kojeg sve do pedesetih neće biti ništa), kojoj su podlegle barem dve trećine nemačkog naroda tog vremena, ni svoje sumnje i nedoumice. Verovatno tu ima nešto i glume političke naivnosti, no u sličnim prilikama to je gotovo nezaobilazno. Jedino nije priznala ono što je bio „šapat svih šapata”: da je bila Hitlerova ljubavnica i njegov predani propagandista. Drugih dokaza za ovo nije bilo, ali to je večita priča o lepim i uspešnim ženama u Holivudu i širom sveta, slatka muška osveta koja živi od neostvarenih želja i pokvarene mašte. Ako je to jedina tajna njenog života, neka bude. Leni Rifenštal u Africi Odsečno je priznala: brzo sam uvidela ružne strane Hitlerovog režima ali sam kao i mnogi drugi uglednici nemačke kulture (izuzimajući Tomasa Mana, Bertolta Brehta, Adorna, Markuzea i nekoliko stotina uglednih stvaralaca, koji su pobegli iz Nemačke, dodajemo mi) bila konformista, imala sam jedan život i činilo mi se da će hitlerizam trajati duže od mog života (ovo je naša slobodna interpretacija svih njenih odbrana). Upitana po ko zna koji put o moralnoj odgovornosti zbog povezanosti sa fašističkim režimom, uz pitanje da li se kaje, Leni Rifnštal je u jednom intervjuu 1993. rekla: „Kazati da mi je žao i nije mnogo teško, ali ne mogu da se razapnem i da uništim samu sebe. To je tako strašno. Tokom više od pola stoleća sam patila zbog toga i to se neće završiti pre moje smrti. To je takav neverovatan tekst, stoga reći „žao mi je” jeste neprimereno, jer tako malo izražava.” Desetak godina posle objavljivanja „Sećanja”, poznata engleska istoričarka Odri Salkeld objavila je 1996. sjajno dokumentovanu biografiju Leni Rifenštal u kojoj je preorala sve arhive i dokumenta, proveravajući svaki navod iz prisećanja nemačke ikone. Ova studija je doživela izvanredna priznanja, nagrađena je uglednom nagradom Bordmen Tasker, a o njoj je londonski „Observer” napisao: „Divna knjiga... U ovoj ne samo senzitivnoj već i visoko inteligentnoj biografiji Salkeldova je uspela da sa zadivljujućom pribranošću sagleda Rifenštalovu i njene psihološke konflikte nastale između politike i ličnosti tog doba”. Svi su odmah pojurili da vide šta je od skrivenih tajni Salkeldova otkrila i da li je uhvatila Leni u lažima. I šta su utvrdili? Salkeldova je dopunila mnoge priče i objašnjenja, ali sem malih i nebitnih činjeničnih omaški, potvrdila je sve bitne tvrdnje Leni Rifenštal! Da nije ostavila za sobom „Trijumf volje” i „Olimpiju”, danas ne bismo znali kako je fašizam izgledao iznutra. U tom smislu „Sećanja” Leni Rifenštal suštinski produbljuju razumevanje jedne epohe koja, to sada sa žalošću vidimo, nije završena. Sudbina Leni Rifenštal neprekidno aktualizuje sudbinu uspešnih umetnika u zločinačkim i autoritarnim režimima. Nekad i sad. Milan Vlajčić IZVOR
  12. Šta reći za ovaj film? ja jedva čekam da ga gledam. http://www.imdb.com/title/tt2345759/
  13. Staza smrti ili Zelena milja, spoznaja greha i pokajanja, poslednji korak ka pravdi. Dok su mnogi koračali ka Veseloj Varnici, od „milošte“ tako nazvanoj električnoj stolici, video se strah u očima a čuo poziv u pomoć onih koji znaju da više neće živeti. Pol Edžekomb, u jednom od mnogobrojnih naleta zlobe Persija Vitmura kaže da je samo po sebi teško što svi osuđenici čekaju izvršenje smrtne kazne, zašto im onda dodatno otežavati? Neko ko se nalazi u bloku E znao je šta ga čeka a Persijeva nadmoćnost se jasno videla u rečima „mrtav čovek hoda“, što nije bilo ohrabrujuće. Ali, kada je neko osuđen na smrt to znači da je definitivno kriv i prema njemu se možemo ponašati onako kako je i zaslužio. Pol Edžekomb se pitao šta se nalazi u glavama svih tih ljudi, da li su svesni svoje prolaznosti i da li se kaju zbog svojih dela. Želeo je da to može da zna. Ko je svetlost a ko tama u filmu Zelena milja Sama činjenica da se u bloku E nalaze ubice vrlo često se zaboravi. Svi ti ljudi bi možda mogli biti obični građani i dobri prijatelji. Ponekad izgleda kao da bi Persi trebalo da bude u jednoj od ćelija a ne Eduard Delakroa ili Džon Kofi. Ipak, on je slobodan, oni su osuđeni, a obojica