Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'crkva'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 211 results

  1. Na odličan tekst Vladike Irineja Bulovića objavljen danas na ovim stranam Pouka, "Свето Причешће - извор здравља или извор болести?" a u vezi problema "da li se zaraza prenosi ložicom" učinilo mi se da se može dodati još nešto prilično bitno... i to je ovaj tekst u nastavku. Amin Vladiko; prelepo rečeno. Potpisujem svaku reč i upravo iz istih razloga i iste "krivice", a već vodeći razne rasprave sa mnogim "liberalima", po forumima sam diskretno smatran srednjevekovno svesnim .. što bi valjda trebalo da znači zaostalim u najmanju ruku?! No dobro, neka bude da jesam, zadovoljan sam svojim "konzervativnim" gledištima i uverenjima; do sada sam se uverio mnogo puta u njihovu ispravnost i Vi ste ih u tekstu lepo i opširno razjasnili. Ja ću se usuditi da dodam još jedan detalj koji ne upada odmah u oči iako je veoma važan za ovu temu. Naime, u Patrijaršiji dok sam bio Germanov trpezarac sredinom 80ih, najčešće sam se družio sa vikarnim episkopom Danilom Krstićem koji je, u organskoj vezi sa ovom temom, rekao sledeće: "Znaš li da je Bog ostavio dve stvari za maloverne? To su Oganj na grobu Gospodnjem i neraspadljivost osveštane vodice". Da, te dve stvari ama baš niko niti može da demantuje niti da ih, ne daj Bože, negira i pravi neslane šale. To su Crkveni aksiomi i ne podležu raspravi, kritici, proveri, analizi ili ma čemu drugom ljudskom. To je dejstvo Crkve i Trojice u istoriji koje ne dolaze od iskušavanja Boga već kao izraz Njegove volje i htenja. Cilj ovih Božijih intervencija je, po rečima vladike Danila, ukrepljivanje vere kod ljudi ako imaju u sebi sumnje, malodušnosti i slične raslabljenosti. Sa ovim u vezi usudio bih se, iz dugog Crkvenjačkog staža ..dakle poučen Crkvom, Danilom, ocima i verom koliko je Bog dade a ne nekim ličnim razmišljanjima i logičkim zaključcima, da dodam jedan veoma veoma važan istorijski momenat protiv ove bogohulne nakaznosti o "zarazi ložicom" koja se u vreme pandemije pojavila kao problem i o kojoj su se posvuda lomila koplja. Taj momenat i taj detalj je sama "Tajna Večera" na veliki četvrtak kada je ustanovljena Evharistija koja je srž Crkvenog bića. Šta imamo tu u toj prostoriji? Imamo jednog prvosveštenika i njegove kadete (još uvek ne episkope)! Šta se događa te najveće večeri u ljudskoj istoriji? Gospod lomi hleb i "razdade ga učenicima" rečima "Uzmite, jedite od njega svi, jer ovo je telo moje Novoga Zaveta koje se za vas lomi.." a zatim deo koji svim blasfemijama udara šamar: Gospod naime uzima čašu, dade je učenicima i kaže "pijte iz nje svi jer ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se za vas proliva..". Svi su pili iz Njegove čaše jer je samo na nju, u jednini, ukazao Gospod tu na licu mesta. I učenici piše iz Njegove čaše. Samo je on tada sveštenik (Prvosveštenik); učenici su još uvek do pedesetnice i silaska Duha na njih samo građani i običan narod tako da njihove čaše nisu što i Njegova. Evo šta jevanđelista kaže doslovno: (Matej, glava 26 "И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви;" Dakle ako je On rekao "pijte iz nje svi" a ne "svako da ima svoju čašu" onda je On, kao u slučaju ognja na Grobu kroz mnoge vekove, voljno hteo da to bude nešto što se ne dovodi u pitanje i pod sumnju (za onog koji veruje) pa je sigurno na sebe preuzeo i odgovornost i brigu za sve posledice. Usred te papazjanije liberalnih protestantskih projavljivanja umovanja po čoveku i jedan čak visoki dužnosnik Crkve je izvoleo reći: "Da ne iskušavamo Boga svoga" Vi ste Vladiko lepo dali primer šta bi bilo kušanje Boga u ovoj tužnoj priči o ložici kao prenosicu bolesti, skoro da je nepotrebno išta dodati, no samo jedna mala opaska koju sam i u jednom blogu pomenuo. Evharistija, dakle pričešćivanje iz iste čaše nam je zapoveđeno; na neki način je to i dužnost verujućeg čoveka koji uredno posećuje Liturgiju (o tome se danas mnoge rasprave vode upravo od propotestantskih krugova čime sami sebi uskaču u usta). Ja ne kušam Gospoda kada se pričešćujem u sred pandemije; meni je to zapoveđeno od Njega: "Uzmi i jedi .. uzmi i pij". Ako ne priđem na vozglas "Pridite..." pokazujem da ne razumem smisao Evharistije, Tajne Večere! Na toj Večeri niko nije iskušavao Hrista kada je prvosveštenički naredio budućim krštenim dušama svih epoha "Uzmite i pijte iz nje svi..." a to, siguran sam, ne bi rekao da iza svega ne stoji Otac koji garantuje za posledice. Poštovani Vladiko, ne zamerite što sam uzeo slobodu da dodam prethodno rečeno; smatram da, koliko Bog dade da se o ovakvim problemima promišlja, ovaj skromni dodatak ne promašuje temu jer suština (za one koji veruju) je u tome što je garant svemu Otac koji dela u Sinu. "Ko vide mene vide Oca... ja i Otac jedno smo.." poručuje Spasitelj. Srdačan rukoljub čestiti Vladiko
  2. Навече празника Васкршњег Петка, Богородичне иконе 'Зивоносни Истоцник', у четвртак 23. априла, у једној соби мушког манастира Благовести у Супрашлу, у источној Пољској, замироточила икона овог празника. Зна се за ову икону, да у прошлости износило се њу у литијама за исцелење и у борби против епидемија. Владика супраски Андреј рекао је да не ма случајности у томе, та то је благослов Божији али и знак, да као болнице сад раде интенсивно и су отворене, тако и треба да буде у Божијим храмовима. Вероватно је мисло на то, сто за време Велике Седмице (и мало раније) у Пољској влада је допустила број само 5 верника у црквама плус свештеници и литургијска служба. Иако свештеници у различитим парохијама радили су шта могли, да верници дођу и да се причесте, али са друге стране неке парохије биле су потпуности затворене у ово најважније време. Од Васкршњег Понедељка број верника који може да буде у храму је много већи, и зависи од метраже цркве. У најближу недељу биће служен акатист испред мироточиве иконе. Извор; превод pouke org.
