Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'bez'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. grigorije22

    Kako ziveti bez posla?

    Ako covek nema posao i ne moze nigde da ga dobije kako sebi da organizuje zivot? Da placa racune da kupuje hranu i ostalo. Da li postoje zitija svetih u kome je opisano kako su pre sto i vise godina ziveli svetitelji koji nisu imali posao kao mirijani? Sta su jeli i kako su prezivljavali?
  2. Version 1.0.0

    1 download

    Atlasologija ili nauka o nameštanju prvog vratnog pršljena.
  3. Dok se Huawei i Google zajednički ne oglase povodom svih detalja u vezi sa suspenzijom Android OS-a za Huawei telefone, pogledajte šta za sada znamo o tome šta ova zabrana znači za korisnike. Krovna Google kompanija Alphabet Inc. je sa kineskom kompanjom Huawei obustavila saradnju, koja zahteva prenos hardvera, softvera i tehničkih usluga, osim onih, koji su javno dostupni putem licenciranja otvorenog koda, rekao je Rojters agenciji izvor upoznat sa tim. Ovaj potez mogao bi da ometa i poslovanje Huawei-ja, ali i pametne telefone van Kine, jer će tehnološki gigant odmah izgubiti pristup ažuriranjima Google-ovog operativnog sistema Android, prenos ista agencija. Kako se navodi, sledeća verzija Android smart telefona će takođe izgubiti pristup popularnim uslugama, uključujući Google Play prodavnicu, Google Play Protect servis, ali i aplikacije kakve su GMail, YouTube i druge bazične Google Android aplikacije. "Huawei će moći da se koristi samo javnom verzijom Androida i neće imati pristup vlasničkim aplikacijama i uslugama od Google kompanije", naveo je izvor. Pojedinosti o spečifičnim uslugama na koje se odnosi suspenzija još se interno raspravljaju na Google sastancima, a advokati Huawei-ja takođe proučavaju uticaj "crne liste". Huawei nije odmah bio dostupan za dalje komentare, ali se to očekuje tokom dana. U kojoj meri će Huawei biti pogođen stavljanjem na "crnu listu" američke vladejoš nije poznato, a stručnjaci za čipove sumnjaju u sposobnost Huawei-ja da nastavi sa radom bez američke pomoći. Ipak, neki izvori tvrde da je kompanija očekujući ovakav scenario napravila zalihe hardvera za najmanje tri do šest meseci, što bi trebalo da bude dovoljno dok se odluka ne bude znala u potpunosti, kao i to da li će opstati. Huawei će i dalje imati pristup verziji operativnog sistema Android koji je dostupan kroz licencu otvorenog koda, poznatu kao Android Open Source Project (AOSP), koja je besplatno dostupna svima koji žele da ga koriste, o čemu je MobIT već ranije pisao. Prema Google kompaniji u svetu se koristi oko 2.5 milijarde android uređaja marke Huawei i ti uređaji ne bi trebalo da osete efekte američke odluke, za koju se očekuje da će uticati uglavnom na nove telefone, koji bi tek trebalo da se pojave na tržištu. SAD optužuju kompaniju iz Kine da svoju opremu koristi za špijuniranje američkih interesa, kao i da krši američke sankcije Iraku. SAD su tokom 2018. godine praktično zabranile prodaju Huawei telefona kroz ponudu operatora, pa čak i kroz kanale slobodne prodaje. Dosadašnja istraživanja nisu dovela u vezu kompaniju Huawei sa mogućnostima špijuniranja, kao ni sa kršenjem dosadašnjih protokola bezbednosti ni u jednoj zemlji, dok su nova istraživanja još uvek u toku. Kompanija Huawei je čak i tužila SAD zbog neosnovanih optužbi za špijunažu. Pratite nas i dalje za nove detalje u vezi s ovom pričom! Čekamo vaše komentare ispod vesti i na Facebook, Twitter i Instagram mreži. mondo
  4. Foto: Profimedia Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače. Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen. Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode. Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru. “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas. Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona. Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima. Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove. Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije. Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana. Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana. “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.” Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći. “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.” Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije. Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop. Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje. Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan. U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu. Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom. Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona. Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike. Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao. Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara. “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.” Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno. Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara. Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi. https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE
  5. Piloti borbenih aviona grčkih vazduhoplovnih snaga kontrolisaće vazdušni prostor Severne Makedonije nakon što ova zemlja postane članica NATO saveza. To je dogovoreno 2. aprila tokom zvanične posete visoke grčke delegacije na čelu sa premijerom Aleksisom Ciprasom, a tom prilikom su ministri odbrane dve zemlje, Radmila Šekerinska i Evangelos Apostolakis nakon 20 godina, potpisali novi sveobuhvatni Sporazum o vojnoj saradnji. Grčka poseduje oko 226 borbenih aviona od kojih 155 F-16. Njeni lovci već lete iznad Albanije i Crne Gore / Foto: Lockheed Martin O tome da će grčki lovci čuvati nebo Severne Makedonije moglo se saznati iz izjava dva premijera na zajedničkoj konferenciji za novinare. Kako su istog dana prenele Novosti grčki premijer Aleksis Cipras rekao je da će grčko Ratno vazduhoplovstvo vršiti nadzor neba iznad Severne Makedonije kada ona postane deo NATO kako bi se garantovala bezbednost letova. Na pitanje novinara da li će Makedonija to morati da plati, Cipras je odgovorio da neće biti naknade i da je za Atinu stabilnost regiona važnija od materijalne nadoknade. Makedonski premijer Zoran Zaev je, kako prenosi bugarski internet portal Aeropres, rekao da njegova zemlja nema avijaciju i zaštitu svog neba, što znači da jedan od njihovih suseda koji je član NATO, treba to da obavlja. On je dodao da, pored vojne saradnje sa Bugarskom i Turskom, sada imaju i sporazum sa Grčkom o zaštiti vazdušnog prostora kako bi se obezbedila sigurnost i stabilnost. Isti portal navodi i Ciprasove reči da Grčka ima najbolje umeće i znanje iz oblasti avijacije kao i sposobnost da podrži Severnu Makedoniju u njenim naporima da obezbedi stabilnost i bezbednost. Severna Makedonija se nalazi u procesu pristupanja NATO savezu, poziv da započne razgovore o pristupanju upućen je 11. jula 2018. a 6. februara ove godine potpisan je Ugovor o pristupanju NATO koji još nije stupio na snagu. Jedina država u okolini koja je sposobna da Severnoj Makedoniji, jednom kada postane punopravna članica Severnoatlantskog saveza, čuva vazdušni prostor jeste Grčka i to iz više razloga. Grčka ne samo da je članica NATO i ne samo da se graniči sa Severnom Makedonijom, već i raspolaže sa velikim brojem borbenih aviona a njeni lovci se već koriste za zaštitu neba Albanije i Crne Gore.
  6. Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste. Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS". Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira. FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir. - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić. Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina. FOTO: RTS / SCREENSHOT - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar. Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put. - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić. Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla. - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar. Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena. izvor
  7. AUTOR: Andrej Mlakar Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili. Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome. Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske. Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS. Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana. Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta. Pripreme za zadatak Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić. Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta. Akcija Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju. U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu. Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska. Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad. Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu. NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona. Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja. Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more. Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije. “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije. „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen. Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on. Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao. „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić. Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje. Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao? „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču. Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku. Epilog priče Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta. Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije. Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović. Svi jastrebovi VRS Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke. Napomena: U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,
  8. Izvor: Gazeta Express (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, osim naslova koji je adaptiran) Kosovski predsednik Hašim Tači po prvi put je priznao da se sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem sastao nekoliko puta, bez prisustva kamera. „Sreli smo se bez prisustva kamera u Briselu, u Vatikanu na raznim ceremonijama, takođe u Parizu, Beču i Njujorku. Otvoreno smo razgovarali o dešavanjima na Zapadnom Balkanu, o nečemu što nisam naglašavao pred kamerama. Poslednja faza dijaloga ima smisla za Kosovo samo ako Kosovo dobije priznanje i članstvo u UN-u,“ rekao je Tači. Tači je izjavio u intervjuu za Radio televiziju Albanije da je postizanje sporazuma sa Srbijom plemenito kao i što su pobeda i nezavisnost Kosova bile veličanstvene. Kako kaže, Kosovo bez članstva u velikim međunarodnim organizacijama ostaje izolovano. „Ne možemo da postanemo Palestina Zapadnog Balkana. Neću dopustiti ni pod kojim okolnostima, ni po koju cenu, sporazum koji ne garantuje obostrano priznanje i članstvo u UN-u. Neću dopustiti Zajednicu sa izvršnim ovlašćenjima koja stvara „Republiku Srpsku“ i disfunkcionalizuje državu Kosovo. Neću im dozvoliti ni da se diskutuje,“ dodao je. link
