Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'bog'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Pozdrav svim clanovima foruma. Vjerujem da je ova tema bila aktuelna na forumu vise puta, a kako na forumu, tako i kroz istoriju crkve, ali nakon cetri godine proucavanja biblije i vodjenja diskusija, ako cu biti iskren prema sebi, moram priznati da ne mogu tvrditi (vise) sa sigurnoscu da pismo govori o Bogu kao trojicnom, niti o Isusu kao nekom ko je iste prirode kao Bog Otac. Bas naprotiv, cini mi se da pismo predstavlja Boga Oca kao jedinoga istinskog Boga (Jov 17;3) a Isusa kao mesiju. S obzirom na to, prije nego sto potpuno promjenim svoje misljenje, pomislio sam da pokrenem dijalog oko te teme na pravoslavnom forumu. Ukoliko je neko zainteresovan i ima vremena, voljeo bih da mi objasni takvo vjerovanje na osnovu pisma. Istina se ne boji kritike, te sam naumio da kriticki analizram to kroz dijalog sa ljudima kao sto ste vi, ne bih li dosao do istine. Pored toga sto je tesko shvatiti nauku o trojicnom Bogu jer je vrlo zbunjujuca za razum, jos je teze izvuci takvu istinu iz pisma (makar meni), osim ukoliko se uzme nekolicina stihova i izvuce iz konteksta kao sto sam primjetio da se desavalo prilikom mnogih diskusija. Medjutim, prilikom dublje analize takvih stihova, koji navodno potvrdjuju da je Bog trojican ili da je Isus iste prirode kao i Bog Otac (npr najcesce Jov 10;30), ispostavi se da vecina pravoslavaca uopste nije upoznata sa jevrejskim nacinom razmisljanja niti za kontekstom to poglavlja. Ja bih rado zapoceo sa analizom stiha kojeg sam najvise puta dobijao kao argument za to da je Isus Bog, a to je: 1) "Ja i Otac jedno smo" (Jov 10;30) Ako neko tvrdi da je Isus izjavio da je Bog rekavsi navedeno, odnosno, da je iste prirode kao Bog Otac, time je strasno zanemario kontekst citavog poglavlja, jer on ne govori o tome da je Bog, nego mesija. Citav dijalog izmedju Isusa i jevreja se vodi po pitanju toga da li je on mesija ili nije. Samo par stihova unazad, jevreji od njega sa ocajem traze da kaze otvoreno da je mesija: "Jevjreji su ga okruzili i govorili mu: 'Dokle ces drzati nase duse u neizvjesnosti? Ako si Hrist (mesija), reci nam otvoreno!' Isus im odgovori: 'Rekoh vam pa ne vjerujete." (da je mesija, ne Bog) (Jov 10;24-25) Isus zapravo govori da je jedno s Ocem u smislu potpune haromije sto se tice njegove misije - oni su ujedinjeni u istoj volji, misli, zelji. To potvrdjuju rijeci samog Isusa na drugom mjestu: "..Sacuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi sto smo jedno" (Jovan 17;11) Iz ovoga je jasno da ce Isusovi ucenici biti jedno sa Bogom na isti nacin na koji je Isus jedno sa Njim, odnosno u istoj volji, zelji, misli. Suludo bi bilo tvrditi ikako drugacije, jer ne bi imalo smisla ako se uzme navedeno u obzir. Mnogi su zanemarili navedeno (sto molim da vi ne uradite), navodeci kao protiv argument tvrdnju jevreja: "..nego na hulu na Boga, sto se ti covjek buduci, pravis Bogom" (Jov 10;33) Medjutim, nije potrebno obrazlagati takav protiv argument, s obzirom da je sam Isus odgovorio na njihovu optuzbu: "Odgovori Isus: 'Nije li pisano u vasim zakonima bogovi ste? Kad one nazva bogovima kojima bozija rijec bi data, a pismo se ne moze ukinuti, kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: 'Hulis', zato sto rekoh 'ja sam Sin Boziji?'" (Jov 10;34-36) Iz navednog da se zakljuciti: 1) Isus jasno porice jevrejsku optuzbu da tvrdi da je Bog 2) Pravi razliku izmedju sebe i Boga Oca 3) Potvrdjuje svoj identitet, Sina Bozijeg, a ne Boga One koji zele da argumentovano odogvore na ovo, molim da uzmu u obzir sve sto sam naveo te da isto pobiju.
  2. Milica Matić, rođena Počuča iz Divosela zapisala je potresnu, istinitu priču, kazivanje svoje majke Marije Počuča, Vujkanove koja je sa 75 svojih komšija Divoseljana bačena u Jarčju jamu na sjevernom dijelu Velebita 06.08.1941. godine u vrijeme pokolja srpskog naroda u Divoselu. Jarčja jama je jedna od brojnih kraških pojava iznad zaseoka Alanak /Alanak – toponim Olanak/ u zaseoku Veliki kraj – Divoselo. Jama je dosta duboka, a izdubile su je nadzemne i podzemne vode, kojima je ovaj kraj obilovao od riječnih bujica do otapanja snijega sa Velebita. Hrvatske ustaše /u službi politike NDH/, znale su za ovu jamu posredstvom Hrvata koji su živjeli na Alanku, a i sami su bili iz obližnjih hrvatskih sela, pa im je Velebit bio dobro poznat. U „pročešljavanju“ Velebita u vrijeme pokolja u Divoselu 05. augusta 1941. godine, ustaše su skupili oko stotinjak Divoseljana /ostatak nezaklanog naroda koji je pronađen sakriven po šumarcima i vododerinama, uglavnom žena i djece i poveli ih na „put spasa“ na Alanak. Jeziva sjećanja iz ovoga pakla, ispričali su desetorica preživjelih, koji su se uspjeli izvući iz Jarčje jame i preživjeti ovaj zločin, kako bi živima i istoriji prenijeli istinu o paklu Jarčje jame i pokolja u Kruškovačama, u Divoselu. U Jarčju jamu na Alanku, bačeno je 75 Divoseljana, 45 starijih žena i muškaraca i 30 djece. Samo jedanaestoro Divoseljana uspjelo se izvući iz Jarčje jame i preživjeti ovaj zločin, kako bi živima i istoriji ispričali istinu o paklu, koji se dogodio Divoseljanima u Jarčjoj jami na Alanku a to su: Marija Počuča /supruga Miloša Vujkanova/, Marija Počuča /Mara Stakina, supruga Miće Počuče, Jandrina/, Jela Stanić /supruga Janka Stanića, Luckova, Sava Jerković /Dušanova/, Jovo Ribar, /10 godina, sin Nikole Ribara/, Mile Potkonjak – Đoko, Pera Cvijanović /Pera Cvijina/, Mileva Cvijanović, Dmitar Cvijanović – Cvijo, Mara Vujnović, Janja Vujnović – Janjeta /Kujičina/. Kada se Dmitar Cvijanović – Cvijo, sav izboden bajonetama, izvukao iz jame i pokušao vidjeti gdje se nalaze, da se orijentiše, upao je u ustašku zasjedu i odmah pogubljen, tako da je samo desetoro preživjelih iz ovog mučilišta. Pred ispovijestima i potresnim pričama ovih nesrećnih ljudi, što su se uspjeli izvući iz mučilišta Jarčje jame, mukama što su preživjeli i vidjeli, blijede slike Danteovog pakla. Majka Marija je davno umrla /1997. godine u Srpskim Moravicama kod ćerke Milice/, ostala su tužna sjećanja, ostalo je pusto Divoselo bez naroda, ostala je tužna ispovijest i sjećanje jedne hrabre žene, jednog velikog čovjeka, sjećanje na jedno vrijeme koje je bilo i prošlo i koje nažalost, još uvijek traje… Nažalost, danas kada čovjek dođe u Divoselo, ima osjećaj da je došao u prostor u kome je vrijeme već odavno stalo… Ništa više nije kao što je bilo nekada. Nema više kolijevke ni dječjeg plača, ne čuje se kalača na bunaru, kućni pragovi zarasli u travu, mjesec putujući na zgarišta sja… Vjetrovi i „oluje“ brisali su tragove života, ostadoše ugašena ognjišta. Ostale su slike zločina, koje nikada ne blijede… Samo slobodarski orlovi jetko zaklikću iznad Divosela, i vinu se visoko u nebo, u visine… Kazivanje Marije Počuče, Vujkanove, koja je bila bačena u Jarčju jamu, izvukla se iz nje i uspjela preživjeti, donosimo autentično, upravo onako kako je u svojoj ispovijesti u poznim godinama iznijela u svojim sjećanjima. Njeno kazivanje zapisala je ćerka Milica Počuča, /udata Matić/, i ostavila istoriji istine iz Divosela. U svojoj ispovijesti Marija je govorila: „Bog me je spasio da svijetu pričam gdje sam bila i što sam vidjela“. Uvodni tekst napisao Mile Rajčević, prof. Da se ne zaboravi… U spomen mojim ispaćenim roditeljima Milošu i Mariji U spomen mojim dragim ispaćenim Divoseljanima U spomen selu Divoselu Vječni mir u Jarčju jamu bačenim mojoj baki Milki, mojim sestricama Milki i Dušanki i bratu Branku. Milica Matić, rođena Počuča. Fotografije su snimili italijanski vojnici kada su došli u Kruškovače u Divoselo poslije pokolja 05. i 06.augusta 1941. godine. „Ušla sam u bajtu (tako se kod nas zvala ljetna kuhinja) i zatekla majku vrlo zamišljenu. Sjedila je na krevetu ne mareći za nered oko sebe, a bore na čelu duboko su joj se urezale u staračko lice. Prišla sam joj oprezno, kako sam to uvijek činila i upitala je već uobičajeno: „Mama, da li Te što boli ?“. Odgovorila mi je: „Što bi me bolilo“, a iste one bore ostale su na čelu i dalje. „Mama, nešto Ti jest, rekla sam, nježno joj stavivši ruku preko uskih, mršavih ramena. „Nije mi ništa“, odgovorila je i dalje zabrinuta, „ali mi se ne dopada što se taj narod počeo dijeliti“. Htjela sam da joj odagnam te teške misli, i stupila sam s njom u dijalog. „Mama, sve će to biti dobro“, rekla sam joj. Narod se više ne može podijeliti. Srbi i Hrvati već toliko godina žive zajedno, zajedno rade, druže se, pomažu jedni drugima. Zajedno svetkuju i svatuju, udaju se i žene. Djecu rađaju. Nemoguće je, rekla sam joj, da se više ikada ponovi 1941.godina. „Ali, nastavila je ona dalje, meni se ovaj Kuzman ne dopada“. „Koji mama, Kuzman, ili možda misliš na Tuđmana ?