Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Radio Svetigora'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 92 results

  1. Градоначелник Роланд Рајс уручио је у понедељак неопходне папире представницима Московске патријаршије. Локална управа одобрила је пројекат цркве, који је израдио петроградски архитекта Јури Кирс и који је благословио Патријарх московски и све Русије Кирил. Црква ће имати и културни центар у коме ће се одржавати разни догађаји и сусрети. Парохија Руске православне цркве у Стразбуру основана је 2003. Извор: Радио Светигора
  2. Сва мјеста у локалним хотелима, којих има скоро педесет, резервисана су. Осим тога, многи ходочасници смјестили су се у сусједном Јерусалиму и у другим израелским градовима.Уопште након дуге паузе, првих година новог миленијума, Света Земља доживљава прави туристички бум, сваке године број иностраних посјетилаца пробија рекорде не само у Израелу, него и на западној обали ријеке Јордан. Првих десет мјесеци ове године палестинску територију посјетили су скоро 1,2 милиона гостију, што је за десет процената више, него претходне године у истом периоду. Због наступања Божићних празника израелске власти су увеле низ олакшавајућих околности за палестинске хришћане, а такође и мјере безбједности за несметани приступ светим мејстима страних ходочасника. Тако ће на западну обалу бити пропуштено 500 хришћана из сектора Газа одређених старосних година, а за житеље западне обале биће организоване екскурзије по светим мјестима на израелској територији. При томе, 20 хиљада Палестинаца добиће дозволу да посјете своје рођаке у Израелу. Извор: Радио Светигора
  3. Након службе Патријарх је говорио о херојима децембра 1989: „Као и мученици за вјеру, млади хероји који су се жртвовали за нашу слободу су побједници иако су пострадали тијелом, јер су побиједили недостатак вјере, дух насиља и злобе, поставши правдољупци и истинољупци, браниоци људског достојанства који је комунистички тирански режим понизио и погазио. Румунски мученици-јунаци нас увијек позивају да не заборављамо како је велика сила жртве и како је потребно исцјељење људском роду који је рањен мржњом и насиљем, похлепом и неправдом, себичношћу и равнодушношћу, многим облицима тјелесне и духовне смрти“. 21. и 22. децембра 1989. у центру Букурешта убијено је 48 особа када су припадници румунске војске и тајне полиције отворили ватру на учеснике анти-комунистичких протеста. Око хиљаду других је том приликом рањено, ухапшено и мучено. Укупно, у овим догађајима пострадало је 1104 особа, 162 прије пада Чаушеског 22. децембра и 942 након овог датума. Извор: Радио Светигора
  4. У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово: „Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“ Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне). Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га. Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга. Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси. Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће: „Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“ Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света. Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој: „Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином. Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“ Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000. Извор: Радио Светигора https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/
  5. Ово је двадесет пето масовно крштење које је обавио лично поглавар Грузијске православне цркве. Патријарх Илија Други сада има око 14 хиљада кумчади. Подсјећамо да у сагласности са родитељима, поглавар Грузијске православне цркве постаје кум трећем или следећем дјетету у породици чији су родитељи вјенчани у цркви. Дан великомученице Варваре, покровитељке дјеце, је један од омиљених у Грузији. Извор: Радио Светигора Погледајте нашу тему https://www.pouke.org/forum/topic/18994-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BE-915-%D0%B4%D1%98%D0%B5%D1%86%D0%B5-22-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80-2012/
  6. У кивоту се чувају мошти апостола Петра и Павла, Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, светог Николе… На светог Николу храм-музеј светог Николе у Толмачах, који се налази при Третјаковској галерији, обиљежио је двадесет година од обнове богослужења у њему. Раније су у тај храм пренијете на чување велике хришћанске светиње: Владимирска икона Мајке Божје, чудотворни Дмитровски крст, Иверска икона Мајке Божје. „Протекле двије деценије су чудо Божје, дар Божји према људима који су овдје присутни, према свима који су знали и који знају какве су велике светиње чуване и чувају се у Третјаковској галерији, за све који су долазили овдје када још није било храма, за оне који су се тајно молили пред тим великим светињама. Данас је све то добило прави значај у живом храму-музеју“, казао је отац Николај. Радио Светигора
  7. 17. децембра митрополит Хонконга Нектарије у пратњи митрополита сингапурског Константина је посјетио новоосновану православну општину у Сан Гвиљермо, којој припада седамдесет један новообраћени православни вјерник. У цркви Исидора Хиоског, коју су подигли чланови нове православне општине, митрополити Нектарије и Константин служили су богослужење. 8. децембра митрополит Нектарије је такође посјетио саборни храм Благовијести у Манили, гдје је уз учешће мјесног свештенства и мирјана разматрано питање православног мисионарског рада на Филипинима. Радио Светигора
