Претражи Живе Речи Утехе

Епископи канонске Цркве у Р. Македонији, Православне Охридске Архиепископије, упознали су г. Милету Радојевића са тортуром и незаконитим притвором, које трпи Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, и уопште са прогоном спровођеним кроз монтиране судске процесе против Архиепископа охридског Јована и осталих Епископа, монаштва и верника Архиепископије. Саговорници су изразили наду, да ће политички прогон на верској основи, који се спроводи над Архиепископом охридским Јованом и Православном Охридском Архиепископијом убрзо престати, а да ће се на његовом месту пројавити цивилизацијска тековина, поштовања верских слобода свих грађана, без обзира на њихову верску или националну припадност. Извор: ПОА

Епископ славонски г. Сава био је дочекан са Доксологијом и поздравним ријечима од стране Епископа стобиског и Мјестобљуститеља струмичког г. Давида у манастиру Успења Пресвете Богородице, крај Скопља. У вечерњим сатима Епископи славонски г. Сава и стобиски г. Давид посјетили су Епископа полошко-кумановског и Мјестобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима, у Куманову. Епископ славонски г. Сава посјетио је и Епископа брегалничког и Мјестобљуститеља битољског г. Марка, у Штипу, а двојица Епископа славонски г. Сава и брегалнички г. Марко посјетили су ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог, крај Битоља. На празник Светог Спиридона Тримитунтског на светој Литургији, а потом и при сусретима у градовима које је посјетио, Епископ славонски г. Сава са надахнутим ријечима обратио се вјерном народу Православне Охридске Архиепископије преносећи им упечатљиве догађаје из свог животног искуства, из личног познанства са светим Јованом Шангајским и са јеромонахом Серафимом (Роуз). Епископ г. Сава истакао је да данас широм Православља, сасвим сигурно Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован јесте јединствен православни Архијереј у свијету, који десет година трпи затворе и политички прогон само због његових вјерских убјеђења, предочавајући да историја свједочи како је из сличних околности Црква увијек излазила као побједник. Епископи, монаштво и вјерни народ Православне Охридске Архиепископије срдачно су заблагодарили Епископу славонском г. Сави за одвојено вријеме да их посјети, као и за богонадахнуте изречене ријечи. Извор: ПОА

Потпуно супротно, он бива осуђен а поврх свега, против њега, као и против осталих Епископа, свештеника, монаштва и верног народа Православне Охридске Архиепископије у току је монтирани судски процес, који има за циљ уништење канонске православна Цркве у Р. Македонији. Архиепископ Јован је у најстрожим затворским условима који су на располагању властима Р. Македоније – смештен у притворско одељење затвора „Шуто Оризари“. Без обзира што против Архиепископа Јована постоји правоснажна пресуда за издржавање затворске казне у затвору „Идризово“. Све то има један једини циљ, да му се до крајњих граница отежа положај уз нарушавање и онако лошег здравственог стања. Наиме, Архиепископ болује од дијабетеса и има низ других здравствених проблема, а власти у недоглед одлажу његово премештање у затвор, служећи се најразличитијим изговорима, противправно га држећи у најстрожим притворским условима. Још једном апелујемо на свеукупну демократску јавност да се покаже човечном, и да заустави државни верски прогон против Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије, будући је потпуно јасно, да на темељима непоштовања верских слобода свих грађана подједнако, није могуће градити будућност једне демократске земље. Извор: ПОА Превод: Поуке.орг

Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом светошћу патријархом српским господином Гаврилом, руковођен Духом светим, изабрао је моју недостојност за епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој светости патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем. Епископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштење којим се Ја крстим крстићете се. (Мар. 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу. Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица су пролила своју крв. Али као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем Велики петак био само последња и најстрашнија у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли. оставили оца свога и мајку своју, и жену и децу и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве. Епископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његове је лична радост, и жалост Цркве његове је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а епископ да се не радује, ко ће радити зло, а епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота. Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег митрополита, блаженопокојног Петра Зимоњића... А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи митрополита Петра: “Брат је мио које вере био!” Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се, блажена душо митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву да би на ономе свету примила највећу част. И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу. У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама Христољубивој деци оне Цркве чији сам Епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога да светом завлада ју љубав, истина и правда. Јер док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И, зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђелски венац победе. А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду. Хвала нека је и мојој браћи свештеницима, који су данас, заједно са мном принели Господу Бескрвну Жртву, и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе. А Господ наш, Који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви Православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин. Изворник: Протојереј Саво Б. Јовић „Свештеномученик Епископ Варнава Настић“- Београд 2004 год. Извор: ПОА Поуке.орг

Вештачења која су првобитно спроведена, показала су да Архиепископ Јован није проневерио никаква средства. Зато је двапут био ослобађан, да би се тек у трећем наврату, донела политичка пресуда о затварању! Сасвим индикативно, суд још увек није дао никакав одговор, да ли је средства за која се окривљује, Архиепископ Јован, присвојио за себе или их је ненаменски расподељивао! Иако је јасно да Архиепископ Јован није присвојио средства за себе, без икаквог разумевања за све горе речено, на питање Јавног тужиоца да ли је МПЦ обештећена, представник МПЦ, расколнички свештеник Ванчо Умленски, рођен 1979. године, даје одговор да МПЦ није обештећена и упорно инсистира да Архиепископ Јован исплати одштету расколничкој МПЦ у износу од, као што је сам навео: 270 000 евра! Истовремено, судија је забранио адвокату одбране да поставља питања представнику МПЦ! Из свега виђеног, постаје потпуно очигледна завера суда, Јавног тужиоца и представника МПЦ која има за циљ, наставак прогона Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије до њеног уништења! Архиепископ Јован по ко зна који пут за последњих 10 година бива осуђиван и суђен за иста па иста средства! Судија је такође, одбио да укине и против правни притвор Архиепископу Јовану, не дозволивши да он буде пребачен у затвор, све циљем да буде још више ослабљено његово здравље, и да му буде нанета још већа штета! Расколничка МПЦ, која се са једне стране декларативно залаже за враћање у саборно Православно Хришћанство, са друге пак стране, и поред безбројних апела свих помесних Цркава, да се прогоном Архиепископа Јована није постигло ништа, како у годинама које су за нама, тако се ништа неће постићи ни у будуће, она и даље истрајава у прогону Архиепископа Јован и Православне Охридске Архиепископије, прогону, какав не памте европска демократска друштва! Извор: ПОА

Овај празник, као свој имендан прославља и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, који се безмало, већ годину дана потпуно бесправно, налази у притвору и над киме се спроводи незапамћена тортура у савременој Европи. Већ више година за редом, Архиепископ г.г. Јован је онемогућен да прослави свој имендан, заједно са својом паством. Архиепископ г.г. Јован се за празник светог Златоуста налазио у затвору и година 2005. и 2006. а узрок је и тада био политичкиот прогон, који десет година у континуитету спроводи власт у Р.Македонији. Осталих година, Архиепископ Јован се налазио у изгнанству, да би коначно, ове године поново био затворен и то под невиђено суровим условима, упркос лошем здравственом стању. Епископ г. Марко, је у својој беседи охрабрио сабрани народ да смирено истраје у искушењима и да има у виду управо пример светог Јована Златоустог, као и савремено исповедништво и сведочанство вере охридског Првојерарха, који ради Јединства Цркве храбро подноси прогонства, понижења и затварања. На бдењу је освећена петохлебница и кољиво, а после празничне Литургије, верном народу је приређено послужење. http://www.poa-info.org/vesti/2012/11/20121126.html

