Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Ksenija'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Tane

    Sveta Blažena Ksenija Petrogradska

    БЛАЖЕНА КСЕНИЈА-БЕЗДОМНА БОГОТРАЖИТЕЉКА ГРАДА СВ.ПЕТРА Тропар Св.Ксенији /4.глас/ Одбацивши таштину овога свијета Узела си на себе крст бездомног боготражитељства Ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше Јер си познала љубав Христову И сада наслађујући се овом љубављу на небесима Ксенија Блажена и божански мудра Моли за спасење душа наших ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ Једини писани траг о животу Блажене Ксеније је епитаф на њеном гробном мјесту: У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. ОВДЈЕ СЕ ОДМАРА ТИЈЕЛО СЛУШКИЊЕ БОЖИЈЕ КСЕНИЈЕ ГРИГОРИЈЕВНЕ, ЖЕНЕ ПУКОВНИКА АНДРЕЈА ФЈОДОРОВИЋА ПЕТРОВА. ПОЈЦА ПРИДВОРСКОГ ХОРА. ОСТАВШИ УДОВИЦА У СВОЈОЈ 26 ГОДИНИ, КАО БЕЗДОМНИ ХОДОЧАСНИК ЖИВЉАШЕ СЛЕДЕЋИХ 45 ГОДИНА И УПОКОЈИ СЕ У 71 ГОДИНИ ЗЕМНОГА ЖИВОТА. БИЈАШЕ ПОЗНАТА ПОД ИМЕНОМ АНДРЕЈ ФЈОДОРОВИЋ. НЕКА СЕ СВИ КОЈИ МЕ ЗНАДОШЕ МОЛЕ ЗА СПАСЕЊЕ МОЈЕ ДУШЕ И ТАКО НАЂУ СПАСЕЊЕ И ЗА СЕБЕ. АМИН. Нико не зна ко је написао ове ријечи, али су оне све што знамо о земном животу Блажене Ксеније: живјела је у вријеме владавине Царица Јелисавете Петровне и Катарине 2. и била је удата за пуковника Андреја Фјодоровића Петрова, појца придворског хора, Услијед недостатка писаних трагова у историјским записима тога времена, можемо претпоставити да није била аристократског поријекла. Ксенија је у дјетињству и младости водила обичан, чак лагодан живот. Након удаје живјела је у срећном браку, потпуно посвећена и одана своме мужу, који је живио овосвјетским животом. Такав живот је на крају несрећно скончао: током једне забаве Андреј, иако млад и доброг здравља, изненада је преминуо од пијанства. Смрт вољеног мужа у потпуности је уздрмала Ксенијин живот. Имала је 26 година и није имала дјеце. Услијед дубоког бола Ксенија је схватила сву пролазност и ништавност овога зивота, и свим својим срцем се предала Богу, молитвено ишћући Његову заштиту. Овоземаљска пролазна и пропадљива добра нису јој више представљала било какву вриједност. Кућу коју је имала поклонила је својој драгој пријатељици Параскеви Антоновој, под условом да она увијек пружи уточисте сиромасима који нису имали гдје да заноће. Сву преосталу имовину, буквално све што посједоваше, Ксенија раздаде потребитима. Сродници и пријатељи су помислили да је услијед неописивог бола Ксенија пореметила умом. На крају су од адвоката задужених да спроведу тестамент њенога мужа захтијевали да Ксенију спријече у намјери да разда сву наслијеђену имовину, правдајући свој захтјев очигледном неурачунљивошћу Ксеније, насталом као последица шока услијед мужевљеве смрти. Адвокати су позвали Ксенију, и након дугог и пажљивог разговора и испитивања утврдили да је потпуно здрава и свјесна својих поступака, те да има свако право да по својој вољи располаже наслијеђеном имовоном. Многи нису могли да разумију да је несрећа кроз коју је Ксенија пролазила била само спољашњи повод за овакве поступке и да се, схвативши да су материјална богатства препрека истинској срећи у Богу, Ксенија духовно родила. Изненада је напустила Петерсбург и није се враћала наредних 8 година. Сматра се да је те године провела у неком усамљеном манастиру предајући се, заједно са сестринством манастира, аскетском подвигу и узрастајући у духовном животу кроз молитву и савјете старца. Ту је Блажена осјетила призив на још већи подвиг усхођења ка духовном савршенству, подвиг јуродства Христа ради (1 Кор. 4,10). Одлучила је да се врати у Петерсбург и да овај претески подвиг изнесе тамо гдје јој је дубоки бол отворио духовни вид. Обукла војничку блузу свог вољеног мужа и отпочела бездомни живот испуњен молитвом. Тражила је да је сви зову мужевљевим именом, Андреј, јер „Ксенија је умрла" а не њен муж за чије се спасење душе непрестано молила. Ксенија је тако