“. „Ma ne dopada mi se onaj što maše ustaškim barjacima i dijeli narod. Jesi li vidjela ono u Splitu ?. Koliki se narod okupio oko njega i plješće mu. A, Boga mi, ne divani on dobro. Zaluđuje taj jadni narod i zlo će se dogoditi. Bojim se, djeco, za vas. Ne daj Bože, da se ikada više dogodi ono klanje i ubijanje kakvo je bilo `41. A, bogami, bojim se, ponoviće se. Moja kćerce, ne vodi to dobrome. Taj vražji HDZ i Kuzman zaludili su svijet i veliko je zlo pred vratima svima nama“. „Nemoj, mama, sve crno gledati. Biće to sve dobro“. Duboko sam razmišljala i shvatila sam da moja majka misli na Tuđmana i HDZ. Mama je oštro reagovala. Shvatila sam što to znači kada je moja majka govorila: „kriv je onaj ko dijeli narod i unosi mržnju među ljude, vi to ne možete shvatiti, koji niste to zlo doživjeli. Ne daj Ti Bože, ni sanjati, a kamo li proći mojim stopama. Ne daj Bože, ni najvećem dušmaninu da vidi kako se kolju ljudi i djeca, a ne da i sam budeš klan i u jame bacan“. Zastala je , očiju navlaženih suzama i dodala: „Djeco moja, ako vidite da ćete pasti ustašama u ruke, sami sebi sudite, na bilo koji način“. Tu joj je zadrhtao starački glas. Pogledale smo se bez riječi, razumjele smo se bez teksta. Iako nisam vjerovala mojoj majci da je moguće da se desi 41. godina, desila se. Desilo se da je Divoselo ponovo spaljeno, porušeno i uništeno, da su Divoseljani, mirni i dobroćudni ljudi ponovo doživjeli 1941. godinu. Klanje, ubijanje, jauk i lelek dostigao je svakog onog ko je ostao na svom kućnom pragu čekati sudbinu sudnjega dana. Divoselo je sravnjeno sa zemljom. Velebit čuva tajne svojih bezdanih jama, dok njegove grane šume gorke priče, gorke sudbine sela Divosela. Šume li možda i onu već poznatu iz 1941. godine o majci Mariji Počuči, Mariji Vujkanovoj, koja je „vaskrsla“ iz Jarčje jame na Alanku. Godine 41. i 91. približile su se po svom zlu, a majka Marija, danas protjerana sa svoga spaljenog ognjišta, batrga svijetom i pod tuđim krovovima traži toplinu svoga toplog ognjišta. Misli joj se motaju oko zgarišta u Velikom kraju u Divoselu, u kojem se utrnuo njen osamdeset petogodišnji vijek. U krajičku oka okamenjena suza, usne u grču bez osmjeha, lice smežurano i bore na čelu skrivaju ispaćenu, staričinu dušu. Ispričaću priču moje majke Marije, istinitu, do najsitnijeg detalja, jer, govorila je: „Bog me je spasio da svijetu pričam gdje sam bila, što sam vidjela i što sam doživjela“. Njena priča nije bila dovoljno glasna. Bila je godinama zatomljavana u njenim grudima, i o zlu nije rado pričala. Zato se valjda i ponovila. Pa neka priča počne. * Divoselo. Proljeće 1941.godine. U selo su upale ustaše. Zauzele su školu i narod iz sela prisiljavali da im donose hranu. Zatečeni i izbezumljeni narod trpao je pune košare hrane i nosio ustašama u školu. Za uzvrat ustaše su jače terorizirale po selu i naređivale neka se ljudi odmah jave u školu. Neiskusan narod, nenaviknut na takve laži i prevare i ne znajući što ga čeke pod velom neizvjesnosti, meo se po selu, ne znajući kud bi sa sobom. Mnogi uvjereni u svoju nevinost odlučiše se i krenuše put do divoselske škole. Oni, koji su otišli, nisu se više vratili. Progutala ih je njihova naivnost, poubijani su uz najzvjerskija mučenja. Ustaše su i dalje uz prijetnje poručivali neka dođu i oni drugi, jer je i njima bila namijenjena ista sudbina. U školi su krvarili mirni, dobrodušni, naivni Divoseljani, dok su pored školske zgrade šumili crni i bijeli dudovi po kojima su se ovi ljudi kao djeca penjali, sladeći se njihovim plodovima. Teror je bivao sve teži, sve jači. Narod je bježao po šumama, skrivao se gdje je ko znao i umio, jer se u kućama nije smjelo zanoćiti. Ustaše su bahato gazile i gnječile jedno selo, odvodile ljude, blago, i odnosile sve što se odnijeti moglo. Uz tužno mukanje krava, blejanje ovaca i uz bolećivo rzanje konja odjekivala je pjesma oholih ustaša: „Goni Polde junice bez šolde, nit ih vraća, nit ih kome plaća“. Narod u selu je tužan, jadan i prestravljen. Život nam je bio strah, bježanje, skrivanje. Bili smo jadni, pod okrutnim ustaškim režimom NDH. Tako je potrajalo sve do osmog mjeseca. Ustaše su odlučile poklati srpski narod Divosela, etnički očistiti, selo spaliti, zbrisati sa lica zemlje, a ono što se moglo odvući, ugrabiti sebi. Selom je pukao glas: „Narode, bježite, ustaše poklaše“. Osvanuo je 2. augusta 1941. godine. Narod se uzmeo. Svako zna da nekud mora bježati, a ne zna kamo će, i kuda će. Bježi se. Bježi veliko i malo, ljudi i stoka. Sve je nagrnulo prema Velebitu, prema Kruškovačama. Narod posrće, zapliće se u grane, djeca plaču, padaju, vrište. Ja sam izbjegla sa svekrvom i troje nejake djece u zbjeg u Kruškovače, /lokacija između Debele glavice i Visočice/, gdje se nalazilo mnogo naroda iz Divosela, Čitluka i Ornica. Pao je mrak. Zbili smo se jedno do drugog u ovu uvalu podno Velebita i tu zanoćili. Noć crna, tamna i neizvjesna pritisnuta tišinom kroz koju se čulo samo disanje usnule, izmučene djece. Prostrli smo im komadiće robe koje smo u trku dohvatili bježeći iz svojih kuća. To im je bila postelja. Mi odrasli, tek smo malo podrijemali, naslonjeni svako o svoje drvo. Oko nas tama, iznad nas golo nebo, u nama strah, neizvjesnost. Tu smo ostali i cijeli drugi dan i drugu noć. Zaklon nam je izgledao siguran i nije se isplatilo micati i otkrivati položaj. Drugu je noć padala kiša. I nebo je proplakalo na bijedu nas paćenika. Bilo je hladno. Mokri smo i pokisli. Djeca cvokoću i plaču. Cijedimo ono malo pokisle robe i navlačimo nanjih, a i sami dršćemo od hladnoće. Podvlačimo se ispod krava svezanih u grmove, da iz gladnih životinja istisnemo koju kap toploga mlijeka i njime okrijepimo nejač. Sa Velebita zavija vjetar. Kapi kiše udaraju o lišće našega krova i klize uz tupe udarce na tlo. Tmasti oblaci, puni kiše, izvijaju se iz gustih gudura Velebita, a gluva tišina jezive noći prijeti i dalje. I baš kad se pojavi prvi cik zore, kad se dan uhvati u koštac sa tamom, od velebitske gudure odbi se jeka pucnja pištolja. Za njim opali puška, a potom po zbjegovima stisnutim u uvalama Velebita osuše mitraljezi. Pucalo je na sve strane. Djeca se uzvrištala, uzjaukale žene, uzmukala stoka. Grmio je Velebit. Mitraljezi štekću i svuda oko nas se zabadaju meci. Padaju zajedno sa otkinutim granama i izrešetanim lišćem. Prolomili su se jezivi povici ustaša: „Opkoli, hvataj žive“. Kuda ćemo? Kamo da bježimo, što da radimo? Djeca se guraju uz naše noge, uza skute, dršću i plaču. Privijamo uza se svoju nejač, a ne znamo kuda ćemo ni sa sobom ni sa njima. Ne plačem, ne jaučem, ali se tresem i zubi mi cvokoću. Kroz kišu metaka prebacimo se u jedan obližnji jarak i tu opet stisnemo svi jedno uz drugo. Bilo nas je strah i disati. Dan je bio dug i neizvjestan. Kiša je prestala padati i sunce se otimalo ispod oblaka. Kad je podne prevagnulo, začuše se opori glasovi i teški topot čizama. Pojaviše se ustaše, opkoliše nas sa svih strana i pohvataše. Ujaka Nikoletinu i još neke muškarce su odmah ubili, a nas su odagnali u svoj logor u Kruškovače, gdje su prikupili sve one koji su pronađeni živi u šumi. Tu je nastao pokolj i krvavo orgijanje. Tuklo se i ubijalo čime se stiglo. Žrtva je birana preme ustaškim prohtjevima za mučenjem. Gledala sam svojim očima batinanje, klanje i mučenje svake vrste, a ja i djeca od straha od zemlje odskačemo. Svi koji su bili malo više ranjeni odmah su na mjestu ubijani.Tu su se častili i veselili se svojoj dobro obavljenoj raboti. Tako su dovodili svezani narod pohvatan po vrletima Velebita i slavili. Ustaške pjesme nadjačavale su plač gladne i izmučene djece. Svakog časa bilo nas je više. Do pred počitak sunca skupili su nas oko sto dvadaset žena i djece i oko pedesetak muškaraca. Svi muškarci su bili svezani. Sumrak je ovio tužni Velebit i dušu je sve teže pritiskala noć. Iz logora su odvojili muškarce od žena i djece i sve ih pobili. Nama su održali govor. Pitali su nas zašto smo bježali iz svojih kuća jer, rekoše da smo ostali kod kuća ništa nam se ne bi desilo. „Za sve zlo su“, rekoše, „krivi vaši ljudi jer se ne pokoravaju vlastima, a vlasti se mora pokoravati ma kakva ona bila. Tko je prav nije trebao bježati od kuća, a onaj kome je neko od sinova, braće ili muževa učinio nešto protiv ove države neka zna da neće uteći. Sad vam je kod kuća sve uništeno. Vidite li koliko je tu naroda poginulo. Sve zato što ste bježali“. Jadnim glasom zarobljenika rekli smo da ne znamo ko je kriv, samo da vidimo što se radi pa smo morali bježati. Dubokim glasom ubice dreknu jedan: „Jeste li ikada upoznali da vlast koja je god došla ubija narod, jer što će joj zemlja ako nema naroda“. „Večeras“, reče „idemo na Olanak, a sutra ćete dobiti objave i svak neka ide svojoj kući. Popišite robu i blago koje vam je propalo pa dođite u Općinu i tamo ćete dobiti sve. „Samo“, kriještao je dalje, „dobro pazite da ne biste napisali nešto što vam nije propalo, jer ćete za to odgovarati“. Taj šuplji govor nije mi ulijevao ni trunka nade. Nisam ga ni slušala. Tupi pogled upro mi negdje u daljinu, u daleku švapsku zemlju. Da mi je makar Miloš tu. Možda bi lakše. On je jak i možda bi oteo, spasio djecu. Ili bi možda i on već bio ubijen. Iznad mene nadvio se težak oblak. Velebit se smrknuo i naježio. Kriješti onaj ustaša i dalje. Drži nam govor. Nisam ga ni slušala jer sam znala, osjećala sam da sve laže. Nakon održanog govora pošli smo na Olanak. Ustaša do ustaše. Njih više od dvije hiljade prati nas stotinjak jadnih zarobljenika. Ponudiše nam i kola pa neka se poveze ko hoće. Četvoro kola su se brzo napunila starim i iznemoglim narodom pa krenusmo na Olanak. Ja se nisam htjela voziti. Uzeli smo u naramak jedno dijete ja, jedno svekrva, a mala petogodišnja Milka tapkala je polagano za nama. Desetak žena sa djecom posjedale su u kola koja konji donekle povukoše i tu stadoše. Naši konji nisu mogli, ili nisu htjeli dalje vući svoj narod u jamu smrti. To ustaše brzo riješiše. Poubijaše ljude, a zajedno s njima padoše i konji. Mrtvi i poluživi leševi popadoše s kola, a krv zali travu, zakrvavi lokve podvelebitskog puta. Hrpe bijednog ljudskog mesa ostadoše u krvavim lokvama, dok kolona produži dalje. Svako se koprcao u košmaru svojih misli i svojih muka tražeći igdje ikakvu kap nade. Obećaše da će nas pustiti svojim kućama. Zašto ih pobiše? Gdje je nestalo pedesetak ljudi što su ih svezane doveli u logor. Rekli su nam da su otpremljeni na prisilni rad. Možemo li im vjerovati? Pokušavamo, ali sumnja je jača. Prisilni rad? Vidimo ih poubijane po oporim gudurama Velebita. Korak po korak, kolona ide. Klecava koljena, drhtave noge. Djeca izmučena plaču, potežu nas za suknje, sapleću se oko nogu. „Idemo kući“, viču, „gladni smo“. Ištu vode, zapliću, posrću, padaju… Potežemo ih za ručice kao da ih vodimo na poslastice, a ne na klanje. Silom hvatamo misli koje se roje našim glavama kao mravi u razrušenom mravinjaku. Prisilni rad? Otpremili su naše ljude u prisilnu smrt. A mi? Što li nas čeka u ovim minutama koje su pred nama? Evo i Olanka. Širi se pred nama mrk i zao kao i avet. Uski seoski puteljci vijugajući ispod velebitskog podnožja gube se i nestaju u olanačkim uvalama. Velebitom jauče vjetar, povija stoljetne bukove grane. Fijuče i Orljakom, a klona lagano klizi olanačkim stazama. Korak po kora. Stopu po stopu bliže smrti. Idemo… Kamo…? Kuda…? Idem li u smrt? I kiša pada. Pokisla čeljad jedva vuče teške noge. Tuče nas kiša, bije strava, prati beznađe. Padaju i djeca, hvataju nam se za pokisle skute, ustaju i idu. Otegnuto, sporo. Bijednu pokislu kolonu budno prate ustaše veseleći se dobro obavljenom poslu. Jedan se iznenada prodere: „Sjednite“. Sjedosmo. Ispod nas mokra, crna zemlja, lokve, blato, a uokolo nas u času se skruži bodljikava žica. Ako je još i posljednja nada negdje tinjala, ugasi se. Cerekavim glasom proškripa jedan ustašina: „Kako vam se čini?