imaju mnogo više saosećanja i ljudskosti od njega. Persi Vitmur pokušava da ubije miša, psihički zlostavlja osuđenike i zagorčava im život. Eduard Delakroa je, istina, ubio čak sedmoro ljudi, ali niko nije dobio želju da prebije njega, nego Persija. Izgleda kao da nema ni traga ljudskosti u njemu, a da to nije povezano sa činjenicom da radi u zatvoru u kome se sprovodi smrtna kazna. I dok rad na ovakvom mestu kod Persija budi sadistički poriv, Pol Edžekomb pruža ruku Džonu Kofiju koji se boji mraka. Njegova kazna se većim delom sastojala u tome što je bio „čudovišno ogroman“ crnac a tek manjim delom u ubistvu dve devojčice. Možda se Pol Edžekomb pokajao zbog rukovanja sa čudovištem koje je pokušalo da popravi stvari ubijanjem. Ali, kada je popravljanje osetio na svojoj koži, shvatio je da takve reči upućene od strane ogromnog crnca uvek bivaju pogrešno protumačene. Tada je shvatio i da se svetlost boji mraka. Unutar svačije svesti krije se čak i najmanja sumnja – šta ako neko nije zaslužio da prošeta Zelenom miljom? Sopstvena ili tuđa bol Činjenica da je Džon Kofi pokazao da nije kriv za ubistvo nije promenila tok događaja. Da li se u njemu može videti motiv svetske boli (Weltschmerz)? Svetsku bol simboliše nemogućnost da se promeni svet, da dobrota pobedi iskonsko zlo, potonuće u razočaranost i beznađe. Obično je put beznađa put u smrt. Ne zbog sebe i svojih ideala, već zbog drugih i njihovog nedostatka želje da da svetom upravlja dobrota. Džon Kofi nije želeo da se brani i nije želeo da ostane u životu. Zadovoljio je kosmičku pravdu i iz njegovog ugla, svet je samo veliki kavez u kome je zarobljen i želi da iz istog pobegne. Smrt je jedini spas od zla koje ga okružuje a pred kojim je nemoćan. On je pravo oličenje dobrote koja sve daje na ništa ne traži zauzvrat, spreman je da žrtvuje svoj život zbog tuđe krivice jer nije uspeo da spase nešto što su drugi pokvarili. Jasno razlikuje dobro od lošeg, ali problem nastaje kada drugi to ne umeju da čine. Zato Džon Kofi odlučuje da prošeta Zelenom miljom. Pravda će biti zadovoljena, iako je mnogo bliža osveti, na njega će vrištati od bola majka ubijenih devojčica, on će pronaći svoj put iskupljenja i na kraju će sve biti gotovo. Samo što će i posle njega neko znati da je najveća žrtva koja se može podneti smrt zbog tuđih grehova. Život je nekome teret koji mora da nosi na svojim plećima dok ne poklekne pred tamom koja ga okružuje. Svetlost će se pojaviti na platnu gde će dvoje plesati, a tamu će na trenutak zameniti suze radosnice. I to će biti jedina želja, jedina sreća koju Zelena milja ne može da ukrade. Sve ostalo je samo mir. „Heaven, I’m in heaven And my heart beats so that I can hardly speak And I seem to find the happiness I seek When we’re out together dancing cheek to cheek“ Kristina MILOŠEVIĆ
  14. Animirani film "Savremena islamska politička misao" urađen je na bazi scenaria koji je napisao Ivan Ejub Kostič, izvršni direktor Balkanskog centra za Bliski istok. Animiran film rađen je u okviru projekta "Islam i modernost" koji je Balkanski centar za Bliski istok sproveo uz pomoć Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji. www.balkanskicentarzabliskiistok.com www.islamimodernost.com
  15. Случајно сам на телевизији погледао француски филм Мисионар Le missionnaire (у Хрватској преведен као Алелуја). Ово је комедија о криминалцу Мариу који је управо одслужио седмогодишњу затворску казну. Међутим, пошто ни седам година у затвору није довољно да се раскине веза са подземљем, он замоли свог брата свештеника да му нађе неко скровито и мирно мјесто како би се смирио на неко вријеме и сакрио од људи који га траже. Он га упућује код свог пријатеља свештеника у једно удаљено село. Обучен у свештеничку мантију он одлази тамо, али у међувремену свештеник у том селу је умро а сељани претпостављају да је Марио њихов нови свештеник. Марио се упушта у улогу свештеника, народ га прихвата и почиње низ занимљивих згода и незгода које прате овај филм до самог краја. http://www.imdb.com/title/tt1308736/
  16. obi-wan

    Koji ono bese film?...