на себе преузела не само терет сопственог несавршенства, већ и неисповјеђене гријехове свога покојног мужа, плачући због његовог одласка из овога свијета без Свете Причести. Ксенију су обицно виђали како лута најсиромашнијим дијелом Петерс-бурга, познатим као Петерсбурска Страна. Најчешће је била у близини цркве Св. Апостола Матеја, гдје су они најсиромашнији живјели у дотрајалим кућама. У почетку су људи мислили да је ова у дроњке обучена жена каква безазлена просјакиња. Често је трпјела увреде од уличних кавгаџија. Кротко и понизно Ксенија трпљаше сва понижења, имајући пред собом лик Онога који је највећи међу невиним страдалницима, Господа Исуса Христа, који је без роптања саслушао све оптужбе, поднио сва мучења, и кроз ужасне патње на крају био и распет. Подржавајући Његов примјер Блажена је подносила све патње кротко и без ријечи, опраштајући „дужницима својим" и понављајући последњу молитву Распетога Господа: „Господе опрости им , јер не знају шта чине" . Само једном су је грађани Петерсбурске стране видјели у праведноме гнијеву. Улицни дерани су видјевси сиротицу као и увијек, почели да је исмијавају. Блажена је ћутке подосила све увреде. Овај пут се зли дјечаци нису зауставили само на ријечима. Видјевши да Блажена не одговара на њихове увреде, почеше је гађати каменицама и блатом са улице. На крају је попустило стрпљење Блажене и са штапом у руци она крену ка деранима. Становници Петерсбурске Стране су се толико заплашили видјевши Блажену у таквоме стању да су се побринули да се тако што више не понови. Временом су људи схватили да Ксенија није само сирота просјакиња, већ да се иза кротког и напаћеног лица Блажене обучене у рите, крије нешто посебно. Почели су је позивати у своје куће и нудити топлом одјећом, не би ли је сачували током сурових Петерсбурских зима, а понеки јој даваше и милостињу. Блажена никада није прихватала одјећу, иако је недовољно обучена трпјела страховиту хладноћу, већ би само узимала мале, бакарне копејке које су звали „краљ на коњу", јер је на њима био утиснут лик коњаника (био је то у ствари Свети Георгије). Новћиће Блажена није задржавала код себе, веч би их првом приликом дијелила петерсбурској сиротињи, понекад им се обраћајући пророчким ријечима. Једном тако Блажена на улици срете неку побожну жену. Дајући јој новчић од 5 копејки рече: Узми овај петопарац. На њему је краљ на коњу. Он ће је угасити!. Зена побожно узе новчић и читавим путем ка кући размишљаше о значењу ових чудних ријечи. Но, тек што закорачи у улицу у којој становаше, видје своју кућу у пламену. Дотрчала је до куће и видјела да су људи већ угасили скоро сву ватру. Тада је разумјела ста јој је Блажена предсказала оним неразумљивим ријечима. Бог је Блаженој даровао дар прозорљивости. Могла је да предвиди будуће догађаје као да су се одвијали ту, пред њеним очима и да прозире у срца и мисли људи које би срела. Једном је Блажена изненада дошла у кућу Параскеве Антонове коју јој је поклонила по смрти свога мужа. Улазећи, продорно погледа Антонову и рече: „Ти овдје мирно сједиш и пришиваш дугмад, а не знаш да ти је Бог подарио сина. Одмах иди на Смоленско гробље." Знајући Ксенијин богоугодни живот и знајући да празне ријечи не прелазе преко њених усана, Антонова није испитивала значење ових чудних ријечи, већ је дубоко вјеровала да ће се нешто необично догодити, те се одмах журно упутила ка Смоленском гробљу. У једној од улица Васиљевског Острва, у близини гробља, Антонова је видјела мноштво људи окупљених око кочије. Пришла им је покушавајући да дозна шта се догодило. Рекоше јој да је кочијаш налетио на трудну жену, која се услијед удара породила на самој улици и одмах потом умрла. Сажаљевајући невино дијете, Антонова га узе у свој дом. Сви напори петерсбурске полиције да открије идентитет мајке и сазна гдје зиви отац или сродници маленог сирочића показаше се узалудним, те дијете остаде да живи са Антоновом. Она се њежно старала