“. „Kao onome ko je u neprilici“, ču se jedan tanki ženski glas. Smijeh i pošalice ustaša ispunjavale su ovaj zakutak ustaškog sela Olanka. Odjekivale su gromoglasne ustaške pjesme i svom težinom pritiskale patnje ovih sužnjeva. Velebit se tresao. „Ustaj“, stiže novo naređenje. Ustadosmo, a žica se stegnu jače. Uvedoše nas u konobu Luke Stipina i zabraviše teška vrata. Mrak bez ikakvog tračka svjetlosti, bez nade. Gluva jama muka i beznađa. U konobi Luke Stipina vrijeme je stalo. Zaustavilo se i ono zajedno sa posljednjim jecajem ugušenim mrakom konobe Luke Stipina. Nema glasa, nema plača ni jecaja. Muk i mrak spojili se u jezu uvučenu u ispaćenu čeljad. Pokoji uzdah i bolni jecaj, a onda polagani pipkajući pokret po mraku. Iznemogla djeca se spuštaju na golu zemlju. Gladna su, mokra, dršću od gladi, hladnoće, straha. Mrak postaje sve gušći, vazduh se ukiselio od pokislih ljudskih tijela, blata. Pipkamo se, tražimo vrata, tražimo put u život koji je stao u Lukinoj konobi. U naramku mi dijete otežalo, drugo vuče svekrva, a mala Milka zašutjela. Iznemogla i klonula k zemlji Lukinog podruma. Popada i druga čeljad u svoje blato pod nogama. Dva dana i dvije noći spojiše se ovdje u jednu crnu vječnost. Treći dan otvoriše se vrata i u konobu se doklati Milan Luke Stipina. Sa sobom donese kandžiju pa nas sve izmlati. Nije birao staro ni mlado, tukao je jednako nas i djecu. Kao razdraženi pas režao je: „Ne dajte štenadi (misleći na djecu) da skiče, jer ljudi (ustaše) ne mogu spavati“. Među nama bilo je i zgodnih, mladih djevojaka. Njih su izvodili van, silovali ih na očigled nas svih, izmučili i gurnuli natrag u konobu. Na nama su se naslađivali tukući nas, a posebno su uživali gledajući muke djece. Djeca ištu vode, traže jesti, gladna su. I donese Milan Lukin kantu svježe, čiste vode. Djeca graknuše: „Vode, vode!“. Milan svakom djetetu pruži lončić, prinese mu ustima, ali piti ne daje. Žedna dječja ustašca zijevajući za lončićem, istežu izdužene mršave vratiće, mole kapljicu vode, ali lončić se u zadnji čas nagne i voda prolije u blato gdje je ustaša zadovoljno još malo pogazi nogama. Jedina iskrica u ovome mraku bila je žena Pavla Ivina. Ta je žena imala srca, imala je dušu i ganuo ju je plač gladne, izmučene djece, pa im je, skrivajući se od ostalih, dala svakom komadić kruha. To im je bilo sve. Kad su se ustaše dovoljno nasladile našim mukama, vrata konobe su se širom otvorila. Ugledali smo krvavo jutro novoga dana. Postrojili su nas i rekli da se spremamo za Gospić. Nismo im vjerovali. Tek što smo pošli, okrenuše nas u Velebit. Pred nama kameni gorostas, siv, maglovit. Krvav. Jarci, uvale, stijene, litice. Padamo, klecamo, dižemo se, idemo. Vučemo bosu djecu. Grane pucaju pod nogama, a kamenje klizavo i oštro zabada se u tabane. Ostaju krvavi tragovi. Vjetar juri maglovite oblake, sunce se sakrilo. Velebit se nakostriješio na izmučenu čeljad i čeka. Stigosmo do Dulera. Evo nas pred pećinom. Iz pećine su virile brklje (okresano drveće sa šiljcima) da bi se na njih narod nabadao i mučio. K jami smo išli svi, jedan do drugoga, a ustaše oko nas i nikuda se nije moglo pobjeći. U koloni nas je bilo sedamdeset osam. „Sjednite“, naredio je jedan ustaša. Sjeli smo. Posjedaše i djeca. Niko ni riječi. Zamukli smo. Mala Milka priljubila se uza me i nečujno jeca. Nejač u naramku. Mali Branko u mojemu, a Dušanka u svekrvinom. Niti plaču, niti se smiju, niti viču. Pružaju bespomoćno svoje ručice tražeći spas. Bradica im se skuplja u grč i trese se. Onda se iza nas iskesi Ivulj. Bila mu je smješna naša nevolja. Sava Dušanova skide šal oko glave, baci ga na Ivulja i reče mu: „Na ti Ivulje šal, meni više neće trebati“. Šal je pao na tlo gdje su ga zgazile krvave Ivuljove čizme. S drugog kraja prodera se najstrašniji ustašina, važno naređujući zapovijed drugome: „ Ti ćeš ih bosti“. Zatečeni ustaša rekao je: „Neću“. Ponovio je: „Ti ćeš ih klati“. Ovaj je zanijekano odgovorio: “Ja ih neću ni bosti ni klati. Ja to ne mogu“. Drugi se javi: „Ja ću ih“. Zapovjednik prihvati i opet naredi onome prvom: „Ti ćeš ih onda voditi“. Ovaj mu odgovori: „Ja ih neću ni vodit`. Ja ih se neću ni dotaknuti“. Opet se jedan javi: „Ja ću ih“. Tako formiraše grupu za klanje. Pred nama su bljeskali noževi. Bili su svinuti na vrhu. Pravi koljački. Krenuše prve žrtve. Svuda uokolo ustaša do ustaše. Njih dvojica zgrabiše prvu ženu, a druga dvojica drugu. Dva su čekala na rubu jame igrajući se dugačkim koljačkim noževima. Privedoše jadnu ženu. Dvojica je pregnuše, treći zasuka rukave i zabi nož duboko u leđa žene. Ona jauknu. Ustaša istegnu krvavi nož i nastavi tako još pet, šest puta. Ona dvojica je odgurnuše i ona se skotrlja niz liticu u ždrijelo jame. Odzvanjali su tupi udarci tijela koje je nastajalo u bezdanoj provaliji. Niz dugačku oštricu noža slijevale su guste kapi krvi. Zamračilo mi se. Privlačim svoje troje djece bliže sebi. Čvrsto ih stežem, a niz lice cure suze. Plakala su i djeca. Davi me u grudima, steže u vratu. Djeca vrište: „Mama, mama“. „Bože pomozi“, otimao se vapaj. I mali Branko je plakao. Iako je svega nekoliko mjeseci kroz plač je slagao svoje prve izgovorene slogove u riječ ma-ma. Činilo mi se da zemlja ispod mene propada. Zgrabi me ustaša. Jedan pa drugi. Teško sam se odvajala od zemlje na kojoj sam sjedila. Vuku me. Noge slabe i drhtave pa klecaju. Padaju. U naramku mi mali Branko, a Milka i Dušanka drže se mojih skuta. Drhtavim rukama stežem svoju djecu. Ne dam ih. Milka vrisnu. Za njom i Dušanka. Ustaša udara nogom jednu pa drugu. Teška ustaška čizma udarala je iznemoglu djecu i odbacivala ih kao fudbalsku loptu. Pred nama koljači. Svoje omiljene alatke prebacuju iz ruke u ruku i poigravajući se nestrpljivo očekuju novu žrtvu. Čekaju svojom oštricom moju nejač: Milku, Dušanku i u naramku mi maloga Branka. Opiremo se. Čupamo se iz oštrih kandža najkrvavijih zvijeri, ali se iščupati ne mogosmo. Plačemo. Strašno je. Dječji plač prolomio se u ovim teškim kandžama u vrisak i utopio se u kamenim liticama sumornoga Velebita. Sunce se sakrilo, skamenilo se od užasa i ne grije više. Iz dubine bezdanoga ždrijela drhte jecaji. Pred nama jama. Smrt. Branko vrisnu. Grčevitim stiskom snažne šape zgrabi ga ustaša i istrgnu iz mog drhtavog zagrljaja. Iz grudi mi se izvi krik bola. Branka mi oteše. Ustaška nožina zabi se u stomačić petomjesečnog djeteta. Bez imalo sustezanja izvi ustaša nožinu s nabodenim djetetom visoko u vazduh i tresnu o liticu. Razbi dijete. Ni trepnuo nije. Skotrlja se moj Branko niz ždrijelo Jarčje jame i nestade u dubini njene provalije. Na kamenoj litici ostade još jedna fleka krvi. Opet mi se zamrači pred očima, ali osjećam Milku i Dušanku. Vučem ih k sebi. Niz rukave koljača curi krv. Krv moga Branka. Zgrabiše Dušanku pa Milku. Čujem vrisak jedne pa druge. Urlik se provali. Ote se iz mojih slomljenih grudi. Oštar ubod zabode se u moja leđa, zatim drugi, treći…sedmi. Nakon sedmog uboda otisnuše me krvavim tragom moje zaklane nejači. U jami sam. Jama smrti. Dočekale su me na brklje nabodene žrtve. Ustavila sam se na jednoj kosoj litici i na narodu koji je stenjao u mukama. Pala sam u sjedeći položaj, leđima naslonjena na stijenu. Noge su mi do koljena propale kroz narod. Pogled mi okrenut ravno ka ustašama. Nisam izgubila svijest. Sjedila sam kao da se odmaram poslije nekog teškog posla. Rane ne bole, tuge nema, straha nema, a živa sam. Sjedim i gledam krvava zlodjela razjarenih koljača. Pogledom prebirem po narodu. Tražim i svoje. Milku, Dušanku, maloga Branka, gledam za svekrvu. Nema ih. Ne vidim ih. Unutra veliki jauk. Vidjela sam pokojnu Jekicu. Brklje joj uhvatile noge i ona je visila glavom okrenutom prema dolja. Vikala je: „Vucite me, vucite me“. Tu su i tri curice Sare Milana Šimina. Sjede. Uhvaćene su im noge u brklje. Plaču i zapomažu: „Spasi nas, teta. Spasi nas, teta“. Cvile bespomoćna djeca i lamataju ručicama. Dečkić Nikše Markićeva skače po narodu i panično zove: „O mama, o mama. O tata. Spasite me“. Iza mene, na rubu pećine ostalo je još desetak žena. Kada su sve priklali, poklali i pobacali u jamu, njihov posao još nije bio završen. Ostali dio posla obavljali su pjevajući ustaške pjesme. U pećinu su ispalili desetak metaka, pet ih je udarilo u liticu meni iznad glave. Potom su bacali kamenje koje se zadijevalo u narod svuda oko mene. Mene nije pogodio ni metak ni kamen. Preskakalo je preko mene s litice na liticu, zadijevalo se u narod i odzvanjalo u bezdanu ispod mene. Kad je to bilo gotovo, nekoliko ustaša je stalo na rub pećine i pomokrili se, a potom je odnekud doletjela dugačka zašiljena brklja i ubola se u narod pokraj mene. Gore se sve stišalo, a u jami se čuo jauk, kuknjava, lelek i zapomaganje. Narod izmiješan u kašu. Ima najviše mrtvih, ima poluživih i onih koje guši posljednji mrtvački hropac. Svi krvavi. Rane se razježile. Visi jadno ljudsko meso. Motamo se jedni oko drugih, hvatamo u grču, krvarimo. Kroz jauk odraslih ciče djeca, plaču, dozivaju. Nema pomoći. Ovdje niko nikome pomoći ne može. Svako nosi svoje preteško breme. Tražim svoju djecu. Slušam plaču li, zovu li. Nema ih. Njihov plač nestao je kroz posljednji mrtvački hropac. Slušam i dalje. Tražim. Zavirujem. Gledam što se zbiva gore nad jamom. Čini mi se, i gore nema nikoga. Sve je utihnulo. Ustaše obavile posao pa se razišle. Žure na nove zadatke, nove „herojske podvige“. Pogled mi se propinjao uz brklju čiji je vrh sezao do ruba jame. Ulazni otvor jame bio je promjera oko metar i pol. Ždrijelo jame malo se širilo baš na tome mjestu gdje sam ja sjedila. Dno jame nisam mogla vidjeti jer su ispod mene bile ispreprečene brklje po kojima je bio nazadijevan narod. Neko je glavom bio okrenut prema gore, neko prema dolje, neko se zakačio za brklju prosutim crijevima, neko komadićima odjeće ili mesa. Miješali se živo i mrtvo, krv, blato, glasni jauci i tihi jecaji. Smrdi usirena krv. Zavirujem po narodu. Gdje su moji Milka, Dušanka, gdje mi je mali Branko? Vidi li se svekrva Milka? Ne vidim nikoga, ili ih možda ne prepoznajem u ovoj krvi. Pipam svoje rane. Bole. Razježile se. Razvežem zaslon, svoju crnu pregaču , i njome čvrsto povežem svoja izbodena leđa… „Ajdemo narode, van ko može!