  8. Старац Гаврило био је одлучни противник комунистичког режима у совјетској Грузији и претрпио је дугогодишње прогоне. Ухапшен је када је 1965. током параде у Тбилисију спалио велики Лењинов портрет. Био је познат као велики духовник и чудотворац са бројним духовним даровима. Последње године провео је у манастиру Самтавро гдје је и сахрањен. Радио Светигора
  9. Guest

    400 година дома Романових

    Царски мученици ће се помињати на отпустима богослужења од 1/14 јануара до краја 2013. године, по сљедећем обрасцу ̶ „светих благовјерних страстотрпаца: цара мученика Николаја, царице Александре, царевића Алексија, принцеза Олге, Татјане, Марије и Анастасије, свете преподобномученице велике кнегиње Јелисавете и инокиње Варваре и са њима убијених“. Општецрквено празновање 400 година Дома Романових биће у Свето-Тројицком саборном храму у Торонту (Канада) од 5. до 8. септембра 2013. године, када ће се организовати и конгрес руског православног друштва и редовно засједање архијерејског Синода. Упоредо са тим, на предлог Архиепископа кливлендског Петра, одлучено је да се молитвено обиљежи 200 година побједе над Наполеоном. Извор: Радио Светигора
  10. Два дана након тога, на дан свете мученице Евлалије Меридске (по грегоријанском календару) у катедралном саборном храму Оведо након празничног богослужења Архиепископ тог града Јесус Санс Монтес уручио је оцу Андреју реликвијар са моштима свете мученице Евлалије. У знак захвалности оба храма су добила иконе светих мученица, које је живописао московски иконописац Евгеније Маљагин, саопштава сајт Корсуњске епархије. Радио Светигора
  11. Представник православне цркве Албаније саопштио је да су подаци пописа становништва 2011. године, које је објавио Статистички институт, “нереални и неприхватљиви”. Црква ће ових дана изаћи тим поводом са званичним саопштењем које ће потписати поглавар, архиепископ Тиране и целе Албаније, Анастасије, преноси Верска информативна агенција. Организација грчке мањине “Омониа” такође одбацује резултате пописа као “фалсификат”, тврди да су они на штету не само Грка, већ и православних мањина – Македонаца и Црногораца. Тражи се да резултате не призна албанска влада као ни међународна заједница. “Омониа” ће сама спровести попис Грка. Према званичним подацима, у Албанији има 24.360 Грка, што је 0,54 одсто становништва, а грчки је матерњи језик за 0,15 одсто. Укупан број становника износи 2,8 милиона. Подаци да у земљи живи по 8.000 Рома и Цинцара, доводе се такође у питање. Непозната је структура 14,07 одсто становника који нису декларисали своју етничку припадност. За 98,77 одсто становника албански је матерњи језик. Званичници и медији у Тирани истичу да резултати оповргавају тврдње “одређених кругова” да у Албанији живи и до 300.000 Грка. Медији у Грчкој податке са пописа становништва у Албанији не сматрају веродостојним. Извор: РТС http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/16/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BD%D0%B0/
  12. Натписи „Смрт хришћанству“ као и други уперени против Господа Исуса Христа осванули су у сриједу 12. децембра на Манастиру часног крста, који се налази под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. Исписана су и три аутомобила која су била паркирана пред манастиром, а чије су гуме биле пробушене. Графити су написани јеврејским језиком, те полиција претпоставља да су починиоци из редова милитантних јеврејских група. Мета сличног напада од прије само недељу дана био је Францискански манастир. Градоначелник Јерусалима Ник Баркат осудио је овај чин, рекавши да је то покушај да се поремети суживот припадника различитих вјероисповијести у граду. Настојатељ Манастира часног крста, архимандрит Клавдије, изразио је спремност да опрости починиоцима. „Људи који су ово урадили немају мира у својим срцима“, казао је он. Отац Клавдије је подсјетио да се сличан напад на његов манастир догодио прије десет мјесеци. Радио Светигора
  13. Композиција ће бити откривена у оквиру фестивала „Руска зима“, саопштава Интерфакс-религија. Свечаностима ће присуствовати представници Нижњег Новгорода, Чувашје, Ивановске, Ростовске и Кировске области, Алтајског краја и Далеког Истока. „Ледена скулптура ће бити опремљена оригиналним освјетљењем и украшаваће центар престонице до 20. јануара 2013. године. Гости фестивала ће моћи купути јефтине оригиналне поклоне, провозати се на атрактиван руски традиционалан начин и присуствовати фолклорним, циркуским и анимираним програмима. Радио Светигора