  3. Blaža Željko

    Kušam li Hrista pričešćem u doba zaraze?

    Izvod iz prepiske sa FB foruma i mog obraćanju Aci Milojkovu koji je konstatno napadan od kukavica iz crkvenih krugova zbog načina pričešćivanja i "kušanja Hrista".. i sada ću to copy/paste ovde preneti pa će biti razumljivo šta mislim reći i odnosi se na naslov ovog bloga. (citat) "Čoveče šta se pravdaš sa ovim "praštajte"? Pa rekao si surovu istinu a što drugi ne mogu da je nose nije tvoj problem. Ne moramo Zizjulasa spominjati kog sada optužuju da "nije fer" da zove nekog "slabim". Da vidimo šta kaže Apostol s početka velikog posta: "Ko je slab jede zelje ali neću da moja sloboda .. sablazne slabog brata.." Iz tih razloga treba naći neko rešenje, npr. da sveštenik daje iz ruke pričest ili plastičnim kašičicama koje će posle da se spale na čistom mestu. Ma 'ajde, tu tupimo danima na bezvezne teme; sapliće se raja o Hrista. Nema potrebe; Crkva i Gospod su dovoljno fleksibilni i u vanrednim situacijama nisu gadljivi na promenu forme službe: Gospod ne gleda na krute zakone i kanone i subotom silazi u bunar da spasava zalutalu ovcu. Mogu čestice da budu veličine nafore, da se umoče u Putir i da se daju iz sveštenikove ruke. Suština se ne gubi sa tim postupkom (s obzirom na varednu situaciju). Sabor ima dakle prostora da u ovakvim situacijama donese neke izmene prilagođene trenutku. Ovakve rasprave samo stvaraju čir na želudcu i nepremostiv jaz između ljudi a ima prostora da se stvari mirno razreše. Ko se plaši plaši se i ti tu ne možeš ništa promeniti." (kraj citata) Dakle nismo u vremenima kad se traži mučeništvo, problem kašičice, osim što je iritantan za ljude sa starim i istorijski utvrđenim gledištima, je suštinski benigna pojava ... ona doduše izbacuje na površinu snagu naše i vere i dogmatskih temelja ličnosti ali o tome ne možemo mnogo razmišljati jer procena i konačni sud (milosti) samo je u Bogu. Može se činiti ovako kako sam gore naveo. Može sveštenik na kapiji Crkve pričešćivati ljude u vreme kad nije policijski čas (npr. oko podne) a otvoren prostor omogućava da se napravi rastojanje i verovatno bi to bilo brzo i lako izvodljivo. Ponoviću gore rečeno: Nije Gospod formalista pogotovo kada su vanredni slučajevi (kao ovca u bunaru) u pitanju. Mislim da privremene promene Crkvenih formalnih stvari ne mogu naškoditi samoj Crkvi .. a Bog neka se smiluje na svakog ... mene ako hoće da stavi na sam izlaz kao poslednjeg, makar na promaji, ne smeta. I reč dve o tome da li mi kušamo Gospoda ako se pričešćujemo kako je već vekovima ustaljeno!? Ako je Njegov poziv uvek isti kroz vekove "Uzmite, jedite i pijte od njega svi" pa se neuzimanje još smatra grehom (za šta se po forumima borimo protiv prakse da pričest bude par puta godišnje), onda znači da nas je oslobodio od odgovornosti za "iskušavanje"! Kad već MORAM PO ZAPOVESTI s Neba da pristupim, i to po zapovesti od samog Hrista, i ako sam već kršteni hrišćanin kako Ga onda iskušavam? Iskušavam Ga ako skočim sa mog sprata i očekujem da mi pomogne ali ako sam poslušan upravo Njegovim rečima.. kako Ga onda iskušavam? Ako je prema rečenom, i prema trenutnim tendencijama u teološkoj misli novijih vremena pričest organski deo prisustvanja liturgiji te da je ona bez pričešća besmislena, otkud sad pojam da je ovo iskušavanje Boga (kako često čitam i ovde i na drugim mestima) kad je upravo On to naredio? Pita me jedna sjajna ženica na FB forumu sledeće: " Али знајући, свесно, да постоји могућност заразе (у доба оваквих пандемија ), значи без расуђивања прилазећи ризикујемо да будемо и кушачи Бога. Тако бар ја то видим." Odgovor i tamo i ovde na tu dilemu bio bi: (citat) ""Nigde Gospod nije rekao "Priđite osim ako je pandemija"! Rekao je prosto i božanski: "Priđite i jedite od njega svi jer je to telo moje i krv moja Novoga zaveta". Upravo ovde, već nekoliko godina pokušavamo da te zapovesti Hristove predočimo kao suštinu liturgije, kao suštinu Tajne Večere... i kad Bog kaže "priđite i jedite" a ja to ne učinim ... pokazujem da mi nije jasan smisao evharistije. Dakle kad prilazim čaši, najpre ja ne iskušavam Boga jer je to Njegova zapovest .. i s toga naprosto sam poslušan tom pozivu."" (kraj citata) Mislim, i na kraju da ponovim, da ne može biti greške da u ovim okolnostima kada je zabranjeno okupljanje više od pet ljudi ili se nečasnim lažima pravi drama od pričešćivanja, da Crkva, po gornjim primerima, ne bi odstupala od suštine ako bi sveštenik na kapiji (dok je verni narod na rastojanju i u dugačkom redu) rukom umočio česticu u Putir i tako pričestio čoveka. Ne treba nečija sloboda da bude sablazan slabima. Vanredna stanja nisu Crkvi strana ali sve prolazi pa će i ova pošast otići bestraga kao i svaka druga laž.
