Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Sveštenik'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Pomoz' Bog! Mom prijatelju je juče umrlo tek rođeno dijete. Tačnije, beba je umrla iznenada treći dan nakon rođenja. Kada je otac djeteta otišao kod sveštenika, on mu je rekao da ne može da služi molitvu na sahrani, jer je dijete živjelo manje od 8 dana. Beba je umrla iznenada, nije se ni slutilo da nešto nije u redu da bi se pozvao sveštenik da krsti dijete. Zanima me ako neko može da mi objasni kakvo je to pravilo od 8 dana i da li je moguće da crkva nema neku molitvu za takve slučajeve, da ispoštuje porodicu umrle novorođenčadi, a služi se na sahranama osoba koji su izvršili samoubistvo recimo. Zar je u interesu crkve da gubi vjernike tako, da ne smisli neko rješenje za ovakve situacije?
  2. https://www.nedeljnik.rs/svestenik-nenad-ilic-moje-pismo-sa-protesta-je-podrzao-veliki-broj-svestenika-i-vernika/ Sveštenik Nenad Ilić: Moje pismo sa protesta je podržao veliki broj sveštenika i vernika "Na jučerašnjoj liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i 'ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga'. To je crkveni stav", rekao je Ilić za Nedeljnik.rs Ana Mitić 15/04/2019 Foto Igor Pavićević Sveštenik Nenad Ilić čije je pismo pročitano na protestima u subotu i jedan od prvih sveštenika SPC koji ih je javno podržao, kaže za Nedeljnik.rs da je posle toga dobio podršku velikog broja sveštenika i vernika. Zvaničnih reakcija iz same SPC, zasad, nije bilo. “Ne verujem da iko iz Crkve daje podršku tome da može neko na vlasti da se ponaša kao vlasnik naše zemlje i svega u njoj. Da može da ima potpunu vlast nad medijima kojima kontroliše proces izbora, i da to da li će da razgovara sa svojim narodom kome treba da služi zavisi od njegovog raspoloženja. Na jučerašnjoj Liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i ‘ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga’. To je crkveni stav. Da je to tako dokaz je velika podrška mom pismu od strane verujućih ljudi i velikog broja sveštenika. Ne moramo mi stranački da se opredeljujemo ali obaveza nam je da reagujemo na nepravdu i zloupotrebe. Srbija vapi za tim da konačno krene dalje. Ko će u tome najbolje služiti odlučiće narod, ali tek kad počnemo normalno međusobno da razgovaramo i kad mediji prestanu da budu bilo privatno oruđe”, rekao je Ilić za Nedeljnik.rs o reakcijama na njegovo pismo. Ilić koji je na službi u Holandiji, nije mogao da dođe na proteste, jer, kako je objasnio, subotom nema letova za Amsterdam, a služenje liturgije je njegova najvažnija obaveza koju nikako nije mogao da preskoči. “Nije bilo nikog ko bi mogao da me zameni”, kaže Ilić. U pismu koje je na protestu pročitala njegova supruga Anastasija Ilić, sveštenik Nenad Ilić je poručio da pojedinačni glasove iz Srpske pravoslavne crkve ne treba da zbunjuju. “Crkva se ne bavi stranačkom politikom, ali kad nepravda i laž postanu očigledni, ona ima obavezu da stane u zaštitu vernog naroda. Ne treba da vas bune pojedinačne redakcije, crkva nema glavni odbor”, napisao je Nenad Ilić. “Zavađaju narod radi svoje koristi, i kad se narod zbuni i uzbuni, oni se izmiču i u miru jedu izvaganu dobit. Od njihove galame mudrac ne dolazi do reči. Laskaju glupaku i nasilniku samo da dodu do prvih mesta. Pišu knjige i objavljuju zlo svojih srodnika da bi skrili svoje zlo. Nemoćni su da učine pravdu narodu, nego ga zastrašuju plašeći ga gorom nepravdom prošlih vremena. Haraju za sebe i prijatelje svoje, jer znaju da neće dugo”, citirao je sveštenik Ilić reci vladike Nikolaja. Patrijarh Irinej je nedavno rekao: “Ne vidim koristi za narod od podsticanja na takve proteste u Beogradu”. Patrijarh Pavle je svojevremeno sa studentima “probio” kordon tokom protesta 1997. godine. Sveštenik Nenad Ilić je nedavno u velikom intervjuu za Nedeljnik govorio i o tome šta za njega znače ovi protesti. “Od kad sam posle trideset i četiri godine života stupio u Crkvu ‘punom nogom’ i srcem, doživljavam je kao porodicu, familiju. Možemo da se razlikujemo u mišljenjima, da se raspravljamo, pa čak i žučno, ali ostajemo familija. Ostajemo bliski i kad se uvredimo zbog nekog od naših. Patrijarh ne vidi korist za narod od protesta. Dobro. On je naš deda, čovek u ozbiljnim godinama, i ne mora nužno dobro da vidi sve oko njega. Pogotovo ako ga skole obećanjima i lažima neki van familije, a moćni. Možemo s njim da se slažemo ili ne, njegovo mišljenje moramo ozbiljno da prihvatamo, ali možemo i sinovski da se sporimo. Mnogi, pa i ja među njima, mislimo da protesti imaju smisla. Da kad vlast koja nije baš hrišćanska i ne čini dobro, zatvori normalne kanale komunikacije, mora i na ulicu da se izađe i da se bude i malo glasniji. Ne samo da ne podržavam nijednu posebnu stranku, ne podržavam ni ovakav stranački sistem u celini. Ali nije mi jasno odakle mogu da se pojave ti novi ljudi koje mnogi priželjkuju, ako se nezadovoljstvo ne zatalasa i želja dobije aktivnije oblike”, rekao je on. On je ubeđen da “narod kojem je raznim manipulacijama oduzeta mogućnost da izrazi nezadovoljstvo vlastima koje bi trebalo da služe narodu, ima pravo da se oglasi”. “Nismo svi u našoj crkvi jedinstveni u tome. Ima različitih mišljenja – ali to ne znači da ona mogu da ugroze našu porodičnu slogu. Važnije od dešavanja u bilo kojoj državi u kojoj živimo jeste održavanje dvojnog državljanstva, u kojem Carstvo Božije ima prvenstvo”, dodao je. Intervju sa Nenadom Ilićem, koji je je jedan od najmodernijih glasova Srpske pravoslavne crkve, ranije pisac i reditelj, privatno otac četvoro dece, u kojem je za Nedeljnik govorio i o “slučaju” sina Bogdana – jutjubera poznatog po nadimku “Baka Prase”, koji je izazvao histeriju u Srbiji – o vaspitanju dece, crkvi, veri, patrijarhu Pavlu, podršci protestima, o vlasti, manipulacijama i izborima, čitajte OVDE.