“, rekla sam. Niko mi ne odgovara ništa. Mrtvi me nisu čuli, a živi su mislili da buncam. Ali, ja nisam buncala. Okretala sam glavu oko sebe i gledala masu poklanog i priklanog naroda. Ponovila sam još nekoliko puta, ko može neka ide van. Niko mi ne odgovara ništa, jedino curica Save Branjine prihvati moj poziv i reče: „Teta, vodi i mene van. Uzmi me, teta!“. Molila je bolećivo. Još sam jednom pogledom potražila svoje najmilije, opipala sebe. Kako su bacali narod, noge su mi do koljena bile zatrpane. Jednu po jednu jedva sam izvukla. Vidim, živa sam. “Ja idem“, rekla sam i polagano se ustala. Osjetila sam mrak pred očima, težinu u cijelom tijelu, i pala sam u nesvijest. Kad sam se osvijestila, bila sam na dnu jame. Iznad mene duga kolona mrtvaca. Pritišću me jekom, jaukom. Pritišće me neprijatna i ledena jama. Duboko je ovo moje crno podzemlje. Sjedim na dnu jame. Misli se roje bez reda. Čini mi se da me djeca zovu, da plaču. Ustanem, ali mi se svijest ponovo pomuti, zamrači se i izgubim se. Kad sam se ponovo osvijestila, ležala sam na dnu Jarčje jame. Dubina, mrak i beznađe. Iznad mene mrtvi ljudi, iznad mene cijeli Velebit. Navalilo se svom težinom na moje krvave rane. Padala sam i podizala se. Malo sam poležala, da počinem, a onda ustala i krenula na dalek i neizvjestan put. Još sam malo pritegnula pregaču preko izbodenih leđa i zakoračila na prvu stepenicu. Prvi ogranak brklje je izdržao. Izdržali smo i ja i on. Niz brklje su visili mrtvaci, ruke, noge, komadi odjeće. Uhvatila sam se čvrsto za ruku jednoga od njih i kao uz konop polako se uzvukla za još jedan ogranak. Pa još jedan. Opet brklja, ruka, noga, mrtvac. Išlo je. Vukla sam se sva krvava, mokra. Dohvatila sam jedne noge koje su visile niz brklju i povukla. „Ne vuci“, prostenjao je iscrpljeni glas jedne žene. „Ne vuci, pade to sve po nama“, prostenja i druga. Nisam se osvrtala. Vukla sam i polako se uzvlačila. Vukla sam svoje teško tijelo prema zraci prigušene svjetlosti. Ispod mene, dlaku po dlaku ostajali su jauci, umirući izdisaji i hropci, a ispred mene polagano je rasla nada. Dovukla sam se do iste one litice i sjela. Niz lice mi je curio hladan znoj. U kaši krvi i mesa tražim svoju djecu. Nisam ih mogla pronaći. Prebirem po leševima i tražim ih. Brišem krv sa blijedih lica zaklane djece i u svakome tražim njih. Čini mi se da plaču, ali to je onaj plač ispod noža. Posljednji, gore, iznad litice. Zaustavljam ruku u mesnatoj hrpi jer opazih Dušanku. Krajičkom zaslona joj obrišem krvavo lice. Pokrenuh joj mrtvu glavu i kroz zakoljak poteče usirena dječja krv. U hrpi mesa našla sam i Milku i Brankov priglavčić. Njega nisam mogla naći. Mrtve sestre sam položila jednu pored druge i preko umornih nogu spustila krvave ruke. Ispod mene se komeša ljudsko meso. U jami teška zapara. U meni kipi bol, sjedinjuju se tuga i prkos. Ispred mene brklja. Zove me. Ravna je i više nije okićena mrtvacima. Ona je pala nakon žrtava i to je bio posljednji zalogaj naslade ovog zločina. Gore se ništa nije čulo. Poljubila sam mrtve curice i nastavila put. Micala sam se pažljivo da ponovo ne padnem na dno jame. Teško sam izvlačila noge pa su mi se i opanci izuli. Još sam jednom pozvala i ostale. Rekla sam: „Narode, ko je živ neka ide van. Ja idem“. Mislila sam ne na život, nego da umrem gore, u grmu… Na čistom vazduhu… Niko mi se nije odazvao i ja sam krenula. Šiljak brklje zabadao se dublje u narod. Mislila sam da tonem. Uskoro se zaustavi i učvrsti. Napuštala sam vonj jame. Stopu po stopu. Djecu sam ostavila u vječitom bakinom zagrljaju. Ona će im u dubini pećine pričati bajke uz koje će spavati svoj vječiti san. Odspavati djetinjstvo i mladost. Odozgo me osvježava dah Velebita. Dodajem još posljednju kap snage, verem se uz litice i dohvatam rub jame. Zaslijepi me svjetlo dana. Sve je bilo tiho, samo su iz jame dopirali jecaji. Sunce tone iza obronaka i sprema se na počinak. Usta su mi se slijepila od žeđi, slankastog okusa, krvi i znoja. Cijelo tijelo mi drhti. Pipam se. Pipam svoje rane. Sedam uboda nožem. Neki od uboda su čak i dupli. Imaju ulaznu i izlaznu ranu. Svežem još i maramu. Žedna sam. Da mi je samo kapljica rose. Napravila sam jedva par koraka uz rub šume, pa sam tu i zanoćila. Pokrio me mrk i tjeskoban mrak. Sanjam li? Gdje su mi djeca? Zašto sam ih ostavila? Zašto sam izašla? Zašto nisam ostala s njima? Zašto ih nisam ponijela? Izvukla ih. Ali, tu bi ih razvukle zvijeri. Pojele njihovo izkasapljeno meso! Iz mraka se redaju njihove siluete. Preda mnom krvavi ustaša. Krvave mu ruke i krvava mu kama. Ceri se. Raskorači se i zamahnu nožinom. Stresem se. Otvorim oči i tupo zurim kroz mrak. Stišćem se i jače zavlačim u grm. Tijesno mi je. Dušu mi pritisnulo. Razapinje mi grudi. Tresem se. Bode kamenje, peku rane. Slika užasa ne miče se. Čujem jauke i vapaje. Borim se sa siluetama razjarene nemani. Tako je i svanulo. Napustila sam grm i plazala sam prema kući. Iako je moje selo bilo svega oko dva kilometra, trebalo mi je nekoliko dana da se dovučem do kuće. Jedina okrepa bile su mi lokvice vode zaostale poslije nedavne kiše. Tamo gdje je ostala kuća, našla sam samo zgarište. Tu sam i zalegla i dalje nisam mogla. Našli su me Đuđa i Gojko Vujnović i prebacili u Počitelj. Na postelji od slame, u jednoj napuštenoj štali polako su se hvatale kraste po mojim izbodenim leđima. * Vrijeme je prolazilo. Rat je protutnjio. Odnio sa sobom ono što je odnio, ostavio ruševine, palež, nepregledna groblja, ranjena srca i bolesne duše. Kad su utihnuli pucnjevi i slegao se palež dima, polako je majka Marija na klimavim i slabim nogama, uz pomoć dva drenova štapa krenula u novi život. Pod hrašćem Šušnjarice niknula je pletara i u njoj nova klica života. Od ljeskovih štapova i grana splela je ona bajtu, nabacila blatom, pokrila nagorjelim limom spaljene kuće i to je bio njen dom. U tu bajtu, nakon četvorogodišnjeg ropstva i teške robijaške košulje, vraća se iz daleke Njemačke i njen Miloš. Dolazi i njihova hraniteljica, krava Dikulja, koja je za vrijeme rata bila kod tetka Nikole – Nije. Vratio im njihovu Dikulju pa se i za nju podignu druga bajta. Njive pružaju svoje opružene dlanove, nude novu koru hljeba. Krenuše njih dvoje zajedno dalje, prošlost ostaviše iza sebe i nesigurnim pogledom zagledaju novu budućnost. Sloboda je. Mir. Ne puca se više. Evo se i ptice ponovo javljaju. Kroz vitke breze Šušnjarice veselom pjesmom dozivaju novi dan. * U lišću bajte kao novorođenče majke Marije, rodio se 15.04.1946. godine moj brat Milan. Za tri godine na zgarištu je izrasla nova brvnara. U toj brvnari započeo je i moj život, a nakon tri godine rodio se i brat Đuro. Rasli smo uz ispaćene roditelje. Svoju patnju nosili su svako u sebi i nisu nas njome opterećivali. Ispod mamine crne marame i tatinih bora na čelu bilo je za nas puno ljubavi i topline. Patnju su skrivali, ali smo je mi djeca osjećali i zajedno s njima proživljavali. Voljeli su nas i nisu nas učili mržnji. Hvala im. Milica Matić, rođena Počuča http://jadovno.com/bog-me-e-spasio-da-svietu-pricham-gde-sam-bila-i-shto-sam-videla/#.W2QUyNR97Gh
  3. Kako možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako u nama nema ničega od njegove prirode?U pravoslavnom učenju Sin kao Bog uzima našu prirodu i spaja sa Božijom na takav način da mešanja nikako ne dođe,niti može da dođe,nesliveno,nerazlučno i nerazdvojno kako uči PC ali kako onda možemo Boga nazvati našim istinskim Ocem ako sa njim ne delimo ama baš nikakavu prirodu i nemamo ništa od Njega nego da se tako figurativno izrazim on nas ,,nakalemljuje,, kroz Isusa Hrista?Isusa smatramo Sinom Božijim upravo jer je od Oca rođen,jer ima istu prirodu kao i On....a mi onda koji verujemo ispadamo kao usvojena deca od nekog veštačkog Oca jer deca uvek nose prirodu svojih roditelja... i zato kao što i naslov kaže kako onda možemo Boga nazvati svojim pravim Ocem?
  4. Dragi forumaši, volela bih da vas pitam kako izgleda priziv Boga da se uđe u crkvu. Da li je tuga i praznina u životu znak od njega? Malo jače od godinu dana se tako osećam. U manastire sam išla samo kao turista, postila reda radi. Osećam se grešno iako ni na jedno konkretno zlodelo ne mogu da uprem prstom. Kao da sam odjednom shvatila da nemam više detinju nevinost i da mi Bog sudi kao odrasloj. Moj greh je ravnodušnost prema životu, a ne želim da se tako osećam. Nemam baš nikakvog razloga da budem tužna, a osećam se kao da sam umorna od života i da neću još dugo. Da li me to Bog priziva da uđem? Da li su mi ove crne misli znak šta će se desiti?
  5. Danijela

    Dakle Bog postoji! Odgovorite!

