Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Kiril'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду. По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода. Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе. Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило. Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода. РАДИО СВЕТИГОРА
  2. Овом приликом отац Кирил је обишао: Карловац, саборни храм, зграду Епархије, Пореч, Водњан, Перој – храм св. Спиридона, Пулу – храм св. Николаја, Ријеку – храм св. Николаја, Глину и друга места. Такође отац Кирил је обишао и светиње Далмације: манастир Крупу, манастир Крку саборни храм у Шибенику и Епархију, где га је примио и Њ.П. Епископ далматински г. Фотије. Отац Кирил је посетио и храмове у Љубљани и Крању као и храм Христа Спаситеља у Бањалуци те манастир Ступље. Користимо ову прилику да пренесемо поздраве и захвалност оца Кирила, свим његовим домаћинима и новим пријатељима. Извор: Епархија горњокарловачка
  3. Споменик је подигнут испред спомен храма посвећеног Свима светима и жртвама палим за отаџбину. У церемонији су учествовали патријарашки егзарх све Белорусије Митрополит мински и слуцки Филарет, чланови Синода и свештенство Белоруске православне цркве, опономућени за вјерска питања Републике Белорусије, градоначелник Минска, амбасадор Руске Федерације у Белорусији и многи други. Патријарх Кирил је скинуо прекривач са споменика и окропио га светом водом. Након пјевања «Вјечне памјати» приснопамјатном Патријарху Алексију Другом, крај споменика је положено цвијеће. Извор: Радио Светигора
  4. „Црква се не може оптуживати за противљење слободи говора, тврдећи да црквена традиција не дозвољава различитост мишљења. То апсолутно није тачно“, казао је Патријарх током засиједања Врховног црквеног савјета. По његовим ријечима, без слободе говора Православље би било лишено „на стотине богословских дјела“, а без слободе умјетничког изражавања не би било „разноврсних стилова иконописа и црквене архитектуре“. „Слобода говора и стварања, то су важне вриједности, оне су, као и слобода уопште, неодвојиве од лика Божијег у људској природи. Али, свака слобода се може окренути на зло. Друштво и религијске заједнице би требало да траже златну средину између злоупотребе и принудног ограничавања слободе, кроз које је наша земља прошла у двадесетом вијеку“, казао је предстојатељ Руске православне цркве. Како је Патријарх примјетио, изјава о „скрнављењу храма Христа Спаса“ донесена на прошлом засиједању Врховног црквеног савјета, поставила је питање о недопустивости вријеђања вјерских осјећања људи. Његова Светост је увјерен да су по сваку личност, као и по друштво уопште, опасни позиви на ослобођење људских страсти, као што је опасна и тврдња да су „разлике између добрих и злих ријечи, креативности и декадентног лошег укуса, толико сложене да је лакше дозволити све и свуда“. „Људско достојанство је нераскидиво повезано са врлинским животом, оно искључује коришћење слободе и креативности у деструктивне сврхе. Људско достојанство подразумијева поштовање светиња, сјећања на сроднике и ближње, историје свог народа. Православни човјек се неће изругивати символима других религија, не зато што су они за њега свети, већ зато што би то вријеђало оне који се придржавају те вјере“, казао је Патријарх. Он је упутио савјет православнима да науче да „с достојанством бране своја грађанска права и штите своја вјерска осјећања“. Извор: Радио Светигора
  5. Књига садржи ријечи и говоре Првојерарха на актуелна питања из црквеног и друштвеног живота. Овај зборник је, у суштини, црквена хроника наших дана. Патријархова дјела показују како се кроз превазилажење несклада, кроз борбе и достигнућа препорађа Света Русија. Интересовање за ријеч Поглавара нарочито расте у последње вријеме. Вишеструкост служења Његове светости Патријарха Кирила одређује структуру издања. Сабрани радови се састоје из тематских серија, посвећених једном правцу дјелатности поглавара Руске цркве. Сабрана дјела отвара серија под називом „Ријеч Поглавара“. Књига садржи материјале званичног карактера који одражавају служење Патријарха прве три године од интронизације. Извор: Радио Светигора