У саопштењу се каже, да је Патријарх Вартоломеј, пошто му се у олтару приближио расколнички архиепископ Стефан поздравио га и пожелео му да што пре нађе излаз из ситуације, која би његову цркву учинила канонском. Исте жеље је с њима поделио и Патријарх Српски Иринеј, који је стајао поред Васељенског Патријарха. Никаквих других контаката с представницима расколничке јерархије у време боравка Константинопољског Патријарха у Софији није било, - преноси агенција „Ромфеа“. Извор: Горњокарловачка Епархија

Саопштење Светог и Свештеног Синода Одговарајући на медијску вест из Софије, Васељенска Патријаршија изјављује следеће: 1. Његовој Светости Васељенском Патријарху г. г. Вартоломеју пришао је и у светом олтару саборнога храма светог Александра Невског поздравио га г. Стефан који се представља као човек који је на челу скопске Цркве. Њему је Патријарх пожелео да се по њиховом питању нађе решење које ће их увести у стање каноничности. 2. Његово Блаженство Патријарх српски г. Иринеј, који је стајао у близини Васељенског Патријарха, придружио се Васељенском Патријарху у тој жељи. 3. Никакву изјаву у вези са овим Васељенски Патријарх није дао средствима извештавања за време свога дводневног боравка у Софији. Ово саопштавамо ради васпостављања истине. У Патријаршији, 12. новембра 2012. Из Генералног секретаријата Светог и Свештеног Синода * * * Шта рећи после овога кристално јасног саопштења? Ограничићемо се на неколико чињеница. 1. Саопштење није „појашњење” Стефанове изјаве, како тврде скопски медији, његови очигледни конкуренти у истинољубивости, него је дато „ради васпостављања истине” и представља изричити деманти једне јавно изречене неистине. Значење грчке речи апокатастасис је јасно и недвосмислено. 2. Заиста запањује лукава вештина са којом је мудро и добронамерно формулисана жеља да се изнађе пут и начин за увођење стања каноничности преиначена у „подршку процесу признања” расколничке структуре, без њеног покајања и без било каквих услова и ограничења. 3. Васељенски Патријарх – као ни други источни патријарси, као ни архиепископ атински – никада, ни приватно, акамоли званично, не употребљавају синтагму „Македонска Православна Црква” него једино и искључиво израз скопска Црква у протоколарним, идејно неутралним текстовима, баш као што је случај са овим саопштењем, или израз скопски раскол у текстовима који изражавају еклисиолошку оцену или црквено-правни став. 4. У овом оквиру пажњу заслужује чињеница да вођу раскола Васељенска Патријаршија не назива ни архиепископом охридским ни митрополитом скопским, а поготову га не назива „македонским”. Зна се, наиме, кога и Васељенска Патријаршија и све помесне Православне Цркве познају и признају као Архиепископа охридског и Митрополита скопског – то је онај јерарх који, на тражење расколничке јерархије, болестан чами у затвору, у нељудским условима, и подноси гоњење каквог нигде нема још од Стаљинових времена. Штавише, у саопштењу цариградског Синода он није назван ни просто архиепископом, што он иначе јесте без обзира на његов неканонски статус и што би био минимум у једном аксиолошки уздржаном обраћању. Напротив, врло строго и прецизно, без коришћења еуфемизама и дипломатски „коректних” фраза, означен је као „господин Стефан” који се представља (ферóменос у изворном тексту саопштења) као онај ко се налази „на челу скопске Цркве”. 5. Најзад, учтиви отпоздрав на нечији поздрав прогласити за изјаву – ни то не може свако. Васељенска Патријаршија одлучно уклања сваку недоумицу: никакве изјаве није ни било. Оно што је било јесте лепа реч и добра жеља која сведочи о савести и одговорности првог епископа православне васељене, као и о савести и одговорности нашег Патријарха, који је на лицу места поновио исказану лепу реч и добру жељу. Сведочи, нажалост, и о стању црквене свести и хришћанске савести, као и о вапијућем дефициту одговорности, код онога ко својим неистинама успева само то да испровоцира овакав деманти. Још једна напомена: исти човек, архиепископ Стефан, као и његов портпарол, тврди да је њихова Црква већ четрдесет пет година аутокефална и да то што самопроглашена аутокефалност није призната није њихов проблем него проблем Цркава које је не признају и тиме сведоче о својој незрелости (sic!). Питамо и питамо се: ако тако мисле, зашто онда стално салећу и Српску Православну Цркву и друге Православне Цркве да им се удели признање? Јер, ваља запазити да они никад не постављају питање канонског решења него увек изјављују да под решењем подразумевају само безусловно признавање канонског пуча који су њихови претходници и учитељи извршили 1967. године. Њима јединство Цркве није циљ по себи. За разлику од њих, канонској Охридској Архиепископији јесте. За тај свети циљ канонски Архиепископ плаћа здрављем чамећи у тамници. Ту се показује духовна провалија која дели Цркву од раскола. То је једино реално питање у читавом замешатељству које намеће болна и тужна стварност постојања раскола, ма где он постојао и ма каквим псеудоразлозима био мотивисан. Sapienti sat – паметноме доста! Епископ бачки др Иринеј Извор: СПЦ

Циљ притвора је обезбеђење присуства суђењу и спречавање утицаја на остале оптуженике у истом процесу. Присуство Архиепископа Јована свакако би било обезбеђено и уколико би се он налазио у затвору Идризово, а са тог места, такође не би могао утицати на никог! Међутим и поред тога што је Архиепископ Јован дијабетичар и има друге озбиљне здравствене проблеме, он тенденциозно остаје у суровом притворском режиму: двадесет и три часа затворен у ћелији, без икаквог медицинског надзора, са рестрикцијом хране која му се шаље ради болести, без свежег ваздуха, а већ шест месеци није имао нити једну једину посету, јер су посете забрањене чак и онима који су једини имали право да га посете, његовој мајци и сестри! Овом приликом, још једном апелујемо на свеукупну демократску јавност, да се покаже људскост и да се учине сви напори за заустављање прогона на верској основи, који се спроводи над Архиепископом Јованом и Православном Охридском Архиепископијом, прогона, на чијим основама није могуће градити будућност Р. Македоније као напредне демократије! Извор: ПОА

