Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'bio'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. 'Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država', rekao je biskup Košić na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu Oni koji nemaju argumente željeli bi ih silom ušutkati: tako zabranjuju koncerte proslavljenom pjevaču Marku, uručuju mu kaznene prijave zbog remećenja javnog reda i mira, difamiraju njegov ugled i proglašavaju njegov rad – ni manje ni više nego fašističkim; također protiv akademika Pečarića takvi rade svim sredstvima samo da ga ušutkaju, progone mu obitelj i – najčešće ga ignoriraju. Međutim oba ova velika čovjeka, Hrvata i domoljuba, ljudi su s kojima se naša Domovina treba ponositi. Možda će tek u budućem vremenu, kad se oslobodimo – kako pjeva biskup Ante Ivas – svih tih izdajica, krivokletnika, varalica, također i – kako pjesnički kaže Anto Kovačević – svih drpislava, tek će u budućoj, mirnijoj povijesti Hrvatske ovi naši velikani Marko i Josip dobiti svoje pravo mjesto, mjesto najvećeg poštovanja. Jedno je sigurno: njih obojicu rese hrabrost u zastupanju istine i ljubav prema domovini koja nije fraza ni interes. Također, rekao bih, resi ih i spremnost na podnošenje trpljenja, osporavanja, podmetanja za istinu i pravednost. Dok se Josip uglavnom s tim prijetnjama bori humorom i ironijom, Marko odgovara svojim osporavateljima - pjesmom. Sisački biskup Vlado Košić govorio je na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu koju je napisao akademik Josip Pečarić. Mnogi mediji prenijeli su Košićev govor u kojem je ustvrdio kako neki silom pokušavaju ušutkati pjevača i akademika Pečarića. Košićev govor prenosimo u cijelosti: "Volio bih kad bi bilo više takvih hrabrih ljudi kao što su proslavljeni pjevač Marko Perković Thompson i akademik Josip Pečarić. Ova knjiga svjedok je veličine upravo ove dvojice hrvatskih ljudi, svjedok o poštenim ljudima u nepošteno vrijeme, o velikim ljudima u vremenu malih duša, o drskosti nekolicine koji se usudiše biti hrabri u vremenu izdaje. Zato će njihov trag biti nadahnuće budućim naraštajima i za dvadeset i trideset godina o njima će se pisati knjige, snimati filmovi i oni će biti primjer srčanosti u borbi sa zlom koje uništava istinu i našu domovinu. Da je Marko heroj, prepoznali su i branitelji, među koje se i on ubraja jer je bio dragovoljac u Domovinskom ratu i prva sad već legendarna pjesma Bojna Čavoglave nastala je u tom vremenu. Branitelji su mu naime nedavno darovali Veliku zlatnu plaketu za hrabrost, na čemu mu i ja ovdje javno čestitam! Uz pjevača Marka i akademika Josipa povezuje se pozdrav „Za dom spremni!“. Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država. Najprije valja reći da je spontano taj pozdrav upotrebljavan u Domovinskom ratu, i to ne samo od pripadnika HOS-a koji su ga uzeli i u svoj grb, nego i od Tigrova i Gromova. Postoje snimke na Youbutu o tome. Tada, interesantno, to nikome nije smetalo. Ni to što je Marko u svojoj prvoj domoljubnoj pjesmi Bojna Čavoglave upotrijebio taj poklič. Tek odprije dvije-tri godine započela je hajka i na Marka i na taj pozdrav, optužujući sve koji ga upotrijebe za ustaštvo i fašizam. Najprije, treba reći da ustaštvo nije bio fašizam nego organizirano vojno djelovanje u obrani Hrvatske kao države, o čijoj su se naravi kao državi pozitivno izrazili i bl. Alojzije Stepinac i dr. Franjo Tuđman, ali te su postrojbe to činile svim „dopuštenim i nedopuštenim sredstvima“, što je bio dio njihove zakletve. a ilegalnost odnosno nedopuštena sredstva svakako nisu za nas kršćane prihvatljiva, kao ni zločini koje su počinili, a koje Crkva osuđuje, premda treba reći da je to bio odgovor na brojne četničke i partizanske zločine. Zašto je međutim došlo posljednjih godina do javnog političkog i policijskog progona pozdrava ZDS i onih koji ga upotrijebe – a u Domovinskom ratu i kroz 25 godina poslije rata se to nije događalo? Sjetimo se tužbi koje je protiv Joa Šimunića podigla udruga ‘Korak ispred’ iz Rijeke, na čijem je čelu Srbin Zoran Stevanović. Nadalje, sjetimo se kako je srpski političar Vulin u više navrata prozivao aktualnu Hrvatsku zbog „ustašizacije i fašizacije“. To su činili i drugi srpski, pročetnički političari. No, povod su im dali zapravo hrvatski političari koji su, na čelu s bivšim predsjednikom države pa onda i predsjednikom Vlade – najprije u židovskom Knesetu, pa potom pri formiranju nove Vlade s Karamarkom na čelu – optuživali Hrvate zbog „ustaške guje“ i „skretanja u ustaštvo“. Za sve to nije bilo dokaza, ali je s druge strane bilo sve više dokaza da je u strukturama vlasti u RH još mnogo udbaša i zločinaca koji su likvidirali mnoge Hrvate kako u inozemstvu tako i u Hrvatskoj i BIH ili su njihovi sinovi. I meni se čini da su svu tu bučnu hajku na nepostojeće ustaše pokrenuli upravo oni koji su se bojali da ne bi bili podvrgnuti lustraciji koja se sve više najavljuje kao realna i nužna opcija za zakonodavstvo RH. Sjetimo se samo tzv. Lex Perković što je najbolji dokaz kako je udbaško-komunistička guja zapravo još uvijek jaka u Hrvatskoj. U taj kontekst stavljam i progon domoljuba, ne samo gosp. akademika Pečarića i našeg najdomoljubnijeg pjevača Marka Thompsona, nego i mnogih drugih koje se ne prestaje napadati i sotonizirati u javnom hrvatskom prostoru. Mogli bismo nabrajati mnoge... Mogu reći kako sam i ja jedan od tih, ili se me barem tako percipira. Kad sam recimo na svom fb profilu zatražio ostavku ministra unutarnjih poslova jer je prvi puta na Dan domovinske zahvalnosti, što je ujedno i Dan hrvatskih branitelja, dao privesti od policije hrvatske branitelje koji su mirno uzvikivali ZDS u Kninu, meni su – navodno – jer to nisam nikada primio nego sam samo to pročitao u medijima, odgovorili iz MUP-a da su oni samo postupali po zakonu o remećenju javnog reda i mira, i to u skladu sa sudskom praksom. To je međutim neistina jer postojale su mnoge prakse prije ovog slučaja od 5. kolovoza 2017. kada su sudovi drukčije presudili za taj pozdrav. Smatram da je to čista politička interpretacija jednog zakona koji se ne bi smio politički tumačiti. Naime, zakoni moraju biti jednaki za sve i primjenjivi u smislu, a ne da ih jedna stranka politički tumači ovako, a druga onako. Dakako, to je odraz i posljedica političke atmosfere u koju nas je dovela nova vladajuća koalicija na koju sam također upozorio svojim krikom u otvorenom pismu Predsjedniku Vlade. Naime, novi koalicijski partner je ultimativno zatražio – i dobio – da se spomen-ploča poginuloj 11-orici branitelja koji su bili i pripadnici HOS-a ukloni iz Jasenovca. Jasenovac je opet druga priča, ali na žalost jer je bio ucijenjen premijer je popustio zahtjevu svojih koalicijskih partnera. A ti mladići koji su izginuli u Jasenovcu nisu se borili za Hrvatsku 1941., nego 1991. Dakle, opet popuštanje jednoj laži. Inače treba otvoreno reći da su politički zahtjevi predstavnika poražene srpske manjine u RH, a koja je zajedno sa Srbijom i JNA 1991. digla pobunu protiv Hrvatske, a podupire ih i sada srpska službena politika, jer tamo vladaju opet četnici, ali na žalost ih podupire i SPC – utemeljeni na mitovima i lažima. To su ne samo interpretacija Jasenovca, nego i uloga bl. Alojzija Stepinca, ustanka u Srbu a što je proslava pokolja Hrvata a ne antifašistička revolucija, zatim spomenik u Banskom Grabovcu, kao i izmišljanje nepostojećeg logora za ubijanje srpske djece u Sisku. Pitamo se, zašto naša država već jednom ne naloži istragu – ali ne političku nego znanstvenu, pa ako je potrebno i međunarodnu – da znamo što se to stvarno dogodilo npr. u Jasenovcu. Kako je moguće da su „istine“ toliko različite? I zašto se Jasenovac prepušta Srbima da oni govore što je tamo bilo? Naime, i uklanjanje ploče poginulim braniteljima HOS-a takvo je priznanje da je to mjesto na kojem su stradali srpski zarobljenici i što je trajni razlog nametanja krivnje Hrvatima – dok se čini da je istina sasvim suprotna i da bi ju već jednom trebalo iznijeti na vidjelo! Na žalost naša hrvatska politika ili nema snage ili ne zna odgovoriti svim tim lažima. Trebalo bi donijeti zakon da svi koji su dizali pobunu protiv RH ne mogu sudjelovati ni u kojem obliku u vlasti; zatim bi bilo po meni nužno i da se zatraži isplata ratne štete koju je Republika Srbija nanijela RH u svojoj agresiji, i to kao uvjet bilo kakvoj potpori za ulazak iste u EU; bilo bi nadalje nužno ukinuti povlasticu da srpska djeca u Hrvatskoj uče neku drugu povijest Domovinskog rata negoli što je to povijesna istina; bilo bi potrebno također zabraniti ulazak huškačima i širiteljima laži u RH, ne samo srpskim ministrima i političarima, nego i predstavnicima SPC. Samo bi tako postupala ponosna pobjednica Hrvatska i samo bi tako bilo moguće sačuvati ono što je obranjeno u Domovinskom ratu koji mora ostati jedini temelj moderne Hrvatske, a što imamo u velikoj mjeri zahvaliti hrvatskim braniteljima, među koje svakako ubrajamo i Marka P.Thomspona i akademika J. Pečarića. I da ponovim rečenicu sa samog početka: O kad bi bilo više takvih ljudi poput Marka i Josipa u Hrvatskoj!" https://vijesti.rtl.hr/novosti/hrvatska/2738621/ustastvo-nije-bio-fasizam-nego-organizirano-vojno-djelovanje-u-obrani-hrvatske-kao-drzave/?fbclid=IwAR1ybRg71voAh-vl1thdQrdhP-Rk2i5QadGCpPae32lStuTgoR4oxeD5vAE
  2. Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prilikom gostovanja na televiziji Pink 24. oktobra izjavio da je Srbija dobila, kako je rekao ‘’i 10-ti po redu MiG-29’’ to se ipak dogodilo tek danas. Na vojni aerodrom Batajnica danas je oko 11:30 sleteo teški transportni avion An-124-100 registracije RA-82010 iz sastava ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga kojim je dopremljen šesti lovac MiG-29 koji je bio predmet ruske donacije Srbiji a koji je u Rusiji više od godinu dana bio na generalnom remontu. Avion 9.13 18201 na remontu u 121. remontnom zavodu u Kubinki. / Foto: Jevgenij Gordejev U pitanju je jednosed u verziji 9.13 koji je nosio ruski evidencijski broj 04 plavi, registraciju RF-93709 a dobio je naš ev. broj 18201. Proizveden je jula 1989. ima fabrički broj 2960727445, prethodno je remontovan 2010. i zbog isteka resursa 2017. je morao na opštu opravku. U Srbiju je stigao 2. oktobra 2017. ali je nakon tri dana vraćen u 121. remonti zavod u Kubinku. U Srbiju je podsetimo transportovan da bi se u vezi njegove primopredaje obavile pravne i carinske procedure. To će biti treći 9.13 u inventaru RV i PVO a za sada nije poznato da li je stigao na istom standardu kao dorađeni avioni (nivo približan verziji SD) ili će se tek pristupiti njegovoj doradi.