    Postoji priča da je ruska carica Katarina Velika, iako oduševljena Deni Didroom odlučila da stavi na probu njegov racionalni ateizam i pozove na dvor u Sankt Peterburg velikog matematičara Lenarda Ojlera da javno sukobe mišljenja na temu postojanja Boga. Navodi se da je na Ojlerov argument „Gospodine,, dakle Bog postoji! Odgovorite!“, Didro ostao zatečen i posramljeno napustio i dvor i Rusiju. Istoričari matematike se slažu da je ovo ne samo neistinita već i loša anegdota, jer osim što nedosledno prikazuje Ojlerov temperament ona ne uzima u obzir da bi Didro kao odličan matematičar prozreo Ojlerov blef i to da je izneta matematička formula bez ikakvog jasnog sadržaja. Ipak, slučajno ili ne, upravo Ojler je došao do formule koju i danas navodimo, ako ne kao dokaz postojanja Boga, onda kao primer božanstvene lepote koju možemo pronaći u matematici.u sebi spaja četiri složena matematička koncepta na potpuno neočekivan i jednostavan način, tako da nam se može učiniti da tolika kompleksnost u jednostavnosti govori o prisustvu suštine koja je velika, lepa i neuhvatljiva. https://paralaksa.blog/2018/03/05/dakle-bog-postoji-odgovorite/
  6. Istok17

    Isus Hristos i 'Ja jesam'

    Da li se Isus Hristos javio Mojsiju kada mu je rekao da mu je ime 'Ja sam onaj koji jeste' i 'Ja jesam'? Nasao sam povezanost izmedju tog stiha iz starog zavjeta i nekih iz novog. Kad podignete sina covjecijega, onda cete doznati da Ja jesam' i '..jer ako ne povjerujete da Ja jesam, pomrijecete u grijesima svojim' Moze li se navedeno povezati i sa ovim, jer ne vidim drugi razlog zbog kojeg bi popadali pred Isusom 'A sa njima stajase Juda, izdajnik njegov. A kada im rece: "Ja sam", odstupise nazad i popadase na zemlju"
  7. Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio: "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?" Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “
  8. Svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi, jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. A Crkva je nešto mnogo dublje od onoga što na prvi pogled vidimo. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Evo jednog ženskog, nežnog, lirskog i modernog glasa SPC. Mati Efimija Topolski pre nego što je postala monahinja bila je slikarka, magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti. Svoju umetnost donela je u manastir Gradac 1991. godine. Kao igumanija tamo je provela skoro 20 godina i napravila svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Zatim je, posle kraćeg boravka u Beogradu, dobila „nameštenje“ u Francuskoj, u manastiru Srpske pravoslavne crkve, u mestu Išon. Tamo već skoro dve godine živi sama kao jedina monahinja. Kao slikarka, vreme provodi spajajući duhovnost i savremenu umetnost jer ne slika samo ikone. „Mislim, tražim, čekam“ naziv je njene izložbe umetničkih slika u „Galeriji 73“ na Banovom brdu. U Galeriji kažu da ne pamte da je u poslednjih nekoliko godina neka izložba bila tako dobro posećena. „Mislim, tražim, čekam“ moglo bi da stoji kao oblačić iznad glava svih ljudi? - Čovek dok živi, on misli. Imamo loše i dobre misli, i borimo se protiv takozvanih pomisli. Učimo se da to razdvojimo i da te loše odbacujemo. I da tako sebe menjamo. Ta borba u monaškom životu stalno postoji. Polako je došlo da kroz to razmišljanje i tražim. Kad čovek kaže tražim, misli se na ona večna pitanja o suštini života. Ja se ne pitam da li postoji Bog, da li postoji večni život, jer sam ta krupna pitanja, barem zasad, rešila. Ja tražim odgovore na neka pitanja svakodnevnog života i odnosa sa drugim ljudima. Kada vidiš u svom neposrednom iskustvu, neko nekog muči, neko nekom napakosti, neko pati. Gledaš sebe, svoj život i ljude oko sebe i tražiš odgovore zašto. Ja znam da ništa nije bez smisla, ali zašto je, volela bih da definišem. To je moja večita tema. I odnos ljudi u braku, pa odnos roditelja sa decom, pa odnos među prijateljima. To su sve suštinske stvari našeg života. A onda čekam da mi Bog da odgovore na ta pitanja. Sve odgovore treba sačekati. Mislim da je strpljenje bitno. Treba svi da savladamo tu veštinu čekanja i strpljenja. To je objašnjenje naziva izložbe. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Gde su naša najveća iskušenja? - Definitivno najviše iskušenja imamo sa našim najbližima. I to nas najviše boli, kad napravimo neku grešku. I njih boli. I zato za njih treba da imamo najviše pažnje. Mi pazimo kako se odnosimo sa pretpostavljenima, ali kakvi god da smo prema njima, njih nećemo mnogo povrediti. Ali svoju baku, svoju mamu, lako možemo da ucvelimo ni zbog čega. Videla sam da onaj ko te najviše voli, ko ti najviše daje, njemu najmanje vraćaš jer se podrazumeva da je on taj koji ti daje. A ti daješ drugima. A mi dajemo od tog bogatstva koje smo dobili od onog ko ima veliku ljubav i koju nam daje. A uopšte se ne setimo da mi to treba da vratimo. Nekad to shvatimo tek kad ti ljudi odu. Ljubav koju mi imamo, to je ljubav kojom se obogatimo u odnosu sa Bogom, zato ta reč obogatiti ima koren u Bogu, ali i onoliko koliko dobijemo od onih koj nas najviše vole. To je naše blago koje nosimo u život dalje sa sobom. I kad njih više nema na ovom svetu, mi ostajemo sa tom ljubavlju koju su nam dali. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Posetioci izložbe dele sa vama oduševljenje i često uz pohvale dodaju „ja inače nisam vernik“. Vi im na to kažete: „Ne delimo se tako“. - Imaju potrebu da se opravdaju ako prilaze meni da se družimo. Da ja znam da se družim sa nevernikom. Ja volim da se identifikujem sa drugim ljudima. To što smo monasi, možda smo malo drugačije obučeni. Čak mogu da budem gruba, pa kažem da smo kostimirani. U stvari, svi smo mi ljudi isti. Borimo se. I verujem da svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. Što je meni žao. Jer je Crkva nešto mnogo dublje od onoga što se na prvi pogled vidi. Naš prvi susret je sa sveštenstvom, ili sa nekim crkvenjakom. Svako ima da ispriča priču koja ga je odvratila od odlaska u crkvu. Ili je nešto debelo platio. Ili kaže, „moj pop vozi skupa kola“. To postoji u svakoj drugoj sferi i profesiji. Ljudi prekorače granicu ukusa. Ali treba i taj pop, kad bude zreo, da prevaziđe to. Mladi ljudi završe bogosloviju, dođu do para, prvo im je da kupe auto. Šta da radimo, to je ljudska pala priroda. Foto: V. Lalić / RAS Srbija A običan čovek očekuje od duhovnika da bude iznad onoga gde mi obični padamo. - Postoje stereotipi o sveštenstvu i monaštvu. A episkopi su stalno na tapetu. Postoji jedan okvir, šta ljudi očekuju od episkopa. I taj koji grdi episkopa, taj isti čovek se nikad neće zapitati niti će reći da on ne ispunjava ono što je obećao. Na primer, da li je on baš veran svojoj ženi, koliko je dobar roditelj, koliko je predan svom poslu. Ljudi o tome ne razmišljaju. Treba gledati svakog čoveka sa obe strane. Kako imamo milosti prema sebi i sebe uvek opravdamo, poželjno bi bilo tako i druge ljude da gledamo. Da li žene moraju da rađaju? Nekad u Crkvi čujemo i zapovedne tonove. Poslednji takav stigao je od srpskog patrijarha da je dužnost Srpkinja da rađaju. - Sloboda koju nam Bog daje, to je jedino što je iznad ljubavi Božije. I Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele. Kako mi žene da teramo da rađaju, kad one ne znaju šta će sutra da pojedu, da li će imati posao, kako će živeti. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpska-monahinja-ima-otreznjujucu-poruku-bog-nas-nikada-nece-prisliti-na-bilo-sta-pa/qpmj5jp
  9. NAŠEG SVEMOGUĆEG BOGA -- SVI SLUŠAJU Jedna sirota i jadna žena s malom porodicom , koja je u krajnjoj bedi jedva preživljavala , pozvala je lokannu radio stanicu , tražeći pomoć od Boga . Jedan zao čovek i nevernik ( bezbožnik ) , koji je također slušao ovaj radio program , odlučio je da se ismeva na racun ove žene i BOGA . Dobio je njenu adresu . Pozvao svoju sekretaricu i naredio joj da kupi veliku količinu prehrambenih proizvoda i odnese to kod te žene sto je trazila pomoc od Boga . Međutim, on je poslao sa sledećom porukom : " Kada te žena pita tko je poslao hranu, reci joj da je POSLANA OD SOTONE '' Kada je sekretarica stigla kod te sirotice kući , žena je bila veoma sretna i zahvalna na pomoći I primljenoj hrani . Počela je unositi hranu u svojoj maloj kući . Sekretarica onog bezbožnika sto je poslao pomoc je upita : '' Zar ne želite znati ko Vam je poslao hranu ? '' Žena je odgovorila: '' NEEE , JA -- UOPŠTE NE BRINEM ,-- JER KAD BOG NAREĐUJE , ČAK I ĐAVO MORA DA SLUŠA
  10. Gen 3:9 A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si? Jedna od najcescih pojava u dihovnom zivotu jeste da se krijemo od Boga. To radimo po straom oprobanom receptu naseg praoca Adama. Umesto da bas tada kada smo sagresili i kada smo se odvojili od njega se okremnemo ka njemu u zatrazimo oprostaj mi bezimo od njega i skrivamo se kao Adam u zbunje ili se pokrivamo liscem i pokusavamo da sakrijemo nasu golotinju. U cemu se sastoji to nase lisce i zbunje? Pa u ideji da trebamo da budemo pravedni dobri , ocisceni i sveti da bi se priblizili Bogu. Onda se pokrivamo frazama: "ja gresni sluga Bozji" "svi ce se spasti osim ja" i td. Tako izrecene fraze pokazuju samo da bezimo od Boga jer nedostatak naseg pokajanje pokusavamo, pred drugima da prikrijemo, recenicama koje smo procitali ili autoritetom tzv. "svetih otaca". Zaboravljamo ovo: Matt 11:28 Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Matt 11:29 Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim. Matt 11:30 Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako. John 15:5 Ja sam čokot a vi loze; i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa. Isa 55:1 Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novca i bez plate vino i mleko. Isa 55:2 Zašto trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti? Slušajte me, pa ćete jesti šta je dobro, i duša će se vaša nasladiti pretiline. Isa 55:3 Prignite uho svoje i hodite k meni; poslušajte, i živa će biti duša vaša, i učiniću s vama zavet večan, milosti Davidove istinite. Isa 35:3 Ukrepite klonule ruke, i kolena iznemogla utvrdite. Isa 35:4 Recite onima kojima se srce uplašilo: Ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vašeg; osveta ide, plata Božja, sam ide, i spašće vas. Isa 1:18 Tada dodjite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna. Rom 2:4 Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Postoje i mnogi drugi stihovi iz Svetog Pisma koji kao i ovi ,koje sam naveo, govore o istom. Pokajanje je dar Bozji i jedni put ka Bogu. Nema potrebe za udesavanjem pred Bogom i da kao farisej nabrajamo kako postimo i molimo se i daje desetinu i td. Nemozemo se mi od Boga sakriti niti se pred njime pokriti a nebi to ni trebalo da radimo vec jednostavno kao razbojnik sa svojim gresima doci pred Hrista i zatraziti milost. On je spasitelj a ne mi i nasa dela i nase molitve i nasi postovi pa pa cak ni nase pokajanje. Hristos spasava! Jedini problem u svemu ovome je sto mi nevolimo da neko drugi radi nesto na nama i za nas. Tu se krije ona istinska gordost koja je i Satanu oterala sa neba. Smireno i strpljivo cekati na Bozju milost je najbolji i jedini moguci put ka spasenju.
  11. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  12. WiseMan

    Reči pacijenata pred samrti!

    Naišao sam na jedan veoma zanimljiv članak na B92.net sajtu koji deifitivno još jednom pored same Biblije potvrđuje postojanje dobra i zla, Boga i satane. Meni najzanimljiviji su sledeća: 1. "Puna soba ljudi" 2. "Čovek u crnom" I jedan malo... strašan 3. "Ljut do kraja" Ima još par, skoro isto tako da se naježiš B92.net članak Budite i ostanite dobri ljudi i ne odričite se Boga!
  13. Kako Bog spaja dvoje za brak, kako se oni pronalaze i dopunjuju, da li je muskarac uvek jaci? Ima raznih slucajeva...
  14. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Moze li mi neko protumaciti ovaj deo Jevandjelja po Mateju.Brine me malo ovaj nacin shvatanja ljubavi prema Bogu.Znam da sam mozda izvukao iz konteksta,ali bih voleo da mi neko ''otvori oci'' . Unapred hvala !