  9. "NA OPUSTOŠENOM PROSTORU PREOSTAJU JOŠ SAMO ‘BURAZERI’ RAZLIČITIH VRSTA, MADA NI U NJIH NE TREBA IMATI BEZGRANIČNO POVERENJE, I VOĐE, KOJE ĆEMO SLAVITI, A POTOM BACATI POD NOGE. MNOGI DRAGOCENI LJUDI UPORNO IZBEGAVAJU SVAKU FORMU JAVNOG DELOVANJA PLAŠEĆI SE DA NE BUDU, U ‘DRUŠTVU U KOME SE DECA NA SIJALICAMA UČE GAĐANJU’, PROGLAŠENI ZA AUTORITETE, ŠTO JE POTENCIJALNO SUBVERZIVNO I OPASNO. INSTITUCIJE KAO DA NE UMEMO DA GRADIMO ILI IH RUŠIMO ČESTO I ZBOG TOGA ŠTO SU SMETNJA PERSONALIZOVANOJ VLASTI. IZVESTAN UTICAJ U SVEMU TOME IMA I NAŠE ISTORIJSKO ISKUSTVO DA SU U NEKIM VREMENIMA DRŽAVE U KOJIMA SMO ŽIVELI, A TIME I NAJVEĆI BROJ INSTITUCIJA, BILE TUĐE. NA NAŠIM PIJACAMA SE PRODAJU LAŽNI KONEKTORI ZA SIGURNOSNE POJASEVE ZA KOLA, A DA NISMO BAŠ JASNO RAŠČISTILI KOGA TIME ZAPRAVO VARAMO" Za tri i po godini koliko je na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti, stiče se utisak da je Vladimir Kostić uspeo da oživi Akademiju, da je učini prisutnom u javnosti na jedan drugačiji način. On lično ne preza da iskaže svoj stav, ali ne pretenduje da ga nametne. Razgovaramo o društvu i različitim aspektima, o ljudima koje Srbija ne prepoznaje, o razgrađenim institucijama, o obrazovanju i zdravstvu, o ulozi SANU i kritikama na njen račun, o patriotizmu i dobroti o kojoj prečesto ćutimo. Intervju započinjemo pitanjem o ulozi pojedinca u ovdašnjem društvu i može li on išta da učini. "Nisam siguran da se o društvu uopšte može govoriti. Čini mi se da smo već dugo samo skup usamljenih pojedinaca zabavljenih sopstvenim jadom, pomalo zaboravljene solidarnosti i empatije, eventualno zbijeni u manje i gotovo po pravilu nepovezane grupe. Kao da su pripadanje partiji (naravno prevashodno onoj na vlasti, neretko samo formalno i koristoljubivo) i navijačkim grupama dve jedine preostale mogućnosti socijalnog povezivanja i zadovoljenja potrebe za pripadanjem. Možda nisam dovoljno obavešten, ali se neretko iznenadim povremenim proplamsajima iskazivanja integriteta i otpora pojedinih staleških udruženja (mi lekari se teško možemo pohvaliti time), a ja, nekako laički, verujem da je razjedanje i proterivanje kompetentnosti i profesionalnosti, tako drago svakoj vrsti populizma, najbrži put za destrukciju nekog društva", kaže Vladimir Kostić. "VREME": Koliko na društvo može da utiče i da ga usmerava predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti? VLADIMIR KOSTIĆ: Što se tiče mogućeg uticaja ili usmeravanja od strane nekoga ko je predsednik SANU, ja bih upravo to pokušao da izbegnem – odakle pravo bilo kom predsedniku, a pogotovu meni, da sa visine paternalizma usmerava ili instrumentalizuje svoj uticaj. Uvrh glave, privilegija koju mogu da prihvatim jeste da, slično drugim osobama u uporedljivim pozicijama (odnosi se potencijalno i na sve članove SANU), nešto češće imam prilike da kao zabrinuti građanin, izbegavajući ideološku i političku ostrašćenost, ukažem na stvari za koje mislim da su važne... Sada, nakon skoro četiri godine na mestu na kome sam, mislim da me je u javnosti bilo nezasluženo mnogo, a da mi efekti sliče udaranju prutom po vodi. Šta je za vas patriotizam? Sve definicije na koje sam nailazio, a posebno one koje istrajavaju na preciznoj razlici između patriotizma i nacionalizma (da ne govorim o još strašnijim "izmima" nizvodno) nekako su mi preuske, a lično nemam predznanja da bih se usudio da sam ponudim definiciju patriotizma. Međutim, mogu da ponudim svoje iskustvo: ono što znam je da volim ovu sredinu (prihvatam da su mnogo veće patrioti od mene oni koji su slobodno, svojom voljom izabrali ovu zemlju i narod; ja sam je dobio rođenjem, u tome nema moje zasluge, ali ni najmanjeg osećaja osujećenosti tipa "eh, da sam rođen negde drugde" – takvi i ne pretpostavljaju gde su sve mogli da se rode) i da volim ljude u njoj (da parafraziram velikog Aleksandra Popovića da je lako voleti velike i uspešne narode, ali da treba voleti ovaj svoj mali i siromašni narod, pogotovo što sam njegovim manama verovatno i sam doprineo), da je ovo mesto koje sam izabrao da u njemu provedem život, jer su mi tu koreni koji me ne vezuju bezuslovno, ali mi definitivno znače, konačno, jer su mi tu, svojom odlukom, deca, unuke i unuci, moji prijatelji... Ta moja ljubav i te moje odluke nisu bile busija iza koje sam se sučeljavao i stajao naspram drugih – naprotiv, zbog njih sam lakše komunicirao, ulazio u takmičenja i poređenja, osećao se građaninom sveta. Gajim iluziju da sam nastojao i u ponečemu uspeo da u tom svom izboru bar malo poboljšam okolnosti koje su me okruživale, ali i da izreknem svoje zamerke i mišljenja toj sredini (bez obzira da li sam na kraju krajeva, bio u pravu ili ne), koje nisu uvek bile prihvatljive kolektivnom uhu. Ukratko, to je moj intuitivni doživljaj patriotizma. Voleo sam Kišove reči da je "nacionalizam, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti..." Danas, rizikujući da me, iako ne mrzim nikoga, nazovu nacionalistom, u ovom novom dezorijentisanom varvarstvu nisam više siguran da je paranoja u toj meri deplasirana, kako tvrdi literatura. U svom primarnom poslu, sigurno možete da svedočite koliko je važan odnos poverenja između pacijenta i doktora. Kako vidite u našem društvu odnos poverenja građanina prema institucijama i prema autoritetu kao takvom? Kao što rekoh, imam utisak da smo u dugom vremenu iza nas postali društvo atomiziranih i načelno suprotstavljenih pojedinaca, u kome je svekoliko nepoverenje više izraz pameti i iskustva nego socijalne psihopatologije. Niste li i sami bivali nepoverljivi ukoliko bi kelner u kafani ili prodavac u radnji bio naglašeno ljubazan? Na tom opustošenom prostoru preostaju još samo "burazeri" različitih vrsta, mada ni u njih ne treba imati bezgranično poverenje, i vođe, koje ćemo slaviti, a potom bacati pod noge. Ova atmosfera koju sam prebojio crnom bojom prelila se i na delikatan odnos bolesnika i lekara – taj odnos nije isti kao odnos koji pamtim sa početaka moje karijere, ali da od toga sada ne pravim posebnu paradigmu. Mnogi dragoceni ljudi uporno izbegavaju svaku formu javnog delovanja plašeći se da ne budu, u "društvu u kome se deca na sijalicama uče gađanju", proglašeni za autoritete, što je potencijalno subverzivno i opasno. Institucije kao da ne umemo da gradimo ili ih rušimo često i zbog toga što su smetnja personalizovanoj vlasti. Izvestan uticaj u svemu tome ima i naše istorijsko iskustvo da su u nekim vremenima države u kojima smo živeli, a time i najveći broj institucija, bile tuđe. Na našim pijacama se prodaju lažni konektori za sigurnosne pojaseve za kola, a da nismo baš jasno raščistili koga time zapravo varamo! Depresivni starac u meni predlaže da za početak počnemo da poštujemo znak zabranjenog pušenja – predlog koji se odnosi i na predlagača. U javnosti se neretko čuje kritika na račun, recimo, Srpske pravoslavne crkve ili baš Srpske akademije nauka i umetnosti da su okoštale, da ne "čuju" potrebe sadašnjosti, da su zatvorene... O čemu se tu radi? SANU ne može da očekuje da ne bude stalno procenjivana od grupa i pojedinaca, dobronamernih, ali i nedobronamernih. Nažalost, ima i potpuno ravnodušnih. Međutim, u postčinjeničnom vremenu u kome se istine kreiraju, umesto da se traže i prepoznaju, percepcija postaje veoma neprijatan fatum, ona je neka vrsta društvenog arbitra i neretko prokletstva, poput blogerske mrzovolje "ma ti starci ništa ne rade i na našoj su grbači" (mene posebno vređa ono "starci"). Čini mi se povremeno da su u Srbiji uloge odavno podeljene, da su zadati profili institucija nepromenljivi ili teško promenljivi, a u lične karte pojedinaca koji promiču javnim prostorom upisani su svi "osobeni znaci" na osnovu kojih ćemo ih rušiti u blato kad ustreba. Tako da je veliki broj kritika upućenih SANU delom posledica potpunog ili delimičnog nepoznavanja njenog rada, a delom oslanjanja na okamenjene predrasude u definisanju naše kuće. Za mene je bilo veliko iznenađenje kada su najveću ljutnju i reakcije, i to na svim stranama, izazivali naši pokušaji da izađemo iz klišea. Ljutito su nam se unosili u lice upozoravajući nas da su uloge odavno podeljene, i da svaki drugačiji iskaz bitno remeti život jedne sredine koja je svikla na komoditet stereotipija (kakve veze ima što stereotipije nemaju dodir sa istinom?). Tako je zavisno od političke i ideološke polarizacije tih stereotipija SANU istovremeno optuživana da je "zastarela, nacionalistička i konzervativna institucija" i "antisrpska soroševska ispostava", sa zajedničkom upitanošću o opravdanosti njenog postojanja, pošto bi nakon 178 godina naravno svi znali da naprave bolju i prihvatljiviju Akademiju. Tako sam i sam optuživan da sam istovremeno učestvovao u nekontrolisanom otvaranju i "estradizaciji" SANU, ali i u njenoj "pasivizaciji". I koliko usputni i površni šamari frustriraju, utemeljena kritika i predlozi su nam dobrodošli (nije da smo ovako sujetni i u jesen svojih života presrećni zbog njih, ali, verovali ili ne, oni ne završavaju u korpi za otpatke). Sve nacionalne akademije sveta (da upotrebim pretencioznu nomenklaturu, "novi svetski poredak" ne voli predznak "nacionalna" i sistematizovano se obrušava na njega) imaju senku konzervativnosti i tradicionalizma (da li je to deo "okoštalosti"? – ja na kraju krajeva mislim da je takva pozicija zapravo dobra kao izvestan korektiv), o "potrebama sadašnjosti" nismo ni kao društvo seli da razgovaramo (da li su te potrebe homogene?), a činjenica je da me je više ljudi ispred SANU pitalo da li se sme, da li je moguće ući u zgradu. Evo da grupno odgovorim: da, čak je i poželjno! A onda nas informisani kritikujte! Na početku razgovora ste kazali kako vam se čini da vam efekti sliče udaranju prutom po vodi. Govorite o kritikama na račun SANU i na vaš račun... Jeste li očekivali kada ste došli na čelo Akademije da će biti drugačije? Jeste li razočarani nečim? Bio bih veoma nepravedan ako ne bih rekao da sam za ove četiri godine upoznao jedan broj brilijantnih ljudi koji su gotovo anonimni. I to je nešto što me čini neraspoloženim. Srbija zapravo nema uvid u geografiju sopstvenih vrednosti. Gledao sam intervju sa pokojnim akademikom, našim fizičarem Zvonkom Marićem, kojeg sam sretao samo nekoliko puta na nekim našim skupštinama, nismo ni reč razmenili. U tom intervjuu, taj čovek koji je imao pomalo, da budem pežorativan, čarapanski naglasak, u sivom sakou i sa sivim džemperom, nalik bankarskom činovniku, sasvim slobodno je govorio o filozofiji nauke, filozofiji radoznalosti, kognitivnim aspektima saznanja... Verujte mi, bio sam na raznim mestima na svetu, konferencijama, i nikada u svom životu nisam čuo takav intelektualni solilokvij. Rekao sam sebi, ti se šetaš Knez Mihailovom, on možda prolazi pored tebe i ti nemaš nikakvu svest da je to čovek koji je odavde, koji je radio sa Nilsom Borom, koji je bio fizičarima neka vrsta intelektualnog gurua. U trenucima obeshrabrenja, kojima sam ja i porodično sklon, u raznim aktivnostima se odjednom pojavljuju ljudi koje ranije nisam znao, koji – iz anonimnosti koju sam im namenio, što je moja greška – sa puno kompetentnosti govore o stvarima, vladaju podacima, sa iznenađujućim vokabularom, iz institucija za koje sam zamišljao da liče na stripove Alana Forda... ali ne! Zašto Srbija ne prepoznaje te ljude? Verovatno zbog toga što još uvek postoji problem u definisanju vrednosti. I zato mi je bliska ona misao da je potraga za vrednostima potraga za normalnošću. A ta razočaranost koju ste primetili ne treba da vas zbunjuje. Celog života sam, ma koliko to patetično zvučalo, bio nezadovoljan najpre sobom, ali i drugima. Što ne znači da ih nisam voleo. Naprotiv. Više puta ste govorili da je SANU skup ljudi koji imaju različite stavove i da otud ne treba ni očekivati da se čuje neki unisoni glas o Kosovu. Da li se uopšte onda može govoriti o stavu SANU o bilo kom pitanju? Dirljiva je naša neprekidna potreba za nekakvim zajedničkim glasom, nekakvim konsenzusom i obavezujućim stavom, uprkos tome što se radi, ukoliko su obavezujući, o fenomenima koji su kontrapunkt čak i redukovanom poimanju demokratije. To je jedna pogrešno shvaćena sabornost iza koje ćemo se kao pojedinci kriti negde u sedmom redu mase koja kliče izdiktiranu parolu (čak i ako postoji šansa unisonosti, metodološko je pitanje kako se do parole dolazi ili nam je, ovako neopreznima, opet neko diktira). Rekao bih da se radi o stilizovanom derivatu straha od demokratije i mogućnosti ličnog iskaza (znamo odavno da je bez njega sigurnije). Na česta pitanja kada ćemo se oglasiti oko nečega (a pitaju nas i iz institucija koje su čak relevantnije za konkretne probleme), svi se mršte i jako su nezadovoljni zbog kontrapitanja: zašto se i sami ne oglasite? U ovom shizofrenom trenutku civilizacije negde svi imamo infantilnu potrebu da verujemo da se iza događaja koji nas preplavljuju umesto verovatnije ljudske gluposti i zlobe, zapravo oglašava neka promišljena namera, mudrost, neki naum pokretača mašine, pa bi u tom smislu uloga SANU bila da to prepozna. Čak i u Vašem pitanju implicitno se nazire stav u kome SANU prolazi gore i od političkih partija: kako to neko zamišlja da SANU u plenumu neprekidno zaseda, glasa i daje svoja mišljenja o događajima koji nas sustižu? Da li to neko predlaže da se u SANU kao imitaciji političke partije uvede princip notornog "demokratskog centralizma" (stariji se dobro sećaju ovog izraza kada su nam prodavali "rog za sveću"), pa kad nešto dobije glasove većine, to nešto postaje linija iza koje stajemo i svesno žrtvujemo svoj individualni stav. Da budem maliciozan, zašto se na primer manje postavlja pitanje da li Skupština raspravlja i ima jedinstven stav o nečemu (npr. o Kosovu), iako je i suštinski i simbolično neuporedivo važnija od SANU. Ili se njihova različitost podrazumeva, a naša ne prihvata – zašto bi akademici, primljeni u SANU zbog postignuća u najrazličitijim oblastima nauke i umetnosti, politički bili homogeniji od poslanika? Ponavljam, možda pogrešno, da ipak nedvosmisleno verujem da SANU nije i ne sme postati ništa nalik političkoj partiji! Kada je u pitanju KiM u SANU je vođena diskusija i mislim da smo verovatno jedina institucija koja je te diskusije svojih pojedinaca, uključujući i moju malenkost, publikovala u formi slobodno dostupne monografije – medijima i izvršnim organima smo je poslali ili bar besplatno nudili, a koliko smo mogli i distribuirali. Znači nismo se krili! U toj monografiji je i bibliografija na stotine radova, zbornika, studija i knjiga koje je SANU publikovala, a posvećeni su ovom problemu. Naravno, kako to i priliči SANU, one su obrađene dominantno naučnom metodologijom – koliko su čitani drugo je pitanje, ali, uz izvesno