    Postavio sam skorije jedno pitanje na onoj velikoj temi, ali je proslo prilicno nezapazeno, pa reko da otvorim ipak novu temu. Evo i tog pitanja: U pitanju je nemacki film, mislim tamo negde s kraja osamdesetih, ali u to nisam siguran. Nesto kao - covek se vraca s puta u Nemacku, i tamo ga jednostavno nema u evidenciji medju zivima. U pitanju je valjda neka greska, ali je fora u tome da se prica o drustvu u kome je ta birokratska "nepogresivost" prakticno obogotvorena, i prosto - "sistem ne moze da pogresi". Zavrsava se neverovatno, necu da pricam da kvarim onima koji nisu gledali, a ako se neko seti koji je film, da zamolim samo da ostavi neki trag ovde: ime, trailer, imdb ili sta vec...
  17. http://www.kurir-info.rs/monika-za-kurir-najzad-cu-biti-srpkinja-clanak-610643 Italijanska diva je najavila da će snimanje novog Kusturičinog filma početi u maju DRVENGRAD - Igraću Srpkinju u novom filmu Emira Kusturice! Snimanje, koliko znam, počinje u maju, najverovatnije ovde kod vas, ovo je za Kurir u Drvengradu, nekoliko sati pošto je stigla u Srbiju, ispričala italijanska diva Monika Beluči, najavljujući saradnju sa domaćinom Kustendorfa. Italijanska glumica je naglasila da se raduje što najzad snima film sa srpskim proslavljenim rediteljem Emirom Kusturicom. U restoranu ’’Viskonti’’ na Mećavniku večerala je sa Majom i Emirom i videla se sa njihovom ćerkom Dunjom. Na meniju večere bili su domaći, uglavnom mlečni specijaliteti i - čaša vina. "Probala sam ovu vašu rakiju, ali, ja više volim čašu vina" kaže italijanska lepotica. Monika na Drvengradu ostaje do utorka ujutru, a kući će se vratiti preko Beograda. Prethodno, svetska zvezda stigla je u Mokru Goru preko Banjaluke i Višegrada gde je obišla Kustin Andrićgrad. "Kusta mi je u helikopteru ispričao o podizanju ovog grada. Oduševljena sam kako je sve ovo podignuto za veoma kratko vreme", rekla je Italijanka u Višegradu. ... Diva u utorak sa predsednikom Nikolićem Italijanska glumica, kako je rekla za Kurir, planira da dođe i u Beograd gde će se sastati sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem. "U planu je da se u utorak u Beogradu vidim sa vašim predsednikom Nikolićem", kazala je Monika Beluči.
  18. http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2013&mm=04&dd=30&nav_id=710022 Izvor: Tanjug Američki reditelj Stiven Soderberg već neko vreme najavljuje da više ne želi da radi na filmu, a gostujući na Međunarodnom filmskom festivalu u San Francisku, 50-godišnji američki reditelj je objasnio zbog čega je odlučio da prekine karijeru. Soderberg je istakao da se više ne snalazi u velikim filmskim studijima i da film danas više ne odgovara njegovoj viziji sedme umetnosti. "Problem je u tome što je film, kako ga ja definišem i kakav me je inspirisao, ugrožen od studija i to, rekao bih, uz podršku publike", naveo je on, dodajući da je to više posledica ekonomskih nego filozofskih razloga. "Kada tome dodate dovoljnu količinu straha, nedostatak vizije i vodjstva, imate situaciju koju je teško preokrenuti", objasnio je slavni reditelj. On smatra da su holivudski studiji pretvorili film u sredstvo za zaglupljivanje masa, zasnivajući svu svoju logiku na zaradi.
