Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Poslanica'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Božićna poslanica nadbiskupa Hočevara Beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar je u ponedeljak 23. decembra 2019., u Ordinarijatu nadbiskupije povodom Božića održao konferenciju za novinare, gde je pročitao božićnu poslanicu i svima poželeo srećne praznike. Božićnu poslanicu beogradskog nadbiskupa objavljujemo u celosti: „A Isus napredovaše…“ Braćo i sestre, Kada god čujemo reč Božić, ili vidimo neku božićnu sliku, ili čujemo božićnu melodiju, pred našim očima se odmah pojavi dete. Nemoćno dete. Gledamo, dakle, i vidimo Čedo Božje u jaslicama. Pred Njim, u zanosu, kleči Njegova presveta Majka. Sa strane stoji ponizni, ali kao stub nesalomljivi čestiti Josif. Dolaze i pastiri – pastiri s ovcama. Dolaze takođe i klanjaju se tom Detetu neobično dostojanstveni mudraci, koji raznolikom bojom svoje kože kao da predstavljaju svojevrsni svetski parlament. A ona, tako posebna zvezda što im je osvetljavala put, sada stoji kao uzvičnik nad jaslama. U jaslama, dakle, leži Novorođeni: da, sâm Jedinorođeni, koji će, kada se ispuni vreme, odagnati smrt iz groba. I sámo nebo otvara se nad ovim prizorom! Mnoštvo anđela peva i objavljuje – a to su veoma važne poruke – „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Imajući sve ovo pred svojim očima, predraga moja braćo i sestre, svi Vi dragi prijatelji, kako da Vas najiskrenije ne pozdravim i ne zaželim da se sva ova lepota i svekolika sila ove nebeske ljubavi ne izlije u Vaša srca! Ali slaviti Božić ne znači prvenstveno biti zagledan u nemoć Deteta, ili, izolovano, u trenutak rođenja Božjega Sina. Božić je zapravo svojevrsna eksplozija svega najuzvišenijeg, i ljudskog i Božjeg. Božić je, pre svega, neprekidna erupcija večnog u našem ograničenom svetu; Božić je tako velika svetkovina dinamike Božje ljubavi i mogućnosti celovitog ljudskog napretka. Dok je, naime, čovekov pad u slabost greha u zemaljskom raju proizveo smrt – naše starenje, bolesti i nemoći, potoke i reke društvenih iskvarenosti i sebičnosti u našim odnosima ili, opšte posmatrano, individualizam i mržnju ‒ događaj ovaploćenja Božjega Sina rodio je novi svet, svet obnove i napretka, svet zajedništva i solidarnosti… Blagdani Božića su zato neopisivo delotvorni lek za ljudsku slabost: oni su neponovljiva preventiva od mogućih katastrofa ljudskog roda! Božić je, dakle, događaj koji jedinstveno otvara vrata razvoja svekolikom napretku. On otvara perspektive i onog ljudskog i onog Božjeg. Jevanđelista Luka na više mesta ističe kako je ovaploćeni Sin Božji, dakle dete Isus iz Nazareta, napredovao (Lk 2, 52). Napredovao je ne samo uzrastajući, što je po sebi sastavni deo stvorenog sveta. Danas – nažalost – ni to nije uvek tako. U naše vreme, vreme tolikih kontraceptivnih sredstava i abortusa, surogat-majčinstva, droge i eutanazije, čak ni prirodni rast i napredak nisu ljudima više logična posledica stvorenog. Naprotiv, čovečanstvo danas smatra da je slobodno onda kada nasilno prekida život, kada onemogućava rast, napredovanje i prirodni organski razvoj. Nije, dakle, ništa neobično kada umesto širenja razvoja imamo ekološke katastrofe, umesto zdravlja ‒ bolesti zavisnosti, umesto duhovne i moralne zrelosti ili svetosti ‒ pošast korupcije, sebičnosti i urušavanja harmonije porodičnog života. Među tim umoženim otrovima savremenog sveta teško otkrivamo celoviti sjaj božićnog blagdana! Božić je, još više, neoborivi obrazac rasta u mudrosti. Sam po sebi, Božić nas smešta u sámo središte pedagoških veština. Isusovo začeće i rođenje događaju se u tišini, u prirodi, u sabranosti, u intimnosti, u porodici, u susretanju, u otvaranju neba, u pevanju anđela, u dolasku mudraca, u intenzivnoj kontemplaciji Neba i Zemlje. Novorođeni zaista postaje središte i Neba i Zemlje. I to dete raste u iskustvu dostojanstva, odgovornosti i dijaloga sa svim i sa svima. Njemu neće biti teško da otkriva nesagledivu veličinu i harmoniju svemira, neće mu biti teško da se s najvećom čežnjom napaja mudrošću svoga naroda, sabiranom tolikih stoleća, i da od prvog trenutka svog zemaljskog života iskusi najslađi melem autentičnih odnosa: odnosa između Njega i roditelja, odnosa između siromašnih pastira i bogatih kraljeva, melem stvaralačkih odnosa između Boga i ljudi, Neba i Zemlje, anđela i svih drugih stvorenih bića. Ti čisti odnosi, te nezamenjive relacije omogućiće da to ljudsko čedo na najdublji način i na praktičnoj ravni jeste jedno s Božjim Sinom. Zato samo u Njemu postoji čista slivenost Boga i čoveka, upravo ona koje predstavlja najdublju čežnju svakog ljudskoga bića, pa i svih nas danas. Ali Božić je pre svega i iznad svega najnevidljivija, ali ipak najopipljivija stvarnost milosti! On označava onaj život u kojem se najsnažnije mogu iskusiti ljubav, sinovska izabranost, neponovljivost, jedinstvenost i posebnost. Braćo i sestre: božićni dani pripovedaju, dakle, o našoj izvornosti, posebnosti, nezamenljivosti. A ona tako posebna zvezda, koja je mudrace dovela do pećine, govori zapravo i o našoj zvezdi, o našoj neponovljivosti, o našem pozivu da pomažemo i savetujemo druge. To, naime, u nama čini čisti, besplatni i bezuslovni dar Božje ljubavi prema drugim ljudima. Taj dar neuništivog prijateljstva prema svakome, u svakom od nas ponaosob stvara poseban sjaj, lepotu – „SLAVU“, kako kaže Sveto pismo. Lepota dolazi isključivo iz unutrašnjosti i plod je zavoljenosti! Zato mi, koji smo danas – u vreme idolatrije zemaljske i spoljašnje lepote – izgubili osećaj za unutrašnju lepotu, harmoniju i radost, stvaramo tolike centre estetske hirurgije, i na taj način samo uvećavamo razlike između siromašnih i bogatih, zalivamo seme gorke zavisti i stvaramo svet PRIVIDA. Uzrastati, naime, u milosti – to znači u sebi otkrivati privlačnost za sve što je dobro, pošteno, lepo i obeleženo večnošću. Znači otkrivati u sebi snagu za sve veću prisnost sa tim uzvišenim ciljevima i smislom života. Blagodat omogućuje oboženje nas samih i celokupnog svemira. Tako Bog već sada postaje sve više i više „sve u svemu“. Predraga braćo i sestre! Božićni blagdani nose, dakle, u sebi samim najveću i najslađu težnju za svestranim pozitivnim ali održivim razvojem, oni nose u sebi najveću stvaralačku čežnju i snagu za ostvarenje, i bude u nama svest da bez zrelosti, odnosno svetosti, ne možemo srećni biti. Ove činjenice i nama danas govore da čovečanstvo mora na prvo mesto da stavi ne stvari nego čoveka kao ličnost; one upućuju na pedagoško nekoristoljubivo raspoloženje; na unutrašnju harmoniju – a ne na spoljašnju dopadljivost; na blagodat i milost – a ne na aktivizam; na dar – a ne na novac! Čestitajući svima Vama, predraga moja braćo i sestre i prijatelji u Gospodu, nastupajuću radost božićnih i novogodišnjih blagdana, od srca Vam želim da napredujete. Da napredujete autentično i skladno. Želim da Vas ovi dani obogate mudrošću i milošću, da, poduprti tim duhovnim snagama, možete srećno napredovati. Zato: neka Vam je srećan i blagoslovljen Božić, neka Vam je radosna i blagoslovljena godina 2020! Da, mir Božji sa svima Vama! Hristos se rodi – Vaistinu se rodi! U tom duhu Vas radosno blagosiljam u ime Oca i Sina i Duha Svetoga. + Stanislav Hočevar, nadbiskup Video
  2. »Tada im se otvoriše oči«! (Lk 24, 31)‒ predivno je zapažanje tako posebnog jevanđeliste, Luke, dok opisuje putovanje u Emaus dvojice Isusovih učenikana sam dan Njegovog Vaskrsnuća. Braćo i sestre! I mi ulazimo u ove velike dane slavlja Tajne Vaskrsa! Trebalo bi svima nama da se otvore oči. Upravo zato je tako dragoceno i istinski iskreno proslavljanje ove, najveće Tajne hrišćanstva; samo tako ćemo i mi, otvorenih očiju moći da nastavimo svoj istorijski hod. U toj iskrenoj želji, i u dubokoj molitvi, sve vas, predraga braćo i sestre, i sve vas, dragi prijatelji, najsrdačnije pozdravljam! Pozdravljam vas i pozivam da krenemo na put s Vaskrslim Gospodom. To je, pre svega, posebno bitno za nas, pripadnike Beogradske nadbiskupije. Jer mi, naime, slavimo svoj Prvi sinod. Stvarnost sinoda sastoji se upravo u tome da svi budemo zajedno na putu, da na tom putu vodimo dijalog, ali ne samo sami sa sobom. I nama se – kao i učenicima Hristovim – svojom svekolikom nenametljivom izvornošću, ali i onom snagom koja jedina garantuje pravo putovanje, pridružuje vaskrsli Gospod. Svojim Vaskrsnućem, samo On je zaista pobedio izvore i uzroke smrti, umora, zaborava, sebičnosti, mržnje, svađe i ratova; svojom pobedonosnom snagom, samo On tako snažno utemeljuje budućnost. Zato će se i tako će se i u nama obistiniti iskustvo Isusovih učenika Kleope i – najverovatnije – jevanđeliste Luke. A kakvo je to njihovo iskustvo? Pre svega: temeljna promena u razumevanju Isusa Hrista! Naime, uprkos tome što su ti isti učenici više godina slušali Isusa, oni Ga nisu celovito i svestrano shvatili i razumeli. Od Njega su, nažalost, očekivali ne spasenje, nego nešto drugo, što mu u razgovoru na putu u Emaus oni otvoreno i kažu: »A mi smo se nadali da će On osloboditi Izrael« (Lk 24, 21). Učenici su, dakle, u Isusu gledali političkog i socijalnog delatnika. Očekivali su da će izbaciti okupatorsku rimsku vlast i da će ih stalno tešiti socijalno-medicinski shvaćenim čudesima: umnožavanjem hleba i ozdravljivanjem bolesnih. Za vreme Isusovog zemaljskog boravka među njima, oni su stvarno mogli i da vide i da iskuse tolika