preterivanje, preostaje nam još jedino da poput kolportera idemo i nudimo "intelektualne usluge" od vrata do vrata. Verujem da bi se u SANU plebiscitarno složili da smo suočeni sa međunarodnim nerazumevanjem, hipokrizijom i laži međunarodne zajednice, dvojnim standardima i ozbiljnim geopolitičkim pritiscima i opasnostima i po državu i po narod, ali ukoliko se radi o načinima da se to stanje prevaziđe, da upotrebim Ćosićevsku naraciju, da se "pretraje", srećom dobili bi i u SANU i u društvu različite ideje – što je višestruko korisnije pod uslovom da naučimo da jedni druge slušamo. I konačno, kroz svoja odeljenja, odbore i tela SANU je o čitavom nizu pitanja, često pionirski i ispred stroja javnosti iznosila svoje stavove. To što ih niste primetili ispunjava me osećajem uzaludnosti. Neke od tih stavova sam videla, skoro sigurno da neke nisam i to je svakako moj propust. Ali mislite li da je krivica isključivo moja? Možda je krivica prejaka reč. U pravu ste. Ne upirimo prstom samo u medije. Imali smo groteskan primer: pre oko godinu dana završeno je 40 i nešto tomova diplomatske prepiske, nastale od 1903. do 1914, na čemu se radilo pedeset godina; kasnije je to i digitalizovano i sada je potpuno dostupno našoj javnosti. To je najbolji oblik istorijski dokumentovane odbrane pred raznim falsifikatima istorije. Na prvu promociju nije došao ni jedan novinar, niti jedan zvaničnik iz institucija koje bi to moralo da zanima. Drugi put su se pojavili i to onda kada sam kazao da se u prepisci nalaze i osvrti na falsifikate. Zainteresovala ih je reč falsifikat. To je uvredljivo jer se radi o krucijalnom projektu Akademije, od dvadeset i nešto hiljada strana. S druge strane, Akademija jeste donekle konzervativna i nedovoljno uključena u obrasce elektronskog informisanja. Ubeđeni smo da ako damo oglas u nekom časopisu da je celi svet video šta radimo. Recimo, pokušali smo da napravimo programe koji su trebali da privuku mlade. Jedan od tih bio je master klas, zvali smo ljude koji su nešto u životu zaista uradili. I hteli smo da ih pitamo ne samo šta su bili njihovi uspesi, već i neuspesi i promašaji, zašto su ostali, zašto su otišli. Bili su tu Hajdin, Veličković... I da li smo uspeli da privučemo mlade? Nismo. Moguće je da je obrazac s kojim smo mi nastupili već prevaziđen. U tom smislu nam je potrebno da nam ljudi koji se bave medijima pomognu, na koji način bi se izvesne aktivnosti mogle oglasiti. Recimo, sada je u toku izložba Marka Čelebonovića i mnogi su mi rekli da to nisu znali, što je onda samo naša krivica. Ali smo javili Ministarstvu prosvete, dolaze razredi, otvorili smo Akademiju, sredom dolaze đaci. Ta deca se veoma pristojno ponašaju, oni su zbunjeni vitražima, sobama u kojima su sedeli Branko Ćopić i Ivo Andrić... Pošto dolaze i razredi iz raznih delova Srbije, upriliči se susret sa akademikom iz njihovog kraja i to ume da bude vrlo emotivno... Kao što vidite, mi se bavimo regrutovanjem budućih akademika koji će biti bolji od nas. Spomenuli ste falsifikate istorije. Vidite li u nekoj budućnosti mogućnost postizanja konsenzusa kada je reč o istoriji? Istorija, koju neki definišu i kao intrigu sankcionisanu vremenom, ipak je učiteljica života. Ali to se odnosi samo na kritičku istoriografiju čiji plodovi umeju da budu i neprijatni – korist od te i takve istoriografije imaćemo samo ukoliko budemo sposobni da se bez jarosti i apriornog odbacivanja sa njom racionalno suočimo. Zanimljivo je da kada se postavljaju pitanja o budućnosti, i to ne samo kod nas, najracionalniji futuristi ispadaju istoričari koji bi po definiciji trebalo da su posvećeni prošlosti. Upoznavši unekoliko taj krug, u SANU i van nje, onako amaterski mislim da u Srbiji postoje takav kritični potencijal i mogućnost da nam istorija bude jedna od učiteljica života (i ovo što izgovaram nije kurtoazni kompliment). Što se tiče konsenzusa kada je reč o istoriji, zbog čega bi on uopšte bio neophodan? Mislim čak da to ne bi bilo ni bezopasno! Naravno, dokle god smo u stanju da se međusobno saslušamo, i kad se slažemo i kada se ne slažemo, argumentujemo stavove i ne hvatamo se za vratove. Kako ocenjujete obrazovanje u Srbiji? Gde su najslabije tačke? Obrazovanje danas, u svetlu brzih promena, nigde u svetu nije dovoljno dobro. Danas se lako i neočekivano dolazi u posed brojnih podataka (potrebnih i nepotrebnih, lažnih i istinitih), a opet, "utopljeni u informacije, ostajemo gladni znanja". U kontekstu "doživotnog obrazovanja", danas primarno i sekundarno obrazovanje služe kao priprema koju nameću brze promene tehnologije, koje povratno menjaju i kurikulume ova dva osnovna vida obrazovanja. U jednom dokumentu EU navodi se da tokom primarnog i sekundarnog obrazovanja osobu koja treba da se uključi u "doživotno obrazovanje" treba osposobiti tako da "postigne osnovne opšte i/ili kognitivne sposobnosti koje su potrebne u čitavom nizu poslova... u oblastima matematike, pismenosti, rešavanja problema, socijalne komunikacije i međuljudskih odnosa". Ja koji to mrzovoljno čitam kao "pripremu za buduću neizvesnost", starovremski verujem da će škola, bez mogućnosti da izbegne eksploziju informacija, morati barem jednim delom da se ponovo vrati ideji dijaloga koji "istine ne propisuje, već ih traži, ne ustoličava ih, već ih ispituje", naravno u neizbežnom hladu "staromodne" etike i humanizma. Izgleda mi da nikada nije bilo potrebnije da se npr. na mojoj medicini između neurologije i otorinolaringologije kao obavezan nađe i kurs moderne književnosti ili slikarstva, ne bi li postali bolji lekari. Ja sam život proveo na univerzitetu i o njemu bih mogao da govorim sa nešto više uvida. Mislim da je naša hronično slaba tačka još uvek gorljiva želja da se sačuva status quo: mi se svi slažemo da su promene neophodne, pod uslovom da se ništa ne promeni. Kako rešiti ovaj rebus? Akademskom svetu, da bi bio uspešan, inherentna je kompetitivnost, sa gorkim plodovima tipa malicioznosti i izvesne surovosti, protok ljudi i ideja i, zašto ne, implicitna nesigurnost onih koji u akademskoj sredini i kompeticiji grade svoju egzistenciju. Bojim se da je kod nas situacija potpuno suprotna. Hajde da se, ne osvrćući se na Bolonje i slične bauke koji kruže Evropom, smireni i neuznemiravani tuđim idejama (što je i loše i srećom, nemoguće) zapitamo, oslanjajući se isključivo na zdravu pamet, da li je univerzitet na kome radimo "najbolji od svih (univerzitetskih) svetova"? Jer, ako jeste, onda očito nemamo šta da menjamo. Ali, ako nije (kako slutim) šta je to što bi morali preduzeti, izmeniti, reformisati (i u instituciji i u sebi samima)? Bojim se da je otpor prema "Bolonji" (ili prema ideji promene, jer ni sam ne mistificiram Bolonjski proces) postao zaklon iza koga smo se spontano okupili svi mi stari veterani borbe za status quo u akademskom prostoru. Nije li institucija pokretljivosti studenata i profesora, kao ideja "Bolonje", zanimljiv lek za barem deo naše inače upečatljive heterogenosti u kvalitetu visokih škola? Zašto tu ne bi napravili makar pilot-projekat? Nije li distinkcija na istraživačke univerzitete i one koji to nisu, a koju je novi zakon uprkos predlozima ćutke prenebregao, danas potrebna, baš kao i višestruko rangiranje kvaliteta naših fakulteta i univerziteta. Barem u ovom trenutku, čini mi se da smo se odlučili za Edenski vrt jednakosti u kome vreme teče sporije i nema posebnih zahteva za pregnućima (sem zabrane da se ubere jabuka sa drveta spoznanja, što čini mi se poštujemo). Svoja neslaganja, sa još nekim kolegama, razrešio sam povlačenjem iz Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ali to nimalo nije uznemirilo ni one koji su me delegirali, niti adresu na koju je ostavka upućena – zaključio sam da me je vreme prevazišlo i da je bolje da se jedan univerzitetski mastodont, sentimentalno vezan za neke institucije tipa autonomije univerziteta, povuče u senku gde mu je mesto. Globalizacija je takođe jedan od fundamentalnijih izazova sa kojim se u svojoj dugoj istoriji univerzitet suočio. Iako preovlađuje mišljenje da će u "društvu znanja" institucija univerziteta dostići nove vrhunce, postoje i skeptici koji predviđaju da, ako uopšte preživi, univerzitet nikad više neće biti ništa slično onome što je bio tokom svoje istorije. Uočljiva je težnja da se visoko obrazovanje stavi u kontekst privatnog dobra, a ne javne odgovornosti kolektiviteta u kome ono deluje. Rezultat je da komercijalni impulsi postaju ne samo legitimni, već i dominantni pokretači obrazovanja, pre svega visokog, koje polako postaje domen tržišta. Drugo, nove paradigme produkcije znanja primarno karakteriše značaj konteksta, ne samo u smislu konačne primene nauke, definisanja naučnih problema i izbora odgovarajuće metodologije, već kroz redefinisanje relevantnog (valjda za svakodnevicu), upotrebljivog znanja koje je "socijalno robustno". Opet staromodno, čini mi se da je jedna od većih prevara ovog konfuznog trenutka naše civilizacije ona koja ideju univerziteta i nauke svodi na konjunkturnost, obezbeđujući tako uspešniju kontrolu moguće misaone subverzivnosti akademije u najširem smislu te reči. Na primer, da li se relativna autonomija univerziteta kompromituje i polako razjeda pojavom novih paradigmi produkcije znanja i poželjnom utilitarnošću istraživanja? Na bacaju li i države, sa neizbežnim instinktom frustriranog predatora, sve više pogled na univerzitet kao instituciju koja joj je predugo odolevala? Gde su u svemu tome društvene nauke, u Akademiji i inače? Kao dugogodišnji svedok u akademskom prostoru Srbije, mnogo puta sam imao prilike da čujem i osetim nezadovoljstvo svojih prijatelja iz društveno-humanističkih nauka. Pre nekoliko godina u Haleu na sastanku evropskih nacionalnih akademija saznali smo da je njihova marginalizacija veliki problem i u drugim sredinama. Ključni nesporazum u doživljaju društveno-humanističkih, sa jedne, i matematičkih i prirodnih nauka, sa druge strane, na štetu prvih, nažalost, nije mimoišao ni SANU. Pre izbora u novembru 2018. godine, 65 odsto članova pripadalo je tzv. prirodnim i matematičkim naukama, samo je petina poticala iz društveno-humanističkih oblasti nauke, uz još oko 15 odsto umetnika. Pokušali smo da izvesnim statutarnim intervencijama i dogovorima to stanje popravimo – sa kolikim uspehom, sudiće vreme. Suviše dugo smo zaslepljeni tehnološkim napretkom i bez ikakve skepse, narcisoidno i površno ponavljamo mantre da su nauka i tehnološki razvoj neupitni osnov "progresivne emancipacije čovečanstva" i da hrlimo ka društvu čija će se sreća zasnivati na trijumfu egzaktnih nauka. Tek sada sagledavamo da smo naivno prenebregli politički mizanscen takvog diskursa, koji je "suštinski i nedopustivo sklon stvaranju novih (starih?) hijerarhija i novih oblika podjarmljivanja". Na tragu divne i jezgrovite misli Johana Hojzinga: "Zbir svih nauka nije u nama još postao kulturom", ja duboko verujem da bez razvijenih društveno-humanističkih nauka polako klizimo u tehnološko varvarstvo: možda se ne ubijamo toljagama ili sklepanim oštricama napravljenim od životinjskih kostiju, već visokotehnološkim oružjima, ali u čemu je bitna razlika... Te neophodne nauke svako društvo treba da neguje (i plaća, čak i kada mu se čini da je to nepotrebno) da bi bolje razumelo kuda ide i šta da očekuje (od budućnosti, naravno). Deo našeg trenutnog usuda čini mi se da je upravo u takvom nedostatku. Shvatamo li opasnost razmera odliva mozgova? Ukazao bih na dva, ne nužno i najvažnija elementa. Prvo, razvijeno je verovanje, verovatno ne sasvim daleko od istine, da smo društvo u kome uloženi rad nije u korelaciji sa ekonomskom, a pogotovu ne sa socijalnom satisfakcijom pojedinca. Iz toga proizlazi zaključak sa kojim ne želim da se složim, da je "život negde drugde". Drugo, razvojni tok mladih ljudi ovde često nema kontinuitet: oni koji završavaju škole često bez mogućnosti izbora ulaze u produženu adolescenciju u iščekivanju radnog mesta. U takvom egzistencijalnom moratorijumu (koji kod nas traje nedopustivo dugo) neki su odlazili iz Srbije, a drugi bili prisiljeni da traže alternativne oblike preživljavanja. Postajali su (a ko ne bi?) cinični i bez poverenja u institucije i društvo, otaljavajući izvestan broj obaveza, uključujući i sopstveno školovanje, kao rutinu, gotovo automatsku aktivnost u nemogućnosti da anticipiraju konačne ishode, pa ni smisao svojih napora. Strašno je kada pročitamo da trećina visokoškolaca budućnost vidi van Srbije, kao da je protrahovano školovanje samo interregnum do odlaska, kada će im život zapravo početi. Ovogodišnji izveštaj Nacionalnog saveta za nauku ukazao je na neke podatke, koji se nadovezuju na moje reči, a za koje imam gotovo neurotičnu nadu (i potrebu) da su pogrešni: na svim visokoškolskim ustanovama (uključujući i visoke škole) u Srbiji u školskoj 2016/17. godini, na sva tri stepena studija, diplomiralo je 51.596 studenata. Do 26. godine života diplomiralo je 46 odsto, ali broj diplomiranih koji su stariji od 30 godina iznosi 30 