Када стекнемо љубав Христову и добродетељ, доликује да поднесемо и гоњења Њега ради, ако треба и прогонство да прихватимо, па и да чујемо о себи и најнеприличније клевете, и свему томе још и да се радујемо - каже блажени Никола Кавасила. Тада, кад се у човеку распламти та божанствена љубав и када добродетељи засветле у њему, он бива спреман, не само да подноси страдања, не само да трпи злодела и затворске вериге, већ је спреман и да им се радује. Радост, пак, не раздаје се према заслугама, она никако није награда за подвиге, она је благодат, прекрасан и савршен дар милости Божје узрокован једино избором Оца да уђемо у Његову радост (Мт. 25,21-23). Они, пак, који су ушли у радост Оца, радују се радошћу Христовом, те тако, оно што Христа радује, Он чини да радује и оне који су Његови, а суштински Он се Сам у Себи радује. Будући да ви који сте у Телу Његовом и радујете се Његовом радошћу, лако ћете препознати радост којом смо обрадовани изнова стављени у окове Христа ради, вама намењујемо ову, по реду другу, посланицу написану у затвору, да би вас замолили да се сећате наших окова и да нас се не срамите, зато што смо још увек везани њима. Када је божествени Павле захтевао од Тимотеја да се не срами његовог затвора (2Тим. 1,8), није учинио то да би га прекорио због тога што се он стидео Павлових верига, већ је то учинио не би ли га охрабрио да прихвати и поднесе сопствене, ако до тога дође. Ако је донекле Павлу и било допуштено да има мрву сумње у колебљивост неких који још увек нису били чврсти у вери, и још су били на млечној храни (1Кор. 3,2), те при првом његовом исповедању пред судом, нико га није подржао већ су га сви напустили (2Тим. 4,16), и зато каже Тимотеју да Дух који нам је Бог дао, није дух страха, већ дух силе, љубави и мудрости (2Тим. 1,2), нама није допуштена никаква сумња у вас, јер ви сте нас подржали при првом, и при другом и све тако редом до овог шестог нашег исповедања вере пред грађанским судовима у Републици Македонији. Тако, ову посланицу не пишемо са намером да бодримо вашу мужественост у вери која се показала кроз вашa сведочењa док смо ми у затвору, већ је шаљемо да поделимо са вама радост којом нас је Господ обрадовао, радост која се точи од верига Христових, a којом се радује свако ко на један или други начин учествује у њима. Они, пак, који више воле вериге Његове наспрам сваког вида физичке слободе, они ће разумети и нашу радост којом се радује срце наше када се сећамо вас и на вашу бригу за нас. Нико други осим оног који је рањен лудом љубављу Божјом, не зна да открива и препознаје ту радост која се излива из страдања, из жалости, из тешкоћа, од затвора, од прогона. Но, онај који је отворио срце своје за примање милости Божје и допустио да буде рањен том непојмљивом љубављу, не само да допушта да често буде рањаван њоме, већ ране задобијене од такве љубави цени изнад свега. Они пак, који знају да искушења претрпљена Христа ради, увећавају дар радости, они нам завиде на оковима којима смо оковани у Скопском затвору, свакако не болном, већ суревњивом завишћу, а таква завист није иста са злурадом завишћу оних који на сваки начин покушавају да нас спрече у постављеном циљу према јединству Цркве. Први дакле, завиде незлобиво, завишћу која се препознаје као ревност Богу, а други завиде пакосном и нескривеном жељом да наштете, презирући чак и окове Христове, само зато што су у овом трену они постали и наши окови. Шта дакле? Једно је битно, каже апостол: „Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда;“ (Фил. 1,18). Онај који разуме, разумеће и оно што следи: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак.“ (Фил. 1,21). Може неко да прими смрт као добитак, само ако је претходно радошћу примио тешко поднесива понижења, исмевања, клевете, гоњења и затварања Христа ради (1Кор. 4,9-13). И то само ако на неправду која се подноси не одговори одмаздољубиво, гневно, мржњом и са самоувереношћу за своје врлине. Јер сваки вид врлине тамни у додиру с мржњом. То је разлог што Апостол убеђује Коринћане да на исмевања треба да одговоре добрим речима, на гоњења трпљењем, на клевете пријатељским речима. Оружје у духовној борби је слабост крста, оружје за које, већина на овом свету не верује да је победоносно. У суштини, тада кад се чини да смо изгубили целокупну снагу, тада смо најјачи (2Кор. 12,10). Зато нас, који смо одабрали тај начин борбе, сматрају лудима, управо као што се дешавало и у апостолско време (1Кор. 1,23-24). Ко је више претрпео од блаженога Павла? Затваран много пута, бичеван незамисливом грубошћу, много пута пред опасности да буде и усмрћен. Прошао је најразличитије видове искушења, на копну, у пустињи, на мору (2Кор. 11,23-29). Но, није ли управо то узроковало да се дубоко у њему уреже сазнање, да искушење приводи трпљењу, а трпљење ка провереном карактеру, а проверени карактер ка нади. А нада, пак, никога од нас неће посрамити (Рим. 5,3-5). Неки злобник ипак може, да каже за апостола Павла да је он био далеко од Бога и да је гнев Божји био окренут према њему, те му се зато дешавало горепоменуто? Напротив, све то он подноси са радошћу управо зато што је Бог био с њим. „Доста ти је моје благодати“ – говори му - „јер сила Божја у слабости човечијој се пројављује у пуноћи“ (2Кор. 12,9). Блажен је онај човек који подноси искушења са надом. Јер, ако их поднесе без смутње вере у обећано, задобиће награду вечног живота коју је Бог обећао онима који га љубе (Јак. 1,12). Ниједно искушење није изнад мере онога који је кушан. Бог који је срцезналац и који познаје дубине људске душе, зна духовне снаге и способности сваког понаособ, па не допушта искушења која подносимо да надиђу праг наше издржљивости. Онај ко верује, сваким искушењем које прима, истовремено прима и излаз из њега (1Кор. 10,13). Но, излаз није увек уочљив од самог почетка. Он је сакривен у сплету трпљења и наде, и открива се тек када се покажемо трпељиви у надању (Јак. 1,4). Свакако, није Бог тај који нас поставља у искушења. У искушења нас води наша погрешно усмерена воља (Јак. 1,13-14), али у искушењима и без учествовања наше воље могу нас поставити и они који нам завиде, који нас мрзе или имају пак за циљ, да нам одузму оно што поседујемо. Понекад дакле, нити Божјом вољом, нити пак нашом кривицом, трпимо искушење, но у том случају, венац који нам се спрема је већи и од оног којег би добили уколико трпимо искушење у које смо запали погрешним усмеравањем свог самовлашћа. Када нас други увлаче у искушење, онда се то може назвати страдање. Награда пак, за претрпљено страдање, које смо поднели благодарношћу и без пркоса, и нисмо се помрачили мржњом према онима који су нас гурнули у нежељено страдање, већа је и од оне која се даје за живот украшен добродетељима. Пример тога је блажени Јов. Када се он показао достојнијим за венац, када је светлео добродетељима: гостопримства, састрадања, милости, човекољубља, праведности, трудољубивости, кротости, мудрости, уздржања и још много других, или тада када се показао трпељив у страдањима која ничим није заслужио, нападнут само ради зависти ђавоље? Свакако да су добродетељи Јовове неоспорне и сасвим довољне за венац, но подношење неправедно изазваних страдања, чине га још достојнијим. Подношење страдања је онај тежи део борбе, у којој је за победу, покрај великог трпљења, потребна и велика љубав према Богу. Када страдамо неправедно и због љубави према Христу, ми у суштини постајемо причасници Његовог неправедног страдања, но уједно и Он постаје учесник наше боли. Управо оваква сутелесност са Христом, нам и даје највећу утеху у страдању. Наш је живот скривен у Христовом и ми већ умресмо у Христу (Кол. 3, 3), као што је и Он једном умро за нас. Међутим, када су власти у нашој отаџбини схватиле, да за оног који је у Христу умро и изнова се родио као заробљеник Његове љубави, страдање у затвору не може да изазове ни бол, ни рану, решили су да посегну по најљубљенијима, по бесцењеним Епископима и часним презвитерима, по монасима и монахињама, али нису изоставили ни словесно стадо, а међу њима и занемоћале старце. Подигли су оптужнице и против њих, не би ли их начинили саучесницима у неделима која су најпре нама, лажно и без трунке гриже савести преписали. Тиме су се изједначили са гонитељима Цркве из старих времена, и постали су гонитељи самога Христа, јер онај који гони чланове тела Његовог, које јесте Црква, гони Њега који је усељен у сваког од нас појединачно и у свима нама заједно. Па ако нас затворски окови, њиховом тежином нису саломили, бол за страдања браће Епископа, клирика, монаха и верног народа, нас је покосила као са оштрим српом и згрчила у горчини као од испијене чаше пелина. Неизмерно болнија је рана изазвана страдањем оних које љубимо, од боли сопствених страдања. Заправо, ономе ко је већ умро у Христу, њему управо љубав према љубљенима не дозвољава и истински у потпуности да умре за себе. Онај који љуби, ставља се на располагање ономе кога воли, и чека тренутак да ако затреба, и умре за љубећег. Тако нас је научио Спаситељ, који нам је рекао да нема већег од тога, да и живот свој дамо за онога кога љубимо (Јн. 15,13). Рекао нам је и ово: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10,28). Не могу наши гонитељи да наштете душама нашим, иако су већ успели да наштете телима неких од нас. Нису успели силом власти, да нам пољуљају веру у Оног Ког чекамо да дође и да нас обуче у ново тело, достојно бесцења наших душа којом нас је украсио Господ. Па када је Бог са нама, ко може бити против нас? Није се Бог сажалио ни над јединородним Сином Његовим, каже блажени Павле, него га преда смрти нас ради. Па ако ради нас преда страдању најљубљенијег, то значи да неће остати безбрижан и неделатан ни када неко покуша да посегне, не само за нашим телом, већ и за нашом душом. Могу да нас оптужују и клевете лажним оптужбама и недоличним клеветама, могу нас судити и осудити, могу да нас затварају и гоне, могу дакле силом принуде чему може прибећи свака неодговорна земаљска власт, да нам умноже телесна страдања до граница неиздржљивости, али могу ли тиме да нас одвоје од љубави Христове? Могу ли жалост или тјескобе, гоњење, глад, голотиња, опасности, или пак, мученичка смрт, да нас одвоје од Христа? - пита Апостол