Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'bombardovanju'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. April 23. 1999.: Jedna od zaposlenih novinarki u neko vreme ušla je u informativnu redakciju i rekla: „Idem po grisine“, što je bila lozinka da će zgrada za koji trenutak biti bombardovana… Nakon što je to rekla, hladno je prošla pored mastera i drugih soba, a da ničim nije upozorila one koji su potom stradali. Celokupno rukovodstvo RTS, ovoga puta kao glavni organizatori i producenti najjezivijeg streljanja svojih radnika, u koprodukciji sa NATO paktom, stižu u istom trenutku u svojim limuzinama i sa svojim šoferima. Znali su. Bili su tu negde u blizini, u mraku, tu su najsigurniji. Plaše se dana i svetlosti i pevca i glogovog kolca. U noći bombardovanja televizije, u Tašmajdanskom parku i u Ulici Majke Jevrosime, bile su postavljene kamere, da iščekuju i da snime taj strašni događaj. Kada je smrt doletela, zastala je u jednom trenu, kao da se pitala: Gospode, da li je moguće da ima takvih zlikovaca koji me šalju ovde i onih još gorih što pomoću nas ubijaju svoje. Da ih ostave uterane u tor, kao nevine ovce spremne za klanje. Trče prema užasu i vrište… Ton, ide, kamera, ide… Akcija! Klaper udara u klapu: Ubistvo radnika RTS! Scena prva, kadar… Snimaj, ne pitamo šta košta! Narod plaća. *** Danas Nije potrebno moliti ministra finansija da odobri dodatna sredstva za zidanje memorijalnog centra posvećenog poginulim radnicima RTS, pre dvadeset godina. Porodicama streljanih radnika nije potreban memorijalni centar, njima je jedino potrebna pravda, koju čekaju dvadeset godina i koju država perfidno izbegava da sprovede, čekajući da svi završe svoje živote prirodnim putem, pa da proglase slučaj zastarelim. Porodice zahtevaju da se kazne za svoj stravični zločin, svi oni koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS. To su, državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, čiji pojedinci imaju značajnu ulogu i u današnjoj vlasti. NJihov memorijalni centar je u njihovim glavama, mislima, snovima. On je tamo gde su streljani njihovi jedini i najmiliji i u čijoj blizini je pozorište za decu, koju oni neće nikada imati, niti videti više. Za one druge, memorijalni centar je jedno nepotrebno zdanje, koje će odneti novac, a doneti samo stalni strah od krivice. Noću tu doleću golubovi da prespavaju. Vetrovi pokušavaju da odnesu jednu žutu pocepanu zavesu, koja uporno leprša. Dve stolice i nečujna golema tuga i jauci koji izlaze iz tih zidova. Tako treba da ostane. Da niko ne skrnavi mesto gde su streljani od strane onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan s njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi. April 23. 2018. Pre skoro godinu dana, stajale su porodice pod vedrim nebom i mesecom, blizu mesta gde su žrtvovani mučenici, za mali, prljavi, smrdljivi, propagandni rat koji će ubiti Srbiju i njenu već odavno mrtvu ekonomiju, ubiti moral i mozak koji postaje degenerisan borbom protiv svakog, a najviše svojih. Nema nikakve razlike između Milanovića, Tijanića i ovih danas koji vode RTS, srušenu iznutra, neradom, lažima, neznanjem i krađom, spaljenog morala i spržene savesti. Stajali su i oni, ali u mraku, plašeći se svoje i tuđih senki, kao uhode, kao lopovi, plašeći se sami sebe. Nisi im video lica. Stajali su po dužnosti, ne osećajući ništa, sem aprilske jutarnje hladnoće i pitanjem: Kad će već jednom ovo da se završi? Ne pale ni cigarete, da ne bi bljesak šibice osvetleo lica kukavica, koji izađoše pred Spomen-kamen, tumarajući i udarajući okolo kao slepci kad izađu iz mraka na ulično svetlo. Priđe kurir da pita mogu li šef i ostali da pristupe polaganju venaca. Nakon minuta ćutanja, u ime Radio-televizije Srbije venac je položio i sveću zapalio generalni direktor RTS-a Bujošević… I brzo, što je moguće brže otarasiše se venaca i cveća koje je već počelo da zaudara na njih. Popraviše trake na