  19. МАРКО Мaленчић

    Zvezdani ratovi

    Поред културолошког феномена који спаја поколења, серијал Звездани ратови имају једну од најбољих и најдубљих прича не само у научној фантастици но и уопште. Чак има и богословља. Звездани ратови су један од највећих тековина поп-културе двадесетога века који буквално спаја поколења тиме што су снимани у распону од 28 година. Односно редитељ и творац Џорџ Луакс је прво снимио епизоде 4-6 па после 16 година, сачекавши да специјални ефекти достигну такв ниво да би могао да врати ЗР у великом стилу, епизоде 1-3 што даје посебну драж фановима феномена Звездани ратови. Иначе је сматрано да ће први снимљени ЗР филм бити другостепен, те је пуштан у пројекцијама између фаворита за ту сезону. Но публика је одабрала да те `77 блокбастер број 1 буду ЗР, што је дало за последицу да су фаворти измештани у интермецо пројекције. А компанија Фокс, сличних првобитних очекивања, је дала велика права на филм Лукасу укључујући великии проценат зараде филма, права на велики проценат ако сним инаставке и права на целокупну зараду продаја пропратне робе (мајице, играчке...). Заправо-та роба је и зарадила више но саме пројекције. И идућа година је прошла у знаку Звезданих ратова- пројекције су ишле и тог лета као да је филм снимљен те године. Лукас је сада власник неколико фирми: Лукасарт, Индастријал Лајт енд Меџик, Лукасфилм... и директор неколико добротворних организација. Звездани ратови франшиза Званичну причу потписује Џорџ Лукас. Испричана је кроз књиге, стрипове, игрице (Сила неукроћена), серије (Ратови клонова), интернет клипове. Ове наведене франшизе допуњују причу из главнице, из епизода филмске саге. Четврта епизода „Нова нада“ је снимљена 1977. Тако се зове јер се појављује млади Лук Скајвокер, Анакинов син, као нова нада џедаја. Пета- „Империја узвраћа“ јер су јој побуњеници уништили станицу- је из 1980. Шеста, из 1983, је „Повратак Џедаја“ тј. Лук, сада као џедај, поражава Империју уз помоћ Дарт Вејдера у одсудном тренутку. Прва епизода, из 1999. је „Фантомска напаст“ јер се Сити после дугог времена објављују. У тој епизоди џедаји који беху на мисији узимају дечака Анакина да га обучавају за џедаја. Друга, „Напад клонова“ је из 2002. Империја гради своју војску клонова- војника Галактичке републике. Овде је Анакаин већ врло умешан ученик џедај. Из 2005. је епизода „Освета Сита“ када преузимају власт у Републици. Само су два џедаја преживела. Анакина, који постаје зао, побеђује у дуелу учитељ. Но пошто га није убио по Анакина долази Император и тако је Дарт Вејдер створен. Анимирани филм „Ратови клонова“ је из 2008. И смешта се између друге и треће епизоде и прати причу истоимене анимиране сереије о Анакину и Оби –Вану. Прича Лукас нам овде даје причу која се протеже наколико тисушчлећа. „Ратови“ описују, заправо, борбу два монашка реда- Џедаје и Сите, односно приказује причу о Анакину Скајвокеру. Сила- оно што у тој галаксији све прожима и даје живот. Џедаји користе силу у саживоту са истом. Тиме су они на светлој страни силе, наспрам које је тамна страна Силе на којој су Сити. Они је користе тако што је потчињавају себичним циљевима. Сити су предводници Империје којом, дакле, влада Император. Сити, после векова сукољавања са Џедајима, се повлаче са сцене и у илегали граде систем који њихов ред своди само на двојицу- учитеља и ученика. Учитељ је испунио свој задатак само када га ученик убије, чиме Сити доводе своје умеће на малобројан но висококаквотан ниво. Џедаји, пак, су видешки монашки ред, генерали у војсци демократске Галактичке републике. Савет Џедаја је један од стубова Републике који чине Јода, Мејс Виднду, Оби-Ван Кеноби и др. За џедаје се регрутују сви представници вишеинтелигентних животних облика који у себи имају већу количину мидиклорина- микроскопски животни облици који живе симбиотички у ћелијама свих живих бића. Када су у довољном броју симбиот може да опажа енергетско поље- Силу. Месијанска импликација у причи је Анакин Скајвокера. Верује се да су га у мајчиној утроби зачели сами мидиклорини. Он је Одабрани који треба да врати равнотежу у Сили. Но он је постао Дарт. Разлози за то су, заправо, многобројни. Прво- Квај-Гон беше слаб џедај. То се може видети на примеру када није у стању да Вато-а, очигледно ниже биће, убеди снагом мисли, при трговини. Друго, Анакина обучава Оби –Ван, Квај-Гонов ученик који је сам био тек, додуше при крају процеса но ипак- ШЕГРТ тј. ученик Џедај. Треће- Анкаин се сећао мајке као шегрт. А слику своје мајке је гледао у Падме Амидали, принцези Татуина, своје матичне планете. У Падме се на крају и заљубио. А ствар је да Џедаји се не смеју