  3. Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine. Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu. http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja
  4. Danijela

    A ja se pitam, da li moram biti surov da bih dobar bio

    Ja moram biti surov da bih dobar bio, replika je iz "Hamleta" koju je izgovarao prerano preminuli Nebojša Glogovac u istoimenoj predstavi. Foto: Goran Srdanov / RAS Srbija Nebojša Glogovac "A ja se pitam, da li moram biti surov da bih dobar bio", rekao je odmah nakon premijere u oktobru 2016. gostujući kod Velje Pavlovića. U ove dane repriza emitovan je taj intervju i jedno njegovo gostovanje u emisiji "Agape" kod Gajšeka sa vladikom Porfirijem od pre sedam i po godina. Nebojša je bio čovek koji se pita, koji ne donosi olako ocene o ljudima i događajima, koji ne sudi, koji promišlja... to se da zaključiti iz ove naknadne pameti kada procenjujemo čoveka koji je završio misiju na zemlji i čije delo više ne može da se pokvari, ali ni popravi. Kako je samo sa dečačkim smeškom i ljubavlju tada već čovek koji je prevalio četrdesetu na Gajšekovo "vi ste sin sveštenika" dodavao "i majke krojačice", naglašavajući da ga je njihovo vaspitavanje formiralo. A njegov otac Milovan, iako "običan sveštenik", duhovnik je monahinjama u manastiru Vavedenje, jednom od najjačih duhovnih centara u Beogradu. Otud mu onakav mir u danu kada sahranjuje sina. Jer on svake nedelje propoveda da je smrt samo novi početak. On veruje. Mora tako. Često se kaže da nema nezamenljivih i da je groblje puno nezamenljivih. Ali za najbolje nema zamene. Teško je nastaviti život ovde na zemlji sa takvim gubitkom. Prvo njegovoj porodici. Potom za Jugoslovensko dramsko pozorište, naš film i televiziju, smrt Nebojše Glogovca je bez preterivanja nenadoknadiv gubitak. "Hamlet", "Razbijeni krčag"... nemaju smisla bez njegove posebnosti. Šta će Srdan koji je s njim dve godine pripremao film? Usudio bih se reći i za ovo nesrećno društvo koje, koliko god mi lagali i sebe i druge, oskudeva u kvalitetnima, posvećenim a vrednima, dobrima - dakle, sve ono što je taj tršavi glumac iz Pančeva bio - njegov odlazak je otkidanje ono malo zdravog tkiva što je ostalo. A da smo skloni učenju iz dobrih, a ne najgorih primera, mogli bismo da se zapitamo zašto ovoliki svet žali i plače za njim. Možda i zato što je bio vredan, posvećen i pošten u poslu koji je radio? (Milojko Božović) https://www.blic.rs/kultura/vesti/blic-komentar-zasto-placem-za-glogovcem/nb29p5q
  5. Juanito

    Milošević je bio debilčina

    Milošević je bio debilčina Pre neko veče zove Soroš sa fiksnog, kaže ne može da spava, prevrće se, čas mu vruće čas ladno, smeta mu jorgan, guši ga, nije kaže normalno ovo vreme da bude u plusu, jeste reko pobiše ovaj narod, sve nas haarp potrova, kaže jeste evo i mene stiglo al to sam uključio onomad samo da istrebim Srbe pa vala mogu malo i da otrpim, nego nisam za to zvao. Zovem kaže jer se davno nisam posvetio omiljenom hobiju a to je zatiranje Srpstva i pravoslavlja, zapravo to mi je više profesija, kad pogledaš je sve svoje milijarde trošim na to, obrćem pare samo da bih mogao da napakostim Srbiji, šta ćeš, neko voli da gricka nokte sve do koske da izgrize, neko voli da miriše onaj sir između nožnih prstiju, a meni brate ništa slađe nema nego kad vidim preko satelita onog špijunskog da nejač i čeljad pate, pustimo ja i Dragica na plazmi pa gledamo po ceo dan. Nego vidim da narod u poslednje vreme nije onako lobotomizovan kao pre, vraća se starim vrednostima, razvio rezistenciju na otrove iz kemtrejlsa i vakcina, aj što su birali ove nije problem, to videlo da nema leba od srbijanja pa bi sad da se prišljamči al držim ja to na distanci ko kučiće, nego što se među omladinom ponovo hvali i uzdiže moj najveći neprijatelj, simbol slobodarstva heroj Slobodan Milošević, najlepši i najkuratiji vođa slobodnog sveta koji je odbranio svoju Otadžbinu. E pa računam nešto plaćam vas, pa ajte vidite da mi to sredite malo, ono poserite se malo po njemu i tako to, vidite pa mi završite to majke ti. Rečeno – učinjeno, gospodin Džordž je možda mnogo toga, ali svakako nije jedno – sirotinja bez para koja te tera da pišeš za entuzijazam i eventualno paštetu od pileće pičke. A pošto volimo pare toliko da smo veru prodali za večeru (tepsiju ribe i to oslića, ne pangasijusa sirotinjskog), nije nam teško da u ovim mučnim vremenima loših imitatora podsetimo sve naše (bivše) čitaoce zašto je Slobo – koji je simpatičan jer je ihaha mrtav – najveće govno od predsednika koje je moglo da zadesi Srbiju i zadesilo ju je a tako joj možda i treba. A govno je zato što je bio nominalno nesposoban, tj. bukvalno NIJEDAN od zadataka koje mu je Ustav nalagao ili one koje je postavio pred sebe nije uspeo da ostvari, te ćemo u tom cilju pomenuti samo par, tek one najosnovnije: 1. EKONOMSKA STABILNOST I BLAGOSTANJE GRAĐANA Ako ćemo pošteno, jebeš narod koji iz generacije u generaciju prenosi mit o zlatnom dobu Ante Markovića, ono plate iljadu maraka koje ne možeš lako da potrošiš na moru, poserem vam se više i na to more, od Jugoslavije se samo mora sećate, a i to vreme ko da je trajalo sto godina a ne šes meseci – ajde godinu baš u vr glave. A taj mit je mogao da se prenosi (i prenosi se i dan danas) zato jer ONO ŠTO JE USLEDILO ŠOKIRALO JE SVE: u samo tri godine sve je to otišlo u kurac, ljudi su se gurali u redovima za kilo leba i litar zejtina kojih NIJE BILO MOGUĆE NAĆI, država je javno podržavala piramidalne šeme, štednja građana se nosila u džakovima na Kipar, a novčanice su imale devet nula i za njih nisi mogao da kupiš ni lipov kurac. Moguće je da ćeš ti što čitaš samo da zevneš u fazonu „dobro jebiga inflacija sankcije kurac blablabla opet ista priča“ jer jebiga oguglao si i uzimaš sve to zdravo za gotovo, ali probaj sebi da predstaviš što realnije možeš jebenu novčanicu od petsto milijardi zvaničnog novca sopstvene države za koju ne možeš da kupiš NIŠTA, a ona ti je u rukama, to ti je jedna iz svežnja koji si dobio kao platu u preduzeću koje ne proizvodi robu jer nema načina da je izveze, a nema načina jer je zemlja pod sankcijama,a tako je jer su sve ostale zemlje na svetu odlučile da ne žele da truguju sa njom i pitaš se tako držeći je da li te to možda dobri predsednik zajebava kada očekuje da je upotrebiš za robnonovčanu razmenu. A imaš nekoga o kome treba da brineš, ženu, dete, sakatog dedu, majku narkomana, neudatu tetku, kuče Nebojšu i tome slično, i onda lepo kreneš sa crevom u desnoj i flašom u levoj pa opleti po parkingu pod okriljem noći i rafalne paljbe, jer kao što bi prosečan retard sa nostalgijom rekao: „u ono vreme si makar mogo da muvaš nešto“, nesvestan činjenice da u normalnoj zemlji nije normalno da se muva, a kamoli da se time bavi narod u celini. 2. GRAĐANSKA PRAVA I SLOBODE Eh, srećna vremena, leto devesineke, sa televizora bije Nebojša Popov i „Ipak se okreće“, iz radija bije Knez – „Ti si kao magija“, a na ulici bije narodna milicija, i to bije domaćinski, sa brkovima i plavom maskirnom uniformom, bila je to prava milicija, i to milicija a ne policija pederska, bije čuvenom „slobodankom“ od metar tvrde gume, bije ljude koji demonstriraju pod vođstvom onih koji će nam se kasnije potuljarski na drugi način usrati u živote, bije ih jer je sasvim prirodno da vlast bije nekoga jer je protiv nje, zato je vlast i mora da se brani, jer vlast je jedan čovek i jednaka je sa državom, a država je ona koja brine o tvojim pravima i slobodama i zato te bije. Jer nemaš ti šta da misliš, ima ko da misli za tebe i da pazi na tebe i da te bije a nije roditelj, nego država koja preuzima tu funkciju, daje ti pomalo da zavaraš glad tek toliko da baš ne umreš jebiga, bije kad je ne slušaš, priča ti bajke o Teslinom tajnom oružju i brzim prugama, i sve to u sred jednog od najvećih sranja koje je sama proizvela. Slobodan je narod nabaždario na „dobro je dok ne biju“ i time se svrstao u dugačku kolonu srpskih vladara koji svoj narod održavaju u slugeranjsko-robovsko-doušničkom grbavljenju siromašnog seljaka što gužva kapu pred kancelarijom. 3. JAVNA BEZBEDNOST I RED I MIR Pošto se radi o prežvakanoj temi, a i boli nas kurac da određenim ličnostima i ovde pravimo reklamu koje imaju i previše (LINK LEGENDE DEVEDESTIH), dovoljno je da čovek pogleda „Vidimo se u čitulji“, znači ne „Rane“ ni bilo koji film iz tog doba na temu, samo da isključi sve ostalo i pogleda „Čitulju“. Baš ti ljudi, sa baš takvim razmišljanjima i takvim neandertalskim facama, sa sve zaštitom narodne milicije i dobrovoljačkim jedinicama kolekcionara bele tehnike, vladali su tih godina i baš tebi, ni krivom ni dužnom, mogla je da sleti glava jer je neko pomislio da si ga krivo pogledao. „Ali nije to baš tako, to su bili momci sa asfalta sa kodeksom časti ser ser ser kenj kenj kenj ja jesam malo mentalno i uglavnom se obaveštavam o životu iz Kurira i Novosti ali to nije tačno.“ Činjenica da se uopšte priča o tom izmišljenom kodeksu koji su srpski kriminalci poštovali dokaz je da su Milomir Marić i Vanja Bulić nabolje investicije ako želiš da te neko opere, a ako te baš i ne opere onda da oko tebe stvori nekakvu romantičnu misteriju, jesu onako sladunjavi na rečima i bazde na vinjak i vlagu iz podruma, ali rade posao, čuvaju sliku o žestokim momcima koji su svoje rodoljubivo srce pokazali kako na frontu, tako i u zlatarama po Stokholmu i bankama u Parizu, jer kad oni obijaju i pljačkaju, pljačkaju za sve nas. Takoreći, ko mi da smo pljačkali, tako nam je srce puno, jebali su im majku tamo. I vrlo je slatka i zanimljiva činjenica da narodna milicija, u vlasti jednog čoveka i sa širokim ovlašćenjima da bije, privodi i ispituje nije mogla da se izbori sa njima. 4. JEBENI TERITORIJALNI INTEGRITET I NACIONALNI SUVERENITET, RATOVI OK, komplikovano je da se priča o tome pa i nećemo mnogo da seremo, stoga pod radnom pretpostavkom da je apsolutno svaki potez Slobodana heroja bio opravdan i promišljen, možemo da svedemo sledeći bilans: Tačke 1, 2 i 3 su predstavljane kao nužne teškoće i iskušenja da bi se postiglo sve ono iz tačke 4. odnosno zaštita teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta, kao i ratovi povedeni u tu svrhu. Od tri rata (Hrvatska, Bosna, Kosovo), sva tri su izgubljena. Teritorijalni integritet zemlje trajno i nepovratno narušen prepuštanjem Kosova međunarodnoj upravi, pod kojom je postalo de facto nezavisno. Crna Gora, drugo oko u glavi, pet godina od referenduma 1992. menja stav o zajedničkoj državi a četrnaest godina kasnije beži iz nje. Hvala ti Slobo, niko nije znao da pobeđuje kao ti. 5. MEĐUNARODNI ODNOSI i UGLED ZEMLJE Ne radi se ovde o „sending a pejnting tu d vrld“, nego o potpunoj nesposobnosti da se shvate odnosi u svetu i da se prema njima podešava nacionalna politika da bi se postigao neki cilj. Jer jebiga, treba biti naročiti debil da ne shvatiš da se oko tebe ruše imperijalni blokovi, pa da se uzdaš u bivše supersile koje u to vreme ni sopstvenu težinu nisu mogle više da podnesu, a kamoli da se nadaš i prodaješ priču da će da ti poklone sistem protivvazdušne odbrane vredan milijarde. Radi se ne samo o sposobnosti nalaženja saveznika u rangu Najbolje Koreje, nego i o ignorisanju činjenice (jer posle tebe potop) da će te zemlje i narodi sa kojima se trenutno krviš i ratuješ – prosto neverovatno – OSTATI TU GDE JESU, U PRVOM KOMŠILUKU i da će sa njima i pored njih morati, hteli ne hteli, da se živi a bogami i sarađuje. I reč je o odgovornom vođenju državne politike, onom koje računa na vreme posle tebe, a ne o onom u kojem se ti poistovećuješ sa državom gde „ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije“, jer Srbija je ta koju su na kraju napali i još se nije oporavila, a Miloševiću ništa falilo nije, čak je na kraju i umro u krevetu, u holandskom – ne turskom zatvoru, sa sva tri obroka dnevno, u prijateljskoj atmosferi bivših saboraca i protivnika, tolika je duša od čoveka bio da mu je i jedan Ante Gotovina izdao čitulju. PS: Zašto stvarno sve ovo. Prosto zato što svuda mogu da se vide retardirani klinci koji se ni rodili nisu, a već imaju neko mišljenje o svemu ovome, moronsko kao što su moroni oni koji im ga serviraju i nutkaju. Zato što već neko vreme postoji nekakva nostalgija za devedesetima, koje su počele pre trideset a završile se pre dvadeset godina, pa postoji određena distanca potrebna za romantizovanje tog vremena (razumem to, imam dosta lepih uspomena iz tog perioda, ali to nikako ne znači da je to vreme bilo pakleno sranje sa krvlju koja prska na sve strane, a ne znaš ni zašto a nije ni bitno). Zato što normalan čovek koji je sva ta sranja sam prošao i preživeo NE SME DA DOZVOLI NIKAKVO ULEPŠAVANJE I IDEALIZACIJU SRANJA KOJE NAS JE DOVELO I U OVU SITUACIJU DANAS. Jer ako išta liči na devedesete, to je ovo što se odvija ovih godina. Tačno, nema sankcija i inflacije, ali zato nema ni para ni posla, a već je neko vreme kako su počeli da biju. I jer je činjenica, čvrsta kao grad, da svako ko je preživeo ono doba verujući u Miloševića danas glasa za Vučića, a da sav onaj šljam koji je pišao po tebi, sirotinjo, zahvaljujući tome što je služio Miloševića, danas opet piša po tebi prislužujući Vučiću, pitajući se da li je moguće da si toliki debil da to još uvek srećno trpiš. I mala poruka klincima, ali i svima ostalima: ako se posle poštenog prisećanja na sve ono ipak sa radošću sećate Slobodana heroja, Vučić i treba da vas jebe sve dok ne izdahnete. Izvor: Tarzanija
  6. grigorije22

    Isus nikada nije bio u Indiji

    Izuzetno dobar i koristan video.