  4. Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати. Пречасном оцу Ивану уреднику православног сајта „Живе Речи Утехе“ Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања. Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем. Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа. После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“ Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја. Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао. „Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена. У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“ „Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“ Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“ „Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом. Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“ Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све. „Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди. Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га. После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“ Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео. На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле! Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима. Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан. Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло. „Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“ Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом. На св.Луку апостола свештеник Бобан Ристић 31.октобра 2011.г.
  5. Пето-шести или Трулски сабор, био је црквени васељенски сабор одржан у Kонстантинопољу 692. године. Сазван је 11 година након Трећег цариградског сабора у настојању да донесе дисциплинарна правила за Цркву коју претходна два сабора (Други и Трећи цариградски) нису били донели. Сазвао га је и њиме председавао византијски цар Јустинијан II, а у њему је учествовало свега 215 епископа, сви листом из источних делова некадашњег Римског Царства. Циљ сазивања сабора је увести нова и строжија правила за Цркву. Због доминације источних епископа, Сабор је по правилу настојао наметнути искључиво обичаје цариградске Цркве као ортодоксно правило и мерило православности осталим деловима хршћанске Цркве. То се односило на тада уобичајене праксе Цркве на Западу, као што је, нпр. приказивање Исуса као Јагањета Божјег, које је од почетка було уобичајено и распрострањено у западној хришћанској традицији. Далеко већи спор је изазвао различит став према свештеничком целибату. Сабор је изричито дао право ожењеним мушкарцима, да постану свештеници и ђакони. Католичка црква сматра да је у одлукама Трулског сабора изражена велика нетрпељивост према Западу и његовим обичајима, али и према Јеврејима, нарочито у канону 11, који било какве контакте са њима кажњава са црквеним казнама, чак казном екскомуникације! Одлуке Сабора су одбачене на Западу! Свети папа Сергије I одбио их је потписати, па га је Јустинијан II, који је и сазвао Сабор, покушао заробити, а што је спречено устанком локалног становништва. У Хиспанији је међутим визиготски краљ Витица натерао Осамнаести сабор у Толеду да пристане на одлуке сабора, а због чега су га нападали каснији хроничари. Фруела I од Аустрије укинуо је ту одлуку за време своје владавине (757. - 768.) Иако су га поједини црквени великодостојници на Западу прихватили или о њима повољно говорили, Kатоличка црква не сматра га признатим васељенским сабором.
  6. Манастир у градићу Супрашл је векован, мушки манастир, који такође дејствује као парохија. У недељу, кад се чита Јеванђеље о Самаријану, први пут у његовој историји организована је акција ‘Пеликан’ – акција донације крви. Архимандрит Сергијe рекао je да крв представља врсту генијалног лека који је продукован у људском организму, и овде се добро види, да једноме човеку треба други човек. А најбољи пример донатора крви је сам наш Господ Христос. Архимандрит је био први, који је донирао крв. У акцији је учествовало 15 особа – било је много више вољних, али нису прошли медицинске тестове (прехладе, аскетски живот, више од 60 година). Укупно јесабрано 7,2 литра крви. Извор: cerkiew.pl превод: pouke.org
  7. У недељу, кад се чита Јеванђеље о Самаријану, у једном од најчувенијих православних манастира у Супрашлу први пут у историји организована је акција донације крви. Манастир у градићу Супрашл је векован, мушки манастир, који такође дејствује као парохија. У недељу, кад се чита Јеванђеље о Самаријану, први пут у његовој историји организована је акција ‘Пеликан’ – акција донације крви. Архимандрит Сергијe рекао je да крв представља врсту генијалног лека који је продукован у људском организму, и овде се добро види, да једноме човеку треба други човек. А најбољи пример донатора крви је сам наш Господ Христос. Архимандрит је био први, који је донирао крв. У акцији је учествовало 15 особа – било је много више вољних, али нису прошли медицинске тестове (прехладе, аскетски живот, више од 60 година). Укупно јесабрано 7,2 литра крви. Извор: cerkiew.pl превод: pouke.org View full Странице
  8. Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke. Crkva, naime, raspolaže investicionim budžetom od 12,6 milijardi funti, što je nešto manje od 15 milijardi evra, a svoja ulaganja će ograničiti isključivo na medicinsku marihuanu. Investiranje u proizvodnju, distribuciju i prodaju rekreativne marihuane, odnosno "trave", za englesku crkvu i dalje ostaje tabu tema. Iz crkve su se, tim povodom, oglasili saopštenjem: "Za nas postoji razlika između medicinske i rekreativne marihuane. Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe", izjavio je glavni čovek za ulaganja Anglikanske crkve Edvard Mejson. U Velikoj Britaniji je, od oktobra prošle godine, dozvoljena upotreba kanabisa u medicinske svrhe i pacijenti mogu da ga dobiju na recept. U pojedinim državama sveta kanabis se propisuje pacijentima koji boluju od teških bolesti kao što su rak, sida, multipla skleroza, povrede kičmene moždine i epilepsija. Lekari u Velikoj Britaniji prvi put imaju mogućnost da pacijentima koji trpe jake bolove propišu proizvode koji sadrže kanabis. Crkva ima novi biznis: "Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe" WWW.B92.NET Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke.
  9. Film trajući skoro pola sata u mitropolitu Ladakijje u Siriji Jovanu (Mansur), kojeg mnogo smatra da je svetac. Umro je prosle godine u aprilu. Film je na arapskom, ali ima titlova na engleskom.