  14. Литургију у храму светих Петра и Павла у Хонконгу 7. децембра је служио Епископ бикински Јефрем, први проректор Хабаровске богословије. Научници, свештеници и представници друштва организовали су округли сто и изложбу православне литературе на кинеском језику. „Ми обиљежавамо годишњицу указа кинеског императора Кансија из 1712. године, захваљујући којем је у Пекингу званично могла започети своју дјелатност Руска духовна мисија“, казао је за Итар Тас настојатељ храма апостола Петра и Павла у Хонконгу, протојереј Дионисије Позднјајов. Све је почело у 17. вијеку кад су Козаци бранили гранично утврђење Албазин на обали Амура и послије дуге опсаде били заробљени и одведени у кинеску престоницу. Цар се смиловао над храбрим војницима и учинио их поданицима, давши им мјесто за живот у сјеверо-источном дијелу Пекинга. Међу затвореницима је био и православни свештеник Максим Леонтјев. Међутим, након његове смри православна заједница је остала без духовног руковођења. Петар Први је више пута интервенисао да се нови свештеник упути у Пекинг и да се тамо отвори Руска духовна мисија. Император Канси се одазвао на ту молбу 1712. године. Мисија је истовремено имала и дипломатске фунције. Више од тога, њени чланови су постали прве дипломате у Кини, али и први руски научници синолози. Данас у Народној Републици Кини Кинеска аутономна православна црква има четири храма. Међутим, у њима се не служи јер недостаје кинеских свештеника. Власти Кине ове године дозволиле су да се два студента пошаљу у Русију да студирају у православним богословијама. Отац Дионисије је казао да је проблем што на кинеском језику има веома мало материјала о православљу, али да је ове године преведено и издато пет књига на кинеском. Радио Светигора
  15. – А, ако до­ђе до суд­ског ди­ја­ло­га, он­да ће Кри­во­ка­пић би­ти по­ра­жен и као чо­вјек и као по­ли­ти­чар – сма­тра Кр­цић. – По­во­дом ме­диј­ских про­зив­ки из­ме­ђу па­ро­ха пра­во­слав­не цр­кве у Ба­ру Јо­ва­на Пла­мен­ца и пред­сјед­ни­ка пар­ла­мен­та Цр­не Го­ре Ран­ка Кри­во­ка­пи­ћа, с об­зи­ром да се у ис­ка­зи­ма и јед­ног и дру­гог спо­ми­њу при­пад­ни­ци ислам­ске вје­ре, же­лим из­ни­је­ти став у име Ма­ти­це Бо­шња­ка. Да­кле, цр­ква Све­те Тро­ји­це на Ру­ми­ји је уста­но­ва пра­во­слав­них вјер­ни­ка, та­ко да је ха­рам би­ло ко­јег ин­са­на да про­га­ња ову бо­го­мо­љу, ко­ја, као та­ква, ни­чим не сме­та ни ислам­ским вјер­ни­ци­ма. Са чу­ђе­њем пра­тим ка­ко она сме­та Кри­во­ка­пи­ћу и ње­го­вој ате­и­стич­кој пар­ти­ји. О том чи­ну тре­ба да раз­ми­сле сви при­пад­ни­ци бо­шњач­ког на­ро­да-ислам­ске вје­ре, ко­ји су при­ста­ли­це Кри­во­ка­пи­ће­ве ин­те­ре­сне по­ли­тич­ке ску­пи­не А, па­ро­ху Пла­мен­цу и по­ли­ти­ча­ру Кри­во­ка­пи­ћу по­ру­чу­јем да сва­ки на­род и сва­ку вје­ру тре­ба да на­зи­ва­ју пра­вил­но, име­ном, ка­ко би се то и њи­ма уз­вра­ћа­ло – ис­ти­че др Кр­цић. Пре­ма ње­го­вим ри­је­чи­ма Кри­во­ка­пић овим по­ступ­ком ка­зу­је да ни­је истин­ски со­ци­јал­де­мо­кра­та, јер да је­сте не би се ми­је­шао у ства­ри бо­го­мо­ља, што ја­сно го­во­ри да ње­го­ва по­ли­тич­ка по­зи­ци­ја ни­је со­ци­јал­де­мо­крат­ска у сми­слу те ри­је­чи, већ чи­сто на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­стич­ка. – Због то­га при­пад­ни­ци Бо­шњач­ког на­ро­да тре­ба да на­пу­сте Кри­во­ка­пи­ће­во по­ли­тич­ко окру­же­ње из хи­ги­јен­ских раз­ло­га. Кад је у пи­та­њу па­рох Пла­ме­нац, са ду­хов­ним увје­ре­њем мо­гу ре­ћи да се ра­ди о вр­сном ин­те­лек­ту­ал­цу и чо­вје­ку. По­зна­јем га још из сту­дент­ских да­на као из­вр­сног астро­но­ма и ви­зи­о­на­ра. Ње­гов свје­то­на­зор и уну­тра­шњи по­зи­ви су га од­ве­ли у сви­јет ду­хов­но­сти гдје већ дви­је де­це­ни­је из­гра­ђу­је се­бе у ви­со­ког све­ште­ни­ка. Нор­мал­но је да он оба­вља сво­је по­вје­ре­не за­дат­ке и да шти­ти цр­кву ко­јом упра­вља, на то га оба­ве­зу­ју хри­шћан­ска пра­ви­ла. Ако је јав­но ре­као да ће спор са Кри­во­ка­пи­ћем ри­је­ши­ти ски­да­њем ман­ти­је, то не сма­трам при­јет­њом већ чу­ва­њем угле­да и чи­сто­ће ман­ти­је, ка­ко је не би ока­љао, као и свој свешт­енички по­зив, у рас­пра­ви са чо­вје­ком ко­ји се др­знуо да ки­ди­ше на ту све­ти­њу. Да­ље ру­ке од бо­го­мо­ље Пре­ма ри­је­чи­ма Шеф­ке­та Кр­ци­ћа, па­рох Пла­ме­нац, као из­у­зет­но то­ле­ран­тан све­ште­ник и чо­вјек са по­ли­ти­ча­рем Кри­во­ка­пи­ћем тре­ба да се раз­ра­чу­на кроз ди­ја­лог на не­кој од те­ле­ви­зи­ја Цр­не Го­ре. – То би му омо­гу­ћи­ло да сна­гом сво­га ду­ха та­кве ино­вјер­це опо­ме­не да уда­ље сво­је ру­ке од бо­го­мо­ља ко­је они ни­су ства­ра­ли – по­ру­чио је Кр­цић. Н.В. Извор: Дан
  16. Како саопштавају из манастира, икона није оштећена, будући да је покривена заштитним стаклом. Починилац је ухапшен и очекује се да ће бити подвргнут психијатријском испитивању. Његови мотиви нису познати. Према закону о повреди вјерских осјећања могао би бити осуђен на затворску казну до двије године. Према предању, Ченстоховску икону Мајке Божије насликао је свети апостол Лука. У Константинопољ ју је из Јерусалима, у 4. вијеку, донијела света царица Јелена, мајка светог цара Константина. У Пољској се обрела 1386, гдје је у Ченстоховској области подигнут манастир у који је светиња похрањена. Икона је више пута избављала пољски народ од разних најезди и несрећа. Сваке године милиони поклоника долазе у манастир Јасна Гора да се поклоне чудотворном образу Мајке Божије. Радио Светигора