Римљане. И одговара као што би одговорио свако од нас који је рањен и поробљен од луде љубави Божје: „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност; Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. “ (Рим. 8,31-39). Зато, не брините превише, ни за наше окове, ни за наша гоњења којима као да се крај не види. Овде немамо постојана града, и чезнемо за оним који ће доћи (Јевр. 13,14). Пробајте да се не узнемиравате ни ради лажних оптужба којима неке од вас праве саучесницима у клеветњу усмереном на нас, а да би срамотили нашу оданост Богу и Цркви. Господ нас учи да се не узнемиравамо око тога шта ћемо рећи када нас изведу пред судије. Он ће нас просветлити у том часу шта да кажемо, јер нећемо бити ми ти који ће одговарати пред судом, већ ће Дух Оца говорити преко нас (Мт. 10,19-20). Ми који смо у Цркви и које нас је Бог обдарио свим харизмама Светога Духа, јер удео чак и у најмањим харизмама прави нас учесницима у свим Његовим благодатним даровима, својствено нам је да говоримо истину јер је она за нас сами живот. Ипак, примите као претходеће знање, и наше не тако мало искуство са судовима у нашој отаџбини и њихове неправедне и незаконске пресуде против нас. Када су судске одлуке под утицајем политичких стања, као што се уосталом дешава са свим судским процесима везаним за Православну Охридску Архиепископију у последњих 10 година, тада је правда обесправљена, а истина суштински повређена. И поред тога што су установљени управо да би судили по правди и истини, судови који нас суде као да имају намеру да чине управо супротно. Па тако, може да нам се чини да из овакве ситуације нема излаза, али ипак да не очајавамо. Ми смо глинени судови, слаби, ломљиви, трошни, према неким вероватно и безвредни, но пред Богом имамо ненадмашиву вредност (2Кор. 4,7-8). Да све бриге положимо пред Њим јер се Он стара за нас (1Пет. 5,7). Што више учествујемо у страдањима Христовим, утолико више примамо Његову подршку. Чак и онда кад пролазимо кроз жалости ради неправедних страдања која нас понекад сналазе у животу, то је за нашу подршку и спасење. А када Бог подржава некога који страда, тиме Он подржава и оне који преко везе љубви учествују у страдањима онога који страда. Па као што су и Коринћани преко везе љубави учествовали у страдањима апостола Павла, а он ради тога са правом очекивао да ће бити помогнути од Бога (2Кор. 1,3-11), тако и ми очекујемо и молимо Господа да вам распламса веру у Његово обећање, да вас оснажи и подржи у борби са искушењима у која вас је гурнула злоба расколника, и коначно да вас избави од онога што би надишло вашу силу да истрајете и да победите. Но онима који су окусили бол изазван страдањима у која их је гурнула злоба њихових непријатеља, не треба им додатно тумачити зашто „боље је уздати се у Господа, него ли уздати се у човека“ (Пс. 117,8), као и то да је боље тражити прибежиште код Бога отколико да се уздамо само у човека или у властодршце овога света (Пс. 118,8-9). Суровост и несастрадалност људи понекада могу бити веће и од оних самог ђавола, па зато богонадахнути Давид прихвата као боље, падање у руке Божје, и да буде кажњен од Њега, отколико падање у руке човека те да се буде плен одмазде човечије (2Сам. 24,12). Обећања која даје човек су непостојана, променљива и често зависе од личне користи. Обећања која даје Бог се испуњавају са сигурношћу, свакако у своје време, када Господ одлучи да је то најкорисније. То што Бог обећава, Он то запечаћује и потписује крвљу проливеном на крсту. Зато, када нам дође да уздишемо подгрбљени под тежином страдања, немајући на коме другом да се подупремо осим на самог Бога, уздахнимо али без разочарања: „Јер шта ми то постоји на Небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи?“ (Пс. 72,25). Бог ће нас пак, са сигурношћу услишити и утешити, особито ако смо успели да покажемо и оно најсавршеније што нам заповеда, да љубимо непријатеље своје (Мт. 5,44). Да се молите за добро ваших гонитеља, да тражите Божји благослов за њих и да их не проклињете (Рим. 12,14). Ех, каква узвишеност, ех колика савршеност! Да поштујемо власти, изгледа некако природно после онога што каже апостол Павле (Рим. 13,1-7), па још и да се молимо за њих (1Тим. 2,2), али, молити се за непријатеље, укључујући међу њима чак и оне властодршце који су непријатељски расположени према Цркви, е то је заиста парадоксално. Ипак, није ли Црква препуна и многим другим парадоксима? Није ли несхватљив парадокс само оваплоћење ипостаси Сина Божијег? Није ли парадокс Христово бесемено зачеће и Његово натприродно рађање од Девојке? Није ли парадокс да једењем хлеба и пијењем вина постајемо чланови тела Христовог, а тиме и учесници Божијег живота? Тако, да се љубе непријатељи, па још и милост да се тражи за њих од Бога, уистину је парадоксално, али управо та парадоксалност, нас чини најсличнијим самом Богу. Суд и одмазда су Божји. Он је рекао, да Њему припадају одмазда и узвраћање. Господ ће оправдати оног који је обесправљен (Пон.Зак. 32,35-36) и страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10,31). Он не кажњава увек неправеднике, па чак и када кажњава, не чини то увек видљивом казном. Јер ако би кажњавао све виновнике по реду и ако би то чинио видљивом казном, шта би тада остало за последњи суд? У овом свету, љубљена браћо, страдају и добри и зли. Но, иако је страдање подједнако и за оне који су га на неки начин заслужили и за оне који немају никакву кривицу, ипак не нестају разлике међу њима, каже блажени Августин. Постоји разлика међу онима који страдају чак и када је начин страдања сличан, па чак и бол да је иста, нити осуда, а нити помоћ које су Божије, нису исте. Јер као што у једном истом огњу злато засија, а слама изгори, или као што под истим вршником, класје се крши а жито се врши, тако и када иста сила удара на добре, она их опробава, прочишћава, поправља, док зле кажњава, ломи и уништава. Одатле, при истој невољи, зли проколињу и хуле на Бога, док се добри моле и славе га. Дакле, није важно, каква су и колика су страдања, већ ко и како их подноси. Коначно, нису ли најблаженији управо они који су исмевани, гоњени и осрамоћени лажним оптужбама, Христа ради (Мт. 5,11)? Врх свих блаженстава није ни у кротости, ни у чистоти срца, као што није ни у душевном миру или пак у миротворству, нити пак у праведности. Врх је у дару да се истраје при неправедном исмевању, гоњењу и залостављању ради живота у Христу. А када човек досегне до тог врха, тада га радост сама походи, не долази она по заслузи, нити пак као награда за велике подвиге, већ као што рекосмо на почетку, долази као благодат, као прекрасан и савршен дар милости Божије. Ову посланицу, скупоцена и у Господу љубљена браћо и сестре, шаљемо вам из притворског одељења затвора у Скопљу, где смо затворени ево већ пуних 10 месеци. Услови у којима се налазимо су сурови; у летњим месецима, скоро по цео дан смо били без воде, са недовољно хране и без икаквог медицинског надзора, затворени по 23 часа и само сат времена у току дана имамо приступ чистом ваздуху. Свака пошиљка коју примамо, бива детаљно претрешена, а за све што је написано на страном језику, месецима чекамо дозволу од суда да нам буде уручено. Ипак, човек је икона Божја и има дарове да буде прилагодљив спољашњим условима, па раније или касније, свако од притвореника прихвата ту сурову реалност и живи у њој и са њом. Највећи број притвореника још није осуђен, они или чекају дан суђења, или пресуду. Управо та неизвесност је нешто што је најтеже у притвору. Човек се навикне да скучен простор од само пар квадрата дели са сустанарима у ћелији, може се прилагодити и на живот међу влажним и буђавим зидовима, чак ни недостатак хране и здравствене заштите могу толико да га потресу, као што то може да га потресе и онеспокоји ишчекивање суђења и судске пресуде. Стање притвореника можда се може упоредити са стањем злочинаца који после смрти очекују привремену пресуду. Они ће доцније, тек после коначног суда, издржавати коначну казну, али и само ишчекивање казне, већ јесте казна. Ако за злочинце кажемо, да још пре задобијања заслуженог пакла њега чекају у неком стању пакла, онда за притворенике можемо рећи да су у оковима, често пута тежим и од оних које ће носити по суђењу и пресуди. Зато, после свега написаног, молимо вас на начин као што је и апостол Павле тражио од просветљених: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу.“ (Јев. 13,3). Сећајте се, но не брините се премного за нас. Неправедно страдање многе је ослободило грехова, свесно или несвесно учињених. Тако да и ово наше страдање, уколико је ради греха којим смо се о неког огрешили, онда је праведно, а ако пак не страдамо грехова ради, онда ће нас ова наша бол само присније приближити Христу и вама. Неправедно страдање, у Господу љубљени, најкраћи је пут до дубина богопознања. Свакако само ако се то страдање прихвта вољно, без пркоса, без негодовања, па још и са радошћу. Страдањем, особито пак када је оно неправедно, откривамо и потврђујемо у суштини колико смо близу Бога, боље речено колико се Он приближио нама. Ми постајемо блиски Њему, када нашим страдањем учествујемо у Његовој жртви за живот света. Само, наша жртва није довољна за помирење са Богом, зато је и била потребна жртва Христова, но жртва коју ми подносимо, некада може да нас помири међусобно. Ако ова наша мала жртва коју добровољно приносимо Богу, допринесе да дође до потпуног помирења са расколницима и до надилажења постојећег раскола, тада све што подносимо последњих 10 година, између осталог и неколика прогонства и већи број затварања, нека буде само наш мали залог у ономе што је најдрагоценије за Цркву, а то је свакако њезино јединство. Још молимо Бога Оца, да вас укрепи и учврсти у јединству са Његовим Сином љубљеним, те сабрани у једном телу дејством Духа Светог, да заједно прослављамо Бога у Тројици, чекајући долазак Христов, јер у Њему умресмо и наш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се појави Он – наш истински живот, онда ћемо се и ми с Њиме јавити прослављени од Његовог присуства. (Кол. 3, 3-4). 08. / 21. септембар 2012. г. Рождество Пресвете Богородице Притоворско одељење КПУ Затвор –Скопље Ваш у Господу Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

