Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Svetitelj'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово: „Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“ Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне). Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га. Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга. Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси. Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће: „Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“ Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света. Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој: „Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином. Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“ Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000. Извор: Радио Светигора https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/
  2. У кивоту се чувају мошти апостола Петра и Павла, Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, светог Николе… На светог Николу храм-музеј светог Николе у Толмачах, који се налази при Третјаковској галерији, обиљежио је двадесет година од обнове богослужења у њему. Раније су у тај храм пренијете на чување велике хришћанске светиње: Владимирска икона Мајке Божје, чудотворни Дмитровски крст, Иверска икона Мајке Божје. „Протекле двије деценије су чудо Божје, дар Божји према људима који су овдје присутни, према свима који су знали и који знају какве су велике светиње чуване и чувају се у Третјаковској галерији, за све који су долазили овдје када још није било храма, за оне који су се тајно молили пред тим великим светињама. Данас је све то добило прави значај у живом храму-музеју“, казао је отац Николај. Радио Светигора
  3. Два дана након тога, на дан свете мученице Евлалије Меридске (по грегоријанском календару) у катедралном саборном храму Оведо након празничног богослужења Архиепископ тог града Јесус Санс Монтес уручио је оцу Андреју реликвијар са моштима свете мученице Евлалије. У знак захвалности оба храма су добила иконе светих мученица, које је живописао московски иконописац Евгеније Маљагин, саопштава сајт Корсуњске епархије. Радио Светигора
  4. Уочи канонизације остаци Митрополита видинског Кирила 26. септембра су извађени из гробнице и положени у специјални кивот у катедралном саборном храму светог Димитрија Солунског у Видину. Митрополит Кирил ( у миру Коста Стоичков) рођен је 1832. године у граду Берковица и рано остао без родитеља.1857. године постао је јерођакон у Чипровском манастиру. Учио је богословију у Сремским Карловцима. Након повратка у Видин ухапшен од турских власти и послат у тамницу у Сивас (Мала Азија). Послије три године је ослобођен. Радио је као учитељ и служио у храму. 1870. године рукоположен у јереја, а затим произведен у чин архимандрита и назначен за поглавара бугарске црквене општине у Силистри. 1872. године хиротонисан у епископа .1875. године изабран на Скопску катедру, а 1891. на Видинску. Дао је прилог од 50 хиљада златних лева за изградњу Софијске богословије. Упокојио се 1914. године у Видину и погребен је поред катедралног саборног храма. Видинска митрополија Бугарске православне цркве саакупља материјал за канонизацију два јерарха, Митрополита видинског Кирила и Егзарха бугарског Антима (Чаликова). Извор: Радио Светигора Фотографије: БПЦ, митрополија видинска
  5. НА ЛОКАЛНОМ НОВОУ ЦРКВЕ У ДАЛМАЦИЈИ ЛИТУРГИЈСКИ ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ НИКОДИМ МИЛАШ ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ - ИСПОВЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА У својој беседи Епископ Фотије је између осталог говорио о житију великог Епископа далматинског Никодима Милаша, који на нивоу Епархије далматинске, како у клиру, тако и у народу, све више ужива поштовање као свети. Епископ Фотије је нагласио да је Милаш својим животом, подвигом и богословљем, био „пастир добри“ по угледу на Самога Христа и велики заштитник и исповедник светог Православља. Данас је извршено литургијско сећање на пренос светог тела (моштију) Епископа Никодима Милаша 1930. године из Дубровника у Шибеник. Молитвама светог Никодима, Епископа далматинског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! ТРОПАР, гл. 8: Златогласна трубо Православља, мачем вере сакрушио си подле јереси; винувши се у несагледиве висине богословља, одбранио си веру истиниту. Медоточни проповедниче нераздељне Тројице, богоглаголиви Никодиме, моли Христа Бога, да спасе душе