  17. Изјаву Свештеника Јована Пламенца дату након саслушања преносимо у цјелости: Државни тужилац Миленко Магдалинић саслушао ме је у од почетка коректном поступку. Испред себе је имао само текст из “Вијести”, који је настао од мог јавног писма предсједнику Скупштине Црне Горе Ранку Кривокапићу, који је православним вјерницима изјавом да је црква Свете Тројице на Румији “ламина“ нанио тешку увреду. И у “Вијестима” су, као и многим другим црногорским медијима, фалсификовали посљедњу реченицу из мог писма и у црногорској јавности је створено увјерење о мом насилничком понашању. Међутим, овај непрофесионализам неких црногорских медија разоткрио је нешто на што засигурно нијесу рачунали: показало се колико овдашњи народ не воли Ранка Кривокапића. А овај народ њега зна кроз његове јавне наступе и ставове које заступа! И, с намјером да на мом примјеру науде Православној цркви у Црној Гори, помисао о насилничком одговору на Кривокапићеве увреде Цркви убацили су у главе многима… И то би морало да пажњу Тужилаштва са мене преусмјери на неодговорне и непрофесионалне уреднике црногорских медија и на Кривокапића лично, јер он је на црногорској политичкој сцени главни инспиратор излива мржње на Православну цркву и српски народ у Црној Гори. Извор: ИН4С
  18. Интегрално писмо објавио је једино Портал ИН4С, док је Дан такође објавио цјелокупно писмо, али у редакцијској обради. Остали су га користили како су нашли за сходно и створили су општи утисак да „српски поп пријети Кривокапићу“. Нијесу казали да је Кривокапић претходно цркву Свете Тројице, у којој већ три и по године сваког мјесеца Богу службу приносим на литургијама којима је, иако се на Румију веома тешко испети, присуствовао веома велики број вјерника, назвао – ламином. Нијесу акцентовали чињенице из мог писма да нијесу истините Кривокапићеве тврдње да је црква на Румији пореметила међурелигијски склад Бара, да је истина да је она остварење вјере предака припадника све три конфесије да ће црква на Румији бити обновљена и да су зато на Тројчиндан сви износили по камен тамо гдје је она сада, да није истина да су мухамеданци и римокатолици сасвим престали да излазе на врх Румије, да није истина да су раније излазили у великом броју, а да је истина да су претходно престали да излазе када су комунисти забранили румијску литију 50-тих година прошлог вијека, пола вијека прије обновљења цркве на Румији… Нијесу указали на чињеницу да Кривокапић на неистинитим премисама заснива своју јавну мржњу према цркви на Румији. Једино важно им је било да кажу да је свештеник Пламенац запријетио Кривокапићу да ће „скинути мантију и да ће овај добити оно што подуже заслужује“, односно да фалсификују крај мог писма који гласи: „Видите, Кривокапићу, овога пута био сам фин. Али ставите ли још једном цркву Свете Тројице на Румији у Ваша погана уста, по узору на мог чукунђеда војводу попа Илију Пламенца, који се ставио у заштиту Црногораца штитећи им вјеру, док Вам будем писао скинућу мантију и добићете што подуже заслужујете!“ Посебна прича је шпекулација неколико црногорских портала који су, као реакцију на мој исказ којег су фалсификовали, пустили сијасет коментара које пас с маслом не би појео. Њихови администратори, као својеврсна инквизиција посвећена обрачуну са „јересима“ православља и српства, учинили су јавном лавину коментара препуних мржње према Цркви, српском народу па и мени као православном свештенику, док су за супротне ставове поставили запреку. И Јавни тужилац, умјесто да због увреде коју је нанио православним вјерницима на саслушање позове Ранка Кривокапића, као и уреднике оних медија који су фалсификовањем и тенденциозним пласирањем дјелова мог писма Кривокапићу његову увреду и децидирани говор мржње учинили инспирацијом за излив мржње према Цркви и Србима на више црногорских електронских медија, на саслушање је позвао – мене! Као да је требало да кажем: „Да, господине Кривокапићу, Ви сте управу, љубим руке, ја Богу службу приносим у ламини“. Или да на то исто пристанем ћутањем. Па, ја сам православни свештеник, пастир Цркве Божије, и моја дужност је да се потрудим да отворим очи „заблудјелим овцама“, посебно када се препусте ономе који је отпао од Бога, Сатани, и када се упусте у борбу против Цркве и Бога. Ми се за такве молимо Богу, да им отвори очи ума њиховог, да увиде душегубност свог дјела и да се покају, или им мало подвикнемо, као што сам ја то урадио јавним писмом Ранку Кривокапићу, или „љути лијек на љуту рану“: када друго не помаже – клетва. На свештенику је да процијени коју духовну мјеру ће према коме примјенити, зависно од његовог духовног посрнућа. Према свецу тропар. Ранко Кривокапић је веома значајна политичка личност у Црној Гори и сигурно је да има утицаја на многе. Његово духовно посрнуће, због ауторитета којег ужива код тих људи, преноси се на њих, а тако се и његов лични гријех умножава. Ето, зато сам се одлучио да му упутим оно јавно писмо, због њега и посебно због оних који преко њега улазе у гријех богоборства. И још нешто: Молим црногорске политичаре, и оне на власти и оне у опозицији, да умјесто што троше силно вријеме и енергију на међусобице обрате пажњу на чињеницу да им се пред очима разбуктава – фашизам! Колико је он у Црној Гори већ узео маха рјечито говоре коментари по разним сајтовима (не само везанo за моје писмо Кривокапићу). Извор: ИН4С http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/09/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%98/
  19. Митрополит Сава ће до избора новог предстојатеља Антиохинске цркве мијењати недавно упокојеног Патријарха антиохијског Игнатија. Земни остаци блаженопочившег Патријхарха Игнатија биће сахрањени у Дамаску у понедељак, 10. децембра 2012. године, после опела у Саборној цркви Пресвете Богородице. Предходно ће, у недељу 9. децембра, бити служено опело у цркви светог Николе у Бејруту. Радио Светигора