odsto (sa 34 i više godina čak 17 odsto!). Bilo bi korisno kada bismo znali iz koje od ove dve grupe više ostaje, odnosno odlazi iz Srbije. Prema indeksnoj bazi GCI – Global Competitiveness Index Srbija, uprkos tome što je od 137 zemalja u kojima se ovi parametri prate 47. po kvalitetu naučnih i istraživačkih institucija, zauzima neslavno 134. mesto po kapacitetu zemlje da zadrži talente, a po kapacitetu da privuče talente 132. mesto. Dužni smo da, ako ništa drugo, pokušamo da razumemo ovu diskrepancu. Prema tome, na vaše pitanje da li shvatamo opasnost razmere odliva mozgova, moj odgovor je i da i ne! Činjenica je da slični problemi muče i naše susede koji čak govore o "intelektualnoj pauperizaciji". Neke stvari su nažalost nepovratne, pa se i naša strategija mora prilagođavati: na primer, fokus sa "brain drain" treba prebaciti na "brain circulation", iz koga bi i ovako osakaćene sredine mogle da imaju izvesne koristi. Međutim, u aktuelnim društvenim i političkim okolnostima muči me pitanje na koje nemam odgovor: mogu li društva da ostanu socijalno kohezivna uprkos stalnoj ekspanziji ovog fenomena? Ali se svakako mora iznaći neki način, a da ta kohezivnost ne bude isključivo na pragmatičnim osnovama... Iskreno govoreći, ne znam kako, pogotovo ne vidim izlaz u vraćanju nekim starim patrijarhalnim vrednostima, obrascima koji zapravo više ne mogu to da pruže... Poslednji put sam se uplašio kada se dogodio nasrtaj na devojku u tramvaju, uplašio sam se i zbog ćutanja okoline... Kada je 1983. godine ubijen turski ambasador u Beogradu, onda su prolaznici, među kojima je bilo i penzionera, trčali za atentatorima iz ubeđenja da je to njihova ljudska obaveza. Ovu devojku napada bezumnik, i svi ćute. Od jednog do drugog događaja, ta dva pogleda na svet, prošlo je samo 35 godina. I šta sad činiti? Mislim da bismo uporedo sa građenjem institucija u Srbiji, u onom sociološkom smislu, morali da gradimo i javnost, a to se uči od osnovne škole... Odatle bi trebalo da dođe taj prvi okidač kada će dete shvatiti da postoji kao deo grupe, naravno ne negirajući sopstvenu individualnost. Kako je neko rekao, i za slobodu je potrebno dvoje. A važno je da pomenemo i jednu drugu opasnost za društvo, a to je sistemska korupcija. Izvinite ako je ovo pitanje suviše lično, ali verujem da ste u svom poslu pretpostavljali da neke vaše kolege uzimaju mito. Šta ste tada mislili, činili? Znate, kada, možda i opravdano, neko želi da me omalovaži i naglasi moju nekompetentnost, kao obrazac se upotrebljava argument "ma on je samo medicinar", kao da se radi o telesnom ograničenju ili podrazumevajućem kognitivnom deficitu. Ovo izgovaram zato što se nadam da me o korupciji, prema kojoj gajim iskrenu odvratnost i nemam nikakve olakšavajuće elemente, ne pitate samo zato što sam "medicinar", koji bi, prema percepciji javnosti, ako već tvrdi da nije učesnik, sigurno bio svedok takvih nepodobština. A verovali vi to ili ne, u sredini u kojoj sam proveo radni vek, nisam se nagledao korupcije. Da ne ulazim u detalje, u meri u kojoj mi je to sumnja dozvoljavala, jer činjenice nisam imao u rukama, ja sam reagovao – neki od napada na moju malenkost u proteklim mesecima svoje motive vuku upravo iz tih vremena i iz tih mojih postupaka. U doba kada sam bio dekan Medicinskog fakulteta imao sam usmenu prijavu jednog roditelja, kome smo, kao i njegovom detetu a našem studentu, nudili svu moguću zaštitu, ali su oni odbili da na bilo koji način svedoče. Očito, nisu nam verovali, a nije bilo moguće da se na nivou "reče mi jedan čoek" bilo šta preduzme. Korupcija je nažalost dvosmerna ulica, ona ima razna lica i jednom kada se ustali kao oblik prihvatljivog ponašanja, potrebne su decenije da se ona iskoreni. Bojim se da su nama verovatnije potrebne decenije nego godine... Pitala sam vas zato što smo svi posebno osetljivi na korupciju u zdravstvu, jer se direktno i nedvosmisleno tiče života, pa otuda... Ne zato što smatram da je u drugim profesijama nema. Kao što sam i kazao, nema pomilovanje za nekog ko je dozvolio sebi tu vrstu moralnog pada i posrnuća. Vrlo često se međutim ta percepcija diže na jedan nivo koji ne odgovara realnosti. Jer ispada da kada sredimo pokvarene lekare i pokvarene sestre, mi idemo direktno u Evropsku uniju i više nigde nema korupcije. To nije tačno. Da li ste vi ikada pisali o tome da su lekari sa mog odeljenja od svojih para malali sobe u kojima rade, plaćali izradu nameštaja... medicinske sestre su rukama šile zavesice za bolesnike kako bi ovi imali privatnost u delikatnim trenucima... Znam lekare koji, u određenim situacijama, plaćaju taksije i lekove pacijentima. Postoji taj kontrapunkt dobrote. I ponekad se čovek oseća depresivnim što se o tom kontrapunktu ne piše. Šta se ovih meseci planira, o čemu se razgovora u Akademiji nauka? Skorašnja analiza protekle godine ukazala je da je, bez upuštanja u kvalitativne procene, kroz zgradu SANU u okviru bukvalno svakodnevnih javno dostupnih naučnih skupova, izložbi, predavanja, koncerata, tribina... prošlo preko 180.000 posetilaca, da su ogranci u Novom Sadu i Nišu izuzetno aktivni, a da se ispod takve spoljašnosti neprimetno odigrava svakodnevna naučna i umetnička aktivnost odbora SANU i naših članova. Na primer, samo u protekloj godini iz izdavačke delatnosti je izašlo je preko 50 naslova. I taj ritam ne posustaje! Na Vaše pitanje o čemu će se razgovarati u narednim mesecima usredsrediću se na dve ključne aktivnosti. Prvo, 4. aprila nas čekaju izbori za rukovodstvo SANU u periodu 2019–2023. godine, što je naravno izuzetno važno jer u izvesnoj meri određuje prioritete rada Akademije. Drugo, pre više od godinu dana, akademicima je podeljen sistematizovan materijal sa analizama, predlozima i kritikama njihovih kolega, tačnije pojedinačnim kritičkim viđenjima mesta, organizacije i rada SANU u decenijama pred nama. Trenutak je da se, nakon izbora za nove članove, debata o ovim pitanjima zahukta, da bi za godinu-dve iskristalisane stavove eventualno pretočili u Statut i svakodnevicu SANU. To je prilika, bez obzira što će ove reči biti nazvane jeftinom demagogijom, da se sa više koncentracije osvrnemo na opravdane ili neopravdane kritičke primedbe koje su nam proteklih meseci upućivane. Za kraj, koliko smo, uopšte uzev, spremni da razgovaramo? Gde se razvija dijalog, a kako se on, po ovome što vidimo, najuspešnije podriva? Malo ili gotovo nimalo. Politički diskurs je pojeo ostale, i to ne samo što se tiče tehnologije dijaloga (on je nepomirljiv, kako to dolikuje među "neprijateljima"), već i suženog spiska tema koje se dozvoljavaju. Na tim temama se poput na kakvom testu vrši klasifikacija sagovornika: naš čovek, neprijatelj, patriota, izdajnik, plaćenik, prva, druga, treća Srbija... Događaji u prethodnim nedeljama u kojima se tako lako izgubila granica između verbalnog i fizičkog nasilja bude strepnju da će nam se političke frustracije koje slutim da tek slede (čak i one bez naše eksplicitne krivice) posuvratiti u energiju međusobne mržnje i nasilja koje neće moći da kontrolišu ni njihovi pokretači. Neću da vas podsećam na našu "tradiciju" da pravimo spiskove onih... znate već kojih! Moramo se prizvati pameti, kontrolisati zapaljivost sopstvenog govora i osuda, da se za nekoliko decenija i u Srbiji ne pojavi neki naš Antonio Maćado i stihovi koji će naličiti njegovim koje je upravo vaš časopis citirao, istina baveći se nezalečenim ranama Španije: "...Španče, koji na svet dolaziš neka te Bog sačuva, jedna od dve Španije srce će ti zalediti." A Srbija se može i sme voleti na više načina! Postoji jedna priča o Antoniju Maćadu, istinita. On, zajedno sa grupom ljudi, beži iz Frankove Španije za Francusku. Taj put traje dugo, hladno je, isrpcljeni su svi. Po njih u nekom trenutku dolaze ambulantna kola koja treba da ih vode do francuske granice. On insistira da svi uđu pre njega, stalno ponavljajući: "Ja imam vremena, ja imam vremena." Eto jednog istorijskog primera plemenitosti... Hajde da kroz ovaj razgovor pokrenem nešto što mi je san, nedovršeni predlog koji nisam uobličio, ali sada ću ga, kroz vaš nedeljnik, poslati javnosti... Pred strojem đaka u Kragujevcu, jednom profesoru je ponuđeno da iz stroja izađe. On čak nije kao Maćado govorio "ja imam vremena", jer je znao da nema vremena. Taj čovek je prešao preko sopstvenog leša i izgovorio "ne, ja i sada držim čas". Kako mu se Srbija odužila? Duboko sam ubeđen da bi jedna godišnja nagrada za didaktički, učiteljski, edukativni, profesorski podvig morala da nosi ime tog učitelja. Da ne bude da se u Srbiji pamti ime ljotićevca koji je pokušao da ga izdvoji iz stroja, a da se ne pamti ime onoga koji je u tom stroju odabrao da ostane. Na defetizam nemamo pravo Nekoliko puta ste govorili u intervjuima o igrama moći velikih i njihovom"potkusurivanju" malima kao što smo mi, a i o ovdašnjoj kobnoj, naučenoj bespomoćnosti i čekanju da nas neko zaštiti. Ali kako se, po vama, treba odnositi prema takvoj geopolitičkoj situaciji, kako se ponašati? Gde su ravnoteža i prostor za delovanje između spoznaje sopstvene (ne)moći u svetskim okvirima, a opet, neprepuštanja defetizmu ili slepom "sleđenju" neke jake države, o kojoj god da je reč? Neposredni događaji na Kosovu i Metohiji bude gnev, strepnju i osećaj poniženja, pa se čovek pita ima li smisla i da li je uopšte pristojno o tome raspredati, a ne deliti nespokoj onih naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji čija "suza nema roditelja". Ipak, pitanje je postavljeno, i da pokušam da skiciram odgovor. Geografski Srbija ne može da pobegne, niti je mogu oterati iz Evrope. Drugo je pitanje šta je danas Evropa ili, još neprijatnije, šta će Evropa biti u budućnosti? Bojim se da ponovo ne postajemo ili da od nas ne prave "slučaj" na kome se po ko zna koji put isprobavaju presedani u međunarodnim odnosima, da naš region postaje pomoćni teren za sučeljavanja i sukobe "velikih protivnika" pre izlaska na veliki teren. Iskustveno smo proverili da se radi o surovim i bezosećajnim silama koje nemaju potrebe za nijansama. Međutim, na defetizam nemamo pravo! Kao iz neke propedevtike preživljavanja u nenaklonjenom svetu i nenaklonjenim vremenima, na um mi padaju reči pokojnog Zorana Đinđića sa predavanja studentima banjalučkog Univerziteta 2003. godine: "Još je Čarls Darvin kao veliko saznanje formulisao: ‘U surovoj borbi za opstanak ne uspevaju ni najveći ni najjači ni najpametniji, nego oni koji se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju.’ To je formula uspeha... Znači, suština je u tome da svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: tu je najpre njegov region, zatim šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Važno je pokušati da se otkrije koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i iskoristiti ih za svoj interes. Treba naći svoje mesto. Onaj ko se tome slepo suprotstavlja, na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama." U ovim rečima vidim pretpostavku vitalnosti i borbe, a ne predaje! https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1653174
