Search the Community

Horde pobesnele dece izašle su na ulice, otišle do minitarstva, gađale jajima i ministarstvo i policiju, pokšali da upadnu unutra, napravivši pravi mali rat na ulicama - rat dece protiv matorih pokvarenih zlikovaca Početak završnog ispita za skoro sedamdeset hiljada srpskih osmaka delovao je idilično. Test iz srpskog, tvrdila su deca, bio je „baš lak“, a Informer je u opširnoj reportaži primetio kako je jedini problem nastao kod pesme Boj na Kosovu izvesnog Ljubomira Simovića, jer klinci nisu razumeli pitanje koje se odnosilo na dijalog Lazara i Milice. Količina teksta posvećena ovoj marginaliji valjda treba da nas podseti kako je pitanje Kosova toliko komplikovano da se, eto, i budućnost nemačkih medicinskih centara, to jest srpski mali maturanti, o njega sapliću i na svom poslednjem koraku u osnovnoj školi. To bi bilo to kad je reč o idili, pošto je već sledećeg dana, kada je trebalo polagati matematiku, pukla bruka, jer se ispostavilo da je fejsbukom kružio test iz matiša, koji je prema strogim prosvetnim pravilima do početka ispita morao ostati tajna. Verovatno je namera nekog dobronamernog naprednjačkog prosvetara bila da sinu svog stranačkog kolege malo pomogne prilikom upisa u srednju, budući da je tokom cele osnovne bio jedva dobar, pa mu je doturio ispit iz matematike, ne bi li ovome malo skočili izgledi za upis u srednju medicinsku. I tako ko zna koliko njih, ko zna koliko puta, u proteklih ko zna koliko dana, a deca kao deca, nekima od njih je drugarstvo važnije od svega, pa su podelili ispit iz matiša na društvenim mrežama, naivno pretpostavivši kako će to proći neprimećeno u društvu u kom je predsednik ludak, lažov i prevarant, premijerka bahata uličarka i profesionalni uterivač Dina kartica roditeljima učenika, ministar policije vlasnik sumnjivog doktorata, ministar finansija vlasnik dokazano plagiranog doktorata, predsednik opštine Novi Beograd isto, o guvernerki narodne banke da ne govorimo, a naročito je ova akcija deci delovala nekažnjivo pokraj ministra prosvete, kvarcovanog nakurčenog privatnika, vlasnika srednje škole u koju idu izdanci onih sa vrha piramide, poput aktuelnog selektora fudbalske reprezentacije Srbije, Danila Vučića. Ministar šoferskog senzibiliteta, sklon bahatim javnim nastupima (kao kad se onomad opušteno popišao po profesorima i asistenatima koji su podržali građanske proteste), pre neki dan je demonstrativno napustio emisiju na N1 u kojoj su ga pitali šta će nam ostati od društva ako se ukida poslednje odeljenje društvenog smera u Prvoj beogradskoj. Preplanuo poput Tita na Brionima, odeven u laku belu košuljicu, bahati kočijaš skočio je sa stolice i neko vreme gunđajući mrdao buljom ispred kamere, u potrazi za izlazom iz studija, da bi napokon nestao iz programa, ostavivši gošći koja je bila direktno uključena iz Mostara otvoren prostor za rečenicu: „Svako od nas koji gostujemo u ovoj emisiji predstavlja svoju zemlju na pravi način“. Bilo je raznih ministara prosvete, koji su, svaki u nekom delu karijere, imali protiv sebe manji ili veći deo javnosti. Setite se Danila Ž Markovića, protesta maturanata 1994 zbog uvođenja maturskog ispita, onda Žarka Obradovića, koji je 2013. podneo ostavku na mesto ministra kad se desilo nešto slično ovome od juče, pa zatim one kako se zvaše iz DSS, koja je htela da ukine Darvinovu teoriju evolucije u školama, pa Gaše Kneževića, koji je iskorak u odnosu na Miloševićevo gotovo nepostojeće školstvo napravio tako što je u škole uveo veronauku. Svi redom, osim sa nerealnim zahtevima roditelja i učenika da u ovoj zemlji školstvo liči na nešto, borili su se i sa večito nezadovoljnim prosvetnim radnicima, ali niko kao kvarcovani Šarčević nije na sebe navukao ovoliki gnev za tako kratko vreme za samo jedan dan. Realno, mi nemamo pojma kakva su današnja deca. Šta su oni? Ovo