о дјечаку, подижући га са љубављу, као да је њен рођени син. Касније је дјечак постао значајан чиновник, и са пуно љубави се бринуо о својој помајци. Такође се са побозношћу сјећао Слушкиње Божије Ксеније, која је искрено вољела његову помајку и која се на тако чудесан начин умијешала у његову судбину. Међу пријатељицама Блажене Ксеније била је и удовица госпођа Голубјева, која је живјела са својом седамнаестогодишњом ћерком. Ксенија је нарочито вољела ову тиху дјевојку због њене добродушности и кротког и благог карактера. Једном Ксенија додје у њихову кућу и Голубјевљеве је, као и обицно, са радосћу примише и дјевојка поче да спрема кафу. „Љепотице моја", реце Ксенија гледајуци у дјевојку, „док ти овдје спремаш кафу, твој муж сахрањује његову жену у Окти. Иди брзо тамо." Дјевојка је била изненађена. „Мој муж? Али ја нисам удата... и још...сахрањује своју жену." „Брзо да идеш тамо", понови строго Ксенија прекидајући даља питања и остављајући без објашњења запрепашћене жене. Знајући да Блажена не говори празне ријечи Голубјевљеве су без поговора послушале њен савјет и одмах кренуле ка Окти. На самом уласку у град прикључиле су се погребној поворци која је управо кретала пут гробља. Од ожалошћених људи сазнадоше да сахрањују младу жену локалног доктора која је умрла приликом порођаја. Након Свете Литургије и опијела, уз плач и сузе младу зену сахранише на октанском гробљу. Након сахране људи су се полако почели разилазити. Пробијајући се кроз гузжву Голубјевљеве се случајно нађоше поред несрећног удовца, који је клечећи јецао над свјежом хумком. У том тренутку је изненада изгубио свијест и пао испред њих. Голубјевљеве му помогоше да поврати свијест и њежно га тјешише. Након свега, постадоше пријатељи, и млада Голубјева се на крају удаде за доктора. Божији дар прозорљивости се изабранима не даје само да би пророковали добре вијести. Неријетко Свети, обдарени овим даром, прорицу надолазеће болести или смрт, како људе ове недаће не би затекле неприпремљене. Једном је тако Блажена ненајављена посјетила госпођу Крапивину (крапина - коприва) која је тога дана примала госте. Сви су је са радошћу дочекали и лијепо угостили. Ксенија је кратко разговарала са свима и убрзо потом устала захваливши се на гостопримству. Излазећи из куће Ксенија се наједном обрати Крапивиној говорећи: „Овдје је коприва сада зелена, али ће ускоро увенути." Није нам знано да ли је Крапивина разумјела ове ријечи, али остали гости нису томе придавали било какав значај. Утолико су се више запрепастили када се Крапивина, иако млада и доброга здравља, ускоро разбољела и умрла. Тада сви разумјеше да су чудесне ријеци Блажене предсказале смрт Крапивине. Грађани Петерсбурга су Ксенију временом завољели, увидјевши узвишеност подвига и чистоћу душе Блажене, која је презрела све земаљско зарад Царства Небескога. Увјеривши се у дар прозорљивости којим је Блажена била обдарена и гледајући њен прости и кротки живот, људи су схватили да пред собом имају живи примјер јуродивости Христа ради. Људи су сматрали улазак Блажене у чију кућу као нарочити знак и благослов, а мајке су се радовале када би, заставши, пољубила њихову дјечицу. Наиме, примјетиле су да када би Блажена помиловала или пољубила неко болесно дијете, болест би се брзо повлачила и дијете би ускоро потпуно оздравило. Зато су се родитељи утркивали да поставе дијете пред Блажену када би је видјели на улици, јер су чиста срца сматрали да ако их Ксенија поглади или пољуби, дјеца неће бити болесна. Кочијаши су молили Блажену да је барем мало превезу кочијом, јер би након тога веома брзо зарадили новца колико за цијели дан рада. Трговци су настојали да јој нешто поклоне, јер се показало да би им се у том случају промет осјетно повећао. Људи су тако прихватили да је њено чудно понашање било знак нарочите благодати Божије. Два дана пред празник Рождества Христовог 1761. године видјели су Ксенију како узнемирено трчи снијегом