везивати. Четврто, Анакин беше престар да би се обичавао. Но пошто је обећао- Оби га узима за шегрта. Када се Џедај заљуби или веже за неког, он тада је подложнијиј Тамној страни Силе на коју се прелази афектима који се везивањем испољавају. Наиме, Анакин је прешао на Тамну страну јер се осећао и изиграним од Савета јер су од њега тражили да шпијунира Канцелара Палпатина, видео је да Џедаји умеју да прекрше дисциплину (Мејс Винду при покушају хапшења Палпатина) и увек је био подређен иако је био међу најбољим Џедајима- што беше и узрок његове гордости. Заљубивши се у Падме, Канцелар тј. Император му обећава да ће само преласком на Тамну страну моћи да заштити Падме. Но поставши зао Падме је од бола свиснула на родивши Лука и Леју. Но на крају се Дарт Вејдер преобраћа убивши Импертаора у одбрани свога сина. Звездани ратови, дакле, слично МАТРИКСУ је галиматијас религионих учења (имена слична именима из јудеизма, концепт Силе и очишћења мисли као у будизму), но у основи је прича о сагрешењу и покајању, где се види на крају серијала да је и Анакин на Светлој страни Силе. Постоји чак религија Џедајизма која је све популарнија што само показује колико је утицај поп културе. Марко Маленчић студент ПБ факултета
  20. Филм говори о султану Мехмеду II, који је заузео трон Отоманског царства након смрти свог оца Мурата II и брата Османа. Као свој приоритет моћни султан је поставио освајање Константинопоља. Са фантастичним буџетом од 18 милиона долара, Аксојев филм је наишао на добар пријем у Турској, док га је Грчка оптужила за искривљивање кључних чињеница. Исти сентимент дијели и православна заједница у Либану, гдје је 29. септембра у Бејруту организован протест против филма „увредљивог за хришћанску цивилизацију“. Локални медији пренијели су да је филм забрањен због фалсификовања чињеница и вријеђања хришћанства. Извор: Радио Светигора
  21. Истинољубив, поштен, образован, срчан, непоткупљив, некористољубив, непоколебљив борац, човек који има времена за свакога, поп без таса и тарифника, речити брђанин прерастао у вансеријског говорника чији баритон громовито преноси његове умне, човечне поуке, проповедник који зна да повеже духовну сферу са свакодневним, практичним животом обичних људи, привукао је масу присталица и следбеника. Али и љутих противника, из редова корумпираних, бирократизованих, једноумних, и завидних. Крећу прогони, бива проглашен за издајника, припрема се његова ликвидација... Измучен, прогањан, прота Голијан на крају ослепи... Али ово није документарац о слепом човеку. Него прича о супериорном праведнику који, због тога што је такав какав је, испашта. Парабола на Христов пут и пострадања. Величанствено житије проте Голијана, казују сам прота и петорица његових јеванђелиста. Погледајте и ЖРУ ДИВАН са Протом Голијаном:
  22. „Толико смо грешни да је чак и свет, који долази у додир с нама, постао такав. Несрећни смо толико да то чак ни не примећујемо,“ – писао је 14. августа 2009. године у свом дневнику Андреј Головко. Преостајало му је сасвим мало живота – у болници строгог затвора код Наљчика умирао је покајани разбојник. Донедавно је био убица. Не неки обичан, већ такав да је изазивао ужас пун мучнине, чак и међу својима. Скоро да више није био човек. Кад је дошао у затвор – на 20 година – тукао се у њему и хтео је да побегне из све снаге, коју је имала само звер која се гнездила у њему. И одједном се разболео – од рака. Огроман тумор, који је се појавио на левом рамену и који је неколико година црпео из њега животне сокове, на крају је постао крило којим је одлетео у вечност. Разбојник се покајао. Не само то – пошто је пуштен из затвора како би умро на слободи примио је монашки постриг. Гледам монитор. На екрану, корачајући леденим тротоаром, босих ногу у папучама, монах Тадеј којег придржава нека жена, обилази храм светог великомученика Георгија Победоносца у Тирниаузу. Дакле, време је да представим све јунаке ове приче. Монах Тадеј – више није овде – је бивши плаћени убица Андреј Головко. Жена која га брижљиво води је попадија Јекатерина, удовица јереја Розина убијеног у овом храму. Аутор филма „Разбојник“ је јеромонах Игор (Васиљев), настојатељ храма, наследник убијеног јереја. Баксанска клисура: поглед одозго Седи на планини и гледа на доле, на град који се као уска сива трака протеже по дну Баксанске клисуре. Данас је на превоју Кајарти служио молебан Мајци Божијој за мир на овим планинама где свако мало буде пронађено складиште експлозива, а пре годину дана, на Преображење Господње – служио је Свету Литургију на врху Елбруса. Већ једанаест година јеромонах Игор је настојатељ јединог храма у граду, који има совјетску