neznanje je posledica sistemske nebrige društva za mlade, pa se oni stoga razvijaju anarhično, delom pod uticajem svojih roditelja, delom pod uticajem druge dece, a delom pod uticajem Jale Brata i Bube Korelija. Ono što može da se zaključi o mladima jeste da su studenti gola govna, od kojih se nikakva promena ne može očekivati. Da li se starosna granica onih koji su svesni svojih kapaciteta za promene snizila? Pre nekoliko nedelja, oko podneva, slušao sam jezive životinjske krike preživelih sa maturske večeri. Došli su kolima sa aftera na obližnji parking i jaukali uz džiberska autotjunovana sranja, razbijajuću flaše. Ali, već sledećeg dana za njih je počeo novi život. Neko na faks, neko u stranku, neko u kriminal, neko u prostituciju, neko preko. Dakle, svršeni srednjoškolci mu dođu isto što i studenti – društvenopolitičke propalice. Ako odemo ka malo mlađima, naletećemo na učenice i učenike Druge beogradske, koji su u jednom danu svojom odlučnošću i energijom posramili sve učesnike protesta „Jedan od pet miliona“, kada su stali u odbranu svog uhapšenog druga. Šaka srednjoškolki načela je tih dana sistem više nego svi mi koji smo šetali mesecima. Da li su srednjoškolci novi nosioci društvenih promena? Ili možda treba otići među još malo mlađe? Vest da su mali maturanti sa Karaburme, u znak slavlja zbog kraja škole, izmlatili školskog policajca, brzo je demantovana. Premlatili su ga navodno neki za nijansu stariji. Javnost nije ni stigla da poveruje u taj providni demanti, kada se desio test iz matematike. Odnosno nije se desio test, desili su se mali maturanti. Za samo nekoliko sati otkako je pukla bruka, horde pobesnele dece izašle su na ulice, otišle do minitarstva, gađale jajima i ministarstvo i policiju, pokšali da upadnu unutra, napravivši pravi mali rat na ulicama - rat dece (i pokojeg roditelja) protiv matorih pokvarenih zlikovaca, prema kojem štrajkovi ozloglašenih beogradskih taksista deluju kao gej parada, a o našim protestima bolje i da ne govorim. Deca traže da ne polažu maturu, deca traže ostavku Šarčevića i šta god sutra da bude, a najverovatnije će ipak biti novog maturskog, treba zapamtiti ovaj dan, kada su se deca, makar na kratko, naejebala majke pokvarenim drtinama, koji ih jebu otkako su se rodili. Šarčević ne mora ni da podnosi ostavku, njega su mali maturanti juče poništili i kao političara i kao ljudsko biće, a mi smo svojim očima videli kako je naprednjački sistem moguće razjebati u samo jednom danu. Potrebno je samo dovoljno besan, dovoljno mlad i da imaš dovoljno jaja.

Biće četrnaesti april. A posle njega petnaesti. A kakva će biti ta tri aprila, pa za njima i ostali aprili, a onda kasnije i septembri i novembri i naredne godine, zavisi isključivio od toga kakvi želimo da oni budu i koliko smo spremni da se za to borimo. Pre svega, baš me zanima koliko će nas doći na veliki miting u Beograd trinaestog aprila (u petnaest časova, ispred Narodne skupštine). Stižu apeli orgnaizatora kako na taj miting pre svega treba da dođu Beograđani. Evo i ja zovem Beograđane, i još jednom ih zovem, štaviše lepo ih molim, dođite na miting. Ipak, morate da znate nešto o Beograđanima. To su isti oni koji su dozvolili da im ispred nosa Slaviju pretvore u nešto što liči na moldavski bordel. To su isti oni koji su mirno posmatrali kako im ispred nosa mafijaši odnose železničku stanicu, podignutu u devetnaestom veku. To su isti oni koji mirno gledaju kako raste mafijaški kompleks Beograd na vodi. To su isti oni koji nisu uspeli da se izbore da okupatorska uprava grada ne dobije novi četvorogodišnji mandat. To su isti oni koji su mislili ma neće valjda naprednjaci baš sve da zabetoniraju, neće valjda opet da pale novogodišnju rasvetu u septembru, to mora da im se omaklo, neće valjda seći naše prelepo drveće zbog nekakve gondole. Ma neće i zato ne idem na