завејаним улицама вичући: „Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће цијела Русија пећи палачинке." Иако су сви знали да је древни руски обичај налагао да се у знак сјећања на умрле пеку палачинке, нико није могао да проникне у значење ових необичних ријечи. Дан касније је Царица Јелисавета Петровна изненада умрла. Тада су сви разумјели пророчке ријечи Блажене. Неколико дана прије убиства Царевића Јована ВИ (Антоновића, пра-праунука Цара Алексеја Михајловића), који је, мада још малољетан проглашен за Цара, Блажена је јадиковала: „Крв, крв, крв!" С времена на вријеме Ксенија би посјетила пријатеље или познанике, и усред разговора би ућутала, као да је слушала неки унутрашњи глас у себи а не ријечи својих домаћина. Тада би нагло, без ријечи устајала, журно се упутивши некуда. Ако би је неко упитао зашто одлази и гдје се упутила, Блажена би, махнувши штапом кроз ваздух у журби рекла: „Морам да пожурим. Људи ме тамо требају." Ксенија не посједоваше ништа осим распаднуте одјеће на себи, те су се многи нудили да је опскрбе свиме потребним за живот. Блажена би, одвраћајући их, само кратко одговорила: „Ја све имам." Када би ушла у дом некога познаника, радосно би узвикнула: „Ево мене и свега мојега!" Када се одјећа њеног упокојеног мужа од дотрајалости распала, обукла се у још јаднију одећу, отањалу и исцијепану, а на ногама је имала избушене ципеле без чарапа. Током зиме која је у Петерсбургу посебно оштра, није облачила топлију одјећу и напаћено тијело је излагала несносном мразу. Дуго нико није знао гдје Блажена проводи ноћи. Нису се само становници Петерсбурга чудили како преживљава сурове петерсбурске ноћи, већ је и полиција знатижељно испитивала гдје Ксенија одлази ноћу. Открили су да нејака и ћутљива жена проводи ноћи на отвореном, обично у пољу ван града, молећи се и правећи поклоне у сва четри правца, и то не марећи какво је вријеме. Право је чудо Божије како је преживјела сурове петерсбурске зиме живјећи напољу. Понекад би Блажена ноћи проводила и на други начин. При самом крају зивота Блажене, 1794 године, почела је градња нове цркве на Смоленском гробљу. Радници који су радили на цркви примјећиваше да неко кришом, са првим сумраком, узима цигле одложене на градилишту, и односи их до самог врха нове конструкције, управо до оног мјеста гдје би се сутрадан радови настављали. Запањени радници одлучише да открију ко је њихов неуморни помагач на овом богоугодном послу. Поставили су ноћног чувара и открили да је то Слушкиња Божија Ксенија. Говорећи о Блаженој Ксенији један писац је удивљено написао: „Она или посједоваше неку натприродну снагу или је у себи тако снажно распалила пламен духовне ватре, ону зестоку и непоколебљиву вјеру са којом и немогуће постаје могуће. Међутим, имајући пред собом примјере великих Светитеља Божијих, који својом вјером учинише безбројна и прекрасна чуда несхватљива људском уму, видимо да аскетски подвизи Блажене нису нешто немогуће људима са дубоком и цврстом вјером. Ксенија је заиста у себи носила ону вјеру којом је све могуће чинити." Њена душа, иако још у трошном тијелу, уздизала се изнад овога свијета пребивајући у живој и личној заједници са Богом. Блажена Ксенија је увијек и свуда притицала у помоћ свим потребитима. Током дана је ова бездомна боготражитељка ходала улицама Петерсбурга, лица које је сијало благошћу и кротошћу и отсликавало њену преображену дужу пуну топлине и љубави. Ноћу, по киши и снијегу, одлазила је у поље и коленопреклоно ступала у молитвену заједницу са живим Богом. На концу, Ксенију нису више виђали како ходи улицама Петерсбурга или како се моли у пољу, са лицем које је неком натприродном снагом блистало међу сиромашним кућицама парохије Светог Апостола Матеја. Бог је позвао своју слушкињу да се одмори од борби и подвига и узео је Себи. Ксенија је била једна од оних свијеца које Бог распаљује на земњи с времена на вријеме, како би освијетлио узани пут спасења вјернима, као што сам Спаситељ нас рече: "Уска су врата и узан пут који у живот води и мало је оних који га налазе."