  10. IVO ANIĆ: Kako je katolička crkva izdala hrvatski narod Svake nedjelje moj djed imao je isti ritual. Obući svoje najbolje odijelo, mene uzeti za ruku i presaviti novčanicu od sto dinara u svoj, a novčanicu od deset dinar u moj džep. Taj čovjek, armirač i građevinar grubih crta lica, od svoje je sirotinje izdvajao toliko, odričući se novina, karte za utakmicu ili piva s kolegama, da bi na kraju mise u malu drvenu škrabicu posvećenu pomoći Crkvi, ugurao tu novčanicu podozrivo gledajući mene da učinim isto. Hrvatski narod nikada nije izdao svoju Crkvu. Niti u vremenu kada se ista od vladajućih ignorirala, niti u vremenu kada se sama involvirala u strukture vlasti. Hrvatski narod financijski je pomagao svoju Crkvu, održavao je kao bitnu poveznicu sa svojim identitetom, ali i vjerovao u nju, da je zaštitnica običnog puka, utočište od vladajućih koji su valjda još od vremena Matije Gupca bili sinonim za one koji tog malog, priprostog čovjeka tlače. Za sve vlasti ovaj narod vjeruje kako to nisu „narodne“ nego „odnarodne“ vlasti, kako djeluju isključivo za svoje interese i kako nemaju sluha za patnje malog, običnog čovjeka. I u onom vremenu kada je Crkva bila minorizirana, upravo je taj mali čovjek nije izdao, stao je uz nju. Jer nije bila u konceptu vladajućih, bila je svojevrstan disidentski i nacionalni ponos, i uz tradiciju koja se za vjeru na ovim prostorima oduvijek veže upravo identitet malog čovjeka, obična puka. I zbog toga je taj mali čovjek nije nikada izdao. Jer nije bila u konceptu vlasti. U Banskim dvorima u utorak održan je radni sastanak u kojem su sudjelovali predstavnici Vlade na čelu s premijerom Andrejem Plenkovićem i predstavnici Hrvatske biskupske konferencije (HBK), na čelu s predsjednikom, zadarskim nadbiskupom Želimirom Puljićem. U službenom priopćenju navodi se kako su biskupi „pozitivnim ocijenili napore Vlade na stvaranju uvjeta za opći gospodarski i društveni napredak, društveni optimizam u kojem vlada pozitivno i obećavajuće ozračje, te su izrazili spremnost Katoličke crkve da nastavi tim naporima davati svoj doprinos“. Sam sastanak komentirao je i nadbiskup Puljić koji je istaknuo kako se ova Vlada i Crkva slažu u mnogim pitanjima oko zajedničkog odnosa te kako je osobno zadovoljan tom sinergijom. Pitanje oko djelovanja ministarstava za kulturu i obitelj te mlade ključna su u našem društvu istaknuo je Puljić, a ova Vlada i Crkva u tome imaju zajednički stav i usuglašeno djelovanje. Harmoniju Vlade i Crkve prokomentirao je i sam premijer Plenković koji je istaknuo kako predanost ove Vlade posebno ima naglasak na provedbi ugovora sa Svetom Stolicom, a koji se odnose na izdašno financiranje same Crkve i njenu integraciju u društvo. Biskupi zadovoljni izrečenim tako su još jednom pokazali javnosti, običnom puku, koliko drže do ove Vlade i koliko je podržavaju. No, i sama Vlada na čelu s premijerom odaslala je javnosti značajnu poruku tim sastankom, a ona je nedvosmislena i jasna, crkvene stavove i napore uvažavamo, prema njima se nahodimo i nastavljamo s financiranjem svih crkvenih projekata držeći kako je ista iznimno značajna za ovaj narod, a posebno za običan puk koji podržava tu sinergiju vlasti i klera koja se pokazuje iznimno bitnom. Svi sretni i zadovoljni (FOTO: HINA/tp) Hrvatski narod nikada nije izdao svoju Crkvu. Onaj običan puk, onaj koji je odvajao od svojih usta da održi svoju Crkvu u vremenima njenog ignoriranja. No nije li upravo ta Crkva u koju je taj narod toliko vjerovao u ovom vremenu izdala njega? Današnje involviranje i sprega uz vlast najveća je izdaja Crkve, kojom se izdaje upravo tog običnog, malog čovjeka. Čovjeka za kojeg njegova Crkva iza zlatom optočenih hramova niti ima sluha, niti ima vremena. Malog čovjeka koji u ovoj državi pati. Istog onog čovjeka koji je podržavao, gradio, hranio, a danas je kao umirovljenik prisiljen kopati po kontejnerima. Zar to nije najveća izdaja? Zar to nije tragedija vjere, vjere u onoga kojem si pomagao, da bi jednom u teškim vremenima za čovjeka, taj kojem si pomagao barem digao svoj glas za tebe. Međutim, crkvena izdaja nije samo izdaja sirotinje. Izdaja je to i budućnosti ove zemlje kojoj treba nasušno sekularnost, znanje, djeca koja se trebaju izgraditi da bi bila budućnost ove zemlje u koju toliko vjeruju. Današnje involviranje Crkve u školstvo, u sekularnu državu, najveći je promašaj upravo za Crkvu. Jer se Crkva malog puka ne manifestira u mistici svojih sakralnih odaja, jer se Crkva koja je jednom imala integritet i mučeništvo vjere preselila među laboratorije u kojima se uči kemija, jer se Crkva mog djetinjstva potpuno nespremna suočila sa instagramima, facebookom, twitterima i djecom koja ih uz dosadu slušaju samo zato jer ih očajni roditelji mole da to odrade, da ih ne sramote pred rodbinom i susjedima. Jer se u Crkvu tradicionalno i nepogovorno vjeruje. Tako je bilo oduvijek u našim obiteljima. Jer je Crkva bila mučenička, ona slabija, ona koju se napada, ona koju treba braniti, ona koja je jedina trn u oku vladajućima. Izdaja njihove Crkve ponajviše se manifestira upravo na toj suludoj premisi da danas Crkva, vjera, mora biti doslovno u svemu, u školskoj nastavi, u razredima, u poštama, autobusima, knjižarama ... I tim činom Crkva je svjesno ušla u marketing, ušla u besmislen biznis i ušla u sve ono u čemu današnje društvo egzistira, no ono najgore, najgora izdaja jest, što je ušla u vlast. Postala vladajuća kasta. Crkva je svjesno, ne prilagodivši se vremenu, a neke od najgorih svojih ljudi postavila na ključna mjesta, proizvodila bezumni nacionalizam i samodopadnost, potpisala svoj neumitni krah. Bez obzira koliko se uvukla u vlast, bez obzira koliko se trudi i potencira, Crkva u Hrvata je mrtva institucija koja samo svojom suludom ambicijom taj proces pokušava zaustaviti. No, taj je proces, kako već rekoh, neumitan. Osim, ako se netko dovoljno pametan, kao što je to papa Franjo, ne nađe u našoj Crkvi i ponovo