čudesa. Zato su Ga i proglasili prorokom, ali to su učinili više zbog sebe, zbog materijalne koristi, a ne da bi Isusa priznali kao pravog Boga i Spasitelja. Nisu još uvek mogli da shvate da je On, Isus iz Nazareta, Spasitelj čitavog čovečanstva. Još ni izdaleka nisu razumeli da su sva zla koja su prisutna u nama, među nama i u našim društvima ‒ plod greha! Kako istočnog greha, tako i naših ličnih grehova, ali i onih kolektivnih. A kolektivni greh je u našoj lažnoj solidarnosti, kada svesno saučestvujemo u koruptivnim delima, podržavamo zle navike i sva loša i nemoralna usmerenja u društvima kojima pripadamo. Zato je ‒ dok su Mu govorili o svojoj žalosti i razočaranosti, i o uverenju da ih je »istorija« obmanula‒učenicima na putu Isus počeo da tumači sve ono što je u »svim Pismima« o Njemu rečeno (Lk 24, 27). Protumačio im je sve što je učinio Mojsije, sve što o njemu govore psalmi. Ali izabrani Božji narod je ipak više uvažavao svoje predstave o Bogu i nije prihvatio da Sin Božji upravo zbog naših zlodela mora da doživi velika izdajstva, osudu, smrt, i da trećeg dana vaskrsne. Braćo i sestre! Jedno od najtragičnijih obeležja današnjice leži u tome što je vera pogrešno shvaćena i negativno predstavljena. Čak i toliki vernici nemaju o njoj celovito saznanje. Oni ne poznaju ni velika Božja dela u istoriji. Većina ljudi, pre svega, ne veruje dosledno u Boga Stvoritelja. Žive kao da Boga nema i ponašaju se kao da su oni sami jedini gospodari svega stvorenog, pa i svog tela. Šta reći o našem poznavanju istorije uopšte, o istoriji izabranja Božjeg naroda, o značaju čitave Božje objave i, posebno, o Isusu Hristu, o Njegovoj Crkvi? Setimo se samo kakve sve interpretacije susrećemo u medijima… Za nas, ljude ovog vremena, posebno teško pitanje jeste pitanje Svetih Tajni ili sakramenata. Toliki ljudi, na primer, smatraju da je krštenje samo neki spoljašnji obred ili tek izraz ideološke pripadnosti zajednici. Takve osobe krštenjem nisu odumrle sebičnom egu, nisu se životno »obukle« u Isusov način života, ne žive iz milosti, i njima ne vlada Isusova misao, Isusova sjedinjenost s Ocem i Crkvom. Za mnoge, zato, lepe ikone i jesu samo ukras ili čak paravan iza kojeg skrivaju svoja nedela, a ne izraz vere, moralnosti i odgovornosti. I to posebno sablažnjava. Isus je, dakle, čitav dan koračao s učenicima, odgovarao na sva njihova pitanja i tumačio im da bez naše lične smrti zlu i grehu – nema novog života. Njegovo tumačenje je polako grejalo i prosvetljavalo njihovo srce, ali Ga još uvek nisu u potpunosti poznali. Pomislimo samo: nisu upoznali Njega s kojim su tako dugo komunicirali! I danas ta, iznad svega tragična činjenica– da »stari čovek«, čovek koji, dakle, živi samo telesnim i zemaljskim životom, i koji se Isusovom snagom nije istinski oslobodio sebičnosti i samodovoljnosti – bolno odjekuje u našem konkretnom životu. A taj »Stari čovek«, onaj koji se, dakle, nije zaista obratio, ne može da upozna Vaskrslog Gospoda. Zato se dešava ono o čemu nam sam Isus govori: »Ustima izgovaraju moje ime, ali je njihovo srce«– to jest, čitav odnos prema životu – »daleko od mene.« Ustima, dakle, svedoče jedno, a delima nešto sasvim drugo: ne-hrišćani. Teško nam je da priznamo, braćo i sestre, da je suština Vaskrsa upravo smrt svekolikom zlu i svakom zlu. Vaskrs, dalje, predstavlja naše sjedinjenje s Njim po Svetim Tajnama: pogotovo po tajni krštenja i Euharistije! Kada se, dakle, učenicima na putu otvaraju oči i oni upoznaju Isusa? U trenutku kad pred njima ponovo razlomi hleb! I tako i delom potvrdi da se u smrti – i nama sada po Euharistiji – potpuno predaje i Ocu i nama. On se tako »predao« za nas da mi sada možemo da Ga »jedemo i pijemo« u Svetim Tajnama. Samo ako se, dakle, moje biće hrani Isusovom beskonačnom ljubavlju, ako se hranim Njegovim načinom života, tada ne živim više samo ja, samo moj ego, nego u meni živi Isus Hristos, Vaskrsli Gospod! Zato Luka u svom Jevanđelju dalje kaže: »Tada im On otvori um, da razumeju pisma« (Lk 24, 45), a sam Isus dodaje: »Tako stoji pisano: Mesija treba da trpi i treći dan vaskrsne.« Braćo i sestre! Isus nam je pokazao kako se umire izvorima svakog zla, to jest grehu, i kako se vaskrsava u novi život zajedništva, to jest ljubavi! Treba zato odmah i neposredno da se zapitamo: zašto je danas toliko nesporazuma i problema i u Crkvi i u svetu? Ako koračamo »zatvorenih očiju« ili kada smo, kako Isus kaže učenicima na putu u Emaus, »Bezumni i spora srca za verovanje prorocima“ (Lk 24, 24), onda je jasno zašto među svima nama ima više smrti, razočaranja, bega i podeljenosti, nego života u radosti. Ali, braćo i sestre, čujmo i ovo: radosni završetak ovog događaja dopunjuje se činjenicom što se, u istom momentu kad spoznaju Isusa – uprkos noći – učenici vraćaju u Jerusalim. Vraćaju se u svoju apostolsku zajednicu, u središte svog naroda, u središte svoje verske zajednice! I tada žalost preobražavaju u radost, a plač u propovedanje da Isus živi! Ovaj preobražaj je tako snažan da upravo Isusovim Vaskrsnućem počinje preslavna istorija svedočenja i širenja Hristovog Jevanđelja na sve kontinente. Braćo i sestre! Gajim duboku želju i molitvu da ovogodišnji Vaskrs i nama pomogne da otvorimo oči, da se konačno otvorimo razumevanju za »sva Sveta pisma«, razumevanju za to šta znači biti »novi čovek«, da se vratimo u svoju zajednicu vere i da svim svojim bićem svakog trenutka svedočimo: On živi! Vaskrsli je među nama! On je s nama na putu… Srećan i blagoslovljen Vaskrs! Braći i sestrama istočne tradicije kličem: Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese! Svima želim Božji mir, radost i nesalomljivu nadu da je moguće živeti »otvorenih očiju« i tako razumeti sve tajne života. Zato vas blagosiljam u ime Oca i Sina i Svetog Duha. † Stanislav HOČEVAR, nadbiskup beogradski
  3. U četvrtak 29. marta, povodom vaskršnjih praznika je beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar u prostorijama Ordinarijata nadbiskupije u Beogradu održao konferenciju za novinare. Osim vaskršnje poslanice koju je pročitao, nadbiskup Hočevar je takođe istakao da Beogradska nadbiskupija ove godine živi Godinu zajedništva, sećajući se stogodišnjice Prvog svetskog rata, koji je naneo mnogo zla. „Pozvani smo, kaže nadbiskup, da ne kritikujemo prošlost nego da izgrađujemo sadašnjost i budućnost. Naša Nadbiskupija želi da bi bio mir među svima nama“, rekao je nadbiskup. Novinare je izvestio kako je Molitvena zajednica koja deluje unutar Nadbiskupije izglasala i odlučila da svake srede u mesecu aprilu bude u crkvi Krista Kralja sv. misa gde se moli za mir, razumevanje i pomirenje u regionu. „Samo Duh Sveti može da prosvetli sve odgovorne“, još je naglasio nadbiskup. Nadbiskup Hočevar je u vaskršnjoj čestitki Nj. svetosti gospodinu Patrijarhu Irineju izrazio želju za veće unapređenje tog zajedništva. U nastavku sledi vaskršnja poslanica nadbiskupa Hočevara u celosti: Blago gladnima i žednima pravde! Predraga braćo i sestre, dragi svi vi slušaoci i gledaoci naših medija! U svom životu često otkrivamo da su neki dani, ili bar neki trenuci, za nas – pa dakle i za sve one s kojima smo snažnije povezani – posebno značajni. To zacelo možemo da iskusimo u ovim danima slavlja najveće hrišćanske Tajne, Tajne muke, smrti i vaskrsa našeg Gospoda Isusa Hrista. Sjedinjen sa svima vama iskrenom molitvom i čežnjom da nas ove Tajne – nikad dovoljno dokučive – obnove i preobraze, srdačno vas pozdravljam. Pozdravljam vas s velikom željom i molbom Svevišnjem da niko od nas – ni kao pojedinac, ni kao član neke od zajednica – ne zaboravi šta je sve za nas učinio Isus Hrist. On je, naime, Prvorođenac među svim ljudima i Jedinorođenac u novom – vaskrslom ustrojstvu i poretku života. On, po kome, za koga i u kome je sve stvoreno – ali po Njemu i sve otkupljeno Njegovom krvlju pa, dakle, integralno spaseno – postao je glava novog čovečanstva; Glava svih otkupljenih. On, samo On početak je i dovršenje novog čovečanstva. On nam je u celini pokazao put preobraženja čovečanstva i za te uzvišene ciljeve se zauzeo čitavim svojim bićem. On, koji je od vekova Božji Sin, ali je u vremenu postao čovek, sva vremena hoće da usmeri ka velikom cilju zajedništva, razumevanja, pravde i ljubavi! Slaviti, dakle, Vaskrs znači i svesno se angažovati za isti način života kako ga je živeo sam Isus Hrist. On, postavši čovek, postao je merilo za sve ljude svih vremena – toga kako treba da živimo, kako da se ophodimo sa svim ljudima i koje ciljeve je potrebno neprestano tražiti u svom životu. Zato je na početku svog poslanja, kako nas izveštavaju jevanđelisti, proglasio blaženstva, to jest autentičan ustav novog i preobraženog društva. Isti jevanđelisti izričito ističu da je On, kao jedinstveni Učitelj života, seo i svečano proglasio taj nenadmašan Ustav preobraženog čovečanstva: „Blago gladnima i žednima pravednosti!“ (Mt 5, 6). Isus Hrist na poseban način naglašava upravo to: biti gladan i žedan pravednosti, i to tako izričito da će neposredno pre svoje spasonosne smrti na krstu iz sveg glasa zavapiti: „Žedan sam!“ To čega je On žedan na neopisiv način je pokazao na svom putu kroz Samariju. Samim svojim putem kroz Samariju pokazuje, naime, da je On Učitelj i Spasitelj svih ljudi, svih naroda i svih vremena. Razgovarajući sa ženom Samarićankom na Jakovljevom bunaru, potvrđuje da upravo On povezuje svekoliku prošlost, svekoliku tradiciju i istoriju i da je ujedno uvodi u apsolutnu novost, u novost novog i večnog saveza. Ako ženu Samarićanku moli „Daj mi da pijem vode“, onda to znači – kako divno tumači Sveti Avgustin – „Ja sam žedan da bi i ti bila žedna.