(Мт. 7, 14). Блажена Ксенија се представила крајем 18 вијека, и тачан датум на који се упокојила није нам познат. Сахрањена је на Смоленском гробљу у Петерсбургу, у близини оне нове цркве, чију је градњу, иако стара и немоћна, предано помагала. Ходочашћа на њен гроб почесе убрзо по њеној смрти. Блажена Ксенија се често јављала и притицала у помоћ свима који су је са вјером призивали и позната су многа чуда која сотвори. Николај Селиванович Головин, чиновник из Гродног, често је доживљавао непријатности на послу. Отишао је у Петерсбург да доведе ствари у ред, али су се оне још више искомпликовале. Головин је био веома сиромасан и издрзавао је своју стару мајку и двије сестре. Сетао је улицама Петерсбурга и у оѕајању, иако бијаше вјерујући, у његову душу се увукла помисао да се баци у Неву и тако изврши самоубиство. У том моменту испред њега се појавила нека непозната жена, која га је изненадила својом појавом и подсјетила на сиромашну монахињу. „Немој да тугујеш. Пођи на Смоленско гробље и одслужи помен Ксенији, и све ће бити у реду", рече Головину. Послије ових ријечи непозната жена је постала невидљива. Головин је послушао њен савјет и његови послови су се потом средили на најбољи могући начин. Цар Александар 3. , у вријеме док је био престолонаследник, оболи од тешке врсте тифуса. Велика Војвоткиња Марија Фјодоровна веома се уплашила због болести свога мужа. Један од слугу, видјевши је у ходнику, испричао јој је како Блажена Ксенија притиче у помоћ болеснима, те да је и он излијечен од болести молитвама праведнице. Дао јој пијесак са њеног гроба, који је Војвоткиња положила под јастук болесника. Исте вечери, док је сједила код узглавља болеснога мужа, имала је видјење Блажене Ксеније која јој је рекла да ће се болесник опоравити и да ће се у њиховој породици родити ћерка. Предсказање Блажене се у потпуности испунило. Не само да је Цар Александар убрзо оздравио, већ су недуго потом добили ћерку. Неки човјек из Петерсбурга дошао је у посјету својој рођаки, земљопосједници из Пшковске губерније и испричао јој колико се Блажена Ксенија поштује у главноме граду. Под утицајем његове приче побожна жена се пред спавање помолила за покој душе Блажене. Те ноци уснула је како Ксенија ходи око њене куће и посипа је водом. Ујутро се амбар са сијеном запалио, али се ватра није проширила на кућу, иако је то било скоро немогуће. Удовица једног пуковника дошла је у Петерсбург да пријави своја два сина у престижни Кадетски Корпус. Међутим, у томе никако није успијевала. Новац који је позајмила за пут већ је био потрошен и удовица је горко плачући ходала улицама Петерсбурга. Изненада пришла јој је нека проста жена и рекла: „Одслужи парастос Ксенији, она помазе у невољи." „Ко је та Ксенија," питала је несрећна удовица. „Ко тражи наћи ће", одговорила је проста жена и брзо се изгубила. И заиста, удовица је лако сазнала ко је Ксенија и одслужила јој помен на Смоленском гробљу. Неочекивано брзо послије тога, добила је вијести да су њена оба сина примљена у Кадетски Корпус. Сабор Руске Заграничне Цркве је 1978. године прибројао броју Светих Блажену Ксенију Петерсбурску, јуродиву Христа ради. Њен спомен прославља се 6. фебруара (24. јануара по црквеном календару) Слузбу Блазеној Ксенији је написао Св. Јован (Максимовић), Епископ Шангајски и Санфранцискански, чудотворац последњих времена, један од највећих Светитеља овога вијека. Е П И Л О Г Скит Блазене Ксеније у Калифорнији Братство Св. Германа Аљасканског, које су по благослову Св. Јована (Максимовића) основали Глеб (касније о. Герман) Подмосенски и Јудзин (о. Серафим) Роуз, купује 1979 године парче земље на само 12 километара од њиховог манастира, у дивљој, али предивној природи Северне Калифорније. Као и Св. Јован, о. Герман и о. Серафим су поштовали Блажену Ксенију и хтјели су да оснују и духовно воде један женски манастир посвећен овој праведници Божијој. Августа 1980 године о. Серафим је постигао у монашки чин Барбару Мекарти, која је инспирисана монашким идеалом напустила успјешну оперску каријеру и тако постала прва монахиња Скита Свете Ксеније. О.