joj vrati vjerodostojnost. Ako je vrati u okvire u kojima je odvajkada egzistirala, okvire mira, okvire tolerancije i okvire skromnosti, okvire u kojima će pomagati, biti ono što treba da bude, zaštitnica siromašnih, bolesnih, obespravljenih, a ne zaštitnica vlasti. Crkva u Hrvata treba istinsku promjenu. A nju donose samo mladi ljudi u njihovim redovima. Mladi, obrazovani i pametni koji će shvatiti kamo ih je dovela dosadašnja garnitura. „Crkvu moramo pomoći. Ona je siromašna i ona se moli za nas“, tome me je učio onaj armirač i građevinar grubih crta lica s početka teksta, koji je odvajao od svojih usta da pomogne svoju Crkvu. Kada danas pogledam što radi ta ista Crkva mogu se samo se prisjetiti tog vremena i usporediti s ovim što danas vidim: Crkvu koja je ostvarila sve, a izgubila najvažnije - poštovanje djece armirača, građevinara, vozača, bravara, tokara … umirovljenika koje je nepovratno izdala. Lupiga.Com
  11. Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina trenutno zasjenjuje nevjerovatan „hejterski zanos“ drugosrbijanske umišljene elite, ali i djela tzv. patriotske inteligencije koja je već zašla u zilotsku fazu. Politički oponenti koji kalkulišu sa dozom kritike nadajući se svom komadu crkvenog kolača nisu ni po čemu relevantni jer njihovu ogorčenost očito uzrokuje zavist a ne analitika ili bilo kakav suvisli pragmatizam. Drugosrbijanci su toliko bijesni da od izvrgavanja ruglu svake patriotsko-nacionalne a naročito patriotsko-crkveno-nacionalne priče, sad čak prelaze na tumačenje crkvenih kanona. Inače su sami kanonizovani intalisanom srbofobijom i interesima van i daleko od Srbije u kojoj bistvuju i, rekao bih uz minimalnu dozu malicioznosti , uživaju. Nije im ni zamjeriti jer u njima i ne postoji ništa autohtono ili preciznije autokefalno što bih ih vezivalo za toliko prezren „Srpski interes“. Patriotama je mnogo teže jer su ostali u šablonu nesrećnih, ali i prosvjetljujućih 90-tih. U tom šablonu Dodik nije ni bio a Vučić je od njega napravio najveći otklon modulišući ga do neprepoznatljivosti za većinu plebsa ili evropske javnosti, ali surovim pragmatizmom i do sada neviđenom energijom usmjeravajući ga na rast proizvodnje, društvenog bruto proizvoda i jačanje suštinske moći Srbije da u neizvejsnoj budućnosti ne samo opstane nego bude faktor ili čak pobijedi. Objektivno nikad Srbija i Srpska nisu bile bliže i nikada razlike između Srpskog i srbijanskog nisu bile manje. Uz sve medijske zamke i zablude u koje su povremeno upadali svi koji su Dodika i Vučića uzaludno zavađali propadao ja i projekat da i Srpsku i Srbiju udalje i posvađaju. I takođe objektivno nikad niko nije više institucionalizovao nacionalnu svijest i politiku preko Drine od Dodika ma kako to nekome paradoksalno izgledalo (iskreno i meni do prije 4 godine). Naravno Republika Srpska je u mnogo nepovoljnijem ustavnom i ekonomskom položaju i medijskom okruženju od Srbije i nema tu ekoniomsku snagu i supstancu (koju Srbija ima povećava i bratski pomaže), ali je zbog toga taj Dodikov posao i mnogo vrijedniji od onog što trenutno vidimo i procjenjujemo. A najobjektivnije; Vučić je pored često kritikovanog, ispostaviće se lukavog, podilaženja raznim faktorima i faktorčićima, što nas je često frustriralo, skoro neprimjetno ili za objektivnije dovoljno očito, povukao naprijed u broju fabrika, puteva, bolnica i stvari koje dižu kvalitet života i koje se vide iz aviona kao i toliko napadani Beograd na vodi. Treba spomenuti i veliki, nikad veći broj obnovljenih i izgrađenih Crkava i manastira sa obe strane Drine, gdje je Dodik, što se kaže, prvi počeo i udario to na sva zvona, dok je Vučić skoro pa u tišini radio gotovo isto. Još neprimjetnije smo se navikli na dolazak državnika većeg formata u Beograd i još bližu saradnju sa Rusijom uprkos saradnji i koketiranju sa zapadom i NATO alijansom. Uvođenje velikog broja najrespektabilnijih vojnih aviona, helikoptera i druge tehnike operativnijeg i snažnijeg obima nego u mnogo većoj SFRJ dovelo je i do toga da sutra neće biti čudno ako Srbija bude najmanja zemlja koja će npr. instalisati S 400 i ponovo biti balkanski lider. Vučić je to činio paralelno-istovremeno na leđima noseći najveću srpsku muku, obavezu i hipoteku –Kosovo. E pa da vidimo jeli to bilo lako i ima li sličnih primjera u istoriji? Sve što bi Dodiku i Vučiću prigovorili u smislu političkog pragmatizma sa elementima surovosti ili ih napadali zbog modela medijske kampanje sa tragovima presije ili stilskih figura u izražavanju u komunikaciji mnogo je malo ili im čak pomaže i stvara kako manevarski prostor tako i obavezu. Tu ubrajam i kritike vladike Amfilohija koje se ne mogu dnevnopolitički procjenjivati. Zato bi pametnom bilo suvišno pitanje zašto su odlikovani? Argumenti potiv nisu mjerljivi u odnosu na argumete za. A o razumjevanju crkvene diplomatije i strategije privlačenja lidera i podjelu odgovornosti umjesto učestvovanja u podjelana da ne govorim. Naša Crkva sublimura pamet i iskustvo koja sežu i dalje od 800 godina autokefalnosti koju danas proslavljamo. Ta pamet nije lična, nije ni i jednom čovjeku, vladiki ili patrijarhu ili bilo kakvoj ad hok grupi u ili van naše crkve ili spoljnom uticaju . Ima u toj pameti i nešto iznad , nešto „božije“. Ne traži to „božije“ nikakvo razumjevanje ili potvrdu. To je stvar vjere. Pišem ovo rizikujući da me upišu u apologete Dodika i Vučića i po dobrom srpskom običaju provuku kroz blato uz dodatke raznih gadljivih pridjeva koji me mogu upisivati u koristoljubive podanike. Nikakva šteta jer vjerujući sam čovjek sa zvanjem i zanimanjem, porodicom i karijerom, koji je praštao i praštaće jer se ne odričem nade da ćemo u ovom teškom i magovitom vremenu preteći i ponovo se dignuti kao narod. Možda je moj ugao previše analitički ili patriotski, ali koji su to uglovi bolji? Zašto je crkva odlikovala Dodika i Vučića? WWW.NEZAVISNE.COM Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina...