  7. Svake godine, 27. januara, kada država obeležava "školsku slavu" i promoviše Rastka Nemanjića, alijas Savu za prosvetitelja, nailazimo diljem srpskog interneta na istovetne rasprave. Kada god se ukaže na to da Rastko nije bio prosvetitelj, nađe se dovoljno njih, koji sa više ili manje ostrašćenosti i autoriteta, diskutuju o tome i tvrde da ili jeste bio prosvetitelj, ili da je pogrešno porediti ga sa istinskim prosvetiteljima, poput Dositeja. Hajde još jednom da prođemo kroz neke od tema. 1) To je istorijski anahronizam, ne možete porediti dva čoveka iz potpuno različitih epoha. - Istina je, Dositej i Rastko nisu za poređenje u smislu prosvetiteljskog rada. Dositej jeste bio prosvetitelj, Rastko nije. Međutim, nismo mi ti koji insistiraju na poređenju, tek tako. Država je, uz podršku SPC, nakalemila Rastka na temu prosvetiteljstva i učinila medveđu uslugu i znanju i činjenicama, ali pre svega deci, koja odrastaju učena lažima. Dakle, ako i poredimo Dositeja i Rastka, to je zato što branimo sam pojam prosvetiteljstva, a ne zato što smi uveli to poređenje u javni diskurs. 2) Rastko se ponašao sasvim u skladu sa vremenom u kom je živeo. - Savršeno nesporno. Nigde nismo ni isticali da je bio bolji ili gori od očekivanja epohe. Međutim, ako je već jasno da se ponašao u skladu sa vremenom u kom je živeo, onda ga ne treba nazivati prosvetiteljem, jer on to nije bio, ni po jednom kriterijumu tog pokreta. Da, bavio se verskim dogmama. Da, istrebljivao je bogumile. Da, prisilno je nametao hrišćanstvo. Da, bio je vrstan, vešt diplomata. Da, bio je dinastički prvosveštenik. Ali, nije bio prosvetitelj. Dositej, eto, jeste. 3) Rastko je bio, ne klasični, već pravoslavni prosvetitelj. - U pitanju je teza koja se nalazi kod nekih teologa i visokih sveštenika SPC. Međutim, prosvetiteljstvo, kao pokret koji se zasnivao na slavljenju razuma, logike, kritičke misli, slobode, tolerancije i na preispitivanju dogmi, nespojiv je, ne samo sa pravoslavljem, već sa svim religijama, koje se zasnivaju na dogmama. Tako je "pravoslavni prosvetitelj" zapravo oksimoron, kao da kažete da je banana, koja je žuta, u stvari "pravoslavno plava". Jednostavno, nema veze jedno sa drugim. 4) Ne dirajte Rastka, on je osnivač srpske države. - Postoji tendencija među velikim brojem nacionalista, da srpsku istoriju posmatraju tako, kao da je počela tek od Nemanjića i tek od prisilnog uvođenja hrišćanstva među Srbima. Istina je pak da srpska istorija postoji i vekovima pre Nemanjića, kao i to da su srpske države postojale i pre njihove. Takođe, ne sporeći niti jednog časa izuzetan značaj Rastka Nemanjića na polju diplomatije i osamostaljivanja srpske crkve, on nije osnivač države. Dodavanje svojstava koja nije nikada imao, ne pomaže ni istini, objektivnoj i proverljivoj o njegovom delu, koje je značajno, ali ni istorijskoj istini o našoj državi. Obaška što pojam nacije i nacionalne države nisu u to vreme ni blizu onoga što je savremen nacionalna država i što je buđenje naroda iz vremena nakon Francuske revolucije. Nemanjićka država, odraz svog doba, apsolutna monarhija sa snažnom klerikalnom crtom, nestala je krajem XIV veka. Potonje srpske države, od ustaničke Karađorđeve Srbije, preko Miloševe kneževine, pa do monarhije Obrenovića i Karađorđevića, potom socijalističke republike i današnje ustavne, parlamentarne republike, imaju temelje i u Nemanjićkoj Srbiji, ali i ta država ima svoje prethodnike i nije samonikla. 5) Rastko Nemanjić je otvarao škole i bolnice, bio je prosvetitelj. - Nema nikakvog istorijskog traga o školama i bolnicama Rastka Nemanjića, dalje od njegovog prevodilačkog rada na kanonima crkve, koji su bili namenjeni sveštenstvu. U vreme kada je Rastko živeo, u Evropi je postojalo bar šest ranih univerziteta, počevši od bolonjskog. On se nije bavio podizanjem škola, dalje od toga što su pri nekim manastirima, neki monasi opismenjavani. Ta praksa je sasvim u skladu sa epohom, dabome, ali nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, koje je kao jedan od ciljeva, postavilo i šire obrazovanje i dostupnost znanja, a ne dogmi, sve većem broju ljudi. Omasovljavanje opismenjavanja i otvaranje škola u Srbiji, dogodilo se bar 600 godina nakon Rastkove smrti, a što se bolnica tiče, znanja srpskih monaha tog doba, skromna su i sasvim u rangu onoga što se moglo i očekivati u XII i XIII veku. Dakle, Rastko nije otvarao škole i bolnice, a prosečni Srbin tog doba je, kao i njegovi susedi, bio - nepismen i sa životnim vekom koji je, uz nešto sreće, išao do četrdesetak godina. Dositej je, činjenice govore, zaista otvarao škole i zaista se bavio opismenjavanjem. Ovo je samo najkraći mogući spisak primedbi koje neki ljudi, nacionalisti, novovernici ili naprosto neznalice, imaju na tvrdnju koja je sasvim utemeljena u stvarnosti i činjenicama, a to je da Rastko Nemanjić nije bio prosvetitelj, niti po jednom objektivnom kriterijumu tog pokreta. Kada god ste u dilemi, samo prođite kroz osnovne postulate prosvetiteljstva i sami, eksperimentalno, proverite uklapa li vam se Rastko Nemanjić, alijas Sava, u sledeće pojmove: - Razum kao primarni izvor autoriteta i legitimiteta; - Sloboda misli i dela; - Napredak, kroz znanje, učenje i industrijski razvoj; - Tolerancija različitosti ideja i ličnosti; - Bratstvo ljudi; - Ustavna, zakonima omeđena vlast; - Razdvajanje crkve i države, tj. suprotstavljanje apsolutnoj monarhiji i zacrtanim dogmama crkve; - Isticanje i korišćenje naučne metode; - Redukcionizam; - Dovođenje verskih dogmi svake vrste u pitanje. Teško da se Rastko Nemanjić, baš uklapa u ovo. Marko Ekmedžić‎
  8. Danijela

    Ko je bio Mustafa Golubić?