kojima je pisalo, da su svi duboko ožalošćeni. Nije smeo šef ni glavu da podigne, ni da priđe majkama i braći, da pruži ruku. Plašio se istine na njihovim licima, umornim od nepravde, sa tišinom i pogledima koji razaraju. Nije se poklonio ni streljanim radnicima televizije, a hor je uzalud pevao da šefa i njegove Gospod pomiluje… Ako ga ima, neće to učiniti nikad. Ko su ti ljudi, koji vode svoju decu kući, a ostalu unezverenu, ostave da zauvek nestanu. Ko ste vi iz mraka? Koja snaga ove zemlje? Koja mračna sila? I nemojte više da dolazite i da skrnavite to veče. Unosite nemir u mir, koji su odavno živi uspostavili sa svojim mrtvima. I ne verujte onima koji pale puno sveća, mora da su mnogo zgrešili. Otac je palio sveću sinu i ruka mu je drhtala, a šefu je bila mirna, ni plamen se nije pomerio. To je taj kontinuitet RTS i Studija B, kao podaničkih televizija, koje kada dođe do promene vlasti u Beogradu i Republici i kada im se zadrmaju fotelje, postaju oni, što bi naš narod rekao: Čiji nisu bili, čiji biti neće. *** U vojnom Operativnom centru u Podgorici, zastavnik Krstevski dobija presretnutu i dešifrovanu poruku iz Avijana o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu. Tu joj se gubi svaki trag… kao i Srbiji. Autor je dramski umetnik https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/odo-ja-po-grisine/?fbclid=IwAR1O5iST7b4k9kej0Y5tvkMPHRxodkaG7tOOtDoPuRlHCCTxqD0j3DhVppU
  2. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“, dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“. Nije postojalo ništa pod nazivom "Milosrdni anđeo". foto: FLICKR/US Dep. of defense U svom prvom i, nadam se, jedinom ratu u životu učestvovao sam kao nevoljni posmatrač, potencijalna žrtva, uplašeni marginalac i, na kraju, kao sticajem okolnosti preživeli građanin Srbije. Rat sam posmatrao, bar u onim danima i noćima kada u njemu nisam participirao kao tačka u blizini nekoliko razornih eksplozija, najviše iz bašti dva kafea u beogradskoj Njegoševoj ulici, kod Cvetnog trga, sa terase sopstvene zgrade i jednog dvorišta na Topčiderskom brdu odakle se pružao odličan pogled ne samo na deklarisane mete u centru grada – televiziju, generalštabove i policije – već i na prostrano nebo na kome sam očekivao da vidim bar nešto, neko obaranje aviona, na primer. Govorim o bombardovanju tadašnje države SR Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo je do 11. juna iste godine. Gađao nas je čitav NATO, bombama i raketama ispaljivanim iz aviona, brodova i podmornica. Danas smo taj rat uglavnom svi već potisnuli iz uspomena, zauzeti sadašnjicom, ili usled nekakvog složenog psihološkog mehanizma brisanja trauma iz svesti, kako god, sećamo ga se samo na ovaj dan, ili kad neko krene da objašnjava kako je to isključivi uzrok kancera u Srbiji. Možda je tako i bolje. Ipak, to šta nam je odneo, zašto je izbio, i kakve je zaista posledice ostavio, izgleda da nam više nije previše ni važno. Taj rat, surovo bombardovanje, u stvari, sveo se sa proteklim vremenom na maksimalno pojednostavljivanje o Njima i Nama, i umesto da ga kolektivno razjasnimo i uvedemo u obrazovanje kao jednu od najvećih tragedija koje smo preživeli kao društvo i zajednica, dopustili smo da u kasnijem, tabloidnom, medijskom i čak javnom „metanarativu“ ostane upamćen samo kao izazivač raka „u narodu“, kako neki sve upornije tvrde, i da od svega postane „tek“ manipulativni alat u aktuelnom propagandnom geopolitičkom prepucavanju na Balkanu. Ne mogu da se oduprem utisku da je, bar sa naše strane, ostao nerazjašnjene i neshvatljive prirode i efekata, zahvaljujući najpre gadnim manipulacijama aktera koji su tada ovde bili na vlasti, a protiv kojih je NATO sve vreme tvrdio da ga vodi. Kao što je sa jedne strane bila upregnuta ogromna ratna mašina da se Srbija bombardovanjem prinudi da se povuče sa Kosova i zaustave se surovi oružani obračuni, tako je i sa druge, naše, bilo pokrenuto mnogo toga da bi