Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'beskućnik'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Srpski pesnik koga citiraju svi na društvenim mrežama, a on je umro kao beskućnik: Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu Nemam ja više ljudi. Mene nema više ko da traži. Mene više niko ne sme da nađe. Može da me traži koliko hoće. Pričao mi jedan pričac. Bajagina priča U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbeglica koja nigde nije prispela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu. A kad padne noć, gde da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. Ali, seti se naš junak da ima nekakvog rođaka na železnici i potraži ga. Rođak izbeglici “obezbedi” smeštaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigde ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu. Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigde. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku udžericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao. I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVEK Duško Trifunović. Šta bi dao da si na njegovom mestu? -Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo da radi, po noći, a ne moguu da spavam u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: “Gde si bio?” Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo. Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik – istakao je Trifunović. Ovako je govorio Duško Trifunović u svom poslednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u. Priča o paketiću germe i poklonu za dete Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čoveku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta deca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji…Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slepih kod očiju. Negde na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dve tegle džema i dve Frutekove kašice (od krompira). Čovek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao. Taj isti čovek sačekao je da žena i devojčica izađu iz prodavnice i obratio im se rečima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?” Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za devojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović. Po njemu se ništa nije dostojno zvati Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živeo je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživeo i preživeo Duško. A, znate li da je pre rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigde nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pesnik. Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogrešili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove. Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: “Ja odlazim, hvala vam lepo. Vi se snađite, ako možete.” A ne možemo! IZVOR: BUKA
  2. Како је дошло до тога да постанеш бескућник? - Кад сам био мали, родитељими, старија браћа Саша и Сциле и ја живели смо Далматинској улици, у стану који је мој тата Душко наследио од свог покојног оца. Ишао сам у основну школу “Вук Караџић” и једног дана, када сам се вратио са наставе, у дворишту зграде затекао сам све ствари из куће. Мама Весна ми је рекла да нас исељава Центар за социјални рад. Имао сам тада осам година и нисам баш разумео зашто се исељавамо, али када сам видео огољене зидове у празном стану који напуштам, схватио сам да остајем без дома. Било ми је тада много тешко и тога ћу се увек сећати. Зашто сте избачени из тог стана? - Касније сам схватио да у ствари нисмо били истерани, него су мајка и брат Сциле били за то да се тај стан прода да би, као, купили нешто боље. Отац је већ тада много пио, био је алкохоличар, па су га лако на то наговорили. Међутим, од тога ништа није било. Видео сам да мајка и брат много троше паре и ја сам се опростио од тога да ћемо опет имати дом. Шта се потом десило? - Одатле сам са мајком отишао да живим код неког човека у једном риту у предграђу Панчева, где живе Роми. После неког времена више нисам могао да се шверцујем по возу да бих ишао у своју школу, па сам једном после наставе ушао у неку зграду и ту остао да преспавам. Тако је било месец дана, док ме није приметио комшија, станар те зграде, и позвао полицију. Одвели су ме у дом за малолетнике “Васа Стајић” на Вождовцу, али сам одатле кроз неколико месеци побегао. Нисам се слагао са осталом домском децом. За разлику од њих, ја сам био миран, нисам крао нити се тукао по улици. Ишао сам у школу, тамо се хранио јер је моја разредна плаћала за мене, знала је у каквој сам ситуацији. Тако је било док ме после четвртог разреда нису пребацили у специјалну школу “Бошко Буха”. Како си и где све живео од како си напустио мајку и дом? - Живео сам свуда помало. Схватио сам да мајка не може ништа да уради јер је још тада била инвалид, од шлога јој је цела страна тела одузета, а брат Сциле није желео ништа да помогне. Отац алкохоличар нестао је на своју страну, а