    Srpski rodoljub, ruski špijun i ljubavnik Grete Garbo Jedan od junaka nove televizijske serije "Senke nad Balkanom". Čovek sa stotinu lica i 250 pasoša, revolucionar, osvetnik... n bosanski Srbin muslimanske veroispovesti... Mustafi Golubiću u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beograd TELEVIZIJSKA serija koja je nedavno počela da se prikazuje "Senke nad Balkanom" odmah na početku vraća nas u prošlost. Ne samo zato što se u njenoj priči pojavljuju istorijske ličnosti koje su za sobom ostavile misterije i čija imena već decenijama koketiraju sa raznoraznim legendama poput generala Vrangela, Mustafe Golubića, Ante Pavelića i princa Đorđa Karađorđevića, nesuđenog kralja Srbije, već i zato što je počela da se emituje istog dana u gotovo svim centrima bivše Jugoslavije. Baš kao nekad. U prvoj epizodi, jedna replika, izgovorena baš na ruskom, zaparala je uši i najprosečnijem gledaocu: - "Ceo Balkan zna ko je Mustafa Golubić". A ko je Mustafa Golubić? NEVELIK dosije u Beogradskom arhivu s oznakama UDB B-193 i nemačke BdS, delimično svedoči o životnom i revolucionarnom putu Mustafe Golubića, člana Mlade Bosne, dobrovoljca u odredu vojvode Voje Tankosića, pripadnika "Crne ruke", učesnika u Sarajevskom atentatu, svedoka u Solunskom procesu, rukovodioca u KPJ i jednog od najznačajnijih sovjetskih obaveštajaca između dva rata. Čovek sa stotinu lica i 250 pasoša rođen je 1890. godine u Stocu u Hercegovini, a život mu se ugasio 26. juna ispred nemačkog streljačkog stroja u Pionirskom parku u Beogradu. Otišao je pravo u legendu. U šarolikoj biografiji Mustafe Golubića su i čuvene akcije sovjetske obaveštajne službe - učešće u organizaciji atentata na Lava Trockog u Meksiku, otmice generala Kutjepova i Milera, koji je posle smrti velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i generala Vrangela postavljen na čelo "bele" emigracije, i to u trenutku kada su od Francuza dobili sedam miliona franaka za ostvarenje svog cilja da umarširaju u Moskvu. Tu se ubraja i likvidacija britanskog obaveštajca Sidnija Relija, koji je zadavao velike glavobolje Sovjetskom Savezu. ČOLAKOVIĆ CINKARIO MUSTAFU RODOLjUB Čolaković će pričati o svojim susretima sa Mujagom po Parizu i Moskvi, kako ga je vodio u Kremlj, kako su ušli na bočni privatni ulaz i kako im je Olga Alelujeva, Staljinova tašta, poslužila čaj... Pričao je Čolaković o suretima Tita i Golubića. Čolaković će se sresti s Mustafom u Sarajevu 15. aprila 1941. i ovaj mu je poverio da "Valter (Tito) neće dugo trajati i da će morati da bude maknut". Čolaković je to ispričao Brozu. Da li je to početak kraja velikog mladobosanca? LEGENDA o Mujagi dalje kaže da je bio Staljinov prijatelj i da je veliki Hazjanin zbog njega pušio "hercegovina-flor", i da mu je Mustafa nabavljao duvan iz svog zavičaja u Hercegovini. Tu je i priča o tome kako je u Engleskoj ukrao tenk, pa bio ljubavnik velike holivudske zvezde Grete Garbo. Uzgred, izgleda da je u Lionu zaista uspeo da dođe do planova novog aviona, i to ispred nosa francuske obaveštajne službe kojoj je preostalo da samo nemoćno širi ruke. Postoje vrlo ozbiljne indicije da je još pre Velikog rata počeo da radi za rusku carsku obaveštajnu službu Ohranu. Na to upućuju Mustafini česti susreti sa Viktorom Aleksijevičem Artmanovom, ruskim vojnim atašeom u Beogradu, i njegovim zamenikom Aleksandrom Ivanovičem Verhovskim. Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, ali je moguće da ga je i tu priču uveo Verhovski, koji će posle Oktobarske revolucije biti predavač u sovjetskim vojnim školama. General-lajtnant Pavel Ivanovič Berzin biće mu neposredni šef. On će obučavati vojnike zajedno sa Leopoldom Treperom Kopiničem, Blagojem Parovićem... Mustafa će godinama voditi sovjetski obaveštajni punkt u Beču. Inače, ne zna se koliko puta je Golubić boravio u Moskvi. I o tome ima mnogo kontroverznih detalja. Takođe, Mustafa je imao dobre odnose s porodicom J. V. Staljina. U anketnom listiću koji je u Moskvi popunio 1938. godine, Mustafa Muhamedovič Golubić je za sebe pisao da je razveden, rođake nije video preko 12 godina, da od 1920. godine radi u OGPU (Objedinjena državna politička uprava pri Savetu narodnih komesara SSSR) i Kominterni. U njegovom, ličnom dosije posebno je istaknuto: "U svom radu se po pravilu oslanja na ljude svoje nacionalnosti (Srbi). Tu se izgleda ispoljavaju nacionalno osećanje, široka poznanstva sa srpskim krugovima i naročito sa krugovima organizacije 'Crna ruka', čiji član je Golubić svojevremeno bio i prema kojoj Golubić ima određene simpatije." SLEPI PUTNIK MUSTAFA Golubić je nekoliko puta kao "slepi putnik" putovao u SAD. U Njujorku je kidnapovao jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo da radi za američke tajne službe. Uspeo je da ga prebaci u Moskvu. Digao je na noge celi FBI i nastala je potera za njim. Stevan Dedijer je pomogao svom Hercegovcu da umakne i vrati se u Evropu. Ostale su zabeležene Dedijerove reči: "Mustafa je jedan od svetaca u mome životu." BEOGRAD je oduševio kad je kao golobradi momčić za opkladu skočio sa vrha Železničkog mosta u Savu, što je onda bila jeziva visina. I od tada do danas ovaj bosanski odnosno hercegovački Srbin, muslimanske veroispovesti, fascinira sveukupnu i obaveštajnu javnost. Odmah po izbijanju Prvog balkanskog rata, stupa kao dobrovoljac u četnički odred Vojislava Tankosića gde se ističe hrabrošću u borbi na Merdaru. Tokom trajanja operacija šalje članke za časopis "Ilustrovana ratna kronika" i "Balkanski rat u slici i reči". Iz Prvog balkanskog rata izašao je kao narednik srpske vojske sa Medaljom Obilića za pokazanu hrabrost, kojom ga je lično odlikovao tadašnji prestolonaslednik, princ Aleksandar Karađorđević. Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji 1913. godine. Upisao je najpre Tehnički, a potom Pravni fakultet. Kao najbolji učenik gimnazije dobio je stipendiju Vlade Kraljevine Srbije za studije prava u Lozani. U Švajcarskoj je upoznao mnoge ruske revolucionare. Prema nekim pretpostavkama, tih dana je sreo i Lenjina. KAD je izbio Prvi svetski rat, Golubić je prekinuo studije i vratio se u Srbiju. Kao član "Crne ruke" pridružio se vojsci, unapređen je u čin poručnika, prebačen u Kraljevsku gardu, učestvovao u čuvenoj bici na Kolubari. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis ga 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Iz Rusije se vraća sa oko hiljadu dobrovoljaca, u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije. Zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. U Solunu se druži sa Apisom. Početkom 1917. predložio mu je da izvrše atentat na nemačkog cara Vilhelma. Na Solunskom procesu je odbio da svedoči protiv Apisa, zbog čega je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe. Interniran je na Krf, odakle uz novčanu pomoć dr Jefta Dedijera uspeva da pobegne u Francusku. U Beograd se vraća septembra 1918. godine i stalno je pod nazdorom policije koja je imala dojavu da su neki od bivših "crnorukaca", zbog Solunskog procesa i streljanja pukovnika Dimitrijevića, postali zakleti neprijatelji kralja Aleksandra. Mustafa Golubić u balkanskim ratovima PO SVEDOČENjU beogradskih novinara Lole Dimitrijevića i Živana Mitrovića, početkom juna 1919. regent Aleksandar Karađorđević prolazio je fijakerom pored hotela "Moskva", a Mustafa Golubić, koji je tu sedeo, ustao je od stola i zaustavio fijaker. - Ubiste pukovnika Apisa, veličanstvo? - upita kralja, drsko ga gledajući. - Sud ga je osudio na smrt, Mustafa! Sud je završio posao - reče kralj. - I da znate, vi ste ubili njega, a ja ću uskoro vas - odbrusi Mustafa. - Navalio si kao zima na gola čoveka - odvrati Aleksandar i rukom dade znak kočijašu da produži. - Dobro si mi dao do znanja da znam kako i dalje da postupam sa tobom. Kažu da su, na pomen kraljevog imena, Mustafine oči uvek gorele plamenom osvete. Marijan Stilinović, predratni partijski aktivista, učesnik NOB-a i funkcioner FNR Jugoslavije, u svojim sećanjima je zapisao da je Mustafa dvadesetih godina prošlog veka, kao član centrale Komunističke partije SSSR, bio zadužen u Beču za odeljenje Kraljevine Jugoslavije, a zatim bio rukovodilac Balkanske komunističke federacije. Kako kaže, gotovo svaki sastanak započinjao je sledećim rečima: - Aleksandra treba ubiti. To je ključ jugoslovenske revolucionarne politike i drugog rešenja i izlaza nema i ne može da bude - prenosi Stilinović Golubićeve reči, ukazujući da je tako govorio gotovo na svakom sastanku njihove grupe. GOLUBIĆ se vraća u Beograd posle početka Drugog svetskog rata. Zajedno sa bivšim "crnorukcima" učestvuje u pripremanju vojnog puča 27. marta 1941, protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Preko "crnorukca" Božina Simića bio je u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem. Sovjetski ambasador Viktor Andrejevič Plotkin, prvi i jedini diplomatski predstavnik SSSR-a u Kraljevini Jugoslaviji, dobio je 31. marta šifrovanu poruku sa Molotovljevim potpisom. Narodni komesar je zahtevao da "Jugosloveni odmah pošalju u Moskvu užu delegaciju na pregovore i da bi dobro bilo da Božin Simić bude u sastavu te delegacije". Po svedočenju Voje Nikolića, proverenog revolucionara, Simić je otputovao u Moskvu zajedno sa Mustafom Golubićem i Dragutinom Savićem, a tamo su im se pridružili vojni ataše Žarko Popović i poslanik Milan Gavrilović. Pakt o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom potpisan je u noćnim satima 6. aprila 1941, kada su nemačke trupe krenule na Jugoslaviju. Za "majstora konspiracije" Mustafu Golubića, prevrat 27. marta i potpisivanje sovjetsko-jugoslovenskog ugovora bili su poslednja velika operacija. Vratio se u već okupiranu zemlju. Mustafa Golubić (drugi sleva u srednjem redu) sa dobrovoljcima vojvode Tankosića MNOGE akcije izvedene 1941. godine u Beogradu i Srbiji vezuju se za njegovo ime. Među njima je podmetanje paklene mašine pod tribinu, sa koje je vojni zapovednik okupirane Srbije general-major Ludvig Šreder trebalo da posmatra defile nemačkih jedinica. Ostala je nedoumica da li je Mustafa postavio u podrumu jedne kuće 423 paketa eksploziva, da digne u vazduh susednu zgradu u kojoj je trebalo da se održi važan folksdojčerski skup. Tu je i atentat na spomenutog general-majora Šredera, čiji se avion srušio na Bežanijsku kosu... Zatim su tu bili tragična diverzija u Smederevskoj tvrđavi i dizanje u vazduh magacina benzina na Tašmajdanu... Mit o Golubiću se širio. Šaputalo se od uva do uva da je došao u Beograd da likvidira Tita. Još tiše se govorkalo da ga je Tito prijavio Gestapou, najpre telefonom iz jedne vile na Dedinju, a potom je Đilas napisao anonimnu prijavu. ŠIRENjE priča o ovom Hercegovcu, ili pak nešto drugo, nateraće rukovodstvo Titove Jugoslavije da se pozabavi njegovim životom. Bila je jesen 1954. godine. Zadatak je dobila grupa operativaca Obaveštajne službe od Aleksandra Rankovića, drugog čoveka Titove Jugoslavije. Uputstva su bila jasna: "Drug Marko naređuje da svaki detalj treba savesno istraživati". Trebalo je razjasniti mnoge detalje iz zatamnjene biografije Mustafe Golubića. Kada je počeo da radi za rusku Ohranu? Pod kojim okolnostima i uslovima ga je preuzela Čeka, odnosno NKVD? Kakvi