se serijom glasina, obmana, laži i sumanutih priča, prikrila strašna činjenica da je negde u procesu napravljena ogromna greška usled koje smo se našli pod bombama, da u tom ratu ne prolazimo najbolje, da ginemo i da gubimo Kosovo. Da nam se „objasni“ kako smo, ustvari, u toj apokalipsi mi pobedili iako nam ne deluje tako. Te manipulacije su se u tolikoj meri zapatile, do danas, da se može reći da su njihovi kreatori zaista na neki način pobedili. Doduše, ne NATO i agresorsku stranu, već sopstveni narod. Današnjoj generaciji koju bih nazvao srpskim „tomahavk milenijalsima“ (rođeni 1999. godine, u toku rata ili odmah posle njega, po imenu „tomahavk“ koje je bilo opšti kolokvijalni naziv za sve projektile koji su nam padali po glavama, a izveden iz naziva jednog tipa krstareće rakete) mnoge od tih stvari ne bi bile jasne, posebno izvučene van konteksta posle 19 godina. Njima to sve danas premalo ili gotovo uopšte ne znači, o Kosovu imaju neki stav ili ga zauzeti planiranjem karijera, u zemlji ili inostranstvu, nemaju, i možda jedino „znaju“ da je NATO kriv što, eto, masovno umiremo od raka. Hronološki, nema boljeg pokazatelja koliko je već vremena prošlo od ta tri strašna prolećna meseca kada nam se na glavu sručila čelična oluja, ali i toga da već postoji jedan deo populacije koji nema nikakve direktne poveznice sa tim ratom. Poslednjim u nizu jugoslovenskih ratova koji su počeli u Sloveniji juna 1991. i završili se u Srbiji, isto u junu, 1999. godine. Nama, koji smo Tada bili Tu, u punoj svesti i prisutnosti, preostaje gorak ukus, posle svega. Jedni su nas bombardovali, drugi nas pravili budalama. Između čekića i nakovnja. I o tim momentima bih mogao dosta da kažem, posebno danas. Katarze radi. „Milosrdni anđeo“ Jedan korpus lažnih analitičara, „poznavalaca“ i dežurnih „nacionalnih radnika“ i danas koristi ovaj nepostojeći naziv da istakne posebni cinizam koji dokazuje jedno metafizičko krvološtvo NATO –a, tvrdeći da je bombardovanje Srbije i Crne Gore sa naročitom brutalnošću nazvano „Operacija Milosrdni anđeo“. Eto, kažu nam „eksperti“, nije samo što su hteli da nas zatru nego su i to nazvali tako da nam se dodatno u našem stradanju narugaju i ponize nas, da vidimo kakva je milost od takvih anđela. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“ (Allied force), dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“ (Noble anvil) i da nije postojalo ništa pod nazivom „Milosrdni anđeo“ u tom ratu. Izvrgavajući tako istinu, glupošću, neznanjem ili lošom namerom, ta gomila kretena je ona strana koja cinizmom nanosi najveću uvredu uspomeni i pijetetu nad žrtvama. Uranijum U Srbiji je danas opšte mesto verovanje da masovno umiremo od kancera i da je jedini krivac za to uranijum kojim su nas namerno gađali NATO avioni kako bi na taj način izazvali što više smrti, i kad se rat okonča. Te se tvrdnje neprestano ponavljaju, čak i sve više kako se odvija izvesno geopolitičko usijanje na Balkanu između svetskih i regionalnih sila, i domaću javnost je neophodno podsećati na to koliko je NATO, ustvari, zlo, zbog čega bi svaki korak na putu ka pristupanju u taj savez imalo i tu dimenziju bacanja u naručje svom najvećem krvniku. U suštini, oko uranijuma koji je na naše tlo pao iz aviona tog proleća nema mnogo nepoznanica: jedini projektil u kome se nalazi komponenta osiromašenog uranijuma bila su zrna topa „GAU avenger“ kojim su bili naoružani avioni A-10 američke avijacije. Nekoliko ovih aviona je gađalo oklopne mete isključivo na Kosovu i južnoj Srbiji, oko Bujanovca i Vranja jer severnije nisu leteli. Neposredno posle rata, Vojska Jugoslavije je očistila sva mesta gde se znalo da su pala zrna sa uranijumom (van Kosova) i jedan od tih metaka je čak bio izložen 2000. godine u Vojnom muzeju u Beogradu: pored njega je stajao sertifikat Instituta za nuklearne nauke u Vinči da je bezbedan za razgledanje. U drugim projektilima koji su ispaljivani na nas nije