историју и чији живот је, чинило се, било тако лако предвидети док се није нагло променила 1990-их година. Утонуо у зеленило градић Тирниауз налази се у долини реке Баксан, која настаје од поточића који се сливају с Елбруса, почео је да се гради у другој половини 1930-их година кад су овде откривена налазишта молибдена и волфрама. Совјетским тенковима је био потребан чврст оклоп – челик је ојачаван молибденом. Производња се развијала – до 90-их година већи део буџета Кабардинско-Балкарске АССР чинила је добит комбината за производњу волфрама и молибдена. А онда је он затворен. И дошло је време да се људи осврну око себе. „И тада су људи почели да размишљају о томе да у животу није баш све онако како се приказивало на телевизији. Почела је да се ствара црквена заједница. Баке су се окупљале и молиле. Прво у собици у женском самачком дому. Долазио је свештеник – понекад једном у неколико месеци, понекад и чешће. И то је трајало неколико година,“ прича мој далеки саговорник. С оцем Игорем (Васиљевом) разговарам преко скајпа. Као позадина у густој октобарској тирниауској ноћи одједном продорно свирају кола која помахнитало јуре. У овом, некада руском граду, чији је број становника после перестројке опао за једну трећину, никад није било ни православног храма, ни црквене заједнице и кад је 1999. године био рукоположен први јереј у читавој историји Тиринауза, администрација му је предала трошну бараку, један од малобројних објеката који су се сачували од 30-их година – из времена кад је почела изградња храма. Објекат није имао ни прозоре, ни врата, ни подове. У недавној прошлости алпиниста и спасилац, отац Игор Розин је служио у малој просторији и у току целог свог кратког свештеничког живота – мање од две године – служио је у њој. Храм освештан у част светог великомученика Георгија Победоносца преправљен је од бараке већ касније – кад је отац Игор Розин већ био убијен. „Он није само предосећао да ће бити убијен – знао је то“ Отац Игор Розин „У Кабардино-Балкарији је проглашен режим АТО,“ – још једном су јуче објавиле вести. АТО је антитерористичка операција. Кад је пре једанаест и по година на Северном Кавказу, у свом храму, после литургије био заклан свештеник режим АТО нико није објавио – тим пре што се убица неколико сати касније сам предао властима. Будући јеромонах Игор је тада био прислужитељ у олтару, помагао је о.Игору. Тада су били веома блиски – и кад човек то зна, оклева да постави питање као да се плаши да ће померити завој који се залепио за рану која се зацељује. Међутим, глас који се чује у одговор на моје питање из тирниауске ноћи је испуњен миром. „Наравно, претили су му. Сећам се како смо једном ишли улицом – а он је имао дугу седу косу везану у реп – и из аутомобила који је пролазио поред нас је допирало: „Е, узео бих му овај реп и одсекао бих му главу!“ А неколико недеља пре него што се то догодило испред кола о.Игора Розина је бачен убијен пас – и у принципу, није тешко досетити се шта је то значило у контексту локалних појмова: ако не одеш одавде, бићеш убијен – баш као овај пас. „Тако да не просто да је претпостављао да ће га убити – знао је то. Не само то – чак је одредио дан своје смрти,“ каже јеромонах. Ево како се то десило. 6. маја 2001. године човек, који је касније постао убица оца Игора ушао је у храм светог великомученика Георгија Победоносца. Била је недеља и храмовна слава – на служби је било много народа. Овај човек (мој саговорник ниједном неће навести његово име, као да не жели да нешто оскрнави) кренуо је према оцу Игору. „Дођи за недељу дана да попричамо,“ – рекао му је свештеник. „И целе те недеље било му је јасно да су му дани одбројани. Било му је јако тешко. Крајње тешко. Посебно дан пре тога, последњег дана. Видео сам то,“ – чини се да се чује како падају његове речи, које су упиле део ове тежине. По логици света требало би упитати зашто отац Игор Розин није отишао у милицију, али не питам – јер овде нема места светској логици. За оно што ће се десити знала је и супруга јереја Игора, попадија Катарина. Муж јој је рекао да се боји. Боји се да неће издржати у последњем тренутку – да ће побећи или да ће се супротставити, што не би било тешко спортском мајстору и вишеструком шампиону Совјетског Савеза у алпинизму, али о.