“ Žena Samarićanka nije bila ni svesna kakvim načinom i stilom života živi. Tek u susretu i razgovoru s Isusom otkrila je da je sama stupila na put koji ne vodi do cilja. Kao što Isusov razgovor sa Samarićankom budi glad i žeđ za istinom, pravdom i ljubavlju, tako Isusov duboki povik na krstu: „Žedan sam“ na poseban način upozorava ljude svih vremena da bez gladi i žeđi za Njim – nema spasenja, nema izlaza, nema budućnosti, jer nema pravednosti. Isusov Ustav o kojem govorimo, Isusov razgovor sa ženom koja predstavlja sve žene svih vremena, Isusov vapaj na krstu da je žedan… to su činjenice koje treba posebno da nas nadahnjuju u ovim svetim danima. Ušli smo, naime, u vremena, kada – nažalost – više nismo gladni i žedni svega onoga što označava biblijski izraz „pravednost“. A „pravednost“ označava autentične međusobne odnose, a iznad svega prave odnose s Onim ko je Izvor, Početak i Dovršenje punoće života. A to je samo Isus Hrist. Današnji mentalitet plod je tiranije parcijalizovanog života. Taj mentalitet koji se rodio iz svakodnevice u kojoj nabavljamo mnoštvo stvari na kojima piše: „uzmi i baci“, utiče i na naše stavove o životu. Danas mislimo da je moguće na svim područjima samo uzimati i bacati! Često nam i mediji stvaraju takvo viđenje da je moguće uzimati kako se kome sviđa, a potom bacati ili odbacivati – onako kako se kome prohte. Ali Isus nam je pokazao i dokazao vrednosti života. Svako ljudsko biće, svaka porodica, sve nacionalne zajednice i društveno-političke institucije imaju svoje dostojanstvo. Krajnje je vreme, braćo i sestre, da žeđamo i gladujemo za takvim poštovanjem pojedinačnog, crkvenog i društvenog života i da se s tim namerama ustrajno i angažovano molimo. Mi, hršćani, posebno smo dužni da ljudima današnjice pokažemo kako se Nebeski Otac brine za svakog pojedinca, za svaku Porodicu i za zajednicu unutar našeg društva. Svakome i svakoj zajednici šalje svog posebnog anđela čuvara da ih čuva i vodi. I ne samo to: u ovo vreme Vaskrsa nikako ne smemo da zaboravimo da Nebeski Otac šalje svog Sina u smrt samo da bi bilo sačuvano dostojanstvo svakog čoveka, svake porodice i svake zajednice, kako je to u svojoj Promisli zamislio kao jedini Tvorac svega postojećeg. Želim svima vama, predraga braćo i sestre, da Vaskrsli Gospod u ovim prazničnim danima probudi u nama glad i žeđ za pravednošću da bi se što više poštovalo dostojanstvo svake osobe. Za sva počinjena zla trebalo bi da želimo da damo zadovoljštinu i zazivamo Svetog Duha da svojom stvaralačkom snagom obnovi naša lica, lice svih naroda i lice Zemlje. U tom duhu svima želim srećan i blagosloven Vaskrs! Braći i sestrama istočnog obreda kličem: Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese! Hristov mir neka vlada u srcima našim. Ne zaboravimo da se upravo ovim događajima muke i smrti Isus Hrist proglasio Kraljem Mira i Kraljem Slobode. On neka vas prati. Zato vas blagosiljam u ime Oca i Sina i Svetog Duha! † Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup i metropolit
  4. JESSY

    I poslanica Timoteju - imam pitanje...

    molila bih nekog od teologa ili svestenika da protumaci sledece: 1. А Дух изричито говори да ће у посљедња времена одступити неки од вјере слушајући духове преваре и науке демонске, 2. У лицемјерју лажљиваца, чија је савјест спаљена, 3. Који забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају вјерни и они који су познали истину. 4. Јер је свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање кад се прима са захвалношћу, 5. Јер се освећује ријечју Божијом и молитвом.
  5. Ni jedna poslanica u Novom Zavetu ne govori o radosti kao Filibljnima poslanica. To i nebi toliko bilo cudno da apostol Pavle ovu poslanicu nije posao iz mermetinske tamnice.Ja sam imao prilike da posetim tu tamnicu u Rimu. Go kamen. Normalno danas je ona preuredjena i svetla ali mogu da zamislim kako je njemu bilo u tom golom kamenu sa samo jednim malim otvorom kroz koji su ih spustali u tu tamnicu i davali im hranu. U toj tamnici , u okovima Pavle nam pise o radosti. To je ono sto mene najvise cudi! Pa eto mi danas imamo daleko vise i bolje nego oni u to vreme a da ne usporedjujemo da retko ko od nas je u tamnicikao on i opet nema radosti nego samo nesto kukumacemo! Mislim da kada bih se ja nasao u slicnoj situaciji ja bih verovatno samo jadikovao nad svojim stanjem. No apostol Pavle sasvim drugacije razmislja i pise. Prvi put pominje radost u Phil 1:18 Шта дакле? Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда; и зато се радујем, а и радоваћу се; Ovde stvari postaju jos cudnije jer ako se pogleda cemu se on to raduje tesko da bi to mogli da nazovemo radost. Phil 1:12 Хоћу, пак, да знате, браћо, да ово што се ради са мном изиђе за напредак јеванђеља, Phil 1:13 Тако да се разгласи у свој судници и код свих осталих да су моји окови за Христа. Phil 1:14 И многа браћа у Господу ослободивши се оковима мојим већма смеју говорити реч Божију без страха. Phil 1:15 Истина, једни из зависти и свађе, а једни од добре воље Христа проповедају. Phil 1:16 Тако ови, упркос, Христа објављују нечисто, мислећи да ће нанети жалост мојим оковима; Phil 1:17 А ови из љубави, знајући да за одбрану јеванђеља лежим у тамници. Phil 1:18 Шта дакле? Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда; и зато се радујем, а и радоваћу се; Pavle dakle posmatra svoju nevolju ,tj utamnicenje kao izvanrednu priliku za propovedanje Hrista i sto je jos interesantnije on se raduje propovedanju Hrista cak i iz poresnih motiva. I umesto da ga zalosti to sto se dogadja on se raduje! Kako je to moguce? Odgovor je jednostavan i on ce nam ga dati u nastavku poslanice: Phil 3:7 Но шта ми беше добитак оно примих за штету Христа ради. Phil 3:8 Јер све држим за штету према преважном познању Христа Исуса Господа свог, ког ради све оставих, и држим све да су трице, само да Христа добијем, Hristos kao veciti problem za sve progonitelje svih vekova i za sve tamnicare svih vekova. Onaj koji kao Pavle ovaj svet posmatra kao prasinu i koji ovaj svet meri kao prasinu ima samo jedan cilj a to je zadobijanje Hrista i sirenje radosne vesti o Hristu a sve ostalo su samo trice. Covek koji ima Hrista nemoze biti tuzan cak ni u ovakvim situacijama kao sto je apostol Pavle covek koji ima Hrista zivi u ivim svetu ali nije od ovoga sveta. Za njega je smrt dobitak. Phil 1:21 Јер је мени живот Христос, а смрт добитак. Phil 1:22 А кад ми живљење у телу плод доноси, то не знам шта ћу изабрати. Phil 1:23 А обоје ми је мило, имајући жељу отићи и с Христом бити, које би много боље било; Phil 1:24 Али остати у телу потребније је вас ради. Zasto? Zato sto je Hristos pobedio smrt i umesto vrata straha smrt postaje vrata radosti jer nas odvaja od ovoga sveta i vodi Hristu. Smrt je sada pobedjeni neprijatelj. A bol prilikom mucenistva ili zrtvovanja? Phil 2:17 Но ако и жртвован будем на жртву и службу вере ваше, радујем се, и радујем се с вама свима. Phil 2:18 Тако и ви радујте се и будите са мном радосни. Kako je sve to moguce? Pa opet isti odgovor: Hristos. Phil 1:28 И ни у чем да се не плашите од противника; које је њима знак погибли а вама спасења, и то од Бога; Phil 1:29 Јер се вама дарова, Христа ради, не само да Га верујете него и да страдате за Њ, Stradanje za Hrista je po apostolu Pavlu dragoceni poklon pravi biser dijamant od neprocenjive vrednosti. Koga Hristos dodirne svojom ljubavlju toga Rom 8:38 ... јамачно ... ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, Rom 8:39 Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем. Zato i apostol Pavle naredjuje svima nama Phil 4:4 Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се. Zapazimo rec svagda. To znaci neprestano. Mi nemamo razloga da budemo tuzni jer je Hrsitos sa nama onaj isti Hristos za koga prorok Isajia kaze: Isa 53:2 Јер изниче пред Њим као шибљика, и као корен из суве земље; не би обличја ни лепоте у Њега; и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели. Isa 53:3 Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. Isa 53:4 А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Isa 53:5 Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. Isa 53:6 Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њ безакоње свих нас. Isa 53:7 Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих. Isa 53:8 Од тескобе и од суда узе се, а род Његов ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мог би рањен. Isa 53:9 Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправду, нити се нађе превара у устима Његовим. Isa 53:10 Али Господу би воља да Га бије, и даде Га на муке; кад положи душу своју у принос за грех, видеће натражје, продужиће дане, и шта је Господу угодно напредоваће Његовом руком. Isa 53:11 Видеће труд душе своје и наситиће се; праведни слуга мој оправдаће многе својим познањем, и сам ће носити безакоња њихова. Isa 53:12 Зато ћу Му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи грехе многих, и за злочинце се моли. Moja vam je preporuka da sami za sebe procitate tu poslanicu. Ona ima jos mnoga dragocena blaga kojima nas Hristos daruje! Polako citajte i o svakoj reci razmisljajte i polako cete osetiti zar koji je bio i u Pavlovim grudima zar Hristovog vaskrsenja!