bilo nikakvog uranijuma, reč je o bombama i raketama sastavljenim od eksploziva, lima i čelika. Vezu o zagađenju zemljišta i voda koje je nastupilo prilikom bombardovanja industrijskih postrojenja u Pančevu, Bariču, Novom Sadu, npr. i hipotetičkog porasta obolelih, teoretičari „kancerskog NATO uranijumskog buma“ ne pominju previše, možda i zato jer zahteva opsežna istraživanja koja niko nije sproveo, već se čvrsto drže (nepostojećeg) uranijuma kao glavnog ubice. Odbrana na mostovima i trgu Jedna od posebno gadnih igara tadašnje srpske vlasti, a za koju se još onda verovalo i govorilo da je zamislila jedna žena, u samom vrhu piramide, bilo je izvođenje velikog broja ljudi na beogradske mostove i na Trg republike u centru grada. Svakog dana su na tri mosta preko Save i jednog preko Dunava organizovani „susreti“ kolona ljudi, najčešće radnika i zaposlenih u javnim preduzećima, koji su time prkosili agresiji, noseći dizajnirane simbole mete. Takođe, svakog dana je na Trgu republike u Beogradu bio održavan koncert inata na kome smo muzikom pobeđivali 19 ratnih vazduhoplovstava i tri mornarice u Jadranu i Egeju koji su nam upravo odvajali jedan od najznačajnijih delova teritorije. O koliko opasnom i zločinačkom poduhvatu je tu bila reč postalo je najpre jasno one noći 23. aprila 1999. godine kada je bombardovana zgrada RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Iako je bila upućena jasna poruka da će zgrada biti gađana, neko je naredio da bude puna zaposlenih. 16 ljudi je poginulo, a još 16 bilo ozbiljno povređeno. Posle rata, kada su objavljeni memoari Vesli Klarka, američkog generala koji je komandovao NATO snagama u agresiji, u knjizi nazvanoj „Waging a modern war“ videlo se da je opcija bombardovanja beogradskih mostova bila jedna od stvari koju su američki vazduhoplovni generali želeli da odmah sprovedu, po uzoru na bombardovanje Iraka 1991. godine kada su u prvoj noći bili porušeni svi mostovi u Bagdadu. Takođe, u knjizi je navedena rečenica generala Hju Šeltona da je želeo da sravni „te proklete koncerte na kojima su svi nosili ucrtane mete“. Umesto da stanovništvo odgovorno skloni na mesta na kojima će imati maksimum šansi da preživi, u skloništa i van potencijalnih meta, neki od domaćih aktera su ga gurali pod bombe, u zlikovačkoj kalkulaciji da će eventualnom masovnom smrću uspeti da zaustave rat, zbog posledičnog šoka svetskog javnog mnjenja. Kako će se kasnije ispostaviti, zahtev da se beogradski mostovi i centar nipošto ne bombarduju pred NATO je odlučno i beskompromisno postavio Žak Širak, predsednik Francuske. Zahvaljujući njegovom čvrstom stavu da se Srbi ne kazne totalno, ljudi na beogradskim mostovima i koncertima su preživeli. Napadi naše avijacije na aerodrome u Albaniji i/ili Tuzli Nije bilo nikakvog napada srpskih aviona na aerodrome u Tuzli i/ili Albaniji. Tačka. Ova priča je jedna od najupornijih laži iz propagandne epruvete koja ima najduži rok trajanja, toliki da je jedina od ratnih „epizoda“ koju i dalje rado ponavljaju opskurni sajtovi i vojni analitičari diskutabilne reputacije. Navodno je našoj vojsci dojadilo da se više samo krije i rešila je da uzme u svoje ruke tok rata: jednog dana/ noći, u zavisnosti od toga koji sajt pouzdano prenosi istoriju, poletelo je desetak „orlova“ / „galebova“, opet u zavisnosti koji sajt…, i doleteli su u brišućem letu nad NATO bazu u Tuzli /Albaniji, i to u zavisnosti koji sajt…., i razvalili i popalili ko zna koliko aviona, helikoptera, NATO soldateske na zemlji. Priča ima koren u filmu „Partizanska eskadrila“ iz 1979. i neke, gde su partizani izveli sličan manevar, doduše samo na filmu. U realnosti, NATO avioni su nad Srbiju doletali iz baza u Italiji, Velikoj Britaniji, SAD ili sa nosača aviona na Jadranskom i Egejskom moru. I dalje pamtim komentar jednog JAT-ovog pilota koji je čuvši ovu skasku još u toku napada, rekao: „Sad očekujem da nas zovu na aerodrom, u jutarnjoj izmaglici