наше. + + + КОНДАК, гл. 2: Наслађујући се, богомудри, на извору вере Православне, и медоточно изливши у списима својим истине њене, као рајско дрво живота процветао си оче Никодиме. синаксарско житије: Овог месеца у двадесети дан спомен међу светима оца нашег, Никодима, епископа далматинскога, исповедника. Стихови: «И ми вам благовијестимо да је обећање, дато оцима, Бог испунио нама, дјеци њиховој, васкрснувши Исуса.» Овај преблажени и богоносни отац наш и учитељ Цркве, Никодим живљаше на древним православним просторима, свештене Далмације. Док он столоваше у граду Задру који у то време беше под влашћу Млетака, поверна му паства, између осталог, бивствоваше и под тешком аустроуграском владавином. Родитељи овог благог пастира беху благочестиви вером и велики у хришћанском трпљењу. Они живљаху веома скромно, чак и оскудно. Отац му Тривун, потомак веома побожне српске породице у Далмацији, бављаше се трговачким занатом у аустро-угарском граду Шибенику. Мати му Марија, пореклом Италијанка, свим срцем прими веру Православну; и касније како и сам свети владика Никодим сведочаше постаде таква православна, да беше боља од многих, које се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине. Овај велики бранитељ вере Православне, отац наш Никодим, упркос свим невољама и тешкоћама успе да заврши високе школе, како световне тако и духовне. По повратку из Русије, након школовања на Кијевској духовној академији, верно послужи Цркви Христовој као учитељ и духовни отац православне школе у Далмацији. Када је аустроугарска власт покушала да наруши црквено-канонски поредак свете Цркве Христове, овај богонадахнути јерарх устаде јеванђелски и пером да брани Ону коју ни врата ада неће надвладати, те у том подвигу истрајаше све до своје блажене кончине. А каква све гоњења, клевете, лукавства и насртаје достојанствено поднесе овај Светитељ Божији у једном од својих, за веру отачку и Цркву Христову, дела непобитних и сам детаљно приповеда. И будући Промислом Божијим уздигнут на трон Епископа далматинских, смиреномудри отац наш Никодим благодушно још већа страдања, не само од безбожне власти, већ и од оних који стадо Христово хоћаше да поунијате, претрпе. Али, као што од давнина велики наши Оци устајаху у одбрану вере Православне, тако ни праведни Никодим не устукну пред новим учењем Латина, већ огњено и са великим усрђем учаше свеосвећена чеда своја и верни православни род српски љубави Христовој и хођењу уским путем ка горњем Јерусалиму. Апостолски ревноваши у винограду Господњем, непоколебиво се држећи Невидљивога као да Га види, овај богомудри пастир и проповедник науке Христове удостоји се да на дан великих страдања Христових преда своју трудољубиву душу у руке Оца Небеског. Али и сада, као миомирисни изданак лозе светосавске, овај богоносни Светитељ, делима и подвигом својим силно крепи и утврђује душе наше. Амин. Извор: Епархија далматинска
  6. Тобом су двери Раја отворене, тобом је моћ смрти срушена, тобом пакао лишен плена свог, тобом се мртви живота удостојише, тобом разбојник у Рају ликује, тобом се земно с небесним сједињује. Кроз тебе је - познање истине, тобом је препорођај крштења дарован, тобом опроштај грехова измољен, тобом дар Духа Светог запечаћен. Тобом знаменовани храмови - домовима се Божјим називају, тобом празници и славља наша блистају! ... Језик не може изрећи шта је све Христос роду људском кроз тебе даровао. Приступимо, побожни зборе, и чистим уснама целивајмо часно Дрво на коме је Своје божанске руке раширио Христос Бог наш, на коме су убице проболе Његова света ребра, на коме су га појили пићем смешаним са жучи док се гомила с подсмехом ругала: Другима помаже, а себи не може помоћи (Мк 15, 29-31. И још: Ако је син Божји, нека сад сиђе с крста па ћемо га веровати (Мт 27, 40-42)... Крстом смо се научили побожности и познали моћ природе божанске; Крстом смо познали правду Божју и достигли целеумља добродетељ; Крстом смо упознали један другог и - некад далеки - сјединили смо се у Христу и постали учесници благодати Духа Светога; Крстом смо познали љубав и силу, и не отказујемо умрети један за другог; Крстом смо презрели сва добра овога света и претворили их у ништа, очекујући будућа блага и гледајући у невидљиво као у видљиво! Крст се проповеда - и истина се у Бога исповеда, и истина се по свему свету разноси; Крст се проповеда - и мученици страдају, и исповедништво се утврђује; Крст се проповеда - и Васкрсење се дарује, и живот јавља, и Царство небеско утврђује, и неверни верују! ... Крст је био подигнут против Живота, али је њиме дарован живот свету и смрт уништена! Крст је био подигнут против Истине, али је њиме свет испуњен истином! Крст је био подигнут против Господа, но Он је на њему раширио руке Своје и све привукао Себи! ... Превео јеромонах Хризостом (Војиновић), Мисионар, октобар 1936. Извор: УЗДИЗАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА И ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА ВАСКРСЕЊА - КРСТОВДАН