Герман јој је дао име Бригита, у спомен прве монахиње-светитељке Ирске, земље њених предака. Сестринство се временом увећавало, да би на Велики четвртак 1992 десет Американки обраћених у Православље било заручено за Небеског Женика. Тако је Блажена Ксенија која сиротовасе улицама Петерсбурга у 18 вијеку, мистично походила Америку готово 200 година касније. Њеним молитвама и заступништвом основан је Скит у дивљини Сјеверне Калифорније, тако далеко од Свете Русије у којој је живјела. Нека би Блажена Ксенија својим молитвама умилостивила Свемогућег Бога да и у нама распали свећу вечне истине, како би Сина Његова и Бога Нашега Исуса Христа дочекали спремни и готови да уђемо у Царство Његово. МОЛИТВАМА БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ ПОМИЛУЈ НАС. АМИН. http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=159:2010-05-11-12-39-01&catid=3:2009-10-08-11-09-06&Itemid=15
  2. Guest

    Путевима словенске духовности

    У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа. Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864. Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад. Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља. Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима. У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења. Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени. У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало. Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику. Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија. Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове. Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1094, Рубрика Култура
  3. Guest

    Путевима словенске духовности

    Ако су Константин и Методије планирали да Свету Литургију (у почетку) служе само суботом и недељом, односно празником, онда је било довољно да преведу празнично Јеванђеље, уз могућност да су превели само најнеопходније делове празничног Јеванђеља, остављајући да превођење заврше у Великој Моравској. Ако су пак планирали да Литургију служе сваког дана од Васкрса до Педесетнице, а касније суботом и недељом, односно празником, онда им је било најхитније да преведу само оне делове кратког Апракосног Јеванђеља који се читају у те дане, опет остављајући да превођење целог Јеванђеља заврше у Великој Моравској. У ЖК XV и ЖМ XV саопштава се да је процес превођења богослужбених књига настављен у Великој Моравској. Другим речима, неколико месеци преводилачког рада није био сувише кратак рок да се преведу само они делови Јеванђеља који ће бити читани на Светој Литургији на Васкрс и првих недеља или месеци по Васкрсу. Слично је морало бити и са превођењем других богослужбених књига. Мисија коју је цар Михаило III поверио Константину и Методију налагала је да се све добро испланира, а да се импровизације сведу на минимум. Тај план је морао обухватити избор књига које ће бити преведене пре поласка у Велику Моравску, начин на који ће бити превођене, словенски говор на који ће бити преведене, време поласка на пут, избор пута, начина и трајања путовања, избор књига које ће бити преведене у путу или, вероватније, пошто се стигне на одредиште, а поред осталог, и свакако не на последњем месту, део тога плана морало је бити одређивање дана када ће први пут у богослужењу бити употребљен словенски језик. Тај је чин, било је свима јасно, био од посебне важности, тај дан није могао бити било који дан, па је зато природно претпоставити да се планирало да то буде дан који је иначе за Цркву од посебне важности. Као што је у културној, тачније духовној историји Словена увођење словенског језика у богослужење