  3. Na najvažnije dane pravoslavlja u kalendaru, crveno slovo, ne radi se, a novije tehnologije mogu da unesu zabunu: vrti veš-mašina, a ne mi, ni ne preznojiš se ako uključiš usisivača robota. Ipak, istovetnosti možda nema na prvi pogled, ali ona je nemala, jer se u veri ne može posmatrati tako bukvalno. Fizički se odmara, ali duhovno se obnavlja. - Možda radi mašina, ali mi smo incijatori - objašnjava jezgrovito protojerej Aleksandar Sredojević, dodajući da je Bog uvek prisutan. Stoga, nije u pitanju puko odmaranje ruku, već i vreme posvećeno Bogu i molitvi. Pojašnjava to i kroz primer večite problematike eutanazije i preuzimanja, odnosno svaljivanja odgovornosti: Prijatelj je doveo doktoru bolesnu majku i kaže mu: "Daj joj neki lek da prekrati patnje", a lekar mu odgovara: "Ja ću da spremim, ali ti da ga daš svojom rukom", pa je prijatelj odustao. - Ne treba raditi fizičke poslove. Na svetog proroka Jovana ili Nikolu, na primer, ne treba fizički na zemlji delati, nego za dušu. Pohoditi hramove, kapele, a takođe, posebno kada su postovi, ali i van postova, dobra dela činiti. Naročito za napuštene, zaboravljene i ugrožene. Poželjno je kada je crveno slovo da se ne uključuje veš-mašina, ne čisti stan, ne oru njive, ne seju. Taj dan treba posvetiti duši svojoj. Sedmi dan posvetiti Bogu svome. To je veoma važno i opominje nas na prolaznost, iz zemljaskog u nebeski svet - napominje otac Sredojević. Kuvanje i pranje sudova je dozvoljeno. Postoje neodložni poslovi, a bitni su i motivi čoveka. - Ne treba raditi uobičajene poslove u njivi. Ali, ako poljoprivrednici žanju da ne naiđe gradonosni oblak, mogu to da čine u Ime Božije. Kada se završi, odu u manastire, pa deo tog prihoda daju sirotinji, kao znak zahvalnosti Bogu i blagorodnosti. Postoji i razlika u radu: kriminalca koji pokrade poštenog čoveka, uzme tašnu i novčanik i lekara koji operiše nekog i na crveno slovo i spasi mu život. Važna je vrsta posla, da li se pomaže i dobro čini. - Zaboravljaju da nije problem u neradu nekog naroda nego u blagorodnosti. Ako 11 ljudi dođe da se moli za oporavak voljene osobe u bolnici, samo deseti dođe da se zahvali. I duhovno treba da se izleči, ne samo fizički, što je potrebno danas narodu koji je mnogo muka prošao. Ovakav vid ima i duboko istorijsko, egzistencijalno, značenje za pravoslavni srpski narod. - Crveno slovo jeste znak poštovanja crvene Hristove krvi, ona je boja trijumfa pobede dobra nad zlom, istine nad neistinom, hrišćanstva nad paganstvom... Ono nas opominje kao crveno svetlo na semaforu. Tim danima posebno se proslavlja vaskrs Hrista, ali i ostali svetitelji, veoma zaslužni za pravoslavnu veru. Pravoslavlje je vekovima unazad Srbima koji su bili pod vlašću drugih naroda pomoglo da očuvaju svoj identitet. Da nisu Sveti Sava, Brankovići, Petrovići, pa Karađorđevići čuvali našu veru, nas ne bi bilo - navodi otac Sredojević. link
  4. Novosti online | 28. februar 2018. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Čačku presekli su lanac krijumčarenja narkotika i zaplenili više od 27 kilograma biljne materije za koju se sumnja da je skank. Kako “Novosti” nezvanično saznaju, uhapšeni su sveštenik M. J. i veroučitelj Z. M. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:714170-ZAPLENjENO-27-KILOGRAMA-SKANKA-Uhapseni-svestenik-i-veroucitelj-FOTO
  5. 1) Најприје ме интересује, шта мисите, имамо ли у Цркви свештенике који су јој велики проблем? Проблем у смислу да се за неког XY свештеника зна да је повезан са мафијашима у великом граду, свештеник за којег се зна да се бави мутним пословима, да живи неморалним животом, повезан је са политичарима... Или онај други који је повезан са властима и прави зграде, један је најобичнији бизнисмен? Да ли су овакви свештеници ПРОБЛЕМ за Цркву? 2) Зашто се такви проблеми не рјешавају, и требају ли да се ријеше? 3) Шта одговорити човјеку који Вас подјсети на такве примјере, и каже, њега чувају ови са врха (владике) јер и њима он завршава неке послове. И каже Вам како сматра да такви кваре углед Цркве, и да један такав засјени двадесет добрих свештеника? Можемо се ми правити мутави, одговорити да таквог свештеника нема и да је наш саговорник подлегао чаршијским причама... Можемо, али мене срамота, знам да је истина, признајте, знате и Ви... Можемо рећи и да један такав свештеник не може да укаља Цркву! Да, знамо ми да је Црква изнад тога... Али може ли то схватити оних десет момака у кафићу, који пију пиво и коментаришу таквог свештеника, он је њима примјер и они ипак кроз њега гледају на Цркву, он је реалан, пред њима је, постоји, свештеник је, није имагинарна личност... И питају се шта ће он ту у мантији, зашто је он још увијек свештеник?!
  6. SVETA VODICA, PA ALKOHOL Sveštenik osveštao noćni klub kod Pančeva M. Ro. | 29. 11. 2017 - 16:15h Preko šanka u Jabuci kod Pančeva nedavno je prešla sveta vodica, da bi koji trenutak kasnije iz istog šanka potekao alkohol. Noćnom provodu u seoskom naselju prethodilo je nesvakidašnje osveštanje novootvorenog kluba, na šta vernici nisu ostali ravnodušni. Goli stomaci, minići, iscepane pantalone i litre alkohola sa tek osveštanog šanka u ambijentu ukrašenom "opasnim momcima" iz sveta filma sevnuli su nedugo po završetku obreda. Atmosfera u prostorijama prigušenih svetala kafe kluba i nargila bara, upitno je koliko je mogla da protekne u duhu hrišćanstva, uprkos želji ljubitelja žanra u sedmoj umetnosti. U društvu vlasnika diskoteke sveštenik je očitao molitvu, upalio sveće i zidove polio svetom vodicom. Neobične prostorije poput taksi vozila, šoping centara, pa i noćnog kluba i ranije su bile osveštavane. Pre oko jedne godine pravu buru izazvalo je osveštanje kluba "Dorijan Grej" u Zaječaru, a sveštenicima je zamereno što u romanu Oskara Vajlda "ima homoseksualnih scena, hedonizma, razvrata i ubistva, dakle sve ono protiv čega je Crkva". http://www.blic.rs/vesti/beograd/sveta-vodica-pa-alkohol-svestenik-osvestao-nocni-klub-kod-panceva/3gq9cj8?ref=fbblic
  7. Pokazao je kakav je i prema ljudima, životinjama, neprijateljima, sada je pokazao, na malo grublji način, da je on taj koji treba da ljubi ruku sveštenom licu, a ne ovaj njemu! Putin je verovatno, iznervirano što je sveštenik krenuo da se pozdravi tako što je krenuo da ga poljubi u ruku, verovatno je ruski predsednik osetio, da je to njegov zadatak i pošto je preduhitren, morao je da odreguje ovako :)… https://beograd365.com/svestenik-je-krenuo-da-poljubi-putina-u-ruku-kada-budete-videli-kako-je-odreagovao-shvatice-zasto-je-javnost-sokirana-ovim-potezom-video/
  8. Vassula Ryden, vizionarka poznata po svojim licnim otkrovenjima, koja promovise indiferetizam, i koja je konstantno entuzijasticno podrzavana od strane pravoslavnog i katolickog klira, uprkos povremenim upozorenjima vatikana,i ponekog upozorenja iz pravoslavne crkve, entuzijasticno izvestava u svom poslednjem tekstu na njenom sajtu, da je, kao de svoje misije u Rumuniji, maja 2010. godine, Rumunski pravoslavni svestenik pozvao katolickog svestenika da sasluzuju na Liturgiji na praznik Pedesetnice. Pravoslavni svestenik je otac Danijel Crecan, koji je identifikovan u njenom tekstu kao rumunski PRAVOSLAVNI, a ne grkokatolicki parohijski svestenik, u mestu Bosca Mantana, koji spada pod jurisdikciju eparhije Karansebeske. Katolicki svestenik se zove Rolf Filip. Tekst dalje kaze da je Pricesce ponudjeno prisutnim katolicima, i navodi da njena misija (citaj Vassula Ryden) ima podrsku pravoslavnog mitropolita Banatskog Rumunske Pravoslavne Crkve, gospodina Nikolaja, koji je dosao u centar paznje 2008. kada se pricestio na grkokatolickoj misi.