  6. Уочи канонизације остаци Митрополита видинског Кирила 26. септембра су извађени из гробнице и положени у специјални кивот у катедралном саборном храму светог Димитрија Солунског у Видину. Митрополит Кирил ( у миру Коста Стоичков) рођен је 1832. године у граду Берковица и рано остао без родитеља.1857. године постао је јерођакон у Чипровском манастиру. Учио је богословију у Сремским Карловцима. Након повратка у Видин ухапшен од турских власти и послат у тамницу у Сивас (Мала Азија). Послије три године је ослобођен. Радио је као учитељ и служио у храму. 1870. године рукоположен у јереја, а затим произведен у чин архимандрита и назначен за поглавара бугарске црквене општине у Силистри. 1872. године хиротонисан у епископа .1875. године изабран на Скопску катедру, а 1891. на Видинску. Дао је прилог од 50 хиљада златних лева за изградњу Софијске богословије. Упокојио се 1914. године у Видину и погребен је поред катедралног саборног храма. Видинска митрополија Бугарске православне цркве саакупља материјал за канонизацију два јерарха, Митрополита видинског Кирила и Егзарха бугарског Антима (Чаликова). Извор: Радио Светигора Фотографије: БПЦ, митрополија видинска
  7. У граду Хакодата патријарх Кирил је посетио цркву Светог Васкрсења. У овом граду је свети Никола започео своју мисију на јапанским острвима. Поглавар Руске Православне Цркве посетио је Сендаи, град који је највише страдао прошле године у разорном земљотресу и цунамију, а онда је присуствовао парастосу жртвама те природне катастрофе. Петнаесте недеље после Педесетнице, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Васкрсења у Токију уз саслужење Митрополита токијског г. Данила, поглавара Јапанске Аутономне Православне Цркве, Митрополита саранског и мордованског г. Варсонофија, Митрополита волоколамског г. Илариона, Архиепископа ровноског и острошког г. Вартоломеја, Архиепископа сендајског г. Серафима, Епископа солнечногорског г. Сергија, протојереја Николаја Балашова, протојереја Николаја Кацубана, настојатеља подворја Руске Православне Цркве у Токију, и јапанског свештенства. Светој Литургији, која је служена на јапанском и црквенословенском језику, присуствововао је многобројни верни народ Јапанске Аутономне Православне Цркве, као и Руси који живе у Јапану. Овом приликом патријарх Кирил је поклонио Јапанској Цркви портрет светог Николе и икону Богородице Тиквинске. Саборна црква Светог Васкрсења позната је у Јапану као Николај-до. Прва црква саграђена је 1871. године када је православну мисију у Токију водио архимандрит Николај (Касаткин). С обзиром да је капела светог Николе била мала, одмах након епископске хиротоније, владика Николај је почео скупљање средстава за изградњу саборне цркве у Токију. Марта 1884. године положени су темељи Саборног храма на брду Суругадаи одмах поред Православне мисије. Саборна црква Светог Васкрсења је освештана фебруара 1891. године. Велики земљотрес 1. септембра 1923. направио је много штете на храму. Током ванредног заседања црквеног савета октобра 1923. одлучено је да се обнови црква упркос паду бројс парохијана. Обновљена саборна црква је освештана децембра 1929. године. Између 1946. и 1949. године црква није радила. 1950. године одлучено је да се црквени живот обнови. Саборна црква Светог Васкрсења добила је званични статус споменика од високог значаја у Јапану. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил сусрео се 18. септембра 2012. године са Његовим Височанством царем Јапана Акихитом у Царској палати у Токију. Руски Патријарх и јапански цар су разговарали о различитим аспектима који се тичу духовних и културних веза народа две земље. Истог дана, 18. септембра 2012. године, у току своје посете Јапану, Патријарх Кирил сусрео се са Јошихико Нодом, премијером јапанске владе. Састанку су присуствовали Митрополит Иларион, протојереј Николај Балашов, амбасадор Руске Федерације у Јапану г. Јевгениј Афанасијев и г. Коичиро Гемба, министар иностраних послова Јапана. Извор: mospat.ru