su bili Mustafini kontakti sa meksičkim slikarom Dijegom Riverom, i italijanskim revolucionarom Vitorijom Vidaljijemom, i njihovo učešće u ubistvu Trockog? Aktivni operativaci prvi put će zakoračiti u prošlost. Zadatak je bio da obiđu sve arhive, preture sve čelične kase u kojima su se nalazili raznorazni tajni papiri, da razgovaraju sa svim preživelim Jugoslovenima koji su poznavali Golubića ili imali bilo kakav kontakt s njim. Anonimna prijava iz dosijea Mustafe Golubića I PRIČA o velikom obaveštajcu je počela da se sklapa. Razgovaralo se sa desetinama ljudi. Prelistani su brojni dosijei. Tako se stiglo do Jelisavete Mančić, profesorke iz Novog Sada koja se preselila u Beograd i uselila u stan u Dobrinjskoj 9. Njena veza sa Mustafom je bila sve čvršća. Očito je poprimila neke njegove osobine. Operativcima je tek u drugom ili trećem susretu dala prave informacije. Ispričala im je da je Mustafa u njenom stanu imao malu radio-stanicu i da je održavao redovnu vezu sa Moskvom. Na kraju, dala im i jednu svesku i kojoj su bile Mustafine beleške o radu nemačke, engleske i francuske obaveštajne službe, sa punim imenima obaveštajaca i opisima zadataka na kojima rade. To je zapravo bio koncept depeša koje je slao. Bilo je tu informacija i o šefu Abvera Kanarisu, majoru Gestapoa Hansu Helmu, šefovima beogradske policije... Operativcima Udbe general-pukovnik Voja Nikolić potvrdiće da je Mustafa radio-stanicom održavao svakodnevnu vezu sa Moskvom. On će biti i član Mustafine grupe u Beogradu koju su činili Pavle Bastajić, Čedomir Popović, Nezir Hadžinizović, Vasilije Čile Kovačević, Čeda Kruševac, Radivoj Uvalić Bata, Mate Vidaković i Bora Prodanović. Generala Nikolića sa Mustafom Golubićem povezao je niko drugi do Aleksandar Ranković. - Bože, da li je to Tito znao? - zapitaće se operativac koji je s njim razgovarao. Lav Trocki - da li je Mustafa učestvovao u njegovoj likvidaciji ANONIMNOM dojavom, 5. juna 1941. Golubić je potkazan Gestapou i uhapšen u Beogradu, u kući Tihomira Višnjevca, na Mirijevskom putu 97, pod lažnim imenom Luka Đerić. A isleđivanjem i mučenjem sovjetskog obaveštajca rukovodio je niko drugi do major Hans Helm. Četiri puta je saslušavan (11, 13, 14. i 17. juna) i ono što je zabeleženo da je rekao svrstava ga u sam vrh svetskih pustolova i majstora špijunaže. Shodno okolnostima, Mustafa kombinuje istinite i izmišljene podatke o svojim aktivnostima. Hans Helm ništa nije saznao osim da je Golubić falsifikovao ili prošvercovao pasoše. Prevodilac je bio neki Egon Helerman, a zapisničar Dejerler. Kada je Crvena armija ušla u Beograd 1944, vojnici SMERŠ-a, obaveštajne službe III ukrajinskog fronta, pronašli su, ekshumirali i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu. Sahranjen je uz sve vojne počasti. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:692978-Ko-je-bio-Mustafa-Golubic--srpski-rodoljub-ruski-spijun-i-ljubavnik-Grete-Garbo
  9. Милан Ракић

    Srđan Ćešić: Čačak je uvek bio mitsko mesto za basket

    Doveo Željko Obradović Fenerbahče u Čačak. Ja odavno ne gledam nikakav sport jer mi već dvadesetak godina izgleda da su sportski uspesi glavni generator kretenizma u nesredjenim društvima, a u medjuvremenu je skoro ceo svet postao jedno nesredjeno društvo, ali ovo sinoć je bilo nešto drugo. Čačak je uvek bio mitsko mesto za basket. Sala u kojoj se igra prima cirka tri hiljade ljudi. Kad se igrala prava košarka unutra se guralo još hiljadu preko. Navijači su sedeli na parketu uz aut i visili kao šišmiši sa rešetki krovne konstrukcije, gledali utakmicu iz ptičje perspektive i pravili buku od koje svaka ekipa dobije napade panike kao od sirena za objavu opšte opasnosti. Koje su navijači u Čačku takodje koristili. Moj drug Peca, koji je na gomilu stvari koje uspešno radi dodao i reanimaciju kk Borac Čačak, mi je pričao da je u hali pre renoviranja postojala i ogromna ventilaciona cev kroz koju je neki ogroman ventilator uduvavao vazduh u salu, tačno iznad jednog koša. Ventilacija se palila samo kad protivnička ekipa šutira na taj koš i nije bilo kurca da i jedan šut udje osim ako neko ne zakuca ko konj, sa obe ruke, jer ventilator svaku loptu oduva i skrene. Jedan bivši košarkaš Jugoplastike mi je rekao da se u Čačku uvek stvarno merilo koliko si dobar i da samo kad ovde pobediš znaš da si zaradio pravo da se nadaš tituli. Ne u Beogradu ili Zagrebu nego u Čačku. Sedamdesetih, dok im Partizan nije oteo Kićanovića, imali su pozitivan skor sa oba velika beogradska kluba. Posle su rutinski nastavili da peglaju Zvezdu. Sećam se intervjua sa Kićom iz doba kad je bio najbolji košarkaš Evrope u kom je rekao da ti je džaba titula evropskog prvaka ako se vratiš u Čačak i neko te odere u basketu jedan na jedan. Uvek sam mislio da verovatno malo preteruje zbog lokalpatriotizma i duga prema svom gradu, a onda me je juče Peca upoznao sa nekim čovekom i rekao znaš ono kad je Kića pričao kako je zajebano kad dodješ u Čačak kao mvp i neko te oguli u basketu? E to je zbog ovog gospodina. On ga je gulio uvek. Onda je bio čuveni guru basketa Radmilo Mišović koji nikad nije dobacio do reprezentacije ali je svakom i svuda tovario 40 koševa i objasnio tajnu svoje igre i košarke uopšte legendarnom rečenicom: Ako imaš prostora šutneš i daš koš. Ako te neko čuva, prodješ ga pa šutneš i daš koš. Onda naravno Željko. Dok je igrao je uvek imao najmekšu ruku kad je bila najveća frka, kad je prestao da igra umeo je da od skoro svakih pet igrača napravi ekipu koja se svakom protivniku ukenja u život, u svakoj priči o košarci je bio superiorniji od svakog ko je imao potrebu da nešto mlitavi na njegov račun, i generalno, uvek je bio najkulji na terenu i u krugu od pet kilometara okolo. I tako sinoć dodje Fener u Čačak, publika pozdravi sve igrače oba tima onako kako zaslužuju, ambasadora Turske aplauzom, Željka ovacijama, niko u sali ne bude prostak, ekipe se kidale muški, ko da je finale nečeg važnog a ne prijateljska utakmica, na kraju bolji tesno pobedi i svi odemo kući srećni. Tako izgleda Čačak kad ga ne ispunjavaju sadržajem čačani kao Velja Ilić i Boško Obradović, nego Čačani kao Željko, moj drug Peca i sila drugih koji nas podsećaju kakav je to grad bio. I kakav bi mogao da bude. https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=1666794866677485&id=100000409642176 https://www.facebook.com/pg/kkboraccacak/photos/?tab=album&album_id=10155631997498363
  10. Penzionisani general Sreto Malinović gost je novog izdanja emisije "Da se ne lažemo" autora Ratka Femića na portalu Kurira. F: Dobro veče. Ja sam Ratko Femić, Vi gledate „Da se ne lažemo“. Srbija je dobila novu premijerku, Dobila je vladu sa tri nova resora i dobila je novog ministra odbrane, u stvari, to je šesti ministar odbrane od 2012. ako računamo i VD ministra odbrane Dušana Vujovića. Međutim, najveće zamerke novopostavljenom ministru Aleksandru Vulinu su to što nije služio vojsku, iako ministar odbrane i nije u obavezi da ima završenu vojnu obavezu. Mogli su se čuti i zahevi da se objave podaci iz vojnog kartona Aleksandra Vulina da bi javnost saznala, zašto ministar, vojni, nije služio vojsku, međutim u skupštinskoj raspravi, poslanik Srpske napredne stranke, Aleksandar Martinović čitao je razloga zbog čega je Zoran Živković, predsednik nova stranke, oslobođen od vojske i to je naišlo na kritike. Dakle, sa jedne strane jedne kritikujemo, a sa druge strane zahtevamo uvid u nečiju dokumentaciju. Moj večerašnji gost, sa kojim ću da razgovaram o ovoj temi i još nekim aktuelnim temama je penzionisani generaln Sreto Malinović. Gospodine Malinoviću dobrodošli u „Da se ne lažemo“. SM: Dobro veče i bolje Vas našao. RF:Dobro, zar nije objavljivanje tih razloga zbog čega je neko u ovom slučaju novopostavljeni ministar odbrane oslobođen vojske, zar to nije kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti? SM:Možda bi na to pitanje bolji odgovor dali pravnici, na neki način mislim da jeste, ali imali ste upravo kako rekoste u najavi priliku da čujete kako poslanik nabraja, čak mislim da je tu više reč o nekim nekorektnim stvarima, jer ja sticajem okolnonosti znam zbog čega gospodin Živković nije služio vojni rok, a to je zaista jedna teška saobraćajna nesreća koju je maltene jedva preživeo i to mu se vuklo, vuklo, ’ajde da kažemo godinama i tako je i došlo verovatno da nije mogao da služi vojni rok. Ako je već to tako urađeno, to je dokaz da su nekome podaci dostupni, a nekome nisu. RF: Dakle dvostruki aršini. SM: Tako je, dvostruki aršini, ljudi koji obavljaju, koji su nosioci državnih funkcija i koji mogu i imaju pravo na osnovu recimo sudskog naloga da daju određene informacije. Ovde to nije bio slučaj. E pa kad je to već tako, kad su oni samo reagovali na pitanja poslanička o tome zbog čega nije, a ne tražeći, oni su tražili samo da se kaže, a ne to oni su reagovali uvidom u nečiji karton, sad bi bilo jako korektno da se za gospodina Vulina takođe objavi šta je to zbog čega je on oglašen nesposobnim za služenje vojske. Ono što meni je u svemu tome najmanje bitno, najmanje bitno je što on nije služio vojsku da bi bio ministar, posebno sada kada je služenje vojnog roka adakta. Ali je jako bitno da neko koji je imao takav patriotski naboj i vokabular u svim onim godinama-devedesetih godina, izbegao služenje vojnog roka kad se trebao pokazati patriotizam, patriota. Dok su za to vreme, njegova generacija, moja generacija i svi mi koji smo stariji. RF: Da, dobro, dakle Vi to spočitavate, odnosno pominjete to što on nije služio vojsku više iz nekih da kažemo moralnih razloga, zato što je on to govorio, zagovarao taj neki ratoborni pristup, a nije služio vojsku,ali vidimo sa druge strane da neki ljudi zameraju to kako ministar vojske može da bude neko ko nije služio vojsku, pa kako bi bila recimo bila žena koja ne služi vojsku ili recimo u nekim zapadnim demokratijama gde je vojska profesionalna, a dodje neko za ministra odbrane civil, što je najnormalnije danas, je li standard, kakve veze to ima što on nije služio vojsku, ako je sposoban i ako će to da radi savesno. FOTO: PRINTSCREEN SM:Pa naravno, to uopšte se ne postavlja pitanje više, to je deplasirana stvar, pošto da li je neko služio vojni rok ili nije, da li može biti, to mu nije uslov da li može biti ministar, posebno ako je neko razuman, čovek koji razume ovo, a da bismo znali da li su ministri koji upravljaju ministarstvima sile, razumni, mora se ući u njihove kartone, znate, ako niste sposobni za vojnog roka, kako ste sposobni da vodite sistem koji pod oružjem drži ne znam 30-40 hiljada ljudi i kad se dodaju, ne znam, aktivne rezerve, pasivne rezerve 100 i nešto hiljada ljudi. RF: Ali dobro generale, nekada su ljudi oslobođani i zbog ravnih tabana, e sad ako neko ima ravne tabane, to ne mora da znači da ne može da vodi jedan sistem tako. SM: A naravno, ne treba tu, znate, ovo je verujte mi i u razgovoru sa ljudima koji su još uvek aktivni i posebno ljudima koji su prošli svu onu golgotu devedesetih, najveći deo njih je ovo doživeo ovo kao poniženje, upravo iz tih moralnih razloga, znate, vi ste bili ratnik iz kafane, sada ponovo raspaljujete sličnu vrstu diskusija, neko je ostao bez doma, neko bez glave, neko bez deteta, bez