nam pred avionima podele po cigaretu, čašu rakije i fotokopiranu sliku nosača aviona, i stave za komande…“ NATO pilot u GSP /B2 u Spačvi Kako bi se pospešila kolektivna paranoja i podstakao opšti gnev, u toku bombardovanja lansirana je priča da se oboreni piloti NATO kriju među beogradskim zgradama i da pokušavaju da pobegnu sa mesta obaranja koristeći linije gradskog prevoza. Tih dana mnogi su pomno piljili u plavokose mlađe ljude, ako bi se kojim slučajem neko takav zatekao unutar autobusa, tramvaja ili trolejbusa, ili u ćutljive neznance koji bi gledali kroz prozor. Priča je bila nastavak opšteg mesta o nebrojenim avionima koje smo obarali svakodnevno, posebno u okolini Beograda. Televizije i novine su uredno svakog dana navodile mesta gde su oboreni i srušili se bombarderi i nije bilo teško zaključiti da će, ukoliko je RTS javio da je kod Bežanije ili kod Avale oboren nekakav F-15, njegova posada morati da sedne u autobus 306 ili 95-icu, npr, dok se tako ne bi evakuisala na sigurno, Tamo Negde. Ne jednom sam doživeo ubeđivanje od ljudi, inače u redovnom životu kredibilnih i obrazovanih, o čudnim ljudima koje su sretali na putu do posla. Posebno se sećam jednog lekara koji mi je u „Likvidu“ u Njegoševoj izbezumljeno pričao kako je upravo video u 16-ici na Zelenom vencu čoveka kome je ispod rukava jakne virila zelena uniforma NATO boje, i da je brzo izašao na sledećoj stanici čim je primetio da je otkriven. Kada je reč o broju oborenih aviona, do sada je nedvosmisleno i bez sumnje ustanovljeno da su nad teritorijom Srbije oborena dva, i jedan nad Crnom Gorom koji se srušio u Jadransko more, što je NATO i priznao istog dana, i da drugih gubitaka, jednostavno, nije bilo. Zabeleženo je da je nekoliko letelica došlo do baza sa velikim oštećenjima, kao i da je jedan avion kasnije otpisan usled stepena oštećenja koje mu je nanela sprska PVO. Domaća mitologija je po forumima i internetu širila masovno priču da je „jedne večeri“ u oblast Spačvanskih šuma u blizini granice Srbije i Hrvatske pao najnoviji američki bombarder „B-2“, usled oštećenja koja su mu naneli naši protivavionci. Guste neprohodne šume su objašnjavale to što nema olupine i što se ne vidi nigde. U suštini, NATO i američka avijacija su nad Srbijom tog zlosretnog proleća primenile novi obrazac elektronskog ratovanja u kome se radari protivničke strane zasipaju odrazima mamaca koji simuliraju prave avione na ekranima, i na koje se ispaljuju prave PVO rakete, suštinski u prazno. Jedan od tih mamaca je „pogođen“ i „srušio se“ u Spačvi. Što se GSP-a tiče, jedini momenat u kome sam poverovao da možda „tu nečeg ipak ima“ bio je kada sam u opremi pilota F-117 koji je oboren u Sremu na početku rata (evakuisan odmah u toku noći), u depou Muzeja avijacije na Surčinu 2001. godine video i mapu na kojoj su izuzetno precizno bile upisane – sve linije beogradskog gradskog prevoza. Lokatori I danas mi je pred očima slika nepoznatog čoveka koji sa baterijskom lampom tumara kroz unutrašnje dvorište jedne stambene zgrade na Dorćolu i traži lokator za koji je sigurno znao da je tu negde. Lokatori su bili jedna od top izmišljotina Miloševićeve propagande sa pogubnim efektima za psihotičare, paranoike i osobe nestabilnog psihičkog zdravlja. Bili su beli, žuti, kamuflažni ili plavi, kako kad, bacali su ih iz padobrana i služili su da ukažu na metu na zemlji. U prevodu, kome padne lokator u dvorište viđen je da bude pogođen u veoma skoro vreme. Ljudi su zato besomučno tragali za lokatorima ne bi li ih otkrili pre nego što navedu bombu i bacili ih negde što dalje, možda tek u obližnje komšijsko dvorište. Priču o lokatorima mediji su neprestano ponavljali ali što se više govorilo o njima frustracija je sve više rasla: niko nikada nije našao nijedan što nije ukazivalo da ih nema već da ne uspevamo da otkrijemo tu jasnu i groznu najavu da nam stiže projektil. Do dana današnjeg niko nije video nijedan, kao da su