  9. Tročlana porodica Jovičinac iz ivanjičkog naselja Crnjevo, koja je živela u nehumanim uslovima, dobiće novu kuću zahvaljujući komšijama i ljudima dobre volje,ali pre svega parohijskom svešteniku Gmitru Milutinoviću koji je pokrenuo ovu akciju. Nisam spavao noćima od prizora koji sam zatekao dok sam svetio vodicu u porodici Jovičinac. Moja parohija je velika, ovako nešto nisam video. Stvarno tužano, krov se prolomio i voda je bukvalno lila na krevet gde je spavao najlmađi Zoran, uvijen u ponjave i pokriven celofanom. Da ne govorim dalje, toliko tužan prizor da sam se zakleo da neću stati dok ovi ljudi ne budu imali uslove pristojne za život. Razgovarao sam sa nekim kolegama, njihovim komšijama i humanim Ivanjičanima i već smo započeli posao. Verujem u ljude i siguran sam da ćemo ovu akciju dovršiti kako dolikuje.-kaže parohijski sveštenik Gmitar Milutinović. Temelji za novu dom Jovičinaca, sveštenstvo, komšije i humani Ivanjičani već su iskopali. Sutra će, kako dolikuje, biti osveštani. Dok radovi traju živećemo u kući našeg komšije. Ljudi su nam izašli u susret kao da smo im najrođeniji. Zahvalni smo ocu Gmitru, komšija, ljudima koji će donirati materijal da bismo nakon toliko godina mučenja, živeli u pristojnim uslovima.-kaže Zoran koji je u trošnoj kućici zemljanog poda živeo sa majkom Milicom i ocem Ljubišom. Kako saznajemo montažna kuća biće površine oko 40 metara kvadratnih a jedan deo stići će kao donacija preduzeća ’’Bor promet’’ dok će ’’Putevi’’ donirati materijal potreban za podrum i ploču. Očekujemo da se u akciju uključe svi ljudi dobre volje koji mogu pomoći, potrebano je još dosta toga, podovi, nameštaj a pre svega da se kuća pokrije. Moramo zajeničkim snagama da porodici Jovičinac, divnim ljudima i dragim komšijama, obezbedimo dom. Za svaku pohvalu je ovo što ljudi rade predvođeni našim humanim sveštenikom Gmitrom. -kaže komšija Sredoje Zarić. http://infoliga.rs/2017/04/24/humani-svestenik-i-komsije-grade-kucu-porodici-jovicinac/
  10. Guest

    Шта је ново у новој години?

    Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов 29 / 12 / 2012 Извор: Православије.ру
  11. Guest

    Српска мисија у Венецуели

    С обзиром на то да је овде присутно много секти и разних псевдохришћанских праваца, то је и одговорност већа, а самим тим и мисија Цркве мора бити на високом нивоу. Данас, у двадесет шесту недељу по Духовима, служили смо Свету Литургију у цркви Св. Георгија у Каракасу и у току Свете Литургије обавили једно крштење и миропомазање. Крштен је Diego Konstantin Trenard Vigilanza, дечак од пет година, а миропомазана је Ивона Петровић, супруга Атанасија Бате Петровића, рођена у Венецуели. За шест месеци колико о. Александар опслужује парохију у Венецуели ово је шесто крштење. Једино кроз Литургију и кроз Свету тајну причешћа имамо предокус Живота вечног и Царства небеског већ овде на земљи, и стремимо ка Вечности и у Вечност. Оно што је најважније, постајемо бесмртни, побеђујемо смрт! Зато нема ништа прече него живети хришћанским, литургијским животом, за шта нам је потребан први корак, а то је Света тајна Крштења. Оно што је важно, јесте да нисмо само хришћани на папиру, него хришћани у пракси како бисмо живи учесници литургијског живота и причешћивали се истинским Телом и истинском Крвљу Господа нашега Исуса Христа. То је сведочанство да смо истински хришћани, да желимо да се богатимо Богом, да желимо да победимо смрт, да желимо Живот Вечни! Овим речима је закључио литургијску поуку верном народу презвитер Александар. Иначе, Литургију је служио и презвитер Антоније (Цариградска патријаршија), док је народ појао и у великом броју приступио Светој тајни причешћа, а у продуженој Литургији постављена била је свечана празнична трпеза. Извор: СПЦ
  12. Guest

    Вести из Каракаса

    Владика Николај је подстакао верне да се на земљи богате Богом и добрим делима и хришћанским животом, а да је слава овога света пролазна. Архиепископ је обавестио да се ове недеље одржава сабор православних епископа Јужне Америке у Каракасу. Овај сабор, додао је, значајан је за православни народ, али и за мисију Православне Цркве у Латинској Америци. Јереј Александар је пренео поздраве Митрополита Амфилохија, који због обавеза није могао да учествује у раду сабора. Српска православна црква светог Ђорђа, Каракас, Венецуела Извор и фотогалерија: СПЦ
  13. У пропутовању кроз Србију, отац Раде није могао а да не посети Епископа ваљевског Господина Милутина, под чијом је пастирском палицом у Аустралији служио Богу више од три године, у време када је Епископ Милутин био Епископ Епархије аустралијско-новозеландске. Због великог залагања на оснивању Колеџа Светога Саве у Сиднеју, Епископ Милутин одликовао га је напрсним крстом. Његове заслуге су велике и на пољу парохијског деловања, рада са омладином и одраслима и рада на украшавању унутрашњости храма. У резиденцији Епископа Милутина, прота Раде је у домаћој атмосфери, наздрављајући онако како то Срби чине, провео једно пријатно поподне разговарајући и присећајући се времена када је Владика Милутин био у Аустралији. Православље Србије и Ваљева прота Раде је доживео на најбољи могући начин у друштву Епископа Милутина који му је приближио домаћи дух наше вере. Видевши капелу Светог Јована Крститеља у Двору Владике Милутина, као и друге светиње, прота није скривао своје одушевљење фрескописом и другим лепотама. Када се томе дода и лепо осећање које је доживео у присуству браће у Христу, овај Божији дан, као ново искуство православља, прота Раде ће понети у Аустралију, и надамо се, пренети нашим Србима на том континенту. Саша Максимовић, ђакон Извор и фотогалерија: Епархија ваљевска
  14. У саопштењу Антиохијске патријаршије, објављеном овим поводом, о. Хадад се назива „мучеником помирења и слоге“. Свештеник је, како је саопштено, 19. октобра покушавао да издејствује ослобођење једног од својих парохијана, који је био киднапован неколико дана раније, да би и сам био киднапован. У Патријаршијском саопштењу се каже да је „тијело оца Фадија Хадада пронађено 25. октобра у области Друша. На тијелу сеу били неописиви трагови мучења и сакаћења. Идентификовао га о. Илија ел-Баба, свештеник из града Хина. Његова невина крв је жртва помирења и слоге“. „Категорчно осуђујемо оваква брутална и варварска дјела против цивила, дјеце и људи Божијих, који се труде да буду апостоли мира“, наводи се даље у саопштењу, „То су људи који храбре срца, завијају ране страдања, тјеше болесне, оснажују слабе у овим тешким околностима. Дубоко смо ожалошћени овим гнусним дјелима која немају преседана у дугој историји наше вољене земље, која је изграђена на темељима љубави, сарадње, мира и слоге“. Патријаршија позива „све грађане, хуманитарне организације и све људе добре воље да осуде киднаповања, убиства, рушења, пљачке, нападе на безбиједност и добробит грађана.“ Из Патријаршије даље позивају „све на дијалог, мир и слогу, не би ли се окончало свакодневно проливање недужне крви“. У тексту саопштења упућује се молба свим вјернима да „чврсто стоје у вјери и нади на Господа, који жели да имамо живот, и да га имамо у изобиљу (Јн 10, 10)“, позивајући их да „остану у својој земљи и у свом народу, гледајући на будућност снагом вјере“. „Молимо Бога“, наводи се даље у саопштењу, „да мучеништво оца Фадија Хадада буде жртва за дјецу ове земље и за завршетак ових болних догађаја који се дешавају“. Отац Фади Џамил Хадад је рођен у граду Катана 2. фебруара 1969. Студирао је богословље у Дамаску и Либану. Оженио се 1995. и исте године је рукоположен у свештенички чин. Био је парох у цркви светог Илије у Катани. У саопштењу Антиохијске патријаршије истиче се да су га вољеле све вјерске заједнице и да није стајао на ниједну страну у политичком конфликту у Сирији, већ да је свим срцем био посвећен помирењу. Радио Светигора