Игор Розин није учинио ништа за своју безбедност кад се овај човек вратио, тачно недељу дана касније. „Такође је била недеља – 13. мај 2001. године, дан сећања на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, којег је отац Игор веома поштовао. Обично сам после службе увек остајао у храму, а сад ме је испратио – „иди, иди, данас ћу све сам да урадим“,“ и чим је прислужитељ дошао кући, неколико минута касније, уследио је телефонски позив: отац је заклан. Отрчао је у храм. Мало је закаснио – дотрчао је кад је душа управо напустила тело. Сведок смрти оца Игора је била жена која је помагала у храму – била је на другом крају кућице и кад је дотрчала чувши буку, отац Игор је био још жив. Убица се надвио над њега наносећи последњи ударац. „У руке Твоје, Господе, предајем душу моју“, – биле су последње речи оца Игора Розина. „Убица није дирао Валентину – одгурнуо ју је и отишао, а неколико сати касније је сам дошао у милицију и рекао – ево, убио сам попа, због тога ћу у рај. Проглашен је за неурачунљивог, али је у одлуци суда црно на бело написано да је исповедао крајњи ислам, да је поседовао одговарајућу литературу, да је одлазио на скупове, да се припремао и да је убио оца Игора због тога – и то су дословно његове речи – што је исповедао Христову веру, а овде треба да живе муслимани.“ Ускоро је црквеној заједници понуђено место за изградњу храма, али су људи донели одлуку да не напуштају некадашњу бараку и са временом су је преградили у цркву. „Наш храм је прави храм на крви. И што је још врло важно – можда ће звучати мало патетично, али ипак: отац Игор је својим свесним мучеништвом за Христа показао да и у трећем миленијуму који је дошао вртоглавом брзином, има људи који су у стању да иду за Христом до краја. Да иду без обзира на све – јер он је имао мајку, жену и петоро деце. Разумете – имао је избор.“ Благоразумни разбојник „Ишао сам тамо куда су ме звале страсти овог света, ишао сам путем греха и злобе. И захваљујући Господу и мом Анђелу Чувару пред крај пута вратио сам се на пут, који ми је одредио Господ. Сад добро схватам тежину свог пада и разумем да искрена жеља да постанем монах није моја, већ је од Господа. Надам се да ме то Он позива. Јер, Он није дошао у овај свет ради здравих, већ ради болесних. А ко може бити болеснији и грешнији од мене грешног! Господе, смилуј ми се и дај ми снаге! Осећам велику слабост, надам се да у току својих последњих дана никоме нећу бити на терету,“ – писао је у свом дневнику 17. фебруара 2009. године бивши разбојник Андреј. „Дракон“ – како је називао малигни тумор који је растао на његовом левом рамену, страшно га је мучио. Могли бисмо да напишемо „али није му много преостало да трпи“ кад бисмо могли да замислимо шта је морао да трпи. Многи роне сузе гледајући „Разбојника“. „Данас многи гледају филм и плачу, али треба имати на уму ко је био Андреј. Он је серијски убица. Плаћени убица. Њега су се плашили и мрзели исти такви као он. Требало је да одробија 20 година. И ево како је Господ морао дотаћи његово срце!“ – каже јеромонах Игор. С Андрејем Головком се упознао кад је средином 2000-их почео да одлази у затвор строгог режима код Наљчика. Андреј који је у то време боловао истовремено од дијабетеса и рака тада већ није могао да хода. О.Игор је позван да га исповеди и причести. „Његово покајање је било дубоко и самопрегорно – такво нешто се ретко среће. Зачудио сам се томе. У то време сам добио камеру – намеравао сам да снимим филм о о.Игору Розину, – и предложио сам Андреју да неколико година пратим његов живот. „Све ће бити само по твојој дозволи, – рекао сам му, – ако будеш жив, значи, сам ћеш радити с овим материјалом шта желиш. Ако не, – значи, ако дозволиш, направићемо филм о свему што ти се догодило.““ И Андреј је пристао. Кад је филм „Разбојник“ завршен више га није било међу живима. „Отац Игор, Андреј… Зашто, одакле такве теме? На овим примерима можемо да покушамо да схватимо колико нас заправо кошта то што се спасавамо. Колико је то тешко,“ – каже мој саговорник и главни акценат у овој реченици је на речи „колико“. „Колико треба уложити воље, напора… Ево, читамо Јеванђеље: Царство Небеско се с напором осваја и само га подвижници задобијају, - а у ствари, то је тако тешко, проживети земаљски живот тако да човек не буде лишен Царства Небеског! Сад је неко несхватљиво време. У смислу да је ХХ век био век мучеништва, исповедништва – људи су били прекаљени, а о чему сад разговарају хришћани? О било чему, само не о спасењу и о ономе што треба да понесе свако од нас. Замислите ако савремени човек заиста нечега буде лишен? Да не једе једном дневно? Или да се на пример, пар пута смрзне? Ови примери су крајње важни како би савремени хришћанин имао на уму: спасење није лака ствар, компликовано је, – отац Игор поново изговара речи, као тешка зрна – то је тешка ствар. Али треба радити. Јер, ако не будеш радио, биће вечна тама и страх.