imali neki automatski mehanizam za samouništenje. U Aleksincu, Surdulici, Grdelici, Nišu, Murinu, Batajnici, Pančevu, Novom Sadu i svim drugim mestima koje su razorili avionski projektili takođe nije bilo lokatora niti su ih izbezumljeni od žrtava i štete tamošnji stanovnici ikada i tražili. Kopnena invazija Priča o kopnenoj invaziji je bila jedan od nosećih stubova lažne priče Slobodana Miloševića o tome da smo pobedili NATO i da to što od 11. juna 1999. jedna čitava pokrajina više nije deo Srbije ne znači previše pred „činjenicom“ da smo upornom i junačkom odbranom uspeli da zaustavimo i slomimo kopnenu NATO invaziju, usled čega su morali da nas zamole da napustimo Kosovo. Broj tenkova i oklopnih vozila koje je tadašnja Vojska Jugoslavije izvezla sa teritorije Kosova bio je, u toj vizuri, dokaz da smo zaista pobedili i da našoj pameti i spretnosti NATO alijansa nije mogla ništa. Takvom pričom je prikrivana suština da NATO nije vodio nikakav rat za osvajanje Kosova niti se za to pripremao već je na delu bio prethodno brižljivo pripremljen koncept razaranja volje političkog sistema u zemlji, ali i dela javnog mnjenja, da se dalje bori, koji je uključivao uništenje dela infrastrukture, struje, mostova, kako bi se Milošević pred opcijom kompletnog rušenja svih sistema u državi primorao na predaju. Što je on i učinio posle 78 dana. U tom konceptu Vojska Jugoslavije nije bila veća meta van onog što je moralo da se uništi kako bi napadačka avijacija mogla da izvrši zadatak: PVO sistema, radara i borbenih aviona, usled čega je mogla da se posle primirja pojavi na svetlosti dana sa toliko tenkova i oklopnih transportera. Ipak, to nije sprečilo neke od generala da ubeđuju javnost, Vrhovnog Komandanta (Miloševića) i sebe same, na kraju, da su sprečili osvajanje Kosova, i čak čitave Srbije, od strane NATO. To je ono što takođe ne mogu i ne želim da zaboravim, osim one proste činjenice da sam zajedno sa još sedam miliona ljudi Srbije i Crne Gore 78 dana mogao da olako stradam ukoliko bih se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Taj stepen besmislenog ludila kome sam bio izložen paralelno sa bombama, propagandni haos ubeđivanja u nešto drugo od onog što su oči svakodnevno jasno uviđale, mahnite glasine koje su kolale izazvane strahovima i nadom, kolektivna iracionalna izbezumljenost i podmukli potezi kako bi se agonija što više produžila i što manje razumeo njen uzrok. I za šta još uvek ima zainteresovanih duša. Tekst posvećujem žrtvama čije stradanje mi se urezalo u svest kroz TV prizore i novinske tekstove u to vreme, i koje će me progoniti dok postojim: trudnici u Nišu raznetoj kasetnom bombom na trotoaru u maloj ulici, devojčici iz Varvarina, uspešnoj učenici, na pogođenom mostu u sunčanom danu, biciklisti na Petrovaradinskom mostu u Novom Sadu koji uveče polazi kući da nikad ne stigne, devojčici iz Batajnice koju je u kupatilu ubio geler, stradalim u vozu u Grdeličkoj klisuri, ugljenisano izobličenim do neprepoznavanja, izginulim vatrogascima u Nemanjinoj u Beogradu koji su radili ono što se moralo, bez straha, čoveku koji visi naglavce u ruševini televizije, još uvek živ, seljacima na traktorima koje su bombarderi greškom zamenili za oklopnu kolonu, deci na mostu u malom gradiću Murino za koje niko nikada ne bi mogao da pretpostavi da je imalo bilo kakvu važnost da bi bilo upisano kao cilj, kao i svakoj od više hiljada žrtava te tragedije, ponaosob.