Патријарх Иринеј, који је у петак присуствовао сахрани бугарског патријарха Максима, изразио је у интервјуу за бугарску телевизију спремност за наставак разговора о регулисању македонског црквеног питања. Међутим он је нагласио то неће бити могуће док је архиепископ Вранишковски у затвору. "Док је архиепископ Јован Вранишиковски у затвору, не може се разговарати", рекао је Иринеј и додао да му је поглавар МПЦ Стефан обећао да ће се "то питање решити", али се то није десило, преноси Верска информативна агенција. "Ми смо да тако кажем до јуче били један народ, зашто да не урадимо нешто што би позитивно деловало на наше народе. Ако се држимо ината, нећемо ничему допринети", рекао је Иринеј и истакао да су оптужбе против Вранишковског "измишљене". Патријарх Иринеј оценио је да пред православљем на Балкану стоји "позитиван период". "Људи се враћају цркви, исконским вредностима и традицији, и да православни народи треба да помажу једни другима", додао је патријарх. На питање новинара бугарске телевизије да ли Бугари у Србији имају богослужење на матерњем језику, патријарх је одговорио да се служи на црквенословенском, као и да то није проблем, јер Бугари у Србији знају српски, а Срби разумеју бугарски језик. "Између српске и бугарске цркве односи су добри, било је сложених ситуација међу нашим народима и црквама који нису били у духу хришћанства. Треба гледати у будућност, успоставити односе у складу са новим временом у коме живимо", закључио је патријарх Иринеј. Извор: РТС

Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц'' МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо. ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме? МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење. ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану. А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога. ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима. ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма. ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно. ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно? МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе. Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот? Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем. Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in Превод: Поуке.орг тим

Међу осталим питањима, Епископски савет Океаније једногласно је осудио незаконито затварање Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и непрестани прогон чланова Православне Охридске Архиепископије. Епископски савет Океаније истовремено је позвао и Владу Р. Македоније да одмах ослободи Архиепископа Јована из затвора, као и да се уздржи и прекине прогањање епископа, монаштва и верног народа Православне Охридске Архиепископије. Извор: Православна Охридска Архиепископија

Председник Р. Србије, г. Томислав Николић тражи амнестију за Архиепископа охридског Јована Пред претстојећу официјалну посету Р. Македонији, Председник Р. Србије, г. Томислав Николић, дао је интервју за један македонски медијум у коме се осврће и на прогон Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована и Православне Охридске Архиепископије. У интервјуу је истакао да судски проблем може бити измишљен свакоме и предочава сву бесмисленост државног прогона Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије, а то је коришћење судова и тужилаштва, уместо да се спусти лопта и да се разговара, како би проблем био решен. Председник Србије г. Томислав Николић још наглашава да жели да помогне, а не да одмогне, при том акценат ставља на чињеницу да хапшења и затворске казне, никако нису пут ка решењу. У продужетку преносимо део разговора, који се односи на црквене прилике у Р. Македонији. Македонија већ неколико година не слави државност АСНОМ-а у манастиру "Свети Прохор Пчињски". Тражи с евеће поштовање тог датума, зато што је Дан државности Републике Македоније. То је проблем који је створила СПЦ. Шта ће урадити председник Републике Србије у вези са тиме? Да се овај датум више поштује. - Ми поштујемо ваше датуме. Македонија је створила проблем са СПЦ. Проблем је један број свештеника – македонаца који је остао уз СПЦ. Македонија није умела да реши тај проблем. Можда није имала саговорника у Србији. Данас има саговорника у Србији, са киметај проблем може да реши. Тај саговорник сам ја. Довољно поштујем СПЦ и довољно мене поштују људи из СПЦ да можемо да решимо тај проблем. И Македонија да оствари све што је хтела да оствари са СПЦ само да не буде груба и да не иде силом, зато што ако су Македонски политички руководиоци верници, онда знају да код људи који су посвећени Богу ништа не могу постићи силом. Једини који над њима може да дејствује силом јесте Бог. Нема тог затвора који може да измени једног калуђера. Ако желе да разговарамо на ову тему, на тему људских права митрополита охридског, свештенства охридске Архиепископије, односа МПЦ и СПЦ, ако желе МПЦ да добије своје место у породици православних цркава, на ту тему треба да се седне и да се разговара, а не да се користе судови и тужилаштво, то је бесмислено. Један свештеник да се ухапси и да му се измишљају оптужнице, то се у Србији никада неће догодити. Имамо и ми свештенике и из СПЦ и из других традиционалних цркава којима се не допада државна политика Србије и чија политика се не допада нама који водимо Србију. Председниче, Ви знате да је ''он'' осуђен за криминал. Није осуђен ради припадности некој цркви... - Само немојте та да ми говорите ... ''он'' осуђен за криминал, Ви знате да су судови независни .... - Овоисечите, молим Вас. 100.000 цркава у свету се граде на исти начинУ сваком храму постоје свештеници који сакупљају новац са икона, што њих не похапсе? Ту нема фискалних рачуна.Ни једна православна црква нема фискализацију, така да је то проблем који треба другачије решити.- Но, не со апсење на свештеници. Моје питање је било како Ви предлажете да се реши. - Нисам дошао да се расправаљм са вама око тога, можете да измислите судски проблем свакоме грађанину Србије као и свакоме грађанину Македоније ако желите. Да сам ја судија, веома бих се замислио како може да буде лопов, човек који је Богу дао завет и нема никакву имовину и његова имовина не остаје никаквом његовом наследнику. Да ли је такав човек заиста крао? Да ли је ставио у џеп? Или изградио храм? Затоа немојте тако да говорите, ја желим да помогнем, а не да одмогнем. Ја знам пут. Пут није хапшење митрополита и двајице владика. Сигурно то није пут. То није пут до манастира Светог Прохора Пчињског, у коме треба да се обележава АСНОМ. То није тај пут. Шта предлажете? - Предлажем да седнемо и да разговарамо. О чему? - О свему. О томе какав је однос Македоније према СПЦ, какав је однос СПЦ ка Македонији, о томе шта је заправо МПЦ и како може да постигне оно што жели. Ја вам кажемда у свему томе могу да го помогнем ако желе да разговарају самном и да спусте лопту. А ако не желе, тада тај проблем никада неће бити решен. Па хајде, посвађајте се са Грчком, посвађајте се са Србијом, па пробајте добро да живите. Не може. Хајде да решимо све спорове и да живимо добро. Желите ли још нешто да додате за крај? - Желим да поздравим ваше читаоце, да вас упутим на то да почнемо другачије да размишљамо једни о другима. Овде често имам могућност да новинаре замолам да ме на крају питају шта ће бити у будућности, јер новинари у Србији самном разговарају само о прошлости.Траже нешто у мојој прошлости што ће моћи да претставе као кочницу за будућност. Да би имали будућност, , Македонија и Србија морају да седну. Као што са вашим председником имамо одличне односе, као што са његовом екселенцијом, амбасадором у Београду, дивним човеком, имамо изванредне односе, као што сам са вашим председником владе целу ноћ, на једној свадби у Скопљу играо коло, така треба да живе и наши грађани. И у Македонији и у Србији. Поново да се спојимо. Две државе то је неоспорно, но да живимо скоро као једна. Једни другима можемо много помоћи. И да отстранимо тај спор о коме ми сада причате, зато што је то бесмислен спор. А оно што је нерешиво, само се гомила и људи почињу да мисле како више никада неће моћи да се помире. За једну ноћ можемо да отстранимо тај спор. Само ако постоји добра и искрена. Зна председник Македоније шта може да уради данас једним потписом и да покрене поступак. И свако да учини по неколико корака и ето већ смо се срели, а нисмо ни знали да ћемо се срести. http://poa-info.org/...0/20121020.html Превод: Поуке.орг тим

По прочитаном јеванђељском зачалу, на Литургији је беседио Епископ г. Марко, који се молитвено обратио самој Пресветој Богородици да Она својим покровом сачува неправедно затвореног Архиепископа охридског г. Јован, и све припаднике Православне ОхридскеАрхиепископије који су неправедно на верској основи прогоњени од македонских власти. На крају Литургије вернима се обратио и Епископ г. Јоаким, који се захвалио Епископу г. Марку на посети, и заједничкој прослави празника параклиса –Покрова Пресвете Богородице. Након Литургије приређена је и трпеза љубави за сав сабран народ. Извор: ПОА Превод: Поуке.орг тим