други брат, Саша, отишао је да живи уз подршку организације за ментално недовољно развијене особе. Схватио сам да сам сам, препуштен сам себи. Почео сам да се борим, шта ћу да поједем, да обучем. Одлазио сам у школу, а кад изађем, лутам... Спавао сам по разним зградама док ме не избаце, био сам се уселио у једну стару трафику код стадиона ОФК, а последњих неколико година сам у општинској напуштеној згради у Вишеградској улици, без струје и воде, а малтер са зидова се гули. Од чега си се за све то време издржавао? - У почетку су ми помагали другови из школе, давали ми неке ствари и храну, књиге и новац за свеске. Међутим, они сад сви раде и имају породице и своје обавезе, па се ретко виђамо. Радио сам разне послове, и на грађевини и у перионици, али све је то много тешко, поготову кад после тога немаш где ни да се истушираш. Онда сам неко време волонтирао у хуманитарној организацији “Каритас” и, пошто је њима стизала одећа, постељина, пешкири и слично, нешто од тога сам добјао да продајем на пијаци и мало зарадим. Продавао сам и кинеске парфеме на улици, али не вреди, јури те инспекција и одузима робу. Недавно сам нашао нови посао и сада продајем часопис “Лице улице” са братом Сашом и његовим другарима. Зарадим од тога некад 100, некад 500 или 600 динара дневно, зависи како иде продаја. Од тог новца се храним. Кад је баш хладно, идем у играоницу да се угрејем. Да ли си се обраћао неким државним институцијама за помоћ? - Обраћао сам се Центру за социјални рад, ишао код њих и сам и са мајком, али су ми увек говорили да не можемо добити нити стан нити било какву социјалну помоћ јер смо већ имали стан и продали га. Тражио сам им једнократну помоћ од 7.000 динара да преживим. Жељан сам да се наједем, макар неку паличинку да купим, нешто да скувам на плинској боци коју сам добио. Нису ми одобрили, а зашто, не знам. Ништа ми тамо није јасно, а они се и не труде да ми објасне. Социјална радница све ради на брзину, издекламује шта ми све треба и ћао. А ја немам ни личну карту, ни здравствену књижицу, нити примам икакву социјалу да бих могао то да извадим. Зато у Центар за социјални рад више не идем, нећу никога да молим. Могу ли ти бар неки пријатељи још помоћи? - Имам комшиницу која је добра према мени и зими ме некад пусти да се окупам код ње. Добар сам и са другим комшијама, дају ми да наточим балоне са водом или лек кад се разболим. А пре четири године сам имао и шугу, добио сам због прљавштине у тој згради где живим. Било је лето и прашина, а ја нисам могао да одржавам хигијену као нормалан човек. Страшно ме је то сврбело, а отишао сам код доктора тек када сам видео живе ране. Виђаш ли некад родитеље и браћу? - Са Сашом се виђам јер заједно продајемо часопис, а код Сцилета не идем, он живи са девојком. Отац и мајка су већ неко време у дому у Кумодрашкој и одем понекад викендом да их обиђем, али није то то. Одрастао сам и знам шта су ми родитељи урадили. Љут сам на њих, цео живот су ми упропастили. Криво ми је што су тако поступили, продали наш стан и отерали ме на улицу. Да нису то урадили, можда бих и ја сада имао ко свака друга деца макар неку своју собу из које нико не би могао да ме избаци. Имаш ли бар неку наду да ти се живот може побољшати? - Не може мени више нико да помогне. Кад Центар за социјални рад више од десет година није хтео ништа за мене да уради, немам ја више никакву наду. Определио сам се да трпим и ћутим. На много сам великој нули и човеку треба баш много да се из тога ишчупа. Аутор: Сања Ђорђевић Извор: АЛО
  3. "Родитељи су од мене направили бескућника!" Пристојно одевен, чист, уредан и поврх свега миран и срдачан, Тебор Динчић (22) на први поглед одговара опису финог младића из комшилука. Оно што њега ипак издваја из таквог клишеа јесте болна чињеница да је Тебор бескућник који већ 14 година сам обитава по београдским улицима и привременим склоништима без струје и воде. - Улица је велика школа. Или ћеш да будеш пробисвет и наркоман или нормалан човек. Ако си нормалан, на улици нико неће да те дира, ако ниси, свако ће да те напада и пљује. Ја сам сам, без ичега и без ичије подршке и заштите, па морам да будем миран - образлаже Тебор свој животни наук на почетку разговора за “Ало!”. Тебор Динчић: Дечко из комшилука Како је дошло до тога да постанеш бескућник? - Кад сам био мали, родитељими, старија браћа Саша и Сциле и ја живели смо Далматинској улици, у стану који је мој тата Душко наследио од свог покојног оца. Ишао сам у основну школу “Вук Караџић” и једног дана, када сам се вратио са наставе, у дворишту зграде затекао сам све ствари из куће. Мама Весна ми је рекла да нас исељава Центар за социјални рад. Имао сам тада осам година и нисам баш разумео зашто се исељавамо, али када сам видео огољене зидове у празном стану који напуштам, схватио сам да остајем без дома. Било ми је тада много тешко и тога ћу се увек сећати. Зашто сте избачени из тог стана? - Касније сам схватио да у ствари нисмо били истерани, него су мајка