  12. Свети Максим Сандович, познат као Максим Горлицки је један од најпоштованијих светца у Пољској Православној Цркви. Захваљајући његовој пастирској слузјби, доста становника јужне Пољске напустило је унију са Римом (гркокатоличку Цркву) и вратило се Православљу. Пољска у тадашње време била је под окупацијом Русије, Немачке и Аустрије; родна земља св. Максима била је у влади Аустрије, која борила се са Православљем. Због тога 6 септембра 1914 године отац Максим био је убијен у градићу Горлице из рука војника аустријачких. Као сваке године од 1994, када Пољска Православа Црква огласила је о. Максима светим, 6. септембра у Горлицама су свечаности посвећене овом мученику. У ствари целбрације почеле 5. септембра бденијем у саборној цркви у Горлицама. Тог дана такође православна омладина прошла је у пешачком ходочасцу око 30 километара из цркве у селу Ждиња до саборне цркве у Горлицама, где налазе се мошти светог Максима. На дан празника служене су две Литургије: прва у 6 сати пошто у то време св. Максим био је убијен, а друга, главна, у 9:45. Између Литургија био је читан акатист испре моштију светог Максима. Главну Литургију служили су архиепископ Прхемишла и Горлица Паисије и архиепископ Лублина и Хелма Абел (Пољска Православна Цркве), архиепископ Праге Михал и епископ Шумперије Исаије (Православна црква чешких земаља и Словачке). После Литургије одржана је литија са моштима св. Максима око саборне цркве у Горлицама. После службе сви верници могли су учествовати у агапи - јело и пиће припремио је парох горлицке цркве, о. Роман Дубец. Тропар и кондак св. Максиму Горлицком - појање монаха из манастира Суково у Србији Извор; превод pouke.org
  13. Трећег септембра, у женском православном манастиру у Звијеркама (источна Пољска), по благослову поглавара Пољске Православне Цркве – митрополита Варшаве и целе Пољске Саве – организован међународни сусрет православних монаха и монахиња. Сусрет почео је Божанственом Литургијом, коју је служио епископ Супрашла Андреј. Појао је хор из Чернихова (Украјина). После службе почела је конференција, коју је отворио митрополит Сава, причајући о главној теми сусрета Монашки позив и сведочанство вере. Конференцију водио је епископ Андреј. Присуствовали су њој такође архиепископ Бијалистока Јаков, ариепискп Бијелска Григорије, епископ Хајнувке Павле, сви игумани и игумање православних манастира у Пољској, и гости са иностранства. После увода митрополита дошло је време за предавања. Прва била је игумења манастира Хрисопигија на Криту Теоксенија, која причала је о ценобитском типу монашества и св. Порфирију Кавсокаливиту. Друга била је игумења манастира Зимноје у Украјини Стефања. Тема њене презентације била је Како треба да се понаша монах за време подела Православља у Украјини?. Трећа била је игумења манастира Звијерки Анастазија са предавањем Изазови и препреке реализације верности монашеству на примеру манастира Пољске Православне Цркве. Четврта презентација била архимадрита Јосифа из цркве "Ахиропиту" у Салоникама, где пет века назад мученичку смрт понео је св. Антоније Супраски из Пољске. Последни предавач био је јеромонах Пантелејмон из манастира у Супрашлу, који је представио тему Сведочанство православног монаха у савременим условима Пољске Православне Цркве. После предавања било је време за дискусије. Сусрет завршила је вечерња. Извор; превод pouke.org
  14. Дана, 29. августа, када Црква прославља Усековање главе светог Јована Крститеља (по новом календару), у женском манастиру Сајднаја пројавило се чудо. За време Божанствене Литургије са иконе светог Јована Крститеља почело је да тече миро и крв. О наведеном чуду, посведочила је и игуманија манастира Феброња, која је показала икону. Манастир Сајднаја је древни православни манастир Пресвете Богородице - на арапском и арамејском "Сајднаја" значи "Владичица наша". Извор
  15. Дана, 29. августа, када Црква прославља Усековање главе светог Јована Крститеља (по новом календару), у женском манастиру Сајднаја пројавило се чудо. За време Божанствене Литургије са иконе светог Јована Крститеља почело је да тече миро и крв. О наведеном чуду, посведочила је и игуманија манастира Феброња, која је показала икону. Манастир Сајднаја је древни православни манастир Пресвете Богородице - на арапском и арамејском "Сајднаја" значи "Владичица наша". Извор View full Странице
  16. Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Овде налази се женски манастир светих Марте и Марије, а слава овог места позната је већ неколико векова. Ходоцасници доносе овде крстове – знакове захвалности, али и проблема. Због тога ово место зове се „Гора крстова”. Такође је овде чутотворни источник воде. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару). Такође ове године стигле се увде десетине хиљада верника. Много од њих дошло је у пешачким ходочашћима из разних делова Пољске: неки су прошли 15 километара, а неки чак и 160. Између њхих много младих људи – они су такође помагали сестрама спремати Свету Гору за празнике. Сви, само ако здравље је дозволило, по обичају прошли су 3 пута на коленима око главне цркве манастира – Преображења, певајући празнични тропар. Свечаности почеле су бденијем 17 августа уочи празника иверске иконе Богородице – у манастиру налази се њена чудотворна копија за Свете Горе Атос. Раније налазила се овде чудотворна икона Христа Спаса, ипак не стала и до данашњег дана не зна се, где је. Али сачувао се значај празника Преображења Господњег, који код народа зове се „Спас”. Осамнестог августа биле су служене две Литургије и освећење воде. Увече поцели су целебрације поводом празника