На Литургији, Епископ г. Давид рукоположио је у ђаконски чин дипломираног теолога, ипођакона Марка Манојловића. У својој приступној беседи ђакон Марко се захвалио Архиепископу охридском г.г. Јовану на поверењу које му је указано са благословом да буде рукоположен у ђаконски чин, истовремено истакавши своју готовост да посвећено служи Христу Богу и Цркви. У своме обраћању, Епископ г. Давид говорио је о прочитаном јеванђелском зачалу (један одломак из Јеванђеља – прим. прев.), стављајући га у контекст речи светог Кипријана Картагинског: extra Ecclesiam nulla salus (изван Цркве нема спасења), и са пригодним речима поучио је новорукоположеног ђакона Марка православној еклисиологији и значењу ђаконске службе. При крају свога обраћања, Епископ г. Давид додао је: “радујем се што се твоја хиротонија десила на овом светом и достојном хвале месту, где је и камење пострадало од расколника, а колико више људи, који освећују ово место! Приступаш светом олтару, жртвујеш себе у овим тешким околностима прогона наше Цркве. Многонапаћени Јов, кога су сви напустили, нису га напустиле само болести и страдања, без престанка говораше: нека је благословено име Господње сада и увек. Свети Златоусти говораше: δόξa τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν - слава Богу за све. Заједно са плејадом славних мужева (отаца – прим. прев.) Цркве, и Блажењејши Архиепископ охридски Јован, затворен – од ненавидљивих (мрзитеља – прим. прев.), зарад јединства Цркве – унутар затворских зидова. Али слободан у духу, без паклене мржње за оне који га затварају, већ са молитвом у срцу за њих, и данас, у овом моменту, заједно са нама, или боље речено ми заједно са њим, славимо и певамо Тројичног Бога. Ево, ова освећена атмосфера и овај духовни кисеоник од твога Архиепископа, страдалника Христовог, нека ти буде простор у који ћеш се преселити и дисати, и од којих ћеш се поучавати”. Извор: Православна Охридска Архиепископија Превод: Поуке.орг тим