  6. Када стекнемо љубав Христову и добродетељ, доликује да поднесемо и гоњења Њега ради, ако треба и прогонство да прихватимо, па и да чујемо о себи и најнеприличније клевете, и свему томе још и да се радујемо - каже блажени Никола Кавасила. Тада, кад се у човеку распламти та божанствена љубав и када добродетељи засветле у њему, он бива спреман, не само да подноси страдања, не само да трпи злодела и затворске вериге, већ је спреман и да им се радује. Радост, пак, не раздаје се према заслугама, она никако није награда за подвиге, она је благодат, прекрасан и савршен дар милости Божје узрокован једино избором Оца да уђемо у Његову радост (Мт. 25,21-23). Они, пак, који су ушли у радост Оца, радују се радошћу Христовом, те тако, оно што Христа радује, Он чини да радује и оне који су Његови, а суштински Он се Сам у Себи радује. Будући да ви који сте у Телу Његовом и радујете се Његовом радошћу, лако ћете препознати радост којом смо обрадовани изнова стављени у окове Христа ради, вама намењујемо ову, по реду другу, посланицу написану у затвору, да би вас замолили да се сећате наших окова и да нас се не срамите, зато што смо још увек везани њима. Када је божествени Павле захтевао од Тимотеја да се не срами његовог затвора (2Тим. 1,8), није учинио то да би га прекорио због тога што се он стидео Павлових верига, већ је то учинио не би ли га охрабрио да прихвати и поднесе сопствене, ако до тога дође. Ако је донекле Павлу и било допуштено да има мрву сумње у колебљивост неких који још увек нису били чврсти у вери, и још су били на млечној храни (1Кор. 3,2), те при првом његовом исповедању пред судом, нико га није подржао већ су га сви напустили (2Тим. 4,16), и зато каже Тимотеју да Дух који нам је Бог дао, није дух страха, већ дух силе, љубави и мудрости (2Тим. 1,2), нама није допуштена никаква сумња у вас, јер ви сте нас подржали при првом, и при другом и све тако редом до овог шестог нашег исповедања вере пред грађанским судовима у Републици Македонији. Тако, ову посланицу не пишемо са намером да бодримо вашу мужественост у вери која се показала кроз вашa сведочењa док смо ми у затвору, већ је шаљемо да поделимо са вама радост којом нас је Господ обрадовао, радост која се точи од верига Христових, a којом се радује свако ко на један или други начин учествује у њима. Они, пак, који више воле вериге Његове наспрам сваког вида физичке слободе, они ће разумети и нашу радост којом се радује срце наше када се сећамо вас и на вашу бригу за нас. Нико други осим оног који је рањен лудом љубављу Божјом, не зна да открива и препознаје ту радост која се излива из страдања, из жалости, из тешкоћа, од затвора, од прогона. Но, онај који је отворио срце своје за примање милости Божје и допустио да буде рањен том непојмљивом љубављу, не само да допушта да често буде рањаван њоме, већ ране задобијене од такве љубави цени изнад свега. Они пак, који знају да искушења претрпљена Христа ради, увећавају дар радости, они нам завиде на оковима којима смо оковани у Скопском затвору, свакако не болном, већ суревњивом завишћу, а таква завист није иста са злурадом завишћу оних који на сваки начин покушавају да нас спрече у постављеном циљу према јединству Цркве. Први дакле, завиде незлобиво, завишћу која се препознаје као ревност Богу, а други завиде пакосном и нескривеном жељом да наштете, презирући чак и окове Христове, само зато што су у овом трену они постали и наши окови. Шта дакле? Једно је битно, каже апостол: „Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда;“ (Фил. 1,18). Онај који разуме, разумеће и оно што следи: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак.“ (Фил. 1,21). Може неко да прими смрт као добитак, само ако је претходно радошћу примио тешко поднесива понижења, исмевања, клевете, гоњења и затварања Христа ради (1Кор. 4,9-13). И то само ако на неправду која се подноси не одговори одмаздољубиво, гневно, мржњом и са самоувереношћу за своје врлине. Јер сваки вид врлине тамни у додиру с мржњом. То је разлог што Апостол убеђује Коринћане да на исмевања треба да одговоре добрим речима, на гоњења трпљењем, на клевете пријатељским речима. Оружје у духовној борби је слабост крста, оружје за које, већина на овом свету не верује да је победоносно. У суштини, тада кад се чини да смо изгубили целокупну снагу, тада смо најјачи (2Кор. 12,10). Зато нас, који смо одабрали тај начин борбе, сматрају лудима, управо као што се дешавало и у апостолско време (1Кор. 1,23-24). Ко је више претрпео од блаженога Павла? Затваран много пута, бичеван незамисливом грубошћу, много пута пред опасности да буде и усмрћен. Прошао је најразличитије видове искушења, на копну, у пустињи, на мору (2Кор. 11,23-29). Но, није ли управо то узроковало да се дубоко у њему уреже сазнање, да искушење приводи трпљењу, а трпљење ка провереном карактеру, а проверени карактер ка нади. А нада, пак, никога од нас неће посрамити (Рим. 5,3-5). Неки злобник ипак може, да каже за апостола Павла да је он био далеко од Бога и да је гнев Божји био окренут према њему, те му се зато дешавало горепоменуто? Напротив, све то он подноси са радошћу управо зато што је Бог био с њим. „Доста ти је моје благодати“ – говори му - „јер сила Божја у слабости човечијој се пројављује у пуноћи“ (2Кор. 12,9). Блажен је онај човек који подноси искушења са надом. Јер, ако их поднесе без смутње вере у обећано, задобиће награду вечног живота коју је Бог обећао онима који га љубе (Јак. 1,12). Ниједно искушење није изнад мере онога који је кушан. Бог који је срцезналац и који познаје дубине људске душе, зна духовне снаге и способности сваког понаособ, па не допушта искушења која подносимо да надиђу праг наше издржљивости. Онај ко верује, сваким искушењем које прима, истовремено прима и излаз из њега (1Кор. 10,13). Но, излаз није увек уочљив од самог почетка. Он је сакривен у сплету трпљења и наде, и открива се тек када се покажемо трпељиви у надању (Јак. 1,4). Свакако, није Бог тај који нас поставља у искушења. У искушења нас води наша погрешно усмерена воља (Јак. 1,13-14), али у искушењима и без учествовања наше воље могу нас поставити и они који нам завиде, који нас мрзе или имају пак за циљ, да нам одузму оно што поседујемо. Понекад дакле, нити Божјом вољом, нити пак нашом кривицом, трпимо искушење, но у том случају, венац који нам се спрема је већи и од оног којег би добили уколико трпимо искушење у које смо запали погрешним усмеравањем свог самовлашћа. Када нас други увлаче у искушење, онда се то може назвати страдање. Награда пак, за претрпљено страдање, које смо поднели благодарношћу и без пркоса, и нисмо се помрачили мржњом према онима који су нас гурнули у нежељено страдање, већа је и од оне која се даје за живот украшен добродетељима. Пример тога је блажени Јов. Када се он показао достојнијим за венац, када је светлео добродетељима: гостопримства, састрадања, милости, човекољубља, праведности, трудољубивости, кротости, мудрости, уздржања и још много других, или тада када се показао трпељив у страдањима која ничим није заслужио, нападнут само ради зависти ђавоље? Свакако да су добродетељи Јовове неоспорне и сасвим довољне за венац, но подношење неправедно изазваних страдања, чине га још достојнијим. Подношење страдања је онај тежи део борбе, у којој је за победу, покрај великог трпљења, потребна и велика љубав према Богу. Када страдамо неправедно и због љубави према Христу, ми у суштини постајемо причасници Његовог неправедног страдања, но уједно и Он постаје учесник наше боли. Управо оваква сутелесност са Христом, нам и даје највећу утеху у страдању. Наш је живот скривен у Христовом и ми већ умресмо у Христу (Кол. 3, 3), као што је и Он једном умро за нас. Међутим, када су власти у нашој отаџбини схватиле, да за оног који је у Христу умро и изнова се родио као заробљеник Његове љубави, страдање у затвору не може да изазове ни бол, ни рану, решили су да посегну по најљубљенијима, по бесцењеним Епископима и часним презвитерима, по монасима и монахињама, али нису изоставили ни словесно стадо, а међу њима и занемоћале старце. Подигли су оптужнице и против њих, не би ли их начинили саучесницима у неделима која су најпре нама, лажно и без трунке гриже савести преписали. Тиме су се изједначили са гонитељима Цркве из старих времена, и постали су гонитељи самога Христа, јер онај који гони чланове тела Његовог, које јесте Црква, гони Њега који је усељен у сваког од нас појединачно и у свима нама заједно. Па ако нас затворски окови, њиховом тежином нису саломили, бол за страдања браће Епископа, клирика, монаха и верног народа, нас је покосила као са оштрим српом и згрчила у горчини као од испијене чаше пелина. Неизмерно болнија је рана изазвана страдањем оних које љубимо, од боли сопствених страдања. Заправо, ономе ко је већ умро у Христу, њему управо љубав према љубљенима не дозвољава и истински у потпуности да умре за себе. Онај који љуби, ставља се на располагање ономе кога воли, и чека тренутак да ако затреба, и умре за љубећег. Тако нас је научио Спаситељ, који нам је рекао да нема већег од тога, да и живот свој дамо за онога кога љубимо (Јн. 15,13). Рекао нам је и