Преображења Господњег. Дошли су овде сви епископи Пољске Православне Цркве осим двојце из Бразила. Такође присуствовао је митрополит Нектарије из Грчке Православне Цркве и један свештеник из Кеније. У 18 почело је бденије. У 23 одслужен је парастас и акатист за умрле. Током ноћи служене су биле 3 Литургије. У 10 сати почела је главна Литургија, којој је предводио поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава. На служби били су присутни политичари различитих странака. У пољској државној телевизији био је директан пренос значног дела Литургије – два сата. Liturgia Święta Przemienienia Pańskiego 2019 BIALYSTOK.TVP.PL Telewizja Polska S.A Пошто у септембру припада 80 година од почетка Другог светског рата, у току којег Пољаци су били једна од највише православних нација, а Пољска Православна Црква је скоро уништена (такође због промене граница), на Литургији проглашене су биле специјалне молитве за умрлих за веру и Отадзбину, а такође о све добро за савремену Пољску. Ове молитве биле су прочитане на пољском – у већини парохија Пољске Православне Цркве користи се црквенословенски, и само нека читања и молитве су на пољском у осталим заједницама. После Литургије одржана је литија око цркве Преображенја и освештање воћа. Извори фотографија: orthodox.pl; cerkiew.pl Аутори фотографија: Mikołaj Mendrycki; Tomasz Grześ
  17. Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару). Такође ове године стигле су овде десетине хиљада верника. Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Овде налази се женски манастир светих Марте и Марије, а слава овог места позната је већ неколико векова. Ходоцасници доносе овде крстове – знакове захвалности, али и проблема. Због тога ово место зове се „Гора крстова”. Такође је овде чутотворни источник воде. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару). Такође ове године стигле се увде десетине хиљада верника. Много од њих дошло је у пешачким ходочашћима из разних делова Пољске: неки су прошли 15 километара, а неки чак и 160. Између њхих много младих људи – они су такође помагали сестрама спремати Свету Гору за празнике. Сви, само ако здравље је дозволило, по обичају прошли су 3 пута на коленима око главне цркве манастира – Преображења, певајући празнични тропар. Свечаности почеле су бденијем 17 августа уочи празника иверске иконе Богородице – у манастиру налази се њена чудотворна копија за Свете Горе Атос. Раније налазила се овде чудотворна икона Христа Спаса, ипак не стала и до данашњег дана не зна се, где је. Али сачувао се значај празника Преображења Господњег, који код народа зове се „Спас”. Осамнестог августа биле су служене две Литургије и освећење воде. Увече поцели су целебрације поводом празника Преображења Господњег. Дошли су овде сви епископи Пољске Православне Цркве осим двојце из Бразила. Такође присуствовао је митрополит Нектарије из Грчке Православне Цркве и један свештеник из Кеније. У 18 почело је бденије. У 23 одслужен је парастас и акатист за умрле. Током ноћи служене су биле 3 Литургије. У 10 сати почела је главна Литургија, којој је предводио поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава. На служби били су присутни политичари различитих странака. У пољској државној телевизији био је директан пренос значног дела Литургије – два сата. Liturgia Święta Przemienienia Pańskiego 2019 BIALYSTOK.TVP.PL Telewizja Polska S.A Пошто у септембру припада 80 година од почетка Другог светског рата, у току којег Пољаци су били једна од највише православних нација, а Пољска Православна Црква је скоро уништена (такође због промене граница), на Литургији проглашене су биле специјалне молитве за умрлих за веру и Отадзбину, а такође о све добро за савремену Пољску. Ове молитве биле су прочитане на пољском – у већини парохија Пољске Православне Цркве користи се црквенословенски, и само нека читања и молитве су на пољском у осталим заједницама. После Литургије одржана је литија око цркве Преображенја и освештање воћа. Извори фотографија: orthodox.pl; cerkiew.pl Аутори фотографија: Mikołaj Mendrycki; Tomasz Grześ View full Странице
  18. https://portalanalitika.me/clanak/342444/amfilohije-crkva-je-bozija-a-ne-crkva-bilo-koje-drzave-ili-nacije?fbclid=IwAR1JJLEwv0mDdWFaDV1E5pZiTFUDaoRF9TtS2T9IC1oApwG1MmbURxcTtsY Poglavar SPC u Crnoj Gori poručio da je Đukanovićeva inicijativa neprihvatljiva Amfilohije: Crkva je Božija, a ne crkva bilo koje države ili nacije Besmisleno je govoriti „o formiranju pravoslavne crkve u Crnoj Gori“. O tome mogu govoriti samo nekršteni i ljudi za koje je crkva isto što i partija ili nevladina organizacija, poručio je u razgovoru za Pobjedu poglavar Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, mitropolit Amfilohije, komentarišući ideju predsjednika naše zemlje Mila Đukanovića da je put za rješavanje takozvanog crkvenog pitanja kod nasobjedinjavanje pravoslavnih vjernika u jednu crkvu. Objavljeno: 12. 08. 