догађај од посебног, ако не и највећег значаја, чега је Константин несумњиво био свестан, тако је у годишњем циклусу дана и празника који се у хришћанској Цркви празнују Васкрс највећи празник. Планирање да се та два догађаја повежу чини се врло логичним, утолико пре што су Браћа са сарадницима путовала у Велику Моравску током Великог поста и стигла на одредиште по свој прилици уочи Васкрса 864. године. Иако је великоморавски кнез Растислав тражио од Византије епископа (фактички – поглавара Цркве у Великој Моравској који не би био потчињен Архиепископији у Салцбургу), том делу његове молбе није удовољено. Тешко да се у Византији нису могли наћи епископи који бар донекле знају словенски језик. Пре ће бити да је на византијском двору процењено да би слање епископа из Византије на подручје Источнофраначке краљевине, у којем је на ширењу хришћанства, али и политичког утицаја те краљевине, увелико радило свештенство које је било под црквеном управом Рима (одн. епископије у граду Пасау и Архиепископије у Салцбургу), врло вероватно било схваћено као политички изазов, и да је могло довести до унутарцрквених и међудржавних проблема, које је упутније било избећи. Зато се изашло у сусрет оном делу молбе кнеза Растислава којим се тражи учитељ који би помогао да се Словенима у Великој Моравској хришћанство приближи на словенском језику. То је био гест добре воље византијског цара у односу на молбу великоморавског кнеза. Тај гест је ишао у прилог изградњи добрих политичких односа између Византије и Велике Моравске, а отварао је могућност трајнијег византијског присуства у Великој Моравској у облику и обиму који не би био отворено изазован за Рим и за немачке феудалце и свештенство у суседству Велике Моравске. Било је основано претпоставити да ће Словени из Велике Моравске, пошто добију теолошко и филолошко образовање потребно за свештеничку службу, лакше добити од Рима рукоположење и право да богослуже (и) на словенском језику. Ту претпоставку потврђује даљи развој догађаја: Словенска браћа одлазе у Рим, своје поштовање папи исказују и моштима Св. Климента које му дарују, убедљиво образлажу папи, а и својим опонентима, потребу ширења и учвршћивања хришћанства и на словенском језику, Методије је рукоположен за свештеника, а касније и хиротонисан за архиепископа панонског, а неки њихови ученици добијају статус свештеника и ђакона. Добро започето формирање црквене организације са словенским кадром у Великој Моравској прекинули су познати политички догађаји неповољни за потпуно остварење тог дела великоморавске мисије Солунске браће. Премда према житијима у којима се тај догађај помиње кнез Растислав није експлицитно тражио помоћ ради увођења богослужења на словенском језику, сасвим је јасно да богослужење има, поред других, и едукативну функцију, што је морало бити чврсто ослоњено на канонски текст, тј. на богослужбене књиге, које је могло превести само за тај задатак врло меродавно лице, а Константин је то сасвим сигурно био. Просвећивање неписмених верника о хришћанској вери се најделотворније остварује кроз богослужење (укључујући проповед) на њима разумљивом језику; богослужење се ослања на богослужбене књиге, а њима је основ у писму, које је, дакле, требало створити. Према томе, увођење словенског језика у богослужење било је у потпуности у функцији главног циља великоморавске мисије Солунске браће. Добро је познато да су Солунска браћа тај циљ у Великој Моравској за неко време и остварила, уз знатне тешкоће, а да ће семе које су они посејали у Великој Моравској дати обилне плодове широм словенског света. Познато је такође како се и када мисија Солунске браће завршила после Методијеве смрти и после прогона њихових ученика, након чега се у Великој Моравској опет за дуго времена богослужило само на латинском језику. Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1093, Рубрика Култура

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...