ово: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10,28). Не могу наши гонитељи да наштете душама нашим, иако су већ успели да наштете телима неких од нас. Нису успели силом власти, да нам пољуљају веру у Оног Ког чекамо да дође и да нас обуче у ново тело, достојно бесцења наших душа којом нас је украсио Господ. Па када је Бог са нама, ко може бити против нас? Није се Бог сажалио ни над јединородним Сином Његовим, каже блажени Павле, него га преда смрти нас ради. Па ако ради нас преда страдању најљубљенијег, то значи да неће остати безбрижан и неделатан ни када неко покуша да посегне, не само за нашим телом, већ и за нашом душом. Могу да нас оптужују и клевете лажним оптужбама и недоличним клеветама, могу нас судити и осудити, могу да нас затварају и гоне, могу дакле силом принуде чему може прибећи свака неодговорна земаљска власт, да нам умноже телесна страдања до граница неиздржљивости, али могу ли тиме да нас одвоје од љубави Христове? Могу ли жалост или тјескобе, гоњење, глад, голотиња, опасности, или пак, мученичка смрт, да нас одвоје од Христа? - пита Апостол Римљане. И одговара као што би одговорио свако од нас који је рањен и поробљен од луде љубави Божје: „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност; Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. “ (Рим. 8,31-39). Зато, не брините превише, ни за наше окове, ни за наша гоњења којима као да се крај не види. Овде немамо постојана града, и чезнемо за оним који ће доћи (Јевр. 13,14). Пробајте да се не узнемиравате ни ради лажних оптужба којима неке од вас праве саучесницима у клеветњу усмереном на нас, а да би срамотили нашу оданост Богу и Цркви. Господ нас учи да се не узнемиравамо око тога шта ћемо рећи када нас изведу пред судије. Он ће нас просветлити у том часу шта да кажемо, јер нећемо бити ми ти који ће одговарати пред судом, већ ће Дух Оца говорити преко нас (Мт. 10,19-20). Ми који смо у Цркви и које нас је Бог обдарио свим харизмама Светога Духа, јер удео чак и у најмањим харизмама прави нас учесницима у свим Његовим благодатним даровима, својствено нам је да говоримо истину јер је она за нас сами живот. Ипак, примите као претходеће знање, и наше не тако мало искуство са судовима у нашој отаџбини и њихове неправедне и незаконске пресуде против нас. Када су судске одлуке под утицајем политичких стања, као што се уосталом дешава са свим судским процесима везаним за Православну Охридску Архиепископију у последњих 10 година, тада је правда обесправљена, а истина суштински повређена. И поред тога што су установљени управо да би судили по правди и истини, судови који нас суде као да имају намеру да чине управо супротно. Па тако, може да нам се чини да из овакве ситуације нема излаза, али ипак да не очајавамо. Ми смо глинени судови, слаби, ломљиви, трошни, према неким вероватно и безвредни, но пред Богом имамо ненадмашиву вредност (2Кор. 4,7-8). Да све бриге положимо пред Њим јер се Он стара за нас (1Пет. 5,7). Што више учествујемо у страдањима Христовим, утолико више примамо Његову подршку. Чак и онда кад пролазимо кроз жалости ради неправедних страдања која нас понекад сналазе у животу, то је за нашу подршку и спасење. А када Бог подржава некога који страда, тиме Он подржава и оне који преко везе љубви учествују у страдањима онога који страда. Па као што су и Коринћани преко везе љубави учествовали у страдањима апостола Павла, а он ради тога са правом очекивао да ће бити помогнути од Бога (2Кор. 1,3-11), тако и ми очекујемо и молимо Господа да вам распламса веру у Његово обећање, да вас оснажи и подржи у борби са искушењима у која вас је гурнула злоба расколника, и коначно да вас избави од онога што би надишло вашу силу да истрајете и да победите. Но онима који су окусили бол изазван страдањима у која их је гурнула злоба њихових непријатеља, не треба им додатно тумачити зашто „боље је уздати се у Господа, него ли уздати се у човека“ (Пс. 117,8), као и то да је боље тражити прибежиште код Бога отколико да се уздамо само у човека или у властодршце овога света (Пс. 118,8-9). Суровост и несастрадалност људи понекада могу бити веће и од оних самог ђавола, па зато богонадахнути Давид прихвата као боље, падање у руке Божје, и да буде кажњен од Њега, отколико падање у руке човека те да се буде плен одмазде човечије (2Сам. 24,12). Обећања која даје човек су непостојана, променљива и често зависе од личне користи. Обећања која даје Бог се испуњавају са сигурношћу, свакако у своје време, када Господ одлучи да је то најкорисније. То што Бог обећава, Он то запечаћује и потписује крвљу проливеном на крсту. Зато, када нам дође да уздишемо подгрбљени под тежином страдања, немајући на коме другом да се подупремо осим на самог Бога, уздахнимо али без разочарања: „Јер шта ми то постоји на Небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи?“ (Пс. 72,25). Бог ће нас пак, са сигурношћу услишити и утешити, особито ако смо успели да покажемо и оно најсавршеније што нам заповеда, да љубимо непријатеље своје (Мт. 5,44). Да се молите за добро ваших гонитеља, да тражите Божји благослов за њих и да их не проклињете (Рим. 12,14). Ех, каква узвишеност, ех колика савршеност! Да поштујемо власти, изгледа некако природно после онога што каже апостол Павле (Рим. 13,1-7), па још и да се молимо за њих (1Тим. 2,2), али, молити се за непријатеље, укључујући међу њима чак и оне властодршце који су непријатељски расположени према Цркви, е то је заиста парадоксално. Ипак, није ли Црква препуна и многим другим парадоксима? Није ли несхватљив парадокс само оваплоћење ипостаси Сина Божијег? Није ли парадокс Христово бесемено зачеће и Његово натприродно рађање од Девојке? Није ли парадокс да једењем хлеба и пијењем вина постајемо чланови тела Христовог, а тиме и учесници Божијег живота? Тако, да се љубе непријатељи, па још и милост да се тражи за њих од Бога, уистину је парадоксално, али управо та парадоксалност, нас чини најсличнијим самом Богу. Суд и одмазда су Божји. Он је рекао, да Њему припадају одмазда и узвраћање. Господ ће оправдати оног који је обесправљен (Пон.Зак. 32,35-36) и страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10,31). Он не кажњава увек неправеднике, па чак и када кажњава, не чини то увек видљивом казном. Јер ако би кажњавао све виновнике по реду и ако би то чинио видљивом казном, шта би тада остало за последњи суд? У овом свету, љубљена браћо, страдају и добри и зли. Но, иако је страдање подједнако и за оне који су га на неки начин заслужили и за оне који немају никакву кривицу, ипак не нестају разлике међу њима, каже блажени Августин. Постоји разлика међу онима који страдају чак и када је начин страдања сличан, па чак и бол да је иста, нити осуда, а нити помоћ које су Божије, нису исте. Јер као што у једном истом огњу злато засија, а слама изгори, или као што под истим вршником, класје се крши а жито се врши, тако и када иста сила удара на добре, она их опробава, прочишћава, поправља, док зле кажњава, ломи и уништава. Одатле, при истој невољи, зли проколињу и хуле на Бога, док се добри моле и славе га. Дакле, није важно, каква су и колика су страдања, већ ко и како их подноси. Коначно, нису ли најблаженији управо они који су исмевани, гоњени и осрамоћени лажним оптужбама, Христа ради (Мт. 5,11)? Врх свих блаженстава није ни у кротости, ни у чистоти срца, као што није ни у душевном миру или пак у миротворству, нити пак у праведности. Врх је у дару да се истраје при неправедном исмевању, гоњењу и залостављању ради живота у Христу. А када човек досегне до тог врха, тада га радост сама походи, не долази она по заслузи, нити пак као награда за велике подвиге, већ као што рекосмо на почетку, долази као благодат, као прекрасан и савршен дар милости Божије. Ову посланицу, скупоцена и у Господу љубљена браћо и сестре, шаљемо вам из притворског одељења затвора у Скопљу, где смо затворени ево већ пуних 10 месеци. Услови у којима се налазимо су сурови; у летњим месецима, скоро по цео дан смо били без воде, са недовољно хране и без икаквог медицинског надзора, затворени по 23 часа и само сат времена у току дана имамо приступ чистом ваздуху. Свака пошиљка коју примамо, бива детаљно претрешена, а за све што је написано на страном језику, месецима чекамо дозволу од суда да нам буде уручено. Ипак, човек је икона Божја и има дарове да буде прилагодљив спољашњим условима, па раније или касније, свако од притвореника прихвата ту сурову реалност и живи у њој и са њом. Највећи број притвореника још није осуђен, они или чекају дан суђења, или пресуду. Управо та неизвесност је нешто што је најтеже у притвору. Човек се навикне да скучен простор од само пар квадрата дели са сустанарима у ћелији, може се прилагодити и на живот међу влажним и буђавим зидовима, чак ни недостатак хране и здравствене заштите могу толико да га потресу, као што то може да га потресе и онеспокоји ишчекивање суђења и судске пресуде. Стање притвореника можда се може упоредити са стањем злочинаца који после смрти очекују привремену пресуду. Они ће доцније, тек после коначног суда, издржавати коначну казну, али и само ишчекивање казне, већ јесте казна. Ако за злочинце кажемо, да још пре задобијања заслуженог пакла њега чекају у неком стању пакла, онда за притворенике можемо рећи да су у оковима, често пута тежим и од оних које ће носити по суђењу и пресуди. Зато, после свега написаног, молимо вас на начин као што је и апостол Павле тражио од просветљених: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу.“ (Јев. 13,3). Сећајте се, но не брините се премного за нас. Неправедно страдање многе је ослободило грехова, свесно или несвесно учињених. Тако да и ово наше страдање, уколико је ради греха којим смо се о неког огрешили, онда је праведно, а ако пак не страдамо грехова ради, онда ће нас ова наша бол само присније приближити Христу и вама. Неправедно страдање, у Господу љубљени, најкраћи је пут до дубина богопознања. Свакако само ако се то страдање прихвта вољно, без пркоса, без негодовања, па још и са радошћу. Страдањем, особито пак када је оно неправедно, откривамо и потврђујемо у суштини колико смо близу Бога, боље речено колико се Он приближио нама. Ми постајемо блиски Њему, када нашим страдањем учествујемо у Његовој жртви за живот света. Само, наша жртва није довољна за помирење са Богом, зато је и била потребна жртва Христова, но жртва коју ми подносимо, некада може да нас помири међусобно. Ако ова наша мала жртва коју добровољно приносимо Богу, допринесе да дође до потпуног помирења са расколницима и до надилажења постојећег раскола, тада све што подносимо последњих 10 година, између осталог и неколика прогонства и већи број затварања, нека буде само наш мали залог у ономе што је најдрагоценије за Цркву, а то је свакако њезино јединство. Још молимо Бога Оца, да вас укрепи и учврсти у јединству са Његовим Сином љубљеним, те сабрани у једном телу дејством Духа Светог, да заједно прослављамо Бога у Тројици, чекајући долазак Христов, јер у Њему умресмо и наш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се појави Он – наш истински живот, онда ћемо се и ми с Њиме јавити прослављени од Његовог присуства. (Кол. 3, 3-4). 08. / 21. септембар 2012. г. Рождество Пресвете Богородице Притоворско одељење КПУ Затвор –Скопље Ваш у Господу Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован
  7. "У ово наше време, односи међу народима и међу појединцима угрожени су себичношћу, међусобним презиром, насиљем и мржњом. Страшни и апокалиптични земљотрес у Јапану, и њему слична природна знамења нашег времена у свету, подсећају нас на људску немоћ, на смртност и ништавило људских дела. Очевидно, духовни и морални поремећаји у људском друштву, као одвајкада, праћени су и сада природним поремећајима, попут цунамија. Нису ли то нови подсетници свему човечанству да заиста постоји узајамност међу духовно-моралним стањем и природним феноменима? Збивања у природи нас подсећају да од нашег људског начина живљења и понашања зависи природни поредак ствари. Подсећају нас да је човек одговоран не само за себе и свој народ, него и за све људе и све народе, као и за свеукупну Божју творевину." http://www.spc.rs/sr..._poslanica_2011 Kako tumacite ovaj pasus iz proslogodisnje Vaskrsnje poslanice?
  8. СВЕТИ ФОТИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА послата архијерејским престолима Истока, мислим на Александријску и остале, у којој истражује анализу неколико поглавља и како не треба да кажемо да Свети Дух исходи од Оца и од Сина него само од Оца ТЕКСТ 1) Незасит, као што изгледа, злу кушач, нити престао да проналази и мудрује у злу, оно које је од почетка стварања човека смислио против људског рода; али са мноштвом превара пре очовечења Христа води човека на непријатељска и незаконита дела, пресеца га од послушности према Богу, од којих дела и тиранију против њега систематски је уобличио и после тих није престао са мноштвом обмана и превара да побеђује и одвлачи оне који га слушају. Одавде су произашли Симонити, Маркионити и Монтанисти, Манихејци, и тако се умножише богате и многоглаве богоборачке јереси. Отуда произађоше Арије, Македоније и Несторије и Евтихије и Диоскор и све остало неблагочешће, против којих се сакупише седам светих и Васељенских сабора где се скупи мноштво помесних светих и богоносних отаца, искорењујући за увек зле штеточине ножем Светог Духа и припремише клијање чистог црквеног семена. 2) И кад беху истерани из наше средине и предани тишини и забораву гајена је добра и дубока нада благочествим и да се никада не појаве проналазачи нових измишљотина и јеретичких неблагочешћа којим их искушава зли, кад се окренуше против њега одлуке (васељенских сабора); нити да се поново нађу неки заштитници, и првоборци оних који су мислили да личе на њих видећи уништење и патње оних који су зачетници јереси. Са тим надама одморише се благочестиво учење и наравно у царствујућем граду, у којем су исправљена многа безнађа, са помоћу Божјом, и многи језици одбацише претходну одвратност, научише да певају заједно са нама заједничког Творца и Градитеља свега; и Цариград као да бејаше једно високо уздигнуто место из кога извираше чиста вода благочешћа, која тече по свим крајевима Васељене и као реке које заливају догмама душе који се тамо налазе, које иако је прошло много времена од како су се осушиле од неблагочестивих догмата или запалиоца јереси и посташе пусте и бесплодне, јер примише кишу учења, и посташе плодоносни добродетељи Христови, зато и становници Јерменије који беше побеђени од јереси Јаковита и кад примише право учење Цркве, и кад се сабра многољудни Свети Васељенски халкидонски сабор, ојачаше да избаце дугогодишњу обману снагом ваших благослова; и служи данас земља Јермена чисто и православно хришћанску службу, проклињући Евтихија и Севера и Диоскора и оне који каменују благочешће, Петра и Јулијана из Аликарне и многосемено расејање њихово и оно што је мука Православној Источној цркви она поставља у неразрешиве свезе анатеме. 3) Наравно и бугарски народ, варварски, мрзитељи Христа са благом припитомљеношћу пришли су богопознању одбацивши демонизам и настраности из њихових веровања и одбацивши обману у склоности ка идолима као и застрашеност од свега што их окружује, примише неочекивани дар хришћанске вере. 4) Какво зло и сујеверје и безбожничко дело се десило? Зато и ова прича, која је јеванђељска подлога, претвара се у жалост, добра воља и радост претцарају се у жалост и сузе. Јер пре него што испуни тај народ две године у правој хришћанској вери, одвратни и неблагочестиви људи (јер како би их неко могао да окарактерише благочестивим), људи који изађоше из таме (зато што су рођени на Западу); напротив како да испричам остатак? Они нападоше против новоствореног у благочестивом народу. као муња или земљотрес или велики град, и да то поједноставим као дивља свиња рашчепише и уништили су виноград Господњи, љубљеног и новоствореног и ногама и зубима, значи учењем поквареног живота, и трулих догмата, што већом смелошћу. Јер размишља се свом вештином да их разделе од правих и чистих догмата и од савршене хришћанске вере и да им промене веру. 5) У самом почетку научише их незаконито да посте суботом; могуће је да један мали преступ у предању заврши занемаривањем целог догмата. После су одбацили прву недељу поста и другог поста, што повлачи и употребу млека, сира и прождрљивост на осталу храну, после тога прошири се пут преступа и удаљише их од правог и царског пута, и наравно презвитере који су се разликовали од осталих законским браком, показиваше им много неудатих девојака и жена које су подизале децу без законских очева, те успеше да их огаде и окрену од истинитих Божијих свештеника, сејући у њима семе манихејске јереси и уништавајући им душе које су тек почеле да клијају семеном благочешћа, са семеном штеточина. 6) Још се не двоумише да поново миропомажу оне који примише миропомазање од презвитера, признајући себе за епископе и лажно говорећи без срамоте да је неважећа миропомазање презвитера те свршава се без циља. 7) Постоји ли неко до чијих ушију није стигла таква неразумност на коју се нису двоумили да се дрзну јеретици, дакле, да се поново миропомазују они који су већ једном били помазани светим миром и да безобразно исмевају надприродне и Божанске тајне? И то сматрају мудрошћу као истински непознаваоци као што и јесу; Значи, имају необориво мишљење да није дозвољено свештеницима да освећују крштене светим миром; Кажу да је то само архијерејима дозвољено. Одакле произилази овакав закон? Ко је законодавац? Који од апостола? Ко од отаца? Можда је закон Васељенских сабора? Где и кад постаде? Од којих је изгласан и подржан? Не дозвољава се свештенику да да печат дара Духа Светог крштенима. Али тада му се не дозвољава да крштава уопште; Нити да врши посао свештенства; Да га не сматраш половног него целосног, и да га сасвим избацујеш из клира. Свештенослужитељ владичанског тела и крви Христове и њима освећује (свете дарове) од раније крштене и миропомазане; Како да не може да миром освећује оне који се сада крштавају? Јереј крштава и приноси пречисти дар крштеном; како одузети оригиналност и печат од онога који је савршитељ очишћења? Одузимаш ли печат? Нити да му више дозволиш да буде служитељ дарова Божијих а ни неки да свештенослуже у овим даровима тако да твој свештеник који те уздиже неважећим речима некоме да покаже врховног епископа унутар хора саслужитеља. 