и брат Сциле били за то да се тај стан прода да би, као, купили нешто боље. Отац је већ тада много пио, био је алкохоличар, па су га лако на то наговорили. Међутим, од тога ништа није било. Видео сам да мајка и брат много троше паре и ја сам се опростио од тога да ћемо опет имати дом. Шта се потом десило? - Одатле сам са мајком отишао да живим код неког човека у једном риту у предграђу Панчева, где живе Роми. После неког времена више нисам могао да се шверцујем по возу да бих ишао у своју школу, па сам једном после наставе ушао у неку зграду и ту остао да преспавам. Тако је било месец дана, док ме није приметио комшија, станар те зграде, и позвао полицију. Одвели су ме у дом за малолетнике “Васа Стајић” на Вождовцу, али сам одатле кроз неколико месеци побегао. Нисам се слагао са осталом домском децом. За разлику од њих, ја сам био миран, нисам крао нити се тукао по улици. Ишао сам у школу, тамо се хранио јер је моја разредна плаћала за мене, знала је у каквој сам ситуацији. Тако је било док ме после четвртог разреда нису пребацили у специјалну школу “Бошко Буха”. Како си и где све живео од како си напустио мајку и дом? - Живео сам свуда помало. Схватио сам да мајка не може ништа да уради јер је још тада била инвалид, од шлога јој је цела страна тела одузета, а брат Сциле није желео ништа да помогне. Отац алкохоличар нестао је на своју страну, а други брат, Саша, отишао је да живи уз подршку организације за ментално недовољно развијене особе. Схватио сам да сам сам, препуштен сам себи. Почео сам да се борим, шта ћу да поједем, да обучем. Одлазио сам у школу, а кад изађем, лутам... Спавао сам по разним зградама док ме не избаце, био сам се уселио у једну стару трафику код стадиона ОФК, а последњих неколико година сам у општинској напуштеној згради у Вишеградској улици, без струје и воде, а малтер са зидова се гули. Од чега си се за све то време издржавао? - У почетку су ми помагали другови из школе, давали ми неке ствари и храну, књиге и новац за свеске. Међутим, они сад сви раде и имају породице и своје обавезе, па се ретко виђамо. Радио сам разне послове, и на грађевини и у перионици, али све је то много тешко, поготову кад после тога немаш где ни да се истушираш. Онда сам неко време волонтирао у хуманитарној организацији “Каритас” и, пошто је њима стизала одећа, постељина, пешкири и слично, нешто од тога сам добјао да продајем на пијаци и мало зарадим. Продавао сам и кинеске парфеме на улици, али не вреди, јури те инспекција и одузима робу. Недавно сам нашао нови посао и сада продајем часопис “Лице улице” са братом Сашом и његовим другарима. Зарадим од тога некад 100, некад 500 или 600 динара дневно, зависи како иде продаја. Од тог новца се храним. Кад је баш хладно, идем у играоницу да се угрејем. Да ли си се обраћао неким државним институцијама за помоћ? - Обраћао сам се Центру за социјални рад, ишао код њих и сам и са мајком, али су ми увек говорили да не можемо добити нити стан нити било какву социјалну помоћ јер смо већ имали стан и продали га. Тражио сам им једнократну помоћ од 7.000 динара да преживим. Жељан сам да се наједем, макар неку паличинку да купим, нешто да скувам на плинској боци коју сам добио. Нису ми одобрили, а зашто, не знам. Ништа ми тамо није јасно, а они се и не труде да ми објасне. Социјална радница све ради на брзину, издекламује шта ми све треба и ћао. А ја немам ни личну карту, ни здравствену књижицу, нити примам икакву социјалу да бих могао то да извадим. Зато у Центар за социјални рад више не идем, нећу никога да молим. Могу ли ти бар неки пријатељи још помоћи? - Имам комшиницу која је добра према мени и зими ме некад пусти да се окупам код ње. Добар сам и са другим комшијама, дају ми да наточим балоне са водом или лек кад се разболим. А пре четири године сам имао и шугу, добио сам због прљавштине у тој згради где живим. Било је лето и прашина, а ја нисам могао да одржавам хигијену као нормалан човек. Страшно ме је то сврбело, а отишао сам код доктора тек када сам видео живе ране. Виђаш ли некад родитеље и браћу? - Са Сашом се виђам јер заједно продајемо часопис, а код Сцилета не идем, он живи са девојком. Отац и мајка су већ неко време у дому у Кумодрашкој и одем понекад викендом да их обиђем, али није то то. Одрастао сам и знам шта су ми родитељи урадили. Љут сам на њих, цео живот су ми упропастили. Криво ми је што су тако поступили, продали наш стан и отерали ме на улицу. Да нису то урадили, можда бих и ја сада имао ко свака друга деца макар неку своју собу из које нико не би могао да ме избаци. Имаш ли бар неку наду да ти се живот може побољшати? - Не може мени више нико да помогне. Кад Центар за социјални рад више од десет година није хтео ништа за мене да уради, немам ја више никакву наду. Определио сам се да трпим и ћутим. На много сам великој нули и човеку треба баш много да се из тога ишчупа. Аутор: Сања Ђорђевић Извор: АЛО Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
×
×
  • Create New...