Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'duhovnost'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Dragi čitatelji i pratitelji, evo nam i jedne lijepe vijesti za ovu božićnu večer. Naime, naša braća iz Slovenije su odlučila pokrenuti prvu pravoslavnu stranicu na slovenskom jeziku, namijenjenu Slovencima koje zanima pravoslavlje. Stranica surađuje s nama i s Pravoslavnim misionarskim centrom "o. Danil Sisojev" iz Beograda (link: http://www.svedokverni.org/), a prisutna je i na facebooku. Ukoliko imate rođaka, prijatelja i poznanika Slovenaca koji bi voljeli čitati o pravoslavlju na svojem materinjem jeziku i upoznavati ga, slobodno preporučite. Link stranice: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA Link za facebook: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA *** Dobrodošli na strani o pravoslavni veri in duhovnosti v slovenskem jeziku. Ustvarili smo jo za vse, ki si želijo spoznati pravoslavje in o njem kaj več izvedeti. Pripadamo eni, sveti, katoliški[1] in apostolski Cerkvi, ki je, zaradi ograjevanja od krivoverstev, splošno znana kot Pravoslavna. Verjamemo, da se v njej nahaja celotna Resnica. Sestavljena je iz 14 lokalnih Cerkva, med katere spada tudi Srbska Pravoslavna Cerkev, v njeni kanonski jurisdikciji se, med drugim, nahaja tudi ozemlje Republike Slovenije. Vsekakor pa je Pravoslavje odprto za vsakogar, ne glede na narodnost. Pripadnik kateregakoli naroda se lahko v njej počuti kot doma. [1] Iz grškega pridevnika “katholikos”, kar pomeni svetoven oziroma vesoljen. Ne zamenjevati z rimokatolicizmom.
  2. Dragi čitatelji i pratitelji, evo nam i jedne lijepe vijesti za ovu božićnu večer. Naime, naša braća iz Slovenije su odlučila pokrenuti prvu pravoslavnu stranicu na slovenskom jeziku, namijenjenu Slovencima koje zanima pravoslavlje. Stranica surađuje s nama i s Pravoslavnim misionarskim centrom "o. Danil Sisojev" iz Beograda (link: http://www.svedokverni.org/), a prisutna je i na facebooku. Ukoliko imate rođaka, prijatelja i poznanika Slovenaca koji bi voljeli čitati o pravoslavlju na svojem materinjem jeziku i upoznavati ga, slobodno preporučite. Link stranice: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA Link za facebook: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA *** Dobrodošli na strani o pravoslavni veri in duhovnosti v slovenskem jeziku. Ustvarili smo jo za vse, ki si želijo spoznati pravoslavje in o njem kaj več izvedeti. Pripadamo eni, sveti, katoliški[1] in apostolski Cerkvi, ki je, zaradi ograjevanja od krivoverstev, splošno znana kot Pravoslavna. Verjamemo, da se v njej nahaja celotna Resnica. Sestavljena je iz 14 lokalnih Cerkva, med katere spada tudi Srbska Pravoslavna Cerkev, v njeni kanonski jurisdikciji se, med drugim, nahaja tudi ozemlje Republike Slovenije. Vsekakor pa je Pravoslavje odprto za vsakogar, ne glede na narodnost. Pripadnik kateregakoli naroda se lahko v njej počuti kot doma. [1] Iz grškega pridevnika “katholikos”, kar pomeni svetoven oziroma vesoljen. Ne zamenjevati z rimokatolicizmom. View full Странице
  3. Blog "Upoznaj pravoslavlje - pravoslavna vjera i duhovnost na hrvatskom jeziku" je stranica o pravoslavlju, Pravoslavnoj Crkvi, teologiji, i duhovnosti, na hrvatskom jeziku. Članovi smo zakonite SPC, koja ima kanonsku jurisdikciju u Republici Hrvatskoj, i predstavljamo pravoslavlje na standardnom hrvatskom jeziku i na način prilagođen nepravoslavnima i nesrbima, pogotovo katolicima. Na stranici možete naći linkove svih važnijih pravoslavnih ustanova u Hrvatskoj, kao i službene stranice pravoslavnih Crkava u svijetu. http://orthodoxhr.blogspot.rs/ http://crkva.net/post/40804_ако-имате-другара-или-познаника-хрвата-римокатолика-или-других-вера-који-жели-да.html
  4. Guest

    Путевима словенске духовности

    У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа. Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864. Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад. Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља. Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима. У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења. Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени. У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало. Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику. Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија. Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове. Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1094, Рубрика Култура