  7. Протосинђел Кирил Цвјетковић (1791—1857) „Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у вријеме Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[1], а мајка Анђа[2].“[3] Рођен је 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја, где и данас постоји натпис који је начињен 1899. године за тај догађај. Отац Кирил потиче из свештеничке породице, наиме, његов деда је био отац Симеон, два рођена стрица, Марко и Никола, били су свештеници, брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац. Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије, а која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[4]. Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим, Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Са савинским калуђерима и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[5] сусрео се 25. маја 1805. године. Отац Никанор је припадао старом савинском братству које је на челу са игуманом Данилом Рајовићем између 1776. и 1799. године подигло Велику манастирску цркву. Тако је Константин, без обзира на противљење свог оца који је тад био у Смирни, примљен у савинско братство. Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. Он у својој Аутобиографији описује и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцену акцију руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године. У доба руског владања преминуло је неколико савинских калуђера те је братство, у бојазни да манастир не запусти, а истовремено се плашећи корака француске окупационе власти, одлучило да затражи да се Константин замонаши. Тако је 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици (митрополит Петар I Петровић је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према суседној Аустрији). Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља. Приређивач Аутобиографије верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Међутим, из до сада непознатих бележака бездинских монаха дошло се до нових сазнања о доласку протосинђела Кирила у Бездин и његовом боравку у том манастиру. „Дугогодишњи бездински старешина игуман Пантелејмон (Дошен) оставио је биографске белешке о многим бездинским монасима[6], па и о протосинђелу Кирилу. Према његовој белешци, долазак протосинђела Кирила у Бездин збио се овако: Године 1842. помилован је од Фрање Јосифа I, с тим да даље робовање настави у једном од српских манастира; одређен му је манастир Бездин. Братство манастира Бездин одржало је 13. августа 1842. Братску седницу, на којој је протосинђел Кирило примљен у манастир: Бр. 10/842. Записник братске седнице братства манастира Бездина од 13. Августа 1842. године. Јеромонах, парох шибенички, Кирило (Цветковић), бивши иногда у Далмацији, свевисочајшим помилованијем из Глубическаго, в њемже пребиваније затвора отпушчен и в манастирје всевисокијем расположенијем превасходитељственаго господина Графа канцелара, прочеја казни својеја времја издржати имушћи, упутствујетсја сјемо милостивијем писанијем Јего Високопреосвештенства Епископа нашего од 12. маја т.г. Закључено јест: Сходнија ради вједомости и управљенија нашего, сије истоје здје назначити. Не откривајући извор, игуман Пантелејмон наводи и детаље о казненом чамовању протосинђела Кирила у Бездину: Кад је протосингел Кирило (Цветковић) дошао у Бездин да и даље робује, братство манастира Бездина сазидало му је једну малу собу на тавану манастирском са северне стране: 2 м широку, 3 м дугачку, 2 м високу, са два мала прозорчића од таванског зачеља, а у једном крају клозет.[7] И овде је чамио мученик српски… пуне три године дана.“[8] Игуман Пантелејмон као потврду чињенице да је протосинђел Кирил већ 1842. године био у манастиру Бездин помиње писмо професора Задарске богословије Петра Лупулова упућено архимандриту Самуилу (Маширевићу) 23. марта 1843. године где, између осталог пише: „Поздравите протосингела Кирила (Цветковића), хероја и мученика за Православље у Далмацији". Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.