  15. Da li je to neki instinkt verovanja ili se vernici okrecu Bibliji kojoj veruju da ih je Bog stvorio?
  16. Акатист у част иконе Божије Мајке «Владимирске – Мироточиве» Кондак 1 Изабраној од свега народа Пречистој Дјеви и Мајци Бога нашаега, која нам је даровала дивну утеху - Своју мироточиву икону, Теби Безбрачна приносимо благодарне песме.Ти пак, као Милостива и Блага наша Заступница, услиши нас који хитамо да послужимо Теби и да се уневесtимо Сину Твоме. Измоли нам од Њега опроштај грехова да нас неосуђене на Суду Твоме постави са десне стране. Теби пак,као Посредници нашој, Свеблагој Царици и Владичици кличемо: Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Икос 1 Анђели и душе праведених непрестано певају Тебе, Царицу свих, Богородице, Ми пак, грешне и непотребене слуге Твоје, смирено гледајући на пречисту икону Твоју у овоме манастиру, прослављену мироточењем, са скрушеношћу певамо Ти овако: Радуј се, Изабранице предвечнога Савета! Радуј се, Мати Саздатеља света! Радуј се, Девојчице, стану Божанске благодати! Радуј се, златни ковчеже, који си у себи сместио не само таблице завета него и Христа Бога! Радуј се, јер си се удостојила неисказане благодати да се назовеш Мајком Божијом! Радуј се, јер си проузрасла Спаситеља свету! Радуј се, јер си се прва поклонила Детету као Богу и Своме Саздатељу! Радуј се, Царице небеса, који си Сама послужила на земљи! Радуј се, Царице, која са Сином Твојим вечно царујеш! Радуј се, Госпођо, која са Господом вечно владаш! Радуј се, украсе небескога света! Радуј се, заштито доњега света! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 2 Видевши дивно изливање мира из преславне иконе Твоје, Пресвега Дјево, ми ако и лењи и грешни, ипак свакога дана са вером и љубављу прилазимо под пречисти покров Твој и топло вапијемо: не одврати лице Твоје од нас, него као Блага, брзо услиши и не остави у невољама нас који певамо Богу:Алилуја! Икос 2 Подари нам разум да песмама похвалимо Тебе, Свебеспрекорна Дјево, јер многа чудеса си јавила из ове иконе: изливаш миро из ње, исцелила си многе болесне, ослободила си обузете злим духовима и постали су здрави. Због тога Те прослављамо, поклањајући се светој икони Твојој, и благодарно певамо: Радуј се, јер си славом дивнога лечења украсила Твоју икону! Радуј се, јер си јој подарила благодат! Радуј се, јер си исцелила многе немоћне! Радуј се, јер си ослободила бесне од власти демонске! Радуј се, јер не одбацујеш наше молбе! Радуј се, јер нас учиш да се истински молимо! Радуј се, јер нам дајеш силу да опраштамо онима који нам чине неправду! Радуј се, јер нас поучаваш да волимо непријатеље! Радуј се, јер искорењујеш мржњу и непријатељство! Радуј се, јер међу нама настањујеш мир! Радуј се, Царице Неба и земље! Радуј се, Господарице свакога створења! Радуј се, надо и прибежиште наше која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 3 Силом дарованом од Тебе, Владичице наша, часна икона Твоја изливањем мира исцелитељски се прослави и у виђењу у сну трикратно си се јавила старици, која је имала Твоју икону, и заповедила си да га подариш овоме манастиру као Твоје изабрано место. Ми,пак, видевши дивна чуда од Тебе, смирено прилазимо пред чудотворном иконом Твојом, прослављајући Те као Матер Бога нашега, Коме певамо: Алилуја! Икос 3 Имајући богату милост и топлу љубав према људима искупљенима Крвљу Сина Твога, Владарко, Ти становнике Твога манастира у тескобним годинама непрестано си испуњавала њихове сузне молитве, који су Ти узносили: Радуј се, јер помажеш онима који се надају у милост Твоју! Радуј се, јер прослављаш оне који се у смирењу моле! Радуј се, Даватељко небеских милости! Радуј се, јер се Матерински стараш за нас! Радуј се,јер Својим молитвама избављаш од невоља! Радуј се, јер заступништвом Твојим брзо избављаш од невоља! Радуј се, јер нас учиш да славимо заштиту Твоју! Радуј се,јер побуђујеш да Те непрестано хвалимо! Радуј се, јер милосрђем загреваш наша срца! Радуј се ,јер извлачиш из вечне погибли! Радуј се, надо и прибежиште наше која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 4 Имајући небеску милост према људском роду, Пресвета Владичице, ниси оставила овај манастир у дане страдања и невоља, и оне који су се са сузама молили избавила си од злих искушења.Због тога благодарно кличемо Богу: Алилуја! Икос 4 Чувши вест о невољи која долази, становници Твога манастира, Владарко, сву наду положише на Тебе, прибегоше чудотворној икони Твојој, узнесоше Ти молбе са сузама,смирено молећи: Радуј се, Путеводитељко, која помажеш слугама Твојим да иду путем побожности! Радуј се, јер крепиш оне који се труде у добрим делима! Радуј се, јер манастир Твој чуваш од невоља! Радуј се, јер поништаваш зле намере! Радуј се, јер нас поучаваш послушности према старијима! Радуј се, јер упућујеш наше умове од заблуде на прави пут! Радуј се, јер рушиш душепагубне замисли! Радуј се, јер уређујеш наш живот на земљи! Радуј се, јер нам показујеш пут у Царство Небеско! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 5 Твоја икона поста слична пресветлој звезди, када ова источи миро, које је и до сада очувано на Твоме лику, као залог Твоје благодати и силе са том иконом, њему и ми прилазећи приносимо Ти наше усрдне молбе: не презри нас којима треба Твоја помоћ, умекшај срца оних који непријатељују против нас и загреј љубављу Христовом,да би духовно утешени певали Сину Твоме: Алилуја! Икос 5 Видевши икону Твоју, о Госпођо Богомати, прослављену чудесима, испунисмо се страхом и радошћу, разумевши да нам у овом јављању би Твоја добра воља према нама. Стога поклањамо Ти се, и целивајући лик Твој, благодарно Ти кличемо: Радуј се, златни сасуде, многоисцелитељнога мира! Радуј се, драга ризнице, која држиш лекове против сваке болести! Радуј се, изворе многоисцелитељних чудеса! Радуј се, неисцрпна Посреднице благодати! Радуј се, утврђење Светој Цркви и манастирима! Радуј се, укрепљење православних светитеља! Радуј се,похвало свих верних! Радуј се, страху и посрамљење грешника ! Радуј се, брза Помоћнице оних који се боре са страстима и пожудама! Радуј се, росоносни Облаку, који газиш пламен греховних жеља! Радуј се, умољавање Праведнога Судије! Радуј се, опроштају грехова наших! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 6 Света Црква проповеда величанственост Твоју Пресвета Дјево, и светло се украшава Твојим чудотворним иконама, јављеним по свој васељени. Ова пак,иконаТвоја, као пресветла звезда сија у овом храму, пред њом ми приклоњени усрдно се молимо: немој оставити у сујети (таштини) жалости земљу нашу, него светлошћу истинитога Богопоштовања просвети Свету Цркву у њој узвеличај и пошаљи јој мир да би осветљени Тобом певали Богу: Алилуја! Кондак 6 Твоје чудотворне иконе засијаше као пресветле звезде освећујући све крајеве земље и светлошћу богопознања озаравајући умове, пред којим се непрестано клањамо,Тебе величамо и неседално Ти певамо: Радуј се, усрдна Заштитнице рода хришћанскога! Радуј се, јер верним дајеш неочекивану радост! Радуј се, Свеблага Брзопослушнице, која наше молбе на добро испуњаваш! Радуј се, похвало наша и целога света надо и утехо! Радуј се, Радости наша, која нас покриваш од свакога зла! Радуј се, Царице Богородице, надо и прибежиште наше! Радуј се, благодатна Богородице Дјево, Радости свих ожалошћених Радуј се, Помоћнице наша, која помажеш нама који се молимо пред иконом Твојом! Радуј се, блага Вратарко, која вернима отвараш рајске двери! Радуј се, Помоћнице хришћана и милосрдна Заступнице за грешне! Радуј се, благодатна Несагорела Купино, која нас чуваш од огња! Радуј се, Радости наша, која нас избављаш од свакога зла и која ублажаваш жалости наше! Радуј се,надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 7 Онима који хоће да буду наследници горњега света човекољубиви Господ, који има бездан милости и милосрђа, Тебе, Матер Своју дарова нама у покров и заштиту, да увек посредујеш за нас пред Сином Твојим и Судијом нашим, Коме певамо: Алилуја! Икос 7 Нови и вечни станови су припремљени онима који љубе Сина Твога. Ми пак,обложени слабошћу тела, преступивши заповести Његове, упавши у грехе и далеко од ових станова одосмо. Коме,дакле, да приђемо,ако не Теби, о Богородице? Ти си наша заштита, и Тебе величајући певамо: Радуј се, топла Заступнице за нас пред престолом Божијим! Радуј се, Посреднице оних који траже духовно спасење! Радуј се, јер са небеских висина милостиво посматраш земнородне! Радуј се, јер брзо испуњаваш молбе оних који Те поштују! Радуј се, јер уразумљујеш оне који стоје на неравном путу греха! Радуј се, јер искушаванима од ђавола јављаш брзу помоћ! Радуј се, јер упућујеш грешне покајању! Радуј се, јер све учиш да иду ка спасењу! Радуј се, Даватељко спаситељних небеских и земаљских добара! Радуј се,исцелитељко наших душевних и телесних болести! Радуј се, јер очекујемо да Тобом будемо сачувани од изненадне смрти! Радуј се, јер се надамо да Тобом добијемо вечне станове на небесима! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 8 Ми смо странци и дошљаци на земљи,држани буром страсти, и опет коме да приђемо у жалостима странствовања нашега, ако не Теби,чедољубива Мати, која си код Крста Твога све нас усиновила. Не одбаци нас и не реци нам: «Не познајем вас због ваших грехова», него као лако послушна,која тешиш у жалостима и у тугама, заштити, спаси к помилуј оне који кличу Цару славе Христу: Алилуја! Икос 8 Сав свет хришћански прославља Тебе, Матер Божију, и сву наду полаже у Тебе: а ми видевши Твоју чудотворну икону,као скупоцену ризницу,радосно певамо: Радуј се, јер си нас све усиновила код Крста Сина Твога! Радуј се, јер си пречисте ране Његове сузама својим опрала! Радуј се, Богородице Царице, по Богу Цара над царевима! Радуј се, миомирисна јабуко у Христовој десној руци! Радуј се, тихо пристаниште у странствовању нашем! Радуј се, наша брза помоћнице у овој земљи! Радуј се, јер нас учиш чистоти и целомудрију! Радуј се, јер нас поучаваш кротости и смирењу! Радуј се, благодатно ободрење малаксалима! Радуј се, изненадно поткрепљење изнемоглих! Радуј се, јер благодатно просвећујеш мрак душа наших! Радуј се, јер никада не оскудеваш у милости према страдалнима! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 9 Ублажи све болести и приведи тихом пристаништу потапане буром животнога мора, а нас који смо оставили метеж света и на своје раме узели Анђелски лик, која га веома много волиш, изведи из блата страсти: отвори двери милосрђа Твог и уведи нас у дворану славе Сина Твога да са хором Анђела певамо Њему: Алилуја! Икос 9 Многоречити говорници не могу Те достојно похвалити, и не знају да опевају величине и чудеса Твоја. Међутим, прими ове наше оскудне песме које Ти певамо: Радуј се, јер нас штитиш од напада клеветника! Радуј се, јер нас избављаш од поруга људи! Радуј се, јер Бог благоизволе да Твоју икону прослави чудесима! Радуј се, јер онима који на њу гледају са вером дајеш благодат! Радујсе, јер невидљиво обитаваш у сазданом храму због прослављања Твога имена! Радуј се, јер нико ко се у њему са вером моли не излази празан и неуслишен! Радуј се, пресветла Звездо на путу ка спасењу! Радуј се, јер поучаваш да чувамо монашку скромност до краја! Радуј се, јер са небеских висина видиш наше молбе! Радуј се, јер се заступништвом Твојим удостојавамо вечнога живота! Радуј се, јер хиташ да испуниш молбе свакога! Радуј се, јер не одбацујеш мољења очајних грешника! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 10 Желећи спасити људе од разних невоља и недаћа, онима који прилазе под Твој покров шаљеш Твоју богату милост. И чудотворну икону Твоју си подарила овом манастиру као залог непрестанога Твога старања за њега. Гледајући на њу и на Богомладенца који седи на руку Твоју певамо Ти: Алилуја! Икос 10 Ти си непобедива тврђава и покров монасима, који су оставили красоте света и који су узели на раме своје крст, и моћна заступница свима који Ти долазе, поштују Твоју икону и Теби певају: Радуј се, тврђаво и покрове онима који Ти прилазе! Радуј се,Олакшање оних који очекују утеху! Радуј се, Даватељко вечне радости добробрижном монаштву! Радуј се, Посреднице спасења оних који се добро подвизавају! Радуј се, јер стојиш на путу гресима нашим! Радуј се, јер речима молитве Твоје одбијаш грехе наше,молећи се за нас Богу! Радуј се, јер увек јављаш материнску љубав према овом манастиру! Радуј се, јер у њему чудесно умножаваш храну! Радуј се, јер у данима тешких искушења не остављаш манастир! Радуј се, јер његове становнике не остављаш у затвору и прогонству! Радуј се, заштитнице неправедно прогоњених и онеправдованих! Радуј се, правосудна казнитељко гонилаца и оних који чине неправду! Радуј се, надо и прибижиште наше,која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 11 Свеусрдне и двоструке песме осмељујемо се да Ти принесемо, али недостају речи, не зна ум како да их искаже. Знаш пак, да Ти их из пуноте љубави и усрђа приносимо. Пречиста, просвети ум наш и Сама нас научи да непрестано певамо Богу:Алилуја! Икос 11 Светлоносна свећо, која гори љубављу према Богу, просвети и наша окорела срца и запали љубављу према Богу и ближњима да Ти певамо: Радуј се ,добра учитељице покајања са сузама! Радуј се, јер си многе душе уневестила Христу! Радуј се, јер снажиш оне који живе у овој обитељи! Радуј се, јер за њу јављаш добро старање! Радуј се, силна тврђаво Православља! Радуј се, његова једина Заштитнице! Радуј се, Даватељко духовне утехе огорченим душама! Радуј се, неуспављива бранитељко манастира! Радуј се, јер си узнесена руком Господа у станове рајске! Радуј се, јер си од свих прослављена! Радуј се, свима нама крепка заштитнице! Радуј се, усрдна Посреднице доброг нам одговора пред Праведним Судијом! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 12 Измоли нам благодат и милост од Сина Твога и Бога, Кога си неисказано родила. Човекољубива Владарко, утврди нас у трпљењу и у бедама, пошаљи нам братољубље,и избави нас од злопамћења, да радујући се милосрђу Твоме, велегласно певамо Господу: Алилуја! Икос 12 Прослављајући Тебе, нашу милосрдну Покровитељку, која је мироточивом иконом јавила Своју милост имајући Тебе као једину надежду и прибежиште, чистим срцем приносимо Ти похвалу: Радуј се, трогодишња Девојчице, која си са славом уведена у храм Божији! Радуј се, јер си од арханђела Гаврила обавештена о зачећу Сина и Бога! Радуј се, јер си родила Цара Христа на спасење људи! Радуј се, Најчистија, јер си испунила закон очишћења! Радуј се, јер си разнежила окамењено срце многих грешника! Радуј се, јер си доласком у земљу Египатску уништила рукотворене идоле! Радуј се, јер си горко оплакивала Сина Твога распетога на Крсту! Радуј се, јер си збуњено посматала Живот положен у гробу! Радуј се, јер си у срцу носила ране Сина Твога! Радуј се, јер си сву твар задивила дубином страдања и трпљењем ! Радуј се, јер си се удостојила да прва од свих видиш Васкрслога Сина Твога! Радуј се, јер си се пре свих наслађивала Његових беседа! Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом! Кондак 13 О, Свемилостива Мајко, пресветла звездо, јавила си нам Сунце Правде Христа. Прими садашње наше молитве које Ти смирено приносимо пред иконом Твојом. Избави нас од свих вевоља и ослободи вечних мука да би у рајским становима вечно певали Богу: Алилуја! Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1 Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом званом „Владимирска – Мироточива“ О, Пресвета Владарко Дјево Богородице, надо и прибежиште наше, Ти си нам даровала ову мироточењем овде прослављену Твоју икону, пред којом ми стојећи молимо се: не одврати лице Твоје од нас, не отступи од нас због безакоња наших, него као блага прими нас под свој покров. Огањ нечистоте и сваке прљавштине који је у нама потопи морем благодати Твоје, дај нам познање сопствених грехова и слабости и бекство од људских похвала. Омекшај нас отежале тврдим срцем и немилосрђем, дај нам да састрадавамо са ближњима, избави од злопамћења, одбаци од нас излишну љубав овога живота и насладу телеснога одмора, а смрт, суд, муке припремљене грешницима у спомен учини да буду дубоке, срца пак,наша одврати од свакога зла,да би чистим устима и срцем прославили Тебе,Владарку нашу.Амин! Икона Божије Мајке ,,Владимирска – Мироточива“ и Гродњенски Свето-Рођењско–Богородични женски манастир На месту где се сада налази Гродњенски Свето-Рођењски-Богородични женски манастир од старих времена (ХII век), налазила се Саборна Свето-Пречистанска црква. У XVI веку оснивачи цркве били су Михаил Глински и Велики кнез Литвански Александар. Али са уласком у унију црква је била претворена у унијатску. Благогословом унијатског митрополита Јосифа –Венијамина Руцкога, при цркви је било организаовано сетринство сестара Василијанки[1].Тако је у Гродном изникао женски манастир. Сестре Василијанке су основале на месту изгореле старе Свето-Пресчистанске цркве цркву Рођења Пресвете Богородице и живеле су поред ње.Чести пожари су били препрека за оснивање манастира и он је био освећен тек 1756.г.(у ХVIII веку) Када су се по одлуци Полоцкога Сабора, 1839.године белоруски унијати вратили у окриље Православне Цркве, гродњенски василијански женски маанастир претворен је у православни Рођењско–Богородични женски манастир. У то време у манастиру су живеле само две престареле унијатске монахиње. По њиховој молби оне су биле премештене у католичкки манастир. Тако је 1839.године почела дуга етапа развоја Гродњенског манастира. Урађена је обнова и рестаурација старих манастирских зграда и црква Рођења-Богородице, подигнута је домска (зимска) црква посвећена преподобном Сергију Радоњешком (1866.г). При манастиру је отворено прихватилиште за девојке из сиромашних породица и сирочад. 1877. у манастиру догодило се чудо мироточења Владимирске иконе Мајке Божије. Историја те свете иконе је овакава: Близу града Гродна живела је побожна православна породица Домбровских. У тој породици чувала се као породична светиња копија Владимирске иконе Мајке Божије. Када је кћер Домбровских саопштила родитељима своју жељу да иде у манастир, њена мајка је три пута видела у сну Богородицу и чула речи које јој заповедају да отпусти кћер у манастир са својом светом иконом. Мати је благословила кћер Владимирском иконом и искушеница Наталија Домбровска понела ју је са собом у манастир и поставила свету икону у својој келији, где је она одједном замироточила. Мироточење Владимирске иконе Мајке Божије продужило се још пола године. Свето миро по благослову игуманије било је скупљано у ковчежић у облику крста, и сада се чува у кивоту код иконе. Владимирска-Мироточива икона (тако су почели да зову ову светињу) прославила се чудеснима и у том броју чудом исцељења побеснеле жене. У ХХ. веку у част Владимирске - Мироточиве иконе Мајке Божије састављен је акатист. Историја Гродњенског манастира у 20.веку је почела са необичним развојем. 1900.г. Свети Синод је донео одлуку да се Свето-Рођењско-Богородични Гродњенски манастир пренесе у место Красноток, које је близу града Гродна, са циљем проширења и уређења манастира.Таквом одлуком древни манастир у Гродну постао је подворјем новопроцветалога Краснотоцкога Свето-Рођењско-Богородичног женскога манастира. Подворја тога манастира су била отворенау Санкт –Петресбургу и Дрогичину. Краснотоцки манастир је постао један од узорних манастира у империји. При манастиру је радило сиротиште за сирочад, школа, пољопривредна школа, апотека, амбуланта, болница; производили су се изврсна мајсторска дела. Земљишни поседи манастира обрађивали су се на самом примереном стандарду, тако да се у пољопривредим школама,одн.њиховим изложбама манастирка производња окитила се многим медаљама и дипломама.Припремао се и долазак императора Николаја II у манастир, али је тај план пореметио први светски рат.Због приближавања фронта манастир је био евакуисан 1914.г. у Москву,где су сестре на челу са игуманијом преживеле револуцију, грађански рат и почетак бољшевистичких гоњења Цркве. 1921.г.сестре на челу са игуманијом су добиле решење о враћању у Гродно.У то време Гродно је постао део Пољске републике и пољске власти су Краснотоцки манастир предали католичкој цркви.Зато су се сестре вратиле у зидине древног Гродњенскога манастира,који је годинама био подворје Краснотоцкога манастира.Од сада до свога затварања, 1960.г манастир је био активан не гледајући на све догађаје светске историје: сједињење са Совјетском Белорусијом 1939.г.,почетак великог отаџбинског рата[2], немачку окупацију,и послератне совјетске репресије против свештенослжетеља. Управо у Гродњенском Свето-Рођењско –Богородичном манастиру завршио је своје последње богослужење свети свештеномученик Серафим Жировицки. 1960.г.Совјетске власти су донеле решење о затварању Гродњенског женског манастира. Власти су намеравале да преселе сестре у активни женски манастир далеко у пределима Белорусије (то је био Пјухтицки манастир у Естонији), но милошћу Божијом сестре су нашле прихватилиште у Свето-Успењском Жировицком манастиру. После тога како су Совјетске власти предузимале мере да затворе Жировицки манастир, сви су увидели промисао Божији у пресељењу сестара Гродњенског манастира на територији мушког Жировицког манастира. Благодарећи томе, власти нису могле затворити Жировицки манастир. Прогнане сестре су са собом понеле у Жировицу главне светиње свога манастира :икону Владимирске-Мироточиве Мајке Божије.и друге светиње. У изгнанству схиигуманија Гродњенско манастира мати Гаврила (Рисицкаја) саставила је акатист у част Владимирској-Мироточивој икони Мајке Божије. Духоносна старица схиигуманија Гаврила починула је у Жировицком манастриру. 1992.г.почела је обнова Гродњенског манастира,под руководством игуманије Гавриле II (Глухове). Сестре после 30.година изгнанства смогле су снагу да се врате у зидине древнога манастира, где је после исељења манастира од стране богоборачких власти био отворен музеј атеизма. Али све зграде манастира још нису враћене сестрама. Обновљење је ишло постепено, савлађивањем мноштва препрека. Јануара 1993.г.мирополит Филарет је осветио установљени храм преподобног Сергија Радоњешког,а јула месеца враћен је манастиру главни храм посвећен Рођењу Богоодичном. 1995.г.манастир је посетио патријарх Алексеј II,а 1998.г.у Гродњенском манастиру је боравио председник А. Лукашенко и те године председничким указом манастиру су враћене све манастирске зграде. Акафист в честь иконы Божией Матери „Владимирския-Мироточивая“ находящейся в Свято-Рождество-Богородичном храме Гродненского женского монастыря (Написала га је схиигуманија Гаврила (Рисицкаја) умрла 12.јуна 1976.г.у Жировицком.Св-Успењском манастиру Издање Гродњенско Свето-Рођењско-Богородичног Женскога манастира.Москва,1999. По благослову Најсветијег патријарха московскога и целе Русије Алексија II http://akafist.narod...rotochivaya.htm http://www.btatstvo....ry/grod/mon.htm са црквено-словенскога језика превео протонмесник Животије Милојевић [1] Василијани ,одн.Василијанке је монашки ред на Западу.Добиоје име посв.Василију Великом. Створен је од стране Руцкога за пропаганду уније усред православног становништва 2) отаџбински рат- руси тако називају други светски рат
  17. Guest

    Акатист Богу Оцу Господу Саваоту