  8. Протосинђел Кирил Цвјетковић (1791—1857) „Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у вријеме Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[1], а мајка Анђа[2].“[3] Рођен је 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја, где и данас постоји натпис који је начињен 1899. године за тај догађај. Отац Кирил потиче из свештеничке породице, наиме, његов деда је био отац Симеон, два рођена стрица, Марко и Никола, били су свештеници, брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац. Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије, а која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[4]. Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим, Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Са савинским калуђерима и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[5] сусрео се 25. маја 1805. године. Отац Никанор је припадао старом савинском братству које је на челу са игуманом Данилом Рајовићем између 1776. и 1799. године подигло Велику манастирску цркву. Тако је Константин, без обзира на противљење свог оца који је тад био у Смирни, примљен у савинско братство. Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. Он у својој Аутобиографији описује и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцену акцију руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године. У доба руског владања преминуло је неколико савинских калуђера те је братство, у бојазни да манастир не запусти, а истовремено се плашећи корака француске окупационе власти, одлучило да затражи да се Константин замонаши. Тако је 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици (митрополит Петар I Петровић је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према суседној Аустрији). Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља. Приређивач Аутобиографије верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Међутим, из до сада непознатих бележака бездинских монаха дошло се до нових сазнања о доласку протосинђела Кирила у Бездин и његовом боравку у том манастиру. „Дугогодишњи бездински старешина игуман Пантелејмон (Дошен) оставио је биографске белешке о многим бездинским монасима[6], па и о протосинђелу Кирилу. Према његовој белешци, долазак протосинђела Кирила у Бездин збио се овако: Године 1842. помилован је од Фрање Јосифа I, с тим да даље робовање настави у једном од српских манастира; одређен му је манастир Бездин. Братство манастира Бездин одржало је 13. августа 1842. Братску седницу, на којој је протосинђел Кирило примљен у манастир: Бр. 10/842. Записник братске седнице братства манастира Бездина од 13. Августа 1842. године. Јеромонах, парох шибенички, Кирило (Цветковић), бивши иногда у Далмацији, свевисочајшим помилованијем из Глубическаго, в њемже пребиваније затвора отпушчен и в манастирје всевисокијем расположенијем превасходитељственаго господина Графа канцелара, прочеја казни својеја времја издржати имушћи, упутствујетсја сјемо милостивијем писанијем Јего Високопреосвештенства Епископа нашего од 12. маја т.г. Закључено јест: Сходнија ради вједомости и управљенија нашего, сије истоје здје назначити. Не откривајући извор, игуман Пантелејмон наводи и детаље о казненом чамовању протосинђела Кирила у Бездину: Кад је протосингел Кирило (Цветковић) дошао у Бездин да и даље робује, братство манастира Бездина сазидало му је једну малу собу на тавану манастирском са северне стране: 2 м широку, 3 м дугачку, 2 м високу, са два мала прозорчића од таванског зачеља, а у једном крају клозет.[7] И овде је чамио мученик српски… пуне три године дана.“[8] Игуман Пантелејмон као потврду чињенице да је протосинђел Кирил већ 1842. године био у манастиру Бездин помиње писмо професора Задарске богословије Петра Лупулова упућено архимандриту Самуилу (Маширевићу) 23. марта 1843. године где, између осталог пише: „Поздравите протосингела Кирила (Цветковића), хероја и мученика за Православље у Далмацији". Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.[9] О страдању и нечовечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије сведочанство нам даје писмо протосинђела Кирила из Градишке фебруара 1838. године Српској православној општини у Трсту: „Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, -јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном...“[10] Игуман Пантелејмон оставио је још података о боравку протосинђела Кирила у Бездину: Актом 69/1849. од 19. фебруара 1849. Преосвећени епископ темишварски, „по налогу Јего Свјатости господина патријарха нашего[11] од 17. текушчих, јеже известије Чесности Вашеја Цветковића протосингела поведенија за целоје време од којего он в Бездиње находитсја прислати му, сим препоручујем Честности Вашеј да нам вопросноје известије поднети ускорите". Архимандрит бездински 1. марта 1849. године одговара Преосвећеном епископу Пантелејмону (Живковићу) између осталог, следеће: „Пробављеноје Јего протосингела Цветковића в Бездиње време на два периода узоб разделити се может, и убо: Перва, на четири љета, јаже он под видом всевисочајшеје умекшаније јего казни провел; Второје, на посљеднији три љета, јаже јако свобод и и после сви времене братству манастирскому причисљени собрат пробавил јест. О поведени убо често поминајемаго протосингела Цветковића в первом периоду спадајушчем, имате, Ваше Високопреосвештенство, покорњејшеје моје под 3. Фебруара 1846. љета поднесеније и на похвалу касајушчеје чин служашчеје известије. Не могу ни о сем, јаже теченијем посqедња три љета имјејаше поведени јего оно развје добро решчи: повнегда тојже по первом известију, мирољубиви, чесни и примјерни Цветковић, от посљедујушчим времени сам себје подобен остал и новија о имже украшен јест добродјетљ открил јест. А тија сут: искреност, вјерност и приљеженије, с којими и служба церковнаја повјерена јему соборни струки икономическија, од времени причисљенија својего братству бездинскому даже до сего дне отправљајет“.[12] На основу овог, и многобројних других извештаја протосинђел Кирило је 1852. године награђен правом ношења црвеног појаса. Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин. Ово писмо можемо схватити и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премештај у манастир Савину и сазнања да ће умрети ван „родног отечества“. Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године[13], прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“[14] Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског)[15] од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.[16] Међутим, информације које је архимандрит Исак дао проти Димитрију Руварцу о гробу протосинђела Кирила нису биле поуздане. Први је у те информације посумњао бездински игуман Јосиф (Протић)[17] који је имао Аутобиографију чим је изашла и на њој се потписао „својина Јосифа Протића, Кетфељ, 1898“. Он је оставио белешку: „По казивању манастирске старе и дугогодишwе куварице Јулке Поповић рођене у Печки, прозване Мамика, протосинђел Кирил (Цветковић) је сахрањен са северне стране поред цркве, где има каменити крст без постоља, који крст означује да је ту протосинђел Кирил Цветковић сахрањен, а не у гробници до јужних врата, као што пише у Автобиографији протосинђела Кирила Цветковића, страна 255. У гробници до јужних црквених врата сахрањен је архимандрит Гедеон (Цветић), који је 6. новембра 1878. умро у 60. години живота, и игуман бездински Никанор (Недељковић), који је умро 23. августа/4. Септембра 1894; живео је 47 година. Потписани је био тада у манастиру када је игуман Никанор (Недељковић) умро и у гробници до јужних врата сахрањен. Та гробница је тако мала, да није могло бити више сахрањених осим архимандрита Гедеона (Цветића) и игумана Никанора (Недељковића).“[18] Овај податак је међу братством преношен с нараштаја на нараштај те је тако јеромонах Мирон (Ненадов)[19] пишући о манастиру Бездину 1932. године напоменуо: „Вредно је споменути име једног заслужног Србина, протосинђела Кирила (Цветковића)… Умро је овде, у манастиру Бездину… а сахрањен је поред манастирског храма према звонику са северне стране, без да има каково обележје или спомен-плочу… Писац ових редова, као сабрат манастира Бездина, више пута му је гроб тамјаном окадио, вином прелио и опојао молитвама за упокојене.“[20] Из овог казивања јеромонаха Мирона можемо закључити да је у међувремену нестао „крст без постоља“ на који се позивао игуман Јосиф (Протић). Одлуком Епархијског управног одбора Српске православне Епархије темишварске јула месеца 2011. године извађено је тело протосинђела Кирила и положено у манастирски храм. Будимир Кокотовић [1] У пописима глава фамилија друге половине 18. века названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјетковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16. Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. Свакако морао бити уписан као глава породице. У Ноти од соли од 1789. године, уписан је поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751, са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан К о м а р, Драћевица — историја новска од искона до пада Венеције, Херцег-Нови 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [2] Не знамо због чега Љубомир Котарчић Последње писмо протосинðела Кирила Цвјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [3] Горан Комар, БОКЕШКИ И ДАЛМАТИНСКИ ИСПОВЈЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА ПРОТОСИНЂЕЛ КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ (1791—1857), ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 77-78, Нови Сад 2008, стр.69 [4] Димитрије Руварац (1842-1931) - У плејади свештеника и богослова који су се бавили историјом Српске Православне Цркве Димитрије Руварац заузима истакнуто место. Он није само аутор оригиналних научних радова, расправа и студија, он је издавач неколико важних извора за писање српске црквене историје. Научна тематика Димитрија Руварца задире у области црквене, културне, делимично друштвене и политичке историје српског народа XVIII и XIX века у крајевима Хабзбуршке монархије. Најчешће је бирао теме које се односе на географски опсег Карловачке митрополије, српске црквене области која је носила историјски и правни континуитет са Пећким патријарашким троном, и била просветни и духовни Пијемонт светосавског православља 1690-1914. године. [5] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег-Нови 2003, 357—397. Отац Никанор је био епископски намесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ, Архимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [6] У ствари, он је исписао два регистра великог формата, скоро истоветна по садржају; један је насловљен „Белешке о братству и манастиру Бездину", а други — „Опис манастира Бездина од 1529. год.". По изгледу, почео је писати у једном регистру око 1920, а дописивао је после 1945; сређени и незнатно допуњени текст преписао је затим у други регистар. Ниједан није потпуно сачуван, него им је истргнуто по више десетина листова. Део сачуваних биографских белешки, према новијем препису, почео је објављивати јереј Благоје Чоботин под насловом Биографије бездинских монаха, у публикацији „Гласник. Црквени åасопис Српске православне епархије темишварске", број за годину 2005 (изашао 2006), 78—90 (текст о протосинђелу Кирилу на стр. 82—85); исто за 2006 (изашао 2007), 124—130. [7] Та просторија и сада постоји на тавану манастирског конака [8] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.83-84 [9] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898.,стр. 247. [10]Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 245 [11] Митрополит и патријарх Јосиф (Рајачић) [12] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.85 [13] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 254 [14] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.86 [15] Рођен у Сентомашу (сада Србобран) 1813, свршио је Филозофију и Право у Пешти и Пожуну и Богословију у Сремским Карловцима; замонашен је и рукоположен 1839; управљао је манастиром Беочин, био патријаршки мандатар у Будиму 1848—1853. У Бездину је преузео управу 1853, али је од 1855. администрирао и Горњокарловачку епархију. Изабран је за епископа горњокарловачког и рукоположен децембра 1858, умро је јануара 1859. године. [16] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 255 [17] Рођен у Кикинди 1867, замонашен у Бездину 1892. и рукоположен исте године. Рукопроизведен је за игумана 1924, служио је на парохијама и при Епархијској управи; манастиром Бездин управљао је 1928—1944. Умро је 1949. [18] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.87 [19] Рођен у Кетвељу 1889, замонашен у манастиру Раковцу 1915, свршио је Монашки течај у Сремским Карловцима. Рукоположен је за јерођакона 1919, за јеромонаха 1920. године. Тада се вратио у Епархију темишварску и служио углавном на парохијама; 1930. За намесника је постављен у Бездину, а касније је опет опслуживао парохије. Умро је 1949. [20] Прилози за повест манастира Бездина у Банату, Духовна стража, ¢, 4/1932, 218.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...