[9] О страдању и нечовечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије сведочанство нам даје писмо протосинђела Кирила из Градишке фебруара 1838. године Српској православној општини у Трсту: „Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, -јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном...“[10] Игуман Пантелејмон оставио је још података о боравку протосинђела Кирила у Бездину: Актом 69/1849. од 19. фебруара 1849. Преосвећени епископ темишварски, „по налогу Јего Свјатости господина патријарха нашего[11] од 17. текушчих, јеже известије Чесности Вашеја Цветковића протосингела поведенија за целоје време од којего он в Бездиње находитсја прислати му, сим препоручујем Честности Вашеј да нам вопросноје известије поднети ускорите". Архимандрит бездински 1. марта 1849. године одговара Преосвећеном епископу Пантелејмону (Живковићу) између осталог, следеће: „Пробављеноје Јего протосингела Цветковића в Бездиње време на два периода узоб разделити се может, и убо: Перва, на четири љета, јаже он под видом всевисочајшеје умекшаније јего казни провел; Второје, на посљеднији три љета, јаже јако свобод и и после сви времене братству манастирскому причисљени собрат пробавил јест. О поведени убо често поминајемаго протосингела Цветковића в первом периоду спадајушчем, имате, Ваше Високопреосвештенство, покорњејшеје моје под 3. Фебруара 1846. љета поднесеније и на похвалу касајушчеје чин служашчеје известије. Не могу ни о сем, јаже теченијем посqедња три љета имјејаше поведени јего оно развје добро решчи: повнегда тојже по первом известију, мирољубиви, чесни и примјерни Цветковић, от посљедујушчим времени сам себје подобен остал и новија о имже украшен јест добродјетљ открил јест. А тија сут: искреност, вјерност и приљеженије, с којими и служба церковнаја повјерена јему соборни струки икономическија, од времени причисљенија својего братству бездинскому даже до сего дне отправљајет“.[12] На основу овог, и многобројних других извештаја протосинђел Кирило је 1852. године награђен правом ношења црвеног појаса. Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин. Ово писмо можемо схватити и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премештај у манастир Савину и сазнања да ће умрети ван „родног отечества“. Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године[13], прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“[14] Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског)[15] од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.[16] Међутим, информације које је архимандрит Исак дао проти Димитрију Руварцу о гробу протосинђела Кирила нису биле поуздане. Први је у те информације посумњао бездински игуман Јосиф (Протић)[17] који је имао Аутобиографију чим је изашла и на њој се потписао „својина Јосифа Протића, Кетфељ, 1898“. Он је оставио белешку: „По казивању манастирске старе и дугогодишwе куварице Јулке Поповић рођене у Печки, прозване Мамика, протосинђел Кирил (Цветковић) је сахрањен са северне стране поред цркве, где има каменити крст без постоља, који крст означује да је ту протосинђел Кирил Цветковић сахрањен, а не у гробници до јужних врата, као што пише у Автобиографији протосинђела Кирила Цветковића, страна 255. У гробници до јужних црквених врата сахрањен је архимандрит Гедеон (Цветић), који је 6. новембра 1878. умро у 60. години живота, и игуман бездински Никанор (Недељковић), који је умро 23. августа/4. Септембра 1894; живео је 47 година. Потписани је био тада у манастиру када је игуман Никанор (Недељковић) умро и у гробници до јужних врата сахрањен. Та гробница је тако мала, да није могло бити више сахрањених осим архимандрита Гедеона (Цветића) и игумана Никанора (Недељковића).“[18] Овај податак је међу братством преношен с нараштаја на нараштај те је тако јеромонах Мирон (Ненадов)[19] пишући о манастиру Бездину 1932. године напоменуо: „Вредно је споменути име једног заслужног Србина, протосинђела Кирила (Цветковића)… Умро је овде, у манастиру Бездину… а сахрањен је поред манастирског храма према звонику са северне стране, без да има каково обележје или спомен-плочу… Писац ових редова, као сабрат манастира Бездина, више пута му је гроб тамјаном окадио, вином прелио и опојао молитвама за упокојене.“[20] Из овог казивања јеромонаха Мирона можемо закључити да је у међувремену нестао „крст без постоља“ на који се позивао игуман Јосиф (Протић). Одлуком Епархијског управног одбора Српске православне Епархије темишварске јула месеца 2011. године извађено је тело протосинђела Кирила и положено у манастирски храм. Будимир Кокотовић [1] У пописима глава фамилија друге половине 18. века названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјетковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16. Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. Свакако морао бити уписан као глава породице. У Ноти од соли од 1789. године, уписан је поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751, са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан К о м а р, Драћевица — историја новска од искона до пада Венеције, Херцег-Нови 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [2] Не знамо због чега Љубомир Котарчић Последње писмо протосинðела Кирила Цвјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [3] Горан Комар, БОКЕШКИ И ДАЛМАТИНСКИ ИСПОВЈЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА ПРОТОСИНЂЕЛ КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ (1791—1857), ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 77-78, Нови Сад 2008, стр.69 [4] Димитрије Руварац (1842-1931) - У плејади свештеника и богослова који су се бавили историјом Српске Православне Цркве Димитрије Руварац заузима истакнуто место. Он није само аутор оригиналних научних радова, расправа и студија, он је издавач неколико важних извора за писање српске црквене историје. Научна тематика Димитрија Руварца задире у области црквене, културне, делимично друштвене и политичке историје српског народа XVIII и XIX века у крајевима Хабзбуршке монархије. Најчешће је бирао теме које се односе на географски опсег Карловачке митрополије, српске црквене области која је носила историјски и правни континуитет са Пећким патријарашким троном, и била просветни и духовни Пијемонт светосавског православља 1690-1914. године. [5] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег-Нови 2003, 357—397. Отац Никанор је био епископски намесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ, Архимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [6] У ствари, он је исписао два регистра великог формата, скоро истоветна по садржају; један је насловљен „Белешке о братству и манастиру Бездину", а други — „Опис манастира Бездина од 1529. год.". По изгледу, почео је писати у једном регистру око 1920, а дописивао је после 1945; сређени и незнатно допуњени текст преписао је затим у други регистар. Ниједан није потпуно сачуван, него им је истргнуто по више десетина листова. Део сачуваних биографских белешки, према новијем препису, почео је објављивати јереј Благоје Чоботин под насловом Биографије бездинских монаха, у публикацији „Гласник. Црквени åасопис Српске православне епархије темишварске", број за годину 2005 (изашао 2006), 78—90 (текст о протосинђелу Кирилу на стр. 82—85); исто за 2006 (изашао 2007), 124—130. [7] Та просторија и сада постоји на тавану манастирског конака [8] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.83-84 [9] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898.,стр. 247. [10]Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 245 [11] Митрополит и патријарх Јосиф (Рајачић) [12] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.85 [13] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 254 [14] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.86 [15] Рођен у Сентомашу (сада Србобран) 1813, свршио је Филозофију и Право у Пешти и Пожуну и Богословију у Сремским Карловцима; замонашен је и рукоположен 1839; управљао је манастиром Беочин, био патријаршки мандатар у Будиму 1848—1853. У Бездину је преузео управу 1853, али је од 1855. администрирао и Горњокарловачку епархију. Изабран је за епископа горњокарловачког и рукоположен децембра 1858, умро је јануара 1859. године. [16] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 255 [17] Рођен у Кикинди 1867, замонашен у Бездину 1892. и рукоположен исте године. Рукопроизведен је за игумана 1924, служио је на парохијама и при Епархијској управи; манастиром Бездин управљао је 1928—1944. Умро је 1949. [18] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.87 [19] Рођен у Кетвељу 1889, замонашен у манастиру Раковцу 1915, свршио је Монашки течај у Сремским Карловцима. Рукоположен је за јерођакона 1919, за јеромонаха 1920. године. Тада се вратио у Епархију темишварску и служио углавном на парохијама; 1930. За намесника је постављен у Бездину, а касније је опет опслуживао парохије. Умро је 1949. [20] Прилози за повест манастира Бездина у Банату, Духовна стража, ¢, 4/1932, 218.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...