2019 - 06:52Promjenite veličinu teksta:AAA Autor: Kaćuša Krsmanović Izvor: Pobjeda Oni koji znaju šta je crkva, ističe naš sagovornik, znaju da pravoslavna Hristova crkva postoji na prostorima današnje Crne Gore još od 4. vijeka. AUTOKEFALNA - Sa tog razloga živog crkvenog kontinuiteta, naš vikarni episkop Metodije (Durmitorac) nosi titulu dioklijskog episkopa. Kao takva, ona je postojala kao jedinstvena crkva Istoka i Zapada sve do 11. vijeka. Poslije 1054. Godine na našim prostorima postoje dvije latinske, zapadne biskupije (Kotorska i Barska), a već od 9. vijeka ogromna većina vjernika drevne Duklje-Zete i Raške opredjelila se za kirilometodijevsku tradiciju Istoka i crkvenoslovenski jezik, to jest za crkvu novoga Rima - Carigrada i Jerusalima. To klimento-naumovsko opredjeljenje nastavio je, rukopoloženjem od carigradskog patrijarha, prvi arhiepiskop srpski Sveti Sava (1219. godine), koji je prije 800 godina, poslije osnivanja samostalne (autokefalne) Žičke arhiepiskopije, osnovao i Zetsku episkopiju na Miholjskoj prevlaci (današnju pravoslavnu Mitropoliju crnogorsko-primorsku), kao I episkopije Humsku (današnju Zahumsko-hercegovačku), Budimljansku (današnju Budimljansko-nikšićku) i Dabarsku (današnju Mileševsku i Dabrobosansku). To su pravoslavne episkopije (mitropolije=crkve) koje ovdje do danas postoje kroz vijekove, organski vezane za Žičku-Pećku patrijaršiju, bez obzira na sve mijene naziva i promjene – ističe mitropolit Mitropolije crnogorsko-primorske SPC. Prema njegovim riječima, „Mitropolija (=crkva) zetska je od ukidanja Pećke patrijaršije (1766. godine), kao čuvarka njene autokefalnosti (zajedno sa Karlovačkom mitropolijom) postojala samostalno“. - Zajedno sa ostalim pomjesnim crkvama, djelovima nekadašnje Pećke patrijaršije, ona je bila prva među njima koja je obnovila jedinstvenu Pećku patrijaršiju (1918-1922. godine). Njen poseban značaj je bio u tome što je ona blagodareći crnogorskim mitropolitima i gospodarima Petrovićima stvorila nezavisnu Crnu Goru. Blagodareći toj njenoj ulozi u stvaranju nezavisne Crne Gore ona je (za vrijeme knjaza Nikole) nazivana I autokefalna, iako nije ni od koga tražila ni dobila autokefalnost – naglasio je poglavar SPC u Crnoj Gori. PORUKA Tražiti osnivanje „crkve pravoslavne“, kako je kazao, „mogu samo ljudi koji ne znaju šta je crkva“. - Kad bi znali i kad bi išli u crkvu, oni bi znali da se u njoj ne ispovijeda u simvolu vjere ni Ruska, ni Grčka, ni Srpska, već se ispovijeda „Jedna, Sveta, Saborna (Katoličanska) i Apostolska Crkva“ Hristova. Samo oni koji osnivaju lažne, a time nepravoslavne, nehrišćanske i necrkvene zajednice, poput nekih nevladinih organizacija, mogu reći (kao Miraš Dedeić) da „pravoslavna crkva čije biće nije nacionalno ne postoji u vaseljeni“. Ne smije se izgubiti iz vida da su Jevreji poistovjećujući svoje nacionalno biće sa starozavjetnom crkvom, upravo zato što je Hristos pozivao sve ljude i narode u svoju crkvu, razapeli i ubili Hrista. Nazivi pak pravoslavnih pomjesnih crkava po nacionalnom i državnom prefiksu predstavljaju spoljašnje, geografske i po većini vjernika nazive uslovljene istorijskim i spoljašnjim promjenama, a nikako prirodom, smislom i bićem same crkve – poručio je Amfilohije. (opširnije u Pobjedi)
  19. 17. маја у Византијском Музеју у престоници Кипра, Никозији, свечано је отворена изложба фотографија ‘Боје Православља. Кипар – Пољска’. Организатор изложбе је међународни сервис православних фотографија, који су основали православни Пољаци, orthphoto.net у сарадњи са Кипарским друштвом фотографа и Византијским Музејом. Изложба се састоји од 90 табли расподељених између обе држве. На свакој табли налази се неколико слика, укупно 200. Кипарски део престављају фотографије из такмичења 2018. године, на чијој је основи Пољска Православна Митрополија издала албум ’Боје Православља: Кипар’. Пољски део је направљен од материјала скупљаних већ годинама. Изложбу су благословили поглавари Кипарске и Пољске православне цркве: архиепископ Хризостом II и митрополит Сава. Њен циљ је представљање аутентичног Православља виђеног очима фотографа; побољшање сарадње двеју помесних цркава; и сведочење, да Православна црква нема граница и сједињује све људе који желе Спасење. На отварању изложбе певао је пољски хор "Каладники" из Војнова и Византијски Хор Архиепископије Кипра. Изложба је отворена до 12. јуна. Васкршњи тропар на пољском и црквенословенском на отварању изложбе: Извор cerkiew.pl; превод pouke.org; слике Jarosław Charkiewicz
  20. Терористи су напали православни градић у Сирији. 12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни. Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње. На основу sana.sy Извор слике View full Странице
  21. 12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни. Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње. На основу sana.sy Извор слике
  22. 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl)
  23. Дана 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl) View full Странице
  24. U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica. Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor: – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom. Protojerej Stojanović dalje objašnjava: – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”. Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje. Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni. Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti. Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno. Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri. A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice. Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada? – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima. Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo. Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune. Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović. (Emilija Cvijanović ) http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge
  25. У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма. Изјаву су потписали патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве. Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем. Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...