  15. Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства. Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане. Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте. Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику. Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање. Илија Ј. Ромић Извор: СПЦ
  16. Отац Алексеј Тарасов отпочео је рад на спашавању нерођене дјеце у својој парохији у граду Вољску, гдје је свакодневно сатима разговарао са женама које су размишљале о абортусу, да би потом ову дјелатност проширио на локалну болницу и коначно, са неколико свештеника, основао кризни центар. Уз подршку епархије, обратио се локалним властима са молбом за помоћ у ширењу пројекта. „Администрација Вољска је 2002. одобрила пројекат“, каже о. Алексеј. „Онда се идеја развила у стварање регионалног центра, уз подршку администрације Волгограда“. Резултат је отварање Центар за заштиту материнства и дјетињства, под покровитељством Православног медицинског друштва Архангел Рафаил. Према подацима Одјељења за здравље, од тада је више од 2000 жена одлучило да одустане од своје првобитне намјере да абортира. Отац Алексеј објашњава да је суштина његовог пројекта једноставна: пружити женама обучене и саосјећајне саговорнике који ће саслушати њихове бриге, дати им информације о процедури абортуса и потенцијалним последицама по њихово здравље, и обезбиједити материјалну помоћ. „Веома често, све што је потребно да би се мајка одвратила од ове страшне одлуке је једноставан разговор са особом отвореног срца“, каже о. Алексеј. Центар за заштиту материнства и дјетињства пружа женама смјештај, као и правну помоћ и одјећу. Извор: Радио Светигора
  17. Фуриозна девастација сакралних простора, гробоскрнављење, непостојање претходних истражовања о стручне и јавне расправе, одношење стећака у Цетиње, скривање документације и негодовање мјештана и културне јавности представља, у најкраћем, драму под насловом ”Лапидаријум у шест чинова”. Узалуд сам ових дана покушавао да на сајтовима Министарства културе и Народног музеја пронађем Статут Народног музеја. Још узалудније сам покушавао да на сајту Владе пронађем Закључак бр. 06-997/3 од 17. маја 2012. године (не постоји податак да је Влада на 66. сједници од 17. маја ове године усвојила Закључак на који се позвао Народни музеј). Све то отвара бројна питања и недоумице, али и ствара сумњу о законитости поступка којим су, под плаштом наводне заштите, девастирани и локалитети и стећци у Бањанима и Пљевљима. Више су него проблематичне јавне изјаве Павла Пејовића, директора Народног музеја, и Лидије Љесар, помоћника министра културе које су изнијели на састанку са мјештанима у Бањанима. Двоје државних функционера су се, иако немају никаквих стручних додирних тачака са правном струком, упустили у правна тумачења одлука и поступака Народног музеја и на тај начин су, заправо, оголили суштину ствари, тј. чињеницу да су током незаконитог измјештања стећака из Бањана и Пљеваља на основу погрешних премиса извучени погрешни закључци и извршене катастрофалне радње које не само да нису у складу са основним принципима заштитарске струке него и дубоко вријеђају вјерска осјећања грађана. Пејовић наводи да ”стећци у Црној Гори немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Овдје се уочавају четири важна питања преко којих је пређено као да не постоје, а она су кључна за разматрање и решавање насталог проблема: 1) шта су стећци у смислу одредаба Закона о заштити културних добара? 2) да ли стећци спадају у покретне или непокретне ствари? 3) да ли стећци уживају правну заштиту? 4) да ли су стећци у државној својини? СТЕЋЦИ ИЛИ КУЛТУРНА ДОБРА? У Закону о заштити културних добара од 2010. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 49/2010) не постоји појединачно разврставање покретних и непокретних културних добара. Водећи се Пејовићевом логиком неко би могао да тврди да ни цркве и манастир и друга културна добра немају правну заштиту, јер нису појединачно набројана у Закону. А то, наравно, није тачно. Законом је уведена општа подела културних добара и то на: 1) непокретна и 2) покретна и нематеријална културна добра. У непокретна културна добра спадају: културно историјски објекти; културно-историјске цјелине; локалитети или подручја (ст. 2. чл. 12.). У покретна културна добра спадају археолошки предмети на копну и под водом; антиквитети; покретни остаци архитектонских објеката; антрополошки, етнолошки, зоолошки, ботанички или геолошки премети или примјерци; предмети који су везани за историјске личности или значајне догађаје; обредни и предмети сакралног карактера; дјела ликовне или примијењене умјетности; рукописи, инкунабуле, књиге, публикације или документи; нумизматички и филателистички предмети; архивска, библиотечка или кинотечка грађа и музејски материјали и намјештај, музички инструменти и други предмети од посебног значаја (ст. 2. чл. 16.). У нематеријална културна добра спадају: језик, говор, усмено предање, усмена књижевност или други усмени изрази; извођачка умјетност; обичаји, обреди и свечаности; знања или вјештине везане за природу и свемир; култна и знаменита мјеста и традиционални занати и вјештина (ст. 2. чл. 17.). Министарство културе и Народни музеј до дана данашњега нису дали одговор шта су стећци у правном смислу ријечи. Да ли стећци за њих представљају покретне или непокретне ствари по Закону о својинско-правним односима (”Службени лист ЦГ”, бр. 19/2009.) како би могли да утврдимо да ли је ријеч о евентуалним покретним или непокретним добрима свеукупне баштине Црне Горе. Судећи по ставу 3. члана 19. Закона о својинско-правним односима од 2009. године стећци спадају у непокретности, али то стручњацима из умјетничке струке није сметало да их незаконито сматрају покретним стварима и то само ради одвајања од земљишта са којим су трајно били спојени и одношења на Цетиње. Ни од ранијег Републичког завода за заштиту споменика културе, а ни од садашње Управе за заштиту културних добара стећци на наведеним локацијама, ни поједично ни заједно, нису проглашени ни за покретна ни за непокретна културна добра нити су, пак, стављени под тзв. претходну заштиту. Очевидно је да стећци не представљају заштићена културна добра у смислу законских прописа. Из тога би се могао извући закључак да Министарство културе и Народни музеј нису прекршили Закон о заштити културних добара. Али, није тако. Прекршен је у једном дијелу не само тај закон него су драстично прекршене и одредбе других Закона и то првенствено Закона о својинско-правним односима, Закона о државној имовини, Закона о државном премјеру и катастру непокретности и други. ДЕВАСТАЦИЈА УМЈЕСТО ПРЕТХОДНЕ ЗАШТИТЕ Уколико су Министарство и Народни музеј сматрали да стећци представљају културна добра која је, ради јавног интереса, требало заштитити и очувати били су дужни да код Управе за заштиту културних добара иницијативом покрену поступак да се на стећцима на наведеним локацијама, и појединачно и заједно, успостави претходна заштита (чл. 20.), а ту иницијативу има право да поднесе свако правно или физичко лице (чл. 19.), а посебно државне институције о којима је ријеч. Они то нису урадили и у том дијелу су прекршили Закон о заштити културних добара. Такође, имали су могућност да се обрате и Центру за конзервацију и археологију како би се организовала истраживања локација са стећцима, али би заштита стећака могла бити само на лицу мјеста. У Одлуци Владе Црне Горе о организовању ЈУ ”Народни музеј Црне Горе” од 7. јула 2011. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 44/2011) прописана је дјелатност те установе. Из те одлуке, као и након незаконитог одношења стећака у Цетиње, јасно се може закључити да управа Народног музеја стећке сматра ”музејским предметима”, а они то ниси и не могу бити ни по ком правном основу, а посебно не у цивилизацијском погледу. И не само то. Павле Пејовић је изјавио да је ријеч о ”напуштеним стећцима”. Зна ли се ко их је и када напустио и како су се тек сада ”културни посленици” сјетили ”напуштених стећака? Одакле се, ако су стећци напуштени, у протесту због небивалог гробоскрнављења и пустошења стећака појавио народ из тих крајева који се буни против таквих поступака државних институција? То је нова, у читавом низу, увреда на рачун грађана. Како су и чиме стећци ”девастирани”, како тврди Пејовић? Јавност није упозната да о томе не постоји званична студија нити је извршено стручно истраживање на основу којих би се могле износити такве тврдње. Девастација, и то најгрубља у многовјековној историји тих крајева и постојању тих стећака, извршена је, на жалост, од стране оних који су, искључиво у законским оквирима, дужни да воде бригу о култури у Црној Гори. Али, не скрнављењем њиховог култа, гробоскрнављењем, пустошењем и одношењем на Цетиње него пуном законском и стручном заштитом и то искључиво на лицу мјеста - у Бањанима и Пљевљима и то не од Музеја него првенствено и тек након одобрења од Управе за заштиту културних добара или Ценра за конзервацију и археологију. Музеј није имао законско право да односи стећке у Цетиње ”ради заштите” нити је, опет искључиво на основу важећих прописа, имао право да врши мјере заштите с обзиром да није ријеч о музејским предметима. С друге стране, јавна је чињеница да Музеј нема довољно стручних људи за предузимање таквих мјера. Да ли су Управа за заштиту културних добара или Центар за конзервацију и археологију издали конзерваторско-рестаураторске услове? Наравно да нису. А због сличне ствари у Манастиру Морачи је управо прије само два мјесеца смијењена Сњежана Симовић, тадашња директорка Управе за заштиту културних добара. Подсјећања ради, апологетска перјаница и ударна песница те смјене је, опет и опет, била Лидија Љесар. Зашто сада не помиње конзерваторско-рестаураторске услове? Једину активност коју је Народни музеј могао да предузме, а Министарство културе аминује, јесте покретање иницијативе за успостављање претходне заштите над стећцима код Управе за заштиту културних добара или код Центра за конзервацију и археологију. Међутим, то није учињено из јасних разлога: таква иницијатива би их омела у акцији девастације, пустошења и одношења стећака у Цетиње! А онда не би било ни пројекта ”Лапидаријум” за који су, по свему судећи, опредељена значајна новчана средства која, по старој пракси, у не малом износу припадају и ”извођачима радова” и великим стручњацима из области културе. ДРЖАВНА ИЛИ ПРИВАТНА ИМОВИНА? Имајући у виду изјаву мјештанина Велише Лалићевића да је неспорни власник парцеле са које су незаконито отуђени стећци онда никако не може стајати нити се као тачна може прихватити Пејовићева неутемељена тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Одакле онда Лалићевић са листом непокретности који је, на основу члана 53. Закона о државном премјеру и катастру од 2007 године (”Службени лист ЦГ”, бр. 29/2007. и 32/2011.) доказ о својинским правима на непокретности. Који је и какав лист непокретности имао Пејовић када је тврдио напријед изречено? Очигледно, никакав! И да ли се на основу мишљења директора Музеја, иначе по професији вајара, могу утврђивати, негирати или отимати својинска права грађана? У правној држави сигурно не, али некима још увијек није јасно да Црна Гора има своје законе који се, свиђало се то некоме или не, морају поштовати. Посебно је питање непоштовање законских прописа од оних који су дужни да штите законске одредбе. Посљедица таквог понашања је шира и заслужује не само најширу друштвену, моралну осуду него и покретање поступка за утврђивање кривичне или прекршајне, а обавезно и политичке одговорности. Законом о државној имовини од 2009. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 21/2009.) је тачно прописано шта спада у државну имовину. Имајући у виду да стећци са наведених локација не спадају у заштићена културна добра, као и чињеницу да је тачком 15. става 1. члана 13. тог Закона прописано да држава ”располаже културно- историјским добрима ако нису у својини других правних или физичких лица”, лако се може закључити да стећци нису у својини државе. На основу ког прописа Пејовић и истомишљеничка му дружина могу да тврде да је ријеч о државној својини? ПРАВНА ЗАШТИТА СТЕЋАКА С обзиром да не постоји успостављена претходна заштита стећака, а ни проглашење стећака за заштићена културна добра онда се са пуним правом може констатовати да се на стећке, који се налазе на парцелама у приватној својини, примењују правни прописи из других области. Отуда је, у најмању руку, небулозна Пејовићева тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту”. А још је небулознија тврдња Лидије Љесар да су се ”парцеле на којима се налазе стећци сматрале ничијим и свачијим”. Наравно, само су такве небулозне премисе могле да доведу до скандалозног пустошења, гробоскрнављења и девастације како стећака тако и локација на којим се они налазе. Цивилизацијска су, а не само правна питања, о томе да ли данас у правном систему Црне Горе постоји нешто што не ужива никакву правну заштиту и да ли постоји нешто што је ”ничије и свачије”, а посебно када је ријеч о непокретним стварима? Како се истовремено за једну исту непокретну ствар може истовремено тврдити да је ”ничија и свачија” и да је ”у државној својини”? Ко је то, осим Музеја и Министарства, сматрао да је ријеч о ”ничијем и свачијем”? А ако је ”ничије и свачије” - онда како то може постати ”нечије”? Да ли су културни посленици сматрали да је довољно неку ствар сматрати ”ничијом и свачијом” и отуђити је без обзира на правне и друштвене посљедице таквог чина? На основу чега је Љесарева могла да тврди да је ријеч о ”ничијем и свачијем” ако то није утврђено у листу непокретности и ако, како је признала, ”није контактирано са мјештанима и власницима имања”. А зашто би контактирала са власницима имања ако је ријеч о ”ничијем и свачијем”? ТРГОВИНА НАД СТЕЋЦИМА Надгробни споменици, а и стећци као такви, спадају у ствари res sacra (сакралне ствари) и res extra commercium (ствари изван промета). Народни музеј и Министарство су им, мимо законске и правне логике, промијенили намјену не само тиме што су их насилно одвојили од цјелине и гробова које вјековима обиљежавају него и тиме што су их прогласили за res in commercio (ствари у промету). Од незаконито отуђених стећака су формирали ”Лапидаријум” у оквиру сталних музејских поставки. За пројекат формирања ”Лапидаријума” од стећака који нису у својини државе и Музеја су издвојена одређена новчана средства и она се, дакле, реализују на основу туђих, тј. неовлашћено отуђених ствар. Затим, грађани Црне Горе и страни посјетиоци ће морати да плаћају улазнице за посјету ”Лапидаријуму” и та средства ће, на основу незаконите употребе туђих ствари, бити уплаћивана Народном музеју. Ријеч је о својеврсном стицању новчаних добара на туђим стварима на незаконит начин посебно уколико се има у виду древно правило, важеће и данас, ex iniuria ius non oritur (из неправа не може настати право). ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ? Лидија Љесар је изјавила да ”стећци могу бити враћени једино ако се докаже да су на мјестима са којих су однијети биле гробнице”. Прво, да Љесарова ишта зна о стећцима онда не би саопштавала такве глупости. Нема стећака без гробова. Нећу да вјерујем да је под гробницама подразумијевала ове које се у савременим условима граде на Чепурцима. С друге стране, зашто брижни чувари баштине прво нису испитали шта се налази испод стећака, па тек након тога приступили пустошењу стећака? А и да су утврдили - опет не би могло по Закону, јер је ријеч о приватној својини. Чак и да је државна својина - опет пустошење не би било изводљиво по принципима заштитарске струке? Ко Пејовићу и Љесаревој даје право да народ Бањана лишава њихове баштине? А они које интересују стећци имају најлакше решење - умјесто пут под ноге, па у цетињски ”Лапидаријум” треба само промијенити правац, тј. пут под ноге, па у Бањане и Пљевља. Решење проблема који је направљен и који је попримио размјере скандала чији су главни актери они који Цркву годинама оптужују за ”девастацију” може бити веома једноставно ријешен и то само по законским прописима Црне Горе. Власници парцела, као и мјештани Бањана и Пљеваља, од Народног музеја имају право да захтијевају да се стећци у најкраћем року врате на своја вишевјековна мјеста. У захтијеву морају навести рок до када стећци морају бити враћени. У супротном, власници парцела имају право да покрену својинске спорове пред надлежним судом са захтјевом за изрицање привремене мјере: забрану презентације стећака у ”Лапидаријуму”. Такође, против одговорних у Народном музеју и Министарству културе и то Павла Пејовића, Бранислава Мићуновића, Лидије Љесар и НН лица из Министарства и Народног музеја треба поднијети кривичну пријаву због отуђења имовине. Неминовна је и политичка одговорност: смјена Пејовићеве и Љесареве. И, трећа, да власници и мјештани на основу члана 19. Закона о заштити културних добара покрену иницијативу за успостављање претходне заштите стећака на наведеним локацијама и њихово проглашење за заштићена културна добра која ће бити заштићена не само појединачно него и са припадајућом околином. Протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  18. - Како да реагујемо на чињеницу да је свештеник починио грех? - Свети Игњатије Брјанчанинов одговарајући на слободну критику Цркве, веома добро примећује: «Монаштво је барометар који, стојећи у заједничкој соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време на улици». Ове речи могу да се односе и на Цркву уопште. Црква је такође део друштва. Људи, који чине Цркву, дакле, и клирици и мирјани, не долазе са друге планете. Ти људи су одрасли заједно са нама и васпитавани на исти начин као и сви остали. И они болују од истих болести као и цело друштво. Једино што их од нецрквеног друштва разликује, јесте чињеница да су они стање своје душе спознали и - дошли у болницу. Како да се односимо према томе што у болници неко поштује упутства лекара, а неко не поштује, јер пије и пуши, или чак бежи одатле? Да ли треба да затворимо болницу због тога што је, рецимо, медицина као наука неспособна, и ништа доброг од ње не можемо да очекујемо? Наравно, не. - Али, зар Црква није позвана да буде другачија, дакле, не онаква какво је друштво? - Црква јесте позвана да буде другачија. Одиста, ми смо позвани да живимо светим животом. Апсолутно сви. Али, да ли видите да пут великих светитеља ка светом животу није био једноставан. Не могу људи да се промене за један час: данас је човек једно – а сустра, сасвим друго, и такав ће остати до смрти... Човек је интересантан склоп: подиже се на неку висину, али, требало би да се заустави и да констатује како је храбар и колико је данас бољи него јуче. Међутим, он већ ту често пада још ниже. То је законитост духовног живота. А Црква прима апсолутно сваког човека, са свим његовим манама. Ето, у том смислу Црква је одиста – пресек нашег друштва. Није тајна да се хедонизам учвршћује у нашем друштву као главна идеологија, тако да људи у Цркву долазе са све израженијим «белегом»: унутрашњим проблемима и ранама. Чак и ако је човек од те идеологије побегао, ипак није могао да се у потпуности ослободи њеног утицаја. - Да ли свештеник мора да буде побожнији од својих парохијана? Да ли је обавезан да буде подвижник? Или, макар да не вози скупа кола која иритирају? - Шта значи побожнији? Па, нема таквих мерних инструмената, помоћу кога би, изашавши ујутро из стана, измерио ниво побожности и код себе, и код осталог народа... Па ипак, свештеник за своје парохијане заиста мора да буде узор, односно, правило. Он је дужан да делима извршава то што проповеда, а у односу на материјално – да живи онако како живи његова паства. Али, ако нам се учини да то баш и није тако, не треба да износимо пребрзе осуде. Видите, дође човек у Цркву – искрен, верујући. Иза себе остави све што се може оставити, све што је имао. Он, дакле, тежи ка духовним висинама и зато постаје монах. Али, ођедном – додељују му велику Московску парохију... А он још млад и не баш искусан монах... И, сада се њему ту отварају такве могућности, какве се можда никада не би отвориле да није постао монах. Не кажем ја да он узима новац из црквене касе и троши их на некакве пијанке, не! Једноставно, он стиче нове познанике, духовна чеда, на пример, неког познатог естрадног глумца, или неког сличног... Ти људи га воде свуда, јер је он њима нешто као нека егзотична играчка. Они су његови другари, и мало – помало, долази до тога да човек под сумњивим околностима разбија неко незамисливо скупо возило. Како се то десило? У ком тренутку је требало зауставити тог младог човека...? Можда он све друге обавезе свештеника извршава одлично. На пример, изузетан је старешина, дивно се односи према људима и људи га воле јер им је много помагао, волео да их саслуша, да због неке потребе и ноћу оде чак на други део града...Једно с другим се доста често слаже. Зато треба настојати да будемо опрезнији у осудама надајући се да ће ове ситуације, о којима данас говоре медији, некога зауставити, а некоме послужити као лекција. Узгред, сетио сам се једне приче коју никада раније нисам причао. Када сам био млађи, често сам путовао у Грчку. Тамо су ме две ствари веома изненадиле... Добро сам их запамтио. Са неколико Архијереја сам се возио колима и видео да су то била обична страна кола, како их зовемо «радни коњићи» - не због тога што су излупана, већ што су половна. Ничим се нису разликовла од уобичајене колоне аутомобила. То ми је била прва лекција. А друга... Били смо у гостима код свештеника у малом селу, високо у брдима. Упитао сам како живи парохија, и од којих средстава живи лично свештеник са породицом. Село је мало... По нашим мерилима не само што породицу, већ ни мачку овде не можеш да прехраниш. Део плате свештенику даје Митрополија, део држава. Стан је увек црквени. А кола, кажу ми, увек купује обично сеоско становништво и увек су свештеникова кола у селу најбоља! Наравно, није реч о «Лексусу» нити о некој