  20. Циљ поклоничког путовања је био да се храму Свете Тројице у Враки поред Скадра пoдари Часни Крст из Јерусалима, присуствује светим архијерејским Литургијама у Пећкој патријаршији и Враки, парастосу страдалим српским и црногорским војницима погинулим у борбама за ослобађање Скадра, као и посете припадницима нашег народа и обиђу православне светиње. Овај, седми по реду, Часни Крст дар је Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке а у спомен на блаженопочившег патријарха Павла, оснивача ове установе. Прошлих година Часни Крстови из Јерусалима даривани су храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, манастирској капели Свете Петке у Загребу, манастирима Рмањ, Крка и Гомирје, као и цркви Светог првомученика Стефана у Великој Хочи. По доласку из Јерусалима Часни Крст је на Крстном ходу целивало на хиљаде верника упућујући своје молитве за спас и опстанак српског народа на Косову и Метохији и наших сународника у Албанији. Ношен је у храм Светог Василија Острошког у Шапцу, храм Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу, Вазнесенски храм у Београду, био је на челу Спасовданске литије у Београду и литије у Реснику. Из манастира Раковице ношен је у стратиште Јадовно и био изнет на планину Велебит на Чачића Долац, заједно са тамо остављеним Крстом, где и данас леже закопана тела око 1.500 од усташа уморених Срба крајем августа 1941. године. На дан Светих Новомученика Јасеновачких ношен је у манастир Јасеновац, пронет у литији преко јасеновачког поља, затим на стратишта Доња Градина, Драксенић, Дракулић, Бјели Поток, Врбању, мјесто страдања Светог Платона Бањалучког, Бањалуку. На дан Свете мајке Ангелине ношен је у манастире Крушедол и Велику Ремету. У Београду Часни крст су верни целивали и у цркви Светог Томе на Новом бежанијском гробљу, храму Светог Георгија под Бежанијом, у Патријаршији. Од Крстовдана до поласка на пут Часни Крст је био у великом храму Светог Саве на Врачару. Поклоници су кренули у петак, 30. новембра, молитвеним сабрањем у малом храму Светог Саве, предвођени свештенством из Архиепископије београдско-карловачке и других епархија. Млади Србин, Милан Тадић, који живи у Борову Насељу, Часни Крст је у Васкршњем посту ове године на рукама узнео на Голготу, место Христовог страдања. Са њим је била и доктор Драгана Тасев из Београда која је носила прошлогодишњи Часни Крст. Све до одредишта, храма Свете Тројице у месту Врака крај Скадра, Милан се руководио једном мисли што је и његова порука свима нама: “Да би знао куда си кренуо, мораш да знаш ко си и одакле си пошао”. У суботу, 1. децембра, поклоници су стигли у Пећку Патријаршију, где је свету архијерејску Литургију служио је Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског. Причестили су се ходочасници. Необичном светлошћу зрачило је лице блаженопочившег Патријарха Павла са фотографије прислоњене уз Часни Крст. Стицао се утисак да сам присуствује, храбри и моли за све нас. Мир, тишина, топла молитва… Вековима постојана Пећка патријаршија и њој одано монаштво и данас прима једнако све људе из свих крајева света, без обзира на вероисповест и националност. Српско духовно благо утемељено у светску баштину под својим окриљем чува највеће благодати. Данас, у 21. веку, чудимо се лудости људској, да окружење Пећке патријаршије (али и других духовних споменика на Косову и Метохији који нису у потпуности разрушени) могу да чувају припадници страних војски, оклопна возила, бодљикаве жице… Епископ липљански Јован је био домаћин поклоницима, а сестринство манастира је припремило трпезу љубави. Део националног ансамбла “Коло” је поздравио домаћине и групу поклоника песмама Старе Србије. После ручка поклоници су посетили српско село Гораждевац. У Гораждевцу данас постоје три школе које похађају педесетак младих основног и средњoшколског узраста. Деца Гораждевца и уметници из “Кола” су се надпевавали. Нико није задржао сузе када је ученица гораждевачке школе Анђела прочитала потресну песму о страдању њених вршњака Ивана и Пантелије које су шиптарски злочинци убили пре неколико година док су се радосно купали на Ибру. Једна је порука из Гораждевца: Никада нико од њих неће напустити своје место. Жеља за новим сусретима, живим речима заједништва, снаге и утехе само се обострано појачала. Обећали су поклоници да ће их поново посетити. На суботње бденије поклоници су стигли у Дечане. Слика иста као испред Пећке патријаршије. Прилаз чувају страни војници. Једино Дечани стоје високо уздигнути у небеске висине, упркос сваком злу које човечанство само себи задаје, како овде, тако и широм света. Живом разговору после бденија, чини се, не би било никад краја да се није морало кренути раније за Пећку патријаршију. Повратак у Пећку патријаршију је као повратак својој кући, повратак себи, повратак бићу по Божјем подобију. У недељу, 2. децембра, у освит зоре поклоници су кренули на пут у Албанију, у место Врака крај Скадра, на свету Литургију. Служио је Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, Архиепископије београдско-карловачке и Албанске Православне Цркве, уз молитвено учешће православних Врачана и поклоника из Бара, Цетиња, Херцег-Новог, Подгорице, Београда и Велике Хоче у Метохији. Учешће у светој Литургији узели су и свештеници из