  5. Guest

    Путевима словенске духовности

    Ако су Константин и Методије планирали да Свету Литургију (у почетку) служе само суботом и недељом, односно празником, онда је било довољно да преведу празнично Јеванђеље, уз могућност да су превели само најнеопходније делове празничног Јеванђеља, остављајући да превођење заврше у Великој Моравској. Ако су пак планирали да Литургију служе сваког дана од Васкрса до Педесетнице, а касније суботом и недељом, односно празником, онда им је било најхитније да преведу само оне делове кратког Апракосног Јеванђеља који се читају у те дане, опет остављајући да превођење целог Јеванђеља заврше у Великој Моравској. У ЖК XV и ЖМ XV саопштава се да је процес превођења богослужбених књига настављен у Великој Моравској. Другим речима, неколико месеци преводилачког рада није био сувише кратак рок да се преведу само они делови Јеванђеља који ће бити читани на Светој Литургији на Васкрс и првих недеља или месеци по Васкрсу. Слично је морало бити и са превођењем других богослужбених књига. Мисија коју је цар Михаило III поверио Константину и Методију налагала је да се све добро испланира, а да се импровизације сведу на минимум. Тај план је морао обухватити избор књига које ће бити преведене пре поласка у Велику Моравску, начин на који ће бити превођене, словенски говор на који ће бити преведене, време поласка на пут, избор пута, начина и трајања путовања, избор књига које ће бити преведене у путу или, вероватније, пошто се стигне на одредиште, а поред осталог, и свакако не на последњем месту, део тога плана морало је бити одређивање дана када ће први пут у богослужењу бити употребљен словенски језик. Тај је чин, било је свима јасно, био од посебне важности, тај дан није могао бити било који дан, па је зато природно претпоставити да се планирало да то буде дан који је иначе за Цркву од посебне важности. Као што је у културној, тачније духовној историји Словена увођење словенског језика у богослужење догађај од посебног, ако не и највећег значаја, чега је Константин несумњиво био свестан, тако је у годишњем циклусу дана и празника који се у хришћанској Цркви празнују Васкрс највећи празник. Планирање да се та два догађаја повежу чини се врло логичним, утолико пре што су Браћа са сарадницима путовала у Велику Моравску током Великог поста и стигла на одредиште по свој прилици уочи Васкрса 864. године. Иако је великоморавски кнез Растислав тражио од Византије епископа (фактички – поглавара Цркве у Великој Моравској који не би био потчињен Архиепископији у Салцбургу), том делу његове молбе није удовољено. Тешко да се у Византији нису могли наћи епископи који бар донекле знају словенски језик. Пре ће бити да је на византијском двору процењено да би слање епископа из Византије на подручје Источнофраначке краљевине, у којем је на ширењу хришћанства, али и политичког утицаја те краљевине, увелико радило свештенство које је било под црквеном управом Рима (одн. епископије у граду Пасау и Архиепископије у Салцбургу), врло вероватно било схваћено као политички изазов, и да је могло довести до унутарцрквених и међудржавних проблема, које је упутније било избећи. Зато се изашло у сусрет оном делу молбе кнеза Растислава којим се тражи учитељ који би помогао да се Словенима у Великој Моравској хришћанство приближи на словенском језику. То је био гест добре воље византијског цара у односу на молбу великоморавског кнеза. Тај гест је ишао у прилог изградњи добрих политичких односа између Византије и Велике Моравске, а отварао је могућност трајнијег византијског присуства у Великој Моравској у облику и обиму који не би био отворено изазован за Рим и за немачке феудалце и свештенство у суседству Велике Моравске. Било је основано претпоставити да ће Словени из Велике Моравске, пошто добију теолошко и филолошко образовање потребно за свештеничку службу, лакше добити од Рима рукоположење и право да богослуже (и) на словенском