  10. Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo: "A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?" Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике." S ovim u vezi skromnog sam mišljenja: Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega. Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam! Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka! Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali! S ovim u vezi, kao podnaslov, jedna uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu: Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele ("Angeli udivišasja") ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Ja sam i došao za ovaj čas"..(za smrt). Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu. Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode" jer Duh Božiji, kako svedoči Apostol Hristov, iz srca čoveka Hristu kaže "Ava Oče". Niko stvoren, bio grešan ili čist kao Anđeo, ne može jednostrano prepoznati Ipostas Sina Božijeg u Hristu bez Svetog Duha! Bog je iznad poimanja svih stvorenih bića i samo ako On sam hoće da se objavi tada o njemu Blagodat Duha daje objašnjenja. To je svetootačka i apostolska istina Crkve! Bez Duha Svetog sve je primitivno, slepo, odvratno nisko, podlo i ograničeno. Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga, ne može videti Ipostas Sina, jer se to u stvorenim razumnim bićima može samo ako to, kako rekoh, objavi u srcu Duh Sveti! Đavo sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka jer se za mnogo ljudi i znamenitih proroka iz starina u petoknjižju govorilo u kontekstu Adamovog sinovstva da su "sinovi Božiji") provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge velike ljude da nasamari, ubije i odvuče kod sebe. Nudi Hristu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Zanimljivo je da ovde Gospod ne kaže kao Mojsiju: "Ja sam Gospod Bog tvoj.." i ne kaže: "Ja sam onaj koji Jesam" što bi bila savršena istina!? Ne, On iz nekih strateških razloga o tome ćuti i podgreva zbunjenost kneza tame. (Ne retko mnogim ljudima kaže: "Idi i ne govori nikom.." upravo da pokoji važan segment Njegove ličnosti ne bi razbudio podozrenje opakog ludaka i da ovaj ne odustane od svojih ubistvenih namera.) Đavo odstupa i odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Čak ga više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Njemu nije jasno (što je samo Crkvi kasnije otkriveno Duhom Svetim) da Bog može i hoće da uzme ljudsku prirodu. Đavo gleda kroz sebe; on se nikada ne bi ponizio i uradio tako nešto i upravo to i jeste njegovo slabo mesto ka kom je usmerena divna strategija Božijeg spasavanja ljudi. Nazire se da to slepilo i bezmerna oholost postaju meta Jagnjeta Božijeg i prevashodni cilj ikonomije spasenja. Trebalo je u datostima i okvirima spontanog života, slobode i slobodne volje i ljudi i demona, naterati glavnog zlikovca da učini ono jedino što može da pobedi smrt a to je da ubije Život (Hrista) da bi Život razorio smrt do njenog korena! Sam Gospod na jednom mestu u Jevanđelju kaže "Ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo" i time posredno kaže da je đavolu stalo do vlasti koja mu je na zemlji dana i da ne bi tek tako činio stvari koje bi mu to carstvo otele! Trebalo je dakle lukavog namamiti na ubistvo Hrista! Njegovo slepilo i sujeta su radili protiv njega kao što svaki naš greh radi protiv nas čineći nas glupima, slepima i poremećenima. Stari Zavet je, spominjući "pobednika i proroka" rođenog od devojke i "velikog vojskovođu" a bez suštinskih detalja, iritirao đavola koji je to svoje carstvo (koje ne može da se ospori jer ga i Spasitelj spominje) hteo da brani po svaku cenu. To je preslikana situacija sa Irodovim pokoljem dece (zbog vlastoljublja i dolaska na svet "nekog Cara") u vreme Hristovog rođenja jer je grehovni princip sa posledicama isti i kod ljudi i kod demona. Nad ljudima se Gospod sažalio i osmislio strategiju kako da nas oslobodi od grehovnih zakona. Na mnogo starozavetnih mesta pisci spominju velikog Proroka koji dolazi ali niko ne govori ko je On po prirodi. Samo "sin djeve".. "nazarećanin".. "neiskazano poreklo" i sve to veoma utiče na vladara senke i mraka. Potresa ga i nervira, čini ga neopreznim i razjarenim. Spasitelj čak i pred samu smrt drži u tajnosti ko je On u suštini! Pred Pilatom (ili Irodom) na pitanje da li je on Sin Božiji odgovara sa: "Ti kaza ali od sada ćete videti Sina Čovečijeg (ne Sina Božijeg) kako dolazi na oblacima..." I prisutni i sam đavo mislili su da bulazni pred smrt.. jer bez Duha Svetoga, Duha Crkve, nemoguće je razumeti ono što Spasitelj govori. (Ne treba smesti sa uma da Gospod otvoreno o sebi govori tek kroz Jevanđelja tj. kada je đavo već pobeđen i kada je Gospod Duh Sveti već osnovao Crkvu.) Mogao je Gospod tu pred Pilatom ili Irodom, kao što već rekoh, reći: "Ja sam onaj koji jesam" i to bi bilo tačno! Đavo a i svi drugi bi trenutno bili mrtvi ali Gospod ne menja nasilno zakone slobodne volje koje je sam postavio. On ih poštuje! Poštuje i naše "rukopisanije" sa đavolom kad god napravimo greh i odstupništvo. Tako zagonetan i prikriven u ljudskoj prirodi definitivno je postao magnet za arhizlikovca koji je pomešao pojmove o prorocima i ovom čoveku koji "bulazni", postao je neoprezan u oholosti i podrugljivo (kao i svi vojnici oko Hrista) nastavio rutinski sa uništavanjem čoveka! Mnoge proroke je pogubio bez posledica pa je i za ovog mislio isto. Tim pre što su mislili da je, ne tražeći ništa za svoje delanje, prolupao (ili kako su kasnije formulisali Jelini "napio se vina") pa su mu se redom izrugivali. Đavo tada radi upravo ono na šta Svetotrojična strategija računa - radi na ubistvu Hrista jer ne želi da deli vlast u ovom svetu ni sa kim! (Molitva u Getsimaniji posredno o toj strategiji mnogo govori - parafrazirano : "Oče, ako može da me mimoiđe čaša ova ali ne kako ja hoću nego kako ti") Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog postojanja mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno kao Vladar života Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek Vaskrsenjem i pobedom nad smrću, Život se otkriva u neizrecivoj slavi i sili, i đavo tada shvata s kim se kačio ...ali kasno! Carstvo mu je srušeno. Da je znao ko je pred njim teško da bi uopšte smeo da priđe Hristu a kamo li da se odvaži na ubistvo i onda se otvaraju bezbrojna pitanja: Kako bi onda Bogočovek pobedio smrt u realnosti spontane slobode koju i sam poštuje? Kako bi umro kad je "novi Adam".. kad nema greh? On jeste uzeo našu grešnu prirodu ali na bezgrešan način; po prirodi bezgrešan je onda i besmrtan jer ju je sobom preobrazio. Kako bi onda ljudi savaskrsli sa Gospodom da nije bilo te strategije "ubistva Života, razaranja smrti do samog korena i Vaskrsenja"? Naseo je đavo na svoje zablude, upecao se na ubistvo.. i Vaskrsenjem Spasitelja, a do dna ponižen, više od mržnje ne može da smisli Hrista i Crkvu. U osnovi, sve što mu je preostalo je da besni i da se ruga Hristovoj žrtvi kroz naša sagrešenja. Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog. Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih jer bez Duha Božijega ništa ne možemo činiti) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. život u Gospodu ali i pored Gospoda kao dete, rođak ili prijatelj. Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega. Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se. Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna" jer poštuje našu vremensku i prostornu realnost, principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac nije imao pojma gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koji je čovek i stvoren. Poziva Gospod da naš svet, mi a ne On, slobodnom voljom predamo Njemu na upravu u čemu će stvarnost biti Njegovom ljubavlju preobražena. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..") Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46) Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom - "Veliku je ljubav imala.." pa je i oproštaj veći)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine pa ko izdrži.. izdrži! U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude, nikada nikakva sila nije "izašla iz Njega" kroz njihove reči s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo ma kako to čudno zvučalo. Moguće zato što su ga spominjali van Crkvenog konteksta, van skrušenosti i ljubavi bez koje je crkvenost samo kozmetika!? Priče tih "koje Gospod ne poznaje" samo su, u kontekstu Hristovog odnosa prema krvotočivoj ženi, neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati? Tako deluje. Dok će u isto vreme Gospod spasiti mnoge koji mu kažu "A kad smo te videli da te nahranismo, obusmo, odenusmo..."? Dakle, pojma nisu imali da su to Njemu činili! Sledi da je vrlo spasonosno biti dobar, nežan, blag prema ljudima jer je u svakom upravo Njegov lik. Bez Gospoda ništa nije moguće ni ostvarivo što i Gospod sam reče" Bez mene ne možete ništa činiti"... ni voleti ni znati ni verovati jer On pomaže maloverju. Spasenje nije zasluga već Njegova milost onoliko koliko je u nama nađe. Njegov Sud je samo ogledalo u kom ćemo ugledati sebe i svoja dela ljubavi. Ipak najbolje je nadati se Njegovom sažaljenju i čuvati srce. Njemu jedinom priliči slava vo vjek vijeka.
  11. Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik. - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena. Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima? - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno. Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova? - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta. O čemu to govori? - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi. U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara? - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj. Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka? - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije. Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči? - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju. Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu? - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks. Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza. - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!". Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu? - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari. Izvor
  12. Uprkos najavama nadležnih da će stanari hotela koji je pripao kompaniji "Beograd na vodi" biti adekvatno zbrinuti. Na vrata hotela Bristol i zvanično je stavljen katanac, međutim, vojne izbeglice i penzioneri koji gotovo tri decenije žive u njegovom nekomercijalnom delu i dalje nisu dobili nikakvo rešenje o raseljenju, kako su im nadležni mesecima obećavali. Ministarstvo odbrane i zamenik gradonačelnika Goran Vesić utrkivali su se u izjavama kako će vojni penzioneri biti zbrinuti, ali su uprkos obećanjima ostali nemi na pitanje šta će biti sa bristolskim stanarima. Dragan Stojanović, penzionisani zastavnik prve klase koji u Bristolu živi 27 godina, kaže za naš list da im se niko od nadležnih nije obratio i da ne zna šta će biti sa porodicama koje tu žive. – Zaposleni su otišli, mi smo i dalje tu. Ne znam šta će biti sa nama, ali odavde ne idemo jer nemamo gde – ističe Stojanović. Stanari su Vladi Srbije i ministru odbrane slali zahteve za hitan prijem, ali odgovore nisu dobili. Hotel Bristol je, inače, sada u vlasništvu kompanije „Beograd na vodi“, odnosno arapskih investitora. – Zarad potreba podobnog investitora, ekipa na vlasti poklanja zajedničku imovinu, ne obazirući se na potrebe ljudi koji tu žive i koji preko 25 godina nemaju rešenje svog stambenog pitanja – kaže za Danas Vjekoslav Vuković iz Inicijative Ne davimo Beograd. On dodaje da je sličan model prisutan i u drugim delovima grada, „gde institucije u sprezi sa moćnim ljudima koji su bacili oko na određene lokacije, izbacuju ljude na ulici, jer ništa ne sme da stoji na putu bogaćenja privilegovanih pojedinaca“. Nikola Jovanović, potpredsednik Narodne stranke, kaže za Danas da u vezi sa hotelom Bristol postoje dva problema, koje je napravila aktuelna vlast. – Prvi je da hotel Bristol, koji je u državnom vlasništvu, uopšte nije trebalo davati arapskom investitoru na komercijalno korišćenje, a da čak ni naknadu ne plaća Beogradu i Srbiji. To je neshvatljivo. Drugi su naravno ljudi. Porodicama vojnih lica je trebalo omogućiti da i dalje koriste deo ove zgrade za svoje potrebe. To je najmanje što država duguje onima koji su dali krv za nju – ističe Jovanović. On podseća da je ministar Vulin rekao da će vojnim stanarima naći alternativni smeštaj, „ali čak ni to nije u stanju da uradi“. Nakon što se u julu pojavio spisak sa stanarima koji do 15 avgusta treba da napuste Bristol, Dragan Stojanović, čije ime je bilo prvo na spisku, ocenio je za naš list da je reč o pritisku i udaru, i da iz Bristola neće da idu, sem u stanove koje su platili. – Vojnim licima su odbijali šest i po posto od ličnog dohotka, a te pare nisu išle u zajednički, civilni fond, već u poseban fond u Srpskoj banci. Odavde ne mogu da nas izbace bez odgovarajućih postupka, niko ne može da primeni silu i prisilu, jer država ipak ima pravosudni sistem – rekao je Stojanović. Spisak je u međuvremenu povučen, ali rešenja nema ni na vidiku. Nekomercijalni deo hotela Bristol pretvoren je u kolektivni smeštaj šezdesetih godina kada je dat na korišćenje Vojnoj ustanovi Dedinje, odnosno Ministarstvu odbrane. U njemu trenutno živi 30 vojnih izbeglica sa porodicama, kojima vojska do sada nije obezbedila adekvatan smeštaj. Zbog toga saopštenje Ministarstva odbrane o dodeli stanova vojnim penzionerima pre nekoliko dana pod naslovom „Ministar Vulin: Vojska Srbije brine o svojima“, zvuči i više nego ironično. Ministar odbrane Aleksandar Vulin je, naime, u prisustvu načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala LJubiše Dikovića uručio ključeve od 23 stana aktivnim i penzionisanim pripadnicima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, i tom prilikom izjavio da Vojska brine o standardu svojih pripadnika i da će uvek voditi računa o svim svojim pripadnicima bez obzira da li su u aktivnom sastavu ili su penzioneri. „Za nas, tu razlike i nema. Svaki pripadnik Vojske Srbije zna da će Vojska Srbije brinuti o njemu, od onog momenta kada postane njen pripadnik, kada uđe u proces školovanja, pa dokle god postoji. Vojska Srbije je tu da brine o svojima“, rekao je ministar Vulin, očigledno zaboravljajući na vojne penzionere hotela Bristol. Bristol je, inače, zvanično zatvoren prekjuče, posle 106 godina postojanja. Zaposleni hotela će biti preraspodeljeni na druge poslove, a vest o zatvaranju objavili su upravo zaposleni, na zvaničnoj fejsbuk stranici hotela. K. Živanović