раскоши, али, никоме не пада на памет да купи кола боља од кола која вози свештеник. И ако се догоди да у суседном селу оцу купе нова кола, онда ће и овде такође одмах купити нова кола. Ја слушам и мислим – код нас је то једноставно немогуће. А тамо је то природно, јер је код њих свештеник човек кога поштују, који води људе и све житеље села - од рођења до смрти. То су, једноставно, разлике у психологији нација. - Да ли треба да се жалимо Епископу, ако сазнамо да је свештеник починио грех? - То да свештеници могу да погреше, и да греше, није откривено у последње две недеље, нити у последња два века. Управо из тих разлога Црква и има одговарајуће каноне, али и велико искуство у борби са грешкама свештенства, као и да се лиши свештенослужитеља, који те грешке не могу да исправе. Постоји књига прописа у којима се разматрају сви могући лоши поступци, које могу да почине свештена лица. За њих се одговарајућа казна одређује канонима. Сама реч Епископ у преводу значи «наџорник». Ако свештеник не извршава своје обавезе, или их извршава неправилно, а ви постанете сведок неког таквог непримереног поступка, који је починио свештенослужитељ, сигуран сам да је обраћање Епископу – управо најисправнија одлука. И, ако је човек учинио дело, које није примерено свештеничком чину, он мора да буде лишен тог чина. Ако је то дело још и злочин, он подлеже судској казни, значи, свештеник је мора сносити као и сваки други грађанин. Ту нема о чему да се расправља. С друге стране, понекад људи имају чудне представе о Цркви и о томе, какав треба да буде свештенослужитељ. Није сасвим јасно одакле то долази. Ево, какву сам ја жалбу добио: «Ја сам дошла у цркву, и они су ме истерали». Шта је заправо било? Уопште је нико није истерао, само јој је речено да пре него што крсте дете, треба да прођу часове катехизма. И, ето, пишу жалбе, као да су им у продавници закинули у мерењу робе...Па, ни у друштву потрошача се не жале у смислу: дошла сам, молим вас да испуните моју жељу... Дакле, видимо да свештеника често окривљују управо тамо где је он веран заклетви, и где не сме да дозволи да се озакони безакоње. - Зашто се догађа да друштво не схвата суштину Цркве, упоређујући је са митологијом и одвајајући је од реалности њеног бића? - Пушкинове речи «ми смо лењи и незаинтересовани», у данашње време, на жалост, можемо да применимо на свима нама. Уствари, ако човек има жељу да схвати шта је Црква, али да то прихвати без пристрасности, онда све то може да нађе и на интернету. Ту може да научи и богословију и литургику. Богословија и академија могу да се заврше и на основу информација које су данас доступне. Али, ми смо лењи и незаинтересовани, а при том самоуверени, па, иако и ништа не знамо, ми мислимо да можемо да судимо о свему. Али, ово се не односи само на Цркву. Погледајте колико само имамо стручњака у државној управи. Код нас сви знају како се управља државом, пољопривредом, шта се ради у економији, како се води спољна политика... Људи не знају оне околности око које се годинама, ако не и вековима, накупљају ови или они проблеми, а при том бескомпромисно износе најрадикалнији суд. А онда почињу да грде: зашто њих нико не послуша и одмах не отрчи да уради то што они кажу... Апсолутно је то исто и у односу на Цркву. То је заправо одлика људске психологије. - Ипак, зашто Цркву у великој мери критикују? Да ли због тога што друштво не схвата њену суштину? Или је стање у нашој Цркви, па и код свештенства, ипак такво, да смо управо заслужили ту критику? - И једно, и друго. Међутим, треба узети у обзир да смо сведоци концентрисаног напада на Цркву од стране ангажованих медија. Овај напад је очигледан сваком човеку који прати ситуацију: на многим мрежама, у радиостаницама, као и у телевизијским студијима седе паметни људи, који са резервисаном знатижељом прате појединости тих напада, технологију и квалитет извршења. Дакле, узимају се реалне ситуације и догађаји, а онда се надувавају онолико, колико је год то могуће. Та саопштења се стално понављају и тако се одржава ниво интеровања за дату тему. Понекад се без икаквог информацијског повода, вест поново шаље у етар. Али, чињеница да та кампања постоји, нас ни у ком случају не оправдава. Још је Апостол Павле говорио: «не дајите повода онима који га траже» (Посл. 2. Кор., 11,12). Наше личне мане и грешке ни у ком случају не можемо да правдамо тиме што их наши непријатељи траже и после машу њима као заставом. Дакле, сама та чињеница, верујећег човека мора да натера да буде опрезан и да се чува, као и да га примора да сачува здраво расуђивање и трезвеност. - Који је Ваш пастирски савет - како човек да се понаша када види како свештеник греши? - Пре свега, нико не треба специјално да се упиње и да тражи нечије грешке. Најчешће човек те грешке није видео лично, јер, или их је негде прочитао или од неког чуо. Ја не бих рекао да људима у храму грешке свешенослужитеља тако често падају у очи. Постоји много добар јеванђељски савет: «Не судите, да вам се не суди». Треба да знамо да је свештеник ипак човек, да он има такве ситуације у животу, које могу тако да га растегну, да он не може 24 часа да буде нежан, љубазан, добродушан и, како се каже «на готовс». Пожељно је да то тако буде, али то је веома сложено. Као и парохијани, и свештеник је подложан искушењима и гресима. Свети Јован Златоусти каже да када би сви хришћани били прави хришћани, у свету не би остао ни један многобожац, нити Јудејац. Све историјске недаће Цркве везане су само за једно – ми, људи из Цркве, не одговарамо свом предназначењу и не живимо онако, како то од нас тражи наш Спаситељ. Извор: Манастир Лепавина
  19. Guest

    Филм Свештеник (видео)

    Oво je филм који говори о духовној стварности узрокованој среброљубљем, немаром и небригом свештенства али и незнањем, незаинтересованошћу и револтом народа... ! За више информација посетите www.svestenik.com
  20. Well Jesus was a carpenter! Priest with an A-level in woodwork builds his own jewel of a church... out of a garden SHED Last updated at 5:42 PM on 26th January 2012 Perhaps Father Stephen Weston took inspiration from the fact that Jesus was the son of a carpenter when he built Britain's smallest church in his back garden. Father Weston, 63, constructed St Fursey's Orthodox Church in Norfolk with just an A-level in woodwork, earned 14 years ago, to his name. The byzantine arches of the wooden shed, which is 18ft by 13ft wide, has become a local landmark in the middle of Father Weston's housing estate. Father Stephen Weston from Sutton in Norfolk built Britain's smallest church in his back garden - it measures just 18ft by 13ft wide St Fursey's is so small the holy processions carried out during each service only take worshippers ten steps along and two steps across. There is no room to sit and after services the congregation step through a door into the priest's living room for a cup of coffee. But the Antiochian Orthodox church - very similar to the Greek Orthodox but English speaking - is an official place of worship after it was blessed by a bishop. The regular congregation at the church has now grown to seven, including two pensioners and their walking frames, which means Father Weston now needs to upsize. The clergyman said: 'When we do a Saturday liturgy we've had 18 people in the church and it really is a bit of a crush. 