језику. Ту претпоставку потврђује даљи развој догађаја: Словенска браћа одлазе у Рим, своје поштовање папи исказују и моштима Св. Климента које му дарују, убедљиво образлажу папи, а и својим опонентима, потребу ширења и учвршћивања хришћанства и на словенском језику, Методије је рукоположен за свештеника, а касније и хиротонисан за архиепископа панонског, а неки њихови ученици добијају статус свештеника и ђакона. Добро започето формирање црквене организације са словенским кадром у Великој Моравској прекинули су познати политички догађаји неповољни за потпуно остварење тог дела великоморавске мисије Солунске браће. Премда према житијима у којима се тај догађај помиње кнез Растислав није експлицитно тражио помоћ ради увођења богослужења на словенском језику, сасвим је јасно да богослужење има, поред других, и едукативну функцију, што је морало бити чврсто ослоњено на канонски текст, тј. на богослужбене књиге, које је могло превести само за тај задатак врло меродавно лице, а Константин је то сасвим сигурно био. Просвећивање неписмених верника о хришћанској вери се најделотворније остварује кроз богослужење (укључујући проповед) на њима разумљивом језику; богослужење се ослања на богослужбене књиге, а њима је основ у писму, које је, дакле, требало створити. Према томе, увођење словенског језика у богослужење било је у потпуности у функцији главног циља великоморавске мисије Солунске браће. Добро је познато да су Солунска браћа тај циљ у Великој Моравској за неко време и остварила, уз знатне тешкоће, а да ће семе које су они посејали у Великој Моравској дати обилне плодове широм словенског света. Познато је такође како се и када мисија Солунске браће завршила после Методијеве смрти и после прогона њихових ученика, након чега се у Великој Моравској опет за дуго времена богослужило само на латинском језику. Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1093, Рубрика Култура
  6. Жељко

    Старчество у Русији

    Старци могу бити монаси који су заједно с игуманом управљали појединим манастирима, старији калуђери без свештеничког звања, пример је позната историјска личност Филотеј (XVI век) из Елеазаровог манастира код Пскова, спиритус мовенес доктрине о Москви-Трећем Риму. Старци су и искусни монаси који су прошли дугогодишњи строги аскетизам и који су се бринули о духовном животу искушеника и младих калуђера. Често су разговорима и мудрим саветима помагали и световним лицима. Ово последње значење представља једну сложену појаву руског религиозног духа, у литератури названу – старачество. Молитва за борбу против страсти Старци су сталним бдењем утицали на унутрашњи живот и усмеравали поступке своје духовне деце, што је подразумевало да им искушеници смирено, честим исповедима и искреним разговорима откривају најдубље мисли и интимне жеље. На основу сопственог искуства старац је знао о разним искушењима која очекују почетника на путу духовног усавршавања, те је могао да га сачува од грешака. Свети Антоније Велики (IV век) говорио је: „Ако видиш младог монаха, који се по сопственој вољи устремио на небо, чврсто га ухвати за ноге и вуци га доле, јер је њему такво стремљење штетно.“ Дуготрајни пут одрицања од своје воље средство је уздизања духа исушеника и начин ослобађања од страсти. Фјодор Достојевски у роману Браћа Карамазови пише: „Старац – то је онај који узима вашу душу, вашу вољу у своју душу и у своју вољу.“ Почетник сам бира старца и после тога је обавезан да се у свему безусловно потчињава вољи свога духовног оца. У аксетској лутератури наводи се и молитва за борбу против страсти. Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, сине Божији, смилуј ми се, грешном“, која је била распрострањена међу аскетама на Истоку, у руским манастирима названа је духовном молитвом. То је значило да се Исусова молитва врши „у себи и умом у срцу“, па су постојали и изрази: унутрашња, умна молитва или молитва срца. Пошто је текст молитве требало сатима непрекидно понављати, названа је и стална молитва. У основи, руско старчество је засновано на аскетизму и мистичним традицијама Источне цркве, чији су главни носиоци били Исихасти (од грчког хесyцхиа – мир, ћутање). Први трагови старчества у Русији налазе се у делима