  13. Vojska Srbije i njeno RV i PVO najverovatnije ostaju bez jednog Erbasovog helikoptera H145M koji će biti prebačen u Helikoptersku jedinicu MUP-a Srbije, nastavlja se planiranje nabavke jurišnih helikoptera Mil Mi-35 a očekuje se da najviše devet MiG-ova 29 bude u vazduhu do kraja ove godine. Ovo je prilikom današnje, kako je okarakterisano, „iznenadno tražene“ pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić: – Pre kraja godine u vazduhu po prvi put posle mnogo godina, mislim da nikada nismo imali MiG-ove 29-ke posebno 4+ generacije koji će da lete u tom broju iznad Srbije, biće ih najmanje 8 ili 9 na kraju oktobra ili početkom novembra. Nabavljamo 9 Erbasovih helikoptera H145M, 6 za vojsku 3 za policiju ili 5 + 4 ostaje da vidimo, 3 Mi17 i 4 Mi35. – Vučić je takođe izjavio da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“. Vojska jedan helikopter manje, četiri najavljena helikoptera više. Erbasov razvojni H145M na poligonu u Mađarskoj / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Današnjom izjavom predsednik je potvrdio ekskluzivu Tango Sixa koju smo preneli u aprilu ove godine po kojoj MUP dobija četvrti H145M. Sada je gotovo izvesno da će posledica nastavka procesa razmišljanja o nabavci jurišnih Mi-35 biti gubitak jednog Erbasovog helikoptera za RV i PVO. Helikopterska jedinica MUP-a Srbije tako dobija više modernijih letelica, nabavlja još dva transportna helikoptera dok će RV i PVO završiti sa četvrtim tipom helikoptera u naoružanju. Predsednik je u delu izjave o MiG-ovima demantovao ministra odbrane (izjavu koju je Tango Six analizirao) i dao konzervativniju procenu da će najviše 9 letelica (pogrešno ih ponovo karkterišući kao lovce 4+ generacije) biti „u vazduhu“ najkasnije početkom novembra. Na današnjem događaju predsednik je najavio dolazak predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina takođe za novembar mesec pa se može pretpostaviti da na Batajnici tog meseca možemo očekivati sličnu prezentaciju aviona i druge vojne tehnike kao prošle godine. Petar VOJINOVIĆ
  14. Odlican tekst o slobodi, slobodama, a u kontekstu nase stvarnosti/realnosti; mozda da nastavimo razmenu misljenja o slobodi iz ranijih postova; http://teologija.net/klovnovi-bez-sminke-u-medijskom-cirkusu-srbije/ Кловнови без шминке у медијском циркусу Србије Александар Ђаковац
  15. Završeno ukrašavanje kupole Hrama Svetog Save na Vračaru. Moćno deluje predstava Hrista, koji okružen anđelima natkriljuje prostor Na izradi centralne kompozicije radilo je sedamdesetak umetnika,foto D. Milovanović VELIČANSTVEN mozaik kojim dominira scena Vaznesenja Hristovog nazire se iz kupole Hrama Svetog Save na Vračaru. Izrada mozaika je završena, ali će se sva njegova lepota i sjaj ogledati tek kada, uskoro, budu uklonjeni skele, lift i platforme, koje su prethodnih meseci bile neophodni umetnicima za bezbedne radove. Reporteri "Novosti" uverili su se u četvrtak u podvig ruskih umetnika, koji su svoje umeće ugradili u lepotu jednog od najvećih pravoslavnih hramova u svetu. Moćno deluje predstava Hrista, koji okružen anđelima natkriljuje prostor ispod. Zadivljen je bio i Aleksandar Dibalj, član Izvršnog odbora "Gaspromnjefta", ruske firme koja je darovala četiri miliona evra za izradu ovog mozaika. - U kaloti kupole urađeno je oko 1.240 kvadratnih metara mozaika - govori nam dipl. inž. arhitekture Zlatomir Ivanović, direktor nastavka gradnje Hrama Svetog Save. - Umetnici iz Rusije montažu mozaika počeli su u maju, a završili su je polovinom novembra. Članovi komisije u četvrtak su jednoglasno konstatovali da je sve urađeno po pravilima struke. Visoko su ocenili kvalitet i umetničko ostvarenje mozaičke kompozicije. Komisiju su činili predstavnici Ministarstva kulture Rusije, ruske federalne agencije "Rossotrudničestvo", Ruske i Srpske pravoslavne crkve, kao i Društva za podizanje Hrama. - Mozaik je pripremljen u Moskvi, tako što su svi likovi rađeni u pravoj veličini na lepku i mrežici, a zatim su sečeni u delove i pakovani - kaže đakon Miroslav Nikolić, glavni arhitekta Hrama. - Svaki taj deo imao je svoj broj. Prvo je završen centralni deo gde je Vaznesenje Hristovo, a kupola je bila precizno obeležena sa unutrašnje strane meridijanima i brojevima, koji su tačno označavali položaje budućih figura kompozicije. ZAJEDNIČKE SNAGE- NEMA ničeg neobičnog u tome što je upravo pravoslavni hram postao glavni simbol srpsko-ruske duhovne veze - kazao je Aleksandar Dibalj, član Izvršnog odbora "Gaspromnjefta". - Zajedno sa ruskim i srpskim kolegama više puta sam kontrolisao tok radova na izradi mozaika hrama. Svima je bila pružena mogućnost da učestvuju, ulaganjem svog delića stakla u buduću kompoziciju. I to jeste simbolično, jer se Hram Svetog Save zaista podiže zajedničkim snagama Srba i Rusa. Na izradi centralne kompozicije radilo je sedamdesetak umetnika, pod rukovodstvom akademika Ruske akademije umetnosti Nikolaja Muhina. Delovi mozaika upakovani u 62 palete stigli su u Beograd 3. maja, dok je drugi kontingent sa dodatnim delovima u prestonicu dopremljen 11. jula. Nekoliko meseci petoro ruskih umetnika svakodnevno je postavljalo kompoziciju u kupoli Hrama. - U centru kupole nalazi se predstava Vaznesenje Hristovo, koja je uokvirena natpisom tropara Vaznesenja - objašnjava đakon Miroslav. - Ispod su četiri anđela, a sa istočne strane izdiže se figura lika Presvete Bogorodice, koja stoji između dva arhanđela i oko njih je 12 apostola koji gledaju prema vaznesenju Hristovom. Hristov lik je najveći i najdominantniji u celoj kupoli. Interesantno je da je samo dužina njegove glave od temena do brade dva metra i dvadeset centimetara, a visina figure je oko 14 metara. Likovi koji se nalaze ispod lukova morali su da budu urađeni u izduženju, kako bi se figure iz naosa videle u pravoj veličini. Demontaža metalne konstrukcije i obe skele počela je u četvrtak, a najverovatnije će biti završena za dva meseca. Tek tada će umetnička kompozicija zasijati punim svetlom. IKONOSTAS UNUTRAŠNjOST Hrama Svetog Save biće ukrašena mozaikom koji će prekriti površinu od čak 15.000 kvadratnih metara. Svi građevinski radovi u enterijeru i dekoracija Hrama biće završeni do 2019. godine, kada SPC slavi osam vekova od dobijanja autokefalnosti. - Radovi na ikonostasu počeće u prvoj polovini 2018. i očekujemo da će biti završeni do kraja godine - kaže đakon Miroslav. Izvor: Večernje novosti
  16. U intervjuu za „Novi Magazin“ vojni analitičar Aleksandar Radić pored opštih vojnih tema i analiza rada Ministarstva odbrane i njegovog ministra osvrnuo se i na temu dolaska polovnih MiG-ova 29 iz Rusije. Na pitanje kada se konačno mogu videti u Srbiji Radić je odgovorio: – Moskva kaže da će stići što znači – stići će, savladane su sve birokratske prepreke i verujem da će u oktobru MiG-ovi da stignu. I da će to možda koincidirati sa pozivom koji je ministar Aleksandar Vulin uputio ruskom ministru Šojguu da dođe na obeležavanje oslobađanja Beograda 20. oktobra. Ne bi bilo iznenađenje da tada vidimo avione, ali proći će još mnogo vremena dok počnu da lete, biće samo prebačeni, a tek iza toga idu radovi na njima i plašim se da će biti jedan vremenski period kada će se ostati bez aviona za dežurstvo u sistemu protivvazdušne odbrane. Ali mislim da će Ministarstvo to rješavati kao dosad – nastojaće da to ne bude objavljeno. – Poslednji zvanični komentari o lovačkoj avijaciji i dolasku MiG-ova od strane RV i PVO mogli su se pročitati u intervjuu komandanta 204. vazduhoplovne brigade magazinu „Odbrana“. Ministar odbrane je više puta izjavljivao da MiG-ovi dolaze do kraja godine što je kao prekid spekulisanja o ranijim propagandnim termina došlo kao izjava ruskog zvaničnika.
  17. Brigadni general Sreto Malinović rođen je u okolini Travnika, postao vojni pilot jugoslovenskog aviona „orao“ i učestvovao u ratovima devedesetih. Čuvenu patriotsku besedu svojim pilotima održao je 24. marta 1999. uoči poletanja u odbranu od NATO agresije. Odlikovan je Medaljom časti. Pre šest godina, kako sam kaže, „okačio je kacigu o klin“. Od prošle godine, kada se pridružio „Demokratskoj stranci (DS), nosi etiketu „žutog NATO generala“. General Malinović za „Vreme“ govori o onome što pričaju i rade dva Aleksandra: ministar odbrane Vulin i predsednik Srbije Vučić. „VREME“: Kakvo je vaše mišljenje o novoj strategiji odbrane koju ovih dana pominje ministar Aleksandar Vulin? SRETO MALINOVIĆ: Izrada strateških doktrinarnih dokumenata se najavljuje iz godine u godinu, ali nikako da praktično vidimo bar deo realizacije tih zahteva koje oni sami ispostavljaju. Ne verujem da će to nešto epohalno da se razlikuje u odnosu na dosadašnja doktrinarna dokumenta. Vulin iznosi samo određene segmente koji postoje u Zakonu o obrani i Zakonu o vojsci koji zbunjuju javnost jer on to pompezno predstavlja. Formiran je radni tim u Ministarstvu odbrane za izradu tih dokumenata, ali da bi se to uradilo potrebno je da se prvo napravi strategija nacionalne bezbednosti. Hoćete da kažete da obaveza civila da budu obučeni za prvu pomoć, odbranu i zaštitu nije originalna ideja Aleksandra Vulina? Pa, to već stoji u Zakonu o odbrani i u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. To je sve već definisano. Samo on, pošto očigledno ne razume tematiku, nespretno istrčava u javnost dajući izjave koje zbunjuju građane jer je način na koji priča nedorečen i iritirajući. Kako bi zaista ze obaveze civila trebalo da izgledaju? Svi mi koji smo vojno sposobni od 18. do 65. godine smo vojni obveznici. Zavisno od potrebe države i odbrane, zakon propisuje pozivanje određenih kategorija stanovništva na obuku ili obnavljanje znanja, pre svega one koji su odslužili vojni rok i već su obučeni da rukuju nekim vrstama naoružanja ili tehnike. To je kategorija borbeno upotrebljivih, a koji nisu obuhvaćeni takozvanom aktivnom rezervom. Aktivna rezerva je zamišljena da jedan deo građana koji su odslužili vojni rok mogu da dobrovoljno sklope ugovor sa Vojskom i služe kao prvi poziv popune sastava Vojske do predviđenih formacijskih mesta i preko toga ukoliko postoje bezbednosne pretnje i izazovi. Starosna granica za vojnike je do 40 godina, za rezervne podoficire i oficire do 50, a za profesionalne nije predviđena. Međutim, ta aktivna rezerva još uvek nije zaživela. Stanovništvo koje nije služilo vojni rok, u koje spada većina žena, trebalo bi da bude obučeno za aktivnosti u domenu civilne zaštite. Dakle, držala bi se neka vrsta specijalne obuke za civile. Kako bi to izgledalo? Ne znam kakva su razmišljanja u vezi sa tom obukom. To su, jednostavno, na malo nezgrapan način prepričane obaveze građana Srbije iz Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Da li bi se to izvodilo u centrima obuke Vojske Srbije, sa kojim sredstvima bi se to realizovalo, to je za mene, u ovom trenutku, nepoznanica. Mislim da bi više trebalo da se pobrinu oko redovne obuke i opremanja profesionalnog sastava Vojske, pa tek onda da se razmišlja o ovim drugim stvarima. Osim ukoliko dotični ministar ne procenjuje da smo u grotlu neke bezbednosne pretnje. Ne čini vam se da sve ovo stanovništvu deluje kao neki blagi poziv na mobilizaciju i pripravnost? To jeste na neki način dizanje tenzije, ali, ipak, mislim da je ovo skretanje pažnje sa mnogo bitnijih pitanja koja se dešavaju u društvu i regionu. Pre svega mislim na pitanje rešavanja statusa Kosova u svetlu poziva na unutrašnji dijalog. A Vulin je odličan plejmejker za te igre bez granica koje naše državno rukovodstvo već nekoliko godina nad nama sprovodi. Iako ne gledate blagonaklono na sindikalne organizacije u vojsci, vi ste ipak podržali zahteve Vojnog sindikata na protestu ovog proleća. Zašto? Ja sam ceo život bio komandni oficir i uvek sam bio protiv bilo kakve vrste partijskog i sindikalnog organizovanja u Vojsci. Upravo zato što jedna takva vrsta organizovanja redovno dovodi do anarhije. Međutim, Vojska je do te mere, statusno i po standardima, hajde da slobodno upotrebim izraz – devastirana i ponižena, pa je prirodan refleks ljudi koji su 24 časa dnevno u gotovosti za odbranu zemlje, a pritom se bore za egzistenciju, bio da se sindikalno organizuju. Oni su vrlo korektno, kao pravi profesionalni vojnici, zajedno sa policajcima, ni njih ne smemo zaboraviti, izašli i redovno upozoravali Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vladu, državni vrh da je situacija više nego alarmantna. To je egzistencijalno pitanje. O stanju opreme da ne govorimo. To su stvari koje se nisu promenile unazad pet, šest godina sigurno. Praktično se živi na nekim rezervama od ranijih godina, to se troši i u smislu ljudstva i u smislu opreme. Već je doteralo cara do duvara. Profesionalni vojnik je spreman i za najveće napore u situacijama kada to ima neki smisao. Ali, u društvu poremećenih vrednosti u nekim javnim preduzećima čistačica ima veću platu od poručnika. Koristiti floskule da Vojska treba da deli sudbinu svoga naroda koje velike, takozvane patriote upotrebljavaju u načinu osude protesta jeste vrhunac licemerja. Voleo bih da vidim čega su se ti što izbacuju te parole odrekli deleći