brata, bez sina, bez kolege, znate, i onda šta se dešava, ta navala nakrdnog patriotizma počinje da vraća te iste ljude u doba kada su isti ti gurali tu priču na osnovu koje smo mi prošli kako smo prošli. E to je ono što nije moral i o tome se zaista moralo voditi računa, ja ne znam šta je predsednik Vučić kada je Ana odlučila da on bude ministar odbrane mislio na tu temu, ali u svakom slučaju pored nekih naziva i nekih tretmana ljudi koji su organizovani kroz vojne sindikate izašli na proteste zato što je u pitanju njihova egzistencija, ovo je još jedan način da im se naruga. RF: Da, a sada kada ste rekli „Nakon što je Ana odlučila“, i čini mi se da ste onako akcentovali to „Ana odlučila“ , šta ste hteli da kažete tim gestom. SM: Znate, gospodine Ratko, Ana je odlučila isto onoliko koliko smo Vi i ja o tome imali. RF: Mislite da je neko drugi odlučivao ovaj sastav Vlade. SM: Pa znate šta, ja ipak više verujem svojim očima nego onome što mi se servira na određenim televizijama i što neko uporno pokušava, čak i ljudi starije generacije da se ponašaju na takav način da je to zaista ispod svakog kriterijuma ljudskog dostojanstva. Mi živimo u zemlji u kojoj znamo da je na sceni one man show u svim oblastima. RF: A ko upravlja tim šouom? SM: Pa premestio se sa pozicije premijera na poziciju predsednika. Ja sam negde istakao da je to način upravljanja zemljom, tipa predsednik komiteta, ono kako smo nekada to govorili, sve ja rešavam, sve odlučujem, presuđujem, dodajem, oduzimam i tako dalje, a ostali statiraju u kukuruzu. RF: Da, a da li ste spremni i da li ćete da budete spremni da priznate gospodinu Vulinu da je sposoban ministar u koliko pokaže neke rezultate, jer su kritike na njega krenule čak i pre nego što je preuzeo mandat. SM: Slušajte, nikada ne bih za nekoga ko zaista ima vidan, kvalitetan rezultat rekao ovo je on samo zato što mi se ne sviđa njegova boja kože, ne znam, frizura ili njegova diskusija. Ovde ima mnogo razloga za sumnje, a one počinju od celog njegovog radnog opusa, pođite recimo od toga kako je on radio u Kancelariji za Kosovo, ne znam kako Vi zante o tim stvarima, ono što sam čuo, ne mora značiti da je tačno, preko koga je završavao poslove na severu Kosova i ko je taj „drug Crni“ koji je ubeđivao nestišljive u tom delu naše teritorije ako je tako možemo nazvati i tako dalje. Zatim, da li je ikada provereno recimo finansijsko poslovanje te kancelarije, nije, i što je meni recimo bilo karakteristično a zbog čega sada imam jako veliki otklon prema poverenju u čoveka, ako se sećate pozicije ministra koju je do sada obavljao, ako se sećate onih centara za pomoć starima, gernotološki, ili kako već to beše kad su dodeljivana sredstva po 200 hiljada dinara tim organizacijama i ljudima koji se bave pomoću tim starim licima, pa su dodeljivana „vidi čuda“ bračnom paru, koji su otvorili prekjuče po 10 tih organizacija, i svih tih praktično 20 organizacija su dobile tu pomoć, a onda, to je nešto što zaista je, zaista vređa pamet do bola, a onda je ministar Vulin odlučio, nakon što su novinari pronašli to, odlučio da stornira tu odluku i da sredstva opredeli nekom detetu pod izgovorom „da damo nekom švrćanu novu šansu“. Dakle, švrćan bi morao da umre da ne bi otrkrivena ta vrsta malverzacije. FOTO: PRINTSCREEN RF: Da novinari nisu to iščačkali. SM: Da novinari nisu iščačkali tu vrstu malverzacije. E zato, znate, to su stvari koje duboko ljudski poverđuju, a i na stranu to što vređaju inteligenciju normalnom čoveku. E to je nešto što ja mislim da, da će se nastaviti u Ministarstvu odbarane, posebno posle najava o privatizaciji namenske, o tome kako će namensku gurati, ovo, ono. RF: Zašto sumnjate kada se pominje namenska, šta sve tu može da bude od zloupotreba? SM: Ma može mnogo toga, znate, od toga da dolaze Arapi i Rusi, sa vidi čuda nekim čudnim parama. Do toga, na koji način će to biti privatizovano. To je da se razumemo, to je potrebno, zašto, pa mi imamo ograničene potrebe i kapacitete u našim oružanim snagama da kažemo, vojsci, policiji i tako dalje. Dakle, imamo ograničene kapacitete, ograničene su i potrebe, i naša namenska industrija koja ima dosta kvalitetnih proizvoda, nema tu sumnje, mora naći načina da svoje proizvode mimo potreba države plasira i negde na strana tržišta, a to je moguće upravo ako se izvede kvalitetno ta privatizacija. Imajući u vidu kako je svo do sada kod nas rađeno, ja uvek imam zaista neku sumnju prema tome posebno kad, znate, krene ono ugradi, dogradi, jes, nije i tako dalje. A obično se prsti stave na ono što je prilično profitabilno. RF: Evo ovih dana, odnosno danas se završava mislim, ovaj sajam „Partner 2017“, i tamo ima, tamo je izloženo, izložena su ta sredstva koje razvija naša odbrambena industrija i ima jedno oružje, novo oružje koje je razvijeno i zove se „Aleksandar“. Po čemu se daju ta imena i po čemu je dobilo ime da li znate? SM: Pa to je morao dati neki poltron. Ja ne vidim zaista nijednog razloga, ja ne mogu da shvatim da je predsednik to dozvolio. Bez obzira, evo reći ću ovo da nije evo po njemu no Aleksandar Veliki, Aleksandar Obrenović, Aleksandar Karađorđević, možemo izmišljati po ceo dan, ali ta vrsta asocijacije ti direktno vodi ka predsedniku Republike i glavnokomandajućem Oružanim snagama. Ja ne mogu da shvatim koliki bi to bio stepen samoljublja da na tom mestu ja prihvatm da se zove recimo avion „J23 Sreto“ ili Malinović ne bitno. Znate šta bi uradio onome ko bi se usudio samo da to pokuša da progura. Mi smo imali situaciju da dodje čovek na skarabudženo sredstvo, pripremljeno za ovaj sajam, vidi čuda Aleksandar i to su mediji, nisu baš ako vidite, mediji nisu to forsirali mnogo, zašto, pa blam ih. Verujem da je blam i predsednika, ali godi mu sujeti. RF: Ajde kad smo još ko odbrambene industrije, u Nikincima je za Dan pobede organizovana jedna parada i dosta medija je to okarakterisalo kao eto da je vojska Srbije pokazala čeličnu moć. Znam da ste nešto komentarisali tada i kako Vi ustvari vidite tu paradu? Kako ste je Vi videli? Da li je vojska Srbije pokazala čeličnu moć i da li vojska Srbije ima čeličnu moć? SM: Pa nije to pokazivala vojska Srbije ako smo malo bolje videli i svi oni koji su bili tamo, kao ja koji sam kući na ekranu to jako pažljivo gledao, imali su priliku da vide da se stvari ne dešavaju u realnom vremenu. Mnoge stvari se ne dešavaju u realnom vremenu. Dakle ima nasnimljenih, dosnimljenih, naknadno, ranije urađenih pa prikazanih u momentu kada se to dešavalo. To je ustvari bila demonstracija dostignuća koje radi naša odbrambena industrija, odnosno ovo je bilo nešto što je prezentovalo da kažemo dostignuća SDPR-a. FOTO: PRINTSCREEN RF: Firme „Jugoinport-SDPR“. SM: Tako je. Ja to obično nazivam nedovršenim projektima kojim na svaki način žele opravdati, odnosno žele opravdati ulaganja u to. I sad, oni imaju jedan interes i to je u redu, ali vojska ima svoje zahteve tehničke, i onda nemojmo da se čudimo zašto nijedno od tih sredstava nije ni u primisli bilo kojeg profesionalca koje se razume u oružje, ali ja im želim sreću da sve to razvijaju da plasiraju. RF: Dakle, mi to što smo videli tamo u Nikincima i što smo nazvali, u medijima, „Čeličnom moći vojske Srbije“ , to uopšte nisu sredstva koja su u upotrebi, odnosno, većina tih sredstava nije upotrebi u vojsci Srbije. SM: Pa naravno, samo ja kažem, odajem priznanje ljudima koji su zaista muški, kvalitetno, vojnički, pa i onim majstorima koji su obučeni u razne vrste uniformi, na raznim sredstvima odradili posao. Ipak to je složena operacija, posebno nešto što je nedorečeno i nedovršeno. RF: Dakle, trebalo je ipak samo gledati pre ljude nego sredstva koja smo videli? SM: Ja kažem uvek, i to je moje iskustvo sa takvim stvarima, uvek odajem priznanje ljudima koji zaista zdušno se trude da bar sve to prođe najbezbednije što je moguće i najkvalitetnije što je mouće kad su u pitanju oni. Tu imate recimo jednu situaciju, ta moć vojske, koja je moć vojske ako načelnik Generalštaba sedi na toj glavnoj, centralnoj bini, dok bivši načelnici Genralštaba koji su mnogo toga otpratili u onome što je prikazivano, sedeli su u nekom šatoru i gledali taj prenos iza. Dok su iza aktuelnog načelnika Generalštaba sedele starlete, kumovi, kume i tako dalje. RF: Čiji kumovi i kume? SM: Pa bilo čiji, ne bitno je, znate, aktuelnih, kumovi aktuelnih. RF: A je li to uvek tako u vojsci, je li Vi ste bili zamenik komandanta vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane je li, je li bilo kada ste vi bili aktivni na vrhuncu karijere? SM: Da Vam kažem, bilo je prikaza ovog i onog tipa, za narod, za publiku, tehnika, vežbe i tako dalje, ali nikada, ama baš nikada verujte mi nije mogao na svečanoj bini da se sresti neko kome nije tu mesto, dakle tetke, strine i ne znam, ovaj iz ove pratije, onaj iz one partije, zna se tačno koga sleduje da bude na bini i niste mogli videti da načelnik Generalštaba nije uvek uz ministra i niste mogli videti da ne sede generali tu negde iza i niste mogli videti da su penzionisani načelnici generalštabova da su negde na klupi za rezervne, sklonjeni potpuno. RF: Vi ste de penzionisanli 2011. godine, je li? SM: Dobro si rekao, ja sam se penzionisao, otišao sam po ličnom zahtevu. RF: 2011. godine, dakle, ali ipak još imate Vaših klasića u vojsci, prijatelja u vojsci, imate neke insajderske informacije, pa možete li Vi da nam otkrijete i da nam razbistrite malo tu misteriju kada će ti migovi da dođu? Kada će da dođu, odnosno koliko će da ih dođe i da li ćemo mi da ih, koliko ćemo mi da ih platimo odnosno? Jer je bilo raznih spekulacija prvo da ćemo iz Rusije da dobijemo šest, pa da ćemo iz Belorusije da dođe još nekoliko, pa da je to poklon, pa da poklon košta oko 200 hiljada evra, 200 miliona evra odnosno. SM: Znate, ta nakaradna medijska kampanja za potrebe izbora od početka vođena, dovela je u situaciju da je sve više u ovom društvu i državi postalo irelevantno. Ničemu se više ne može verovati, niti ima nešto da nas može obradovati, koliko god bila lepa vest, a da u startu verujemo da je dobra. E upravo se tako desilo i sa ovim migovima, pa ne daju prelet, pa ovo, pa ono, što nije tačno. Ima međunarodni vazdušni prostor, najavi se let kao takav, naoružan, nenaoružan, ovakav, onakav, postoje procedure, izvolite preletite vazduhom. RF: Šta je problem stvarno kako da transportujemo avione, pa ako su u letnom stanju, ako mogu da lete. SM: Pa to je ono što ja sve vreme pokušavam da razjasnim neke stvari, ljudi, kakve smo mi to avione uzeli, dobili smo poklon, prateći paket tog poklona za koji ne znamo još uvek šta je, košta 185 miliona, kako, a ne znamo šta je. Mora se obratiti pažnja, 185 miliona, Ratko, evra. Nije to, ne znam ti šta, to su ozbiljni novci posebno za našu državu, za naš sistem odbrane. Ali o čemu se tu radi, zato narod misli da je avijacija skupa igračka, zato što se ogromne pare daju na polovnjake, nije na polovnjaka, nego na aranžmane koji se sad u prva faza, druga faza, treća faza, četvrta faza i ja se uvek naježim kad vidim kako generali podigravaju nečemu, objašnjavajući uporno faze, a zjapi ogromna cifra koja se ničim ne može opravdati, ne znam da si atomsku bombu uzeo. RF: A šta