Св. Кирила Туровског (XII) и Св. Аврамија Смоленског (XIII век). Међутим, тек с појавом светог Нила Сороског (1433-1508. године) може се говорити о старчеству као систему васпитања младих калуђера, чија је школа руском монаштву дала три поколења стараца. Посебно су били познати Заволошки старци, који су живели у мањим манастирима и скитовима северно од горњег тока Волге. Они који не стичу имања Нил Сорски је отишао на Атон једно столеће после победе Исихаста и тамо открио њихово учење. Вративши се у Русију, увео је своја правила монаштва, која, у ствари, повезују стару аскетску традицију Источне цркве и руско старчество. Сорски скит се састојао од више келија распоређених на довољном растојању једне од друге да калуђер не може чути брата до себе и да не може видети даље од суседне келије како не би губио сабраност током молитве. У келији је могао живети само монах с једним до два ученика. Опште трпезе није било и сваки калуђер је својим радом морао да обезбеди одећу и обућу за себе. Браћа су се сакупљала два пута седмично на свеноћном бдењу у цркви. Нил је сматрао да манастири не треба да владају земљом и селима и да постојеће поседе треба дати држави. Због тога су његове присталице и он добиле назив „Нестјажатељи“ (они који не стичу имања). По историјским изворима, архијереји и манастири су у то време поседовали више од трећине обрадиве земље у Русији и многи нису желели да се одрекну тог богаства. Под притиском богатог, земљопоседничког и све више посветовњаченог монаштва, аскетизам се, а тиме и старчество као унутрашњи и мистички процес, повлачи. Старчество је у Русији у XVII и делом у XVIII столећу готово ишчезло. Петар Велики је почетком XVIII века секуларизовао црквену власт и укунуо институцију патријарха, а Свети синод је потчинио државним властима. Тај процес је наставила Јекатерина II у другој половини истог столећа, извршивши реформе у цркви и одузевши архијерејима и манастирима више од девет милиона хектара обрадиве земље (више од територије данашње Србије). Осиромашћење манастира, с једне, и појава старца светог Пајсија Величковског, с друге стране, утицали су на обнављање руског старчевства крајем XVIII века. Пајсије је рођен у Полтави (данашња Украјина) 1722. године, и још као младић посветио се монаштву. У почетку је био у руским, затим у молдавским манастирима, а 1746 године отишао је на Свету гору атонску. Тамо је више од петнаест година изучавао и практиковао аскетско-мистичке методе Исихаста. Касније се посветио и старчеству. Са групом својих ученика вратио се у Молдавију, где је постао архимандрит. Многи руски монаси, жељни аскетског живота и духовног уздизања, отишли су у Молдавију да уче код старца Пајсија. После су они пренели старчество у Русију. Међу њима су најпознатији Клеопа, Теодор, Теодосије, Атанасије Филарет и Василије. Крајем XVIII и почетком XIX столећа настало је неколико центара руског старчества: Рослављске шуме, Кирило-Новојезерски манастир; Плошћанска, Санаксарска, Саровска и Оптинска пустиња . Саровски манастир се налази недалеко од града Темникова и знаменит је, пре свега, по старцу Серафиму, једном од најуваженијих светих људи Руске цркве. Живео је дуже од педесет година као калуђер, од тога двадесетак крајње аскетски удаљен од осталих монаха, уз вишегодишње потпуно ћутање. Његов аскетски подвиг је и хиљадудневна стална молитва, клечећи на великом камену. Тек после свега тога себе је сматрао достојним да подучава друге. Оптински старци У духовно-религиозном зивоту Русије XIX века посебно место заузима Оптино-Веденски манастир, у коме је Леонид, некадашњи ученик поменутих стараца Василија и Клеопе, увео старчество. После Леонида, старчество је у том манастиру преузео на себе Макарије, затим Иларион и Амвросије. Традицију су наставили Амвросијеви ученици Нектарије, Јосиф и Анатолиј. Последњи оптински старац био је јеромонах Никон, упокојио се 1931. године. Било је монаха који су учили код оптинских стараца, а после тога су сами преузимали обавезу старчества по другим манастирима. Приближно једно столеће постојала је школа старчества у Оптини, све док бољшевичке власти нису затвориле манастир, после декрета из 1918. године. Оптински старци су извршили значајан утица на знамените