izbore, ionako nemam za koga da glasam. To su vam oni koji uparkiraju auto u saobraćajnoj traci, a onda vade pištolj na sve koji se zbog toga bune. To su isti oni koji će te ubiti od batina jer si pokušao ispred njihovog džipa (bez invalidske nalepnice) da uđeš na parking mesto rezervisano za invalide (sin ti je invalid). To su isti oni kojih izađe deset da se pobune zbog masovne divlje gradnje na beogradskom vodoizvorištu. Beograđani će svoje stare porodične kuće rado prodati mafijašu koji će na tom mestu parama od kokaina dići „divlju zgradu“ sumnjivim materijalima u kojoj će im podariti dva stančića u potkrovlju. Beograđani su oni koji će misliti da će to što će potpisati onlajn peticiju sprečiti da im se sruši pola grada. Beograđani su oni koji žele da se ubiju, ali nisu baš u to sigurni, pa zato najčešće skaču sa mosta u reku, kako bi možda ipak preživeli. Beograđani vole da izlaze petkom i jebote koja je to fora da se miting zakazuje u tri popodne, pa ja ležem u jedan! Jedan, popodne! Neki od Beograđana subotom idu u zavičaj, jebiga moram do keve, nestalo mi ajvara, a i love. Neki od njih subotom, ali samo subotom, peru kola, a da ne govorim o onima koji jednostavno moraju sa još desetinama hiljada drugih do Ade, brate znaš kakvo je dobro vreme bilo, gle biceps što sam osunčao, a pičke tek, ludilo, kako odoleti beogradskom moru. Ko neće na more onda na planinu, to jest na Avalu. Kad će deca, koju odgajam da bi ih poslao u insotranstvo, videti Avalu ako ne u subotu. Pa svadbe, jel imate vi pojma koliko svadbi ima subotom u aprilu?! Moraću da odem na dve, a možda i na tri! A napiću se već pre prve. A tek ako se igra neki fubal, e rado bih na protest, brate, ali igra Grafičar, bitka na život i smrt za opstanak u trećoj ligi. Srećom, Beograđani su i oni koji će na ovakav tekst odgovoriti: „Dobro bre, mamu ti jebem, koga si našao da prozivaš , jel se sećaš koliko nas je bilo petog oktobra, a!? Jel se sećaš! A šta je bilo petog oktobra!? (napio se već u deset uveče i zaspao u svom dečjem krevetu, na glasačkim listićima pokradenim iz zapaljene skupštine) Idem na svadu, nazdravim maledncima, pojedem predjelo i dolazim ispred skupštine!“ Dakle, Beograđani će da dođu u subotu, trinaestog aprila. E sad, dokle će da ostanu, to već ne znam. A kako stvari stoje sa onima koji nisu iz Beograda? Njih u njihovim mestima naprednjački kapoi na svakom protestu slikaju i beleže njihova imena, da ih stave na crnu listu, koja služi da se oni koji su protiv naprednjaka nikad ne zaposle, a ako treba mogu i batine da popiju u kancelariji predsednika opštine. Mnogo je lakše protestovati u Beogradu. Verujem zato da će vanredne inspekcije tehničke ispravnosti svih putničkih autobusa u zemlji biti dodatni podstrek da se urođeni srpski inat rasplamsa, zajedno sa urođenom potrebom za bunom na dahije. Dakle, doći će nas puno. Šta će biti, nemamo pojma. Setite se samo koliko puta su nas u poslednjih mesec dana fašisti nazivali fašistima. Setite se onog dede, koji je, poput smradova koji u Kini skaču kolima na haube, kako bi naplatio lovu od osiguranja, legao pred kolonu, samo da bi fotografije koje su tad napravljene Vučićevi mediji plasirali kao dokaz da su mirni protestanti ubili to lažljivo matoro govno od batina. Setite se naprednjačke babetine koju ni vo ne bi mogao da savlada, kako glumi infarkt u skupštini grada. Setite se DJ Žexa koji će, sa buljom punom kokaina doći da širi ljubav sa svog ozvučenja. Setite se njihovih ministara i njihovih poslanika, setite se Slininog ćaleta, setite se Sline, setite se sto za jednoga, setite se Ćuruvije, setite se Olivera Ivanovića, setite se Andreja, setite se Aleka. A ja ću se setiti grupe balavaca kojima je neko dao pare da protestnoj koloni u Kovinu, u kojoj sam i ja bio, viču: „Šiptari, Šiptari!“. Vidimo se trinaestog. A videćemo se i četrnaestog.