bi to moglo da bude? A šta bi mogao da bude taj prateći paket? SM: Pa vidite, to su rezervni delovi, remont svih aviona i tih šest koje dobijamo na poklon, kako rekoše ili kao donaciju i ovih naših četri u nekom daljem periodu i onda modernizacija. To su oni koji su već stari preko 30 godina. Dakle, računa se da će se na njima izvršiti remont tako da će se oni po stanju produžavati, pa možete Vi babu da produžavate po stanju koliko god ali to je, po meni, jedna strateška greška kojoj se prilazi. Ti avioni su trebali što pre biti dopremljeni, dovedeni na nivo SD na kom su naši avioni, da se što pre ubace u obuku, da se obučavaju piloti jer mi tu imamo problem, da bi se oni uvrstili. O modernizaciji se može govoriti tek nakon isteka rokova na remonte. Zašto?! Znate, mi smo imali zacrtan cilj da krenemo ka nabavci novog višeborbenog aviona i ovo sam video kao odlično prelazno rešenje, da ne izgubimo na obuci, da nam ostanu sposobni piloti. RF: Dakle ipak je to dobro rešenje, da se ne gubi taj kontinuitet? SM: Da se mi razumemo, Ratko, ne treba ovde voditi polemiku, trebaju li ili ne trebaju, avioni su potrebni, a hajde sada da vidimo na koji način da se priđe toj potrebi. Ako ih već dobijamo na poklon, hajde onda da uradimo, da nas taj poklon ispadne najjeftinije moguće, a da iz toga izvučemo najveće efekte. Mi ćemo dobiti te avione koje će u narednu godinu da budu po nekim magacinima, neki delovi će im biti raznošeni nazad u Rusiju na remonte, nešto ovde, Moma Stanojlović i tako dalje, za to vreme teče starosni resurs ljudi koji to treba da iznesu, a to je i vazduhoplovni tehnički sastav. RF: Mi treba da obučimo nove kadrove, je li? SM: Tako je, a nama starosni prosek pilota je sve već i veći i prispevaju za penziju. U moje vreme je bilo pilota po tadašnjem zakonu, koji su mogli da odu u penziju sa 41, 42 godine, a nama je sada toliki prosek. E sad, uzmite dvadeset devetku koja je vrlo ozbiljan vazduhoplov, za koga treba pre svega jedna dobra obuka na ranijem tipu vazduhoplova sa koga se prelazi, recimo, bilo je na MiG-27. Sada se prave neke kombinacije i ja apelujem na moje kolege iz vazduhoplovstva da otvore četvore oči i da se ne ide glavom kroz zid i da se bira ono što može da iznese obuku na tom vazduhoplovu, sa znanjem i mogućnostima i sa zdravstvenim biltenom koji imaju. FOTO: PRINTSCREEN RF: Kakvo je stanje što se tiče helikoptera? Dakle, kupili smo dva Mi-17 koliko se sećam, je li, treba još neka dva da kupimo ili ne znam kakav je dogovor. Bilo je priče oko nekih nemačkih helikoptera. SM: Ja više stvarno ne znam, ali koliko znam već je predugovor ili ugovor za Erbasove helikoptere H145, tih 6 plus 3 ili devet helikoptera, od kojih 3 dobija MUP, a 6 vojska. To je nešto zaista novo, apsolutno novo, što se uvodi u naoružanje našeg vazduhoplovsta. E sad, ako uđete kako se krenulo u tu nabavku, opet dolazimo u jedan problem, bez obzira što ja podržavam nabavku tog helikoptera, ali ne podržavam način na koji se to radi? RF: Šta je sporno u tom načinu nabavke? SM: Odlučuje premijer da nama treba helikopter, baš H145, mimo taktičkog nosioca, to je Komanda vazduhoplovstva. RF: Ima onaj TTZ, još dok sam pratio vojsku, taktičko-tehnički zahtevi, pa po tome ide dalje, je li? SM: Tako je. Sve to ide odozdo prema gore. RF: A ne odozgo, sa samog vrha. SM: Ja sam kupio, a sad ti opravdaj sad ovo što sam ja kupio. Pa znači tu je otvoren prostor malverzacijama, gde su tenderi, gde je međunarodni tender, gde je zahtev za informacijama, gde je masa toga?! Ukoliko to nije sporazum država-država. Nije. To je država-firma. A onda, ako je država već u tome, šta se onda javljaju toliki posrednici?! E sad kad uzmete jednu stvar, to je helikopter koji ima oružja kojeg ima i što je najveća stvar, da smo navodno pojeftinili njegovu cenu, mi nećemo uzeti to njihovo naoružanje koje ide uz njega, mi ćemo da integrišemo naše. E to je ono što mene najviše plaši. Ma nemoj da integrišeš, uzmi to što uzimaš, kad uzmeš jednom kako valja, posle definiši taktičke zahteve i ono šta možeš kačiti, šta možeš dograđivati i tako dalje. Naravno, sa znanjem i odobrenjem fabrike koja je proizvela to, znate. Nije sve za karabudženje, a hvala Bogu, naša čestita firma SDPR, je spremna da skarabudži sve živo, samo da bismo stavili ruku na vojni budžet i nadoknadili na promašajima. RF: Ako SDPR radi tako dobro, dakle, razvija neka sredstva, onda kažete, spremni su sve da skarabudže. Ne znam, ako prodaju to, gde su te pare? Gde završava taj novac? SM: Možda sam ja malo i grub kada kažem te stvari, ali znate, kao vojnik koji želi da dobije sredstvo odmah u upotrebu, a ne da mi ga dovezeš, pa još dve godine čekam može li ova raketa, može li ona, može li ovo, može li top, ne može li, buši šaraf ovde, buši šaraf onde, zašto?! Da bi smo kao uštedeli 100 evra, ajde sad da karikiram stvar, a onda sve to što radim košta me 1000 evra. Pa ko je ovde, o čemu se tu radi. E sada, ako ta firma tako dobro posluje, ja sam čuo evo, Vi možete da proverite novinari ste, da je SDPR uzimao kredite da bi isplatio lične dohotke svojim radnicima, zaposlenima. Ako je to tačno, o čemu mi onda govorimo? RF: Stevan Nikčević kad je odlazio tu kaže da je na računu ostavio ne znam koliko miliona. SM: Priča se oko 100 miliona evra. RF: Da. SM: Priča se da je ostavio oko 100 miliona evra. Nešto se je taj SDPR u vremenu, okolnosti se da se razumemo promenile. RF: Nisu to neke pare da se potroše, šta ja 100 miliona, šta znaju deca šta je 100 miliona. SM: Jeste, jeste. Šta znamo mi šta je 185 miliona, ali imaćemo u regionu, imaćemo ovde, imaćemo ovde . Nećemo imati. Možda ćemo imati, ali ko će to da opslužuje. RF: Još jedna vruća tema ovih dana, a odnosi se na odnos nekih velikih sila pa i čak odnose vojne moći, Ruski humanitarni centar u Nišu, dakle ponovo je postao tema, dolazio je ovaj Brajant Hojt Ji i indirektno je rekao da to smeta politici Sjedinjenih Američkih Država, dakle šta Vi mislite, da li zaposlenima u tom centru Srbija treba da da neku vrstu diplomatskog imuniteta, diplomatskog statusa? SM: Da Vam kažem, znate zašto su Amerikanci tu pali? Normalno da ne trpe jedna kuća, a dva gospodara, znate, ispotpisivali ste sve sporazume sa NATO-om, počev od Sofe, Status snaga, Logistika i tako dalje, levo, desno. To je jedna stvar. Drugo, ako je to humanitarni centar, u čemu je onda stvar? Postoje i druge humanitarne organizacije u državi da li to znači da bi im trebalo da im damo taj status? Hajde ako državno rukovodstvo ima hrabrosti da se opredeli i jasno definiše šta hoće da tu boravi u tom centru u Nišu onda neka ga tako i definiše, ja nisam apsolutno protiv toga da se da što kaže „eksteritorijalni status“ tom humanitarnom centru, ali onda moraćete da promenite i naziv toga i najveći deo namene. Šta sve to obuhvata, pa po toj logici mogli smo dati organizaciji gospođe Nataše Kandić diplomatski imunitet. RF: A recimo, čule su se primedbe upravo ja mislim iz DS-a da bi ukoliko se da imunitet, odnosno ukoliko bi taj centar dobio neku vrstu eksteritorijalnosti, da se Amerikanci plaše da Rusi onda tu mogu da dovezu šta god, neki raketni štit, mogu čak i atomsku raketu kao da instaliraju tu, da niko neće moći da iskontroliše. Da li je to baš to tako? SM: Što bi rekli Sremci: „A možda su u šumi?“. Znate kad krene to lančano, posebno kad gledate medijski šta ko, gde, ovo, ono, levo, tamo, desno, ovaj, nema tu nikog normalnog ko bi došao tu, a da me pomisli da smo mi sluđeni. Postoje pravila igre za neke stvari, mi smo isuviše mali da bi se tu baš sudarile Amerika i Rusija ili NATO i Rusija i tako dalje. RF: Mislite da neće od toga izaći neka veća tema? SM: Naravno, naravno, ne vidim ni zašto bi. RF: Šta mislite, da li će opstati taj centar u Nišu. SM: Pa ja ne znam, vidite, ja ne znam šta se sunštinski tu iza brda valja i neumesno je i da komentarišem, ali ako je kao takav imenovan kao humanitarni centar koji će služiti za pomoć, nepogode i ne znam za šta sve, gde su se oni zaista uvek pokazali i korekno i izdašno u granicama mogućnosti i onome što im je odobreno. Odlično, i to treba gajiti i održati, naravno, oni, koji su razlozi da to bude toliko aktuelno, samo zato što Amerikanci imaju status, oni imaju status u prolazu, njihov status je u Bondstilu, da li ova država ima suverenitet nad time? Nema, ne može da odluči ovako ili onako, znači tu su dve stvari potpuno različite, a zašto se insistira na tome, to će morati u jednom trenutku gospodin Dačić jasno da kaže, ukoliko on razume to o čemu govorim. Sudeći po tome što je komentarisao SOFA sporazum i tako dalje. RF: Pa da, Dačić je govorio kao da baš nije razumeo šta znači SOFA sporazum. Dakle, Dačić je govorio o tome, o toj potrebi da bi smo možda mogli Rusima da damo neku vrstu imuniteta, ukoliko sam ja dobro razumeo. SM: Može biti, a i ne mora. Dačić nije u vlasti samo 2 godine od 90-tih godina na ovamo, šta se on ponaša kao da je pao s neba, neko je to drugi, ja ne znam, ja sam samo tu sedeo i onda je naišao neko?! RF: Taj sporazum, SOFA sporazum je potpisan u vreme kada je on bio u Vladi, bio je član Vlade. Pratim Vas inače, Vaše aktivnosti na društvenim mrežama i vi se često vraćate na ovu aferu hilikopter, gde je poginulo nekoliko građana ove zemlje i nekoliko Vaših kolega, je li. Šta je to šta Vas najviše žulja u toj aferi? FOTO: PRINTSCREEN SM: Prvo najviše me žulja što su poginule moje kolege i putnici, koje su oni otišli da preuzmu sa bebom koja je bila u kritičnom stanju i pokušaju je spasti u uslovima u kojima hilikopteri nikada u istoriji vazduhoplovstva nisu leteli. RF: To su bili ipak nemogući uslovi. SM: Nepovoljni, neka bude i da su složeni meteorološki uslovi, ali su bili nepovoljni za letenje. To je jedna stvar. Druga stvar. RF: Tada je MUP trebao, MUP je prvo bio pozvan, ali su oni kako da kažem rekli da oni taj zadatak ne mogu da izvrše. SM: MUP je tako je, MUP je odbio. Nije kaže odbio, nije znate , pa ne može uopšte da se kaže, ne postoje uslovi za izvršenje zadatka i to je profesionalni start onoga ko odlučuje o upotrebi hilikoptera, a to je komandir Teslić, te MUP-ovske eskadrile. I odajem mu priznanje. Vrlo profesionalan odgovor, i verovatno je imao probleme, ali on ima kompletnu eskadrilu i obraz i ljudski i profesionalni, znate, to je jedna stvar. S’ druge strane, krenuo je pritisak na onamo, vojsku koja je mlada za potkusuriranje svima. Mislim pritisak, to su sada pitanja komunikacije, ono što ja znam jeste da su cepani neki transkripti kojekakvih razgovora i tako dalje, levo, desno. RF: Znači ne postoji celokupna građa šta se desilo tamo? SM: Naravno da ne postoji, vidite, cinizam je, ima li goreg cinizma kada već odmah izađe i tada aktuelni premijer i kaže „Šta hoćete da kažete, da su Lončar i Gašić krivi zato što su želeli spasiti bebu?