Претражи Живе Речи Утехе

О блаженопочившем патријарху Павлу беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је, између осталог, рекао: „Нека је вечни помен, вечнаја памјат светом патријарху Павлу! Већ је три године од његовог престављења; он није физички и телесно са нама, али духовно је у својим светим молитвама увек са нама, са оним даром и благодаћу коју му је Господ даривао за време његовог живота, а преко њега нашој Цркви и нашем народу. Та благодат и свете молитве његове и данас нас прате у свакодневном животу... Патријарх Павле се упокојио у поодмаклим годинама које му је Господ даривао како би дуго служио и послужио Цркви својој. Од тренутка када је ступио у свети клир наше Цркве свети отац Павле, како га знамо, прво као Епископа рашко-призренског, а потом као Патријарха српског, био је личност, стаменита личност, у свему добром, честитом, племенитом. Оно што карактерише његову личност јесте то што никада није правио нагодбу између добра и зла, између политике и истине, између Цркве и политике уопште. Држао се начела Светог Јеванђеља, учења светих Апостола и догмата Цркве. Увек је имао смелост да изнесе оно што је мислио и оно што је Црква од њега очекивала да каже, а увек је говорио истину, јер је истином живео и на истини је живот његов почивао... Патријарх Павле је велики дар нашој Цркви! Господ га је изабрао за поглавара ове помесне Цркве у најкритичнијем раздобљу наше историје. Цркву Христову, Цркву светосавску је предводио трудећи се да не угађа људима, него Господу, и да извршава оно што му Црква заповеда. Такав је био читавог свог живота и као такав је завршио свој овоземаљски живот. Као такав он остаје у нашем памћењу... Свакодневно наш народ долази да се помоли на његовом гробу, да му прислужи свећу и да му се молитвено обрати. А његове су молитве пред Господом силне, како за време живота, тако и данас... Имао сам прилику да га добро упознам... И онакав живот какав је почео као монах, завршио је као патријарх. Како је почео, тако је завршио. Ни у чему није мењао своје ставове, осим на боље. Скромно је живео, а једина мисао и једина жеља му је била да послужи Богу и Цркви својој и народу своме, и као такав ће остати у нашем сећању. Био нам је пример, браћо и сестре, док је ходио овом земљом, и остаће за свагда пример нашој Цркви, свима нама да се на њега угледамо, као што се он угледао на свог имењака апостола Павла...'' Овом догађају присуствовао је велики број верних из Београда и околине који су у дугој колони стрпљиво чекали да целивају крст на гробу блаженопочившег патријарха Павла. Зорица Зец Фотографије и ирвор: СПЦ Патријарх Павле, три године од упокојења ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељâ. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка. НИЖУ ГИМНАЗИЈУ завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру. ПОСЛЕ ИСКУШЕНИШТВА замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу 1948. године, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија. У ЧИН ЈЕРОМОНАХА рукоположен је 1954. године. ПОСЛЕДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године. ЗА ЕПИСКОПА рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године, у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године. У ЕПАРХИЈИ рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор, извео је доста покољењâ нових посленика на њиви Господњој. КАО АРХИЈЕРЕЈ на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао га је за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији. У ВРЕМЕ патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са васељенским патријархом Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом Александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних Православних Цркава. НАДАХНУТ РЕЧИМА Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд. НА СРЕТЕЊЕ Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном светом Литургијом, коју су служили патријарх Павле и митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија, успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању. У ЦИЉУ ИСЦЕЉЕЊА раскола у БЈР Македонији, 2003. године, обновљена је Охридска Архиепископија. На заседању Светог Архијерејског Сабора 2005. године патријарх Павле је потврдио избор митрополита велеског и повардарског Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског, а затим је издао и Патријарашки и Саборски Томос о аутономији Охридске Архиепископије. У СУСРЕТИМА са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО−агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ. БИО ЈЕ председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему Служебника на српском језику. У ГЛАСНИКУ, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питањâ и одговорâ, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ био је две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред Храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, − уз учешће Васељенског Патријарха и поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке и Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, као и Исламске и Јеврејске заједнице, − сахрањен је 19. новембра 2009. у манастиру Раковици надомак Београда. http://patrijarh-pavle.spc.rs/

Овом приликом поводом трогодишњице упокојења на гробу блаженопочившег Патријарха српског Павла биће служен помен. Богослужење почиње у 8 часова. Извор: СПЦ