sudbinu sa narodom. Naprotiv, neki su prilično uvećali svoje nekretnine i svoj vozni park, pritom tvrdeći da imaju iste plate kao vojni piloti. Voleo bih da vidim pilota koji je za dve godine letačke službe napravio kuću na nekoj egzotičnoj lokaciji u Beogradu. Voleo bih da vidim pilota koji je za celu svoju službu uspeo toliko da zaima. E, sad, zamislite kako to izgleda vojniku sa 32.000 dinara primanja, koji mora da radi dodatne poslove da bi prehranio porodicu.Kad neko želi, a posebno kad to želi vlast, da izvrće činjenice, onda poseže za takvim stvarima da su uradili i ono što zdrav mozak ne može da pojmi, organizujući neko udruženje boraca koji imaju strpljenja za sva poniženja koja država čini Vojsci i njenim sindikatima. Koji prave kontraprotest štiteći ugled Vojske od samih njenih pripadnika. To je reper sa kojim je novi ministar ušao u Ministarstvo odbrane. Ono što mene brine jeste da oni koji treba da budu elita Vojske, koji su svrstani u klub generala i admirala – čiji ja nisam član jer to smatram organizovanim gubljenjem vremena – nijednim svojim gestom nisu izašli u javnost, a pritom su u svom statutu predvideli da treba da se bore za standard i status pripadnika Vojske čiji su oni elitni deo, a danas su u rezervi aktivnoj ili pasivnoj. Jesu li članovi tog kluba penzionisani generali i admirali? Da, penzionisani generali i, navodno, pukovnici, što odmah obesmišljava ime Kluba. Kao, pukovnici koji su službovali na generalskim mestima. Pa da su nešto valjali, valjda bi bili generali. To je bio način da tamo uvale Šljivančanina, pretpostavljam. Ne može da postoji klub vozača Formule 1 u kome ima 50 biciklista. Imate li informacije zbog čega šest aviona MiG-29 još nije stiglo iz Rusije, a odavno je bilo obećano? Polako već iritira ta priča o tim MiG-ovima. To traje već dve godine i manje više je korišćeno za potrebe političke kampanje, a bez jasnog određenja – šta, kada, kako i u kojim rokovima. Po mojim saznanjima, ugovor ili predugovor je potpisan krajem prošle ili početkom ove godine od kada teku rokovi za prebacivanje te avijacije u Srbiju. Sve vreme mi ne znamo u kakvom je stanju ta avijacija. Ali su odmah znali kolika je cena nečega što ne znamo šta je. To pali alarme. Kako znate koliko košta nešto kad mi ne znamo kakav će aranžman pratiti tu rusku donaciju? I tako smo, igrajući se patriotskih priča, došli dotle da su prošle bukvalno dve godine od pomena MiG-ova i proći će još najmanje godinu dana dok ti avioni na našem nebu budu viđeni. Ako uopšte budu viđeni. Jer više nisam siguran, došli smo u situaciju da nijednom zvaničniku ne možete verovati. To je strašno po stanje društva – izabrali ste ljude kojima ne možete verovati. Počinje pomalo da vređa pamet. Vi smatrate da nam je tih šest MiG-ova neophodno? Naravno. Ne samo iz odbrambenih već i ekonomskih razloga. Vojska obezbeđuje vazdušni prostor naše države za prelete civilne avijacije koje SMATSA (Kontrola letenja Srbije i Crne Gore) uredno i redovno knjiži na svoj konto preko EUROCONTROL-a (Evropski sistem upravljanja vazdušnim saobraćajem) kao da koristi privatni resurs a ne državni – nebo. To govorim u kontekstu što iz SMATSA kažu da imaju visoke plate jer im tako traži EUROCONTROL. A pilot koji čuva nebo ima manju platu od čistačice u SMATSA. To, takođe, govori kako je potpuno izvrnut sistem vrednosti u ovoj državi. I za to mi treba, pre svega, da se izborimo. Mislite da je Vlada mogla da dođe do neke povoljnije ponude za nabavku novih aviona? Prvo, ovo nisu novi avioni. Oni su 30 godina stari i trenutno su u veku upotrebe. Za koju godinu će jedan po jedan dolaziti na novi remont i produženje veka upotrebe za još 10 godina. Na ovo sam gledao kao na odlučnu popunu potreba da se očuva sposobnost ljudstva za prijem nove tehnike u neko dogledno vreme. Ali, cena koja je ispostavljena je kao da su ti MiG-ovi kupljeni novi. Da smo kupili šest novih MiG-ova, u ovoj opremi koju imamo, to bi nas koštalo oko 150 miliona evra. Ostalo bi nam još onih 35 miliona za gorivo, obuku i za kafanu imamo. A vidite, mi dobijamo nešto što ćemo remontima, setom delova i kao nekom modernizacijom koja je predviđena dovesti do nepodnošljive cene u trenutku kada su nam prazni frižideri. To iritira običnog čoveka – dajete tolike pare za krntije da se dovedu u red, a pola države živi na bureku i jogurtu. U tom kontekstu, možda bi Srbiji ekonomski isplativije bilo da se pridruži NATO-u. To je pitanje šire društvene rasprave. Ja uvek ističem da smo mi ostrvo okruženo morem u kojem plivaju ajkule. Zaplivati u tom moru nije hrabrost, nego ludost ili glupost. Mi moramo biti pragmatični. Ne treba uključivati emocije u takvu vrstu razmišljanja, analiziranja, rasprava i odluka. Činjenica je da naše državno rukovodstvo pokazuje visok stepen kukavičluka u prezentovanju ove teme javnosti, ali zato redovno vidimo u dnevnoj štampi junačke natpise o ruskom ovom, ruskom onom i isticanje rusofilstva generalno. To je potpuno nepotrebno i, pre svega, iritira region. Njihovim predizbornim patriotskim igricama kod običnog naroda stvara se jedan stepen mržnje koja još nije iživljena devedesetih godina. Da je neko nekome ostao dužan. To razmišljanje je veoma opasno jer može raspaliti novi sukob, po potrebi. A zamislite takav scenario kad smo mi opet sami na vetrometini. Videli ste ove parole povodom „Oluje“ – „nko više neće Srbe gde oni žive…“. A, gde to sad Srbi žive, a gde su živeli? To je cinično. Kada ćemo ovde videti jedan normalan civilizovan odnos pozicija – opozicija, vlast – ostatak sveta? U svom dnevniku iz ’95. povodom „Oluje“ napisali ste: „Narod koji ima ovakvu vojsku ne mora da brine za svoju budućnost – on nema budućnost!“ Da li je to zbog izostanka vojne intervencije SR Jugoslavije? Možete zamisliti sa kojom sam ja gorčinom to pisao? Ljudi koji su vodili moju jedinicu bili su ubeđeni u ono što im je predstavljeno: mi smo garant Vensovog plana, što uključuje i zaštitu svog naroda od onoga što je kasnije usledilo. I ona gledate one kolone, onu decu, traktore i čekate naređenje da krenete, a to naređenje nikad nije stiglo. Naravno, zbog tih političkih igrarija, dogovora, ne znam čega, taj narod je došao u situaciju da su oni i dan-danas Kurdi. Pa onda one velike patriote što talambašu po kafanama, pa ne daju tim izbeglicama da skrenu s auto-puta, šta su hteli, da nasele Kosovo? Jednom ko je bio Krajina, taj više neće da bude nikakva Krajina. Ima toliko teških sudbina, to je nepojmljivo. Ne može se prema tome biti hladnokrvan ako imate imalo osećaja za nekog drugog. To što se desilo mom narodu, ja sam doživeo kao da se meni lično desilo. Vaš je brat poginuo u ratu? Da. Jedan je poginuo ’92, a drugi je bio godinu dana u logoru. Tako smo prolazili u svakom ratu. Nikad nismo bili narodni heroji, ali smo umirali na nogama. Vi ste zajedno sa svojim saborcima bili na prvoj liniji odbrane od NATO agresije 1999. Kako biste se osećali kada bi Srbija pristupila tom savezu? Iznenadiće vas ako vam kažem da sam još ’90, za vreme “Pustinjske oluje”, tvrdio da treba da postanemo deo NATO. Baš zato da nam se ne bi dogodile stvari iz devedesetih. A videlo se: postajemo unipolarni svet, nestaju blokovske podele, Sovjetski Savez puca po šavovima. Naravno da sam kao mladi kapetan navukao gnev na sebe, jer smo bili indoktrinirani da smo, kao, nesvrstani. Kako da ne! Pokazali smo kako nismo umeli da se svrstamo na vreme, pa smo provukli sopstveni narod kroz golgotu. Je li to razlog da vas predstavnici sadašnje vlasti nazivaju „žutim NATO generalom“? Ne. Počelo je u tabloidima sa naslovima „Generali komanduju Demokratskom strankom“ jer sam kao gost prisustvovao izbornoj skupštini Demokratske stranke kada je Dragan Šutanovac izabran za predsednika u septembru prošle godine. Posle toga je krenuo Vulin, i to javno, na televiziji. Praktično me stavio u kontekst navodne pripreme atentata na Aleksandra Vučića kada je pronađeno ono oružje u Jajincima. Navodno, Vulin i ministar Stefanović su brana, pa kad njih srede, onda će da krenu na Vučića, a onda će Šutanovac u kafiću da skupi generale koji nisu uspeli da nas uvedu u NATO, pa će da se pojavi feneral „Sretko Malinović“, kao, ne zna mi ime. Eh, „Sretko“! Zapamtiće mi ime i te kako! Kad to gleda prost čovek, on će da zapamti tri reči: atentat i „Sretko Malinović“. Posle jedno sedam dana, tadašnji premijer je na televiziji jasno, dva-tri puta ponovio moje ime u sličnom kontekstu. Kako je Vučić mogao da mi zapamti ime, a Vulin nije? Posle toga ste direktno ušli u politiku: podržali ste Sašu Jankovića, govorili na njegovim susretima, a potom ste se, posle predsedničkih izbora i formalno učlanili u Demokratsku stranku? Zbog čega? Ja sam sa Draganom Šutanovcem sarađivao dok je on bio ministar odbrane, i one me je pozvao da kao nestranačka ličnost podržim rad stranke kao predsednik Odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije u okviru DS-a. Posle je došla predizborna kampanja gde sam ja bio predložen za jednog od govornika na konvencijama Saše Jankovića. To je prilično odjeknulo u javnosti, a ja ništa posebno nisam uradio osim što sam rekao šta mislim. Kada sam video i upoznao sjajne ljude od ličnog integriteta i shvatio da delimo slične stavove, učlanio sam se u stranku. Sada vas pominju kao jednog od mogućih kandidata za gradonačelnika Beograda. Da li ste spremni da prihvatite tu kandidaturu? I ja sam za to saznao iz medija. Niko na tu temu nije sa mnom razgovarao. Nemam informaciju da se o mojoj kandidaturi raspravljalo u Demokratskoj stranci, a ni sa potencijalnim koalicionim partnerima, mislim konkretno na pokret Saše Jankovića. Normalno je da ću se kao čovek osećati počastvovano ukoliko postoje razmišljanja da ja budem kandidat za gradonačelnika. Jer biti gradonačelnik Beograda, domaćin porodice od preko dva miliona članova, velika je čast, ali i ogromna odgovornost. S druge strane, nekome je sasvim normalno da polupismeni ljudi vode državu, vode Ministarstvo odbrane, potpuno nekvalifikovani, to nije problem, ali je problem da general bude gradonačelnik. Zato ja kažem, kako god bilo, general je spreman da prihvati odgovornost. General je spreman za Beograd, da li je Beograd spreman za generala, to je već pitanje na koje će građani dati odgovor. Ako dođe do tog pitanja. Vi odgovorno tvrdite da ako bi se od vas tražilo da budete kandidat, vi biste to prihvatili? Tako je. Ja ne želim u to da uđem baveći se demagogijom, već da vodim tim koji će biti servis građana. Da taj tim učini sve da se pomogne najugroženijim kategorijama stanovništva, da se ne razbacuje novac na jeftine kineske igračke kao što su fontane. Ili neki jarboli, za koje ne znam čemu služe, pretpostavljam za neko ugrađivanje u novčane tokove. Te stvari sigurno nisu potrebnije od vrtića ili komunalne infrastrukture grada. Predsednik Vučić je uputio poziv na unutrašnji dijalog u vezi sa rešavanjem statusa Kosova. Hoćete li se vi uključiti u taj dijalog? To je pitanje interesa naše države i pitanje statusa naših građana nealbanske nacionalnosti na Kosovu i Metohiji. Kada razmišljam kao vojnik možda nije u redu prepustiti predsedniku, kakav god da je bio, kako god da se odnosio prema nama, da neke teške odluke donese sam. Bilo ko da je na vlasti u ovakvoj političkoj situaciji, u regionu i svetu, morao bi da uradi neke nepopularne stvari po naš narod i našu državu. To je jedan aspekt. S druge strane, sve što se dešavalo prethodnih pet godina, svi ugovori, sporazumi, dogovir, sva komunikacija sa javnošću i društvom, svodilo se na monolog jednog čoveka. Što bi rekli – naručivao si muziku, piće, radio šta si hteo, e, sad, hajde da račun platimo svi. On hoće da prebaci hipoteku na ljude koji su toliko bili nipodaštavani, etiketirani na različite načine. Pogledajte šta su radili Saši Jankoviću ili Draganu Šutanovcu. Označavali su ih kao okorele kriminalce, ubice ili saučesnike u ubistvu, e, sada, dođite da razgovaramo o onome što sam se ja obavezao da ću potpisati. Kome si se obavezao, ne znam. Znam da ovde, na unutrašnjem planu, nisi nikome, bar slušajući retoriku u predizbornim kampanja. To je drugi aspekt i pitanje je koliko bi taj unutrašnji dijalog bio zaista dijalog, a koliko unutrašnji dijalog predsednika. Kako to mislite? Sam sa sobom? Ja sam negde napisao: kultna emisija „Monolog sa premijerom“ biće zamenjena serijom „Unutrašnji dijalog predsednika“. Ostalo je samo da vidimo spisak statista. Nije zdrava klima na našoj javnoj sceni, takvom su je napravili oni koji njome upravljaju. Izvolite, objasnite porodicama nestalih sa Kosova i Metohije kako će ta srpska lista čiju pobedu Marko (Đurić) proslavi uz trubače ući u vladu Ramuša Haradinaja, tvorca Žute kuće. Domaćina Žute kuće. Vidite kako surovo izgleda kada sila natera one velike patriote iz kafane da oni odrade najprljaviji posao. Slučaj helikopter Već ste izjavljivali da se vlast u slučaju pada helikoptera u martu 2015, kada je poginulo sedam ljudi, trudila da se sve završi na konstataciju da se to, prosto, desilo. Kako vi gledate na tu tragediju, istragu i presudu? Ovde je jasna jedna stvar – helikopter nije smeo biti u vazduhu. Zbog meteoroloških uslova koji su u tom trenutku vladali i bili procenjeni za taj dan. Tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić nije bio ovlašćen da naređuje jer on nije u lancu komandovanja, on je rukovodilac. Zahtevi prema Vojsci, uz ovlašćenje predsednika Republike (koje Gašić nije imao) mogu da idu preko načelnika Generalštava pa naniže. A njega su pokušali da prikažu kao nekog ko ima pravo da naredi i preskače lanac komandovanja. Svakom vojniku je tu sve jasno: naredio je nenadležan, zatim je naredio onome ko nije nadležan da podiže snage iz gotovosti. I to sve mimo znanja jedinih osoba koje su imale pravo da to narede. Zašto ti koji su imali pravo izdavanja naredbi nisu odbili zahtev ministra? Zato što nisu imali petlju. Zato što su na mestima pomoćnika za operacije oficiri sa nižim činovima od komandanata brigade. To nema nigde u svetu! Znate li vi šta znači pomoćnik za operacije? Onda, naravno, pozvao je general iz jedinice pukovnika u Operativnom centru, koji, čak i da nije pomoćnik za operacije, on je zamenik komandanta Vazduhoplovstva i on odlučuje da li će helikopter da poleti. Mogao je da pozove Sveti Petar! Ali, ono: ja i ministar, brate, mi imamo svoje lične odnose… Ta snishodljivost, to koketiranje sa političarima je i dovelo profesiju u situaciju da postane prirodno da načelnika Generalštaba pošalju da bude komandant odbrane nasipa. On se ljuti što ja to govorim, a otišao je i korak dalje – posle inauguracije postao je komandir počasne čete. To je još jedan korak niže. Na nasipu je bio komandant bataljona, a ovde je komandir čete. Radoslav ĆEBIĆ