    Акатист Богу Оцу Господу Саваоту Кондак 1 Изабрани Војводо небеских и огњених сила, Господе Боже Саваоте, ја Тобом створени слуга Твој, узносим духовне песме Теби, неисцрпном извору доброте, од свих невоља ослободи мене који певам: Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј нас! Икос 1 Поглавару Арханђела и Анђела, Власти, Престола, Господства, Сила Небеских, Херувима и Серафима и Творче свега света, Судијо и Господе, отвори ми, као Мојсију колебљиви ум и језик за слављење преславнога имена Твога, да би Ти овако певао: Господе Боже, Адонај Елои (моћни Боже мој), велики и преславни! Господе Боже, Алфо (почетку) најсавршенији! Господе Боже, Омего (крају) истински! Господе Боже, Боже духова! Господе Боже, свети Творче свега! Господе Боже, силни Царе над царевима! Господе Боже, Безсмртни,победитељу ада и смрти! Господе Боже, Свевладајући силом! Господе Боже, Оче Саваоте,помилуј ме! Кондак 2 Видевши, Господе Боже Оче триипостасно (тројично,у три лица), Твоје Божанство у Сину рођено, у Животворном Духу од Тебе исходећем, са вером, надом и љубављу Теби Оцу и Сину и Светоме Духу певам:Алилуја! Икос 2 Разум дарован ми од Бога, Господе, посвећујем на похвалу пречистог имена твога и у скрушености срца вапијем: Господе, нека се свети име Твоје! Господе, нека дође Царство Твоје! Господе, нека буде воља Твоја на мени грешноме! Господе, хлеб наш насушни дај нам данас! Господе, опрости ми све дугове! Господе, избави ме од лукавога! Господе, пре него што пропаднем до краја спаси ме! Господе, сачувај ме од телеснога пакла! Господе, удостој ме пресветлога раја! Господе, научи ме да творим вољу Твоју! Господе Боже, Оче Саваоте,помилуј ме! Кондак 3 Обукао си силом са висине Мојсија и Арона, Господе, на посрамљење гордога фараонa, обуци и мене у свеоружије Твоје на супроствљање лукавствима демонским, да би уништивши њихове сплетке, благодарним срцем и скрушеном душом певао Теби у векове: Алилуја! Икос 3 Имајући,Господе, неисцрпно богатство доброте, Адама си из небића призвао у рај, Авраама из Ханана, Мојсија из купине; призови дакле и мене на гледање лица Твога, да би видевши Тебе разумно певао Теби овако: Господе Боже, прекрасни бићем! Господе Боже, дивни у намерама! Господе Боже, тајанствени у промислу! Господе Боже, преславни у стварању! Господе Боже, премудри у у прављању! Господе Боже, праведни у суду! Господе Боже, премилостиви у наградама! Господе Боже, животворни у сили! Господе Боже, Ти видиш све душе! Господе Боже,Ти си дао живот анђелима! Господе Боже, Ти си створио људе! Господе Боже, Оче Саваоте,помилуј ме! Кондак 4 Буру сатанских битака си уредио на његову пропаст ,би свргнут са неба и од светлог анђела постао је таман зао дух. А ја који сам земља и пепео, мали, далеко од анђела, осмељујем се да певам Теби, Творцу моме: Алилуја! Икос 4 Сабор Анђела чувши и видевши Твоју победу на небесима над ђаволом запеваше песму: Алилуја, јер се зацари Господ Сведржитељ.А ја који сам на земљи доле, певам Ти овако: Господе, нека се у свему чују Твоја чудеса! Господе, победи све непријатеље који ратују на нас! Господе, победи све стреле лукавога! Господе, победи духовнога ђавола! Господе, покори гордога Амана! Господе, победи лукавога Амалика! Господе, потопи древнога фараона! Господе, спаси ме, као Мојсија и Арона! Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј ме! Кондак 5 Богооизливеном реком доброте, изливеном у рекама Божанске крви Јединороднога Сина Твога. Ти си обновио свет, обнови и у утроби мојој дух прави, срце чисто саздај у мени и подари ми добру мисао, да би са духовима и душама праведних певао Богу моме: Алилуја! Икос 5 Као што виде пророк Исаија Тебе преузнесенога Бога, и ја јадни кличем Теби овако: Господе Боже, Свевишњи, услиши вапај мој! Господе Боже, Свеблаги, очисти срце моје! Господе Боже, Свемогући, просвети мисао моју! Господе Боже, Превечни, призови ме из века у вечност! Господе Боже, Најсавршенији, усаврши ме! Господе Боже, Самодржавни, управи ме! Господе Боже, Благословени, благослови ме! Господе Боже ,Најправеднији, оправдај ме! Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј ме! Кондак 6 Видевши остварење речи светих пророка,које су нам предсаазале, Господе,тајну оваплоћења Сина Твог и изливање Светога Духа на верне, дивимо се и побожно поштујемо несхватљиво старање Твоје,кличемо: Алилуја! Икос 6 Господе,засија светлост благослова Твога у тами неверја и идолослужења и озаривши срца неверујућих зрацим Јеванђељске благе вести, због тога приведи из таме ка светлости. од идослослужења ка Богопознању да би Ти овако клицали: Господе Боже, Ти Духом ствараш Анђеле Своје! Господе Боже, Ти Арханђелима дајеш снагу! Господе Боже, Ти умудрујеш Херувиме! Господе Боже, Ти чиниш да Серафими блистају! Господе Боже, Ти учиш пророке! Господе Боже, Ти освећујеш Апостоле! Господе Боже, Судијо Власти! Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј ме! Кондак 7 Желећи спасити свет и да дође у разум истине, дао си доброг пастира, Јединороднога Сина Твога Исуса Христа који положи душу своју за овце, због тога спаси људе Твоје и благослови наслеђе Твоје, да би сви заједно једним устима и једним срцем певали Теби:Алилуја! Икос 7 Дивна су дела Твоја, Господе,и неприступна је светлост лица Твога нама грешнима. Међутим, на крају векова си благоизволео да нам покажеш најблаженији лик лица Твог у лику Богочевека. Зато са страхом ти овако кличем: Господе Боже ,пошаљи нам светлост Твоју за веру! Господе Боже, откри нам истину за наду! Господе Боже, подари нам огањ Твој за љубав! Господе Боже, удахни нам премудрост за Благу вест! Господе Боже, умножи нам снагу за победу невидљивих непријатеља! Господе Боже, сатри их као прах пред лицем ветра! Господе Боже, освети виђења добра и зла! Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј ме! Кондак 8 Страшно је упасти у руке гнева Твог, Господе, због тога као пророк Давид прилазим Теби, Извору светлости и Даваоцу живота и скрушено вапијем Ти: Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој и присаједини ме изабраном стаду Твоме, да би се настанио у насељима Твојих станова; сада пак, вапијем Теби, Спаситељу света: Алилуја! Икос 8 Сав си жеља, сав си сладост, живот и блаженство наше, Господе. Због тога је недостојни загњуривши се у бездан доброте Твоје вапијем Ти из дубине душе: Господе Боже, не лиши ме небеских блага Твојих! Господе Боже, избави ме вечних мука! Господе Боже, сачувај ме од обмана ђаволских! Господе Боже, одврати од мене невоље и и искушења! Господе Боже, спаси ме од замки ђаволских! Господе Боже, избави ме од жалости и болести! Господе Боже, укрепи ме у напастим и мукама! Господе Боже, не допусти да упаднем у очајање! Господе Боже, избави ме од тврдоће срца! Господе Боже, покри ме од свакога зала! Господе Боже, подари ми добар крај! Господе Боже, Оче Саваоте,помилуј ме! Кондак 9 Све небеске Анђелске војске непрестаним гласима кличу: Свет, Свет, Свет Господ Саваот пуно је небо и земља славе Твоје.Подражавајући њима и ми земљаним устима на земљи неућутним песмама вапијемо Њему: Алилуја! Икос 9 Јавише се некада у Вавилону младићи бачени у пећи. По заповести безбожнога цара Навуходоносора они беху бачени у пећи, где певаше песму Богу говорећи: Благословен си, Господе Са њима заједно и ми многогешни певамо: Господе Боже, благословен си,јер си ме посинио! Господе Боже, благословен си,јер си отворио рајска врата! Господе Боже, благословен си, јер си ме обасајао светлошћу Јеванђеља! Господе Боже, благословен си, јер си ме упутио на пут спасења! Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј ме! Кондак 10 Желећи да спасеш заблуделога човека, послао си, Боже Оче, јединороднога Сина Твога, који је узео на себе човечије тело и крсну смрт, и искупио проклетство које си изрекао на људски род.Због тога клањамо се Теби и Јединородноме Сину Твом и Животворноме Духу певамо: Алилуја! Икос 10 Царе Небески, Боже Оче Саваоте, који Речју и Духом Твојим све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, погледај са небеса из светога стана Твога очима милосрђа на слуге Твоје који Ти приносе ове похвале: Господе Боже, Ти си најмудрији Творац! Господе Боже, Ти си најсамодржавнији законодавац! Господе Боже, Ти си Преслатки Спаситељ! Господе Боже, Ти си најжељенији Утешитељ! Господе Боже, Ти си најправеднији Цар над царевима! Господе Боже, Ти си најстрашнији Судија над судијама! Господе Боже, Ти си најмилостивији Отац оцима! Господе Боже, Ти си Пошиљалац Духа Светога! Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј ме! Кондак 11 Наше песме нису довољне да опевају Тебе,Господе Творче свега. Јер све је ништа пред Тобом. Стога као створење Твоје певамо Ти богољубиву песму: Алилуја! Икос 11 Даваоче светлости и Творче векова, са висине светога станишта Твога заповедио си многооким Херувимима и шестокрилатим Серафимима да стоје пред прекрасним престолом Твојим,и да Те непрестано прослављају. И ја недостојни хвалим Те приносећи Ти ово: Господе Боже, дивни изворе Духа Светога! Господе Боже, Свемилостиви Даваоче живота! Господе Боже, свеблаги Даватељу благодати! Господе Боже, Недостижни по божанству! Господе Боже, који све чујеш Духом Светим! Господе Боже, који све освећујеш Духом Светим! Господе Боже, Оче Саваоте,помилуј ме! Кондак 12 Боже духова и свакога тела,Теби се клања и пред Тобом дрхти свако колено небеских, земаљских и подземних. И сваки народ исповеда да си Ти Бог и Господ, због тога клањајући се Теби са страхом и трепетом, као Богу и Творцу моме, певам Ти: Алилуја! Икос 12 Прослављајући Твоје биће, величину, част и славу, коју виде апостол Павле узнешен до трећега неба рече у усхићењу: „О дубино богатства, премудрости и разума Божијега“. Са великом преданошћу падам на колена и молим Те: Господе Боже, Оче мој, усинови ме са возљубљеним Сином Твојим! Господе Боже, Оче мој, усаврши ме Животворним Твојим Духом! Господе Боже, Оче мој, огради ме пресветлим анђелима Твојим! Господе Боже, Оче мој, заштити ме молитвама светих угодника Твојих! Господе Боже, Оче мој, учини са мном по милости Твојој, а не по безакоњима мојим! Господе Боже, Оче мој, ја као човек сагреших, а Ти пак,као Бог милостив и дуготрпељив, помилуј ме видећи немоћ душе моје! Господе Боже, Оче Саваоте, помилуј ме! Кондак 13 О, Свеблаги и Свемилостиви Боже Оче Саваоте, прими ово мало мољење наше, као што си примио смирену жртву Авељеву и присаједини ме у благодати са Сином Твојим, и учини ме наследником ЦарстваТога, да би заједно са Светима Твојим Духом певао Теби: Алилуја! Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1 Молитва Богу Оцу Господу Саваоту О,Свемогући и Свесилни Царе,који седиш на облацима и живиш на висинама, благословени на тврђави небеској. Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуни су небо и земља славе Твоје, Осана на висинама! Испуни, Боже Сведржитељу, ово наше смирено мољење и молбе слугу Твојих (кажи име), нека уши Твоје чују речи молитва наших.Пресвети Господе, милостиво погледај и услиши нас, слуге Твоје (кажи име) који са земље вапијемо Теби: спаси,с ачувај и помилуј нас, избави нас од свих невоља и недаћа и свакога зла.З аштити Духом Твојим Светим, дању и ноћу и свакога часа подари ми победу и свима који се моле Теби Божанску силу Твоју, чудотворну благодат, силу и пуну снагу. Силом Часнога и Животворнога Крста Господњег победи све непријатеље наше видљиве и невидљиве, развеј их као прах пред лицем ветра да познају име Твоје, Господе, да се постиде у векове, јер си Ти Вишњи по свој земљи и нема непристојности код оних који се надају у Тебе у векове векова.Амин! Овај акатист је издан на руском језику по благослову Високопреосвећеног архиепископа Инокентија (Венијаминова) прапраунука светитеља Инокентија (Венијамнова, митрополита Московског и Коломенског м,апостола Сибира и Америке. Свима који се моле за Русију предаје се овај акатист који раније није био штампан. Налажење текста акатиста је везано за старицу схимонахињу Нилу. Схимонахиња Нила (у свету Евдокија Колескников, 1902-1999.) је са дванаест .година дошла у манастир, где се замонашила са именом Јефросинија. После укидања и разарања манастира у Совјетско време, преживела је ужасе прогонства и логора. Изашавши на слободу у потоњим годинама живела је у Тули ,а потом у Подмосковљу Посељку Фосфорном. 1966.г.примила је схиму са именом Нила. Господ је обдарио великим даром прозорљивости, пророштава и исцељења. Из свих крајева Русије су долазили благодатној старици добијајући духовну помоћ, утеху,исцељење од болести. Сагласно њеном причању ,три недеље пре одласка Господу, она је била у усхићењу и у тананом сну видела је Господа Саваота. Рано ујутру је матушка испричала својој духовној кћери о виђењу и благословила је да се моли Господу Саваоту. И даодала је „Господ Бог Саваот јесте огањ.“ После тога матушка је поновао заспала. Три дана пре одласка Господу, матушка Нила није јела храну, држала је главу двема рукама и постојано је понављала једуне исте речи: „Шта ће бити? Шта ће бити?“,и при томе је много плакала.Духовна деца су веома много молили матушкуда каже шта ће бити.Она се умирила и почела је да се моли затим је одговорила: „Не, ја ништа не могу да говорим“. У четрдесети дан од смрти матушке Ниле, њена духовна кћер је открила једну свеску у којој је руком био написан текст овога предложеног акатиста. Молитва: Господе, гнев Твој праведно подигнут на нас и на земљу нашу, због грехова и због нечистота наших, по милости Твојој и великом човекољубљу Твоме одврати од нас и од земље наше. Тропар, глас осми: Благословен си, Господе Боже Оче Саваоте, јер си нам Јединороднога Сина Твога и Светога Духа послао,и тиме просветио васељену, спаси нас, Човекољупче, слава Теби. Акафист Богу Оцу Господу Саваоту http://akafist.narod.ru./S/Savaof.htm Са руског језика превео Протонамесник Животије Милојевић

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...