“ Возведу очи моји горе (Управићу поглед мој на горе) Остало ми је последње питање за оца Игора. - Зашто служите у планинама? – питам га. Чему то? Молебан, па чак и Света литургија. „Како да покушам то да објасним,“ – он утихну и ја покушавам да чујем како у далеком градићу звучи непозната ноћ. „Сви главни догађаји о којима читамо у Јеванђељу, дешавали су се у планинама, – каже он напокон, – проповед на гори, молитве, које је Господ узносио након што би цео дан провео с људима, Преображење Господње, Голгота, Вазнесење Господње с Елеонске горе… Сви кључни догађаји се дешавају на горама. И то није случајно. Све Своје служење у земаљском животу Господ је чинио на горама, показујући самим тим да усхођење у Царство Небеско захтева подвиг. Захтева самоодрицање. Напор. Савладавање самог себе. Сад ходочасници лете комфорним авионима, али у гору свеједно морају да иду пешке – на Синај, на пример. То није једноставно – пењати се у планину. То је подвиг. Кад се човек налази доле, он види само оно што се дешава на два корака од њега, или максимум, на неколико десетина метара. А кад се пење у планину, истовремено види јако много тога. Исто као што Господ-Сведржитељ види све нас у истом трену на свим нашим местима, земаљским, и не само земаљским, већ и вишњим, тако и на неки сличан начин човек који се попне у планину такође види много више него кад се налази доле. Заправо, о томе говори филм који ће се, ако Бог да, појавити.“ На овоме се наш разговор завршава. Отац Игор добија позив из истог оног затвора строгог режима код Наљчика где је своју казну издржавао Андреј Головко – ових дана ће поново ићи тамо да исповеда и причешћује затворенике. Чује се како га неко моли да донесе књижице о припреми за исповест – „да, да, погледаћу да ли имам,“ одговара, а ја размишљам о томе да ми је, да бих купила и сто таквих књижица, довољно да се лагано прошетам до ћошка. Анастасиjа Рахлина Извор: Православие.ру
  23. Овим поводом огласио се епископ Ангелос, члан Синода Коптске цркве и патријаршијски егзарх при Коптском богословском факултету у британском граду Стивениџ. „Приликом оцјењивања актуелних догађаја везаних за филм Невиност муслимана и наводне умијешаности ”Копта хришћана”, неопходно је направити јасну дистинкцију између огромне већине Копта хришћана и занемарљиве мањине која је одлучила да провокативним и увредљивим средствима промовише политичке планове. Копти хришћани у Египту познати су у свим црквама и свим вјероисповијестима као миран народ који је вјековима био подвргнут прогонима и који никада није узвраћао на било који начин којим би увриједио или унизио другу вјеру или заједницу. Као најбројнија хришћанска заједница на Блиском Истоку, Копти су вјековима мирно живјели са муслиманском браћом. Упркос континуираним нападима вјерских екстремиста на цркве и заједнице, они и даље живе поруку љубави, праштања, мира и толеранције. У овом и сличним случајевима, индивидуе и групе имају право да на одговоран начин протестују против понашања које вријеђа оно што им је свето. Ипак, како ови протести почињу да измичу контроли, мора се разумијети да се у Египту, региону и шире, оваквим агресивним и насилним понашањем угрожава само репутација локалног становништва и заједница, и држава. У региону који пролази кроз промјене и који се нада да ће заштити права свих, наравно да се не може дозволити да било ко унижава или вријеђа другу вјеру, било да је то филм који се тренутно налази у центру пажње или радикални исламски свештенослужитељ који је на јавном тргу у Каиру спалио и попљувао Свето Писмо. Схватајући да ће између вјерских заједница увијек бити размимоилажења по питању вјере, морамо се сложити да комуникације, разговори, дебате, дијалози, чак и протести, увијек морају бити спровођени у миру и поштовању, чиме ће се сачувати добробит свих и хармонија заједница. Молимо се за мир у овом времену искушења и исцјељење оних који су претрпјели страдање, бол или увреду било које врсте. Посебно се молимо за упокојење оних који су изгубили животе и утјеху њиховим породицама и њиховим ближњима.“ Извор
  24. Познати српски режисер Емир Кустурица почео је у сриједу 28. септембра снимање филма о православљу у требињском селу Увјећа, који ће се на различитим локалитетима у овој општини снимати у наредних десетак дана. Кустурица је објаснио да је у питању десетоминутни играно-документарни филм који је дио ширег свјетског пројекта, у коме се говори о седам свјетских религија, међу којима он представља православље. Кустурица ће филм режирати, али ће у њему он бити и једини глумац. Осим у Увјећој, снимања предстоје и на брду Страч, гдје се налази стара аустроугарска касарна са 365 одаја, те у требињским виноградима као и у манастиру Тврдош. Љ.Л. Извор: Епархија ЗХиП и Светигора пресс
×
×
  • Create New...