Епархије шабачке и Епархије браничевске. “Управо овај град, Скадар, свједок је и носилац необичне љубави од памтивјека. Не треба изгубити из вида да је једна од првих древно-хришћанских епископија била управо у граду Скадру, већ од трећег, четвртог вијека. И не треба изгубити из вида да је овдје, у овом граду, његовој околини и данашњој земљи Албанији постојала Христова Црква од апостолских времена. И не треба изгубити из вида да је Јеванђеље Христово проповједано вјековима на латинском, грчком, словенском, албанском језику. И данас се проповједа на свим језицима којима су говорили народи који су овдје кроз вјекове живели”, говорио је митрополит Амфилохије. На служби су појали хор из Херцег Новог и дечји хор „Метохијски жубори“ из Велике Хоче. Амбасадор Србије у Тирани Његова Екселенција Мирољуб Зарић присуствовао је светој Литургији. Митрополит Амфилохије је у храму Свете Тројице говорио о Голготској саможртвеној љубави која је суштина Цркве коју она сведочи кроз сву историју. Ту истину сведочи историја Скадра од ранохришћанских времена и Светог Јована Владимира до наших дана. Митрополит Амфилохије је у цркви Свете Тројице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прочитао Патријархову грамату о даривању и предао Часни Крст са Господњег Гроба у Јерусалиму, који су у Враку, специјално за ову прилику, донели на дар поклоници из Архиепископије београдско- карловачке. На Бардањолу је служен парастос погинулим учесницима битке на Скадру. “Сви који су овде пострадали уписали су се златним словима у историју нашег српског православног народа. Зато је била наша дужност да данас одслужимо свету Литургију у храму Свете Тројице у Враки, и да се нађемо овде на Бaрдањолу, да пострадалнике поменемо пред лицем Божијим, да покажемо да нијесмо недостојни њихове жртве и њиховог подвига,” говорио је митрополит Амфилохије. Падала је киша – чинило се да ће све потопити – и дувао је јак ветар, али нису успели да погасе свеће забодене у свету земљу у којој почива око 10.000 војника. Домаћини и организатори овог сабрања, чланови српско-црногорског удружења „Розафа-Морача“ и братства „Свети Јован Владимир“, приредили су у Скадру трпезу хришћанске љубави. Изведен је и богат културно-уметнички програм у којем су наступили црквени хор при храму Архангела Михаила из Херцег Новог, мушка певачка група при КУД-у Божидар Мицић и дечја певачка група “Косовски жубори”, обе из Велике Хоче, песници Душко Петровић и Биљана Живковић и народни гуслари. Реситалом је госте поздравила девојчица Гордана Ајковић, чији је дед, Симо Ајковић, председник Братства Светог Јована Владимира. Сплет српских композиција је на виолини извео ученик Младен Лекић. Посебно одушевљење изазвао је наступ чланова националног ансамбла „Коло“ из Београда. „После 97 година, први пут се десио овакав јединствен историјски, културни догађај, сусрет припадника истог народа, истих по вери, традицији и култури, а живе у две државе, данас праћени бројним искушењима. Главни циљ српске националне мањине у Албанији је да очува свој идентитет, културу, традицију, посебно језик. Сабирају се у својим храмовима којих нема много у данашњој Албанији. И поред свега, успели су да очувају православну веру“, говорио је један од домаћина Павле Јакоја. Митрополит Амфилохије је на крају свог једнодневног боравка у Скадру освештао просторије православног братства „Свети Јован Владимир“. Поклоници су коначили у манастиру Подмаине у Будви. Јутарња молитва у манастиру, пуна благодати праћена је великом кишом, ледом, грмљавином и муњама. После службе поклоници су са монасима остали у храму, појући у славу Господњу, све док се невреме није стишало толико да се могло прећи у манастирску трпезарију где их је братство манастира угостило. На повратку за Београд, поклоници су целивали руку Светог Јована Крститеља и мошти Светог Петра Цетињског на Цетињу, поклонили се моштима Светог Симеона Дајбабског у манастиру Дајбабе и обишли Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици. Пут је даље водио до Острога и Светог Василија Острошког. После поклањања Свецу у Горњем манастиру свештеници су са присутним народом служили Акатист Светом Василију Острошком. У манастиру је приређена богата трпеза љубави као окрепљење после великих напора и подршка за предстојећи пут до Београда. Зорица Зец Фотографије: Алекса Стојковић Извор: СПЦ
  21. Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивном интервјуу за Недељник коментарише изјаву Партијарха да “ако нас Европа неће оваквима какви јесмо можемо још 500 година у ‘муци и трпљењу’”. Помињање спремности за вишевековну жртву не делује убедљиво поред бесних лимузина у којима се возе епископи наше цркве? “Бијесне лимузине”, ако их има (додуше, већина наших Епископа користи обична савремена кола попут обичних грађана за обављање своје службе), спадају у гријех појединаца. По ријечи Светог Саве: “Ако је поп грешан, молитва није грешна” тј. вјековно свједочење Цркве саможртвености као мјере људског достојанства. Још 1992. сте говорили да на овим просторима важи правило: “Ко истраје до краја, благо њему. Сви су услови да се сами себе одрекнемо и све нам говори у том правцу – не може шут са рогатим.” Време се не мења, уцене и притисци све су јачи, као да се косовска драма ближи крају? Несумњиво и даље важи вјечна истина: “Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” Нажалост, косовска драма се не ближи крају, она се наставља на још драматичнији начин. Косово је било и остало, по пророчкој ријечи Његошевој, “грдно судилиште” на коме се “суди” не само Албанцима и нама, него и свеукупној Европи, ако не и свијету. Председник Николић најављује државну платформу о Косову. Да ли су представници СПЦ позвани да дају своје мишљење? Предсједник Николић, сигурно, знаде мишљење Цркве и њен непромијењени став. Тај став му је Синод саопштио ових дана и писмено. Срби са севера Косова оптужују председника Николића да је променио ставове о чврстој одбрани Косова, да је спреман на успостављање границе и да је то увод у финално признавање независног Косова. Како Црква гледа на увођење такозваних интегрисаних прелаза? Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, уз подршку терористичкој групацији косовских Албанаца, настављене етничким чишћењем, рушењем стотина православних храмова, хиљада домова, запосиједањем “Бондстилом” Косовске земље и другог рудног блага. Они који су све то урадили и подржали, данас се и сами не устручавају да открију прави разлог тога – стварање независног Косова. Да је намјесто Србије нека друга земља, која би као она – цјеловита (са Косовом и Метохијом) била чланица Уједињених нација, а за потврду своје суверености на свом читавом простору имала декларацију 1244 Савјета безбједности, прво што би њена влада захтјевала од своје скупштине било би доношење, по хитном поступку, одлуке о извршеној окупацији Косова и Метохије и стављању ван снаге свих досадашњих аката потписаних са Бриселом, на штету суверености државе. Ако Србија није у стању да учини такав чин, достојан једне часне земље, онда би макар требало да, при потписивању споразума, попут овог о интегрисаним прелазима, запише оно што је у таквим случајевима несрећни Недић писао: “По наређењу окупаторских власти…” У каквом је стању Црква на читавој територији Косова? Где је монаштво најугроженије? Колико је објеката порушено, шта је санирано? Какав је статус црквене имовине? Црква је данас на територији Косова у стању у каквом је била за вријеме Отоманског ропства, у понечему чак и горе: стотину храмова је уништено, многи храмови (нарочито по градовима) остали су пусти, без народа, није извршена и нема изгледа да се изврши реституција црквене имовине (сачуване и у турска времена), мартовски погром (2004. године) може поново да се догоди… Једно је сигурно: Црква ће носити свој Косовски Крст – и са државом и без државе, као што је то чинила, остајући вјерна Косовском Завјету од 1389. до данас. Видите ли одговорност Цркве због чињенице да су Европљани мање-више незаинтересовани за судбину хришћанског наслеђа на Косову и Метохији? Шта је наша црква пропустила да уради? Црква је урадила и ради на Косову и Метохији све што је могла у заштити народног бића и хришћанског наслеђа. што се тиче Европљана: они су све мање заинтересовани и за своје хришћанско наслеђе, камоли за косовско. Либерално-потрошачка и хедонистичка Европа одбија да у Устав Европске уније уђе и само име “Бог”, а некмоли да га утемељи на хришћанским вриједностима. То ми рече прије неку годину један Хришћанин, високи савјетник Продија за вјерска питања: “шта мислите, да је брига Европљане за хришћанско наслеђе Косова? Код њих је све подређено интересу и профиту…” Можете ли да замислите време у којем ће Срби ходочастити Дечанима или Грачаници онако како данас ходочасте на Хиландар? Нема потребе да замишљамо такво вријеме. Оно је већ данас, и то много горе, стварност. Како ли ће тек бити када Кфор и Унмик препусте бригу о Пећкој Патријаршији, Дечанима и другим светињама – тамошњим домаћим властима, као и о остацима остатака косовскометохијских Срба… Како бисте ви оценили односе СПЦ и Римокатоличке цркве? Да ли је услов свих услова да папа посети Србију и да то учини преко Јасеновца? Основни призив Христов у Еванђељу, свима људима, а камоли својим следбеницима, гласи: “Покајте се јер се приближи Царство Небеско.” У свехришћанској молитви “Оченаш” стоји: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Покајање и праштање су најбитнија морална и духовна хришћанска начела. Она важе за сваког Хришћанина, па и за мене као Митрополита, а и за Папу као Римског Епископа. Добро је што је Папа клекао у Аушвицу, тражио опроштај за инквизицију и Холокауст. Ако, међутим, хоће да га такође Православни Српски народ препозна као састрадалног брата и прими као оца – најбоље ће га препознати и примити ако покајном сузом и љубављу помилује милионску јасеновачку жртву принијету и заклану од оних који су тај злочин чинили тврдећи да то раде због вјерности њему као Светом Оцу и његовој Римокатоличкој Цркви. Кроз покајање и праштање прима нас Бог и препознаје као своје; кроз покајање и праштање ћемо се и ми препознати као браћа и дјеца заједничког Оца. Односи две државе, па и народа, српског и хрватског, после ослобађајућих хашких пресуда генералима Готовини и Маркачу делују на најнижем нивоу од рата до данас. Могу ли две цркве екуменским дијалогом да помогну у мирењу? То што важи за СПЦ и Папу, подједнако важи и за православне Србе и Хрвате римокатолике. И једни и други смо као Хришћани, нарочито у овим последњим временима, били у опасности да Цркву поистовјетимо са биосоциолошким (националним) колективом. А