8) Нису они били преступници закона само у овоме, него стигоше до самог врха зла. Осим тих јеретичких странпутица које поменусмо, покушаше да упрљају (о како је зао ђаво) свети Символ вере, са страним мислима и неважећим речима и претераним безобразлуком, који је неприхватљив у основи свих саборских и васељенских одлука додајући новину да Свети Дух не происходи само од Оца него и од Сина. 9) Ко икада чу такве речи изговорене, као те од увек јеретика? Која зла змија је извадила из њихових срца? Ко ће на крају да поднесе хришћана који врше тајне пред Светом Тројицом да призна два узрока, заиста да су Син и Свети Дух од Оца, Свети Дух опет од Сина и да расцепи једноначалство у двобоштву и да поцепа хришћанску теологију колико и грчка митологија, и блати достојанство надсуштаствене и једноначалне Свете Тројице? Зашто да Свети Дух происходи и од Сина? Јер ако је происхођење од Оца савршено (и она је савршена јер је Бог савршен од Бога савршеног), који разлог постоји да произилази и од Сина? И зашто? Ово би било бесмислено и ташто. 10) Јер још ако происходи Дух од Сина као и од Оца зашто и Син да се не рађа од Духа као и од Оца? Тако да је све неблагочестиво за оне који су неблагочестиви и њихова мишљења и речи њихове и ништа да не остане у њима што се не усуђују речи. 11) Мисли и на оно друго. Јер ако разазнајемо у Светом Духу особеност да происходи од Оца, такође разазнајемо Сину особину да се рађа од Оца, и прихватамо да произилази, као што мисли много говорљивост њихова, и од Сина Дух, дакле прихватамо да са више особина зависи Свети Дух од Оца него од Сина. Јер је заједничко и Оцу и Сину происхођење Светог Духа и од Оца и од Сина. А ако се више разликује Дух него Син онда ћемо прихватити да је ближи очинској суштини Син него Свети Дух. Тако ће да испадне опет Македонијева хула против Светог Духа, појављујући се као основа у њиховој замисли. 12) Јер наравно, ако је све заједничко између Оца и Сина, то јест и Светог Духа свакако су заједничка, као и имена Бог, Цар Господ, Створитељ, Сведржитељ, Надсуштаствени, Прости, Безобличан, Бестелесан, Невидљив и уопште сва остала својства. Ако је заједничко Оцу и Сину исхођење од обојице Светог Духа, онда и од самог себе и узрок истовремено и свршетак; ствар какву ни грчка митологија не прима. 13) Ако дакле признајемо само Светом Духу да има више различитих начела како нећемо сматрати да Свети Дух као многочлани који има почетак. 14) Јер још са овим што учинише у вези односа између Оца и Сина раздвајају са овим Светог Духа, уједињујући тако Оца у заједничку суштину са Сином, али не што се тиче неких особина него искључују Светог Духа од суштине њиховог родбинског својства. 15) Видиш, да су неправедно они добили хришћанско име и вероватно да лако изигравају многе; Происходи Свети Дух и од Сина. Одакле си то чуо? Од којег еванђелисте имаш такво обавештење? Од којег синода је хула овог учења? 16) Господ и Бог наш каже: "Свети Дух који произилази од Оца"; Оци ове нове хуле, сматрају да Свети Дух произилази од Сина. Ко неће да затвори уши од овакве претеране хуле? Ова хула је противна Јеванђељу; противи се и Васељенским саборима; одбацује и блажене и Свете оце, Атанасија Великог, многоцељеног Григорија Богослова који је царска одежда Цркве, Василија Великог, златна уста Васељене, пучина мудрости праведно названог Златоусти. Зашто да наводим овога или онога? Ова хула и богоборачка јерес напада против свих светих пророка апостола, јерараха, мученика и против самих речи Христових. 17) Свети Дух происходи ли од Сина? Које врсте происхођења? Исто исхођење или противно Очинству? Али то нису заједничка својства која једино карактеришу Свету Тројицу и њено постојање и поклоњење. Ако је противно ономе о чему се не слажу са нама што се тога тиче следбеници манихејаца и Маркиона, него предлажу опет ову богоборачку јерес против Оца и Сина? 18) Осим тога што рекосмо, ако је Син од Оца рођен, а Свети Дух исходи од Оца и Сина, неће се избећи да то окарактеришемо као помешаност која произилази из два узрока. 19) И још ако се Син рађа од Оца, а Свети Дух исходи од Оца и од Сина, који свршетак ће имати то јеретичко учење о Светом Духу, можда нешто друго происходи из Њега? Требаће да дођемо до закључка, у складу са њиховим богопротивним мишљењем, да постоје не само три него четири ипостаси, вероватно у бескрај, јер четврта ипостас учиниће другу и она опет другу док не дођу до грчког многобоштва. 20) Осим овога што рекосмо неко може да помисли следеће, да, ако происхођење Светог Духа од Оца довршава узрок постојања, шта ће додати Светом Духу исхођење од Сина, кад је довољно Очинско происхођење за Његово постојање? Зато што се нико не би усудио да дође до неког другог закључка што се тиче суштине Божије, уколико она блажена и Божанствена природа је много удаљена од сваког двојства и мешања. 21) И без овог овога што рекосмо, све што није заједничко Сведржитељној и Суштаственој и Надприродној Тројици, припада само једном од три лица, и није происхођење Светог Духа заједничко свој Тројици, али је својство само једног од три лица, која од ова два дакле? Рећи ће да Свети Дух происходи од Оца? Како се неће одрећи њиховог вољеног и новог јеретичког учења? Ако признају происхођење Светог Духа и од Сина зашто се не усудише да од почетка открију цело њихово богоборачко учење, што значи не само Сину приписују исхођење Светог Духа, него одузимају га од Оца? После овог наравно, замењујући, рођење са исхођењем и доћи ће на крају да причају чудновате ствари, да је Отац рођен од Сина а не Син од Оца; и тако ће стићи до тога да буду не само првенствени у јереси него и у лудости. 22) Пази дакле, одавде како се потврђује да је сасвим видљива хула и њихово безумно учење. Зато што, све што се назива и припада свесветој и Једноприродној и Једносуштинској Тројици, или је свима заједничко или припада само једној од три лица; а происхођење Светог Духа нити је заједничка особина, али није ни како они тврде, само својствоједног, (нека се смилује на нас и нека се хула окрене на њихове главе); дакле не припада у целини Живоначелној и савршеној Тројици происхођење Светог Духа. 23) И мноштво других осим ових за које рекосмо могао би неко да им приговори контролишући њихово безбожничко мишљење, али карактер опште посланице не дозвољава да заузимају место нити да их помињемо. Због тога и ове које беху изговорене и за пример узете а на неким местима су написане и ако Бог хоће преконтролисаћемо детаљно и шире њихово учење на нашем заједничком скупу. 24) Ова безбожна учења они епископи таме (јер су себе окарактерисали као епископе) заједно са другим безакоњима посејаше у ону једноставну и новостворену нацију Бугара. Стиже и глас о овим догађајима у нашу унутрашњост, као кад неко види сопственим очима своју децу да се растржу, да се распарчавају од гмизваца и дивљих звери. Јер су толиким трудови и напори и знојем положени су за њихово поновно рођење и њихов духовни узраст, догодило се као да патимо од неиздрживе туге и несреће, као да губимо своју децу. 25) И толико плакасмо због тога догађаја и зло које нас снађе, колико се и радовасмо, кад их видесмо да се отарасише од њихове старе обмане. 26) Али њих ради плакасмо и плачемо и нећемо затворити очи наше да бих подигли од њиховог пада, нити ћемо пустити трепавицама нашим да куњају, док их не повратимо у Тело Господње, по могућности нашој. 27) Они дакле који су претече отпадништва, ђаволове слуге, криви због хиљаде смртних, јавни уништитељи, који растрзаше оно нежно и новостворено у побожној вери народа, су толиким и таквим растрзајима, ове варалице и богоборце осудисмо саборским и светим гласом; не одредисмо одлуку сада против њих, али од већ постојећих Васељенских сабора и апостолских установа открисмо већ изречену за њих осуду и објависмо свима опет већ познато. 28) Јер је природно и човеку да се не поправља толико много од претходних казни, него да се поправља од оних које сада види и печат осуде старих јеретика важи и за садашње. Јер они притоме остају у њиховој вишеструкој обмани и удаљисмо их од сваког хришћанског пастирства. Зато и 64-ти канон светих апостола једну такву осуду одређује за оне који се држе поста у суботу. 29) "Ако се који клирик нађе да пости у дан недеље или суботе, (осим једне суботе) да буде свргнут; а ако је световњак да се одлучи"1 и још 55. канон светог Васељенског VI сабора каже отприлике следеће. 30) "Пошто смо добили обавештење да они који су у Риму посте унутар поста свете четрдесетнице, посте у суботе, противно предању црквене установе, Свети сабор налази за добро да објави да треба и Римска црква да се тачно држи канона који каже: "Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи или у суботу, осим једне и једине суботе, нека буде свргнут; а ако је световњак нека се одлучи". 