  3. Rat koji još nije završen! Piše Dr. Rudolf Henzel Prošlo je više od decenije i po nakon agresije,koju su protivno medjunarodnom pravu započele US-NATO snage,koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako medju mladima tako i medju starima, u porastu i poprimаju razmere epidemije. Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija a posebno je pogodjen njen jug i Kosovo i Metohija. Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, govore da u Sbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka. Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNA), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju radjaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid. Do nedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih gradjana. Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri, bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemqama, koji dele istu sudbinu. Uranijumski projektili su oružje za masovno uništavanje Kada su SAD-e u Vijetnamskom ratu koristile "Agent Orange"(herbicid dioksin,korišten za uništavanje rastinja-kod nas poznat kao ‘’narandzasti agens’’ ili ‘’crveni gas’’) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju radjaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle-rodjena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj "biznis". Svi ratovi koji su vodjeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom Tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, su ilegalni i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji i genocidniji. To je slučaj i sa ratom koji je od stane US-NATO vojske vodjen na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD-a je uz prećutno odobravanje ostalih članica NATO pakta-uključujući i Nemačku, koristila oružje za masovno uništavanje, koje je predhodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/95. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti. Nato je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU). Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10-15 tona osiromašenog urana. Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film "Deadly Dust"-Smrtonosna prašina), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten u posebno obezbedjenim deponijama. Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali onima koji su zainteresovani, npr vojsci. OU poseduje karakteristike koje su veoma primamljive vojnoj industriji. OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart-Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog urana (1,7 puta veću nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera. OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3000 stepeni po Celzijusu stvara prašinu uranijumovih oksida oslobadjajući visokotoksične i radioaktivne supstance. Čestice uranoksida-aerosol-a čija veličina se meri u nanometrima, kroz vazduh, vodu kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNA. Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome, što hemo i radiotoksičnost deluju sinergično. Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takodje biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečija leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega. Pošto čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne raslažu u vodi, nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost. Upotrebom uranijumskih projektila je svesno i voljno počinjen genocid Za biohemičara Albrehta Skota (Albrecht Schot) je upotreba OU primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije samo oružje protiv pojedinih država, nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor filma "Deadly Dust" (‘’Smrtonosna prašina’’) naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja "osudjenicima na sporu smrt''. Uranijumski projektili su"perfektno oružje" za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći za genocid. Konvencijom Ujedinjenih Nacija od 1948. god. genocid je u medjunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koj inikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično unište. Zato je okarakterisan kao "jedinstveni zločin" i najteži zločin u Medjunarodnom krivičnom pravu - "zločin nad zločinima" (engl. ‘’crime of crimes’’) Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi "SAD-Nuklearna opasnost" sledeće: "Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije "Pustinjska oluja" (2. zalivski rat 1991.g) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima se naglašava da uran-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje radjanje dece sa deformitetima." (2003: 260) Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišteni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid mogu okarakterisati kao ratni zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999.). Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi Vlada, državni i javni službenici ili privatna lica. Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999. bacao bombe sa OU. Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije. Agresivna kancerogena obolenja u Srbiji poprimaju razmere epidemije Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana. 1031 vojnik je poginuo, 5173 vojnika i polcajaca je ranjeno, ubijeno je 2500 civila, od kojih su 78 deca, preko 6000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrze i visokotoksičan plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i odredjena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobadjaju otrovne materije, koje uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti se povećava iz godine u godinu.Takodje raste broj novorodjenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije. Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je, da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU izmedju 2001.g. i 2010.g. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000 je nažalost umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog, Prof. Dr sc. med. Slobodan Čikarić. Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje. Još 2013.g. Prof. Cikarić je za list "Blic" izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih obolenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo. Oštećenja imunog sistema dovelo je do povećanja infektivnih obolenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetski deformiteti i komplikacije poput pobačaja i prevremenog porodjaja, kao posle černobilske katastrofe. Kada se čitaju srpske novine upada u oči veliki broj stranica sa čituljama, kada se prolazi kroz srpska groblja, upada u oči veliki broj nadgrobnih spomenika sa ukucanim godinama rodjenja i smrti, koje govore da pokojnik nije dugo živeo. Mozda bi trebalo dopisati "preminuo od posledica trovanja i zračenja OU". Veliki broj gradjana Srbije je godinama prisustvovao patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivao kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok obolenju, pa je zato bila prisutna strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres. Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (bliski i srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, izmedju ostalog, da dozvole da dodje do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom. Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdiciplinarne istraživačke oblasti – Psiho -Neuro-Imunologije (PNI). Stanovništvo ima pravo na istinu Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki gradjanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina nadolazećim dogadjajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena. Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagadjenja zemljišta-lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogodjenih oficira, vojnika i gradjana, da stanu uz svoje gradjane i iznesu im istinu. Uz to, identitet jednog naroda se gradi na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici kao i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takodje politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešivanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i Parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu gradjani da veruju Vladi ili svojim predstavnicima u Parlamentu, ako im ne iznose istinu o problemima koji egzistencijalno dotiču i brinu sve njih? izvor

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...