“. Molim Vas koja je to akrobacija, ne nisu krivi zato što su želeli to, krivi su zato što je beba sa sve posadom i putnicima poginula. E sada, ajde da rasčlanimo odgovornost, ko je inspirator takvih dešavanja? Ko može biti? Evo uzmite Feketić, dodam ti dete, pade dete, evo ti ga ponovo, donesi, prenesi, hilikopter. On je imidž mejker koji prave takve stvari ljudima, dovode ih u takve situacije da izgledaju smešno, onda jurenje, otmica deteta, hvata ovaj, hvata onaj ministar, ja unosim helikopter, stvara se ona situacija kod naroda kako oni brinu o narodu, radite samo svoj posao, najbolje ćete brinuti tako, ako ga dobro radite. A unošenje i iznošenje, to će raditi neko drugi, znate. Evo recimo zanimljiva stvar, ima li igde u ovome ministra Ljajića. Meni recimo taj doktor Ljajić Dževad koji je poginuo unutra, nešto mi tu. Ali neka on to objašnjava njihovoj porodici, neka se oni međusobno objašnjavaju po tom pitanju. Ovo što je činjenica, činjenica je da je ministar zdravlja inicirao taj zadatak i na kraju on nigde nije bio u tim stvarima, čoveče imaš li bar malo morala, imaš li ljudskosti. Onda nesretni ministar odbrane koji je doveden u situaciju da naređuje nenadležno nenadležnom i da posle ga dovedu u takvu situaciju da ne zna nesretnik šta da kaže, da li je bio u Kruševcu ili je bio tamo. Bio je u Kruševcu i došao je kada se hiikopter sleteo, došao je iz Kruševca i tamo tražio, i mogu i zamisliti kako se i osećao, bez obzira što ne mogu da mu oprostim to, jer on mora da ima odgovornost, on je ministar odbrane , on mora da zna kakvu odgovornost ima za ono što čini i onda preskačemo načelnika Generalštaba. RF: A sada je postao direktor BIA. SM: Pa ja mislim koliko god neko govorio ja mislim da je on kažnjen, mislim da je to kad uzmete rang ministar, kada uzmete šefove službi i tako dalje pogledajte ko je, koliko god to zvučno izgledalo. RF: Generale, jeste li svesni da kada ljudi čuju ovakav Vaš istup, pa dobro ovo i nije možda prvi put da ovako govorite, da će da kažu aha, a gde je taj general politički, zašto ste Vi ušli politiku? SM: Znate šta, svako onaj ko želi na ovoj diskusiji da me poveže sa politikom , dobiće takav jedan odgovor da mu se neće svideti. Ovde su u pitanju životi mojih kolega sa kojima sam ja godinama radio mnogo složene zadatke i nikada nismo došli u ovu situaciju kad su u pitanju životi, da se tako olako gurnu negde, bez ikakve zaštite, Vi morate zaštiti posadu i od njih i od sebe, a i od onih odozgo. RF: Ali dobro, bez obzira na to, na komentare na ovu situaciju, ali inače žustri ste u kritikama ove vlasti. Zašto ste, šta je bio vaš motiv da uđete u politiku. Zašto baš demokratska stranka, pogotovo što za Dragana Šutanovca važi eto kao, Šule uništio vojsku, topio tenkove, šta sve nije radio? SM: Da, da to je ta percepcija, Šule ovo, Šule ono, levo, desno. RF: A vidimo da su se kasnije ti tenkovi pojavili, da nije istopljen nijedan tenk. SM: Ratko da Vam kažem, najlakše je to proveriti Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, obratite se Ministarstvu šta je bilo sa tenkovima i dobićete odgovor. Ali znate stavljena je percepcija Šutanovac je topio tenkove, sve ono , politika koju vodi Ministarstvo odbarne, politika koju vodi državno rukovodstvo, ono što se donose krupne odluke koje imaju strateški odjek je pitanje komplentnog državnoga aparata, ne samo samo jednog ministra. Ministarsvo je samo operativni deo sprovođenja određenih stvari. FOTO: PRINTSCREEN RF:Niste mi odgovorili za motiv, zašto ste ušli u politiku? SM: Vidite, na kraju to je ispali i slučajno. Kada sam prošle godine, negde čini mi se da li je avgust mesec me je gospodin Šutanovac pozvao da se vidimo, popijemo kaficu i porazgovaramo i tad mi je rekao da ima nameru da se kandiduje za predsednika Demokratske stranke, ja sam se onako nasmejao i rekao: „Šta su do sad čekali“, obzirom da znam koliko su njegove menadžerske sposobnosti, da upravlja, organizuje, da vodi sistem i tako dalje, a stranka je takođe nešto što treba, na čijem čelu treba da budu dobri organizatori, koji rezumeju i politiku i dešavanja i pre svega organizaciju, a on je taj čovek koji je to i pokazao Ministarstvu i na kraju krajeva, njega su stranci proglasili najboljim ministrom ove Vlade, ne ja, ja nemam od toga ništa. Znači on me je pozvao i porazgovarao, i rekao šta, gde i bili bio voljan da mu pomognem u resoru u kome smo oba bili, on za mandat, a ja za celu karijeru. Kažem nije nikakav problem, pomoćiću sve što je moje, ako možemo pomoći da sistem odbrane, ono iz čega smo došli postane bolji, jači, da služi i na čast i na ugled i da imamo što kaže i bezbednu sadašnjost pa i budućnost, ja sam spreman u to svoje resurse da uložim. Nisam političar, nisam.. RF: A da li Vas generale, da li Vas pogađa to kad ljudi, građani ove zemlje koji možda imaju drugačiju političku orjentaciju, kada Vas politički protivnici zovu „Žuti general“, a Vi ste na primer jedan od ljudi, eto znam to jer sam inače dugo pratio dešavanja u vojsci koji je među prvima 99-te odleteo među NATO avione da se bori protiv njih, da zaštiti je li ovu zemlju, kakvu ste i zakletvu i dali, da li Vas pogađa posle svega toga to? SM: Pa znate, neumesno je da Vas premijer javno na televiziji označi kao NATO generala demokratske stranke, ne znam ovaj zutog, ovaj onog, ovaj onog i što me sadašnji, evo ako već nije izabran ili budući ministar Vulin, stavio u kontekst maltene atentata u Jajincima, tako je pričao , gde je prosečan građanin mogao da pomisli da je general neki tamo se pojavi, a onda imamo atentat i tako dalje. Mene je to i zabaljalo na neki način, povredilo je mnoge moje prijatelje, kolege, ljude koji su eto delili sa mnom neku sudbinu. Ja kao čovek, sve onošto sam radio kao vojnik, smatram da je to bila moja obaveza, nikakvo to nije to herojstvo, ni ovo, ni ono, ne gledam na sebe na takav način, ali moja jedinica i moji ljudi su učinili najbolje i najviše što su u datim okolnostima mogli i na šta sam ja ponosan, da ne spominjemo periode prethodne, naravno da ne može čoveku biti eto da kažem jednostavno da čuje te svoje ime u tom kontekstu, znate, jer kad Vas imenuju NATO generalom i još demokratska stranka, to je već rečenica koja apostrofira izdajnik i nema kud. RF: To se ovde olako etiketira. A šta kažu Vaše insajderske informacije, ko će da bude novi načelnik Generalštaba, jer general Diković je izjavio u poslednjem broju Newsweek-a da se on ne plaši smene, da si se nešto kuva, da li se kuva neka smena? SM:Da Vam kažem, ja se u principu ne bavim kadrovskim rešenjima, nego ponašanjem i radom tih kadrovskih rešenja na pozicijama na kojima jesu. Mi smo imali situaciju da dovedete načelnika Generalštaba da prvi čovek vojske bude čovek koji nikada ničim nije komandovao. Kažu on je pametan, a šta, mi smo idioti što smo bili u komandnoj liniji. Pustite Vi to, na čelo vojske mora doći vojnik koji je imao kompletan komandni lanac napredovanja. Da l’ se on zove Pera, Mika, Laza, Đokica ili ovaj ili onaj to je manje bitno i ja ću na njega posmatrati ne lično, nego nekoga ko obavlja najvišu vojničku dužnost, nekoga ko je prvi vojnik i nekoga koji daje ton kako će biti tretirana vojska. Mi sada imamo jednu situaciju, u kojoj vojska nije, ja ne znam, pa evo u istoriji koju ja pamtim kao profesionalni oficir, nikada nije bila ovako tretirana kao sada. A za to je pre svega odgovoran prvi čovek u ovoj sveri, to je načelnik Generalštaba. Političari, sportisti, znaju, ne znaju, ali ako ti saginješ glavu tamo gde ne bi smeo iz pre svega profesionalnih razloga normalno je da će oni pomisliti da to tako treba, kao što se desilo i sa helikopterom, on umesto da je odmah podneo krivičnu prijavu protiv ministra odbrane, udaljo generala Bandića sa dužnosti dok se ne reše ove stvari. Tako bi reagovao pravi, a ne kao nisam ja odavde pa, tako se bre ne ponaša pravi general, to da l’ se on plaši, pa ne mora da se plaši, čak mislim da ga neće ni smeniti evo kako god, pa oni na godinu puni pune zakonske uslove da po sili zakona ide u penziju, puni 58 godina, on je znači šezdeseto godište. Zašto bi neko pravio neke potrese u tako kratkom periodu, a nema neke posebne potrebe, naravno tu i tamo se puštaju baloni, te biće Pera, te biće Đokica, te ovaj kandidat, te onaj, pa te neki pukovnik čeka i tako dalje. Kakvo god rešenja da bude, neka bude rešenje koje će raditi na dobrobit i vojske i sistema odbrane i države. RF: Gospodine Malinoviću, hvala Vam na ovom gostovanju. SM: Hvala Vama. RF: Ovo je bilo sve za večeras, budite sa nama i sledećeg petka od 21 sat sa novim gostima i novim temama. Ratko FEMIĆ
  11. Guest

    Mark Zakerberg: Bio sam ateista, ali sam se predomislio

    Osnivač Facebooka Mark Zakerberg priznao je da je promenio svoje gledište o religiji i da više nije ateista. Foto: Gettyimages Zakerberg je obeležio Božić po gregorijanskom kalendaru i prijateljima na društvenoj mreži koju je osnovao čestitao praznike. U međuvremenu se pojavio komentar jednog od njegovih pratilaca: “Zar ti nisi ateista?” Zakerberg, koji se godinama izjašnjavao kao ateista, ovog puta je odgovorio: “Ne. Odrastao sam kao Jevrej, a onda sam prošao kroz period u kom sam preispitivao stvari. Sada verujem da je religija veoma važna”. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2016&mm=12&dd=31&nav_id=1215876
  12. Милан Ракић

    Kad` je Beograd bio svet - YU Rock Misija – 31 godina od sna

    Pre trideset jednu godinu, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike. Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It’s Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi; njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata. 13. jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima. Nažalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije. Grupa jugoslovenskih rock poslenika, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock ‘n’ rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši vošaGeneracije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić,Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Igor Popović(Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex),Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Peđa D’ Boy (u to vreme već vođa svog Peđa D’ Boy Banda), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž. Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; poredDenis & Denis, Atomkog Skloništa(Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D’ Boy Banda,Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela,Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers,Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac,Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović iBora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata […] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla… Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota. Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l’? Majku im ja… Je l’ ja sad treba da gledam one radosne p’jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit’ solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić priznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.) Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.) Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške) Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije. YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock ‘n’ rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana“ (autentičan komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje. Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“ Petar Kostić, BalkanRock.com
×