'We would like to see our congregation grow, a large part of orthodox services are sung not said and in bigger orthodox churches that is led by a choir and the congregation join in. At St Fursey's it not an option, everybody is in the choir and everybody is in the congregation.' Father Weston served as an Anglican priest with the Church of England for 20 years before he became disillusioned with its ideals at the age of 50. He says he was upset with the direction the Anglican Church was heading and admitted the ordination of women to the priesthood was 'the straw that broke the camel's back'. Stephen switched to the Orthodox Church and short of an English-speaking venue, decided to build his own in the village of Sutton, Norfolk, in 1998. A team of volunteers took just over six months to complete the structure complete at a cost of just £5,000 and started worshipping there while it was still a building site. The church does not need to be consecrated because it is legally considered a private chapel. Arch diocese: The Byzantine arches of St Fursey's have become a local landmark, with Fathr Weston's garden sitting in the middle of a prosaic housing estate However, it has been blessed by a bishop from the Orthodox church, making it an official place of worship. Father Weston was ordained by the Orthodox church in May last year, in a ceremony in Paris. He has already said he will be happy to pick up his tools and build another shed if that is the only option for getting hold of a bigger church in the neighbouring village of Stalham. Father Weston said: 'Very likely people thought I was mad when I was building St Fursey's. 'I remember my next door neighbour sticking his head out of his window and asking what I was doing in the garden. 'I told him and he said "Oh great you can build a whole cathedral back there if you like". 'Although we love our little church it is very tucked away, we need another place of worship that is more public so that people can find us.' St Fursey's is understood to be the smallest working church in Britain. Both the Church of England and Catholic church, in Britain, were unable to name a smaller church. Bremilhan church in Wiltshire is known to be the smallest church in the country, at 13ft by 11ft, however services are only held there once a year. Read more: http://www.dailymail...l#ixzz1kb2bVCSb
  21. Београдска мумија је добила лице. Захваљујући дигиталној 3Д реконструкцији сада знамо како је за живота изгледао староегипатски свештеник Несмин, рођен око 350. године пре наше ере. Староегипатски свештеник Несмин Бранислав Анђелковић, професор Филозофског факултета, каже за “Блиц” да је ово тек друга оваква реконструкција главе мумије у свету. Он се нада да ће ускоро бити обезбеђени и услови како би грађани Србије имали прилику да виде мумију која никада до сада није излагана. Када је Мокринчанин Хаџи Павле Риђички 1888. године из египатског града Луксора донео мумију његова идеја је била да се “народ српски поучи обичају древних мислилаца”. Међутим, то до данас није спроведено у дело. Мумију нико осим стручњака није видео. Тренутно се налази у археолошког збирци београдског Филозофског факултета, а “народ српски” је једино током манифестације Ноћ музеја пре три године имао прилику да види скениран ковчег мумије на великом екрану. - Проблем са мумујом је тај што је то органски материјал који је врло осетљив. Дах посетилаца, зној, неодговарајући начин излагања би је уништили - прича професор Анђелковић. Ипак, док се не набави специјална витрина и док сви заинтересовани не буду били у прилици да виде мумију, професор Анђелковић је пронашао начин да свештеника Несмина представи јавности. - Урадили смо дигиталну реконструкцију главе. Дигитална форензичка уметност је потпуно нова ствар. Ово је друга мумија која је на тај начин реконструисана. Прва мумија чија је глава реконструисана је Мерес Амон, мумија из Оријенталног института у Чикагу. Ми смо то видели, ступили у контакт са Џошуом Харкером који је то урадио и који је пристао да учествује у нашем пројекту - каже Анђелковић. Први корак је био, како каже, скенирање лобање. На основу тог скенера генерише се 3Д модел лобање и онда се на том моделу, у комбинацији различитих форензичких софтвера које је Харкер искомбиновао, а који се користе у криминалистици, добија 3Д реконструкција мумије. - Много је времена прошло од скенирања мумије. То је још 2003. године урадио наш врхунски радиолог доктор Зоран Ракочевић. Све је онда чекало свој тренутак док нисам видео реконструкцију мумије у Чикагу. Требало је пребацити велику количину података... Све је дуго трајало док није почео да ради, а кад је почео, реконструкцију је завршио за неколико месеци - каже Анђелковић. Овом реконструкцијом завршена је само једна фаза. Сада следе, према речима Анђелковића, различите анализе везане за исхрану покојника, његово здравствено стање, утврђивање од којих је болести боловао... - Археологија је процес, прича без краја - напомиње професор. Поред ове реконструкције, мумија Несмин јединствена је у свету по још једној ствари. Анђелковић подсећа да је ово једина мумија у свету која има свитак папируса, египатску Књигу мртвих, и то на месту где је оригинално постављена, испод његове руке. Београдска мумија Несмин је, иначе, припадао свештеничкој породици. Отац му се звао Џедхор, а мајка Чаи-Хатор-Иму. Деда ми је био Ун-Нефер, а прадеда такође Џедхор. - Цела његова породица је била свештеничка и то у храму бога Мина, божанства плодности. Његова мајка је била свирачица систума, инструмента у храму, а он је био задужен за одећу за статуу божанства у храму. Живео је око 350, а мумифициран је око 300. године пре наше ере. Дакле, имао је педесетак година када је умро - каже Анђелковић. На основу тога како је мумификован очигледно је да је пропадао елити у старом Египту. - Реч је о луксузном мумификовању. Имао је златне амулете (амајлије), као и од полудрагог камена. Процес мумификације био је врхунски, по чему се види и његов статус у друштву, а рендгенско испитивање је показивало да није био навикао на неки тежак рад - објашњава Анђелковић. Специјална витрина Професор Анђелковић се нада да ће се на релацији Народни музеј, Филозофски факултет, Министарство културе и град Београд наћи начин да се набави специјална витрина у којој ће мумија бити изложена. - За две године, 2013, биће 125 година од када је мумија донета у Србију. Ако не пре, надам се да ћемо за ту годишњицу организовати велику изложбу на којој би била изложена и мумија. Оптимиста сам. Зашто бисмо морали да путујемо у Загреб, Љубљану или Атину да видимо мумију? Мумије су најатрактивнији архелошки материјал, атрактивније од скулптура, златних налаза... То је велики туристички потенцијал, велика туристичка атракција - каже Анђелковић. Blic
  22. Видео снимак где се о. Мирослав дотиче ових питања. Веома интересантно: http://www.facebook.com/photo.php?v=287524931279635
  23. Јаков.

    Kad te pop prokune

    Nema ništa gore nego kad te pop prokune, što se može videti i iz ovog starog snimka, koji je uhvatila nekadašnja UDBA. Ovaj pop iz snimka mi je nešto poznat, kao da je iz Vranjanske bio, ali mislim da je sada u Australiji. Ako ga neko pozna, neka ga identifikuje. Snimak je načinjen u ona vremena, kada su prezviteri još jahali konje (mopede) a nisu se mučili da šoferiraju u kojekakvim Ajudijima i Mercedesima. Nego, vidite kako sveštenik koristi pored kletve i pokrete rukom. To je po starom... sada po novom je taj pokret izbačen. Nego se koristi štapić.
×
×
  • Create New...