31) Али и 4-ти канон Синода у Гангри каже следеће за оне који сматрају да брак треба избегавати: "Ако који тврди у погледу једног ожењеног презвитера, да не треба, кад такав свршава литургију, примати причешће од њега нека је анатема".3 Такође у VI ти Васељенски сабор једногласно их осуђује, изражавајући се на следећи начин: "Јер је у Римској цркви примећено да важи као канон за оне који треба да се рукополажу као ђакони или у презвитера да пријаве да више немају додир са својим женама, ми следећи стари канон апостолске тачности и реда осуђујемо да треба да остану нераздвојени бракови презвитерских мужева који беху законити, да не развезују односе према својим супругама или да се ускраћују од законитог супружанства да буду заједно, као што је неко достојан да буде рукоположен у ђакона или ипођакона, не треба га спречавати да се рукоположи у тај степен, уколико саживи законски са својом женом; нити да се захтева од њега у време рукоположења да исповеди како ће се удаљити од законског суживота са својом супругом, да не дођемо до тога да упрљамо честитост брака који је озакоњен од Бога и би благословен Његовим присуством, јер и глас Јеванђеља каже: "Оно што Бог свеже, човек да не разрешује"; и као што Апостол Павле учи, "Брак је честит у свему и законски заједнички живот"; и "свезан си свезом брака са женом не тражи разрешење". Ако се ко осуди устајући против апостолских канона, да буде ускраћен од свештенства, мислимо на презвитера или ђакона или ипођакона, од законског додира са својом женом и везе са н>ом, да буде свргнут. Слично томе ако неко од презвитера или ђакона отера жену под изговором побожности, да се одлучи; ако је упоран, да буде свргнут". 32) И за разрешење поста у првој недељи поста као и поновног миропомазања већ крштених и миропомазаних, мислим даје безпотребно да наводимо каноне да би их осудили зато што само од себе ово излагање заобилази свако друго безбожно (јеретичко) учење. 33) Али још и хула на Светог Духа вероватно против целе Свете Тројице, где не изостаје претеривању, ако није ништа друго од тога што смо рекли, довољно је само да их осудимо на хиљаде анатема. 34) Сматрамо правилно да вас обавестимо о тим догађајима и да учинимо познатим у Господу братство ваше са овом вешћу у складу са старим обичајем цркве; и привољевамо вас и молимо да будете вољни саборци у осуђивању њихових неблагочестивих и безбожних поглавља; да не оставите поредак у предању, који нам предадоше да чувамо наши преци са тим што урадише; и са великом бригом и намером да изаберете и пошаљете с ваше стране неколико мештана, који ће вас заступати и бити украшени благочестивошћу и са светошћу мислима и делом; како би гангрену удаљили од цркве ову садашњу јерес која је тајно ушла; и оне који са махнитошћу посејаше толико семе зла у новостворени и новосаздани народ да их ишчупамо из корена и да их предамо огњу заједничком одлуком; у ону ватру која је предодређена проклетим као што одређују речи Господње. 35) И тако, удаљавањем јереси и појачавањем благочешћа, имамо добре наде да се врати новооглашени у Христа и новопросвећени бугарски народ у веру (православну). И не само тај народ замени претходну непобожност истинском вером у Христа, али и један други који од многих и много пута окарактерисан је као други што се тиче грубости и неправде, онај се зове народ Роса, који и против Византијске државе, кад су овладали онима око њих, са претераном надутошћу подигоше руке (за бој). Сада и они заменише безбожну веру коју раније имаше чистом и неупрљаном хришћанском побожношћу, пријатељски себе стављајући као житеља и представника, уместо да нападају нас и да нас оплене. И унутар н>их толико много распали се жеља ревносне вере, (Апостол Павле опет виче, "да је благословен Бог у све векове"), као и епископа и пастира да примају да се поздраве многе части и бриге и ревности хришћанска вера, (хришћанске догмате). 36) Са овим што је потврђено, са човекољубивом радошћу Божијом који хоће да сви људи спасу и познају истину, кад одбацише стару идолатријску веру и заменише је истинитом хришћанском вером, ако се подигне и ваше братство, да покаже намеру и сарадњу у сасецању и сагоревању штеточина (јеретика), верујемо са силом Господа Исуса Христа, истинитог Бога нашег, да ће се паства његова умножити још више и испуниће се пророчанство, да ("познаће ме сви, од малог до великог"), и ("и на целој земљи би проповедана реч") апостолског учења, "и до краја васељене речи њихове". 37) Треба дакле да примимо представнике које шаљете уместо вас, и представљају ваше свето и преподобно лице, вашу веродостојност, коју сте ви добили Светим Духом; као и за овако важне теме и за друге сличне овим имајући аутентичност апостолског учења да буду способни да говоре и без препрека да чине. Јер, из Италије опет нам је послана саборска посланица, пуна беспредметних оптужби које су бачене против њиховог епископа они који живи у Италији са много осуда и миријадама заклетви, да не надгледамо оне који се губе толико трагично и притискују се тешком тиранијом док постоји неправда према свештеним законима дотле се обарају све црквене свезе. И наравно из старине стигоше до ушију свих од монаха и презвитера који су дошли одатле (међу њима Василије и Зосима и Митрофан а заједно са њима и други, који плакаше због такве тираније (духовне) и мољаше сузама због одбране цркве); и наравно сада, као што раније рекох, опет нам послаше разноразне посланице из разних места отуда, пуне безбројног плача и трагедија; због свега тога у том малом писму донели смо изнесене тешкоће, сагласно са њиховом чашћу и молбом (мољаше са страшним заклетвама и преклињањима да учине познатим ова свима архијерејским и апостолским престолима, како би се иста прочитала), тако и за ове са скупа Светог и Васељенског у Христу сабора да се потврде са заједничким гласом сагласним са Богом и Синодским канонима истине и да се устали дубоки мир у црквама Христовим. 38) Јер на само вашу светост молимо за то, али већ су дошли представници и других архијерејских и апостолских престола, ишчекивајући да и други дођу после неког времена. 39) Даке, да се не приморава ваше у Господу братство са одлагањем или продужавањем времена да чекају много, знајући да ако због њиховог закашњења, који не треба да буде, деси се неки недостатак, неће их прекорити нико други, него и иста донеће сама себи прекор. 40) Сматрамо тачним да додамо и ово у писмима; Значи да се проповеда свој пуноћи ваше цркве да свети и 7-ми Васељенски сабор треба да се придружи и уброји у осалих шест Васељенских сабора. Јер до нас дође обавештење, да неке цркве које припадају у ваш апостолски престо, убрајају 6 Васељенских сабора и не познају седми; али и те које је потврдио тај сабор, више од било шта другог, прихватају са бригом и побожношћу, али није им познато да треба да је прогласе са амвона Цркве, као и друге, и наравно и она ће имати исти углед са њима свугде. 41) Зато што је и он срушио велику јерес, имајући саучеснике и истомишљенике у њиховом гласу послати од 4 архијерејска престола. Јер се налазио, као што је познато, од стране вашег апостолског престола, значи александријског, монах и презвитер Тома са својом пратњом; од Јерусалима и Антиохије Јован и његова пратња; а од старог Рима, Петар најпобожнији презвитер, и други Петар презвитер, монах и игуман манастира Светог Саве у Риму. 42) И кад се састаше сви они, заједно са нашим светим оцем и најсветијим и триблаженим мужем Тарасијем, архиепископа Константинопоља, би сазван велики и Васељенски 7-ми сабор који руши јерес иконобораца или Христобораца тријумфално; чији можда варварски и другоплемени народ Арапа заузме много места, те не беше лако да се пребаце до вас одлуке. Из тог узрока многима њене одлуке, иако се поштују и имају углед око себе, као што кажу али је непознато да њему припадају. 43) Треба даље, (као што рекосмо) да објавите и Свети Васељенски седми сабор заједно са пре њега VI сабора. Јер ако то не урадите, пре свега неправду чините цркви Христовој, не одбацују такав велики сабор доћи ћете до тога да делите и расцепите свезу и додир са њима. Друго, дајете повод иконоборцима, које добро познајем, да вам је мрска њихова јерес као и других јеретика да отварају уста и узимају за право да кажу велике лажи, да њихова јерес није осуђена од Васељенског сабора него од само једног патријаршијског трона. 44) Због свега тога имамо част да вас посаветујемо и са синодским писмима и са свим другим синодским и црквеним разматрањима и разговорима да га уведете у ред и да га поставите са Светих и Васељенских шест сабора, признајући га као 7-ог после оних, правећи увод за ове који треба да буду. 45) И Христос истинити Бог наш, први и велики Архијереј, који својевољно принесе себе као жртву за нас и даде своју крв као откуп за грехе наше, било би добро да да вашој архијерејској и часној глави да победите варварске народе који вас опкољавају, и да вам да да прођете животни пут у весељу и тишини и камо среће да уживате у неизрецивој радости и весељу небеског наследства, где је стално пребивалиште свих радосних и где не постоји ни бол ни уздисаји, ни туга, у Христовој близини истинитог Бога нашег; Њему припада слава и величанство у све векове. Амин. Молимо се за вас по очинском дугу преподобних. Не престајте ни ви никад да се сећате наше осредњости. Са грчког превео, Панајотис Василиадис, Теолошки погледи, број 1-4, 1992

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...