Као што је забележено у уводу „Фокус“-а, однос македонских власти према Архиепископу охридском г.г. Јовану, ставља Р. Македонију међу државе у којима се нарушавају верске слободе, додајући да поменути нови судски процес, додатно погоршава и онако лошу слику на том пољу. Епископ Давид у новом судском процесу види нову прилику, да се ствари покажу у другачијем светлу и могућност за поправљање лоше слике прогона на верској основи. ФОКУС За десетак дана почиње судски процес, против више лица из ваше цркве, коју власт не признаје. За шта вас конкретно оптужују? НИНОВ Конкретна оптужница гласи - прање новца. И најближа историја сведочи, да су људи у црним, кожним мантилима демонстрирали силу управо на Цркви. Вероватно, при процесу демократског сазревања, одређени сегменти нашег друштва још увек не могу тако лако да се ослободе те идеолошке матрице. Следствено, када не могу да окриве Архиепископа Јована ни за шта друго, најлакше је прибећи монтирању процеса, у коме ће га окривити за финансијске малверзације. Зашто ово кажем? Архиепископ Јован је био пуне 4 године епископ у МПЦ. За те 4 године, синод МПЦ спроводио је годишње финансијске инспекције у свакој епархији. Значи, у том периоду нико није нашао апсолутно никакве неправилности у његовом финансијском пословању. Напротив, обновио им је возни парк, обновио храм „Св. Димитрија“ у Битољу, купио зграду „Малина“ у Велесу за потребе епархије, оставио је епархије у којима је радио, у далеко бољем стању од стања које је затекао на доласку, и све што је створио својим радом, данас је неотуђива својина МПЦ! ФОКУС Међутим, одједном су после раскола пронађене финансијске злоупотребе и код њега? НИНОВ Морам да изразим своје дубоко жаљење због тога, јер сматрам да једно демократско друштво поменуте проблеме мора решавати дијалогом, а не демонстрирањем оваквог типа моћи – бескрајним хапшењима која се смењују једно за другим. Непоправљива је штета што су сви судски процеси против Архиепископа Јована, вођени на захтев МПЦ. Сведочим да је на последњем суђењу у Велесу, претставник МПЦ, Димитар Белчовски на питање судије, одговорио да остаје при захтеву за кривично и материјално гоњење Архиепископа Јована. Да је одговор био негативан, судски процес би оног моментао стао. Која је световна, а која пак духовна власт? ФОКУС Тај процес траје предуго, вишекратно ослобађан па изнова осуђиван. Који су ваши утусци о македонском судству на основу овог процеса? НИНОВ Осврнућу се само на релевантне извештаје међународне заједнице, која је оцењивала наше судство. Не осећам никакву злурадост ради констатација америчког Стејт департмента, да најкорумпиранији сегмент нашег друштва јесте управо судство. Цитирам: „судство је веома подложно политичким утицајима“. Лако је уочљиво да је реформа судства директан услов и за улазак у Европску Унију. ФОКУС Желите рећи да овде има притисака и од световне и од духовне власти? НИНОВ Мени понекада јако тешко пада то разграничавање, која је световна, а која духовна власт у Македонији. Мислим да се неретко нарушава принцип, за мене најприхватљивијег друштвеног уређења - секуларизма. О овом свом ставу сам увек спреман на дебату. ФОКУС Но и они, које световна власт сматра непријатељима, расколницима, поменимо само Љуба Бошкоског, лидера опозиционе партије, заврше у затвору због финансијских злоупотреба. Није ли то само пресликано у овој духовној сфери? НИНОВ Неколико пута смо наглашавали да је доношење новог закона о регистровању верских заједница, само бледа шминка, јер није било и имплементације. И ту се показало да држава штити монопол једне државно спонзорисане цркве, за шта лично не бих имао ништа против, до колико се то не би дешавало на рачун свих осталих. ФОКУС Ни нови закон није био од помоћи? НИНОВ Верујем да и међу судијама има људи који часно раде свој посао. Но, свеукупни амбијент је нарушен оваквим стањем и добили смо заиста једну јако ружну слику. Зашто говорим ово о судству? Зато што је управо суд задужен за регистровање наше цркве. То више није Комисија за верске заједнице. Из наших контаката са европским институцијама потпуно разумемо, да када ЕУ каже да најпре треба реформисати судство, апсолутно подразумева да судство мора променити однос према регистрацији верских заједница. Но, то се једноставно не дешава. ФОКУС Иако дело за коjе вac терете није нимало наивно, реч је наиме о организованом криминалу, ви ипак нисте у притвору! НИНОВ Испрва је постојала управо таква одлука, да свих 19 окривљених буду у притвору, но у последњем тренутку, та одлука је преименована у меру одузимања пасоша и забраном напуштања државе. У време када се десио полицијски препад, налазио сам се у иностранству и одмах по сазнању да је против мене покренута оптужница, још истога дана се враћам назад у македонију. Пропаганда против нас се састоји у томе да смо ми прозвани државним непријатељима. Себе лично, сматрам човеком који воли своју отаџбину. Немам резервну, а немам ни резервни пасош. Иначе, у притвору се налази само Архиепископ Јован, који је и првоокривљени у овом новом поступку. Не финансирамо се на црно. ФОКУС Које место имате ви као окривљени? НИНОВ После Архиепископа Јована, оптужени су још двојица Епископа, двојица свештеномонаха, једна игуманија, једна настојатељка, две монахиње и десетак верника наше Цркве, за које се суд изненадио, када је постао свестан да су неки од њих архитекте, стоматолози, филолози, електроинжињери. Ради се дакле о образованим, породичним људима, који једноставно не желе да учествују у номиналној интерпретацији Хришћанства, која се граничи са религијским провинцијализамом који влада у појединим деловима нашег друштва. Дакле, не може се прећи преко факта, да су сви ови људи по слободном избору припадници Православне Охридске Архиепископије. ФОКУС ПОА није призната, нити регистрована, али вас зато сада третирају ипак, као организовану криминалну групу? НИНОВ Циљ је, претпостављамо, да се спречи деловање наше Цркве. ФОКУС Очигледно да није било довољно само процесуирати Вранишковског. Колико је он до сада одлежао? НИНОВ Он је већ шести пут у затвору. За последњих 10 година, дакле од 2002. до сада, он је или у прогонству или у затвору. Ухапшен је Децембра, прошле године, а ево већ пет месеци је и херметички затворен у Шуто Оризарима. Нико нема права да га посећује! ФОКУС Шта сте заправо урадили, да би дошло до тога да против вас буде срочена оптужница за финансијски тероризам и прање новца? НИНОВ Тужилаштво очигледно жели да претстави ствари оваквима каквим их и претставља, но при том заборавља на факт, да ми желимо да будемо регистровани, између осталог, да би имали и рачун у банци, који би као такав био потпуно транспарентан и једноставан за контролу од стране државе. Дакле, држава може да нас контролише, само уколико нам дозволи да будемо регистровани. Тада нека изволи и нека нам наплати све порезе и таксе са рачуна, слободно нека прати колика средства долазе код нас и одакле потичу. ФОКУС Да ли то значи, пошто нисте регистровани, да се ви као група, финансирате на црно? НИНОВ Не финансирамо се на црно. Објаснићу вам са неколико контра питања. Да ли средства која верници остављају у МПЦ, значе да се и МПЦ финансира на црно? Да ли то што у МПЦ ако за једну свећу, за извршено крштење или венчање, не издају фискални рачун, а то се сигурно неће десити, да ли то значи да и МПЦ ради нерегуларно? Да ли то што ми нисмо регистровани у овој држави, значи да и не постојимо као Црква? Оспоравање нашег постојања претставља кршење чланова 19 и 20 из Устава РМ, који сваком грађанину гарантују право на слободу вероисповести као и право на слободно удруживање. ФОКУС Чини се да ви за суд, ипак не улазите у ове оквире? НИНОВ Ми смо у два наврата захтевали од државе да будемо регистровани, али је држава то одбила. Сада се због тога води судски процес у Стразбуру. Још у првим вековима, у Христово време дакле, Црква такође није била регистрована од стране Римске империје, и исто тако је била гоњена. Да ли то значи да Она тада није и постојала? Зато питам суд, до када ће свесно затварати очи пред нашим постојањем? Ми постојимо, сви смо држављани РМ по рођењу, па следствено томе за суд не постоји ни лакши нити логичнији посао, од простог констатовања тога. Направићемо манастир у затвору Идризово! ФОКУС На крају, како ствари стоје, највероватно ћете бити „регистровани“ у затвору Идризово! НИНОВ Да, можда направимо и манастир у Идризову, уколико се сакупимо тамо. Сматрам да је више него индикативно што са једне стране кажу како смо ми мала и безначајна група, а са друге стране нас третирају као да смо опасна претња држави. Да будемо обе ствари истовремено је немогуће, зато власт и режимски новинари нека реше, да ли смо мали и безначајни или смо пак претња. Када би нас регистровали, наш први циљ би био да се бавимо послом Цркве. Као регистрована Црква, беспоговорно би били у могућности да помогнеме и држави, познанствима и добрим односима пре свега, а која имамо широм целог православног света, као канонски призната Црква. ФОКУС Слобода вероисповести вам даје за право да осећате и верујете у оно у шта верујете. Но, поента овог разговора ј е прање новца за које вас терете. О коликој суми је заправо реч? НИНОВ Ради се о уплаћених 80 хиљада евра од стране 16 лица, на рачун законски регистрованог удружења за унапређење верских слобода „Анастасија“, које је склопило предуговор са конкретном фирмом о купувини пословног простора у Скопљу. Према дефиницији, финансијски тероризам и прање новца подразумева нешто сасвим друго – пре свега не зна се ни откуд потичу та сретства, а најчешће се ради о новцу који је повезан са дрогом, оружјем и не зна се намена тих средстава. Овде се зна и која лица су донатори и порекло тих средстава, зна им се и сама намена а то је помоћ Цркви којој припадају. ФОКУС Нисте финансирани из иностранства? Да ли држава ипак има такав документ? НИНОВ Не, не постоји такав документ. Ово су лична средства држављана РМ, која су уплаћена на рачун удружења. Тако се финансирају и сва остала удружења у земљи. ФОКУС Претпостављам да имате контакте са иностраним међународним организацијама као и страним амбасадама, јер вам се спрема несвакидашњи и не мали судски процес? НИНОВ Редовно смо у контактима и о свему информишемо релевантне међународне чиниоце. Знате да се увек у њиховим извештајима, у односу на поштовање верских слобода, помињу проблеми прогона, хапшења и нерегистровања наше Црква. Експерти за људска права и верске слободе апелују, да чим неко може више од два пута да буде последично затворен, већ ту може да се говори о нарушавању верских слобода. Архиепископу Јовану, чим заврши један судски процес, почиње нови. Чим заврши други, почиње трћи. Једноставно, очигледно је да постоји намера! Сматрам да ће Архиепископ Јован једног дана бити ''македонски црквени Ченто'',(Ради се о поређењу са Методијом Андоновим – Чентом, македонском комунисти и стаљинисти али националном борцу, који је девет година био на голом отоку а деведесетих је потпуно рехабилитован. Нешто слично као случај Ђенерала Драже у Србији.-прим. прев.), зато што смо о Ченту 50 година учили да је био највећи издајник наше домовине а потом у једном моменту испада да је он заправо отац те државе. Архиепископ Јован је Македонац који воли своју земљу и бори се за међународно признање македонске цркве. Уосталом, зашто би се враћао да буде ухапшен? ФОКУС Докле сте стигло са апликацијом пред Судом за људска права у Стразбуру? Да ли се жалите због сталног одбијања да вас региструју? НИНОВ Предмет је заведен у Стразбуру. Мислим да би до сада и била донешена одлука,но, када је донешен нови закон о регистровању верских заједница, ми на основу тог закона подносимо захтев који се поново одбија. И да не би отварали нови слу<