сви добро знамо да Црква Христова није исто што и “крв и раса”. Она је призвана да преображава “крв и тијело”, крвљу – голготском Љубављу Христовом која се пролива “за све и сва” подједнако. Ако у свјетлости те истине сагледамо себе, као Хришћани, и наше понашање једних према другима само ових последњих 20 година, над много чим бисмо се морали дубоко замислити, зашто не рећи – и покајати?! Од свега претходног што нам се догађа да поменемо овај најновији догађај: прослављавање Готовине и Маркача од Цркве у Хрвата као националних хероја – њих који су узрочници прогона преко двјеста хиљада људи, претварања у згаришта њихових домова, многобројних убистава и насиља… Па ипак, ако цркве не помогну мирењу – ко ће моћи помоћи? Недељник/ИН4С http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/07/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5/
  22. „Влада Руске Федерације 2010-2011 године је дала добровољни циљни износ УНЕСК-у у вриједности од два милиона долара за финансирање радова обнове и рестаруације православних светиња Косова“, каже се у специјалном саопштењу. „Та одлука је била примљена у складу са резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација № 1244 за Косово и у оквиру међународне акције УНЕСКО за указивање хуманитарне помоћи Републици Србији, у виду обнове и очувања њених споменика културе који су оштећени приликом ратних дејстава“. „На основу уговора српске стране и УНЕСКА радови су почели 2012. године на четири споменика православне архитектуре, који су укључени у Списак свјетске баштине УНЕСКО: манастири Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница и такође црква Богородице Љевишке у Призрену. Према стању од 15. новембра, од укупног износа исплаћено је у сврху пројетка 1 милион и 770 хиљада долара“, каже се у саопштењу. „У потпуности су реализовани радови на санацији и консолидацији фресака, рестауриран је „Трон Богомајке“ у манастиру Пећка патријаршија. Очишћене су, рестауриране и конзервиране камене структуре манастирског храма у Дечанима. На куполи храма треба да буде завршено ојачавање зидног слоја до краја ове године“, казали су из Министарства. Завршена је рестаурација фресака манастирског храма Грачанице. На реду је обнова зидних избочина и крова храма Благовијести, чији се завршетак радова очекује на прољеће 2013. године“. Такође се наставља и чишћење и рестаурација фресака цркве Богородице Љевишке у Призрену, чији радови оријентационо треба да се заврше у марту 2013. године. Сви радови се спроводе по плану и морају бити завршени у првој половини 2013. године. „Обнова православних светиња на Косову је допринос Русије спровођењу конвенције УНЕСКО о очувању свјетске баштине, уникатних споменика православне културе, који имају историјски значај за читаво човјечанство“, казали су из Министарства иностраних послова Руске Федерације. Радио Светигора
  23. Послије богослужења, Његова светост Патријарх Кирил обратио се сабранима кратким словом: „Данас обиљежавамо четврту годишњицу од блажене кончине Његове светости Патријарха московског и све Русије. Године брзо лете, и нас већ од тог догађаја дијели доста времена, које је испуњено новим проблемима, тешкоћама и искуствима. А што су временске околности јасније, тим се боље види да свака епоха има своје невоље, своје тешкоће, своја искуства. Све оно што се дешава са Црквом и народом, има директне везе са поглаваром Цркве – Патријархом. Ми знамо да је покојни Патријарх примао срцу и радости и невоље нашег народа и наше Цркве. Господ му је дао да буде поглавар у вријеме када се Црква ослобађала од ропства, које је трајало више од седамдесет година, када је Црква постајала слободна, када су се у Цркви појавиле нове могућности за организацију свог сопственог живота, као и за сарадњу са свијетом који је окружује. То је било вријеме судбоносних одлука, које су постављале нову традицију, што је за Цркву изузетно важан и дуговјечан моменат. Када споменемо Патријарха Алексија, онда се сјећамо и осталих важних судбоносних момената, као што су: освећење Храма Христа Спаса, освећење Казањске иконе Мајке Божје на Црвеном тргу, пренос Тихвинске иконе Мајке Божје у Москву. Могу се набрајати и многи други догађаји повезани са препородом живота манастира, наших дивних историјских обитељи и појавом нових храмова и обитељи…“ Радио Светигора
  24. У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду. По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода. Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе. Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило. Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода. РАДИО СВЕТИГОРА
  25. Guest

    Начинимо први корак

    Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим уколико будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости- онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или оне хране. Ми имамо срце и уста , т.ј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе са раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи- затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи „прогутати га“- то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо. Епископ Иларион (Алфејев) Извор: Епархија нишка https://www.pouke.org/forum/topic/22694-%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BA/
×
×
  • Create New...