Studenti beogradskog Pravnog fakulteta zgadili su mi se još na početku studentskih protesta protiv izborne krađe, u novembru, 1996. https://i.postimg.cc/4x4XHX7z/Marko-Vidojkovic-6-800x445.jpg Bio sam tad treća godina i studiranje prava konačno je dobilo smisao: kada Miloševićevi sudovi pokradu izbornu volju, ko će da se pobuni, ako ne budući pravnici? Budući pravnici, međutim, nisu tako razmišljali. Od oko dva miliona studenata prava, na protestima nas nikada nije bilo više od sto. Išli su na predavanja, izlazili na januarski ispitni rok, a profesori koji su podržavali protest su nam govorili: „Malo nam je trulo što nas ima više nego studenata. Gde su vam kolege?“ ETF-ovci su dolazili u većem broju od nas, studenti Rudarsko – geološkog, mašinci - svakog je bilo više od budućih pravnika. Bilo je jasno da je budućnost našeg pravnog sistema u rukama kukavica i smradova. Danas je ta budućnost naša sadašnjost, a oni koji su se tada pravili blesavi kao studenti, danas se prave blesavi kao tužioci i sudije. Još gore je bilo na studentskim protestima protiv Zakona o univerzitetu i Zakona o informisanju, 1998. god. Tad nas je sa prava bilo između deset i dvadeset. Bio sam apsolvent, kad me je, u jesen 1999. godine, Paunović treći put zaredom oborio iz Međunarodnog javnog prava. Hvala mu na tome, jer ko zna koliko bih još vremena izgubio ubeđujući sebe da nešto treba završiti samo zato što si ga započeo. Paralelno sa početkom protesta Saveza za promene i prvim koracima moje književne karijere, digao sam ruke od Pravnog. Sa zgradom u Bulevaru sam se ponovo susreo u septembarskom roku, 2006. god., kada sam dobio sedmicu iz radnog prava i tako, zahvaljujući „Bolonji“, stekao „malu diplomu“, koju sam podigao sa faksa 2011. god. i stavio u ormar, odakle je nisam vadio. Kad sam video poziv studentima Pravnog da se pre subotnjeg protesta okupe ispred faksa, pa da odatle krenu na plato, znao sam o čemu ću govoriti u Vasinoj. Odlučio sam da se pridružim studentima, čak sam pozvao i svoje saborce iz protesta 1996/97 da dođu (niko se nije odazvao), a ženi sam rekao: „Kladim se da će nas biti manje nego pre dvadeset tri godine.“ Tridesetak studenata prava i nekoliko matorih frikova okupilo se na platou ispred fakulteta. Toliko nas je malo bilo, da smo krenuli najpre trotoarom, pa smo ipak nekako prešli na desnu kolovoznu traku i njom otišli do Slavije, gde smo se susreli sa nešto brojnijom grupom studenata drugih fakulteta, koji su stigli sa Voždovca. Ukupno dvadeset osam profesora i saradnika Pravnog podržalo je proteste. Smešan broj u odnosu na dvadeset osam hiljada zaposlenih na fakultetu, ali procentualno, pa čak i brojčano, bilo ih je više nego studenata. Neko je tih dana napravio i video-anketu na hodnicima Pravnog, pitajući poludebile koji se spremaju da jednog dana preuzmu pravnička kormila u Srbiji, BiH i Crnoj Gori, šta misle o građanskim protestima. Većinsko raspoloženje je, poput onog iz 1996. god., bilo sramotno. U nedelju su se pojavila dva polupismena obaveštenja iz Pokreta socijalista, u kojima su me likovi za koje niko nikad nije čuo, pozivali da vratim diplomu, te da se vratim u prošlost i napišem „crnu knjigu“ o zločinima Đilasa i Jeremića. Oni su makar ispali pošteni, jer su se raspravljali sa ključnim delom mog govora, u kom sam apelovao na poštene pravnike i advokate, da na vreme popišu sva krivična dela i zločine naprednjačkog režima. Taj deo govora uskoro više neće postojati u režimskim medijima, a nekoliko korumpiranih pravničkih minijatura sakriće se iza svih koji su ikada studirali prava, spinujući kako sam ih, svojim govorom, sve skupa uvredio. Čak se i Vučić, koga ću od ove kolumne zvati Šizoje, javio, u sred svoje oproštajne turneje po unesrećenoj Srbiji, da, očigledno nakljukan lekovima koji kao neželjeni efekat imaju opsednutost hranom, lupeta o pljeskavicama koje su mi dale za pravo da pljujem po pravnicima. Informer je nekoliko puta tokom dana menjao spinove, u pokušaju da me kazni zbog kaljanja Šizojevog najvećeg životnog dometa (završio faks), počevši od citiranja dela govora u kome sam se u poslednjem trenutku zaustavio da ne opsujem pravnike, pa sve do teorije zavere u kojoj, sa SNP Naši, spremam napad na Šizoja, u Orašcu, prekosutra. Zatim se Šizojev „mali od Pravnog“, Sima Avramović, na drugom dnevniku RTS (u kom sam se našao dve večeri uzastopce), zgražavao nad mojim rečnikom, zaključivši lukavo kako su moje optužbe zapravo osveta lošeg đaka. A onda se, sa dna kace u kojoj crkavaju srpsko pravo i pravda, javio i dekan Pravnog fakulteta, nekakav Zoran (do tog trenutka mislio sam da je i dalje Sima dekan) i pripretio mi krivičnim gonjenjem zbog onoga što sam rekao. Taj anonimus me je podsetio na to da sam u svom govoru napravio i jednu omašku – naime, beogradski Pravni fakultet ne gaji samo bednike, kriminalce i vucibatine, već i fašiste. Moja „mala“ diploma je konačno nečemu poslužila. http://www.6yka.com/novosti/marko-vidojkovic-ja-pravnik?fbclid=IwAR3RSwN6aPcwRflb23r-NPios4XOzqbUKolQ_8S6Cd9lZSSRH3ZrMNC5PK4