  18. Muzičar Darko Rundek baš kao Danas ove godine slavi jubilej. Povodom 20 godina od izlaska svog prvog samostalnog albuma "Apokalipso", ponovo je okupio veliki bend za regionalnu turneju. Ona kreće 15. juna koncertom na stadionu "Tašmajdan" u Beogradu, a publika u Srbiji moći će da čuje Rundekove pesme i na Arsenal festivalu u Kragujevcu 23. juna. Istim povodom pojaviće se i remasteriran album na dvostrukom vinilu i u bogato opremljenom boksu sa nikad objavljenim snimcima Haustorovih "Dovitljivih malih čudaka" iz 1990. godine. Pevač nekadašnjeg zagrebačkog Haustora u razgovoru za Danas govori o čuvenom albumu "Apokalipso" i predstojećem koncertu. * Zašto ste se odlučili da turneju počnete baš iz Beograda? - Djelomično je to bio stjecaj okolnosti, ali svakako sretan stjecaj jer smo u Beogradu uvijek imali vrlo blisku publiku koja nas je srdačno podržavala i to je sigurno najbolje mjesto za počinjanje turneje. * "Apokalipso" je bio vaš prvi solo album i prva saradnja sa Cargo orkestrom. Označio je pre svega promenu zvuka u vašem radu. Kako je nastao? - Cargo orkestar se formirao tek u pripremama albuma "Ruke", četiri godine nakon izlaska "Apokalipsa". "Apokalipso" je bio moj prvi samostalni album i izašao je devet godina nakon posljednjeg albuma Haustora "Tajni grad". U međuvremenu Haustor je 1990. pokušao snimiti svoj peti album "Dovitljivi mali čudaci" koji je završio u košu i prošlo je pet ratnih godina kad nisam objavljivao ništa. Na snimanju "Apokalipsa" sarađivao sam sa više od 20 ponajboljih zagrebačkih muzičara. * S kakvim idejama i nadama ste ga stvarali? - Još za vrijeme suradnje s Haustorom sakupilo mi se pjesama koje nisu ulazile u stilski okvir tog benda, tako da mi je mogućnost da biram suradnike koji odgovaraju materijalu bila draga i inspirativna. * A kako je nastala čuvena pesma "Apokalipso" i taj zarazni ritam koji je prati? - Njen refren, koji je, što je rijetko za hitove, zapravo instrumentalna tema, nastao je još 80-ih, ali mi nije uspijevalo oko njega sagraditi pjesmu. Pjesma se iznenada otvorila jedne noći u pariškoj podstanarskoj sobi i mogao sam samo reći: "Eureka!" * "Apokalipso" nosi mnogo dobrih pesama, a verovatno je najvoljenija "Senor". Iz kakvog osećaja nastaju balade? Vi ih imate podosta i to antologijskih ("Šal od svile" je samo jedna od njih).... - Balade nastaju iz nostalgije, čežnje, ponekad mira i topline... Biće da mi tih osjećaja nije falilo. * Cargo je vremenom postajao sve manji, a brzi ritam sve mirniji. Koliko ste danas u muzičkom smislu daleko od albuma "Apokalipso"? - Muzika traži raspon dinamike i tempa i meni se čini da je u međuvremenu nastalo lijepih i polaganih, ali i brzih pjesama. Taj mi je album sasvim blizak i u njemu prepoznajem neke osnovne linije melodija i atmosfere koje osjećam kao konstante u svom radu. * A kako pamtite vaše muzičke početke? Za 80-e u Jugoslaviji i vremenu novog talasa govori se kao o nekom mitskom periodu, kao o jedinom trenutku kad je muzika na ovim prostorima išla u korak sa onim što se događalo u svetu. Šta vama znači taj period? - Moram priznati da malo zazirem od mitologizacije 80-ih. Istina je da nam je vjetar povjesnih okolnosti puhao u leđa i da je providnost odlučila da se u toj generaciji nađe puno talentiranih ljudi. Mislim da ih i danas ima, ali ih je teže pronaći i pratiti. * Nažalost, dosta ljudi koji su tada stvarali muziku su preminuli. Je l' to na neki način bio usud te pretalentovane generacije? - Rock heroji niti u ranijim generacijama nisu bili dugovječni. * Publika i kritika vas vide kao otelotvorenje junaka vaše pesme "Šejn", i to ne samo kao usamljenog kauboja koji ne pristaje na svet u kome živi i odlazi parobrodom uz reku, već pre svega kao čoveka koji ceo život sanja. Šta sve danas sanja Darko Rundek? - Nije pametno poistovjećivati autore sa njihovim glavnim junacima. Kažu da je Karl May svoje najbolje romane o Divljem zapadu napisao u njemačkom zatvoru... On sanja o svijetu bez klaonica... * Vi ste sa svim strahotama na ovim prostorima izabrali da odete. Ali i kasnije da se vratite, odnosno da se iznova vraćate. Šta vam je doneo život na granici? Kako iz te "osmatračnice" gledate na ova naša društva? - U našim i onim drugim zemljama sam često u dobrom društvu. LJudi koji dijele slične stavove i senzibilitet se ne prepoznaju po tome iz koje zemlje dolaze. * Vaši koncerti su zaista jedan poseban događaj. Retko gde se može videti kako publika deli energiju sa muzičarima u tolikoj meri. Šta vama daje publika tokom nastupa? Koliko vam je važno da ona reaguje na ono što svirate ili uvek svirate za sebe pa kako bude? - Naravno da nam je važna svaka reakcija publike. Koncert je događaj koji objedinjuje muzičare i publiku u nečem što ne pripada ni jednima ni drugima. * Niste imali baš pozitivne reakcije na odluku Nobelovog komiteta da Bob Dilan dobije Nobelovu nagradu. Zašto? U kojoj meri su za vas poezija (književnost) i muzika povezani? - Ne znam otkud vam to da moje reakcije na Dilanovu Nobelovu nagradu nisu bile pozitivne. Pitao sam se samo zašto sada i odgovor nalazio u američkim izborima koji su se događali u tom trenutku, na koje je ona trebala utjecati, ali očito nije uspjela.
  19. Guest

    Kurijer: Novak se predao bez borbe, kriv je takozvani guru

    Nekadašnji najbolji igrač sveta Džim Kurijer smatra da se Novak 'predao bez borbe' u četvrtini finala Rolan Garosa, okrivivši delom Pepea Imasa za poraz. SS "Novak se predao bez borbe, iako ima delom i do jakog vetra koji je duvao. On nikako ne voli da igra po vetru. Zaista je delovalo da se pomirio sa porazom i pre nego što je sve bilo gotovo", kaže Kurijer. Branilac titule u Bulonjskoj šumi poražen je ubedljivo u borbi za polufinale od Dominika Tim iz Austrije (7:6(5), 6:3, 6:0), zbog čega će po prvi put od 2011. godine biti na trećem mestu na ATP listi, a neće ga biti u polufinalu pariskog Grend Slema posle sedam godina. Novak je odmah posle meča rekao da ljudi ne bi trebalo da mešaju Andrea Agasija, njegovog novog trenera, koji će biti s njim i na Vimbldonu, naglasivši da je problem u njemu. Agasi je samo prvu nedelju proveo s Đokovićem u Parizu, zbog privatnih obaveza u Sjedinjenim Američkim Državama, pa su u boksu sedeli brat Marko, koji ima funkiciju trenera, i takozvani guru iz Španije. "Problem leži u činjenici da on u timu ima nekoga ko sve bazira na ljubavi i miru, a deo je vašeg štaba preko godinu dana, na šta vi ne možete da se oslonite ako ste saterani u ćošak", jasan je Amerikanac. Posebno je bio mučan poslednji set, zvanično Novakov najslabiji u karijeri – pošto je osvojio svega osam poena za 20 minuta igre! "Agasi je svakako neko ko ume da se izbori sa ovakvim stvarima, i verujem da će Novaku postaviti prava pitanja kako bi uvideo kako može da izbegne ovakve stvari u budućnosti. Ali, ostaje pitanje zvano 'Novak'. Od Vimbldona prošle godine pitanja je toliko mnogo, pre svega u vezi s tim šta se događa s njim – na i van terena", zaključio je Kurijer. Б92
  20. Mnogi potuljeni, neuspešni i ogorčeni ljudi potiču iz porodica u kojima je „lepo vaspitanje“ bilo mera dobre adaptacije. Psihološki bismo ih nazvali inhibiranima, nespontanim odraslim ljudima. Oni već od svoje rane ili srednje mladosti počinju da pokazuju tendenciju ka krutom pridržavanju pravila i jake moralne norme. Međutim, manifestuju i jaku samokritičnost i samoprezir, te ujedno s tim i oštro osuđivanje drugih ljudi. Prepoznajemo ih po opštem odsustvu spontanosti, životne radosti i sreće. Umesto zadovoljstava, oni su razvili pesimističan i ozlojeđen stav prema svetu. Budno prate i svoje i tuđe greške i mahom su fokusirani na sve što može poći naopako. Veoma zaziru od autoriteta, što ukazuje zapravo na njihov strah od nadređenih. Istovremeno, često omalovažaju ljude koje procenjuju kao manje uspešne od sebe. Takvi ljudi su teški i sebi i drugima. Predstavljaju se kao racionalne osobe, ne uviđajući sospstveni pesimizam. Kako sude sebi, tako logično sude i drugima – pa oštro kritikuju spontane ljude, hedoniste, avanturiste i, generalno, pojedince koji na aktivan način sebi pričinjavaju zadovoljstva. Uglavnom ih vide kao šarlatane, kao nemoralne, a često misle i da lažu da su srećni – da se samo pretvaraju da uživaju da bi se time hvalili. To ukazuje do koje su im mere spontanost i životna radost nerazumljive pojave. Najčešće ne uspevaju da se ostvare u poslovnom smislu. Prevelik strah od autoriteta, ograničena sloboda i kreativnost, dovode do znatno umanjene inicijative. S jedne strane, ne preduzimaju potrebne korake koji bi ih doveli do uspeha jer se plaše neuspeha – ne veruju da je moguće da budu uspešni jer im pesimističan stav i potisnute emocije ne dozvoljavaju da se pokrenu. S druge strane, veruju da su gotovo svi uspešni ljudi „laktaši“, da su na nemoralan način došli do novca, da su materijalisti, što treba oštro osuditi. Na nesvesnom nivou, povezuju osećaj krivice sa isticanjem, bogatstvom i uspehom, te možemo reći da se jednako plaše i uspeha. Imaju doživljaj da se čovek mora mučiti kako bi dostigao ideale i na taj način izbegao kritiku. Ovakav doživljaj sveta rezultuje stalnom užurbanošću i tenzijom oko postignuća i preteranom samokritičnošću i kritičnošću prema drugima. Međutim, njihova postignuća su često ispodprosečna u odnosu na njihove intelektualne mogućnosti, jer ih stalna tenzija, strahovi, i potisnuta krivica sputavaju u realizovanju ideja i projekata.
  21. Guglova odbrana: Uzivamo da slavimo praznike u Google-u, ali, može biti tesko za nas da odaberemo koje dogadjaje svake godine da istakenemo na nasim stranicama. Pa napravili smo smo jedan u 2000 ' itd itd ....
  22. Najbolji mladi sportista naše zemlje 2014. godine, dvostruki juniorski prvak Evrope u džudou Nemanja Majdov, prolazi kroz pravu dramu u Azerbejdžanu, gde se na aerodromu nalazi već 48 sati jer ga matični Savez nije prijavio za tamošnju vizu. Foto: M. Metlaš / RAS SrbijaNemanja Majdov Kako je istakao na društvenim mrežama, Majdov je krenuo na prestižni Grand pri, no od njegovog nastupa u "Hejdar Alijev areni" nema ništa. "Još sam na aerodromu u Bakuu, i to već 48 sati, bez hrane. Ne mogu da mrdnem bez policije, nemam vizu, pustite me kući. Kakva sramota, ljude iz džudoa boli ***", napsisao je Majdov na Tviteru. Ovaj 20-godišnjak, rođen 10. avgusta 1996, bio je juniorski prvak Evrope 2014. u Bukureštu u 2016. u Malagi, kadetski vicešampion kontinenta 2013, a osvajač bronze na Grend slemu u Abu Dabiu 2016, u konkurenciji džudista do 90 kilograma. On je istakao da je naš Savez napravio grešku, da od petka pokušava da nekako dobije vizu, ali i da je tada verovao da se to neće desiti "jer nikoga iz džudoa nije briga za ovu situaciju". "U međuvremenu sedim i čitam statistiku sa turnira. Prosto pokušavam da zaboravi ma ovo sr***, bar na trenutak. Ne mogu da verujem da Grend slem u Bakuu prolazi bez mene", poručio je Majdov, koga je Olimpijski komitet Srbije 2014. godine proglasio za našeg najboljeg mladog sportistu. On je osvojio četiri zlatne medalje na seniorskom prvenstvu naše zemlje, kao i jednu bronzu, a sa Evropskog kupa ima i tri kadetska zlata, te dve juniorske bronze. Pokušaji Blicsporta da kontaktiraju Džudo savez Srbije ovim povodom ostali su bez odgovora.
×
×
  • Create New...