личности из круга руске интелигенције у XIX и почетком XX века: писце – Алексеја и Лава Толстоја, Николаја Гогоља, Фјодора Достојевског; филозофе – Владимира Столавјова, Павла Флоренског, Константина Леонтјева; вође словенофила – Александра Хомјакова и Ивана Кирејвског; историчара Михаила Пагодина. Под њиховим утицајем група руских религиозних филозофа: Берђајев, Булгаков, Струве и Франк су 1909. године објавили зборник радова у часопису „Вехи“ (Путокази). Наступили су против атеистичког материјализма и револуционарно-социјалистичких убеђења великог дела тадашње руске интелигенције. Достојевски је лик Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ стварао на основу доброг познавања личности старца Амвросија. О том старцу Лав Толстој каже: „Разговарао сам с њим и некако ми је лакше и радосније на души. Ето, кад с таквим човеком говориш, осећас близину Бога.“ Руска православна црква је канонизовала 1988. прво Амвросија, а 1996. године још 13 оптинских стараца. Навешћемо став И. Смолича, руског историчара цркве у емиграцији, који средином XX столећа пише: „Ако се обратимо историји руске мисли XIX века и бацимо поглед на Гогоља или на Словенофиле, на Достојевског, или на цео филозофски свет каснијих година, све до најновијег времена, ми ћемо наћи везу са светим људима древне цркве, чије мисли су ти филозофи покушали да изнова формулишу и продубе. С те тачке гледишта старчество има изузетно значење.“ Нужно је истаћи да је било и злоупотреба великог угледа који су старци имали у Русији. Поједини „новостарци” или „младостарци” у XIX и почетком XX столећа нису много бринули о духовном животу младих монаха и искушеника него су , из сопствене сујете, стицали популарност у наруду „пророчанским даром“ и „видовитошћу“: од давања савета световним лицима попут овог „продај своју земљу и купи другу, а о фабрици немој ни да мислиш“, преко „продај кућу и купи бицикл“ до писања молитве Богородици да усмрти писца Лава Толстоја. Можда је у томе највише застранио Григориј Распутин који је себе, као световно лице, прогласио старцем и свој положај користио да преко царице Александре Фјодоровне утиче на Николаја II приликом доношења важних политичких и државних решења . Таласи терора Одмах после револуције објављен је декрет о одвајању цркве од државе, што је био сигнал властима свих нивоа да започну с хапшењима и стрељањем свештенослужитеља и монаха. Цркве и манастири су претворени у складишта, земљорадничке задруге, затворе, а ређе у музеје или дечије домове. Уочи револуције у Русији је било 1257 манастира, око сто хиљада цркава и капела, четири духовне академијее, 62 семинарије. Објављивано је на десетине црквених часописа. Средином шездесетих година у Совјетском Савезу је постојало: 15 манастира, 10 хиљада цркава и капела, две духовне академије и три семинарије. Само два црквена часописа штампана су у то време. Стара руска светиња Кијевско-Печерска лавра затворена је 1963. године. У таквим условима старчество, као систем васпитања младих монаха и као традиција дела руског монаштва, није се могло сачувати. После затварања манастира, преживели старци били су принуђени да лутају или да живе уз парохијске цркве. То мало преосталих манастира није имало своје скитове и пустиње неопходне за усамљенички и аскетски живот стараца и њихових ученика. Повратак Од времена Горбачова и „Перестројке“, што се поклапа с прославом хиљадугодишњице хришћанства у Русији (1988. године), суштински се изменила политичка ситуација у држави и однос власти према цркви. Проглашењем нове конституције (устава) Руске Федерације 1993. године, уведене су широке грађанске и верске слободе. Данас Руска православна црква има око 800 манастира. У неким од тих манастира обнавља се старчество захваљујући ретким монасима који су успели да приме, сачувају и донесу до наших дана основне идеје и практику аскетизма и мистицизма прошлих времена или благодарећи појединим старцима са Свете горе атонске који су се вратили у Русију. Остаје нада да ће данашњи старци продужити духовне трдиције које ја заложио Нил Сорски и многи други истинити старци и да неће кренути путем „младостараца“ . Аутор: Веселин Вашчић Извор: Русија.рс

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...